Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'даје'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић). Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије. После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског. Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом. Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог. Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог. Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи. Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован. На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске. Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска
  2. У четвртак 23. јануара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа у Крагујевцу. Звучни запис беседе Владика Јован је у својој беседи истакао да: “Свакоме од нас се даје пројава Духа Светога на корист: реч мудрости, реч знања, а некоме вера по истом Духу. Дар нам се даје на наше спасење: пре свега живот, породица и Црква. За човека је корисно оно што је у оба света, а то је Господ Исус Христос. Нама се даје благодат Духа Светога да пројављујемо Јеванђеље богомудром видовитошћу да би се духовни дарови употребили онако како треба. Зато Христа треба да тражимо, молимо, волимо, искамо и ишчекујемо на надзиђивање, надградњу и поправљање свих дарова које смо добили да би смо пројавили Духа Светога”. Извор: Епархија шумадијска
  3. У петак, 10. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, чтецирали су г. Владан Степовић и г. Радојко Борисављевић. Верницима се беседом обратио Владика Јован говорећи о миру Божијем: Звучни запис беседе “Христос се роди браћо и сестре! Рођењем Христовим и Његовим доласком у свет, са неба је сишао и мир и вера и добра воља међу људима. Највеће чудо које се догодило, једино што је ново под сунцем, јесте рођење Христово, то јест Господ наш Исус Христос. Дакле, Христос је дошао у овај свет да палу и огреховљену људску природу уздигне на небо, да је обожи, и да човека поново уведе у рај. Зато је и Божић први празник из којег проистичу сви други празници, јер да није било Божића не би било ниједног другог празника. Бог је сишао да донесе тај мир за који су људи мислили да треба да дође од овога света, а мир овога света је варљив. Само је мир Божји прави мир, дуготрајни мир, онај мир који човеку даје спокојство. Из таквог мира произлази радост што је човекова природа доласком Христовим поново уздигнута до неба. Славећи Божић, браћо и сестре, ми у ствари славимо Бога који је постао човек. Славимо истовремено и човека који је тим очовечењем Бога задобио дар обожења, дар вечнога живота и непролазног достојанства. Падом првог човека достојанство је било унижено све до доласка Господа у овај свет. И Он је вратио поверење и радост јер је Бог опет са човеком. Наше достојанство неће бити понижено ако живимо онако како Бог од нас тражи, а Бог не тражи много, Он тражи да га волимо свим срцем. На Божић је Бог загрлио својим вечним загрљајем човека и људску свечовечанску природу и све видљиве и невидљиве светове. И док човек осећа тај загрљај Божији он се радује. И заиста, има ли шта топлије од загрљаја човека са човеком? Од искреног загрљаја, не лицемерног и фарисејског, него истинског загрљаја, да осетимо другог човека као себе самог. Тим загрљајем је Бог нас загрлио. Од мене и тебе зависи да ли смо у загрљају Божјем, или смо у загрљају нечастивог. Овај други загрљај је хладан јер нема љубави у њему, а Бог је све учинио из љубави према нама. Од тог тренутка када је Бог загрлио човека, човек није више сам. Чим човек није у загрљају Божјем, он осећа празнину. Ми не можемо никад у потпуности бити испуњени ничим, као што можемо бити испуњени Богом. Кад је срце испуњено Богом, кроз целог човека струји благодат Божија. Само вера у Бога, љубав према Богу и према човеку краве све наше залеђености и недостатке. Нисмо изгубљени, нити смо подложни смрти и ништавилу ако смо у загрљају Божијем. Човек треба да заслужи загрљај Божији. Да човек осети ту топлоту Божју. Од Божића је радосно бити човек, рађати се на земљи и живети на земљи. О тој радости говори нам и ово данашње Јеванђеље, када се молитвено сећамо страдања 20 000 мученика Никомидијских. Када човек верује у Бога, онда сва непријатељства која су усмерена против њега не значе ништа, јер кад човек прелази из овог живота у вечни живот, он одлази с песмом јер се радује сусрету са Богом. Најглавније за нас је да нам имена буду написана у књизи живота. Наше име је уисано на нашем крштењу, и ту књигу носимо са собом и овде и горе. То је невидљива књига, као што је и Бог невидљив, али је свуда присутан. Зато невидљива рука Божија уписује наша дела у ту књигу. Али, и онај други уписује наша лоша дела у ту књигу, зависно од тога коме служимо. Само је мир Божији истинит. И зато ако човек живи у миру са Богом, он живи у миру са собом. Ако мир није од Бога, онда је он лажни мир. Господ се управо појавио онда када је чаша била препуњена безакоњем, када је зло надвладало добро. И зато и ми живимо у овом времену када се доста потире оно што је светиња. Зар то не видимо сада и у Црној Гори где власт устаје на живог Бога и живу светињу Божију. Кад човек тако устаје на светињу, он је стварно безумник, за њега Бог не постоји. Али браћо и сестре, ко је год ратовао са Богом није рат добио. Зло се побеђује добрим. Нека би дао Бог да и ми будемо добри и да се радујемо Богу и Божићу”, поручио је Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  4. У петак, 6. децембра 2019. године, када наша Црква прославља светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија и светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладинвић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Светој Литургији присуствовало је неколико десетина верника који су се постом и молитвом припремали за Свето Причешће, а њима се Владика Јован обратио беседом у којој је протумачио прочитано јеванђељско зачало: “Кад би сваки човек, браћо и сестре, тим пре хришћанин, имао стално на уму јеванђељску поруку и када би се бар мало потрудио да живи јеванђељским животом, онда би све било другачије, како у том човеку, тако и у целом свету. Лакше бисмо научили како да се молимо и како да живимо, како да ово време које нам је дато искористимо на добро и да њиме стекнемо вечни живот. Када би човек стално читао Свето Писмо, онда би сваки човек схватио да смо ми само пролазници у овоме свету, да је наше време овде ограничено. Наша се вера састоји управо у вери у живот вечни, јер Бог човека није створио за време, него за вечност; није га створио за пролазно, него за непролазно. Све оно што је у Богу је вечно и непролазно. Господ је у данашњем Јеванђељу поручио да бдимо јер не знамо када ће Он доћи. Наша вера је да верујемо да ће Господ доћи. Он је једном дошао као Спаситељ, да спаси човека који је престао да га слуша. Други пут кад буде дошао, Господ ће доћи као Судија, као праведни Судија, а не као осветник. Мудра је данашња порука која каже: “Бдите, јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи”. То и треба да буде наша стална молитва: “Господе, дођи”, али да имамо унапред спремљена врлинска дела, да имамо шта да дамо Господу. Велико је достојанство бити човек, браћо и сестре. Господ нас опомиње да стражимо над собом зато што не знамо у који ће час Господ доћи. Замислите да нас затекне Господ када смишљамо зло, освету, да нас затекне у мржњи, а не у љубави. Хришћанска свест нам налаже да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Ми не одлучујемо о свом животу, колико ћемо живети, то је на Господу. Знам, није лако браћо и сестре, у овом свету који у злу лежи, бити спреман за сусрет са Господом. Али наша је одлука за шта ћемо се у овом свету одлучити, за добро или зло. Из тог нашег слободног избора произлази и наша одговорност. Слобода је дар Божији, и човек је најсличнији Богу по слободи. Бог нам је дао себе, дао нам је Јеванђеље, шта бисмо још хтели? Господ чека да се човек покаје и да се исправи. Бог чека да дође, и неће доћи док и добро и зло у овом свету не доврше своје. Буди у добру и бићеш награђен. Зато Бог не кажњава човека одмах када погреши, јер чека да се човек освести, да се опамети. Паметан човек неће чинити зло, а најгоре је када човек постане лењ да учини добро, кад изгуби веру да може да учини добро. Вера ти даје храброст, вера те подиже, вера те снажи. Вера не да човеку да га обузме оно што не треба. Човек као икона Божија треба да зна да треба да светли и ономе другоме који је поред њега. Зато Господ неће да дође док не сазри и добро и зло. Бог грешнику даје време, или како ми кажемо толике године, да би се покајао, јер кад дође пред Господа онда нема више покајања. Господ нас позива да стражимо над собом и баш то незнање, што не знамо када ће Господ доћи, треба да буде судбоносни и морални подстрек за велика и јеванђељска стваралаштва и стражења. Свети оци истичу наше мисли и стражење над њима, јер у мислима све почиње, и добро и зло. Сваки од нас је домоуправитељ, а Господ од домоуправитеља тражи веру и мудрост. Ако је човек веран, не чини зло, а нема мудрости, онда од таквог човека нема користи. Господ добре и верне слуге своје награђује. А сваки од нас је слуга Божији. Свако наше добро огледа се у томе колико послужујемо другоме. Браћо и сестре, оно што је важно за нас хришћане јесте да стражимо над собом. Наше понашање треба да буде достојанствено. Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да будемо свесни да нисмо овде вечити, да ништа од овоземаљског што стварамо нећемо понети са собом. То не значи да не треба и овде да ствараш, али све то је мање вредно од онога што човек носи са собом кад одлази са овог света. А шта носи са собом? Као што песник каже, скрштене беле руке и добра дела, ако их има. Зато треба да се трудимо да не прекардашимо достојанство људско, да живимо по Богу и по Јеванђељу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  5. Млада Ужичанка Тања која држи радњу са уникатним стварима у Ужицу "Уникат Плус“, које она све ручно прави, одушевила је многе својим статусом на Фејсбуку, рекавши нешто што, испоставило се, многи мисле. – Драги људи, нисам попустом подржала „црни петак“. Нисам хтела! Неко је то похвалио, неко осудио. Не допада ми се ни та идеја, спроведена у Србији, ни назив тог догађаја, јежим се! Имају сви право, нек ради како ко ‘оће! Foto: Facebook/Tanja Kendija – Али зато… Попусте у радњи УНИКАТ Плус имаћете увек на ЦРВЕНО СЛОВО И КРСНУ СЛАВУ! 20%!!! И чешће је него црни петак. И лепше звучи, и греје ми душу. Јер тако ја ‘оћу!!!!! Многи су је подржали у коментарима. – Свака част. Браво, Србине. – Сигурна сам да ће те због таквог размишљања, труда и рада, а пре свега љубави коју улажеш у свој посао, много људи подржати. – Сагласан сам у потпуности с тобом, свака част! Шта ви мислите о тој, могуће новој, српкој традицији – да радње дају попусте на крсну славу или црвено слово? Јавите нам у коментарима. Ужичанка "сахранила" црни петак: Даје попуст на црвено слово и крсну славу! SRBIN.INFO Млада Ужичанка Тања која држи радњу са уникатним стварима у Ужицу "Уникат Плус", које она све ручно прави, одушевила је многе својим статусом на Фејсбуку, рекавши...
  6. Светом архијерејском Литургијом у храму Светог оца Николаја у Доњем Милановцу началствовало је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештенства борско-поречког намесништва. Након Литургије и ломљења славског колача владика Иларион је поучио сабрани народ својом архипастирском беседом нагласивши велико молитвено заступништво Светог Нектарија Егинског као чудотворца и помагача у најтежим облицима телесних и духовних обољења које сналазе данашњег човека. Тиме је дао подстрек и подсетио да треба умножити пост и молитву како бисмо пребродили сва искушења која нам се чине да су нерешива. Господ кроз своје угоднике и светитеље даје утеху, оздрављење и спасење свакоме човеку који тражи помоћ, додао је Преосвећени владика. Честитајући празник и благословивши поверену му паству, наш Епископ је наставио ову празничну радост уз трпезу љубави у парохијском дому са својим свештенством, председником општине Мајданпек г. Драганом Поповићем, директором ХЕ ,,Ђердап 1“ из Кладова, директором националног парка ,,Ђердап“ и са црквеним одбором доњомилановачке парохије. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  7. „Наду ми даје што видим да имам с ким“, каже о стању цркве у Немачкој епископ Григорије. Он је за ДW говорио о увођењу служби на немачком, проблему Kосова и разлозима што се све више Срба исељава у Немачку. „Постојала је прича о плану 'разграничења', никада се ништа није јасно рекло, па не знам ни да ли тај план постоји“, каже о косовском проблему у интервјуу за ДW владика Григорије. „Глупа је та теза да ћемо, када се разграничимо, живети добро једни поред других. Не, ми не можемо да живимо једни поред других. И кад се разграничимо живећемо једни са другима. Први сусед је увек учесник у нашем животу.“ Епископ Диселдорфа и целе Немачке је рекао да црква има „јасан и недвосмислен став о Kосову и Метохији“. „Људи тамо морају бити заштићени и, без обзира што неко овако или онако тумачи косовски завет, тај завет схватам само као то да човек треба да штити другог човека.“ Владика је прокоментарисао и чињеницу да двадесет или тридесет година након ратова исте теме доминирају регионом. „Људи су увек били паметни толико да се после рата окрену животу. А сад се то стално подгрејава и мислим да уопште не треба кривити народ за то. Него треба кривити оне који контролишу медије, а то су на Балкану политичари. Зато су толико важне борбе за медијску слободу.“ Службе на немачком језику као шанса Ове године се обележава педесет година епархије на чијем је челу од прошле године владика Григорије. У разговору за ДW он је поновио да је затекао хаотично стање, посебно у погледу финансија. Српска православна црква – за разлику од руске, грчке или румунске – у Немачкој нема статус „друштва капитала јавног права“ већ обичног удружења. Kако каже владика, малтене као „риболовачко удружење“. „Нема перманентног финансирања, него се живи од прилога народа“, каже он. „Са друге стране, не можемо запослити свештеника у Немачкој као што можемо у Србији, без плате и осигурања. То је ствари компликовало код мојих претходника који су преносили начин рада из Србије овде, а то није могуће. Зато је дошло до губљења тла под ногама.“ Владика је уверен да ће, када епархија санира све проблеме, добити тај жељени статус у Немачкој. „Наду ми даје што видим да имам с ким. Постоји народ, постоје добри свештеници, убудуће можемо имати још боље свештенике, боље образоване, спремније да говоре и немачки и српски, да уче и знају теологију.“ Доласком Григорија на чело епархије се службе све више одржавају на немачком језику. „Живимо у земљи у којој је немачки главни језик. Ми већ имамо четири генерације људи овде. Али то долази највише због тога што наша деца говоре немачки као основни језик. А они су нам најважнији, они су будућност ове цркве и будућност нашег постојања овде и уопште“, наводи Григорије. Григорије службу на немачком види као велику шансу и да се српска црква приближи другим православцима и хришћанима. „Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо. Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну делатност, на свеопшти живот. Они су увек имали снажан утицај и давали животу своју ноту, а од тога примали нешто корисно за себе.“ Kаже да из дубоке ране коју је оставио раскол католика и протестаната нешто може да се научи, јер људи данас у Немачкој живе једни са другима: „Моје дубоко искуство је да ране, како наше личне, тако и свеопште, не морају увек да буду смртоносне, већ и живоносне ако пустимо да кроз њих уђе благодат и милост Божија, уколико не правимо инфекције на ранама нашим ситничарењем и злобама.“ „Одговорност на сваком појединцу“ „Ми на Балкану имамо исту земљу као у Немачкој – исте планине, реке и језера, можда немамо баш такве путеве мада видим да се граде и путеви. Имамо чак и законе, али их не спроводимо“, рекао је Григорије, цитирајући једног верника у Немачкој који му је рекао: „Некад су људи ишли трбухом за крухом, а данас иду мозгом за достојанством.“ Људи који се селе у Немачку „носе свој завичај у срцу, али покушавају да и овде буду добри грађани, да буду добри људи и да буду, што је за мене као свештеника посебно важно, да буду хришћани у правом смислу те речи.“ Владика је додао да је одговорност за дешавања у Србији „на власти и опозицији, на народу, на сваком појединцу“. „У Немачкој постоји култура у којој се више плашимо да бацимо нешто кроз прозор аутомобила од грађана, него од власти и закона. Грађани ће нас први искритиковати. Док код нас се плашимо да ћемо добити батине од онога који је бацио нешто кроз прозор ако га опоменемо.“ Епископ Григорије је оценио да су односи државе Србије и Српске православне цркве већ годинама у силазној путањи. „Био сам уморан од тога да треба добро познавати неког министра или председника и да то одређује да ли ћеш остварити своја права. Један од хиљаду разлога што сам дошао у Немачку је зато што хоћу да знам на шта имам право по закону, да то добијем, а да нипошто не добијем оно на шта немам право. Онда сам миран.“ „Хришћански етос“ Ангеле Меркел Говорећи о доласку великог броја избеглица што је тема која обузима Немачку годинама, владика Григорије је оценио да је Ангела Меркел у одлучујућим тренуцима показала „хришћански етос“ који носи из породице. Помоћ избеглицама сматра „дубоко хришћанским задатком, а не питањем хоћемо или нећемо. То једино може Немачка, то не могу мале земље.“ „Страх од странаца увек постоји и он је разумљив, али жица никада неће никоме помоћи. То доживљавам као слабост тих малих земаља, не замерам им, али морамо да увидимо да је то слабост“, рекао је диселдорфски епископ. „Немачка је показала одговорност, Ангела Меркел је рекла ’Успећемо’. Многи мисле да је то само реч, али то јесте добра воља – велики број људи је овде нашли кров над главом, хлеб, топлоту, посао, живот из здравље, њихова деца иду у школу… из моје перспективе хришћанина и свештеника то је узвишено дело.“ Владика Григорије ипак наглашава да постоји и одговорност миграната. „То говорим и нашим људима: морамо да учимо овај језик, да учимо културу, да покажемо да смо одговорни грађани, захвални што живимо у овој земљи. Такву одговорност треба да имају и људи који долазе из земаља које су источније од нас“, закључује он у разговору за ДW. Извор: Dw.com View full Странице
  8. „Наду ми даје што видим да имам с ким“, каже о стању цркве у Немачкој епископ Григорије. Он је за ДW говорио о увођењу служби на немачком, проблему Kосова и разлозима што се све више Срба исељава у Немачку. „Постојала је прича о плану 'разграничења', никада се ништа није јасно рекло, па не знам ни да ли тај план постоји“, каже о косовском проблему у интервјуу за ДW владика Григорије. „Глупа је та теза да ћемо, када се разграничимо, живети добро једни поред других. Не, ми не можемо да живимо једни поред других. И кад се разграничимо живећемо једни са другима. Први сусед је увек учесник у нашем животу.“ Епископ Диселдорфа и целе Немачке је рекао да црква има „јасан и недвосмислен став о Kосову и Метохији“. „Људи тамо морају бити заштићени и, без обзира што неко овако или онако тумачи косовски завет, тај завет схватам само као то да човек треба да штити другог човека.“ Владика је прокоментарисао и чињеницу да двадесет или тридесет година након ратова исте теме доминирају регионом. „Људи су увек били паметни толико да се после рата окрену животу. А сад се то стално подгрејава и мислим да уопште не треба кривити народ за то. Него треба кривити оне који контролишу медије, а то су на Балкану политичари. Зато су толико важне борбе за медијску слободу.“ Службе на немачком језику као шанса Ове године се обележава педесет година епархије на чијем је челу од прошле године владика Григорије. У разговору за ДW он је поновио да је затекао хаотично стање, посебно у погледу финансија. Српска православна црква – за разлику од руске, грчке или румунске – у Немачкој нема статус „друштва капитала јавног права“ већ обичног удружења. Kако каже владика, малтене као „риболовачко удружење“. „Нема перманентног финансирања, него се живи од прилога народа“, каже он. „Са друге стране, не можемо запослити свештеника у Немачкој као што можемо у Србији, без плате и осигурања. То је ствари компликовало код мојих претходника који су преносили начин рада из Србије овде, а то није могуће. Зато је дошло до губљења тла под ногама.“ Владика је уверен да ће, када епархија санира све проблеме, добити тај жељени статус у Немачкој. „Наду ми даје што видим да имам с ким. Постоји народ, постоје добри свештеници, убудуће можемо имати још боље свештенике, боље образоване, спремније да говоре и немачки и српски, да уче и знају теологију.“ Доласком Григорија на чело епархије се службе све више одржавају на немачком језику. „Живимо у земљи у којој је немачки главни језик. Ми већ имамо четири генерације људи овде. Али то долази највише због тога што наша деца говоре немачки као основни језик. А они су нам најважнији, они су будућност ове цркве и будућност нашег постојања овде и уопште“, наводи Григорије. Григорије службу на немачком види као велику шансу и да се српска црква приближи другим православцима и хришћанима. „Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо. Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну делатност, на свеопшти живот. Они су увек имали снажан утицај и давали животу своју ноту, а од тога примали нешто корисно за себе.“ Kаже да из дубоке ране коју је оставио раскол католика и протестаната нешто може да се научи, јер људи данас у Немачкој живе једни са другима: „Моје дубоко искуство је да ране, како наше личне, тако и свеопште, не морају увек да буду смртоносне, већ и живоносне ако пустимо да кроз њих уђе благодат и милост Божија, уколико не правимо инфекције на ранама нашим ситничарењем и злобама.“ „Одговорност на сваком појединцу“ „Ми на Балкану имамо исту земљу као у Немачкој – исте планине, реке и језера, можда немамо баш такве путеве мада видим да се граде и путеви. Имамо чак и законе, али их не спроводимо“, рекао је Григорије, цитирајући једног верника у Немачкој који му је рекао: „Некад су људи ишли трбухом за крухом, а данас иду мозгом за достојанством.“ Људи који се селе у Немачку „носе свој завичај у срцу, али покушавају да и овде буду добри грађани, да буду добри људи и да буду, што је за мене као свештеника посебно важно, да буду хришћани у правом смислу те речи.“ Владика је додао да је одговорност за дешавања у Србији „на власти и опозицији, на народу, на сваком појединцу“. „У Немачкој постоји култура у којој се више плашимо да бацимо нешто кроз прозор аутомобила од грађана, него од власти и закона. Грађани ће нас први искритиковати. Док код нас се плашимо да ћемо добити батине од онога који је бацио нешто кроз прозор ако га опоменемо.“ Епископ Григорије је оценио да су односи државе Србије и Српске православне цркве већ годинама у силазној путањи. „Био сам уморан од тога да треба добро познавати неког министра или председника и да то одређује да ли ћеш остварити своја права. Један од хиљаду разлога што сам дошао у Немачку је зато што хоћу да знам на шта имам право по закону, да то добијем, а да нипошто не добијем оно на шта немам право. Онда сам миран.“ „Хришћански етос“ Ангеле Меркел Говорећи о доласку великог броја избеглица што је тема која обузима Немачку годинама, владика Григорије је оценио да је Ангела Меркел у одлучујућим тренуцима показала „хришћански етос“ који носи из породице. Помоћ избеглицама сматра „дубоко хришћанским задатком, а не питањем хоћемо или нећемо. То једино може Немачка, то не могу мале земље.“ „Страх од странаца увек постоји и он је разумљив, али жица никада неће никоме помоћи. То доживљавам као слабост тих малих земаља, не замерам им, али морамо да увидимо да је то слабост“, рекао је диселдорфски епископ. „Немачка је показала одговорност, Ангела Меркел је рекла ’Успећемо’. Многи мисле да је то само реч, али то јесте добра воља – велики број људи је овде нашли кров над главом, хлеб, топлоту, посао, живот из здравље, њихова деца иду у школу… из моје перспективе хришћанина и свештеника то је узвишено дело.“ Владика Григорије ипак наглашава да постоји и одговорност миграната. „То говорим и нашим људима: морамо да учимо овај језик, да учимо културу, да покажемо да смо одговорни грађани, захвални што живимо у овој земљи. Такву одговорност треба да имају и људи који долазе из земаља које су источније од нас“, закључује он у разговору за ДW. Извор: Dw.com
  9. У Недјељу десету по Педесетници, 25. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања из Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче, прибилижавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на суштину оних Христових ријечи упућену ученицима, да се род пали, зли, истјерује постом и молитвом, будући да су то крила вјере - молитва и пост: ,,Каже Господ, овај род се изгони постом и молитвом. Ето зашто ми постимо и зашто више дана у години проводимо у посту него што мрсимо и најприје се молимо Богу сведржитељу. Зато прије свега што смо ми кварљива роба и што се исцјељујемо постом и молитвом. Да би били чврсти, да би били јаки, да би били стамени, да би били Христови, управо зато постимо и молимо се Христу. Пост је очишћење и радост душе. Два су крила вјере, молитва и пост. Пост за очишћење а молитва за силу и снагу коју Господ низводи." ,,То нам је поука данашњег Јеванђеља, да се лијечимо, да се род демонски изгони постом и молитвом и да се само Богом вишњим исцјељујемо и улазимо тако у истинску заједницу радујући се непролазном радошћу Царства Божијега. Управо да би могли да се сједињујемо са Њим у Светом Причешћу у Светој Литургији, да би живјели Христом - земљом ходећи, неба се држећи." - закључио је он. ,,Господе дометни нам вјере! А ако вјере немамо онда завапимо: Господе вјерујем, помози моме невјерју! Јер и вјера наша је дар Божији и зависи од Господа. Као што је доброта гост на земљи и припада Господу, тако и вјера јесте дар који нам се даје од Господа." - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Након Свете Тајне Причешћа којој је народ приступио и присајединио се у великом броју, отац Бранко се обратио и позвао родитеље и њихову дјецу да уколико су у могућности, дарују школске уџбенике који им више не требају њиховим вршњацима, најпотребитијој дјеци која такву помоћ и више него требају. Уџбенике и свеске и школски прибор се може донирати у просторијама Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске, као и Хуманитарном фонду Човјекољубље, при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Саборни Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  10. Отац Слободан је, на почетку емисије, тумачио Свето Јеванђеље на другу недјељу по празнику Педесетнице, када Господ наш Исус Христос позива свете апостоле Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на aпостолску службу, ријечима „Хајте за мном и учинићу вас ловцима људи“, а затим говорио и о завјетном празнику српског народа-Видовдану који смо недавно прославили ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је затим поучио наше слушаоце о смислу, значају и правилима Петровског поста који је у току, о посту у сусрет празнику Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Отац Слободан је потом, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио о лијечењу хомеопатијом и да ли православни треба да се лијече том методом, како неиспуњен дати завјет Богу може утицати на наше духовно стање, да ли дјеци треба избацити из литературе ,,Хари Потера“ и шта би требало да читају дјеца, да ли користити друштвене мреже фејсбук и остале и на који начин нам то може бити и на корист, и на многа друга питања на која ћете наћи одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  11. У Светом јеванђељу по Матеју, зачалу 38, Господ Христос даје упутства како би требало да живимо на земљи, односно опомене како ће се Отац небески према нама одредити у зависности од тога колико смо у складу са њима живели. Слушаоцима Радија Источник поуке ове приче објаснио је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице, који је ове године прославио вредан јубилеј – 40 година свештеничке службе. Извор: Радио Источник
  12. У суботу 16. фебруара, када наша Црква молитвено прославља светог Симеона и Ану и светог Јакова Архиепископа српског, светом Литургијом на Доброј води у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински и ђакон Срђан Лукић из Борова насеља. Преосвештени Владика се кроз беседу обратио верном народу: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је на здравље и на спасење данашње литургијско сабрање у нашем храму посвећеном Преподобној мајци Параскеви. Велика је тајна у празнику Сретења Господњега, има велики значај за васколики људски род. Сусрет човека са Живим и Делатним Богом у оквирима историје. Кроз историју слављења овог празника непрестано изнова увиђамо значај сусрета светог Симеона у којем је осетио славу и милост Божију. У речима светог Симеона ”Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, светлост да обасја незнабошце и славу народа твога Израиља” видимо тајну доласка Господа нашега Исуса Христа. Дошао је да спасе род људски омогућивши тако човеку, који је у историји обремењен тескобама и недаћама, да може имати заједницу са Живим Богом. По Оваплоћењу Божијем откривена је тајна вечности, тајна Живота, која се даје на свакој Литургији. Ту се налазе врата Царства Небеског која нам откривају тајну нашег живота на земљи. Тајна нашега живота јесте тајна Царства Небескога. Као хришћани, као деца Божија, морамо знати да смо небески народ. Требамо следити пут наших отаца који су ходили крстоносним путем који води у Васкрсење. Живети у овом свету није лако, живот подразумева својеврсно страдање, али знамо који му је циљ и смисао. Знамо да је смисао Христовог оваплоћења првенствено да човек задобије могућност спасења, сједињење наше природе са природом Божијом. У светом Јеванђељу смо чули како можемо задобити благодатне дарове који су нам потребни, како можемо задобити небеске врлине које нас узводе лествицом ка Небесима. Свети апостол и јеванђелист Јован открива нам да то никако другачије није могуће него благодаћу Духа Светога. На крштењу сапиремо старога човека, рађа се нови облагодаћени човек који жели заједницу са другим, човек који жели заједницу са Живим Богом. Тако облагодаћени и охристовљени можемо ходити путем Голготе како бисмо задобили Царство Небеско и вечан живот. На нама је да као хришћани, као људи добре воље, наде, љубави и мира ходимо тим путем који нас води у Царство Божије. Да то није лако видимо из примера наших светих који су на себе узимали различите подвиге, подвизавајући се тако по пустињама и гудурама. Док су их обремењивале земаљске недаће знали су да је нада и утеха једино у Господу. Недаће покушавају да нас скрајну са крстоносног пута који преображава и води нас у Спасење. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено данашње сабрање на Доброј води и да ова светиња увек буде светионик нашега народа, да сабира све људе добре воље. Требамо овде долазити са вером, љубављу и надом у Живог и Делатног Бога Који на сваком сабрању излива на нас своју милост и љубав, Који нам се на сваком сабрању даје. Живели и благословени били! После свете Евхаристије припремљено је послужење за верни народ, а трудом надлежног пароха јереја Вукашина Цветојевића у парохијском дому зготовљена је трпеза за Његово Преосвештенство Епископа Херувима и служашче свештенике. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Упркос невољама које су спопале Православну Цркву, она ће остати непоколебива заувек, написао је митрополит Онуфрије у писму митрополиту Илариону, првојерарху Руске Заграничне Православне Цркве. У писму се на првом месту захваљује на молитвеној подршци коју Загранична Црква пружа канонској Цркви Украјине. У писму стоји: „Света канонска УПЦ и богољубиви украјински народ пролазе кроз један од најтежих периода у историји...“ „На нашу велику жалост, услед сталних војних непријатељстава у источној Украјини, непрестане претње Врховне Раде која је донела неколико антицрквених закона, а нарочито услед антиканонског мешања Цариградске Патријаршије у унутарњи живот наше свете Православне Цркве, настала је нека духовна збрка у верском животу Украјине, при чему се крши не само право на верску слободу него и уставна права сваког верника“. „Благодаримо Богу за све што нам Господ допушта. Господ нам даје да пијемо из чаше жалости, и пијемо из ње смирено и благодарно Богу. Верујемо да ће упркос свима невољама које су пуштене на нас, Црква Христова остати неразорива за во вјеки и врата пакла неће је превладати“, пише Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  14. „Прво су помпезно најављивали да ће тражити брисање свих уписа црквене имовине у катастру, а то значи да су свим грађанима хтјели да пониште правоснажна решења о њиховом праву својине на кућама, земљишту и другим непокретностима, а све са циљем како би поништили правоснажна решења којим су утврђена својинска права Цркве над црквама, манастирима и црквеном имовином на исти начин као што је то чињено вјековима“, казао је отац Велибор. Казао је да су из ове НВО више пута пред црногорском јавношћу износили грубе неистине, попут оних да су за своју иницијативу добили подршку из Управе за некретнине, што су одговорни из тог државног органа сјутрадан демантовали, као и неистину да је нацрт закона о вјероисповијести из 2015. године својевремено одобрила Венецијанска комисија. „Ових дана видимо да од Скупштине Црне Горе траже да усвоји закон о вјероисповјести који још није ни стигао до Скупштине, а са друге стране и они најављују да ће да предложе некакав свој закон, па се ту више не зна ни ко пије ни ко плаћа. Такође, дјеловање те групације прати константно и брутално изношење неистина попут оне да је нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године одобрен од стране Венецијанске комисије, а и врапци на гранама знају да је нацрт закона код Венецијанске комисије повукла управо Влада Црне Горе“, подсјећа он. Колико је шаренолика и неозбиљна ова прича, додаје отац Велибор, најбоље се види по томе што су се међу потписницима Иницијативе за отимање црквене имовине нашли чак и Макс Лубурић и Анте Павелић, па је једина жеља читаве ујдурме у вези са одузимањем имовине СПЦ уношење конфузије и немира међу црногорске грађане. „Мислим да је у питању жеља те групације за медијским рекламирањем и узурпацијом јавности, јер је свима познато да је пројекат тзв. Црногорске православне цркве одавно доживио фијаско и сада му се кроз овакав начин покушава дати вјештачко дисање. Довољно говори чињеница да и послије више мјесеци дјеловања те дружине још не постоји њихов јасно формулисан став. Њима ништа није јасно осим жеље да унесу немир у Црну Гору и евентуално отму црквену имовину“, закључио је отац Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Коментаришући за „Спутник“ последњу иницијативу НВО „Аманет“ за одузимање црквене имовине, која је у медијима у Црној Гори добила значајан простор, протојереј ставрофор др Велибор Џомић је казао да се „након фарсе од сакупљања медијских потписа за ту иницијативу још не може знати како та ’дружина‘ мисли да изведе свој наум отимања црквене имовине“. „Прво су помпезно најављивали да ће тражити брисање свих уписа црквене имовине у катастру, а то значи да су свим грађанима хтјели да пониште правоснажна решења о њиховом праву својине на кућама, земљишту и другим непокретностима, а све са циљем како би поништили правоснажна решења којим су утврђена својинска права Цркве над црквама, манастирима и црквеном имовином на исти начин као што је то чињено вјековима“, казао је отац Велибор. Казао је да су из ове НВО више пута пред црногорском јавношћу износили грубе неистине, попут оних да су за своју иницијативу добили подршку из Управе за некретнине, што су одговорни из тог државног органа сјутрадан демантовали, као и неистину да је нацрт закона о вјероисповијести из 2015. године својевремено одобрила Венецијанска комисија. „Ових дана видимо да од Скупштине Црне Горе траже да усвоји закон о вјероисповјести који још није ни стигао до Скупштине, а са друге стране и они најављују да ће да предложе некакав свој закон, па се ту више не зна ни ко пије ни ко плаћа. Такође, дјеловање те групације прати константно и брутално изношење неистина попут оне да је нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године одобрен од стране Венецијанске комисије, а и врапци на гранама знају да је нацрт закона код Венецијанске комисије повукла управо Влада Црне Горе“, подсјећа он. Колико је шаренолика и неозбиљна ова прича, додаје отац Велибор, најбоље се види по томе што су се међу потписницима Иницијативе за отимање црквене имовине нашли чак и Макс Лубурић и Анте Павелић, па је једина жеља читаве ујдурме у вези са одузимањем имовине СПЦ уношење конфузије и немира међу црногорске грађане. „Мислим да је у питању жеља те групације за медијским рекламирањем и узурпацијом јавности, јер је свима познато да је пројекат тзв. Црногорске православне цркве одавно доживио фијаско и сада му се кроз овакав начин покушава дати вјештачко дисање. Довољно говори чињеница да и послије више мјесеци дјеловања те дружине још не постоји њихов јасно формулисан став. Њима ништа није јасно осим жеље да унесу немир у Црну Гору и евентуално отму црквену имовину“, закључио је отац Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква
  17. Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...