Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дарко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 78 results

  1. Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Празник када се заједно прослављају тројица великих светитеља и учитеља Цркве Божије Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст – Три јерарха, моливено је прослављен у острошком манастиру у сриједу 12. фебруара 2020. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор о. Дарко Ђого, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јереј Милан Станишић сутивански парох из Епархије будимљанско-никшићке. Бесједећи после прочитаног јеванђеља које говори да је потребно да као хришћани будемо свјетлост свијету, о. Дарко је казао да управо то свједоче животи тројице великих светитеља Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог. – Њихови животи стоје у потпуној супротности са духом данашњице. Данас све што хоће да се покаже свијетлим и благословеним, углавном настоји да то учини неким спољашњим сјајем. Данас се чини да нигдје ни у свијету, ни у цркви човјек не може постати свјетлост и свијетлити људима уколико сам не води рачуна да људи виде, да људи чују. Опсједнути смо потребом да добацимо до других људи. Нажалост, то је дух данашњице, дух пропаганде, дух рекламе. Треба да рекламирамо Јеванђеље да би оно било близу људи. Ако погледамо животе света три јерарха, видјећемо да они нису имали потребе за рекламом. Они су чак морали понекад да се склоне од људи, не од прогона, него од славе овога свијета – казао је о. Дарко. Тројица јерарха које данас прослављамо, рекао је о. Дарко, били су велики богослови, оци чија су дјела остала као трајни темељ вјере. – Свети Василије Велики својим тумачењем шест дана стварања, Свети Григорије Богослов који је допунио брата свога који је написао дјело о стварању човјека и Свети Јован Златоуст чија су дјела небројена по количини и таква да је заиста још за живота заслужио да га људи назову Златоустим – нагласио је о. Дарко и подсјетио да је и међу великим оцима било потребе да се усагласе. Вјековима након њиховог представљења због њихове богословске славе људи су нашли разлог за раздор и неслагање, што је Бог касније претворио у данашњи празник, празник јединства цркве, јединства божанских дарова тројице светитеља. И данас се, казао је о. Дарко слично дешава. – И ми смо као Василити, Григорити и Јованити заборавили да најприје припадамо једној Цркви – закључио је о. Дарко и додао да човјек слободан да чини све у славу Божију докле год не шкоди јединству Цркве, које је светиња. Извор: Манастир Острог
  3. "Имаш ли ишта пркосни старче??? Поцепана ти одора стара, Тврдоглаво гураш главу у песак... Видиш ли ишта, сем Хиландара? Имаш ли љубав- жену крај себе? Имаш ли кућу- неко имање? Шта је мерило твога живота? Идеш у Цркву, к’о овца на клање.“ Жалећи бесциљни живот монаха, Живахни младић питања ниже... Тек искра једна огњеног срца Погоди старца... поглед му диже. Очима благим, судији посла Љубављу саткан комадић неба... Шапатом меким прозбори тихо: „Христос је Љубав... све што нам треба! У телу Бога, мога и твога, Молитву данас посвећујем теби- Да лутањем помућену душу, Путем смирења ти вратиш себи.“ Снажна је сила старчеве вере; Тад сунце грану, ветар се смири; Огласише се Црквена звона, Тамјана мирис поче да се шири. Задрхта цело тело младића, Обамрло на колена паде; Кроз јецај сузе пусти низ лице, Монаху скуте да љуби стаде: “Гордећи се пред тебе сам стао, Мудрошћу сам ја лудости звао... Сада знам за Пут, Истину и Зивот! Хвала ти за веру, коју си ми дао.” „Захвали Богу... не мени грешном! И Њега љуби од себе више! Изгарај срцем за Љубав вечну! Док душа вољом Његовом дише!”
  4. "Имаш ли ишта пркосни старче??? Поцепана ти одора стара, Тврдоглаво гураш главу у песак... Видиш ли ишта, сем Хиландара? Имаш ли љубав- жену крај себе? Имаш ли кућу- неко имање? Шта је мерило твога живота? Идеш у Цркву, к’о овца на клање.“ Жалећи бесциљни живот монаха, Живахни младић питања ниже... Тек искра једна огњеног срца Погоди старца... поглед му диже. Очима благим, судији посла Љубављу саткан комадић неба... Шапатом меким прозбори тихо: „Христос је Љубав... све што нам треба! У телу Бога, мога и твога, Молитву данас посвећујем теби- Да лутањем помућену душу, Путем смирења ти вратиш себи.“ Снажна је сила старчеве вере; Тад сунце грану, ветар се смири; Огласише се Црквена звона, Тамјана мирис поче да се шири. Задрхта цело тело младића, Обамрло на колена паде; Кроз јецај сузе пусти низ лице, Монаху скуте да љуби стаде: “Гордећи се пред тебе сам стао, Мудрошћу сам ја лудости звао... Сада знам за Пут, Истину и Зивот! Хвала ти за веру, коју си ми дао.” „Захвали Богу... не мени грешном! И Њега љуби од себе више! Изгарај срцем за Љубав вечну! Док душа вољом Његовом дише!” View full Странице
  5. На прзник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, у Недјељу о митару и фарисеју, 9. фебруара 2020. љета Господњег, када почињу припремне недјеље пред Васкршњи пост, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого из Фоче, а саслуживали су му архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко – љубљанске, јереј Миломир Вулевић подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакони Роман и Зосима. Црква Божија је одредила да се уочи Великог поста припремимо, односно да се опоменемо смисла поста и смисла човјековог живота, казао је о. Дарко након читања зачала из Светог Јеванђеља о митару и фарисеју, бесједећи сабранима. – Фарисеј није ништа слагао. Свака његова реченица је тачна. Он заиста није као цариник. Али има један детаљ ту најбитнији, код цариника он долази на крај, а Бог је на почетку. А код фарисеја чији нам се живот чини потпуно посвећен Богу, али фарисеј само на почетку каже ”Боже хвала ти што нисам као остали људи”. Од тога прекида се сваки његов помен Бога. Фарисеј не служи Богу и његова религија није посвећена Богу. Фарисејева религија је посвећеност самом себи. Бог је ту само повод да се искаже идолопоклонство према свом лику – казао је о. Дарко и подсјетио на вјеру цариника, иако су у оно вријеме то били најомраженији људи. Царинику је у овом случају Бог све и његов сав живот је у позиву ”Боже”, па ма шта урадио у животу није се одрекао Бога. – Исто као што фарисеј, ма шта урадио у животу, још није пустио Бога у свој живот. Заиста зато оправдано оде цариник, а не фарисеј. У нашем народу у свакоме од нас боре се и цариник и фарисеј. Ми кад улазимо у цркву врло често смо склони да попут фарисеја кажемо ”хвала ти Боже што нисам као остали људи, што сам бољи од њих”. С друге стране, толико је лијепог хришћанског остало у нама, да смо се врло често ипак поистовјетили са цариником. Када наш народ улази у цркву врло често ћемо видјети сви некако стану са доње стране цркве, у ћошак. Сви некако осјећају да светиња Божија изискује неко посебно поклоњење и да пред светињом Божијом нисмо достојни да се бусамо у прса и да спомињемо некакве сопствене заслуге и сопствена схватања себе самога – рекао је о. Дарко и нагласио да је одбрана светиња у Црној Гори управо показала да у Цркви Божијој постоји велики број ових ”царника”, који су устали да бране светиње. Извор: Манастир Острог
  6. У недељи о митару и фарисеју истоимена јеванђељска прича (Лк 18, 10-14) учи нас да Господу отворимо срце, покајемо се и принесемо молитву онако како чини цариник, који бива оправдан иако је чинио много тога лошег пре него што је у његовој души сазрело покајање. Да не будемо као фарисеј обузет гордошћу, срца затвореног за Господа. Ова прича носи низ поука корисних за хришћански живот човека данас, двадесет векова касније од њеног писања. У емисији „Сведочења“ слушаоци Радија Источник неке од њих чули су од протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника првог ваљевског. Извор: Радио Источник
  7. На дан светог Григорија Ниског, брата светог Василија великог, у цркви Свете Тројице, свету службу Божију служио је протојереј ставрофор г. Дарко Ђого, уз саслужење јерођакона Зосиме. Извор: Манастир Острог
  8. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. (О) убавој нам Црној Гори… Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602 Пише Дарко Ристов Ђого Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било. НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа. Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао. У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом. ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација. Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека. СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана. Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако. „Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!). Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад. Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења. Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна. Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна. „Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“ Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи
  10. Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској. „Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је. Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“ „Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили. У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог
  12. https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-neka-pada-dazd-gospode/?fbclid=IwAR37MtpFOm2gZUOqH0ZO68WSmBw30X4W0MPMUYx9aM3lUCbOYeRvM8AuQiU Када сте рођени у херцеговачкој породици, онда су догађаји у Црној Гори, а нарочито у оном дијелу Херцеговине који данас припадају Црној Гори за вас ствар кућна, породична. Па како онда не поћи на Црквено-наордни сабор заказан за 21.12.2019? Тако смо пошли рано ујутро из Фоче за Никшић – раном зором, очекујући гужву како на магистралном и „међудржавном“ путу Фоча – Шћепан Поље – Никшић тако и на самом граничном прелазу Хум – Шћепан Поље. Гужве није било ни на поменутојм магистралном беспућу, ни на самом граничном прелазу (што ме је, морам признати, прилично зачудило). Вече прије поласка смо провјерили са контактима у пограничној полицији да ли ће бити могућ пролаз и добили објашњење да ћемо моћи да уђемо, али није пожељно да носимо било каква национална или вјерска обиљежја. Осим напрног крста и подрасника других нисмо ни имали. Полиција је са обје стране границе била љубазна и сусретљива. Кроз кишу и маглу смо допутовали у Никшић, тачно према плану, у 8:00 часова. На сваком од „скверова“ стајала је полиција: заустављамо се тамо гдје знамо да би требало скренути лијево ка Цркви Светог Василија Острошког, а који је очигледно затворен за саобраћај. ЉУБАЗНА ПОЛИЦИЈА Полиција нас љубазно упућује и гдје бисмо се и како могли паркирати. И то је један од трајнијих утисака: полиција је читавог тог дана била изузетно љубазна, па чак и некако посебно пажљива. Да ли ти људи некако слуте да им је посао такав да морају да слушају власт која се отела и чистом разуму и људском обзиру па том љубазношћу тихо нам саопштавају да и те како разликују оно што се баш мора од онога што се не мора? Да ли у њиховој потреби да буду на руку некоме ко је дошао да каже како у људима има још светог, неотуђивог, бескомпромисног има и учествовања у нашој ствари? Не знам. Али схватам да им лако није. Паркирамо у једној од побочних уличица. Киша тада још увијек пропадује, а народ из свих праваца сабира се Цркви. Улазимо у Цркви. Јутрење траје: познати, миленијумски усклици јеврејскога цара и хришћанског пророка, пјесма Богородици затим. Цијеливамо мошти Светитељеве. И одмах осјетиш онај исти мир који долази заједно са Свједоком Христове Силе. Неко достојанство Силе Божије. Људи приступају и окупљају се. Крај кивота – момци у црногорским народним ношњама. Са лијеве стране, међу окупљеним виђенијим људима нарочито пажњу свих побуђује симболички битно присуство Миодрага Даке Давидовића. ЛИТУРГИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ЕПИСКОПА Почиње литургија. Оно што ме одмах ражалостило јесте чињеница да су међу епископима који служе готово сви – један интимни круг пријатеља, најнепосредније повезаних истим поријеклом (из Црне Горе, Херцеговине, Крајине). Свјестан сам размимоилажења по многим питањима у нашем епископату. Али не постоји разлог, разуман, за својеврсни тихи бојкот једног црквено-народног сабора у једном тренутку када више нема простора та калкулацију. Ниво агресије којој је изложена Српска Православна Црква у Црној Гори у посљедње вријеме сигнализује да је тамошња власт схватила да без поларизације народа никада до краја неће моћи да заокружи идентитетски пројекат: већ десет година је у њиховим рукама и нож (и метак) и погача (од разних бијелих сортимената), па се нису макли нигдје даље, а кетманство лажне елите и даље није у стању да убиједи масу која под притиском избора између друштвених привилегија (било каквих) и идентитета чини непрекидне компромисе, али не заборавља у којој Цркви би да приступи оном светом, оном изнад блатњаве свакодневице Историјски моменат у коме је црногорска олигархија одлично осјетила да насиље према Православној Цркви пролази у Украјини и Естонији под условом да си геостратешки „исправно“ оријентисан чини контекст за који можемо да наслутимо да омогућава ову агресију која не наликује на досадашње покушаје и трзавице. Али, изгледа да су се већи играчи побринули да пацификују све балканске колонијалне управнике, укључујући и оне са „српским“ предзнаком, а преко њих и „симфонично“ нијеме великодостојнике јер просто не могу да вјерујем, поред све београдоцентричности и шумадијоцентричности многих али не свих од великодостојника у Србији да неко не осјећа колико је управо било битно да се покаже јединство са архијерејима СПЦ у Црној Гори. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЦРНЕ ГОРЕ? Разговарајући ових дана са појединим пријатељима из Србије слушао сам мени сасвим непојмљиву тезу о „бојкоту“ Митрополита Амфилохија и осталих епископа окупљених на сабору због тога што, теза каже, иза свега се крије субверзивни план према коме би он требало да оснује некакву „аутономну“ или „аутокефалну“ али „канонску“ Православну Цркву Црне Горе Иако се не може порећи да је Митрополит човјек који у онаквом контексту често лавира између разних слојева црногорског идентитета, понекад се поигравајући и са двосмисленошћу црногорства, мени ова теза по себи не дјелује вјероватно. Али, узмимо да је непобитно тачна: то би само значило да је што хитније потребно пажњу Српске Православне Цркве пребацити на Црну Гору а сједнице Светог Архијерејског Сабора и Синода одржавати што чешће у Црној Гори, на Косову и Метохији (али и Републици Српској!) ГДЈЕ ЈЕ СВЕШТЕНСТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ? Српска Православна Црква јесте Пећка Патријаршија и сваки њен епископ, свештеник и вјерник не може гледати са мӯком и индиферентношћу шта се дешава у сваком од њених дијелова, управо као што ни цијела светосавска Црква не смије занемарити страдање своје браће у Украјини или Сирији. Бар је Република Српска показала, учешћем Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (коме се, успут, суторинска парохија и налази на простору Црне Горе) и Епископа бихаћко-петровачког Сергија да разумије и зна колико је битно литургијом и присуством одбранити Светиње. Али у мисаоним екскурсима и животним недаћама враћамо се литургији. Царство Божије на земљи, људи окупљени, драги. Сусрећемо се, браћа, оци и пријатељи, измјењујемо коју ријеч. Стижу и прве вијести о томе да су зауставили све организоване доласке из Херцеговине и из Србије. ПРЕТРЕС, ПА ВРАЋАЊЕ СА ГРАНИЦЕ На граници заустаљају народ, претресају и онда враћају. Свештенство, уколико путују аутомобилима, пуштају, уколико су у пратњи народа – не пуштају. Оци јављају да је народ вољан да сачека колико год буде трајала блокада границе да дође да се поклоне Светитељима. Не, народ не прихвата логику страха. Власт је страх „догађања народа“, она настоји да разбије „критичну масу“. Али народ не долази да би се батргао са њиховим страховима. Иде да се поклони. И непрекидно долази. Не само да је Црква већ препуна. Сав плато испред ње је препун народа. А киша не само да не смањује. Пада и вјетром западује за врат. Некако се до нас пробија о. Александар Лекић, ђакон са Цетиња. Мокар као миш. Стајао је и он напоље два сата са народом. Озарен, радостан. Народ који кисне кад већ не може да бос иде Острогу. И осјећаш да је све на своме мјесту. Да ће бити напада. Да нам предстоји некаква мучна и кишовита и магловита битка. Али да је народ Божији тај који зна. Који је спреман да себе даје. Да заборави оно са чиме данас живимо: потребу да се склониш у ћошак. ПРИЧЕСТ И ПИСМА ПОДРШКЕ Народ се причешћује. Сав. Као да и тако понавља завијет Косовских јунака. Јер битака има разних. И разних етапа истих битака. Али само ако учествујеш у оној вјечитој, Христовој бици да Жртвом побједиш Насиље – можеш се надати учешћу у побједи Пасхалног Јутра. Након Литургије – акатист Светом Василију Острошком. Читање писама подршке за која нисам сигуран колико су уопште дипломатски „мудар“ а колико потпуно противрјечан чин (у ком контексту је данас могуће читати писмо подршке и цариградског патријарха Вартоломеја и Његовог Блаженска кијевског Митрополита Онуфрија који је жртва дјеловања истог тог патријарха?) Алиј, ако је тај моменат био некакво средиште потпуно непотребног прагматизма, моменат читања заклетве и опоруке Светог Василија Острошког јесте један од оних момената за које се вриједило родити! МИТРОПОЛИТ БЕСЈЕДИ Митрополитов потресни и потресени тон којим су ријечи записане хумским и острошким епископом допрле до народа као да их говори сам Свети Василије и једнодушно и једногласно народно „Амин! Амин! Амин!“ – неописиви осјећај јединства вјекова у једном Завијету који је нерушив и вјечит, који је уједно у стању да у нама пронађе исконске везе са пасовима наших предака који су њиме живјели и да дозове Царство Божије тим звучним „Амин! Амин! Амин!“ Да, народ, овај народ, народ који се и сам некако мигољи испод тешке стварности врло често несвјестан колико је оно што сматра вјековним ново а колико је искоснког хришћанства, понекад сасвим заспалог још у нама. Народ који кисне и из посљедњег и првог атома бића узвикује „Амин!“ – то смо ми. Још се нисмо раскоријенили, још су очи анђела брата на нашим лицима и наше на његовом. Полазак дома. Киша. Немамо кишобрана. Киснемо срећни што бар тако сви и даље учествујемо у овом дану. Нека је киша. Нека пада дажд, кад нема снијега, Господе… Сусрећем оца Слободана Лукића, бившег студента и старог пријатеља и његову супругу. Они нам дају кишобран. Не треба. Треба. Не треба. Треба. Треба. Треба киснути са овим народом и захвалити прихватањем пријатељу који ти каже: бринућу за тебе. Повратак ка Фочи кроз кишу и маглу и нешто што би на Пиви личило на буру.
  13. http://teologija.net/ni-jedno-ni-drugo/?fbclid=IwAR130_C2NyutwphnHdxYeMB9KQ7bVnQTRFvR3OYs1n5-EdnQNmrQ_tZQuQk ... Јежи Новосјелски, Крајолик са црквом, 1989. ... Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације. Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара. Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве. Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични. Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције. А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима. Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем. Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо? Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека. Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише. Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас. Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга. „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо? Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву. Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд. Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све. Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено. Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве. Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере! А све је могуће оном који вјерује.
  14. Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације. Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара. Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве. Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични. Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције. А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима. Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем. Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо? Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека. Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише. Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас. Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга. „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо? Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву. Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд. Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све. Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено. Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве. Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере! А све је могуће оном који вјерује. Извор: Теологија.нет
  15. Поријекло и историја славе Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан. Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде. Шта су обиљежја славе? Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако. Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви. Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи). Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо". Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство. Шта се доноси за славу? Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота. "Чији је обичај старији?"/"исправнији"? Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.) Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога. То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања. Славити посебно или са оцем? Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави. Мрсна или посна слава? Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону. Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше. Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  16. Дарко Ристов Ђого: Празна црква Данашње државе нису склоне само да физички униште Цркву – трик јесте у томе да Црква „имплодира“ Сабор СПЦ (Фото СПЦ) У знаменитом Рилском манастиру није било монахâ. Комунистичка партија Бугарске владала је страхом, али и вјером просјечног Бугарина у нову религију – комунизам. Па, ипак, када би страни посјетиоци долазили да посјете Манастир, остатке мрачног средњег вијека, државне власти би платиле глумцима-статистима да обуку мантије и прошетају се по манастиру. Држава би упризорила „цркву“. Ова сцена је нешто најтужније и најпотресније што сам имао прилику да чујем у Бугарској. Држава је тада, нешто физички, још више идеолошки, склонила Цркву и на њено мјесто поставила позориште. Рилски манастир (Фото: Википедија) Међутим, данашње државе, али и структуре моћи које се користе државама, Црквама, војскама и медијима нису склоне само да физички униште Цркву, чак ни да се поставе као њени идеолошки противници. Трик јесте у томе да Црква „имплодира“. Да се уруши сама у себи. Христос Богочовјек је обећао да ће на вјери да Он јесте Син Бога живога саградити Цркву који ни врата паклена неће надвладати. Врата паклена неће надвладати. Ад је, изгледа, схватио да груби притисак не успијева. Да притискање и насиље рађају Мученике и Испоснике. У оквиру постмодерног концепта „испразнити све што има значење и свједочи смисао сваког значења и смисла“ данас је на ред дошао пројекат имплозије Цркве. Потребно је да се Она сама по себи потроши и постане излишна. У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас. Јер Православна Црква почива на два основна начела. Једно је начело саборности: Црква треба да се оствари као Царство Божије, као остварење Љубави која је начин постојања Оца и Сина и Светога Духа. Зато у Цркви нема суштински већих и мањих него оних који се више или мање дају да би се саборност остварила у овом свијету. Друго подједнако темељно начело јесте оно преумљења/покајања: знамо да је сваки човјек син Адамов: нешто темељно погрешно постоји у начину постојања човјека послије Пада. Склони смо да гријешимо и погријешимо, не просто да нам се „омакне“ него: позвани смо да се боримо са злом и агресијом који нису увијек и само ствар оног „другог“ него још више – нас самих. Други никејски сабор, минијатура из Минологија Василија II (Фото: Викимедија) Та два начела не функционишу одвојено. Заборав другог начела, смјештање аскетике, у једну велику фусноту у коју ју је смјестила православна теологија друге генерације „нео-патристичких“ аутора резултовала је потпуном себељубивошћу читавих генерација људи Цркве који би требало да живе саборност. У антрополошком смислу: данашњи „православни теолог“ је завршен иако ни изблиза савршен човјек. Чак и када је сасвим слаба личност, данашњи човјек – „православни“ ништа више ни мање него било који други – није у стању да преуми. Да доживи ограничења сопственог става. Сопственог бића. И зато страда саборност. Сабори се данас не дешавају јер су по дефиницји бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са „агендом“ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке „агенде“. То је суштински проблем Критског сабора, али не само његових организатора, који су га смислили тако да се њиме легализује замишљена моћ, него свих нас који се миримо са чудноватом ситуацијом у којој Сабор треба да буде пројекат. Сабори, они васељенски, били су најприје догађаји. На њима се могло догодити оно непредвидљиво: сва њихова историја није пријатна (далеко од пријатности!) али и пред-историја и историја Саборâ даје нам поглед у људе а не у пројекте. Халкидонски орос дугујемо Оцима сабора од којих нити један није супер-стар патристичке теологије. Данас живимо у доба супер-старова неопатристичке теологије од којих су се многи отворено ставили у службу једне погубне идеологије (попут Митрополита Зизјуласа) док се код нас највећи ауторитети и Оци троше у међусобном сукобу. Критски сабор (Фото: Спутњик) И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол – дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности – само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам. Свеправославни сабор, помјесни сабор, наставно-научно вијеће једног Богословског факултета имају смисла само ако су људи који им присуствују, који учествују у догађају заиста у стању да учине метанију једни пред другима и да је учине цијелим бићем. Докле год не дођемо до стања мета-ноије, све ће бити само питање организовања моћи, планирања стварности тако да одговара мојој/туђој агенди. А опет, Дух дише гдје хоће и не видиш дисање Његово. Не видиш нарочито ако све планираш у увјерењу да ће се Црква обрушити или опстати само ако си ти залог Њеног постојања. Зато иницијатива грчких епископа о сазивању све-православног Сабора има толику важност: по први пут можда видимо један Сабор из бића Цркве а не из комисијског пројектовања саборности. Саборност и преумљење/покајање функционишу само заједно. Криза саборности, свеправославна, посљедица је систематске склоњености аскетског етоса из примарног фокуса савремене теологије. Међутим, етос преумљења не значи само сабирање сати на свеноћним бденијима, не значи нарочито аскетски миље, пустињски фолклор по себи. Све то може да нас удаљи и да легитимише нашу вољу за моћ. То се дешава чешће него што би се могло помислити. Докле год се не излијечимо од ње, лијечење од ма ког другог порока или страсти неће нас учинити безопасним за Цркву. Дарко Ристов Ђого И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“. Завршени човјек данашњице, непромјењивих пројекција моћи које често замјењује за „увјерења“ онда пристаје на ту игру јер живи у илузији да је његов ментални процес савршено једнак опстанку Цркве. Он учествује у борби свим средствима, водећи се логиком о дозвољености свих средстава ad maiorem Dei Gloriam. Као и свака игра, и она добија на жестини и интензитету док се на крају не удаљи сасвим од почетних намјера и позиција и остане само игра сама, лом, сучељавање у коме су већ одавно заборављене почетне позиције и разлози. А онај коме је потребна Црква-која-нема-свој-глас гледа и ужива. Он нема своје фаворите, иако може подржавати једну, другу или обје стране. Њему је потребна Црква која више у друштву и свијету нема симболички значај који по своме Бићу има. Празна Црква. Он чека епилог у коме ће сви који остану на позорници бити они статисти-монаси из Рилског манастира. (Фронтал, 5. 11. 2019)
  17. Данашње државе нису склоне само да физички униште Цркву – трик јесте у томе да Црква „имплодира“ Дарко Ристов Ђого: Празна црква Данашње државе нису склоне само да физички униште Цркву – трик јесте у томе да Црква „имплодира“ Сабор СПЦ (Фото СПЦ) У знаменитом Рилском манастиру није било монахâ. Комунистичка партија Бугарске владала је страхом, али и вјером просјечног Бугарина у нову религију – комунизам. Па, ипак, када би страни посјетиоци долазили да посјете Манастир, остатке мрачног средњег вијека, државне власти би платиле глумцима-статистима да обуку мантије и прошетају се по манастиру. Држава би упризорила „цркву“. Ова сцена је нешто најтужније и најпотресније што сам имао прилику да чујем у Бугарској. Држава је тада, нешто физички, још више идеолошки, склонила Цркву и на њено мјесто поставила позориште. Рилски манастир (Фото: Википедија) Међутим, данашње државе, али и структуре моћи које се користе државама, Црквама, војскама и медијима нису склоне само да физички униште Цркву, чак ни да се поставе као њени идеолошки противници. Трик јесте у томе да Црква „имплодира“. Да се уруши сама у себи. Христос Богочовјек је обећао да ће на вјери да Он јесте Син Бога живога саградити Цркву који ни врата паклена неће надвладати. Врата паклена неће надвладати. Ад је, изгледа, схватио да груби притисак не успијева. Да притискање и насиље рађају Мученике и Испоснике. У оквиру постмодерног концепта „испразнити све што има значење и свједочи смисао сваког значења и смисла“ данас је на ред дошао пројекат имплозије Цркве. Потребно је да се Она сама по себи потроши и постане излишна. У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас. Јер Православна Црква почива на два основна начела. Једно је начело саборности: Црква треба да се оствари као Царство Божије, као остварење Љубави која је начин постојања Оца и Сина и Светога Духа. Зато у Цркви нема суштински већих и мањих него оних који се више или мање дају да би се саборност остварила у овом свијету. Друго подједнако темељно начело јесте оно преумљења/покајања: знамо да је сваки човјек син Адамов: нешто темељно погрешно постоји у начину постојања човјека послије Пада. Склони смо да гријешимо и погријешимо, не просто да нам се „омакне“ него: позвани смо да се боримо са злом и агресијом који нису увијек и само ствар оног „другог“ него још више – нас самих. Други никејски сабор, минијатура из Минологија Василија II (Фото: Викимедија) Та два начела не функционишу одвојено. Заборав другог начела, смјештање аскетике, у једну велику фусноту у коју ју је смјестила православна теологија друге генерације „нео-патристичких“ аутора резултовала је потпуном себељубивошћу читавих генерација људи Цркве који би требало да живе саборност. У антрополошком смислу: данашњи „православни теолог“ је завршен иако ни изблиза савршен човјек. Чак и када је сасвим слаба личност, данашњи човјек – „православни“ ништа више ни мање него било који други – није у стању да преуми. Да доживи ограничења сопственог става. Сопственог бића. И зато страда саборност. Сабори се данас не дешавају јер су по дефиницји бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са „агендом“ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке „агенде“. То је суштински проблем Критског сабора, али не само његових организатора, који су га смислили тако да се њиме легализује замишљена моћ, него свих нас који се миримо са чудноватом ситуацијом у којој Сабор треба да буде пројекат. Сабори, они васељенски, били су најприје догађаји. На њима се могло догодити оно непредвидљиво: сва њихова историја није пријатна (далеко од пријатности!) али и пред-историја и историја Саборâ даје нам поглед у људе а не у пројекте. Халкидонски орос дугујемо Оцима сабора од којих нити један није супер-стар патристичке теологије. Данас живимо у доба супер-старова неопатристичке теологије од којих су се многи отворено ставили у службу једне погубне идеологије (попут Митрополита Зизјуласа) док се код нас највећи ауторитети и Оци троше у међусобном сукобу. Критски сабор (Фото: Спутњик) И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол – дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности – само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам. Свеправославни сабор, помјесни сабор, наставно-научно вијеће једног Богословског факултета имају смисла само ако су људи који им присуствују, који учествују у догађају заиста у стању да учине метанију једни пред другима и да је учине цијелим бићем. Докле год не дођемо до стања мета-ноије, све ће бити само питање организовања моћи, планирања стварности тако да одговара мојој/туђој агенди. А опет, Дух дише гдје хоће и не видиш дисање Његово. Не видиш нарочито ако све планираш у увјерењу да ће се Црква обрушити или опстати само ако си ти залог Њеног постојања. Зато иницијатива грчких епископа о сазивању све-православног Сабора има толику важност: по први пут можда видимо један Сабор из бића Цркве а не из комисијског пројектовања саборности. Саборност и преумљење/покајање функционишу само заједно. Криза саборности, свеправославна, посљедица је систематске склоњености аскетског етоса из примарног фокуса савремене теологије. Међутим, етос преумљења не значи само сабирање сати на свеноћним бденијима, не значи нарочито аскетски миље, пустињски фолклор по себи. Све то може да нас удаљи и да легитимише нашу вољу за моћ. То се дешава чешће него што би се могло помислити. Докле год се не излијечимо од ње, лијечење од ма ког другог порока или страсти неће нас учинити безопасним за Цркву. Дарко Ристов Ђого И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“. Завршени човјек данашњице, непромјењивих пројекција моћи које често замјењује за „увјерења“ онда пристаје на ту игру јер живи у илузији да је његов ментални процес савршено једнак опстанку Цркве. Он учествује у борби свим средствима, водећи се логиком о дозвољености свих средстава ad maiorem Dei Gloriam. Као и свака игра, и она добија на жестини и интензитету док се на крају не удаљи сасвим од почетних намјера и позиција и остане само игра сама, лом, сучељавање у коме су већ одавно заборављене почетне позиције и разлози. А онај коме је потребна Црква-која-нема-свој-глас гледа и ужива. Он нема своје фаворите, иако може подржавати једну, другу или обје стране. Њему је потребна Црква која више у друштву и свијету нема симболички значај који по своме Бићу има. Празна Црква. Он чека епилог у коме ће сви који остану на позорници бити они статисти-монаси из Рилског манастира. (Фронтал, 5. 11. 2019) View full Странице
  18. Овдје дајемо, колико нам је познато за сада једини српски превод Томоса којим је Цариградска патријаршија покушала да легализује федерацију украјинских расколничких структура под називом „Православна црква Украјине“. Текст је преведен са хеленског језика, уз непрекидно консултовање званичних превода на украјински и енглески језик који су доступни на званичној страници Цариградске патријаршије. Водећи се начелом да свака Црква и сваки човјек најбоље говоре сами о себи и сами за себе, нудимо српској богословској и црквеној јавности овај спис. У њему су до изражаја дошла сва тенденциозна тумачења и идеолошка стремљења данашње Цариградске дворске теологије. Сам превод је настао за потребе књиге коју спремамо за објављивање („Између три Рима – црквена, културна и идејна историја руськог Православља“), унутар које ће он бити пропраћен дужим богословским коментаром. Како се у нововјековној српској култури и хуманистици усталио читав један манир коментарисања, давања (квази)ескпертских оцјена и врједновања, мишљења и климања главом, молим све уважене пријатеље-читаоце да евентуалне језичке и богословске сугестије уредно пошаљу на ел.пошту преводиоца: darkodjogo@gmail.com будући да су ми, у богомспасаваној самоизолацији од друштвених мрежа подједнако недоступне ваљане и утемељене колико и јефтине и неутемељене примједбе и замјерке. Свака образложена сугетсија биће прихваћена са искреном благодарношћу! Дарко Р. Ђого ПАТРИЈАРШИЈСКИ И СИНОДСКИ ТОМОС КОЈИМ СЕ УСПОСТАВЉА ЦРКВЕНИ АУТОКЕФАЛНИ СТАТУС ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У УКРАЈИНИ ВАРТОЛОМЕЈ, милошћу Божијом Архиепископ Константинопоља – Новог Рима и васељенски патријарх „Приступили сте гори Сионској и Цркви првородних“ (Јевр. 12, 22-23) блажени Павле, Апостол народâ, говори свим вјерујућим, упоређујући Цркву са гором по [Њеној] поузданости и стаменитости и [сматрајући је, приказујући је] непомјерљивом и несаломивом. Јер, иако једно стадо и једно Тијело Христово јесте и назива се Црква Божија, свугдје имајући исповједање вјере православне, заједништво (заједницу) светих тајни у Духу Светоме и непрекидност [= континуитет] у апостолском прејемству и канонском поретку, али се [Она] већ од апостолских времена састоји од помјесних и земаљских Цркава, којима у унутрашњим стварима управљају њихови сопствени пастири, учитељи и служитељи Јеванђеља Христовог, наиме, помјесни епископи и то не само по историјској и свјетској важности ових градова и земаља, већ и по њиховим посебним пастирским потребама. Стога, како је најблагочестивија и најбогомчуванија земља Украјина Вишим Промислом утврђена и узвеличана, остваривши потпуну политичку независност и будући да су њени државни и црквени управитељи више од тридесет година тражили њену црквену само-управу, понављајући тако пређашње сличне молбе с времена на вријеме упућиване од стране народа Најсветијем Апостолском Трону Константинопоља, који је дугим канонсим предањем обавезан да брине за свете православне Цркве које се нађу у каквим нужностима [потребама, тешкоћама], а посебно за оне са којима је одувијек била повезана канонским везама, каква је историјска кијевска Митрополија, наша Смиреност, заједно са преосвештеним нашим митрополитима и пречасним у Духу Светоме љубљеном браћом и саслужитељима, у посебној бризи за Велику Цркву Христову пред православним свијетом, а зарад лијечења дуговремених раскола и подијела у помјесним Црквама, једномислено утврђујемо и проглашавамо да је цијела Православна Црква која се налази у границама политички уређене и потпуно независне државе Украјине, са њеним митрополијама, архиепископијама и епископијама, са њеним манастирима и парохијама и са свим њеним црквеним установама, која дејствује под [покровом] Оснивача једне, свете, саборне и апостолске Цркве, богочовјечанског Господа и Спаса нашег Исуса Христа, постоји на даље (као) канонски аутокефална, независна и само-управна, имајући и признавајући као свог првенствујућег у свим црквеним стварима њеног канонског предстојатеља који ће носити титулу „Његово Блаженство Митрополит кијевски и цијеле Украјине“ – без икавог законитог додатка или одузимања без дозволе Цркве Константинопоља – који је првојерарх предсједавајући Светог Синода, који ће се годишње састојати од архијерејâ који ће [у састав Синода] бити наизмјенично позивани по њиховом старјешинству, из реда оних који као архијереји служе [досл. „архијерејствују“] у географским границама Украјине. И тако ће се управљати стварима Цркве у овој земљи, како проглашавају божанствени и свештени канони, слободно и у Духу Светоме и неометано, далеко од сваког спошашњег мијешања. Уз то, овим потписаним патријаршијским и синодским Томосом, признајемо и прошглашавамо ову аутокефалну Цркву у границама суверене Украјине нашом духовном кћерком и препоручујемо свим Православним Црквама у икумени да је признају и помињу је по имену „Најсветија Црква Украјине“, са сједиштем у историјском граду Кијеву, која не може да поставља епископе или оснује заграничне олтаре [= епископије или парохије у иностранству], док се они већ постојећи, према [канонском] поретку, повинују Васељенском Престолу, који има канонску компетенцију над дијаспором, већ ће своју јурисдикцију ограничити територијом државе Украјине. И дајемо овој аутокефалној црквеној власти све одговарајуће привилегије и суверена права, тако да ће од сада Митрополит кијевски и цијеле Украјине помињати „све епископство православних“ током литургије, док ће око њега окупљени збор најсветијих архијереја помињати њега као првојерарха и предстојатеља Најсветије Цркве у Украјини. А што се тиче ствари које се тичу унутрашњег црквеног управљања, о њима ће просуђивати, расуђивати и одлучивати апсолутно он и Свети Синод, сљедујући јеванђеоским и другим учењима, у складу са свештеним Предањем и пречасним канонским одредбама наше Свете Православне Цркве, као и са учењем и заповијести 6.канона Првог Васељенског сабора у Никеји који налаже да „уколико је, међутим, избор био у заједници и благословом свих, и по црквеном правилу, а двојица или тројица се из сопственог частољубља успротиве, нека важи глас (избор) већине“ задржавајући и даље право јерарсима и другим клирицима да подносе апелационе молбе Васељенском Патријарху, који има канонску одговорност да доноси непорециве [безапелационе, коначне, такве на које се не може упутити апелација] судске одлуке у стварима епископâ и других клирика у помјесним Црквама, у складу са деветим и седмим свештеним каноном. Четвртог васељенског халкидонског сабора . Уз горе речено, објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи, и има, са другим канонскм обавезама и одговорностима, као своје најпревасходније послање (= мисију) очување наше православне вјере неокрњеном као и ненарушеног канонског јединства и заједништва са Васељенским Патријархатом и другим помјесним Православним Црквама. И даље – Митрополит кијевски и цијеле Украјине, као и архијереји Најсветије Цркве Украјине, од сада ће бити бирани у складу са уредбама божанских и свештених канона, као и према односним одредбама њеног Устава, који ће у свему бити у складу са овим Патријаршијским и синодским томосом. Сви архијереји су дужни да богољубиво пастирствују народ Божији, напредујући у страху Божијем, миру и слози у њиховој земљи и Цркви. Ипак, како би се свеза духовног јединства и повезаности светих Божијих Цркава у сваком погледу сачувала неумањеном – јер нам се предаде да „чувамо јединство Духа свезом мира“ (Ефес.4,3), Његово Блаженство Митрополит кијевски и цијеле Украјине дужан је да спомиње, према древним предањима Светих Отаца, Васељенског Патријарха, Њихова Блаженства Патријархе и друге предстојатеље помјесних аутокефалних Цркава, према посљедовању диптихâ, према канонском поретку, заузимајући његово одговарајуће мјесто послије предстојатеља Цркве чешких земаља и Словачке и у свештеним диптисима и на црквеним сабрањима У исто вријеме, Православна Црква у Украјини преко свог Предстојатеља или канонског мјестобљуститеља кијевског Престола, дужна је да учествује у повременим међуправославним савјетовањима по битним канонским, догматским и другим питањима, према од почетка (преданом и) одржаном свештеном обичају Отаца. Првојерарх, након свога устоличења, такође је дужан да одмах разашаље потребна мирна писма о свеме успостављању како Васељенском Патријарху, тако и другим Предстојатељима, као што и он има право да их од стране њих прима, започињући своју Мирну Посјету од Првопрестоне Цркве Константинопоља, како је уобичајено, добијајући од ње Свето Миро ради потврде духовног јединства са њом. У случају већих питања црквене, догматске или канонске природе, Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан је да се, у име Светог Синода његове Цркве, обрати нашем најсветијем патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумијевање, док ће права Васељенског Престола над Егзархатом и свештеном ставропигијом бити неокрњена. Дакле, на основу свега горе наведеног и на основу ових услова, наша Света Велика Црква Христова благосиља и проглашава Православну Цркву у Украјини аутокефалном, призивајући на часну јерархију (која служи) на украјинској земљи, њен честити клир и њен благочестиви народ изобилне дарове Божије из неисцрпне ризнице Пресветога Духа, молећи се да Први и Велики Архијереј Исус Христос, заступништвом пренепорочне и преблагословене Владичице наше Богородице и увијек Дијеве Марије, светог и славног равноапостолног кнеза Владимира, свете и преславне кнегиње Олге, преподобних и богоносних Отаца наших подвижника и монаха Кијевске (кијевско-печерске) лавре и других манастира, нека заувијек укријепе Аутокефалну Цркву Украјине, која се на овај начин од сада рачуна у тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и нека јој подаре благостојање, јединство, мир и пораст у славу Његову и Оца и Светога Духа. Све ово што вам је на овај начин промишљено и расуђено и са радошћу јављено из честитог Средишта Православља, саброно је утврђено, о чему овај се издаје овај Патријаршијски и синодски томос, на трајно чување, написан и потписан у Кодексу Велике Цркве Христове у Константинопољу, уручен у идентичној и тачној копији (примјерку) Његовом Блаженству господину Епифанију, Предстојатељу Најсветије Цркве Украјине и Његовом Превасходству (Екселенцији) предсједнику земље господину Петру Порошенку, у сврху сталног доказа и непрекидне потврде. Љета 2019, јануара 6. Индиктиона 12. + Вартоломеј, константинопољски, у Христу Богу одлучује + Пантелејмон вријулски + Генадије, италијански и малтешки + Августин, њемачки + Герман, трануполски + Евангел, њуџерзијски + Кирило, родоски + Евгеније, ретимонски и авлопотамски + Амвросије, корејски + Константин, сингапурски + Арсеније, аустријски + Хризостом, симијски + Натанаил, чикашки Извор: Теологија.нет
  19. Духовни центар Богословије "Свети Јован Златоусти" у Крагујевцу у уторак, 17. септембра отвара своју нову сезону предавањем проф. др Дарка Танасковића "Стање и домети међурелигијског дијалога". Проф. др Дарко Танасковић је познат српској јавности као угледни дипломата, који је до недавно био амбасадор при УНЕСКУ, а раније и амбасадор Србије у Ватикану и Републици Турској. Он је један од најпознатијих српских исламолога, оријенталних филолофа, а до пензије је био универзитетски професор на Филолошком факултету у Београду. Извор: Епархија шумадијска
  20. На почетку емисије отац Дарко је тумачио јеванђелску причу о праштању на 11. недјељу по празнику Педесетнице, рекавши да је покајање сјеме а праштање плод и да се најбоље по томе колико је спреман да опрости види колико је неко постао бољи човјек. Звучни запис емисије Отац Дарко је потом одговарао и на питања наших слушалаца, поучавајући нас благодарећи свом дугогодишњем свештеничком и молитвеном искуству. „Добри људи својом добротом покривају недостатке својих ближњих, док их лоши својом злобом откривају. Трудимо се да се боримо за своје брачне другове и породицу, за своје ближње својом добротом и љубављу“- позива нас отац Дарко у одговору на питање наших слушалаца „Господа и светитеље треба да носимо истетовиране у своме срцу а не на тијелу“- каже отац Дарко у одговору на питање да ли је гријех урадити тетоважу. Емисију ,“Питајте свештеника“ са оцем Дарком Пејићем топло препоручујемо за слушање и на духовну поуку. Извор: Радио Светигора
  21. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 31. августа у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, на тему: ”Свети Василије у свом времену”. Извор: Манастир Острог
  22. Из интервјуа: Igrom slučaja znam obojicu i znam genezu problema jednog i drugog i doista je tako bilo. Oni su ratovali jedan protiv drugoga, da bi jedan bio izdavač drugome. To je potpuno suludo, ali to nam ne govori ništa o sutra. Promjenom konstelacije već mogu jedan drugoga ganjati nožem. Zapanjujuće je koliko ne poznajemo sebe. Zapanjujuće koliko malo ljudi shvaća. ‘Ja sam onaj koji jesam’, to su Isusove riječi. Doista ne možete biti nitko drugi nego onaj koji jeste. Možete biti onaj koji jeste i možete u drugome vidjeti njega koji jest. ‘Mi’ je već poraz. ‘Mi’ smo poraz. Vi ste dobrovoljno svoje ‘ja’ dali u ‘mi’ i vas nema. Ni ribolovci kad se udružuju nije dobro. Samo možete svjedočiti sebe i samo ćete vi otići dolje ili gore. Nitko s vama i nitko za vas. Kad bi doista čovjek osvijestio ove Isusove riječi, mislim da bi se manje dohvaćao noža, ali ponavljam da je biti ‘mi’ jako primamljivo. https://www.portalnovosti.com/darko-cvijetic-u-soliterima-su-bukvalno-susjedi-napadali-susjede
  23. Зашто су Свети Апостоли Петар и Павле од свих ученика Христових највише прослављени од Бога и од људи? Зашто се ове године пости на Петровдан иако се пост на тај празник завршава? Зашто се у многим местима одржавају Петровдански вашари, а уочи празника пале лиле? На ова, али и на многа питања одговара протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први и парох Покровске цркве. Отац Дарко открива и како је празник Апостола Петра и Павла рано установљен, затим како је Апостол Петар постао посебан Христов ученик али и зашто се два наизглед велика антипода Петар и Павле славе у истом дану. Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...