Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'даница'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Литије су знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, истакла је ђаконица Даница Црногорчевић- наша сестра ангелског гласа у интервјуу за Портал Ин4с. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији Ђакон Иван и Даница Црногорчевић гости емисије "Огледало" подгоричке српске РТВ Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон "изгласан". Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Даница Црногорчевић, наша је најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком. У разговору за наш портал Даница каже да прво пјева Господу нашем, и да не очекује за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех. На тему око тренутне ситуације у Црној Гори која се тиче тзв. Закона о слободи вјероисповијести, Даница је истакла да су ове литије знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. *Данице, у Црној Гори и у земљама региона, готово сви уживају у твом анђеоском гласу. Препозната си као неко ко чува и његује етно стил и духовну музику. Одакле љубав према тој врсти музике? Помаже Бог свим читаоцима! Драго ми је да је тако. Та љубав постоји још од раног дјетињства, усадили су ми је моји родитељи. А и трудећи се да останем досљедна свом васпитању које сам стекла тада, зато и идем овим путем. Више пута сам рекла да прво пјевамо Господу нашем, и да не очекујемо за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех… Мени је то, видим, само дошло али та слава и успјех је мач са двије оштрице, те се нисам потпуно предала само пјевању него то пјевање иде уз мој свакодневни живот, уз моју породицу , дјецу, уз моје пријатеље, рођаке, невоље и радости које сваки дан доноси свима нама. *На шта си највише поносна када је у питању твоје стваралаштво? Ако се под тим стваралаштвом подразумијева породица онда је то оно што могу да кажем да сам највише поносна. Јер за једну жену је најбоља, највећа и најтежа каријера да буде супруга и мајка. А што се тиче појања, онда издвајам посебну радост дјечице када слушају моје пјесме и када ме виде. Толико занимљивих анегдота има са дјецом која питају родитеље…”мама јел она стварно постоји?” , да говоре како живим у храму, да им је “новогодишња жеља да упознају Даницу” … итд. Највише ме радује то што видим да има плода мога труда што се тиче његовања ове врсте музике, што је, признаћете јако тешко у мору кича и шунда. *У више ранијих интервјуа си казала да ти је супруг, ђакон Иван Црногорчевић, велика подршка у стваралаштву, и да је твој албум првјенац управо плод вашег заједничког рада. Тако је. Заиста имам ту привилегију да мој супруг, отац ђакон Иван, има прије свега оштар ум и расуђивање, када је потребно да ми да прави савјет а исто тако, што је најважније, да чува да не скренем са правог и јединог пута, да не заборавим Коме и зашто пјевам, да не утонем у море похвала …итд. Такође, главни дио који се тиче самог техничког објављивања CD-а је он обавио. Као и то да је написао пар текстова за пјесме које ћете ускоро моћи да чујете на мом другом албуму. А на првом албуму је написао прву пјесму која је посвећена и снимљена о Васкрсењу Ловћенске капеле. *Такође, препознат је твој хуманизам кроз одзив на бројне хуманитарне манифестације, прије свега на Косову и Метохији. Како се осјећаш када на том простору наступаш? Заиста се трудим да се увијек одазовем таквим позивима, јер шта смо ми без наше душе, Косова и Метохије. Било је ту наравно још хуманитарних концерата и хвала Богу да их буде још више. *У Црној Гори већ три мјесеца трају величанствене литије у знак протеста против накарадног Закона о слободи вјероисповијести. Као неко ко је посвећен Цркви и Богу, како си ти доживјела усвајање овог тзв. Закона? Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон “изгласан”. Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Можда је нама тешко да то схватимо али што су нам искушења већа, таква ће и бити наша срећа. Ове литије знак су да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. Велика се благодат осјећа на литијама која се не може ријечима исказати. Надам се да ће та благодат огријати срца оних људи који су донијели тај закон и утицати на то да се у што скорије вријеме повуче. *Шта можеш да видиш на лицима тих људи који учествују у литијама? Радост, љубав, вјеру, мир, топлину, родољубље, Богољубље, братољубље. *Јавност је имала прилику да прочита једну твоју животну исповијест, а која се тиче твоје ћерке Касијане коју је још као бебу у инкубатору крстио отац Предраг Шћепановић. Због пријевременог порођаја изазваног високим крвним притиском, беба је имала тровање, и била је у критичном здравственом стању. Инсистирали смо на што скоријем Крштењу и заиста се показало да, сила Светог Крштења чуда твори. Одмах сјутрадан је беба била боље и инфекција је почела нагло да опада. То је било заиста велико искушење. *За крај, да наше читаоце обрадујемо информацијом, да ћеш ускоро издати нову пјесму. О каквом пројекту је ријеч и кад је можемо очекивати? Дошла је сасвим спонтано, после много пјесама које су ми други пјесници слали везано за литије, ова ми је некако највише легла срцу. Текст и музику је писала попадија Дајана Петровић из Ваљева, која је члан групе Нектарија. Главни инструмент кавал је свирао Милош В. Николић, пјесма је снимљена у студију Александра Ковачевића у Београду. Убрзо ће бити и спот , тако да ћете ускоро моћи да је чујете. А више детаља о самој пјесми сазнаћете кад буде објављена. *Твоја порука за све читаоце портала ИН4С би била..? НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!!! Извор: Ин4с
  2. У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Вашој пажњи предочавамо прву заједничку студијски снимљену песму која се налази на албуму “Песме из Старе Србије” који је издат у октобру 2019. лета Господњег. Песма је у извођењу ђаконице Данице Црногорчевић и оркестра Призренске Богословије. Детаљније о наведеном албуму у следећим вестима: Нови музички компакт диск призренских богословаца – Песме из Старе Србије Јеромонах Исидор (Јагодић) премијерно представља нови cd Хора и оркестра Призренске Богословије „Песме из Старе Србије“
  4. Даница Црногорчевић, наша млада и најпознатија вокална солисткиња и интерпретаторка духовне и етномузике са њеним супругом ђаконом (црква светог Ђорђа, Подгорица) Иваном Црногорчевићем. Недавно је изашао и први ЦД Данице Црногорчевић- плод њеног дугодишњег рада али и љубави према етно музици и духовној музици. У томе јој је помагао и њен супруг млади теолог и ђакон Иван. ЦД носи назив: Господе дођи по благослову митрополита у издању манастира Острог. У емисији Даница изводи нову пјесму са албума а и приказан је нови спот. Интервју сниман у књижари Матице Српске у Подгорици. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  5. Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018.
  6. Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018. View full Странице
  7. Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име. И она рече: ”ДАНИЦА... ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S. Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?
  8. Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице. Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име. И она рече: ”ДАНИЦА... ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S. Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт? View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...