Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дарови'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Да сви Дарови освећују све вернике, и то увек јер увек бивају прихваћени од Бога, то се види из овога што је досад речено. Предстоји нам да размотримо и колико бивају прихваћени. 2. Шта је то што чини да један дар буде прихваћен међу људима? Шта чинимо са даровима да би се рекло да су прихваћени? Да ли их, можда, узимамо у руке и држимо у наручју? Свакако не. Јер они који их примају, многе од дароване могу да понесу, па чак ни у руке да приме, као онда кад је дар, на пример, некакво поље, или кућа, или нешто томе налик. 3. Па када то неки дар бива примљен? Онда када га прималац уврсти међу своја добра, када га присвоји – тада се може рећи да је дар примљен. 4. Бог присваја ове Дарове тако што их претвара у Тело и Крв Јединороднога. Према томе, ако не можемо ни замислити ништа што је равно том присвајању, не можемо пронаћи ни меру у којој су Дарови примљени. 5. У коликој мери је прималац прихватио принесене дарове, може се видети по уздарју којим нам он узвраћа. 6. Но, какво је овде уздарје? То је само Тело и сама Крв Христова; јер примајући од нас Хлеб и Вино, Бог нам као уздарје даје Самога Сина. Аодакле се зна, рећи ће неко, да су нам Тело и Крв Христова дати од Бога као уздарје за оно што смо ми Њему принели? Отуда што нам је Он, Који је оденут у њих, рекао: „Узмите“ ; јер тако се дар показује. Том речју показује се и Онај Који даје, и онај који прима, а показује се и сам Дар. 7. Постоји и други начин да се нешто прими:то је кад прималац нешто прими као поверени му залог; тада није обичај да користи то што је примио. 8. Да не би и ти тако нешто помислио, већ да би знао да то што си примио, припада теби, Господ ти је и заповедио да га користиш, рекавши:“ Једите“. 9. Дакле, Бог је на тај начин примио наше Дарове, и то у толикој мери. Због тога Дарови увек освећују све душе хришћана, и живих и умрлих, које су још увек несавршене и потребују освећење. Јер, савршени светитељи, који стоје заједно са анђелима и који су већ уврштени у небеску јерархију, немају више потребе за земаљском јерархијом. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб. Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „ 2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна. 3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Какав је то узрок и који је то разлог због којег је требало да ове Дарове приносимо Богу као првине свог живота? Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродни; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дара установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља“. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“. 2. Но, то се не збива само у овој светој Тајни, већ и при крштењу, где живот замењујемо Животом, јер најпре предајемо један живот, и уместо њега задобијамо други. Али, предавање нашег живота при крштењу јесте изображење ислика смрти, док наше обнављање у бањи крштења представља истински живот. Наиме, пошто је Спаситељ, Који је умро и васкрсао, пожелео да и нама преда тај нови живот, заповедио једа и ми претходно Њему принесемо нешто од тог великог Дара. А шта је то? Подражавање смрти Његове. На који начин? Пошто своје тело погрузимо у воду као у какав гроб, и пошто се оно три пута укаже, Господ нас тада прихвата као да смо већ причасници Његове смрти и Његовог погребења, и чини нас достојнима Његовог новог живота. 3. Тако ствари стоје. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. У чему је смисао таквог обличја Дарова? Стари су приносили првине својих плодова, или своје стоке, или говеда, или осталих добара. А ми, као првине свога живота, Богу посвећујемо ове Дарове, који представљају човечију храну којом се телесни живот одржава. И не само да се живот одржава кроз ову храну, него се кроз њу и показује. Јер, апостоли су говорили за Христа: „Једосмо и писмо по Његовом васкрсењу“, како би показали да су Га видели живог. Господ је, такође, заповедио да принесу јело ономе кога је Он васкрсао из мртвих, како би храном показао да је овај жив. Природно је, дакле, да сматрамо да онај ко приноси првине хране, тај приноси првине свога живота. 2. Али, можда ће неко рећи да скоро све оно што су стари Богу приносили, може бити човеку за храну; јер, то беху плодови које ратари својим трудом производе и беху то животиње које су човеку за јело. Па шта онда? Јесу ли све то биле првине човековог живота? Никако. Јер, ништа од свега тога не беше искључиво човечија храна, већ то беше заједничка храна и осталим животињама: неком су се храниле птице и биљоједи, а неком звери и месоједи. Човечијом храном називамо ону која само човеку приличи. А припремање хлеба ради јела и прерада вина ради пића – то је само човеку својствено. 3. Такав је, дакле, смисао приношења Дарова. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Сагледајмо најпре све оно што се на светом Предложењу савршава и изговара, и то од самог доношења и приношења светих Дарова. 2. Наиме, зашто се они не доносе право на Жртвеник и не жртвују, него се најпре као Дарови приносе Богу? Зато што су још наши стари приносили Богу на жртву заклана телеса и крв бесловесних животиња; но, приношени су и дарови попут златних или сребрних предмета. 3. Изгледа да Тело Христово поседује и једно и друго својство. Јер, Његова жртва се збила касније, кад је заклан ради славе Очеве; а опет, од почетка се налазио уз Бога и представљао драгоцени Дар Њему намењен зато што је узет као првина нашега рода, али и зато што је био Прворођени, те је по Закону припадао Богу. 4. Због тога се ни ове твари које се сада прилажу, и које означавају оно Тело Христово, не приносе право на Жртвеник како би биле принесене на жртву, него ће се то збити касније, пошто претходно буду принесене Богу, и пошто постану и назову се часним Даровима. 5. Тако је и Христос поступио. Наиме, кад је у Своје руке узео хлеб и вино и показао их Богу и Оцу, показао их је приносећи их и посвећујући их као Дарове Богу. Из чега се то може видети? Из тога што и Црква то исто чини, и што хлеб и вино назива Даровима. Јер, не би она тако чинила кад не би знала да је и Христос тако чинио. Но, чула Га је како заповеда: „Ово чините за мој спомен“; и не би се она угледала на Њега да је Он Сам другачије учинио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  9. Црква 12. октобра слави обретење моштију светитеља Јована (Максимовича), Архиепископа шангајског и санфранциског, чудотворца. Један од учесника у овој тајни која се догодила пре 25 година – 12. октобра 1993. године, био је протојереј Петар Перекрјостов – кључар храма у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ у Сан Франциску, аутор многобројних публикација о светитељу Јовану. С оцем Петром разговарамо о историји парохије и храма у Сан Франциску, о животу православне Америке, о чудима која се дешавају покрај моштију светитеља Јована. Храм владике Јована – Оче Петре, молимо вас да нам испричате нешто о храму у којем служите и о томе на који начин је повезан са светим Јованом Шангајским. – Наша парохија у Сан Франциску је формирана 1927. године на темељима прве православне парохије у Северној Америци – Свето-Тројичке која је постојала још од 1858. године. Група парохијана ове прве парохије 1927. године желела је да остане верна Руској Православној Заграничној Цркви и основала је парохију у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“. – А коју алтернативу су имали ови парохијани? – Могли су да остану у такозваној Северноамеричкој митрополији (будућој Православној Цркви у Америци) која је претендовала на самосталност: митрополит Платон (Рождественски) који је био на њеном челу одлучио је да се више не потчињава хијерархији Руске Заграничне Цркве. Истовремено је у Европи митрополит Евлогије поступио на исти начин прекинувши односе са РПЗЦ. Нова заједница је у прво време изнајмљивала различите просторије за храм, али је касније, 1940-их година купила енглески храм у част архиђакона Стефана. Храм је занимљив због тога што је саграђен од калифорнијског махагонија, при чему је дрвена грађа била послата у Енглеску на обраду. – Зашто се на Западу продају храмови? – Продају се зато што се гради нови храм, или зато што је постојећи храм у лошем стању или постаје мали за потребе заједнице. У принципу, на Западу новоформиране православне заједнице у прво време често купују храмове од католика и протестаната. Понекад ове храмове који се продају купују и световни људи; сачувавши спољашњу фасаду они могу да преуреде здања у станове, концертне сале, музејске просторије, чак и ресторане и дискотеке. Притом се овакви објекти продају прилично често, у сваком случају, например, у Монреалу, где сам рођен. – А како се у Сан Франциску нашла далекоисточна паства владике Јована? – Педесетих година ХХ века у САД је дошло много руских емиграната са Далеког истока – из Харбина и Шангаја. Тада је Кина постала комунистичка земља и многи су је напустили. Архиепископ Јован (Максимович) је тамо био као Мојсије који је извео свој народ „из ропства“ на слободу. Његова паства је прве две године провела на Филипинским острвима, а владика је стално путовао у Вашингтон, молио се, састајао с представницима власти, залагао се за статус своје пастве. Након две године чекања америчке власти су овим дошљацима из Кине доделиле статус избеглица – јер нису имали пасоше: емигранти у Кини нису имали ни совјетске, ни кинеске пасоше. Након добијања статуса избеглица већи део ових људи се обрео у Сан Франциску. Ускоро су парохијани решили да саграде нови храм у руском стилу. Наш садашњи. Тако се појавила „нова“ саборна црква, ми је тако зовемо – у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“. – Било је потешкоћа у изградњи храма... – Његова изградња је почела отприлике 1959. године – почетком 1960-их година. Али познато је да ђаво не подноси кад се подиже нови Престол Божији где ће се стално служити још једна Света литургија и Руси у нашој парохији су подлегли искушењима и поделили су се, а изградња храма је обустављена. Судили су се. Храм је био незавршен већ више од годину дана и тада је Архијерејски Синод одлучио да у Сан Франциско пошаље владику Јована, тадашњег Архиепископа западноевропског како би он помирио своју паству и завршио изградњу величанственог храма, јер је цркву градила његова паства са Далеког истока која је имала поверења у светитеља Јована. Владика Јован је допутовао у Сан Франциско крајем 1962. године. Он се као председник парохијског савета новог храма такође нашао на оптуженичкој клупи – хвала Богу, суд је ослободио оптужнице парохијски савет дозволивши да се градња настави. Груби грађевински радови на храму су завршени 1965. године, а у недељу Православља – 14. марта 1966. године – владика Јован је служио прву Литургију у новом храму. И од тада се Литургија код нас служи сваког дана. Наш храм је једини парохијски храм у Северној Америци укључујући све православне јурисдикције у којем се свакодневно служи богослужбени круг: вечерње, јутрење и Литургија. Мошти светитеља Јована (Максимовича). Фото: прот. Петар Перекрјостов – Сад у овом храму почивају и мошти светитеља Јована. Молимо вас да нас подсетите како су обретене мошти светог владике. – Кад је владика Јован умро био је сахрањен у крипти испода храма. Чудо је што је градски савет дао дозволу за сахрану у границама града. Светитељ Јован је почивао у крипти 28. година. Многи људи су, знајући његов живот и снагу његове молитве, долазили у његову крипту; широке црквене масе су почеле да моле за канонизацију владике Јована. На заседању Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве 1993. године донета је одлука о томе да се он прослави. Због припреме за канонизацију у ноћи између 11. и 12. октобра 1993. године – пре тачно 25 година – био је заказан преглед остатака светитеља, отворен је ковчег и видело се да је тело нетрулежно. Касније су мошти омивене и пресвучене, то је било пред канонизацију 1994. године, и пренете су из крипте у сам храм баш уочи службе прослављања владике Јована у збору светаца. – Многи долазе да се поклоне моштима светитеља Јована. Ко су ови људи? – У принципу, саборна црква у Сан Франциску с моштима владике Јована је у Америци место које православни ходочасници најчешће посећују. Кад се људи налазе у безизлазној ситуацији, кад не могу да имају деце, кад имају неку муку, кад не могу да заснују породицу, кад имају велике патње или рак, кад је нада слаба – људи из целог света долазе да се поклоне моштима највећег свеца ХХ века – светитеља Јована у Сан Франциско. У храму у Сан Франциску. Фото: прот. Петар Перекрјостов – Да ли се у годинама свог постојања ваша парохија на неки начин променила? – Наша парохија је сад мала иако је својевремено била најбројнија у руској дијаспори: у Сан Франциску је некад постојала најкомпактнија руска колонија, премда је више Руса живело у Њујорку. Компактна значи да су људи живели у близини. Практично 90% парохијана је живело на 15-20 минута пешке или колима од храма. На пример, код нас су се часови у руској гимназији при храму држали пет пута недељно! – У недељној школи веронауке? – Не, код нас по правилу нема школа веронауке недељом, наше школе су суботње. На пример, у Паризу су се часови одржавали четвртком, а у Северној Америци – суботом. Али у Сан Франциску су деца тада, осим суботе, после обичне америчке школе долазила код нас на часове – од 4 до 6 увече, два пута недељно: старији понедељком и средом, млађи уторком и четвртком. Пошто су сви живели релативно близу директор школе архимандрит Атанасије (Стуков) је чак купио школски аутобус и лично је довозио децу од куће, хранио их је од свог новца, а после часова их је развозио по кућама. Притом је лично седео за воланом овог жутог школског аутобуса! Сад код нас на службу долазе и стари људи који су се преселили из Кине, и њихови потомци, и људи који су се доселили из земаља ЗНД у последњих 20-30 година, такође има много православних Американаца, Срба и Румуна. Међутим, многи некадашњи парохијани су се одселили: Сан Франциско је данас један од најскупљих градова у Америци. И још имамо много мање сталних парохијана, али имамо много гостију и ходочасника, укључујући људе који долазе издалека. Нарочито много ходочасника долази у току летњих месеци. Дарови светитеља Мошти владике Јована. Фото: прот. Петар Перекрјостов – Молимо вас да нам испричате нешто о чудима везаним за мошти владике Јована. – Чуда од моштију светитеља Јована дешавају се врло често. Чудо од моштију владике је за нас нормална ствар, није ништа необично. Тако је пре неколико година у храм дошла жена. Не код владике Јована, већ просто да поразговара са свештеником и затекла је мене. Попричали смо. Испоставило се да чека бебу, али су јој лекари рекли: дете ће се родити с Дауновим синдромом. Муж ове жене је захтевао од ње да абортира. Жена није била много црквена, поразговарао сам с њом под утиском филма који је издао манастир Свете Јелисавете у Минску о раду с таквом децом. У филму је једна монахиња врло дирљиво говорила о томе да кад Бог разговара с нама, све што Он каже прво филтрира наш мозак, и оно што нам је од користи и што је за нас добро, пролази даље у наше срце. А кад се ради о људима који имају Даунов синдром, Господ се обраћа директно њиховом срцу заобилазећи људски фактор који изврће оно што Бог каже. Поразговарао сам с овом женом и предложио јој да одслужимо молебан светитељу Јовану, помолили смо се и опростили. Надао сам се да ће ме назвати и да ће ми казати шта је одлучила. Међутим, није било никаквих вести. Прошло је око годину и по дана и у храм је дошла ова жена (нисам је препознао), с њом је била мала плавушанка. Жена ме је погледала с осмехом и упитала да ли је се сећам. Кажем: „Не, не сећам се.“ Она: „Долазила сам код вас, муж је хтео да абортирам: лекари су рекли да дете има Даунов синдром. Ево моје кћеркице, потпуно је здрава.“ То је била огромна радост! Па зар то није чудо, и те какво! Изузетно велика је радост кад се брачном пару који није могао да има деце роди дете. Сећам се како ми је једном у храму пришао пар и замолио за молебан. Обично све нове људе питам одакле су и брачни пар је рекао да су из Казања. Кажем: „Да ли сте у Америку дошли на одмор или послом?“ – „Не, дошли смо код владике Јована?“ – „На дуго?“ „На два дана.“ – „Зар сте из далеког Казања допутовали у Сан Франциско на само два дана?“ – „Да, нисмо могли да имамо деце и заветовали смо се да ћемо се захвалити владики ако нам се роди дете.“ И ето, настављају, прошло је годину дана откако се дете родило – а мама је имала већ преко 40 година. И испунили су свој завет: долетели су да би се лично захвалили владики Јовану. Обично људи који долазе мисле да је чудо ако Господ Бог по молитвама владике Јована одговара на наше молбе управо онако као што желимо. Желимо дете – добили смо дете, желимо да оздравимо – оздравили смо, и тако даље. Али у ствари Господ не одговара на све људске молитве баш онако као што ми то желимо. Један од највећих дарова који људи добијају код моштију владике Јована јесте духовни елан и нада. Можда неће оздравити, можда ће умрети од рака, али ће отићи из овог света у другом, преображеном, духовном стању, у стању које ће им омогућити да уђу у Царство Небеско. Сећам се како ми је код моштију светитеља Јована једна жена причала како је изгубила свог сина-јединца и додала је: „Знате, оче, изгубила сам сина, али сам зато пронашла Бога.“ Кад је изгубила сина почела је да долази у храм, да се исповеда и причешћује, отворио јој се свет Цркве и Царства Небеског који јој је до тада био непознат. Наравно, губитак сина-јединца представља велику бол и тугу, али је она добила изузетно велики дар – могућност да стекне веру и наду. „Никад нисам видела да човек ТАКО разговара с Богом!“ Протојереј Петар Перекрјостов. Фото: Петар Земљаних – Оче Петре, испричајте нам нешто о себи и својој породици. – Мој отац је рођен у Југославији, тамо се школовао у кадетском корпусу. А мама је из СССР. Њена породица је живела на окупираној територији и Немци су је кад је имала 13 година заједно с мамом и тетком одвели у Аустрију на рад у немачким фабрикама. Мој деда с татине стране је био бели официр, а с мамине црвеноармејац који је нетрагом нестао. После завршетка Другог светског рата мама и бака су се преселиле у Канаду. А кад се Тито посвађао са Стаљином, истовремено је одлучио да реши стамбено питање и да се ослободи Руса, истерао их је из Југославије. Оне Русе који су били просовјетски настројени слао је у СССР, а беле емигранте је Тито пустио да иду у Европу. Тако се мој отац прво нашао у Италији, а касније се преселио у Канаду где се упознао с мамом. Склопили су брак и брат и ја смо се родили у Монреалу, он 1954. године, а ја 1956. Мој брат, игуман Николај, сад служи у Калгарију (Канада), али ће се вероватно ускоро преселити у Монреал како би помагао старим родитељима. – Шта вас је подстакло на служење Цркви? – Расли смо као типична деца руских емиграната: похађали смо суботњу руску школу, недељом смо прислуживали у храму. Касније сам први пут посетио Свето-Тројички манастир у Џорданвилу, веома ми се свидело ово место и у мени се родила снажна жеља да своју будућу судбину вежем за овај манастир и богословску школу. Нисам био донео свесну одлуку да постанем свештеник, али пошто сам у манастиру провео четири године и завршио богословску школу у мени је сазрела жеља да треба да служим у Цркви. Такође сам похађао постдипломске студије, руски језик и књижевност. После богословије сам се оженио, служио сам као ђакон у Торонту, истовремено сам радио као цртач. Многи наши свештеници имају и цивилну професију. Године 1979. упокојио се свештеник храма у Сан Франциску и мени је понуђено ово место. Тако сам 1980. године постао свештеник и попадија и ја смо се преселили у Калифорнију. – Да ли је постојало нешто што је нарочито утицало на вашу одлуку да се преселите у Сан Франциско? – Наши архијереји не премештају свештенослужитеље случајно. По правилу, нуде парохију, кажу да постоји ето такво слободно место, таква потреба, питају како ће на то гледати ваша попадија и како ће се то одразити на вашу децу уколико она иду у школу. Односно, наши архипастири имају породичан приступ кад је реч о упућивању у одређену парохију. У руској дијаспори се на Цркву више гледа као на Христову породицу него као на војску. Руска Православна Загранична Црква је мала, архијереји с приступачни, човек увек може да их назове и да поприча с њима, архијереј обично познаје своју паству, а паства свог архијереја. У Сан Франциску сам служио под руководством архиепископа Антонија (Медведева), он није имао ни аутомобил, ни келејника, ни кувара, ни личног секретара. Мирне душе сам могао да дођем код њега у два сата после поноћи ако му је било укључено светло и он ми је лично, младом свештенику, наливао чај и увек би ме саслушао. Тако смо попадија и ја прво дошли у Сан Франциско „на гледање“, јер је то за нас био велики корак. Обишли смо храмове у граду, у Сан Франциску смо већ имали пријатеље и попричали смо с њима. А последње вечери нашег путовања свратили смо код надлежног управника архиепископа Антонија. попели смо се код њега у стан, он нас је посадио да седнемо и отишао је, у светлом подраснику, да донесе кулич и јаја: било је васкршње време. моја супруга каже: „Владико, да вам помогнем?“ Он: „Не-не, седите, сад ћу ја.“ Мало је пословао, сам је поставио сто, ставио је тацнице, онда смо се помолили. Владика се распитивао о неким стварима, ми смо му постављали питања о парохији и о условима. Вече се завршило, узели смо благослов и кад смо изашавши из његових одаја силазили низ степенице окренуо сам се према супрузи и упитао: „Лено, шта мислиш о селидби?“ „С таквим архијерејем се може служити било где. Никад нисам видела да човек тако разговара с Богом,“ – одговорила је она. Односно, владика Антоније (Медведев) није толико појао молитву и није је читао, већ је заиста разговарао с Живим Богом. То је оставило врло снажан утисак на попадију! Прошла су три месеца, владика Лавр ме је рукоположио у Свето-Тројичком манастиру и ми смо се у августу 1980. године преселили у Сан Франциско. Од тада ме Господ, светитељ Јован, сабраћа из храма и парохијани трпе овде – већ 39 година! Наша деца су се школовала код куће. Сад је наша ћерка попадија, жена свештеника у Отави, главном граду Канаде, а наш син ради при Свето-Тројичком манастиру у Џорданвилу. Он је библиотекар у богословији и извршни директор Фонда руске историје при Свето-Тројичком манастиру. При обитељи постоје архив и музеј. Наш син веома воли свој посао. (Завршетак следи.) Јуриј Пушчајев Са руског Марина Тодић 14 / 10 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/116470.htm
  10. У недељу, 27. маја 2018, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, о молитви, љубави, духовној радости, као и о другим даровима Духа Светога говорио је Стеван Јовановић, вероучитељ. View full Странице
  11. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа
  12. „А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.„ Из Посланице апостола Павла Коринћанима. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа View full Странице
  13. „Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године. „Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика. Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали. „Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори. „И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 12. јануара у манастиру Прасквица са свештенством Свету службу Божију са 40-дневним парастосом Владимиру Владу Никлановићу. У бесједи након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да се на Светој служби приносе Свети дарови за све и сва. Звучни запис беседе „Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године. „Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика. Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали. „Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори. „И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Братство цркве Ружице и капеле Свете Петке посетило је 6. јануара 2018. године, на Бадњи дан, у сарадњи са јерејем Зораном Керезовићем, духовником Клиничког центра, пацијенте Клинике за онкологију и Универзитетске дечје клинике у Тиршовој и поделило им пригодне божићне поклоне. Извор: Црква Ружица Архиепископија београдско-карловачка
  16. Братство цркве Ружице и капеле Свете Петке посетило је 6. јануара 2018. године, на Бадњи дан, у сарадњи са јерејем Зораном Керезовићем, духовником Клиничког центра, пацијенте Клинике за онкологију и Универзитетске дечје клинике у Тиршовој и поделило им пригодне божићне поклоне. Извор: Црква Ружица Архиепископија београдско-карловачка View full Странице
  17. У организацији Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке 5. јануара 2017. године у крипти храма Светог Саве одржана је свечана подела божићних пакетића најмлађим штићеницима Дома у Звечанској, деци из вишедетних породица, као и деци корисника Црквених народних кухиња. Пакетиће је обезбедила хуманитарна организација „ Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу, која је посебно за ову прилику дошла из Чикага. Акцију су подржали и Коло српских сестара из Београда које предводи гђа Мила Виторовић, која је са својим неуморним сарадницама учествовала не само кроз донацију него и у прављењу; Народна банка Србије кроз донацију слатких пакетића; Задужбина манастира Хиландара кроз донацију дечјих молитвеника; Међународна православна хуманитарна организација из Америке у виду донације школског прибора за децук као и дечји часопис „Светосавско звонце“ које је организовало мали божићни концерт и представу за децу. Међутим, број учесника у овој хуманитарној акцији се овде ни изблиза не исцрпљује. Требало је поделити свих 600 издашних пакетића. У томе су помогли, поред Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Преосвећеног Владике топличког г. Арсенија, и пријатељи ВДС-а: Лена Ковачевић, Дивна Љубојевић, Никола Дробњаковић и Јелена Гавриловић. На почетку свечаности патријарх Иринеј се обратио деци и родитељима пригодним речима пожелевши им да у здрављу дочекају најрадоснији хришћански празник. Потом је наступио дечји хор који је обрадовао малишане божићним песмама. Програм је настављен представом после које се почело са поделом божићних пакетића. Међу званицама била је градски секретар за културу г. Ивона Јевтић. Извор ВДС
×
×
  • Креирај ново...