Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 226 results

  1. Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар Обрезања Господњег) Обрезање Господа нашег Исуса Христа Емисија о богослужбеним особеностима празника Обрезања Господњег (радио Беседа) Тајна празника: Обрезање Господње (ТВ Храм) У сусрет празнику: Обрезање Господње (радио Беседа) Беседа протосинђела Павла на празник Обрезања Господњег Катихета Бранислав Илић: Христе Боже, који си обрезан у осми дан, слава теби! По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар Светом Василију Великом) Свети Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске Емисија о богослужбеним особеностима празника светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске (радио Беседа) Житије Светог оца Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Св. Василија Великог изговорена 1967. године у манастиру Ћелије Митрополит Амфилохије: Свети Василије Велики бранитељ истинског учења Цркве Божје! Литургија Светог Василија Великог Емисија Светотајинско богословље: Литургија Светог Василија Великог (радио Беседа) Анафора Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Хришћански траг: Свети Василије Велики (ТВ Храм) Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Свети Василије Велики: О богатству Свети Василије Велики: Утеха болесноме Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Изненадна непогода Свети Василије Велики: Беседа о благодарности Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. јануара 2020. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Прилог радија Слово љубве Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће богослужењима на Бадње вече и Божић у храму Светог Саве на Врачару На Бадње вече, 6. јануара 2020. године у 16 часова, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствоваће паљењу бадњака на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх ће служити свечано бденије у крипти храма Светог Саве. На Божић, 7. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве са почетком у 9 часова. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Логос

    Бадњи дан

    На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. О Царским часовима на Бадњи дан Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче... Бадњак - Бадњи дан Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо: О слављењу Божића Свети владика Николај: О благом дану Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Бадњи дан Епископ жички Хризостом: Беседа на бадњи дан Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. На данашњи дан, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена. Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље. Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према Цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама. „Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ Светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. У новембру 1944. без суђења стрељано 28 угледних грађана Гробнице стрељаних грађана на цетињском Новом гробљу ЦЕТИЊЕ, престоница Црне Горе, два пута је у 20. веку ослобађано од завојевача. Међутим, званичници, који се стиде своје историје, покушавају да потру сећање на 4. новембар 1918. године, када је Цетиње ослобођено после трогодишње окупације од Аустроугарске, чиме је био отворен пут уједињењу Срба и стварању нове државе. Данас се, сведоци смо томе, слави само 14. новембар, дан када су далеке 1944. године партизанске јединице умарширале на Цетиње. Како тврди публициста и некадашњи градоначелник Цетиња, Јован Маркуш, тада је почео суноврат грађанског Цетиња, из кога као да нема излаза. НА дане дугих цеви, када је стрељано без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња подсећају и данас, после 75 година на цетињском Новом гробљу необележене хумке са земним остацима погубљених, разбацане и поломљене крстаче, иако су имена недужних жртава позната. - За званичну историографију процес егзекуције на Цетињу био је табу тему, неподобна за темељно научно истраживање. Историчар, професор др Предраг Вукић, прекршио је то неписано правило и први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Да се одреде према овим егзекуцијама, свих минулих деценија, избегле су све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе. Народни херој, генерал-пуковник Блажо Јанковић, направио је изузетак, проговоривши јавно и "објашњавајући" разлог ликвидације професора, истичући да су их убили "ђаци понављачи"?! Погубљени грађани нису припадали ниједној зараћеној страни. За време рата нису се ни активно бавили политиком. Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса - каже Маркуш. ПОДСЕЋА Јован Маркуш да су Цетиње 13. новембра 1944. ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића. - Истог дана увече, према већ припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Сутрадан, 14. новембра у Хумцима, код Новог гробља, у Цетињу, стрељани су: директор учитељске школе на Цетињу Јоко Грујичић (53), његова супруга Милосава Грујичић, рођена Кусовац, брачни пар професор физике и хемије у Цетињској гимназији, потом доктор филозофије Јован И. Петровић Његош (47) и Милева Петровић, рођена Станишић. Ликвидиран је и управник Народног позоришта на Цетињу Мирко Драговић, начелник финансијског одељења Краљевске банске управе на Цетињу Марко Савов Пламенац, дипломирани правник Никола Бајов Почек, полицијски чиновник Момчило Зековић, заступник фирме "Сингер" на Цетињу, Иван Милачић, општински чиновник Вуко Пејовић и његова колегиница Милева Борозан, ученик гимназије Василије Каписода, столар Никола Милашевић и Вјекослав Андрејев - записао је почивши професор др Предраг Вукић. Почивши проф. др Предраг Вукић (лево) и Јован Маркуш ЗНАЈУ то, међутим, Цетињани, без обзира на то што се о томе "мудро" ћутало све док није проговорио др Вукић, да су сутрадан "наступ" имали понављачи који су наставили са егзекуцијама својих професора и угледних суграђана... Ухапшени су, а онда поново у Хумцима, код Новог гробља, по кратком поступку погубљени цетињски интелектуалци, браћа Илија (52) и Михаило Зорић (44), директор и професор историје у цетињској гимназији, као и професор веронауке у овој установи Николај Доримодов (52), из Кијева, који је тамо свршио духовну академију, а после Октобарске револуције избегао у Југославију. Био је професор Цетињске богословије, а потом професор Богословије Свети Сава у Сремским Карловцима. Одлуком Светог синода од 19. августа 1932. године премештен је у Цетињску богословију. Стрељан је и послужитељ цетињске гимназије Марко Перов Мартиновић (47), поручник Краљевске југословенске војске Душан Лукин Вујовић (30). Главом је платио и инжењер агрономије Мило Прља (44), поштански чиновници Љубо Илин Кнежевић, и Нико Машанов Кривокапић. - ПАРТИЗАНИ су стрељали и председника цетињске општине у Краљевини Југославији Тома Милошевића и Ника Савова Милошевића (46), чиновника Државног музеја на Цетињу. Чувар манастирске шуме на Цетињу Станко Машов Филиповић (61), такође је био једна од жртава. Ликвидирана је и млада професорка енглеског језика Александра Матановић (27), кћи цетињског апотекара Крста Матановића. Њена мајка Ана је била ћерка гласовитог војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Месар Ђуро Перишић (40) и полицијски агент Вецеслав Вацек, на крају су црног списка егзекуција, које нису настављене иако су планиране како тврди др Вукић. - Нема дилеме, сви грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступка. Одмах по егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стрељаних грађана који су осуђени на смрт због "сарадње са окупатором". За сваког од њих наведен је тачан датум ликвидације. Плакат, истакнут на јавним местима у граду, по наређењу месних "народних" власти убрзо је повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости, који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни дугогодишњу временску робију, а не смртну казну. Погубљени су због својих антикомунистичких уверења, а не због конкретних кривичних дела против човечности, којих није ни било. Многи од њих су избегавали активно бављење политиком - део је сведочења недавно почившег професора Предрага Вукића, чији су бритки ум и перо из кога су проговарали документи недоступни обичним смртницима били "разлог" и за физичке насртаје на њега од стране ћутолога, фалсификатора и следбеника аутора "нове историје", које се сви честити Црногорци већ стиде. "ГРЕШНИ" ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ШТА су били греси дугогодишњег председника цетињске општине Тома Милошевића, који је у државну службу ступио као младић од 19 година, да би после изучених школа и функције судије Окружног суда на Цетињу, 3. новембра 1920. био именован за челника Цетиња? "За време његовог председништва општина цетињска осетно је пошла напред. Проведено је финансијско и администратвино уређење, подигнуте су две модерне тржнице и једна основна школа, отворене су и предате саобраћају неколике важне улице, откупљена зграда дечјег забавишта и земљиште за нову централну основну школу, двоструко је увећана електрична централа и набављен материјал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улице су засађене разним дрвећем", остало је записано у аналима. Дужност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за време краљевске Југославије, али не и у току окупације, па је самим тим нејасно због чега је погубљен када није сарађивао са окупаторским властима. Славе дан братског сатирања: Цетиње у 20. веку ослобађано два пута, а обележава се један датум | Репортаже | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS У новембру 1944. без суђења стрељано 28 угледних грађана
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је јутрос велико освећење манастира Светих архангела у селу Прекобрђе у Доњој Морачи и потом у њему са свештенством Митрополије црногорско-приморске служио Свету архијерејску литургију. Владика је у току богослужења настојатељицу манастира монахињу Ирину одликовао чином игуманије са правом ношења крста. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је данашњи дан најдивнији који се десио у Прекобрђу. Звучни запис беседе „У њему се сабирају сви дани и сва збивања кроз историју на овом мјесту. И међу становницима Прекобрђа и шире од њега, и онима који су одселили одавде у било које мјесто земаљскога шара. Дан када освећујемо овај свети храм, који је задужбина нашега Милана Вујисића, за покој душње његовог сина Зорана. Али, не само то. Него се Милан удостојио да овдје похрани земне остатке великога војводе Богића Морачанина, војводе цара Душана, сродника благородне лозе Мрњавчевића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Прекобрђе чекало стољећима да доживи овај дан и догађај. „Чекао је толико времена и војвода Богић Морачанин да и он нађе покоја у овоме светоме храму. То је благослов и за њега и за свеукупно његово потомство. Преко тридесет братстава се родило из светог благороднога коријена Богића Морачанина“, подсјетио је он. Казао је да то потомство вјековима брани овај крај од сваког насиља. „И данас брани, а највећа одбрана је управо овај свети храм који обнавља све оно изворно памћење и историјско сјећање на све оне најугледније људе који су овдје кроз вјекове живјели. У исто вријеме, обнавља и наше савременике вјером у живога Бога Исуса Христа. Враћа их Божјем путу, једином путу који води у живот вјечни“, поручио је Владика. Казао је да Црна Гора данас хоће своју будућност да гради на братоубилаштву. „А само тамо гдје је истинско богољубље, тамо је и истинско братољубље. Зато подизање ове светиње има огромни значај, за све оне који су се отуђили од живога Бога, од Божије љубави и од братске љубави – да се врате Богу и једни другима, да по заповијести Христовој опросте једни другима, да се братски загрле на начин као што се грле наша небеска браћа Свети архистратизи Михаило и Гаврило и остале небеске силе“, рекао је Владика Амфилохије. „Нека Господ благослови нашега Милана, нека Господ благослови његово потомство, нека Господ благослови његове претке, а благосиља их Господ преко овога великог и светога дјела, светога храма Светих архистратига Михаила и Гаврила“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач, а онда је ктитор ове светиње Милан Вујисић свечано предао манастир Митрополији црногорско-приморској. Изјаву о предаји је у његово име прочитао свештеник Лека Вујисић. Митрополит Амфилохије је господину Вујисићу уручио орден Светог краља Милутина, којим га је, на Владичин предлог, одликовао Свети архијерејски синод Српске православне цркве „за ктиторску пожртвованост и изградњу манастира у Прекобрђу“. Светковина у Прекобрђу завршена славском трпезом хришћанске љубави. Изградња храма у Прекобрђу започета је 1996. године, трудом Милана Вујисића, за покој душе његовог сина Зорана, сахрањеног у храму. Војвода Богић Морачанин, био је сахрањен прије више од пет вјекова у гробљу Засједица, на Петровој равни у Прекобрђу, а његове земне остатке похранили су његови потомци с благословом Митрополита Амфилохија, у мермерни саркофаг у манастирском храму Светих архангела, на Аранђеловдан 2006. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Светим евхаристијским сабрањем у Цетињском манастиру Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прославио је данас, 21. новембра, на Аранђеловдан, своју крсну славу. Високопреосвећеном владици Амфилохију на Лутургији су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит бориспољски и броварски Украјинске цркве Московске патријаршије г. Антоније, свештенство и монаштво, уз молитвено учешће великог броја вјерних. Прилог радија Светигора У име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, владика Антоније је данас за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза Архиепископу цетињском г. Амфилохију уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово. У току Литуругије крштене су и миропомазане нове слуге Божије: Петар, Василија и Михаило. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је поручио да су Свете небеске силе призив нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да свој живот усагласимо за њиховим животом. Владика је истакао да данас прослављамо Свете небеске силе, нашу небеску браћу које је Бог створио – Свете Херувиме и Серафиме, Престоле, Господства, Силе, Власти, Архангеле и Ангеле. Они благовјесте вољу Божију и откривају тајне Божије на земљи кроз вјекове, казао је владика и подсјетио да су они тајне Божије откривали древним пророцима, а у Новом завјету, Архангел Гаврило је открио тајну Пресветој Дјеви да ће родити Сина и да ће му наденути име Исус, јер ће Он бити Спаситељ свега свијета: „Те Архангеле, и Ангеле, и небеске силе прослављамо и радујемо се што нијесмо сами на земљи, што земља није једино обиталиште словесних бића, него је и сва бесконачна васиона препуна Божије творевине словесних бића – Св. Архангела и Ангела, који су наша духовна браћа. Призвани смо да и ми као што они поју пјесму око Престола Божијег – Престола све светија, како га назива Ловћенски Тајновидац, појемо пјесму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја.“ Даље је владика објаснио да су Ангели ту пјесму запојали на призив Св. Архистратига Михаила на небесима, када се Луцифер, један од архангела, одрекао Бога и кренуо да ратује и против Бога, као творца и сведржитеља, и против себе и Божанске творевине. Архангел Михаило је ријечима Станимо добро позвао све Небеске силе архангелске и оне су се супроставиле и побједиле демонске силе. „Као што се догађало на небесима, тако се и овдје на земљи то догађа.Томе свједоче и Свети апостоли када их је послао Господ да проповједају Јеванђеље, а они се вратили и рекли Господу: И демонске силе нам се потчињавају. Дар Божији! Те силе и снаге Божанске свјетлости и истине су призив и нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да непрекидно појемо Богу живоме и истинитоме пјесму вјечну и непролазну, и свој живот усагласимо за животом Светих небеских сила.“ Подсјетио је владика да и на монашењу монах прима ангески чин, те је призван да буде сличан Небеским ангелским силама, не само да живи по ангелском лику, него да има и лик Светих архангела и ангела. „То важи и за све оне који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, то важи и за нашега новокрштенога Петра, Василију и мога кума Михаила. И они су призвани да буду анђели Божији. Да Господ благослови све нас, и да небеске силе освећују и просвећује све људе и просвете све земаљске народе и призову их на крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, на ново рођење Духом Светим и водом. “ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је тјелесно рођење за пролазност, за смрт и ништавило, а рођење у Тајни крштења је рођење за вјечни, непролазни живот. „Човјек кроз Тајну крштења задобија дар вјечнога, непролазнога Божанскога живота, постаје заиста дјете Божије и носи на себе лик живога Бога, примивши у себе Духа Светога – Духа вјечнога живота и непролазнога.“ На крају Литургије благосиљани су славски приноси и Митрополит Амфилохије је још једном пожелио свима срећан празник Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, а данашњим свечарима крсну славу. Истакао је да данас имамо посебну радост и благослов Божији што је са нама Високопреосвећени Митрополит Украјинске цркве г. Антоније који нам доноси благослове Светих кијевских Антонија и Теодосија и свих дивних подвижника у Украјини који су Бога прославили и за Христа пострадали, гдје се и данас страда од безбожника који нападају Цркву Божију и покушавају да разоре њено јединство: „То је оно што се данас догађа, а покушава се и овдје код нас, али у Украјини још снажније изражено. Даће Бог и Свети Божији људи и Небеске силе да Црква Божија као што је опстала и кроз сва гоњења кроз историју 2000 година, остане јединствена и у ова наша времана.“ На крају сабрања Митрополит Антоније је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово. У своје лично име драгога брата у Христу владика Антоније је даровао иконом Ангела хранитеља и књигом о старцу Авакуму из Закарпатске Русије, упућујући ријечи пуне љубави вјере и наде да ће Господ побједити демонске силе и оне који пријете да разоре јединство Цркве православне. „Ви сте већ рекли да (у Украјини) данас Света Православна црква преживљава разне сложене ситуације. То је због тога што Црква Христова пребива у истини, а лукави дух, дух овога свијета и дух злобе бори се увијек с истином, бори се с Христом Богом“, рекао је Владика Антоније. Рекао је да се радује што може лично да честита Митрополиту Амфилохију Крсну славу. „Нажалост, ми смо свједоци кризе у православљу. Свјетске силе покушавају да раздробе Тијело Христово, покушавају да посију у нашим душама злобу, злобу и смутњу међу руским и украјинским народом, међу словенским народима и грчким народом. Драги Владико, преносим вам искрене и топле поздраве од Блажењејшег Митрополита Онуфрија, предстојатеља наше Украјинске православне цркве, од нашег епископата, који, нарочито у задњих пет година, трпе ненавист и злобу, када наши храмови крваре, када наше просте људе силом изгоне из храмова“, казао је он. Владика Антоније је додао да од нас људи зависи хоћемо ли се или нећемо спасити. „Драги Владико, имам велику част да вам у име нашег предстојатеља уручим ово високо црквено одликовање наше Украјинске православне цркве за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза“, казао је Митрополит Антоније. У име Митрополије, владика Амфилохије је Високопреосвећеном Митрополиту Антонију даривао крст и панагију. Заједничарење је настављено за славском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у својству предсједника Његошевог одбора Матице српске, вечерас је у Подгорици отворио и благословио благородно вече одржано поводом 13 . новембра – Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, посвећено 800. годишњици наше Светосавске цркве. Ово треће вече манифестације „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ у Књижари Матице српске у Подгорици почело је молитвом „Оче наш“, коју је отпјевао оперски пјевач Оливер Њего. Високопреосвећени Митрополит је у свом обраћању истакао да су фреске, чија је изложба (копије фресака) уприличена вечерас, најдивније опипљиво и видљиво свједочанство 8 вјекова наше Цркве од времена њеног оснивања и од времена оснивања Зетске црногорске митрополије, а исто тако и послије устоличења Светога Саве у Архиепископији жичкој: „Значајан догађај и значајно подсјећање. Нарочито овдје код нас у Црној Гори је значајно да то обиљежимо с обзиром да се овдје код нас поново повампирила она племенска свијест против које се борио Свети Петар Цетињски тражећи помирење међу закрвљеним црногорским племенима.“ Владика је подсјетио на велика дјела светородне лозе Петровића, од владике Данила до владике Василија, владике Петра Првог и Петра Другог Ловћенског Тајновидца, и великог краља српског краља Николе Петровића. Нагласио је да је и краљ Никола уграђивао себе и преко оне химне, једине праве химне црногорске, за ослобођење Косова и Призрена, и да је у старим данима потписао капитулацију, одрекавши се тиме својих савезника, који су ратовали против Аустроугарске и Њемачке, очивидно из бојазни да ће се догодити оно што се догодило, али и из властољубља. „То су били велики творци, градитељи тога духа јединства, духа љубави, заједнице, заједништва међу братствима и племенима у Црној Гори, а и шире од Црне Горе, на просторима нашег Светосавског народа. Сада се у наше време повампирио тај дух племенски разрачунавања, под другим видом, начелима и принципима, па је зато добро да подсјећамо на то што нас чини људима, на оно што је уграђено у наше биће, на оно чиме смо постали једини здрави јединствени културни народ“, поручио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, идејни творац ове манифестације, подсјетила је да ово друштво већ трећу годину прославља свој дан – 13 новембар. „Овај дан прослављамо свечано, радосно организујући у оквиру Дана Матице разноврстан и богат програм сјећањем на најважније и најславније што нам је српско наслеђе подарило на широким просторима гдје вјековима живи српски народ, наравно, и на свим просторима који су у саставу данашње Црне Горе.“ Професорица Стојановић је казала да се имамо чега сјећати и да имамо нашта бити и поносни: „Прије двије године обиљежили смо 1847. годину јубилеј који носи симболику побједе Вукове реформе и појављивања Горског вијенца. Прошле године било је 200 година од када је штампан Српски рјечник Вука Стефановића Караџића, 100 година великог српског страдања жртва и побједе у Првом свјетском рату. Ова година слави вјековно, ванвремено и свевремено, вјечно – 800 година аутокефалности Српске цркве као Божијег изданка, али изданка који је накалемила светородна лоза Немањића и њен најљепши син и отац Свети Сава.“ Присутни су имали прилику да уживају у музици у извођењу оперског пјевача Оливера Њега уз клавирску пратњу господина Зорана Тутуновића, као и да погледају изложбу копију фресака коју су урадили сликари: Момир Кнежевић, Мирко Тољић и Вељо Станишић. Они су копирали фреске из Пивског и Морачког манастира, а има и једна копија фреске из манастира Градиште. О значају тог рада и ауторима изложбе говорио је проф. др Слободан Раичевић. По устаљеној пракси на свој Дан Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори објавила је и имена својих нових чланова: професор филозофије Драган Бојовић, доктор филозофије Душан Игњатовић, господин Милорад Кадић, магистар историје Радован Фемић и љекар интерне медицине Вук Канкараш. Најављени су и нови пројекти Матице међу којима је и капитално остварење, изложба „Црна Гора – језик, народ и религија“, коју припрема Јована Маркуш, а ликовно обрађује сликар Мирко Тољић. За Дан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори 2017. године проглашен је 13. новембар дан рођења Петра II Петровића Његоша, првог члана Матице српске са простора данашње Црне Горе. Поводом обиљежавање Његошевог рођења и ове године Матица је организовала ширу манифестацију разноврсног програма који у Његошевском духу репрезентује српску културу, историју и духовност. Овогодишња манифестација „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ почела је 8. новембра предавањем на тему „Постанак краљевства и архепископија српских и поморских земаља Немањића“ које је у Парохијском дому у Никшићу одржао др Срђан Пириватрић, а настављено 11. новембра предавањем проф. др Маје Анђелковић о Студеничком типику Светог Саве и Студеничком културном наслеђу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Након вечерње службе, у Његошевој сали на Цетињу, књижевник Новица Ђурић, поздравио је окупљене изразивши радост што се пружа прилика да Његошеви дани почну овдје на Његошевом прагу. Такође је изразио захвалност јер писци у Црној Гори имају Удружење књижевника Црне Горе као стециште, а имају и митрополита Амфилохија као најстаријег и најважнијег члана, без кога не би опстали као удружење. Након њега је књижевник Милутин Мићовић поздравио присутне у име Књижевног друштва „Његош“. Мићовић је нагласио да је ово јединствено књижевно окупљање, које за разлику од свих других, почиње молитвено, у манастиру, готово у пештери, а не у великим салама. „Имамо привилегију да смо на мјесту гдје су рођени и Горски вијенац и Луча микрокозма, која освјетљава дубине човјекове, а то је јединственост у читавој поезији“, рекао је Мићовић. Истакао је да је човјек искра у прашини и луча, те да требамо да знамо да је Његош сматрао да човјек има могућност да додирне небеске тајне, само искра и луча треба да се разгори. „Црна Гора, као мјесто са својим силама противрјечним, тјера нас да увијек и изнова сагледавамо Његоша, који је најдубљи опитник, зналац чији је егзистенцијални доживљај доживљен пуноћом бића и пуноћом тајне језика“, нагласио је Милутин Мићовић указавши на важност и актуелност Његошеве мисли за нас у Црној Гори данас. Мићовић је такође најавио да Његошеви дани почињу промоцијом најмање његове књиге, Биљежнице. Она јесте најмања, али је изњедрила све друге Његошеве књиге: „Свако словце Његошево је важно, а чини ми се да је све важније, што идемо даље кроз вријеме и у будућност. Тако је Његош наш савременик и један од најмодернијих и најактуелнијих свјетских пјесника.“ Књижевник из Косовске Митровице, Новица Соврлић, подсјетио је присутне на ријечи великог пјесника који је рекао да је српски језик једна и једина наша отаџбина, непобједива и недјељива. Ради великог труга и прегалаштва Митрополита Амфилохија, који непрестано води бригу о народу Косова и Метохије, Соврлић је уручио Владици чланску карту Удружења књижевника Косова и Метохије и макету манастира Грачанице. Такође је изразио чврсту наду и дубоко увјерење да је сјеме доброте у човјеку неуништиво, те као такво мора да да плодове. Услиједила је промоција новог издања Његошеве Биљежнице, о којој је, као и о осталим Његошевим дјелима, говорио књижевник Радомир Уљаревић. Нагласио је да је Митрополит Амфилохије заправо открио свима њима ову Његошеву књижицу, књигу његових узгредица, мисли које је у ходу записивао и из којих су никла нека највећа његова дјела. Баш у биљежници, Његош је први пут описао осјећање ништожности, полазеће његово осјећање, полазна тачка. „Листајући ове Његошеве узгредице у овој књизи, само још јасније наслућујемо како је Његош проницао у бескрајне дубине космоса. Књига Митрополита Амфилохија нам на нов начин отвара очи за читање Биљежнице, као и Луче, Горског вијенца, указује да у Његошу налазимо највиши исказ свога духовнога постојања“, нагласио је Уљаревић. Он се такође осврнуо и на позитивне реакције које изазива превод на руски језик, међу критиком као и међу читаоцима. „У овом издању Биљежнице сам одабрао оне мисли које садрже Његошево пјесничко стваралаштво, као и неколико веома важних пјесама“, рекао је, у свом представљању ове књижице, Милутин Мићовић. Најавио је сјутрашњи разговор о Његошевом служењу небеске литургије, литургије космичког свејединства, тајни која прожима сву твар, тајни свесветија, о чему је највише размишљао и писао Митрополит Амфилохије. Књижевник Мићовић је упознао присутне садржајем ове књиге. Митрополит Амфилохије је говорио о свом првом сусрету са Биљежницом и о предавању студентима 1968. године, а након његовог представљања, услиједило је обраћање пјесника који су говорили своје стихове. „Морам да признам да, читајући Биљежницу, још тада сам схватио да све оно што је Његош касније написао, и Горски вијенац, и Луча микрокозма, да је већ све то у његовој Биљежници започето. У њој је садржана основа свега тога. У овим његовим мислима, у овим записима, налази се сва његова поезија“, рекао је Митрополит. Он је такође изразио радост због превода Биљежнице на руски језик, нарочито јер су тамо похрањени и Његошеви записи који су настали за вријеме његовог боравка у Петрограду. Након Митрополитовог осврта на ново издање и превод Биљежнице, услиједило је обраћање окупљених пјесника који су говорили своје стихове. Пјесници који су произносили и образлагали своје стихове су: Јурај Куњијак (Словачка) Ранко Јововић (Црна Гора) Милица Краљ (Црна Гора) Ђорђе Брујић (Црна Гора) Перивоје Поповић (Црна Гора) Илија Лакушић (Црна Гора) Бећир Вуковић (Црна Гора) Веселин Ракчевић (Црна Гора) Новица Соврлић (Косово и Метохија, Србија) Нађа Попова (Бугарска) Живојин Ракочевић (Косово и Метохија, Србија) Благоје Баковић (Србија) Мирослав Алексић (Србија) Јелизавета Курјанович (Њемачка) Живорад Недељковић (Србија) Зоран Костић (Република Српска) Љубиша Симић (Њемачка) Ханес Виоралом (Аустрија) Славомир Гвозденовић (Румунија) Лучиану Алексиу (Румунија) Након пјесничког дијела вечери, разговор је настављен уз послужење које је припремила братија Цетињског манастира и Црквена општина Цетиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У суботу 2. новембра на аеродрому “Морава“ у Лађевцима ће бити организован Отворени дан са почетком од 10 сати. Улаз ће бити на војној капији аеродрома, биће слободан, а догађај ће трајати до 15 часова. Циљ манифестације је, како је саопштено из 98. вбр, да се грађанима и јавности, кроз непосредан контакт, презентује живот и рад у јединицама 98. ваздухопловне бригаде и јединицама Војске Србије. На догађају ће бити приказана и промовисана обученост припадника Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране за извршавање додељених мисија, јачање поверења грађана у Војску Србије и промовисање војног позива и позива војних пилота. Биће организован пригодан летачки програм као и тактичко-технички збор на којем ће поред војних бити изложени и цивилни ваздухоплови. Ко је у могућности нека не пропусти. Изгледи времена за суботу на Лађевцима су СТВ до 19 степени Целзијуса, ветар ЈИ 3 до 6 м/с, значи ништа страшно и што је најважније без падавина. Зрно "Михољског лета" на почетку новембра у дому краљевачких "Тигрова" и "Сенки". Добро дошли!!!
  12. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  13. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  14. У издању Московске Патријаршије објављен је Православни црквени календар за 2020. годину, под називом Испуњавајући дан смислом. Православни календар са душекорисним текстовима представља редовни тематски додатак званичног издања Календара Патријаршије Руске Православне Цркве. Ново издање Календара садржи квалитетне илустрације и добро је осмишљено за широки круг читалаца. Поводом обележавања 150. годишњице од почетка руске духовне мисије у Јапану и 50. годишњице од када је равноапостолни Николај Касаткин, архиепископ Јапана, прибројан лику светих, на насловној страници Календара за 2020. годину објављена је фотографија Саборног храма Христовог Васкрсења у Токију. Значајан део текстова објављених у Kалендару посвећен је равноапостолном подухвату архиепископа јапанског Николаја Касаткина. У овом издању Календара читалац ће имати прилику да прочита мање познате странице дневника равноапостолног Николаја, које одишу духовном мудрошћу, брижљивим старањем и апостолском ревношћу, а о којима читамо у Делима светих апостола. Ревност светог Николаја за Православље и потпуна преданост напорном подвигу који је одабрао, непролазан су пример за сва поколења православних хришћана. Црквени календар Испуњавајући дан смислом садржи душекорисне текстове за сваки дан у црквеној години, у којима се начела живота по Јеванђељу представљају кроз подсећање на дела појединих великана отаџбине и кроз приопштавање духовном опиту светих. У Календару се налази месецослов са богослужбеним рубрикама и упутствима за свакодневна светописамска чтенија која се врше у храмовима током светих богослужења. Садржај Календара обухвата и списак црквених празника и значајних датума, указање о постовима и трпези, као и списак дана када се савршава молитвено помињање уснулих у Господу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Данас је 21. октобар, Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату када су јединице нацистичке Њемачке стријељале у Крагујевцу око 3000 становника а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо дјеце старости између 8 и 15 година. Историјски оквир страдања српског народа био је капитулација и комадање Југославије априла 1941. године од стране Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске, као и стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и подијелио Србију на више окупационих зона. Појединачни сукоби партизана и четника са Њемцима прерасли су у оружани устанак. Ускоро је велики дио Србије био слободан, а њемачка војна сила била је принуђена да брани комуникације и веће градове. Партизани и четници су 29. септембра ослободили Горњи Милановац. Том приликом су заробили одређени број Њемаца. Њемачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу да ослободи заробљене војнике. Дошло је до сукоба са партизанима и четницима. Жртви је било на обе стране, а Њемци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стријељање. Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 1941. године, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се у Србији, примијене најоштрије мјере и предложио да се у име одмазде за изгубљени живот сваког њемачког војника на смрт стријеља од 50 до 100 Срба. Њемачки командант Франц Беме је издао наредбу да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Стријељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата. Иако је те јесени у Србији било више масовних злочина њемачке војске, стријељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих ових страдања и постало неодвојиви дио колективне свијести и колективног памћења српског народа. У спомен на жртве стријељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама гдје су се стријељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика подигнутих на хумкама стријељаних. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима за црногорског митрополита хиротинисан је Петар I Петровић. Повезан садржај: Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотворца Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Чин хиротонисања у присуству три архијереја обавио је митрополит Мојсије Путник. А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског. У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски. Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута. А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић- нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог: Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Устоличење у трон архиепископа пећких Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора. У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос). Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД). Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве. Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре. Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. На Малу Госпојину, 21. септембра 2019. године, у манастиру Раковици светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, док су саслуживали су протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки (Епархија зворничко-тузланска), протојереј Милан Шаренац, ђакони Александар Аздејковић и Адријан Чунчук из Владивостока; у олтару су се молили протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и протођакон Радомир Ракић. Игуманија мати Евгенија са сестринством за певницом узносила је пјенијем молитве Господу док су се верни усрдно молили. Торжественом сабрању присуствовали су и песници, учесници Деветог Међународног сабора духовне поезије. Празничну проповед је произнео прота Миладин Вуковић, старешина цркве Пресвете Тројице у Теслићу. После Литургије одслужен је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу и руском патријарху Алексеју. Свечано отварање Деветог међународног сабора духовне поезије По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз подршку и помоћ Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности наше Цркве, Књижевно друштво Раковица је и ове године највећи допринос дало у организацији Деветог међународног сабора духовне поезије. Помоћ је посебно пружио манастир Светог архангела Михаила у Раковици, а придружили су се у организацији и Градска општина Раковица и Центар за културу и образовање Раковица. „Ако је поезија богослужбени језик благословеног Царства, и ако су Библија и Литургија највећи небески дарови, онда је овај Сабор духовне поезије који се одржава из године у годину у манастиру у Раковици, на дан Пресвете Богородице, небеске покровитељке песника и поезије, и баш због те чињенице, тај и такав дан је поезија по себи уденут у непролазне календаре вечног битисања, уједно је уоквирен и овом непоновивом у увек оригиналној трансмисији религијских садржаја...“ - казује нам књижевник Веселин Мишић. На свечаном отварању је гостовао песник Међународних сусрета писаца, које организује Удружење књижевника Србије, руски писац Сергеј Главјук, као и наши песници Радомир Андрић и Нина Симић, док су Јања Поповић Тодоровић, Петар Жебељан, Ранко Ђиновић. Модератор програма је био књижевник Душко Новковић. У програму је учествовао хор цркве Светог Георгија на Бановом брду. Сусрети су отворени у 11 часова, а током дана, сем песничких стихова, говорило се и на тему осам векова самосталности Српске Православне Цркве и десете годишњице блаженог престављења патријарха Павла, на округлом столу у поподневном делу. Учесници округлог стола су били протојереји-ставрофори др Радомир Поповић, др Александар Средојевић, протођакон Радомир Ракић, др Миомир Милинковић и др Јован Јањић. Саборовање су завршили песници који су својим стиховима нашли место у Венцу изабраних Зборника Деветог међународног сабора духовне поезије. Из слова г. Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије, бележимо да Сабор лагано, али сигурно, разиграва искру духовности и радости Београда и да су песници у чијој души се разгорела ватра духовности успели да потврде да је реч спона међу људима, али је и спона са Богом. На свечаном отварању сабора госте су поздравили и духовник манастира Раковице прота Игњат Товаровић и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу саЦрквама и верским заједницама. Неколико стотина људи могло је да чује на овим небеским ливадама под ведрим небом небеске дарове стихотвораца. Како је могуће неколико стотина? Ту су се нашли они са литургијског сабрања и после литургијског сабрања, они који су дошли у манастир на молитву, да се поклоне српским патријарсима, на свадбу, по воду... и сви они дођоше и прођоше у време трајања Сабора песника, те је свако од њих чуо неке стихове у славу Господњу. Може се рећи да су песници на уздарје свима казивали: ово је Ваша песма, ово је Молитва за човека, овде је Разговор са Богом и овде се отварају Очи духовне ... Певамо Успеће Светога Саве и славимо осам векова самосталности Српске Православне Цркве. На необичан начин овај јубилеј наше Свете Цркве прославили су песници са народом у манастиру Раковици. Награђени и похваљени песници Стручни жири у саставу: Петар Жебељан, Душко М. Петровић и Немања Калем, извршио је избор песама, па је тако првонаграђена песма Зеница ока мога гнездо је твоје Милована Илића из Баточине, другонаграђена песма је Идемо даље, Милоша Милићевића из Добоја и трећенаграђена песма Пресвета Мајка, аутора Божидара Пешева из Београда. Похваљене су песме аутора из Београда: Где је почетак и крај - Горана Витића, Сопоћани - Миомира Милинковића, Бесмртност - Душана Плавшића; Воздизање оца Тадеја - Слађане Поповић Манџукић из Скорице, Улазак у цркву - Радоја Радосављевића из Обреновца, Фрескопис - Витомира Стевановића из Добоја, Награђене и похваљене песме, као и Песнички венац од 99 изабраних песама, и песници гости Сабора: Миљурко Вукадиновић, Ранко Ђиновић, Петар Жебељан, Јеремија Лазаревић, Јања Поповић Тодоровић и Весна Радовић из Београда, Гордана Ђилас из Новог Сада, Ранко Рисојевић из Бања Луке и Срећко Симић из Врбовца (Косово и Метохија) нашли су своје место у врхунски урађеном зборнику Девети међународни сабор духовне поезије. За вишегодишњи рад и изузетан допринос у медијској афирмацији Сабора пригодним одликовањем награђена је књижевница Зорица Зец, сарадник Информативне службе Српске Православне Цркве и Радија Слово љубве. Преглед учесника у Зборнику песама На конкурсу духовног песничког стваралаштва учествовало је 323 песника са исто толико песама. Као и претходних година, песници су своју инспирацију проналазили у светињама Српске Цркве - Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима Витовници, или у светитељским ликовима - Светом Сави и Симеону Немањи, Светом Василију Острошком... блаженопочившем патријарху Павлу... Преглед заступљености аутора у Сабору према месту становања: Из иностранства учествовало је 23 песника из 8 земаља: Енглеска (1), Италија (1), Немачка (1), Република Српска (10), Француска(1), Хрватска (1) и Црна Гора (6). Из Србије у Зборнику је заступљено: 74 песника из 30 градова, односно места, и то: Баточина (1), Београд (24), Бечеј (1), Врање (1), Врбас (1), Гојна Гора (2), Зајечар (1), Земун (1), Јагодина (1), Кикинда (1), Косовска Митровица (1), Крушевац (3), Крагујевац (2), Краљево (1), Лесковац (2), Ниш (2), Нови Сад (2), Прањани (1), Параћин (1), Петроварадин (1), Петровац на Млави (1), Ражањ - Скорица (1), Руменка (1), Сврљиг (1), Смедерево (1), Смедеревска Паланка (1), Суботица (1), Чачак (2), Темерин (1) и Футог (1). По благослову Епископа шумадијског Јована, књижевну јавност и вернике обрадовала је књига изабраних и награђених песама о којима је, после прегледаних радова на анонимном конкурсу, одлучио жири у саставу: Петар Жебељан, председник, и чланови Душко М. Петровић и Немања Калем. Издавачи су Центар за културу и образовање Раковица Књижевно друштво Раковица, а за издаваче потписују гђа Маријана Бутулија и г. Братислав Магдић. Приређивач и главни и одговорни уредник је Никола Рајаковић, председник Књижевног друштва Раковица, уредник је гђа Аница Перић, а технички уредник Дејан Зељковић Поповић. Да књига изгледа опремљена врхунском фотографијом потрудили су се Живорад Костић Коле и Бранислав Црнић. Насловну корицу краси фотографија манастира Раковице из 1908. године, а на задњој корици фотографија владике Николаја са поклоницима у Јерусалиму 1930. године и песма Рођење Пресвете Богородице (из Охридског пролога). 110 година је од монашења овог Божјег угодника у манастиру Раковици. Редакцију препознативе саборске књиге потписују: протођакон Радомир Ракић, председник, и чланови: Петар Жебељан, Немања Калем, Душко М. Петровић, Братислав Магдић, Аница Перић, Дејан Зељковић Поповић, Даринка Бела Томић, Милун Милорадовић, Бранислав Црнић, ђакон Александар Аздејковић, Наташа Јокић и Никола Рајаковић. Велику благодарност за помоћ у реализацији Деветог међународног сабора духовне поезије Књижевно друштво Раковица упућује Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама, Епархији шумадијској, Градској општини Раковица, Српској Православној Цркви, Манастиру Раковици. Удружењу књижевника Србије, Српској академији наука и уметности, Секретаријату за културу града Београда и Канцеларији за сарадњу са дијаспором и Србима у расејању. Посебну благодарност упућује високопреподобној игуманији мати Евгенији и њеном сестринству за сву благодат, гостопримство и труд око гостију из Србије и расејања. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота. Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго! Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана! Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу? Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском. Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?” Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви. Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости. Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете. На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу. Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг. За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.” Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!” Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили. Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови. Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом. Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена. Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама. На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата. Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља? Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства. Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност! Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.” Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено. Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи! Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола. То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо. Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се! Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење. Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности. Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима. Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује. У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви. Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце. Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло! Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом. Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа? Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу. Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће. Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама. Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности. У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости. На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди. Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.” Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.” Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце. Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)? 9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Београд 2004. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји. Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године. Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике. У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј. Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други. Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику. У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице Иване Жигон. У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао: -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице, објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо. Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске јавности пуних 50 и више година. У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа. Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика. Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава. У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски. Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима. Извор: Инфо служба СПЦ
  21. На данашњи дан, 10. септембра 1880. године рођен је Патријарх српски Варнава. Патријарх српски Варнава рођен је у Пљевљима. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду (Русија). За вријеме турске управе у Старој Србији, стекао је нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свијести. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. У Првом свјетском рату је морао да напусти Јужну Србију, гдје је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. Послије рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. Године 1920. Варнава је изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске Православне Цркве изабран је априла 1930. године. На челу Српске Православне Цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх. Варнава је новим Уставом цркве и строгим правилима устројио Српску Православну Цркву на модеран начин и успио да је одвоји од државе. У његово вријеме активиран је црквени живот, те је почела изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на мјесту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За вријеме његове службе започете су градње многобројних храмова. Патријарх Варнава је живио у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Разлог одсуства попустљивости није био у томе што се начелно противио конкордату, већ зато што је сматрао да дати споразум фаворизује католичку и исламску вјероисповест на рачун других вјерских заједница у Југославији. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Све до данас није нити потврђено нити оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става према конкордату. Извор: Радио Светигора
  22. Један од највећих архијереја у историји Православне Цркве биће званично прослављан у филипинској општини Гујуан. Велики чудотворац Свети Јован Максимович Шангајски и Санфранциски узео је велику групу сирочића под своје старање на острву Тубабао након што су комунисти дошли на власт у Кини 1949. Овде су били смештени у међународном избегличком кампу који је он посећивао и благосиљао свако вече. Локални Филипинци се још и данас сећају Светог Јована који је штитио острво од тајфунских киша за све време свога боравка овде. Према извештају на сајту мисије Руске Заграничне Цркве, једна грађанска општина, у коју спада и острво Тубабао, усвојила је предлог локалних православних представника да се 2. јул званично обележава као дан Светог Јована Шангајског и Сан Франциског. Године 2014. градоначелник Гујуана пружио је финансијуску помоћ за подизање капела Иверске иконе Мајке Божје управо на месту где је Свети Јован служио Литургију а које је тајфун уништио 2013. године. Постоји и црква посвећена Светом Јовану у селу Санта Марија на острву Минданао, коју опслужује отац Силуан Томпсон. Извор: Инфо служба СПЦ
  23. На данашњи дан 1930. године рођен је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!
  24. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на претпразништво Преображења Господњег, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслужовало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе сабраним вјерницима обратио се Епископ Јоаникије. Честитајући наступајући празник Преображења Господњег, Владика је казао да већ почињемо да се радујемо том великом и дивном празнику свјетлости Божје. „Слава Васкрсења Христовог, која обасјава сваки недељни дан, истовремено је и слава Преображења, јер је Царство небеско – Царство Божје животворне, вјечне свјетлости у којој се преображава сваки онај који у Христа вјерује, њоме се испуњава, њоме се просветљује“, рекао је у својој бесједи Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора Владика Јоаникије служио Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови • Радио SVETIGORA.COM Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на...
  25. Дана 2. августа 2019. године на аеродрому Морава у Лађевцима торжествено је прослављен Дан рода авијације и крсна слава 98. ваздухопловне бригаде. Прослава је почела светом Литургијом, док је после ломљења славског колача уследило свечано постројавање и изложба ратне технике. У поздравном говору, Командант 98. вбр пуковник Дејан Васиљевић истакао је значај авијације Војске Србије, подсетивши на саме почетке Ратног ваздухопловства у време Краљевине Србије, првим борбеним летовима у Великом рату изнад Кајмакчалана, као и на почетак установљења Дана рода авијације на Светог Илију Громовника указом из 1924. године. Командант је дирљиво беседио о херојима Ратног ваздухопловства који су своје животе положили у одбрану отаџбине и информисао присутне о актуелном унапређењу опремања савременим ваздухопловима. Свечаности су присуствовали представници других јединица Војске Србије, Полиције и Жандармерије, рукуводства општина Краљево и Чачак и многобројни грађани. поручник Владимир Благојевић, војни свештеник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...