Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данило'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Колико смо само пута потоњих деценија слушали Митрополита Амфилохија како говорећи о „вјери живој“ помиње епизоде из живота Светога Петра и Светога Василија, та два ходајућа Јеванђеља својих времена? Једну од тих опомињућих прича чули смо много пута. То је прича о правди и неправди, о смирењу и бестијалности, о свијести и несвијести, о Светом Петру Цетињском и Махмут Паши Бушатлији. Познато нам је да је Махмут Паша Бушатлија био поријеклом од Црнојевића. И сам је то помињао. Тежњом да прегази и Црну Гору, поред многих крајева које је одметнут од Цариграда покорио, желио је да раскрсти са својим корјенима који су га морили. То је у палој природи људској. Адам се, након пада, одмах сакрио. Да је икако могао, преселио би у неку другу земљу, на неки другу планету, или би макар организовао референдум и служио се свим и свачим само да се одцијепи од Онога о Кога се огријешио. Тако то и данас раде разни властодршци. Зато се тако залијећу безглаво и незнавено – како Митрополит воли да каже. Уствари залијећу се на себе и зато „зубе ломе о орах“ светиње Божије. У тој причи из живота Светог Чудотворца Цетињског коју Владика Амфилохије често помиње вели се да је Светац након битке на Мартинићима молио Пашу скадарског Махмута ријечима: „Мани се, честити Пашо, моје сиротиње“. А када безумни Паша не одустаје, када најављује помор и огањ, Светац изговара оне историјске ријечи: „Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни“, не каже Свети: „дабогда ти погинуо“, него каже: „онда нека Бог међу нама пресуди“. Када су у једно октобарско послијеподне 1796. године, док је још трајала крвава битка на Крусима, по том мору каменом, Светоме Петру донијели главу Махмутову, кажу да је Владика узео у руке и рекао: „Ево Бог пресуди. Не рекох ли ти, Пашо, да се манеш моје сиротиње“. По благослову Митрополита Амфилохија, наследника Светог Петра, мој разред, трећи разред Цетињске богословије, 2002. године је имао част да преслаже и сређује библиотеку Цетињског манастира. Игуман отац Лука (Анић) (+2012. г) отворио нам је ковчежић са лобањом Махмут Паше Бушатлије која је стајала у једном углу те моћне библиотеке. Личила ми је та лобања на ону са Голготе. Силину свједочанства је имала у себи. Тај тренутак ме је потресао. Толико тога сам чуо о свим тим догађајима, а у том тренутку суштина историје стајала је у једном ковчежићу пред мојим очима. И дан данас кроз мене прођу неки побједнички жмарци када се сјетим како у руци држим Махмутову лобању. Ових дана ми сјећање на тај тренутак не излази из душе. Митрополит Амфилохије је данас са својом правдољубивом војском свештеном налик Светитељу Петру којег су по предању на Крусима гледали како се на коњу носећи мач појављује на пар мјеста у истом тренутку. Свештеници и онај свети Владикин народ дјелују непобједиво и неодољиво. Поносни смо на сваку њихову ријеч и сваки корак који направе ходајући улицама и носећи силу достојанства и господства. Борба било ког режима са Црквом Божијом је борба времена против вјечности. Неравноправна је то борба. Међутим, тај рат увијек изазива вријеме које у својој трошности завршава својим природним дебаклом. Они који су прије нешто мање од двије хиљаде година урлали: „Ми имамо закон свој и по закону нашем мора да умре“ (Јн.19,7) нису знали кога распињу, зато је Он рекао оно што сви Његови вијековима говоре, и оно што данас говори свака твар у Црној Гори: „Опрости им Оче, не знају шта чине“ (Лк. 23,35) . Он је милостив. Нека Он суди. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Свети српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана. Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља, пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој. Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време. Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари. Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило. Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија. Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе". Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору. Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа. Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског. Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар. Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима. Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ. Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост. Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу. После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање. Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења. Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје. Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар. После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин. Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета. У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем. Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору. Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања. После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут. За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему. Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве. Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим, који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године. Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља. После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански. Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином. Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом. Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година. Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно. Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета. Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских". Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Гост радија Светигора данас је био игуман свете лавре манастира светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици архимандрит Данило (Трпчевски). Отац Данило је говорио о дискриминаторском предлогу закона о слободи вјероисповјести, великом црквено народном сабору у Никшићу као и о примјеру прогона канонске цркве од стране власти у Македонији гдје је живио и одрастао. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  4. Митрополит Порфирије: „Величина Пресвете Богородице јесте у томе што је читавим својим бићем послушала и прихватила реч Божју као начело свог живота.“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светим литургијским сабрањем у манастиру Буково, 14. октобра 2019. године, свечано је прослављена слава манастирског параклиса Покров Пресвете Богородице. Њихова Високопреосвештенства Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Митрополит видински Данило и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион началствовали су светим Евхаристијским сабрањем уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, Епархије шумадијске и Митрополије видинске. Окупљеном верном народу обратио се Митрополит Порфирије који је у својој беседи истакао да спасење читавог људског рода долази преко Пресвете Богородице. Нека би Господ просветлио наше душе и наша срца да непрестано призивамо Пресвету Богородицу да буде наша заштитница јер она, подвргнувши своју вољу и читаво своје биће вољи Божјој, има слободу да без задршке заступа све оне који јој се обраћају, рекао је Митрополит. Затим је окупљенима честитао овај велики празник , а оцу Козми и петогодишњицу његовог увођења у трон буковских игумана. Присутнима се обратио и Епископ тимочки Иларион који је изразио захвалност Митрополитима на молитвеном сабрању и најавио почетак фрескописања овог параклиса. Домаћин славе ове године био је г. Оливер Милуновић са породицом из Неготина, а за наредне године је донета одлука да не буде посебног домаћина већ да свако ко може и жели, а у договору са игуманом манастира, допринесе организацији славе. На тај начин ће многи моћи да буду домаћини у овој светињи. Молитвено учешће у литургијском сабрању узели су др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде, г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и г. Драган Поповић, председник оппштине Мајданпек. Свету литургију својим појањем улепшао је хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  5. О задужбини краља Милутина- манастиру Бањска разговарали смо са Игуманом ове Светиње протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Звучни запис емисије О кандилу вјере у манастирском бисеру на рјечици Бањској, манастиру Бањска посвећеном Светом архиђакону Стефану, задужбини Светог краља српског Стефана Уроша II Милутина, који Бањску одреди за своју гробну цркву, разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Отац Данило говорио је о историјату ове древне Светиње из 14. вијека, изграђеном у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији, њеној умјетности, страдању, обнови и животу у овој Светињи. Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за српски народ. Молитвама светог архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживио. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г. са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа. Отац Данило је први монах који је замонашен у овој Светињи након њене обнове 11. новембра 2004. године у навечерје ктиторске славе ове Светиње, Светог краља Милутина. Отац Данило, рођени Призренац, говорио је и о свом дјетињству у Призрену, животу прије и после ратних страдања у овом граду и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона, који је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. „Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Извор: Радио Светигора
  6. На почетку емисије отац Данило тумачио је Свето Јеванђеље на Пету недјељу по Духовима и подсјетио на светитељски лик Светог Прокопија кога смо данас прославили. Он је, одговарајући на питање слушалаца, рекао да нечињење добра јесте гријех. Говорио је и о гријеху хомосексуализма и породици као „малој Цркви“. На питање: Да ли је гријех бити у вези са момком друге вјере, и још многа питања наћи ћете одговоре у овој нашој емисији. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Извор: Радио Светигора
  7. Архимандрит Данило (Трпчевски) Игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици се као монах у Цетињском манастиру срео са једном фотографијом Светог цара Николаја другог. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Од тог првог сусрета са ликом цара Николаја, отац Данило се трудио да што више сазна о царској породици Романов. Заједно са Митрополитом Амфилохијем имао је благослов да посјети и мјесто страдања Свете породице, на његову молбу Свети цар Николај почео је да се слави у Цетињском манастиру још и прије званичне канонизације, а због те велике љубави наш Митрополит му је дао и надимак Романов. Извор: Радио Светигора
  8. Празник Рођења Светог Јована Крститеља – Ивандан, свечано је и молитвено прослављен у цркви Светог Саве у Диселдорфу, у епархији диселдорфској и немачкој. Храм Светог Саве у Диселдорфу, је главна и саборна и парохијска црква Епархије диселдфорске. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Светом литургијом началствовао је протојереј Данило Дангубић уз саслужење протојереја-ставрофора Данила Радмиловића, протосинђела Јована Станојевића, ђакона Александра Секулића и вјерних диселдорфске заједнице храма Светог Саве Српског. Пјевницу је водио др Павле Аничић, секретар Његовог Преосвештенства Епископа диселдфорског г. Григорија. Литургији је присуствовао велики број вјерника. У току службе Божије, сабранима се ријечима бесједе обратио протојереј Данило Дангубић, који ће од идуће седмице бити парох у Дортмунду и старешина у храму Светог Апостола и Јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца. Отац Данило је у својој бесједи говорио о дивном празнику Рођења Светог Јована Крститеља и о његовој улози у спасењу рода људског. Извор: Радио Светигора
  9. Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. О молитви светог Јефрема Сирина говорио је програмски уредник радија Беседе Данило Михајловић. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  10. У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог
  11. У Српској православној општој гимназији “Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу у петак 7. септембра одржан је семинар за наставнике Богословија и научни скуп под називом „Новомученици: Полиперспектива IV“. О томе како је протекао овај догађај разговарали смо са Архимандритом Данилом (Љуботином). Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  12. На пример, када хришћани верују да у једном Богу има Три Личности, Три Различита Ја, у нераздвојивом односу Ја-Ти-Он, онда се та тројичност одражава и у човечанству. То је врховни разлог да имамо у свим језицима света међуљудски однос ја-ти-он (док је ми-ви-они само изведено). Међутим, ако би Бог био један стерилни Самац, онда би и у човечанству постојао само солилоквиј Ја-па-Ја. Сваки култ има своју догматику, а од догматике зависи етика. Зато ако имамо узвишену и прикладну икону (представу) о Богу, имаћемо и узвишену икону о човеку. Култура извире из култа, као и књижевност из најсветије Књиге. Сурогати за Бога не могу никад утолити глад за Хлебом Живота вечног, а то је лично Христос. Ако неко живи само на најнижем спрату живота, без духовног узлета до трећега спрата култа, може он да има и три доктората из техничких наука, ипак тај човек остаје само полуобразовани занатлија. А нешколовани сељак на крилима своје православне вере узлеће и „до трећег неба“, па је кроз то од Бога научени господин, јер личи на Господа. Човек који искључиво живи на другом спрату културе, макар био и велики уметник, он је роб душевне сентименталности, па пошто нема духовна крила да се вине као „луча микрокозма“ у лепоте Божанства – он остаје само „човек Опере“. Но, ма колико Опера била блештећа и ганутива синтеза културе и уметности, она је ипак симбол осредњости дворјана. Најлепши човек трећега спрата је православни светитељ. Он је сам себи предмет највећих уметности! Бави се најтежом могућом техником: савладава своје тело. То је његов најнижи спрат. Изнедрава молитвом рукотворине културе… А на трећем спрату он гледа на творевину Божију очима преображеним. И диви се до неизрецивости Творцу. Да би неко могао да ужива у лепоти Ван Гогових слика мора оплеменити свој укус до висине самог Ван Гога. Тако исто, да би неко затрептао пред лепотом руже или звезде, мора да се приближи савршенству укуса Највећег Уметника, а то је Бог који је створио ружу и звезду… Ту, на „Трећем спрату“, нема краја дивљењу и стваралаштву. Међутим, свака теологија (као теорија) проверава се кроз примену у пракси. Прави култ, права вера препознаје се по томе да нема ни инквизицију, ни крвави „џихад“. А има Бога као Брата – у Евхаристији. Извор: Теологија.нет
  13. Свака цивилизација има три спрата. Приземни спрат је – њена техника. Виши спрат је – њена култура, а највиши – то су врховне вредности – њен култ. Свако упрошћење изгледа насилно, па према томе и нетачно. Али, ако се неко вине до висине култа, он види да у том преплету наизглед неразмрсивих појава постоји трочлани хијерархијски ред. Критериј за вредновање два нижа спрата зависи од култа. Само православни култ рађа православну културу. На пример, када хришћани верују да у једном Богу има Три Личности, Три Различита Ја, у нераздвојивом односу Ја-Ти-Он, онда се та тројичност одражава и у човечанству. То је врховни разлог да имамо у свим језицима света међуљудски однос ја-ти-он (док је ми-ви-они само изведено). Међутим, ако би Бог био један стерилни Самац, онда би и у човечанству постојао само солилоквиј Ја-па-Ја. Сваки култ има своју догматику, а од догматике зависи етика. Зато ако имамо узвишену и прикладну икону (представу) о Богу, имаћемо и узвишену икону о човеку. Култура извире из култа, као и књижевност из најсветије Књиге. Сурогати за Бога не могу никад утолити глад за Хлебом Живота вечног, а то је лично Христос. Ако неко живи само на најнижем спрату живота, без духовног узлета до трећега спрата култа, може он да има и три доктората из техничких наука, ипак тај човек остаје само полуобразовани занатлија. А нешколовани сељак на крилима своје православне вере узлеће и „до трећег неба“, па је кроз то од Бога научени господин, јер личи на Господа. Човек који искључиво живи на другом спрату културе, макар био и велики уметник, он је роб душевне сентименталности, па пошто нема духовна крила да се вине као „луча микрокозма“ у лепоте Божанства – он остаје само „човек Опере“. Но, ма колико Опера била блештећа и ганутива синтеза културе и уметности, она је ипак симбол осредњости дворјана. Најлепши човек трећега спрата је православни светитељ. Он је сам себи предмет највећих уметности! Бави се најтежом могућом техником: савладава своје тело. То је његов најнижи спрат. Изнедрава молитвом рукотворине културе… А на трећем спрату он гледа на творевину Божију очима преображеним. И диви се до неизрецивости Творцу. Да би неко могао да ужива у лепоти Ван Гогових слика мора оплеменити свој укус до висине самог Ван Гога. Тако исто, да би неко затрептао пред лепотом руже или звезде, мора да се приближи савршенству укуса Највећег Уметника, а то је Бог који је створио ружу и звезду… Ту, на „Трећем спрату“, нема краја дивљењу и стваралаштву. Међутим, свака теологија (као теорија) проверава се кроз примену у пракси. Прави култ, права вера препознаје се по томе да нема ни инквизицију, ни крвави „џихад“. А има Бога као Брата – у Евхаристији. Извор: Теологија.нет View full Странице
  14. Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог
  15. Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи у четвртак 2. августа 2018. љета Господњег. Острошка братија и сестринство празник су дочекали у свеноћном бденију у цркви Светог мученика Станка, а у наставку богослужења одслужена је Света Литургија. Литургијски је празник прослављен и у Горњем острошком манастиру поред моштију Светог Василија, а Светом службом Божијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог View full Странице
  16. Заједно са Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем имао је благослов да посјети и мјесто страдања Свете породице и на његову молбу Свети цар Николај почео је да се слави у Цетињском манастиру још и прије званичне канонизације. Због те велике љубави Митрополит му је дао и надимак Романов. Вашој пажњи препоручујемо разговор пун интересантних детаља о царској породици који је водила новинарка радио Светигоре Слободанке Грдинић са архимандритом Данилом: https://svetigora.com/o-carskim-strastoterpcima-romanovima-razgovarali-smo-sa-arhimandritom-danilom-trpcevskim/ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Поводом стогодишњице мученичког страдања и празника Светих царских мученика Романових гост радио Светигоре био је архимандрит Данило (Трпчевски), игуман Манастира Светог Саве у Голији који се као монах у Цетињском манастиру срео са једном фотографијом Светог цара Николаја Другог. Од тог првог сусрета са ликом цара Николаја, отац Данило се трудио да што више сазна о царској породици Романов. Заједно са Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем имао је благослов да посјети и мјесто страдања Свете породице и на његову молбу Свети цар Николај почео је да се слави у Цетињском манастиру још и прије званичне канонизације. Због те велике љубави Митрополит му је дао и надимак Романов. Вашој пажњи препоручујемо разговор пун интересантних детаља о царској породици који је водила новинарка радио Светигоре Слободанке Грдинић са архимандритом Данилом: https://svetigora.com/o-carskim-strastoterpcima-romanovima-razgovarali-smo-sa-arhimandritom-danilom-trpcevskim/ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?[3] Ево шта пише Киш: „Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“[4] И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“: „Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“[5] Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш: „Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858: Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло. У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме. Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“[6] Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан. Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма: „Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“[7] Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду. У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним). Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света. У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин. У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле. Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг: „У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“[10] Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима. Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183. [1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169). [2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905). [3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987). [4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176. [5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18. [6] Ibid., стр. 17. [7] Ibid., стр. 8–9. [8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896. [9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998. [10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99.
  19. Прича „Огледало непознатог“, према сведочењу самог аутора, има чињеничку подлогу у вестима које је доносио мађарски лист Aradi Naplóu за 1858.[1] У причи се говори како је један јеврејски трговац из Сегедина имао три кћери. Једног дана је две старије кћерке одвео чезама у Арад да их упише у Девојачку гимназију. На повратку из Арада, у некој шуми, нападну их двојица разбојника и све троје прекољу. Најмлађа кћерка, која је била код куће са мајком, у сну је, држећи огледалце у рукама, све то видела. Према њеном детаљном опису разбојника, ови су убрзо ухваћени. Леонид Шејка, Одаја Омега (детаљ), 1967. Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?[3] Ево шта пише Киш: „Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“[4] И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“: „Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“[5] Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш: „Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858: Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло. У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме. Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“[6] Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан. Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма: „Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“[7] Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду. У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним). Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света. У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин. У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле. Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг: „У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“[10] Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима. Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183. [1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169). [2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905). [3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987). [4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176. [5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18. [6] Ibid., стр. 17. [7] Ibid., стр. 8–9. [8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896. [9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998. [10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99. View full Странице
  20. У недељу месопусну, 11. фебруара у видинском саборном храму Светог Великомученика Димитрија, на свечаном литургијском сабрању устоличен је нови видински митрополит, Његово Високопреосвештенство Господин Данило. Поред мноштва архијереја, на овом торжественом сабрању саслуживао је и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион. Са званичне интернет странице Бугарске Православне Цркве преносимо фотогалерију. View full Странице
  21. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је казао да је Јеванђеље од Господа Исуса Христа Сина Божијег, а не од човјека, те да је Јеванђеље блага вијест, нова вијест, истинита вијест и радосна вијест. Он је такође рекао да је прочитана прича о Гадаринском мученику, човјеку који је био посједнут демонима, страшна прича о ономе ко је изгубио благодат Божију, о ономе у кога су ушли демони, који је био опасан за човјека, за себе и за човјечанство. -Ми заборављамо ту причу, сматрамо је доста олако, чак о тим појавама мало говоримо. Сам Господ наш каже да сав свијет у злу лежи. Поднебесне силе демонске војују против човјека, против његовог физичког и психичког здравља, против човјечанске и божанске логике и стварају кратере зла, међу људима, народима и државама, чега смо и ми свјесни – казао је о. Данило и додао да Свети Василије Острошки у острошкој светињи окупља људе да би се очистили од сваког зла, сваке нечистоте и сваке силе демонске која куша човјека или проба да овлада њиме, а некима и овлада. Он је казао да прочитана јеванђељска прича говори да нема другог пута осим Христовог пута. – Оног момента када напуштамо Јеванђеље тиме дозвољавамо да више не владамо собом и да силе овога свијета помуте путеве наше и да постајемо слични овом становнику земље Гадаринске. Зато нам је Господ дао велике светитеље из нашег народа, светитеље чија свјетлост нема краја, чије сунце никад не залази и чија енергија обасјава сваку таму и води нас на свјетлост дана. То је наш пут, браћо и сестре, и заиста снага и енергија светитеља Божијих показује нам како треба да живимо, куда да идемо и која је наша димензија живота – казао је о. Данило и нагласио да се стално морамо враћати на пут светости оних чија се свјетлост осјећа и чију свјетлост ми доживљавамо као божанску енергију и као правац живота. Посебну радост богослужењу донијело је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...