Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је на Бадњи дан Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле уз присуство многобројног верног народа. Владики је саслуживало братство Саборног храма, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ нишки одржао је беседу у којој је благословио Бадњи дан, али и празник отаца и праотаца Христових по телу - све старозаветне патријархе, пророке, праведнике који су најављивали долазак Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. У недељу, 32. по Духовима, уочи Рођења Христовог, на Светој Литургији читан је почетни одељак из Јевађеља по Матеју из кога можемо видети, како је рекао Владика нишки у беседи, да је Исус Христос, осим што је истинити Бог, истовемено и истинити Човек. Извор: Епархија нишка
  2. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Jedna od najvažnijih vojnih operacija u Drugom svetskom ratu, pokrenuta 6. juna 1944, imala je brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Dugo sam verovao da je angloameričko iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. godine, poznato kao operacija Overlord, oduvek bilo među najvažnijim istorijskim temama o Drugom svetskom ratu. Sve dok jednog dana nisam iz puke znatiželje odlučio da pretresem torente, sajtove, arhive, Youtube i slične „magacine" igranih filmova, i nađem šta je sve na tu temu bilo snimljeno za bioskope i TV od Drugog svetskog rata do danas, van čistog dokumentarizma. Spasavanje redova Rajana je bio taj okidač: film je bio toliko spektakularan zbog čega je i danas teško ostati ravnodušan na neke njegove delove, da sam jednostavno morao da vidim na koji način je Overlord znatiželjnoj publici prikazivan pre „Rajana", i da li je to uopšte bilo moguće. Ono što sam našao i zaključci koji su mi se direktno nametnuli, bili su više nego zapanjujući: Normandija je imala brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Celuloidni mit o jednoj ratnoj operaciji direktno se menjao uslovljen trenutnim stanjima na političkoj i društvenoj sceni tokom više od pet decenija. Stepen različitog tumačenja u medijskom prikazivanju iskrcavanja u Normandiji od prvog igranog filma snimljenog na ovu temu 1956, pa sve do pojave video igre Medal of Honor globalnog bestselera 1999, odnosno, TV serije Band of brothers iz 2001. godine, bio je toliki da neutralni posmatrač koji bi gledao sva ostvarenja poređana jedna pored drugih ne samo da ne bi poverovao da je reč o istom događaju već – ni o istom ratu. Cilj pomorsko-desantne operacije Overlord bio je stupanje američkih i britanskih vojnih snaga na tlo okupirane Evrope i otvaranje drugog fronta u ratu sa nacističkom Nemačkom. Suvoparni podaci kažu da je konačni rezultat uspostavljanje trajnog američkog vojnog prisustva na tlu Nemačke koje traje sve do danas, odnosno, posledično rađanje NATO pakta. Ti isti raspoloživi istorijski podaci kažu i da je u poređenju sa mnogim operacijama svih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu imala daleko skromnije dimenzije. Međutim, danas je globalnoj javnosti ovo možda najpoznatija operacija iz čitave istorije najvećeg svetskog oružanog konflikta, čak i onima koji nisu preterano zainteresovani za rat koji se odigrao pre sedamdesetak godina. Za razliku u njenom realnom obimu i današnjoj popularnosti, kriv je samo jedan fenomen: medijska obrada i namerno pravljenje mita, posebno uvođenjem novih medijskih sadržaja u obradu te teme krajem 20. i početkom 21. veka. U početku melodrama Građenje legende o iskrcavanju u Normandiji je američka filmska industrija započela već dvanaest godina kasnije, 1956, snimanjem filma D-Day the Sixth of June režisera Henrija Kostnera, po istoimenoj knjizi Lionela Šapira. Mada je već iz naslova tadašnjoj bioskopskoj publici u Americi moglo da bude jasno šta je tema filma - iskrcavanje je izvedeno 6. juna 1944. godine, a datum je u tajnim vojnim dokumentima bio šifrovano označen kao D-Day, to jest, „Dan D" - u centru pažnje je bila trostruka ljubavna drama. Američki oficira koji je teško ranjen u iskrcavanju upoznaje Engleskinje tokom priprema za operaciju u Velikoj Britaniji i njenog verenika koji sticajem okolnosti komanduje jedinici i gine već u prvim trenucima operacije. Iako je sudbina glavnih likova tragična, film najpre odslikava epohu holivudskih ljubavnih melodrama karakterističnih za 1950-te gde je rat tek herojska kulisa pred kojom se odvija emotivna bitka muškaraca za jednu ženu. Iako je tadašnja tehnologija već dopuštala snimanje komplikovanijih zahvata, scene borbi su lišene surovosti okršaja na francuskim plažama. Umesto toga, publici se nudila identifikacija sa uzburkanim emocijama izazvanim sudbinskim kretanjima u ratu i dramom ljubavnih raskida. U senci komunističke „opasnosti" U ovom filmu je učestvovala drugorazredna režiserska i glumačka postava, što takođe ukazuje da se Normandiji u tom trenutku nije pridavala pažnja u svetu američke kinematografije. Istovremeno su najveći holivudski studiji najskuplju produkciju usmerili na filmove koji su se bavili američkom borbom protiv Japana na Pacifiku: Pesak Ivo Džime (1950), Odavde do večnosti (1953), Borbeni poklič (1955) i Goli i mrtvi (1958). Dva su razloga, oba vezana za dnevnu politiku, koji jasno ukazuju na buduće različite aršine u interpretiranju istorije kroz igrani film: u to vreme, trajao je novi dalekoistočni rat u Koreji i prethodna borba protiv Japana bila je „čisto američki rat", jer je u Evropi u slamanju zajedničkog neprijatelja, Hitlerove Nemačke, kao moralni pobednik čitavog sukoba izašao i aktuelni neprijatelj u Hladnom ratu - komunistički Sovjetski savez. U jeku antikomunističke histerije u Americi, poznatijeg ka „Makartijev lov na veštice" koji se odvijao upravo u to vreme, kada su američke vlasti pravile „crne liste" simpatizera komunizma i u samom Holivudu, te su pojedini režiseri i glumci zauvek proterani iz sveta filmske umetnosti, svako podsećanje na nekadašnje ratno savezništvo sa Sovjetskim Savezom, moglo je da bude olako pogrešno ocenjeno i da znači nagli i neupitni kraj svake stvaralačke karijere. Najduži film i politička korektnost Početkom šezdesetih, tema Drugog svetskog rata na tlu Evrope počinje da sve više dominira u holivudskoj produkciji. Snimaju se Topovi sa Navarona, Dvanaestorica veličanstvenih ili Where Eagles Dare kao neki od najpoznatijih ratnih filmova iz tog perioda. Međutim, da je ratna epopeja u Evropi bila poprište najsvetlijeg heroizma, veličanstvene borbe i natčovečanskog naprezanja ljudi i materijala, i to sa obe zaraćene strane, gde se najuzvišeniji trenutak desio upravo u Normandiji, bila je poruka sledećeg filma na temu Overlorda, jednog od najkompleksnijih i najdužih ratnih filmova do tada snimljenih – Najduži dan iz 1962. godine. Snimljen po istoimenom delu američkog istoričara Kornelijusa Rajana, film je pokušaj da se operacija sagleda kao sveobuhvatna slika, viđena iz ugla obe strane, i da pruži najširi mogući presek aktera, od vrhovnih komandanata i generala armija, do običnih vojnika na liniji fronta. Ovakav pristup direktno je pratio pripovedački ton Rajanove knjige, ali je zahtevao ogromnu produkciju i vreme trajanja filma od čak tri sata. Da bi dobili na autentičnosti i predstavili događaje kakvi su bili sa istorijske tačke gledišta, autori filma, kojih je bilo čak petorica, izveli su presedan: svi likovi u filmu govore svojim maternjim jezikom. Okupljena je ekipa prvorazrednih holivudskih glumaca i ovaj film i danas važi za jedno od najpoznatijih ratnih ostvarenja, zbog svega čime je izvršio ogroman uticaj na opštu mitologizaciju iskrcavanja u Normandiji. Ratna „kamaraderija" u novoj NATO Evropi Ono što je baš uočljivo u Najdužem danu je činjenica da ratni neprijatelj ima ljudsko lice: Nemci su predstavljeni kroz Vermaht, regularnu vojnu formaciju Trećeg Rajha, izbegnuti su tipični naci stereotipi, a poseban kuriozitet je da se u filmu nijednom ne čuje Heil Hitler ili Sieg Heil, karakterističan nacistički pozdrav. Sindrom ratne kamaraderije i fer pleja, koji je postojao u mitu o Prvom svetskom ratu na zapadnom frontu - vođen između istih neprijatelja - a koji je bio svojevrsna tabu tema u mitologiji Drugog svetskog rata najviše usled otkrivene monstruoznosti nacističkog režima u Nemačkoj, dobija tako svoj daleki i modulirani odjek u ovom delu. Umesto opakih nacista, nemačke likove predvode istorijske ličnosti visoke vojničke reputacije poput feldmaršala Rundšteta i Romela, legendarnog ratnog komandanta još za života. Kao stručni vojni konsultanti su na snimanju bili angažovani čak i nemački oficiri iz vremena same bitke. Operacija Overlord je tako ovim filmom dobio razmere velikog istorijskog mita koje je više nikada neće napustiti. Grandiozni spektakl je za svoje vreme bio odlično snimljen i produciran, uključivao je veliki broj statista u određenim scenama, kao i upotrebljenih tehničkih sredstava (brodovi, avioni, tenkovi) i davao je sliku veličanstvenog zajedničkog poduhvata, što je odlično odslikavalo političku epohu u kojoj je snimljen. Jer, 1960-ih je na delu drugačija Evropa: NATO pakt je stvoren trinaest godina pre premijere filma, ali je tek nekoliko godina ranije, 1955, u savez konačno primljena i Nemačka. Ratne rane su zaboravljene, industrijska i ekonomska moć Nemačke se ponovo ubrzano uspostavlja, ovoga puta u sklopu zajedničkog evroatlanskog partnerstva. Tadašnja politička realnost ima još jedan odraz u ovom filmu koji nije bio upućen samo novom savezništvu sa posleratnom Nemačkom: snage „Slobodnih Francuza" predvođene generalom De Golom koje su bile deo savezničke koalicije u Drugom svetskom ratu prikazane su takođe kao aktivan akter herojskih događaja. Do tog prikaza došlo je u sklopu činjenice da se bitka odvijala na francuskoj zemlji gde su „Slobodni Francuzi" bili među desantnim snagama, mada nema pomena teškog stradanja francuskih civila tokom savezničkih pripremnih bombardovanja za iskrcavanje. Sve je jasnije kada se zna da je Francuska De Gola baš u to vreme rapidno pogoršavala odnose sa NATO - zemlja je istupila 1966. godine iz te organizacije - i važila je za najnepouzdaniju kariku: nije bilo zgoreg podsetiti Francuze na zajedničku grandioznu borbu za slobodu, makar i kroz jedan film. Najduži dan prati i odslikava tu novu stvarnost izmirene i ujedinjene Evrope: veliki rat je bio i završen je. Herojski je vođen na bojnom polju kada je trebalo i kako je moralo, a kult hrabrog ratnika je podjedanko važeći na svim stranama. I to se ne dovodi u pitanje, naprotiv. Mračna senka nacizma je bila duboko potisnuta zarad te nove stvarnosti. Britanska verzija Bitka u Normandiji bila je tema i engleskog filma Overlord režisera Stjuarta Kupera iz 1975. godine. Film je prikazan na Festivalu u Berlinu i odmah zatim potonuo u zaborav. Iz nepoznatih razloga nije uspeo da uđe u redovnu distribuciju u bioskopima u Americi. Umesto toga, prikazivan je povremeno na određenim festivalima sve do 2006. godine kada je doživeo prvo izdanje na DVD-ju, a početkom 2008. godine je remasterizovana kopija prikazana u nekim bioskopima. Film je priča o britanskom mladiću koji se prijavljuje u armiju pred iskrcavanje, prolazi kratku obuku i gine odmah na plažama Normandije gde raznet metkom umire u agoniji. Neobičnim autorskim postupkom, sastavljen je od mešavine igranih i dokumentarnih kadrova, originalnih ratnih snimaka u kojima se vide savezničko bombardovanja francuskih gradića i sela, žrtve među civilima i mrtvi vojnici. Kuper je tako prvi dao novi uvid u besmisao „herojske stvarnosti" koju je trinaest godina ranije zagovarao Najduži dan - umesto epskog heroizma, velikih pokreta armija i slike rata uglavnom svedene na istorijske činjenice, u centru pažnje je ono što je operacija u suštini i bila, a o čemu filmska industrija još nije govorila: mučno i teško stradanje pojedinaca, vojnika i, još više, nedužnih civila koji su čekali oslobođenje. Spilbergova apologija rata Sve do 1998, iskrcavanje se kao tema u brojnim filmovima provlačila tek indirektno. Međutim, te godine je režiser Stiven Spilberg filmom Spasavanje redova Rajana, pseudodokumentarne priče o navodnom spasavanju jedinog preživelog od četvoro braće Rajan regrutovanih u američku vojsku, uveo potpuno novu odrednicu u globalnu medijsku predstavu o ovom događaju. Upamćen je po uvodu od 24 minuta u kome je do tada neviđenom metodom snimanja, kompjuterskih efekata i scenarističke smelosti, u bioskope i domove gledalaca prosuo krv i patnju, ali i legendi o Overlordu dao i potpuno novo tumačenje. U centar pažnje starog mita sada je došla nova istina: da je potreba da se Evropa i čitav demokratski svet oslobode pošasti nacizma iziskivala velike žrtve, te da viši cilj zahteva „krv, znoj, suze" i strahote. Potpuno neočekivan, previše upečatljiv i šokantan, efekat „Rajanovog" ratnog realizma itekako ima svoje sofisticirano patriotsko naravoučenije. Kraj 20. veka je vreme očitog i gotovo proklamovanog nasilja kroz medije, i Spilberg nije pravio kompromise sa pravilima vremena - kreirao je sopstveni prikaz ratnog nasilja. Ispod toga ipak stoje drugi znaci: američka zastava koja se vije na početku i kraju filma, lični heroizam i čvrst moralni stav grupe glavnih junaka – temelj su scenarističke poruke da neke stvari, koliko god bile strašne, nečovečne i brutalne, moraju da se urade kada „pravda i istina" to zahtevaju. Nisu svi bili zadovoljni Spilbergovim delom: reditelj Oliver Stoun je u intervjuu Njuzviku 2006. godine opisao film kao "apologiju rata". "Amerika je devedesetih počela ponovo da voli rat", rekao je Stoun. Nemci su u Rajanu prikazani gotovo isključivo kao nacisti, a istoričari Spilbergu zameraju na grubom krivotvorenju istorijskih činjenica - da umesto vojnih jedinica sa nemačkim rezervistima pozicionira ozloglašenu SS diviziju naspram svojih junaka, i to na lokaciji i u vremenu gde ona nikada nije bila. Da bi se ipak zadržao izvestan privid „korektnosti", ali i konstatovala nužnost nečovečnosti „naše strane" pod ratnim stresom, u filmu se vide i scene streljanja nemačkih vojnika koji se predaju, gotovo zlokobno predviđajući fenomen torture zarobljenika od strane američke vojske u iračkom zatvoru Abu Graib pet godina kasnije. Korišćenje grafičke animacije u filmu dovodi do toga da godinu dana kasnije, producentska kuća Stivena Spilberga DreamWorks izdaje i kompjutersku igru Medal of Honor: Allied assault gde su korišćene sekvence iz filma. Time je publici omogućeno da još dublje uđe u Overlord i mit preobliči u sopstvenu ratnu stvarnost u kojoj aktivno učestvuje. Desant u Normandiji je tako obrađen i u novom medijumu, potpuno odvojen od svoje istorijske prirode i preveden u virtuelnu realnost, čime dobija neočekivano tumačenje. Sada je svako sa računarom pred sobom mogao da se obre na plažama Normandije i pruži doprinos oslobođenju kontinenta od nacista, živeći sopstveni sajber mit. Živi svedoci Ista producentska kuća snima 2001. godine i TV serijal Band of Brothers po knjizi istoričara Stefana Amrboza, o ratnim dešavanjima kroz koja prolaze američki vojnici jedne čete u sastavu padobranskog puka. Pošto vremenski raspon koji serijal obrađuje pokriva ratni put jedinice od trenutka formiranja u Americi 1943. godine pa sve do kraja Drugog svetskog rata, operacija Overlord nije glavna tema serije, ali je sveprisutna u dve od deset epizode. Autori i producenti su, za razliku od Rajana, insistirali na preciznim istorijskim tumačenjima, pa se tako kroz epizode prate konkretni likovi vojnika, od kojih su neki bili živi i u vreme kad se snimala serija. Naglasak na autentičnosti je postignut preplitanjem igranih delova i izjava veterana o tim događajima. Ovako su izbegnute utemeljene optužbe upućene Spilbergu da je falsifikovao istoriju, i autentičnošću je naglašen efekat mita o borbi američkih trupa u Evropi, u Rajanu postavljenog na pijedestal neupitnog heroizma i svrhe. Realne proporcije mita Da snaga medijske predstave istorijskih dešavanja može da dovede do totalno nerealne percepcije, najbolje dokazuju merljivi podaci: dok je trajala operacija Overlord u Normandiji, na prostoru Belorusije pokrenuta je letnja ofanziva sovjetske Crvene armije, Bagration". Bio je to događaj o kome se danas malo ili gotovo ništa ne zna van uskih istoričarskih krugova. Ipak, razmere se teško mogu porediti. Prema navodima samih zapadnih istoričara u trotomnom kapitalnom delu „Istorija Drugog svetskog rata", iz 1975. godine, „leta 1944. se na sovjetsko-nemačkom frontu nalazilo oko sedam miliona vojnika, jedni naspram drugih. Od toga je bilo oko pet miliona crvenoarmejaca u 300 divizija i dva miliona Nemaca u 200 divizija. Po zvaničnim podacima ratnog dnevnika nemačke Vrhovne komande, udarac koji je u Belorusiji zadan njihovoj Grupi armija Centar bio je veća katastrofa od one kod Staljingrada. Uništeno je 350.000 ljudi... U britanskim i američkim novinama se tu i tamo iznosilo mišljenje da sovjetsko napredovanje u Belorusiji ide tako dobro zato što je deo nemačkih snaga prebačen na Zapad da bi pružale otpor invaziji u Normandiji. Da bi pokazali da je to neistina, Sovjeti su u Moskvi 17. jula organizovali jedinstvenu paradu gde je 57.000 nemačkih ratnih zarobljenika promarširalo ulicama Moskve." O razmerama borbi u Normandiji, u istom izdanju se kaže da „prvog dana desanta na odseku 'Omaha' Amerikanci nisu mogli da se probiju više od jednog kilometra u dubinu... Gubici su bili otprilike 2,500 poginulih, ranjenih i nestalih. Pored svih neprilika, vazdušno-desantne divizije postigle su ciljeve uz 2.449 ranjenih i poginulih kod Amerikanaca i 650 kod Britanaca i Kanađana." Branimir Bane Gajić

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...