Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данашњи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања. Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат! https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године
  2. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Долгоденствујте Ваша Светости. На многаја љета!
  3. О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.
  4. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. На данашњи дан, 8. марта 1910. године, францускиња Ремон де Ларош (Raymonde de Laroche) је добила пилотску дозволу и тако постала прва жена пилот у свету! Рођена у Паризу 1882. године, веома рано је показала склоност према спорту, нарочито гимнастици. Међутим, као девојка је показала интересовање ка аутомобилизму, да би 1908. године, након што је Вилбур Рајт извео промотивни лет свог авиона у Паризу, њена нова љубав постали авиони. Одмах упознаје тадашње париске заљубљенике у ту новотарију и склапа пријатељства са Лагранжом, Воазеном и Фарманом. Код Воазена 1909. године пролази основну теорну и практичну обуку и обавља неколико самосталних летова, што јој доноси титуле баронесе иако није била племенитог рода. На данашњи дан 1910. године полагала је испит пред ФАИ (Међународна аеронаутичка федерација) комисијом и добила пилотску дозволу. Број њене дозволе је био 36, што ће рећи да је она у том тренутку била 36-ти пилот на свету. (Рецимо и то да је наш први пилот Михаило Петровић имао дозволу број 979.) Од тог тренутка, бароница путује широм Европе, а Бога ми и Африке и учествује на ваздухопловним смотрама. Летела је пред публиком широм Француске, у Египту, Мађарској, у Русији у Санкт Петерсбургу где јој је на показаном умећу честитао и цар Николај лично... Током Првог светског рата ипак није летела, али је активно учествовала и то као шофер појединих францускох официра. Након рата се вратила својој највећој љубави-летењу, што је за њу нажалост имало трагичне последице... Наиме, желела је да "уђе" у историју и као прва жена пробни пилот и тог 18. јула 1919. године села је у једну летелицу која је била у фази тестирања. Летела је на дуплим командама, јер је поред ње у авиону био још један пилот. Након једног оштрог заокрета, нису успели да се изваде из понирања и то је био крај овоземаљског живота за ову храбру жену... Из везе са својим првим учитељем летења, француским вајаром и пиониром авијације Леоном Делагранжом, који је настрадао у ваздухопловном удесу 1910. године, остао је син Андреј...
  9. Пре тачно 57 година, 19.августа 1960. године, у Земљину орбиту лансиран је „Спутњик 5“, чију посаду су чиниле Белка и Стрелка. Експеримент је био успешан. Научници су добили потребне податке о боравку животиња у космосу, а пси су се вратили неповређени и осећали су се добро. Белка и Стрелка су тако постале први Земљани који су се живи вратили из свемира. Ево неколико кључних чињеница о овом значајном догађају за руску и светску космонаутику. Белка и Стрелка су биле трећа псећа екипа која је послана у Земљину орбиту. Космички пионир била је Лајка, која је прва 1957. године полетела у свемир, али је, нажалост, после четири круга око Земље, угинула због повишене температуре у капсули. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пас Лајка Још једна псећа екипа, Чајка и Лисичка, изгубиле су живот 28. јула 1960. године. У деветнаестој секунди лансирања, бочни блок ракете се одвојио, након чега је пао и експлодирао. Белка и Стрелка су биле њихови дублери. Циљ експеримента је био да се изврши целодневни лет, и да се након њега пси врате безбедно на Земљу. За сваки случај, животиње су припремљене за осмодневни лет. Са космодрома Бајконур „Спутњик 5“ је 19. августа 1960. године, у 11 сати и 44 минута по московском времену, лансиран у орбиту. Припремом за лансирање руководио је лично Сергеј Павлович Корољев. Поред Белке и Стрелке, у капсули је било 12 мишева, инсекти, биљке, гљиве, семење кукуруза, пшенице, грашка, лука и неки микроби. Ван капсуле је смештено 28 лабораторијских мишева и два бела пацова. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пси Белка и Стрелка Лет Белке и Стрелке је био први у коме се користио и телевизијски пренос. Видео-пренос са космичког брода је сниман директно на филмску траку. Брод са псећом посадом направио је тачно 17 кругова око Земље. Стрелка се понашала уобичајено, док је Белка, након четири круга, постала изузетно немирна и покушавала да се ослободи појасева којим је била везана, што је указивало на промене у њеном расположењу. Анализе обављене након лета показале су да никакви психички и физички проблеми код паса нису уочени. Управо је Белкино понашање довело до одлуке да на следећи лет буде упућен брод у коме ће бити човек. Знамо добро и ко је то био. Летови Белке и Стрелке и многих других паса обављени су захваљујући руском и совјетском физиологу и добитнику Нобелове награде Ивану Петровичу Павлову (1849–1936), који је управо псе користио у својим експериментима. Као резултат тога, СССР је имао богато искуство рада са псима, идеалним кандидатима за космонауте у односу на мајмуне које су користиле САД и имале велике проблеме са њиховим немирним понашањем. За улогу космонаута су бирани мешанци из тачно одређеног легла. Ове животиње су подвргнуте природној селекцији у условима уличног и лутајућег животног стила, одликовале су се добрим здрављем, халапљивошћу и великим поверењем и лојалношћу према људима. Током ’50-их и ’60-их година, десетине паса учествовало је у експерименталним летовима на геофизичким ракетама које су се пеле на различите висине. Спроведено је двадесет и шест суборбиталних лансирања, две трећине експеримената је успешно завршено, док су у преосталим случајевима пси угинули. Управо је ово путовање Белке и Стрелке омогућило да се дође до закључка о способности да људи издрже орбитални лет око Земље. У току лета добијени су јединствени научни подаци о утицају космичких летачких фактора на физиолошке, биохемијске, генетске и цитолошке системе животиња и биљака. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Кадар из филма "Земља - Космос - Земља" После лета, легендарни пси су живели у „Институту за ваздухопловство и свемирску медицину“, одакле су их водили да их покажу деци у вртићима, школама и сиротиштима. Неколико месеци касније, Стрелка је донела на свет шест апсолутно здравих штенаца. Једно од њих, женкицу са именом Пушинка, Никита Хрушчов је поклонио супрузи и ћерци председника САД Џона Кенедија — Жаклини и Керолајн. Белка и Стрелка су доживеле дубоку старост и угинуле природном смрћу. Њихова препарирана тела налазе се данас у Меморијалном музеју астронаутике у Москви.
  10. На данашњи дан рођен Никола Тесла! Понедељак, 10. јули 2017. (27. јуни 2017.) На данашњи дан 1856. године рођен је српски научник и проналазач Никола Тесла, један од највећих умова у историји. Његовим изумима у много чему постављен је правац научно-техничког развоја у 20. веку. Рођен је као син свештеника Српске цркве. Студирао је електротехнику, али је никада није завршио. Насупрот свим великим ауторитетима његовог времена инстистирао је на коришћењу наизменичне струје наместо једносмерне. Пронашао је обртно магнетно поље, индукциони мотор, генератор и трансформатор, феномен електромагнетне резонанце и патентирао је низ изума на којима се заснива савремена електроника и електротехника уопште. Без његових изума савремена цивилизација имала би потпуно другачији изглед. Пионир је и радио технике, бежичне телеграфије, радара. Патентирао је око 700 проналазака. Након што је прекинуо студије у Грацу, извесно време провео је у Будимпешти и Паризу, затим одлази у САД, где остаје до краја живота. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. јединица за мерење високог напона добила је Теслино име, којим је названа и јединица јачине магнетног поља. Отварањем ове вести сазнаћете како ће се овај дан обележити у бројним установама у Београду. Музеј Николе Тесле у Београду поклања данас на Теслин рођендан свим посетиоцима бесплатан улаз. Електропривреда Србије током целог дана на Електротехничком факултету организује "Путовање кроз време са Николом Теслом", а то је путовање кроз прошлост, садашњост и будућност. Изложба "Никола Тесла и династија Карађорђевић" Музеја Никола Тесле биће отворена од 20 сати у Кули на Гардошу у Земуну. Прича о контактима краљевске породице и славног научника почиње у лето 1942. када је краљ Петар II посетио Николу Теслу. Вест са радија "Слово љубве"
  11. Jedna od najvažnijih vojnih operacija u Drugom svetskom ratu, pokrenuta 6. juna 1944, imala je brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Dugo sam verovao da je angloameričko iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. godine, poznato kao operacija Overlord, oduvek bilo među najvažnijim istorijskim temama o Drugom svetskom ratu. Sve dok jednog dana nisam iz puke znatiželje odlučio da pretresem torente, sajtove, arhive, Youtube i slične „magacine" igranih filmova, i nađem šta je sve na tu temu bilo snimljeno za bioskope i TV od Drugog svetskog rata do danas, van čistog dokumentarizma. Spasavanje redova Rajana je bio taj okidač: film je bio toliko spektakularan zbog čega je i danas teško ostati ravnodušan na neke njegove delove, da sam jednostavno morao da vidim na koji način je Overlord znatiželjnoj publici prikazivan pre „Rajana", i da li je to uopšte bilo moguće. Ono što sam našao i zaključci koji su mi se direktno nametnuli, bili su više nego zapanjujući: Normandija je imala brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Celuloidni mit o jednoj ratnoj operaciji direktno se menjao uslovljen trenutnim stanjima na političkoj i društvenoj sceni tokom više od pet decenija. Stepen različitog tumačenja u medijskom prikazivanju iskrcavanja u Normandiji od prvog igranog filma snimljenog na ovu temu 1956, pa sve do pojave video igre Medal of Honor globalnog bestselera 1999, odnosno, TV serije Band of brothers iz 2001. godine, bio je toliki da neutralni posmatrač koji bi gledao sva ostvarenja poređana jedna pored drugih ne samo da ne bi poverovao da je reč o istom događaju već – ni o istom ratu. Cilj pomorsko-desantne operacije Overlord bio je stupanje američkih i britanskih vojnih snaga na tlo okupirane Evrope i otvaranje drugog fronta u ratu sa nacističkom Nemačkom. Suvoparni podaci kažu da je konačni rezultat uspostavljanje trajnog američkog vojnog prisustva na tlu Nemačke koje traje sve do danas, odnosno, posledično rađanje NATO pakta. Ti isti raspoloživi istorijski podaci kažu i da je u poređenju sa mnogim operacijama svih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu imala daleko skromnije dimenzije. Međutim, danas je globalnoj javnosti ovo možda najpoznatija operacija iz čitave istorije najvećeg svetskog oružanog konflikta, čak i onima koji nisu preterano zainteresovani za rat koji se odigrao pre sedamdesetak godina. Za razliku u njenom realnom obimu i današnjoj popularnosti, kriv je samo jedan fenomen: medijska obrada i namerno pravljenje mita, posebno uvođenjem novih medijskih sadržaja u obradu te teme krajem 20. i početkom 21. veka. U početku melodrama Građenje legende o iskrcavanju u Normandiji je američka filmska industrija započela već dvanaest godina kasnije, 1956, snimanjem filma D-Day the Sixth of June režisera Henrija Kostnera, po istoimenoj knjizi Lionela Šapira. Mada je već iz naslova tadašnjoj bioskopskoj publici u Americi moglo da bude jasno šta je tema filma - iskrcavanje je izvedeno 6. juna 1944. godine, a datum je u tajnim vojnim dokumentima bio šifrovano označen kao D-Day, to jest, „Dan D" - u centru pažnje je bila trostruka ljubavna drama. Američki oficira koji je teško ranjen u iskrcavanju upoznaje Engleskinje tokom priprema za operaciju u Velikoj Britaniji i njenog verenika koji sticajem okolnosti komanduje jedinici i gine već u prvim trenucima operacije. Iako je sudbina glavnih likova tragična, film najpre odslikava epohu holivudskih ljubavnih melodrama karakterističnih za 1950-te gde je rat tek herojska kulisa pred kojom se odvija emotivna bitka muškaraca za jednu ženu. Iako je tadašnja tehnologija već dopuštala snimanje komplikovanijih zahvata, scene borbi su lišene surovosti okršaja na francuskim plažama. Umesto toga, publici se nudila identifikacija sa uzburkanim emocijama izazvanim sudbinskim kretanjima u ratu i dramom ljubavnih raskida. U senci komunističke „opasnosti" U ovom filmu je učestvovala drugorazredna režiserska i glumačka postava, što takođe ukazuje da se Normandiji u tom trenutku nije pridavala pažnja u svetu američke kinematografije. Istovremeno su najveći holivudski studiji najskuplju produkciju usmerili na filmove koji su se bavili američkom borbom protiv Japana na Pacifiku: Pesak Ivo Džime (1950), Odavde do večnosti (1953), Borbeni poklič (1955) i Goli i mrtvi (1958). Dva su razloga, oba vezana za dnevnu politiku, koji jasno ukazuju na buduće različite aršine u interpretiranju istorije kroz igrani film: u to vreme, trajao je novi dalekoistočni rat u Koreji i prethodna borba protiv Japana bila je „čisto američki rat", jer je u Evropi u slamanju zajedničkog neprijatelja, Hitlerove Nemačke, kao moralni pobednik čitavog sukoba izašao i aktuelni neprijatelj u Hladnom ratu - komunistički Sovjetski savez. U jeku antikomunističke histerije u Americi, poznatijeg ka „Makartijev lov na veštice" koji se odvijao upravo u to vreme, kada su američke vlasti pravile „crne liste" simpatizera komunizma i u samom Holivudu, te su pojedini režiseri i glumci zauvek proterani iz sveta filmske umetnosti, svako podsećanje na nekadašnje ratno savezništvo sa Sovjetskim Savezom, moglo je da bude olako pogrešno ocenjeno i da znači nagli i neupitni kraj svake stvaralačke karijere. Najduži film i politička korektnost Početkom šezdesetih, tema Drugog svetskog rata na tlu Evrope počinje da sve više dominira u holivudskoj produkciji. Snimaju se Topovi sa Navarona, Dvanaestorica veličanstvenih ili Where Eagles Dare kao neki od najpoznatijih ratnih filmova iz tog perioda. Međutim, da je ratna epopeja u Evropi bila poprište najsvetlijeg heroizma, veličanstvene borbe i natčovečanskog naprezanja ljudi i materijala, i to sa obe zaraćene strane, gde se najuzvišeniji trenutak desio upravo u Normandiji, bila je poruka sledećeg filma na temu Overlorda, jednog od najkompleksnijih i najdužih ratnih filmova do tada snimljenih – Najduži dan iz 1962. godine. Snimljen po istoimenom delu američkog istoričara Kornelijusa Rajana, film je pokušaj da se operacija sagleda kao sveobuhvatna slika, viđena iz ugla obe strane, i da pruži najširi mogući presek aktera, od vrhovnih komandanata i generala armija, do običnih vojnika na liniji fronta. Ovakav pristup direktno je pratio pripovedački ton Rajanove knjige, ali je zahtevao ogromnu produkciju i vreme trajanja filma od čak tri sata. Da bi dobili na autentičnosti i predstavili događaje kakvi su bili sa istorijske tačke gledišta, autori filma, kojih je bilo čak petorica, izveli su presedan: svi likovi u filmu govore svojim maternjim jezikom. Okupljena je ekipa prvorazrednih holivudskih glumaca i ovaj film i danas važi za jedno od najpoznatijih ratnih ostvarenja, zbog svega čime je izvršio ogroman uticaj na opštu mitologizaciju iskrcavanja u Normandiji. Ratna „kamaraderija" u novoj NATO Evropi Ono što je baš uočljivo u Najdužem danu je činjenica da ratni neprijatelj ima ljudsko lice: Nemci su predstavljeni kroz Vermaht, regularnu vojnu formaciju Trećeg Rajha, izbegnuti su tipični naci stereotipi, a poseban kuriozitet je da se u filmu nijednom ne čuje Heil Hitler ili Sieg Heil, karakterističan nacistički pozdrav. Sindrom ratne kamaraderije i fer pleja, koji je postojao u mitu o Prvom svetskom ratu na zapadnom frontu - vođen između istih neprijatelja - a koji je bio svojevrsna tabu tema u mitologiji Drugog svetskog rata najviše usled otkrivene monstruoznosti nacističkog režima u Nemačkoj, dobija tako svoj daleki i modulirani odjek u ovom delu. Umesto opakih nacista, nemačke likove predvode istorijske ličnosti visoke vojničke reputacije poput feldmaršala Rundšteta i Romela, legendarnog ratnog komandanta još za života. Kao stručni vojni konsultanti su na snimanju bili angažovani čak i nemački oficiri iz vremena same bitke. Operacija Overlord je tako ovim filmom dobio razmere velikog istorijskog mita koje je više nikada neće napustiti. Grandiozni spektakl je za svoje vreme bio odlično snimljen i produciran, uključivao je veliki broj statista u određenim scenama, kao i upotrebljenih tehničkih sredstava (brodovi, avioni, tenkovi) i davao je sliku veličanstvenog zajedničkog poduhvata, što je odlično odslikavalo političku epohu u kojoj je snimljen. Jer, 1960-ih je na delu drugačija Evropa: NATO pakt je stvoren trinaest godina pre premijere filma, ali je tek nekoliko godina ranije, 1955, u savez konačno primljena i Nemačka. Ratne rane su zaboravljene, industrijska i ekonomska moć Nemačke se ponovo ubrzano uspostavlja, ovoga puta u sklopu zajedničkog evroatlanskog partnerstva. Tadašnja politička realnost ima još jedan odraz u ovom filmu koji nije bio upućen samo novom savezništvu sa posleratnom Nemačkom: snage „Slobodnih Francuza" predvođene generalom De Golom koje su bile deo savezničke koalicije u Drugom svetskom ratu prikazane su takođe kao aktivan akter herojskih događaja. Do tog prikaza došlo je u sklopu činjenice da se bitka odvijala na francuskoj zemlji gde su „Slobodni Francuzi" bili među desantnim snagama, mada nema pomena teškog stradanja francuskih civila tokom savezničkih pripremnih bombardovanja za iskrcavanje. Sve je jasnije kada se zna da je Francuska De Gola baš u to vreme rapidno pogoršavala odnose sa NATO - zemlja je istupila 1966. godine iz te organizacije - i važila je za najnepouzdaniju kariku: nije bilo zgoreg podsetiti Francuze na zajedničku grandioznu borbu za slobodu, makar i kroz jedan film. Najduži dan prati i odslikava tu novu stvarnost izmirene i ujedinjene Evrope: veliki rat je bio i završen je. Herojski je vođen na bojnom polju kada je trebalo i kako je moralo, a kult hrabrog ratnika je podjedanko važeći na svim stranama. I to se ne dovodi u pitanje, naprotiv. Mračna senka nacizma je bila duboko potisnuta zarad te nove stvarnosti. Britanska verzija Bitka u Normandiji bila je tema i engleskog filma Overlord režisera Stjuarta Kupera iz 1975. godine. Film je prikazan na Festivalu u Berlinu i odmah zatim potonuo u zaborav. Iz nepoznatih razloga nije uspeo da uđe u redovnu distribuciju u bioskopima u Americi. Umesto toga, prikazivan je povremeno na određenim festivalima sve do 2006. godine kada je doživeo prvo izdanje na DVD-ju, a početkom 2008. godine je remasterizovana kopija prikazana u nekim bioskopima. Film je priča o britanskom mladiću koji se prijavljuje u armiju pred iskrcavanje, prolazi kratku obuku i gine odmah na plažama Normandije gde raznet metkom umire u agoniji. Neobičnim autorskim postupkom, sastavljen je od mešavine igranih i dokumentarnih kadrova, originalnih ratnih snimaka u kojima se vide savezničko bombardovanja francuskih gradića i sela, žrtve među civilima i mrtvi vojnici. Kuper je tako prvi dao novi uvid u besmisao „herojske stvarnosti" koju je trinaest godina ranije zagovarao Najduži dan - umesto epskog heroizma, velikih pokreta armija i slike rata uglavnom svedene na istorijske činjenice, u centru pažnje je ono što je operacija u suštini i bila, a o čemu filmska industrija još nije govorila: mučno i teško stradanje pojedinaca, vojnika i, još više, nedužnih civila koji su čekali oslobođenje. Spilbergova apologija rata Sve do 1998, iskrcavanje se kao tema u brojnim filmovima provlačila tek indirektno. Međutim, te godine je režiser Stiven Spilberg filmom Spasavanje redova Rajana, pseudodokumentarne priče o navodnom spasavanju jedinog preživelog od četvoro braće Rajan regrutovanih u američku vojsku, uveo potpuno novu odrednicu u globalnu medijsku predstavu o ovom događaju. Upamćen je po uvodu od 24 minuta u kome je do tada neviđenom metodom snimanja, kompjuterskih efekata i scenarističke smelosti, u bioskope i domove gledalaca prosuo krv i patnju, ali i legendi o Overlordu dao i potpuno novo tumačenje. U centar pažnje starog mita sada je došla nova istina: da je potreba da se Evropa i čitav demokratski svet oslobode pošasti nacizma iziskivala velike žrtve, te da viši cilj zahteva „krv, znoj, suze" i strahote. Potpuno neočekivan, previše upečatljiv i šokantan, efekat „Rajanovog" ratnog realizma itekako ima svoje sofisticirano patriotsko naravoučenije. Kraj 20. veka je vreme očitog i gotovo proklamovanog nasilja kroz medije, i Spilberg nije pravio kompromise sa pravilima vremena - kreirao je sopstveni prikaz ratnog nasilja. Ispod toga ipak stoje drugi znaci: američka zastava koja se vije na početku i kraju filma, lični heroizam i čvrst moralni stav grupe glavnih junaka – temelj su scenarističke poruke da neke stvari, koliko god bile strašne, nečovečne i brutalne, moraju da se urade kada „pravda i istina" to zahtevaju. Nisu svi bili zadovoljni Spilbergovim delom: reditelj Oliver Stoun je u intervjuu Njuzviku 2006. godine opisao film kao "apologiju rata". "Amerika je devedesetih počela ponovo da voli rat", rekao je Stoun. Nemci su u Rajanu prikazani gotovo isključivo kao nacisti, a istoričari Spilbergu zameraju na grubom krivotvorenju istorijskih činjenica - da umesto vojnih jedinica sa nemačkim rezervistima pozicionira ozloglašenu SS diviziju naspram svojih junaka, i to na lokaciji i u vremenu gde ona nikada nije bila. Da bi se ipak zadržao izvestan privid „korektnosti", ali i konstatovala nužnost nečovečnosti „naše strane" pod ratnim stresom, u filmu se vide i scene streljanja nemačkih vojnika koji se predaju, gotovo zlokobno predviđajući fenomen torture zarobljenika od strane američke vojske u iračkom zatvoru Abu Graib pet godina kasnije. Korišćenje grafičke animacije u filmu dovodi do toga da godinu dana kasnije, producentska kuća Stivena Spilberga DreamWorks izdaje i kompjutersku igru Medal of Honor: Allied assault gde su korišćene sekvence iz filma. Time je publici omogućeno da još dublje uđe u Overlord i mit preobliči u sopstvenu ratnu stvarnost u kojoj aktivno učestvuje. Desant u Normandiji je tako obrađen i u novom medijumu, potpuno odvojen od svoje istorijske prirode i preveden u virtuelnu realnost, čime dobija neočekivano tumačenje. Sada je svako sa računarom pred sobom mogao da se obre na plažama Normandije i pruži doprinos oslobođenju kontinenta od nacista, živeći sopstveni sajber mit. Živi svedoci Ista producentska kuća snima 2001. godine i TV serijal Band of Brothers po knjizi istoričara Stefana Amrboza, o ratnim dešavanjima kroz koja prolaze američki vojnici jedne čete u sastavu padobranskog puka. Pošto vremenski raspon koji serijal obrađuje pokriva ratni put jedinice od trenutka formiranja u Americi 1943. godine pa sve do kraja Drugog svetskog rata, operacija Overlord nije glavna tema serije, ali je sveprisutna u dve od deset epizode. Autori i producenti su, za razliku od Rajana, insistirali na preciznim istorijskim tumačenjima, pa se tako kroz epizode prate konkretni likovi vojnika, od kojih su neki bili živi i u vreme kad se snimala serija. Naglasak na autentičnosti je postignut preplitanjem igranih delova i izjava veterana o tim događajima. Ovako su izbegnute utemeljene optužbe upućene Spilbergu da je falsifikovao istoriju, i autentičnošću je naglašen efekat mita o borbi američkih trupa u Evropi, u Rajanu postavljenog na pijedestal neupitnog heroizma i svrhe. Realne proporcije mita Da snaga medijske predstave istorijskih dešavanja može da dovede do totalno nerealne percepcije, najbolje dokazuju merljivi podaci: dok je trajala operacija Overlord u Normandiji, na prostoru Belorusije pokrenuta je letnja ofanziva sovjetske Crvene armije, Bagration". Bio je to događaj o kome se danas malo ili gotovo ništa ne zna van uskih istoričarskih krugova. Ipak, razmere se teško mogu porediti. Prema navodima samih zapadnih istoričara u trotomnom kapitalnom delu „Istorija Drugog svetskog rata", iz 1975. godine, „leta 1944. se na sovjetsko-nemačkom frontu nalazilo oko sedam miliona vojnika, jedni naspram drugih. Od toga je bilo oko pet miliona crvenoarmejaca u 300 divizija i dva miliona Nemaca u 200 divizija. Po zvaničnim podacima ratnog dnevnika nemačke Vrhovne komande, udarac koji je u Belorusiji zadan njihovoj Grupi armija Centar bio je veća katastrofa od one kod Staljingrada. Uništeno je 350.000 ljudi... U britanskim i američkim novinama se tu i tamo iznosilo mišljenje da sovjetsko napredovanje u Belorusiji ide tako dobro zato što je deo nemačkih snaga prebačen na Zapad da bi pružale otpor invaziji u Normandiji. Da bi pokazali da je to neistina, Sovjeti su u Moskvi 17. jula organizovali jedinstvenu paradu gde je 57.000 nemačkih ratnih zarobljenika promarširalo ulicama Moskve." O razmerama borbi u Normandiji, u istom izdanju se kaže da „prvog dana desanta na odseku 'Omaha' Amerikanci nisu mogli da se probiju više od jednog kilometra u dubinu... Gubici su bili otprilike 2,500 poginulih, ranjenih i nestalih. Pored svih neprilika, vazdušno-desantne divizije postigle su ciljeve uz 2.449 ranjenih i poginulih kod Amerikanaca i 650 kod Britanaca i Kanađana." Branimir Bane Gajić
  12. Пре 47 година, једанаестог априла 1970, лансиран је трећи космички брод намењен слетању на Месец. Његова посада, коју су чинили Џејмс Лоуел, Фред Хејз и Џон Свајгерт ‒ на Месец, међутим, неће крочити. Летелица о којој говоримо је „Аполо 13”. Два дана након беспрекорног лансирања са космодрома Кејп Канаверал, на више од три стотине хиљада километара од Земље, снажна експлозија потресла је брод и поклонила историји космичких летова (данас већ увелико легендарну) реченицу „Хјустоне, имамо проблем“ ‒ један од најпознатијих икад изговорених извештаја астронаута. Експлодирао је, како се испоставило, један од резервоара са течним кисеоником на командном модулу, који је убрзо изгубио све залихе кисеоника, као и резерве воде, напајање електричном енергијом и погонски систем. Једина нада астронаута био је лунарни модул, који је тако постао чамац за спасавање. Да би преживела, посада је морала да се подвргне екстремној штедњи воде и кисеоника, као и да снизи потрошњу енергије на свега петину уобичајене. Ситуација у којој се нашао „Аполо 13″ била је без преседана у историји космичких летова, те је највећи део пажљиво разрађених процедура и планова намењених потенцијалним проблемима у извођењу мисије био од мале помоћи. Инжењери мисије су стога осмислили многобројне импровизације како би оштећеном броду обезбедили какве-такве изгледе повратка. Пошто маневарске могућности нису допуштале да се „Аполо 13″ напросто окрене натраг ка Земљи, стручњаци су прорачунали низ деликатних корекција путање са сложеним резултатом – да летелица начини круг око Месеца и да се, након тога, управљена силом Месечеве гравитације, послуживши се оним што се неретко означава као „гравитациона праћка“, најзад нађе на курсу који је води кући. Притом је за астронауте засебан изазов било да помоћу позиције Сунца одрже исправну оријентацију брода. Вишак угљен-диоксида у лунарном модулу, који, разуме се, није био предвиђен за дужи боравак тројице астронаута, уклоњен је тешком муком, иновативним и помало насилним адаптирањем филтера пренетих из командног модула, који уз то нису одговарали лежишту, те су астронаути морали да их прекроје на лицу места. Неизвесност је такође, до последњег тренутка, лебдела над питањем како ће се при повратку кроз атмосферу показати топлотни штит летелице. Посада „Аполо 13” након безбедног повратка на Земљу Упркос дугом списку озбиљних и потенцијално фаталних проблема, готово невероватна упорност посаде и тимова на Земљи на крају је уродила плодом. Седамнаестог априла лунарни модул „Апола 13″ безбедно је пљуснуо у Тихи океан. Тако се окончао подухват који ће бити предмет исцрпних књижевних и филмских обрада и оставити у популарној култури траг који нимало не заостаје за оним који су оставиле мисије из програма „Аполо“ које су, за разлику од „злосрећне“ тринаестице, досегле Месец. Путовање које умало није постало путовање без повратка, по славним речима једног од путника Џејмса Лоуела, остаће најјезгровитије упамћено као „успешни неуспех“ ‒ истински подвиг људског знања, креативности, одважног духа и одлучног одбијања предаје. СРБИН спасао посаду! Милојко Мајк Вучелић, машински инжењер родом из села Гарешница у Славонији, као већ потврђени стручњак у неколико ваздухопловних компанија, па и у самој НАСА-и где је „догурао“ до главног пројектанта, 1966. године постављен је за директора америчког свемирског програма „АПОЛО“. А баш ти дани Милојковог „управљања“ Аполом, остаће упамћени по две легендарне мисије тог програма. Аполо 11 Мисија Аполо 11, у склопу које су први људи отишли на Месец и Аполо 13, мисије која је читав свет 5 дана „држала“ у зебњи за животе тројице астронаута, који су замало избегли „остајање“ у свемиру до краја времена, а који су највећим делом и Милојковом заслугом спашени и враћени на Земљу. Аполо 13 Поред тога што је био одговоран за ванредне поступке на програму Аполо (ако нешто крене по злу), те што је био директор програма, Милојко је пројектовао и модел алунирања и повратка са Месеца, путем спајања са матичним бродом. И управо тај Милојков пројекат је и спасао животе тројици астронаута у Аполу 13. За исказане резултате током дотадашње каријере, за вођење програма Аполо и руковођење спашавањем астронаута, 18. априла 1970 је амерички председник Ричард Никсон одликовао Милојка највишим америчким цивилним одликовањем–Председничком Медаљом слободе. Срђа ЈАНКОВИЋ, РТС/Милан РАКИЋ, ПАТРИОТ
×
×
  • Create New...