Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данашњи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. На данашњи дан, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена. Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље. Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према Цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама. „Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ Светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да данас прослављамо оне који су у нашем роду Господа прославили – Свете краљеве Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и Светог Варнаву Хвостанског. Звучни запис беседе „Они су за Њим ходили и Њему служили и Њему јединоме се поклањали. Данашњи владари, они жртвују за себе, за своје угодности, за своју власт све и сва. И своју душу жртвују, и свој народ тврдећи често да они то служе народу. А уствари служе себи и својим страстима. А некадашњи владари, хришћански владари, они су жртвовали и своју власт, и своје здравље, и сами себе су жртвовали за Христа Господа. Ево краља Милуитина, који богатство које му је Бог дао, као владару онога времена, није трошио на наџаке и на буздоване, и на уживања и на своја задовољства и властољубље. Четрдесет храмова је краљ Милутин саградио, и манастира, од којих многи и дан-данас постоје“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су неки од тих храмова срушени у наше вријеме. „Чак су опстали у вријеме турске окупације, али су их срушили данашњи моћници и силници овога свијета. Храм у Мушутишту на Косову, само њега да поменемо, је срушен. Остао је кроз сву историју сачуван, а бомбе НАТО пакта су га срушиле у ово наше вријеме“, подсјетио је он. Митрополит Амфилохије је додао да је краљ Милутин све што је имао приносио Богу. „И служио је народу своме и служио је Богу своме. И оставио је за собом дивни спомен и дивне светиње. А његов брат Драгутин, не само што је служио Господу, него је, попут својих предака, Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве, и осталих светих Немањића, постао и монах Теоктист. Потпуно је себе принио Господу на дар краљ Драгутин. Тиме је показао да је прави хришћански владар био, попут цара Константина и цара Јустинијана у прадревна времена“, казао је Владика. Казао је и да је Свети исповједник Варнава Хвостански, као млад епископ 1947. године посвједочио Христа и да су га због тога затворили титоисти. „Рекао је у својој првој бесједи да су милиони оних који су пострадали за Христа у Русији. И због тога су и код нас побили хришћане у то вријеме. И зато је био затваран, да би на крају пострадао 1964. године Врнава Настић, дивни изданак нашега рода“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством освештао Светогеоргијевску гостопримницу у новосаграђеној црквеној згради која се налази поред цркве Светог Ђорђа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима за црногорског митрополита хиротинисан је Петар I Петровић. Повезан садржај: Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотворца Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Чин хиротонисања у присуству три архијереја обавио је митрополит Мојсије Путник. А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског. У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски. Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута. А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић- нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог: Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Устоличење у трон архиепископа пећких Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора. У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос). Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД). Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве. Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре. Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. На данашњи дан, 10. септембра 1880. године рођен је Патријарх српски Варнава. Патријарх српски Варнава рођен је у Пљевљима. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду (Русија). За вријеме турске управе у Старој Србији, стекао је нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свијести. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. У Првом свјетском рату је морао да напусти Јужну Србију, гдје је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. Послије рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. Године 1920. Варнава је изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске Православне Цркве изабран је априла 1930. године. На челу Српске Православне Цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх. Варнава је новим Уставом цркве и строгим правилима устројио Српску Православну Цркву на модеран начин и успио да је одвоји од државе. У његово вријеме активиран је црквени живот, те је почела изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на мјесту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За вријеме његове службе започете су градње многобројних храмова. Патријарх Варнава је живио у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Разлог одсуства попустљивости није био у томе што се начелно противио конкордату, већ зато што је сматрао да дати споразум фаворизује католичку и исламску вјероисповест на рачун других вјерских заједница у Југославији. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Све до данас није нити потврђено нити оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става према конкордату. Извор: Радио Светигора
  7. На данашњи дан 1930. године рођен је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!
  8. Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић. Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота? -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот. Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку? -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас. Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста? -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи. Да ли можете нешто да поручите српском народу? Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења. Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу! А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу. Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај. Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
  10. Данас, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије служио је Божанску Литургију у Манастиру Врачеву, недалеко од Лепосавића. Овај Манастир посвећен је Светим бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут је у првој половини 15. века и представља непокретно културно добро као споменик културе. На данашњи празник и у овој древној светињи Епископ рашко-призренски Теодосије је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Милутина Попадића. Ђакон Милутин ће, по благослову Епископа, свој свештенички позив, за који се спремао као богослов а касније и као свршени теолог, отпочети служењем у Храму Светог Николаја у Новом Пазару. Владика Теодосије је током данашње Свете Литургије верни народ подсетио на дела Светих Апостола који су од Господа послати широм васељене да проповедају реч Божију и да крштавају све оне који поверују у реч Господа нашега Исуса Христа. „Много је оних који су Христа ради осиромашили, који су се повукли у пештаре, у пећине, у пустиње и који су жртвовали ово привремено земаљско ради вечнога и небеснога. Међу њима су пустињаци, преподобни, исповедници за веру Христову, који су страдали зато што су заступали истину и правду Божију. А као највећи украс, цвет у Цркви Христовој, јесу свети мученици, они који су презрели овоземаљски живот и који су више желели да страдају и умру за Христа него да служе овом привременом, земаљском и владарима овога света који нису познавали Свевишњега, који нису познавали правога Бога“ – поучио је верни народ Владика Теодосије. „Данас у Цркви Христовој прослављамо свете бесребренике. Прослављамо светога Козму и Дамјана. Браћу која су васпитана у хришћанској вери. Они су од Бога примили власт и силу Божију да могу да иду у народ и да исцељују болесне. Знали су они и лекарску вештину, али се нису толико уздали у њу ни у лекове овога света, колико у силу Божију која је дата Светим Апостолима и ученицима а и њима да могу да лече, исцељују и да ослобађају људе од недуга и болести“ – подсетио је Владика Теодосије на житије Светих Козме у Дамјана. „У њиховом житију каже се да су лечили бесплатно, без новца. Данашњи лекари би требали да прочитају житије Светих Козме и Дамјана. Они којима није довољно што приме плату за оно што чине већ и изнуђују новац од људи да би помогли, не знајући да је и њима Бог дао тај дар да могу да лече и да помажу другима. Свети бесребреници нису хтели да узму ништа као награду за све оно што су чинили. Не само да су лечили људе, већ су лечили и животиње. Изгонили су демоне, зле духове. Они су попут Апостола на тај начин ширили веру у Господа нашега. И не само речима него и делима“ – истакао је Владика Теодосије. Владика је нагласио да људи у овом свету болују и пате највише због греха, јер нас грех удаљује од Бога и јер је грах противан Богу: „Грех није нама својствен и природан. Он се увукао у наш живот, у нашу природу, као некакав уљез и квари све оно што је добро и здраво у нама. И одступивши од Бога, немајући благодат Божију која нас штити и лечи, многи данас страдају од болести. И многи траже земаљске лекаре не тражећи правога лекара, не обраћајући се Господу. Јер земаљски лекари лече тело, привремено нам дају здравље, а небески Лекар, лечећи тело, лечи и душу нашу. Да се обратимо Њему, да поверујемо у њега и да нам то буде на спасење и живот вечни. Грех је тај који нас највише удаљује од Бога и болести су у највећој мери последице греха“ – рекао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски. Владика је сликовито објаснио шта је врлина а шта је грех и у чему је разлика када се ми трудимо у Господу и када се препустимо овоземаљском уживању: „Грех је као када ми узмемо нешто попут бомбоне, нешто што је слатко. И желећи то да пробамо, ми ту бомбону ставимо у уста и тренутно, нама је лепо и слатко у устима и привремено уживамо у томе. А онда када прогутамо ту бомбону онда почињу мучнине, болови и патња. И што је најгоре то не пролази. Дакле оно због чега смо у само једном тренутку осетили сласт и сладост, због тога патимо, имамо мучнину. И не само тела већ и савести. И отуђеност од Бога. То је грех, браћо и сестре. Нешто попут оног мамца за рибу који она загризе мислећи да ће нешто да добије а у ствари изгуби и живот свој“ – сликовито је објаснио Владика а потом сликовито објаснио и шта је то врлина: „Врлина је пост, уздржање, бденије, сваки труд у Господу. То је као кад знамо да нам је потребан лек који је горак. И тешко нам је да га ставимо у уста од његове горчине. И онда ми приморамо себе на тако нешто, јер док нам је лек у устима, нама је тешко и напорно и горко, али када прогутамо тај лек онда осетимо сву лакоћу и здравље свога тела и своје душе. Тако кад треба да постимо свима нам је тешко. Нека сила нас просто тера да радимо супротно. Или када желимо да учинимо неко добро дело, да учинимо милосрђе, да будемо на молитви, да будемо на бденију. Свака врлина јесте подвиг. Треба нам додатна снага и решеност и вера да би то учинили. Али када то учинимо: и пост и молитву и учинимо добро дело, онда осетимо сву сладост онога што смо учинили“ – поучио је верни народ Владика Теодосије нагласивши да зато сви треба да се определимо за врлину, за оно што је Господ дао у заповестима својим, да тако живимо да би онда вечно били блажени и били са светима који су знали да је ово земаљско привремено а оно небеско увек и довека. „Нека би нас Господ све научио правој вери, да имамо наду у њега, у његову помоћ и Васкрсење, како би и ми били санаследници светих, оних који су познали Бога, они који су живели за Бога и који су поштовали и живели по заповестима Божијим, а сада су блажени и сада се наслађују небеским добрима које су за векове векова. Нек Господ укрепи ову свету обитељ, оца игумана, братију, и све вас који долазите овде. Ваш принос Богу јесте молитва, жртва, оно што дајемо од себе, а Господ ће нама подарити исцељење душе и тела и живот вечни, да би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа кроз сва времена и сву вечност“ – рекао је на крају своје Архипастирске беседе Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Извор: Телевизија Храм
  11. На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву. Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле. Као Епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. На заседању Државног сабора у Скопљу, 21. маја 1349. године, донет је најважнији законик српске средњовековне државе: ДУШАНОВ ЗАКОНИК Oвај Законик постављамо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свима архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свима властелима царства ми, малима и великима. Овима су законима одредбе. 1. О хришћанству: Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство. 2. О женидби: Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике. 3. О свадби: Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче. 4. О духовној дужности: И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве. 5. О проклињању хришћанина: И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи. 6. О јереси латинској: И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца. 7. О јереси латинској: И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство. 8. О латинском попу: И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца. 9. О полувершима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна. 10. О јеретику: И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже. 11. О духовницима: И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за духовнике, да се изагнају и да их казни црква по закону. 12. О суду: И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера; само црква да суди. 13. О епископима: И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет и онај који га је поставио. 14. О игуманима и калуђерима: Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати. 15. О киновијском животу: Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима. 16. О монашком животу: И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера. 17. О калуђерима: И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима. 18. О монашком постригу: И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна. 19. О збацивању раса: И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у послушност, и да се казни. 20. О врачарима, који тела мртвих спаљују: И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство. 21. О продавању хришћанина: И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже. 22. О црквеним људима: Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође сваки своме господару. 23. О црквеном спровођењу: Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га прате. 24. И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи. 25. О управљању црквама: Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико. 26. О ослобођењу цркава: Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од свих работа, малих и великих. 27. И цркве царске да се не подлажу под цркве велике. 28. О храни убозима: И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана. 29. О калуђерском животу: И калуђери да не живе изван манастира. 30. О чупању црквенога човека: И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко. 31. О поповима: И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа црквама по закону. 32. О људима црквеним: Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су разагнали. 33. О суду људи црквених: Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве. 34. О селу меропашком: И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све одузме и да се казни. 35. О управљању црквама: И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни, што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих ктитора. 36. О црквеном закону: И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у манастирима, према томе какав је који манастир. 37. О митрополитском упућивању: И ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине. 38. О исхрани коња: И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни црквеним селима на храну. 39. О властели и властеличићима: Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до свога сабора, баштине да су сигурне. 40. О хрисовуљима: И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било. 41. О умрлој властели: Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његовога рода до трећега братучеда, тај да има његову баштину. 42. О баштини слободној: И баштине све да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим да дају соће и војску да војују по закону. 43. О насиљу над баштином: И да није властан господин цар, или краљ, или госпођа царица икоме узети баштину силом, или купити, или заменити, осим ако ко сам пристане. 44. О властеоским робовима: И робове, што имају властела, да су им у баштину, и њихова деца у баштину вечну, но роб у прћију да се не даје никада. 45. О баштини слободној: И властела и други људи, који имају баштинске цркве у својим баштинама, да није властан господин цар, ни патријарх, ни други епископ подложити те цркве под Велику цркву, осим да је властан баштиник да постави свога калуђера и да га доведе епископу да га благослови епископ, у чијој буде нурији, и да управља епископ у тој цркви духовним послом. 46. О робовима: И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго. 47. О цркви: И властелин који се нађе подложивши своју цркву по другу цркву, над том црквом већ да нема власти. 48. О умрлим властелима: Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару, а свиту велику и бисерни појас да има његов син, и да му цар не узме, аколи не узима сина, него има кћер, да је стим власна кћи, или продати или дати слободно. 49. О крајишнику властелину: Властела крајишници, која војска отуда дође и плени земљу цареву, те прође опет кроз њихову земљу, та властела све да плате кроз којих је област прошла. 50. О псовци: Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима. 51. О предавању сина у двор: И ко преда сина или брата у двор, и запита га цар, веровати ли ћу га, и рекне веруј колико и мени, ако које зло учини, да плати онај који га је предао; ако тај који има дворити, како дворе у палати царевој, што сагреши, да плати сам. 52. О невери: За неверу, за сваку кривицу, брат за брата, и отац за сина, рођак за рођака; који су одељени у својим кућама од оног који није скривио, ти да не плате ништа, осим онога који је скривио, његова и кућа да плати. 53. О насиљу: Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже. 54. О блуду властелинке: Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке отсеку и нос сареже. 55. О псовању властеоском: И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди. 56. О позиву властеоском: Властелин на вечер да се не позива, осим да се позива пре обеда, да му се раније саопшти, и ако буде позван пре обеда с приставом, и не дође до обеда, да је крив, и властелину казна због престоја шест волова. 57. О злоби: Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да. 58.О смрти властеле: Који властелин умре, а има једно село у жупи, или међу жупама, што се зла учини томе селу паљевином, или чим било, томе селу сву ту злобу да плати околина. 59. О пронији: Пронију да није властан нико ни продати, ни купити, ко нема баштине; од пронијарске земље да није властан нико подложити под цркву; аколи подложи да не важи. 60. О цару: Цара свако да спроводи, куда било да иде, град до жупе, и жупа до жупе, и опет жупа до града. 61. О повратку (с) војске: Када дође властелин с војске кући, или који било војник, ако га ко позове на суд, да остане код куће три недеље, потом да иде на суд. 62. О позиву властеоском: Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом. 63.О кефалијама: Кефалије, што су у градовима, да узимају доходак по закону, и да им се продаје жита, и вина, и меса за динар што другому за два, но грађанин то да му продаје, а други нико. 64. О сиротама: Сирота кудељница да је слободна како и поп. 65. О попу: Поп, који нема свога стаса, да му се даду три њиве по закону. Поп, који год, од свога господара никамо да не одлази, аколи га господар не усхрани по закону, да дође свом архијереју, и архијереј да рекне ономе властелину, да храни попа по закону, а ако онај господар не послуша, да је поп слободан, куда му је воља; ако буде поп баштиник, да га није властан одагнати, само да је слободан. 66. О судском одговарању: Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не сме се присилити да одговара. 67. О робовима и меропсима: Робови и меропси, који седе заједно у једном селу, свака плаћа која долази, да плаћају сви заједно; по људима, како плаћу плаћају и работу работају; тако и земљу да држе. 68. О закону: Меропсима закон по свој земљи: У недељи да работају два дана пронијару, и да му даје у години перперу цареву, и заманицом да му коси сена дан један, и виноград дан један, а ко нема винограда, а они да му работају друге работе дан један, и што уработа меропах, то све да држи, а друго ништа, против закона, да му се не узме. 69. О сабору себрова: Збора себрова да не буде, а ако се ко нађе као саборник, да му се уши отсеку, а да се осмуде покретачи. 70. Који су у једној кући: И ко се нађе у једној кући, или братанци, или отац (са) синовима, или ко други, одељен хлебом и имањем, и ако буду на једном огњишту, а оним одељени да работају као и други људи. 71. О братској злоби: И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да плати господар куће, или да даде ко је зло учинио. 72. О невољном: И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога. 73. О сироти: Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати. 74. О паши: Село са селом да пасе, куда једно село, туда и друго, осим законитих забела; и ливаду да не пасе нико. 75. О жупи и о попаши: Жупа жупи да не пасе марвом ништа, а ако се нађе једно село у оној жупи у кога било властелина, или царства ми, или црквено село, или властеличића, ономе селу нико да не забрани пасти, да пасе куда и жупа. 76. За попашу: А ко попасе жито, или виноград, или ливаду, грешком, ту попашу да плати што рекну душевници, који процењују, аколи намерно попасе, да плати попашу и шест волова. 77. За потку: Потка међу селима педесет перпера, а Власима и Арбанасима сто перпера, и те потке цару половина а господару половина чије буде село. 78. О земљи црквеној: О земљи и о људима црквеним, што имају о њима суд црквени, ако ко изнесе милосно писмо или рекне милосника имам у том писму, и до тога мислосника ништа да се не држи, само да се суди по закону царства ми, но увек да запитају царство ми. 79. О међи и о земљи: А за међе земље, што се парниче села међу собом, да тражи (по закону) од Светога краља, када је умро; ако ко да милост цареву и рекне, дао ми је господин цар, како је држао мој друг пре мене, ако је милост царева, да буде тако, и да држи, осим црквенога. 80. О међи сеоској: За међе сеоске, да обоје, који траже, даду сведоке, он половину, а он половину, по закону; куда рекну сведоци, његово да је. 81. О планинама: Планине што су по земљи царства ми, што су планине цареве, да су цару, а црквене црквама, а властеоске властелима. 82. О Власима и Арбанасима: Где престоје Влах или Арбанасин на селу, на томе селу да не стане други, за њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што је попасао. 83. О милосним писмима: Где се изнесу два писма царева за једну ипотес, за земљу, ко сада држи, до овога доба саборнога, његова да је, а милост да се не измени. 84. О котлу: Суда да нема за котао, нити икаква оправдања, ко се оправдао да не даје судијама оправдања; на суду да нема руке ни оправдавања, ни удаве, само да се суде по закону. 85. О бабунској речи: И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера, аколи буде себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима. 86. О убиству: Где се нађе убиство, онај који буда изазвао, да је крив, ако се и убије. 87. О хотимичном убиству: Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсекy. 88. О властеоској парници: Када се парниче властела, ко у чем изгуби, да даје јемце. 89. О позивању кривца: Ко позове кривца пред судије, и позвавши не дође на суд, него седи дома, онај који је позван, ако дође на рок пред судије и отстоји по закону, тај да је слободан од те кривице за коју је био позван, јер онај позивач седи дома. 90. О залогу: Залози, где се нађу, да се откупљују. 91. О приставу: Када се парниче два, ако рекне један од њих, имам пристава овде на двору цареву, или на судијину, да га даде, када га потражи и не нађе онде на двору, тај час да дође на суд и рекне, не нађох пристава, ако је за обед, да му је рок за вечеру, ако је за вечеру, да га даде сутра до обеда, ако га буде послао цар или судија на работу, да није онај крив који га даје, да се постави рок, док онај пристав дође, да га даде пред судије. 92. О препознавању лица: Ако ко препозна лице под човеком, а буде у гори, у пустоши, да га поведе у најближе село и преда селу, и позове да га даду пред судије, аколи га не да село пред судије, што суд одреди, да плати то село. Лице је corpus delicti, res ipsa, res manifesta, сама украдена ствар; овде се мисли очевидно, пре свега на коња; лице може значити и оруђе, којим је извршено злочинство. 93. О провођењу дружинскога човека: Ко проведе дружинскога човека у туђу земљу, да даде седам. 94. О убиству: Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера. 95. О псовци: Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси. 96. О убиству: Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу. 97. О бради властеоској: Ко се нађе да је почупао браду властелину, или добру човеку, да се тому обе руке отсеку. 98. О чупању себара: И ако се почупају два себра, да је мехоскубина шест перпера. 99. О запаљивању: Ко се нађе да је ужегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село да запаљивача, аколи га не да, да плати оно село што би запаљивач платио. 100. О запаљивачима гумна: Аколи ко ужеже изван села гумно, или сено, да плати околина, или да даде запаљивача. 101. О најезди: Силе да није никоме ни за једну ствар у земљи царској; аколи кога снађе најезда, или сила разметљива, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина оному на кога су најахали, и људи најахалци да приме казну како пише у законику светих отаца, у световним члановима, да се муче као и намерни убица. 102. О подјемчивању: Подјемчивања да нема никоме, низашта, никаква, ко ли се подјемчи за што, да плати седмоструко. 103. О суду ропском: И који су робови, да се суде пред својим господарима, како им је воља за своје кривице, а за цареве да иду пред судије, за крв, за вражду, за лопове, за разбојнике, за пријем људи. 104. О позивању: И да пристав не додијава жени, када није муж код куће, нити да се позива жена без мужа, но да жена даде мужу глас, да иде на суд; у томе муж да није крив, док му се не даде глас. 105. О писмима царевим: Писма царева, која се доносе пред судије за што било, а побија их законик царства ми, што сам написао које било писмо, она писма, која побије суд, та писма да узмy судије и да их донесу пред царство ми. 106. О дворанима: Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић, да га оправда очина, дружина поротом, аколи је себар, да захвати у котао. 107. За одбој: Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има. 108. О издави: И о издави овако да буде: издава од земље приставу три перпера, од села три перпера, од млина три перпера од жупе - од сваког села - три перпера, од града коњ и свита, од винограда три перпера, од коња перпер, од кобиле шест динара, од говечета четири динара, од брава два динара. 109. О отровима: Мађионичар и отровник, који се нађе на делу, да се казни по закону светих отаца. 110. О судијама: Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко поклони од своје воље. 111. О судијиној срамоти: Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, аколи село, да се распе и оплени. 112. О сужњима: Који човек утече из сужањства, чим дође на двор царев, био царев човек, или црквени, или властеоски, тим да је слободан; ако је понео што човеку коме је утекао, то да је оному од кога је утекао. 113. О сужњу: Који се сужањ држи у двору царства ми, те утече на двор патријарашки, да је слободан, и такођер на двор царев да је слободан. 114. О јемству: Људи који се враћају из туђе земље у земљу царства ми, ко буде побегао од јемства; они јемци, који су тога човека, ништа не плаћају. 115. О бегству: И ко је чијега човека примио из туђе земље, а он је побегао од свога господара, од суда, ако даде милостно писмо царево, да се не оспори, ако ли не даде милости, да му се врати. 116. О налазачу: Ко што нађе у царевој земљи, да не узме, те да не рекне, вратићу, ако ко позна, ако ли прихвати, или узме, да плати као тат или разбојник, а што нађе у туђој земљи, на војсци, да носи пред цара и војводу. 117. О прелажењу: Што је кому прешло у цареву земљу, или из града, или из жупе, што је до преузимања господина цара, док није било царево, него је било другога господара, од тога времена, био човек или друго право, да се не тражи, ако је прешло после преузимања господина цара, то да се не тражи; то јест, када је био сукоб, а није била земља и градови цареви. 118. О тргу: Трговци, који иду по царевој земљи, да није властан никоји властелин, ни који било човек силом им сметати, или шчепати робу, а новац му силом наметнути; коли се нађе да је силом растоварио или растурио да плати пет сто перпера. 119. О трговцима: Трговци и мале и велике потребне робе скрлата да иду без сметње по земљи царевој, да продају и купују, како кому трг доноси. 120. О цариницима: Цариник царев да није властан сметати или задржати трговца, да му коју робу прода у бесцење; слободно да пролази сваки по свим трговима и по вољи да се креће са својом робом. 121. Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе или друге трговце, да не иду на тргове цареве, но да иде сваки слободно. 122. О трговцима Аколи властелин задржи трговца, да плати триста перпера, аколи га цариник задржи, да плати триста перпера. 123. О Сасима: О трговима; што су куда посекли Саси горе до овога сабора, у земљу нека имају; ако су кому властелину без права узели земљу, да се суде са њима властела по закону Светога краља, а отсада унапред Сасин да не сече, а што посече, оно да не обрађује и људе не смешта, само да стоји пуста, да расте гора; нико да не забрани Сасину гору, колико треба тргу, толико да сече. 124. О хрисовуљима: Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа. 125. О приселици градовима: Грдовима да нема приселице, осим ко иде да долази стањанину, или мали или велики, да иде тањанину, да му преда коња, и све стање, да сачува стањанин са свим, и кад пође онај гост, да му преда стањанин све што буде примио, аколи му буде што нестало, све да му плати. 126. О градској земљи: Градска земља, што је около града, што се на њој отме или украде, да плати све то околина. 127. О зидању града: За зидање града, где се град обори, или кула, да га направе грађани тога града и жупа што је тога (града). 128. О помоћи царској: Господин цар, када има сина женити, или крштење, и буде му на потребу двор чинити и куће, да помаже мали и велики. 129. О области војводама: На војсци, на свакој, да обладају војводе колико и цар, што рекну, да се послуша, аколи их ко не послуша у чему, да је тима казна која и онима који цара не би послушали; и судови мали и велики, који су на војсци, да им суде војводе, а други нико. 130. О цркви: Цркву ко обори на војсци, да се убије или обеси. 131. О свађи: На војсци свађе да није, аколи се два сваде, да се бију, а други нико од војника да им не помогне; аколи ко потече и помогне изазивачу, они да се убију. 132. О куповању: Што ко купи од плена из туђе земље, што буде плењено, по царевој земљи да је слободно купити од тога плена колико и у туђој земљи, аколи га ко обеди говорећи, оно је моје, да га оправда порота по закону, јер је купио на туђој земљи, а није ни лопов ни проводаџија, ни саучесник, тако да држи како своје. 133. О поклисару: Поклисар, што иде из туђе земље цару, или од господина цара своме господину, где било дође у чије село, да му се чини част, да му је свега довољно, но да обедује или вечера, па да иде напред, у друга села. 134. О баштини: И што записује господин цар баштине, кому запише село, да је логотету тридесет перпера за хрисовуљ, а кому жупу, од сваког села по тридесет перпера, а ђаку за писање шест перпера. 135: О војсци: Војска која иде по земљи царевој, где падне у коме селу, друга по њој идућа, да не падне у томе селу. У години 6863, индикт 7 136. Књига царства ми да се не пречује где дође, или госпођи царици, или краљу, или властелима великим и малим, и свакоме човеку, нико да не пречује шта пише писмо царства ми, аколи буде таково писмо, да не може онај извршити, или нема да даде, тај час да иде опет с писмом царству ми, да јави царству ми. 137. О хрисовуљима: Хрисовуљи царства ми, што су учињени градовима царства ми, што им пише, да им није властан оспорити ни господин цар, ни ико други, да су хрисовуљи сигурни. 138. О лажном писању: Ако се нађе у чијем хрисовуљу слово лажно преписано, нађу се слова исправљана и речи преудешене на друго, што није заповедило царство ми, ти хрисовуљи да се раздеру, а онај више да нема баштине. 139. О меропсима: Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, а ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи судија царства ми, како да плати господар меропху све на рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху. 140. О примању туђега човека: Заповест царска. Нико ничијега човека да не прима, ни цар, ни царица, ни црква, ни властелин, ни други који било човек да не прима ничијега човека без писма царева; такав да се казни, ко био, као и издајник. 141. О тргу: Такођер и тргови и кнезови, и по градовима, чијега човека приме, истим начином да се казне и издаду. 142. О властелима који затиру имање: Властелима и властеличићима, којима је дало царство ми земљу и градове, ако је ко од њих нађен, да је опленио села или људе и затро против закона царства ми, што је царство ми узаконило на сабору, да му се узме имање, а онај што буде сатро да све плати од своје куће, а да се казни као пребеглица. 143. О разбојницима: И ако се нађе разбојник, који прође кроз област крајишника, и пљачка где год и опет се врати с пленом, па плаћа крајишник седмоструко. 144. О бегунцима: Ако се наће властелин или властеличић бегунац, и други ко било царства ми, те устану на грабљење околна села и жупа на његову кућу и на његову стоку, што буде оставио, они који то учине да се казне као издајници царства ми. 145. О лоповима и разбојницима: Заповеда царство ми: По свима земљама, и по градовима, и по жупама и по крајиштима лопова и разбојника да није ни у чијем пределу. И овим начином да се укине крађа и разбојништво; У којем се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан царству ми, да плаћа све што је учинио разбојник или лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник. 146. О владалцима: Такођер, и кнезови, и промићури, и владалци и престојници, и челници, који се налазе управљајући селима и катунима, ти сви да се казне вишеписаним начином, ако се нађе код њих лопов или разбојник. 147. О владалцима: Аколи су владалци известили господаре, а господари се направили као да не знају, да се ти господари казне као разбојник и лопов. 148. О судијама: Судије, које царство ми постави по земљама да суде, ако пишу за шта било, за разбојника и лопове, или за које било судско решење, те пренебрегне писмо судије царства ми, или црква, или властелин, или који било човек, ти сви да се осуде као непослушници царства ми. 149. О разбојнику и лопову: Овим начином да се казни лопов и разбојник доказани. И овакво је доказивање: Ако се само лице (corpus deli cti) ухвати у њих, или ако их ухвате у разбојништву или крађи, или их преда жупа или села, или господари, или властела, који су над њима, како је више уписано, ти разбојници и лопови да се не помилују, него да се ослепе и обесе. 150. О лопову: И ако ко потера судом разбојника и лопова, а не буде доказа, да им је оправдање железо, што је одредило царство ми, да га узимају на вратима црквеним из огња, и да га постави на светој трпези. 151, О пороти: Заповеда царство ми: Отсада унапред да је порота и за много и за мало: за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу дванаест, а за мало дело шест поротника. И ти поротници да нису власни никога измирити, осим да оправдају или опет да окриве. И да је свака порота у цркви, и поп у одеждама да их закуне, и у пороти камо се већина куну, и кога већина оправда, тима да се верује. 152. О закону: Како је био закону у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дружини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника. 153. Закон: Иноверницима и трговцима поротници половина Србаља, а половина њихове дружине, по закону Светога краља. 154. Закон: Који се поротници закуну, и оправдају онога по закону, и ако се по томе оправдању нађе баш сам предмет (corpus delicti) у онога оправданога, кога су оправдали поротници, да узме царство ми од тих поротника вражду, по тисућу перпера, и више потом да се тима поротницима не верује, ни да се ко за њихове удаје, ни да се од њих жени. 155. О приселици: Отселе унапред приселице да нема, нити икакве пратње, осим ако се случи великога властелина стегоноше у жупи, или помањег властелина, који само држи државу на себи, и немају никакве заједнице међу собом и међу својом државом, ти да плаћају. 156. О приселици: На земљи царства ми, и, рекавши, на меропшинама, да не узимају властела приселице, ни ину коју плаћу, осим да плаћају од свога. 157. О чувању путова: Где се налазе жупе смесне, села црквена и царева, и властеоска, и буду смесна села, и не буде над том жупом једнога господара, него ако буду кефалије и судије цареви, које је поставио цар, да поставе страже по свим путовима, и кефалијама да предаду путове, и да их чувају са стражама, и да, ако се ко опљачка или покраде, или се које зло учини, тај час иду кефалијама, да им плаћају од свога, а кефалије страже да траже и разбојнике и лопове. 158. О стражама: Ако је пусто брдо међу жупама, села околна, која су око тога брда, да чувају стражу, аколи не ушчувају стражу, што се учини у том брду, у пустоши, штета, или разбојништво, или крађа, или које зло, да плаћају околна села, којима је речено чувати пут. 159. О трговцима: Купци, који пролазе ноћу, на ноћиште где дођу, ако их не припусти владалац или господар села тога, да преноће у селу купци, по закону цареву, како је у законику, ако што изгуби путник, онај господар, и владалац и село све да плате, јер их нису у село пустили. 160. О гостима и о разбојницима: Ако се где догоди којему било госту, или трговцу, или калуђеру, те му узме што разбојник или лопов, или која год сметња, да иду ти сви цару, да им плати цар, што буду изгубили, а цар да тражи кефалије и властелу, којима буде пут предан и страже предане. И сваки гост, и трговац, и Латинин да доходи првим стражама са свим што има и носи, да га провађају, и стража стражи да га предаје са свим; аколи се догоди, те што изгубе, да им је порота веродостојни људи, што рекну по души да су изгубили, с оним поротницима, то да им плате кефалија и стража. 161. О парничењу пред судом: На суду који се суде парничари и који се парниче за своју ствар, и оптужени, зашто је окривљен, да није властан окривљени друге речи потворно говорити на тужитеља, ни за издајство, ни за друго какво дело, осим да одговара. А када се сврши суд, ако што има, потом да говори с њим пред судијама царевим, а да му се не верује ни у чем што говори, док се парница не сврши. 162. О приставима: Пристави без писма судијина никамо да не иду, или без писма царства ми, осим куда их шаљу судије, да им пишу писмо, и да не предузима пристав другога, осим што пише писмо, а судије да држе такођер какво су дали приставима, које су послали да исправљају по земљи, да ако буде од пристава измена ,ако буду друго учинили него што пише писмо, или ако буду преписали писма на други начин, да иду пред судије да се оправдају, и ако се нађе да су свршили како стоји у судијину писмо, које судије држе, да су прави, аколи се нађе да су преправили суд, да им се руке отсеку и језик одреже. 163. О судијама: Све судије што суде да уписују судове и да држе код себе, а уписавши, друго писмо да га даду оному, који се буде оправдао на суду. Судије да шаљу приставе, праве и веродостојне. 164. О пријему људи: За људе: Ко буде чијега човека примио пре овога сабора, да се тражи првим судом, како пише у првом законику. 165. О потворницима: Ако се нађе који било потворник и гони кога потвором, лажи и опадањем, такав да се казни као лопов и разбојник. 166. О пијаницима: Пијаница откуда иде и изазива кога, или посече, или окрвави, а не досмрти, таковому пијаници, да му се око извади и рука отсече. Аколи пијан задере, или капу кому скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију, да се удари штаповима сто пута, и да се вргне у тамницу, и потом да се изведе из тамнице, и да се опет бије и пусти. 167. О парничарима: Парничари, који исходе на суд царства ми, коју реч буду говорили у првину, тима речима да се верује и по тим речима да се суди, а по последњима ништа. 168. О златарима: Златара у жупама по земљи царевој нигде да није, осим у трговима, где је поставио цар новац ковати. 169. О златарима: Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село распе, а златар да се сажеже. 170. О златарима: И у градовима царевим да стоје златари, и да кују друге потребе. 171. О закону: Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују, него да суде и врше како је по правди. 172. О судијама: Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми. 173. О подвођењу: Властела и властеличићи, који долазе на двор царев, или Грк, или Немац или Србин, или властелин и други који било, ако доведе са собом разбојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник. 174. О баштинама: Људи ратари, који имају своју баштину, земљу и винограде, и купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати, или цркви подложити, или продати, али увек да има работника на томе месту ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде и њиве. 175. О судијама: Који судија је у двору царства ми, и учини се зло, тима да се суди; аколи се нађу парничари случајно на двору царства ми, да им суди судија дворски, а други нико да се не позива на двор царства ми мимо област судија, које је поставило царство ми, само да иде свако пред свога судију. 176. О градовима: Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у ранијих царева. а за судове, што имају међу собом, да се суде пред владалцима, градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи грађанина, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред клиром по закону. 177. О дворском суду: Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а други нико да им не суди. 178. О судијином писму: Судије, куда шаљу приставе и писма своја, ако се ко оглуши и одбије пристава, да пишу судије писмо кефалијама и властели, у чијој буду области они непокорници, да сврше за то власти што пишу судије, ако не сврше власти да се казне као непокорници. 179. О судијама: Судије да проходе по земљама, куда коме је област, да огледају и исправљају о убогим и сиротим. 180. О препознавању лица: И ако ко што ухвати отето или крадено, баш лице (corpus del icti), или силом узето, сваки о том да даде свод, ако ко буде купио где било, или у земљи царевој и у другој земљи, увек да даде о томе свод, аколи не да свода, да плаћа по закону. 181. О парничењу пред царем: Заповест царска судијама: Ако се нађе велико дело, и не узмогну расудити ни решити, који било велики суд да буде, да иде од судија један с оном обојицом парничара пред цара; и што ће кому судити судије, сваку осуду да уписују, како не би било некоје потворе, да се решава по закону цареву. 182. О неовлаштеном позиву: Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да се расуди по закону. 183. О станику: Станици цареви да иду пред судије, што имају суд међу собом: За вражду, за разбојника, за лопове, за пријем људи, за крв, за земљу. 184. О кефалијама: Властела и кефалије цареве, који држе градове и тргове, нико од њих да не прими ничијега човека у тамницу без писма царева, аколи га ко прими против заповести цареве, да плати пет стотина перпера. 185. О тамници: Тим истим начином, ко држи тамнице цареве, да никога не прими, ничијега човека, без заповести цареве. 186. О суду правом и кривом: Судови који се траже и за право и за криво, што се учинило пре овога закона, и што се сад учини, сваки суд, ко иде... 187. Куда иде цар и царица, или станови, или коњи цареви, у ком селу преноће, потом ниједан станик да не преноћи у том селу, аколи се ко нађе и преноћи у том селу против закона и заповести цареве, онај који је старији пред становима да се даде свезан ономе селу, што буде сатрвено, све да плати седмоструко. 188. О глобарима: Глобари, који стоје пред судијама, што осуде судије, и уписавши, даду глобарима, те глобе да узимају глобари а што не осуде судије, и не даду, уписавши глобарима, да нису власни глобари ништа додијавати некоме. 189. О коњима и псима: Куда иду коњи, и пси и станови цареви, што им се пише у писму цареву, да им се то даде, а друго ништа. И псарима и соколарима и свињарима, куда иду, да им се ништа не даје. 190. О жиру: И ако у жупи жир роди, тога жира цару половина, а томе властелину чије је имање половина. 191. И ако разбојник украде свиње цареве, да плати околина, аколи се украду свиње, да се суди свињар са жупом, па што рекне суд. 192. О правоме суду: За три предмета - за издајство, за крв и за отмицу властелинке да иду пред цара. 193. За свод коњски и друге марве, или чега било парница, што се отме или украде, томе да даде сводника (аколи не даде), да плати свако седмоструко. Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом. 194. О глобарима црквених људи закон: И глобе на црквене људе, што се суде пред црквом и кефалијама, и те глобе, што се осуде, да има све црква, како пише у хрисовуљима, те глобе да се узимају од црквених људи, како је поставио господин цар закон по земљи, и да се поставе црквени људи као глобари, који ће сабирати те глобе и давати цркви, а цар ни кефалије да не узимају ништа. 195. И жене да не ноћивају у цркви, осим госпођа царица и краљица. 196. О постригу калуђера и калуђерице: И без благослова епископа да се не пострижу ни људи ни жене. Свакоме човеку закон црквени. 197. Којему властелину дође да зимује човек, да даје травнине од сто кобила кобилу, од сто оваца овцу с јагњетом и од сто говеда говече. 198. Доходак царски соће, и намет и харач да даје сваки човек: Кабао жита, половина чиста а половина припроста, или перпер у новцу, а рок томе житу да се усипа на Митров-дан, а други рок на Рођење Христово, аколи соћа властелин не да на те рокове, властелин тај да се свеже на царском двору и да се држи докле не плати двојином. 199. И ако коњ липше у коме селу, а не буде га село убило ни одагнало, но умрло од Бога, да не плате ништа. 200. И где се нађе човек у земљи, кому буде коњ умро, или вук изеде, или сам убио, а он приселицу узео за коња, и изнађе се истина, ако буде тако, да му плати господар, чији је човек, седам коња. 201. Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу, или цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме. Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга колена њихова, светих богаисповедајућих родитеља и прародитеља мојих, названи роб Христу Стефан, у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и Странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом самодржавни цар, и, ево, рећи ћу сву истиниту садржину живота мога, каква је од младости моје. Док нисам држао све ово раније у мојој власти, него док сам пребивао у љубави великој родитеља мога, богомпросвећенога краља Уроша Трећега, самодршца све зеље српске и Поморске. И док сам тако господствовао с родитељем мојим, у земљи отачаства нашега, живећи тихо, побожно и мирно, и док се нико од околних господујућих владара није дрзнуо на нас, него смо се побожно и радосно веселили о свему Бога славећи. И позавидевши злопакосни ђаво нашему доброму животу, и Злобом подиже на нас седам владара: У години 6838, месеца јунија, 19 дан, а то, и цара грчкога (и) Михаила, и брата његова Белаура, и Александра, цара Бугарима, и Басарабу Иванка, таста Александра цара, суседно живућих црних Татара, и господство Јашко, и друге с њим господе. Када сви ови кренуше на нас, хотећи нас, по својој неразумности, као нешто слатко, прождерати и земљу отачаства нашега разделити себи и у ропство њима предати. Но не хтеде милосрђе божије намере њихове тако остварити. И кад су сви ти стигли у земљу нашу, место названо Велбужд, њих око осамдесет хиљада, и када су многа зла створили тој крајини, и кад смо ми чули, да су упали у земљу нашу с много беса. И ми сабравши војнике Отачаства нашега, које сам ја припремио за борбу, око петнаест хиљада, и од свег срца подигосмо на небо руке наше ка свемогућему Богу. И када стигосмо, помоћу Христовом и молитвама Светих отаца наших, месеца јулија, 27 дан, у суботу, у 6 час. И тако навалисмо на њих и милошћу божијом победисмо их све победом великом, на дивљење свима околним владарима и господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову откинух; њему је и досад гроб његов у земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу испунисмо, као што се Израелићанима дало све имање египатско, и разбивши сву војску Фараонову и кола њихова и коње, тако и нама, помоћу божијом извојевавшим победу велику над њима. И када смо се с радошћу вратили у земљу нашу, о свему Бога славећи и благородно живећи. Но, ох, зло и неисправљено оружје ђаволско не допусти доброга и тихога живота нашега. Него посејав, као од почетка злоначелник и пакосник добру, ђаво, пође и развеја лукаве речи своје ђаволске посред људи отачаства нашега. Брижнога начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да уопште не буде имена мога, ни живота, као што је давно бедни ђаво разбеснео браћу, синове Јаковљеве, на Прекраснога Јосифа, брата њихова, хотећи га продати у туђе земље, да не буде наследник земље оца свога. Но Јакова, не остави доброта божија, нити га умртви, као што они мишљаху. Тако и о мени, робу своме, Његова неизрецива мудрост помилова ме од толиких пакости, него ме чак оснажи и моћна ме начини. И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога и владах година шеснаест, и потом већом чашћу од Вишњега Свевладара десницом ојачан бих. Као што је и Прекраснога Јосифа мудрошћу оснажио и створио га владарем многим народима и целој власти Фараоновој и свему Египту, таквим истим начином, по својој милости, и мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и Великоме Константину цару, земље и све стране и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у години 6854, месеца априла 14 дан, на велики и пресветли и радостни празник Васкрсења Хрисова, благословом и руком преосвећенога патријарха Јоаникија, и свима архијерејима сабора српског. Исто тако благословом и руком преосвећенога патријарха бугарскога господина Симеона и свих архијереја сабора бугарског. И молитвама и благословом свечаснога збора Свете Горе Атона, протом и свима игуманима и свима старцима сабора светогорскога. Па и од архијереја престола грчкога и свега сабора, који одлучише да ја царствујем. Све се то догодило не по мојој жељи, ни неком силом, него по благослову божијем и других поставише ме царем за сваку православну веру, да славим једино сушну Тројицу у векове. Амин. Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем, и Богом дарованом царицом госпођом Јеленом, пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.
  13. У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка
  14. Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања. Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат! https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године
  15. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Долгоденствујте Ваша Светости. На многаја љета!
  16. О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.
  17. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. На данашњи дан, 8. марта 1910. године, францускиња Ремон де Ларош (Raymonde de Laroche) је добила пилотску дозволу и тако постала прва жена пилот у свету! Рођена у Паризу 1882. године, веома рано је показала склоност према спорту, нарочито гимнастици. Међутим, као девојка је показала интересовање ка аутомобилизму, да би 1908. године, након што је Вилбур Рајт извео промотивни лет свог авиона у Паризу, њена нова љубав постали авиони. Одмах упознаје тадашње париске заљубљенике у ту новотарију и склапа пријатељства са Лагранжом, Воазеном и Фарманом. Код Воазена 1909. године пролази основну теорну и практичну обуку и обавља неколико самосталних летова, што јој доноси титуле баронесе иако није била племенитог рода. На данашњи дан 1910. године полагала је испит пред ФАИ (Међународна аеронаутичка федерација) комисијом и добила пилотску дозволу. Број њене дозволе је био 36, што ће рећи да је она у том тренутку била 36-ти пилот на свету. (Рецимо и то да је наш први пилот Михаило Петровић имао дозволу број 979.) Од тог тренутка, бароница путује широм Европе, а Бога ми и Африке и учествује на ваздухопловним смотрама. Летела је пред публиком широм Француске, у Египту, Мађарској, у Русији у Санкт Петерсбургу где јој је на показаном умећу честитао и цар Николај лично... Током Првог светског рата ипак није летела, али је активно учествовала и то као шофер појединих францускох официра. Након рата се вратила својој највећој љубави-летењу, што је за њу нажалост имало трагичне последице... Наиме, желела је да "уђе" у историју и као прва жена пробни пилот и тог 18. јула 1919. године села је у једну летелицу која је била у фази тестирања. Летела је на дуплим командама, јер је поред ње у авиону био још један пилот. Након једног оштрог заокрета, нису успели да се изваде из понирања и то је био крај овоземаљског живота за ову храбру жену... Из везе са својим првим учитељем летења, француским вајаром и пиониром авијације Леоном Делагранжом, који је настрадао у ваздухопловном удесу 1910. године, остао је син Андреј...
  22. Пре тачно 57 година, 19.августа 1960. године, у Земљину орбиту лансиран је „Спутњик 5“, чију посаду су чиниле Белка и Стрелка. Експеримент је био успешан. Научници су добили потребне податке о боравку животиња у космосу, а пси су се вратили неповређени и осећали су се добро. Белка и Стрелка су тако постале први Земљани који су се живи вратили из свемира. Ево неколико кључних чињеница о овом значајном догађају за руску и светску космонаутику. Белка и Стрелка су биле трећа псећа екипа која је послана у Земљину орбиту. Космички пионир била је Лајка, која је прва 1957. године полетела у свемир, али је, нажалост, после четири круга око Земље, угинула због повишене температуре у капсули. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пас Лајка Још једна псећа екипа, Чајка и Лисичка, изгубиле су живот 28. јула 1960. године. У деветнаестој секунди лансирања, бочни блок ракете се одвојио, након чега је пао и експлодирао. Белка и Стрелка су биле њихови дублери. Циљ експеримента је био да се изврши целодневни лет, и да се након њега пси врате безбедно на Земљу. За сваки случај, животиње су припремљене за осмодневни лет. Са космодрома Бајконур „Спутњик 5“ је 19. августа 1960. године, у 11 сати и 44 минута по московском времену, лансиран у орбиту. Припремом за лансирање руководио је лично Сергеј Павлович Корољев. Поред Белке и Стрелке, у капсули је било 12 мишева, инсекти, биљке, гљиве, семење кукуруза, пшенице, грашка, лука и неки микроби. Ван капсуле је смештено 28 лабораторијских мишева и два бела пацова. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пси Белка и Стрелка Лет Белке и Стрелке је био први у коме се користио и телевизијски пренос. Видео-пренос са космичког брода је сниман директно на филмску траку. Брод са псећом посадом направио је тачно 17 кругова око Земље. Стрелка се понашала уобичајено, док је Белка, након четири круга, постала изузетно немирна и покушавала да се ослободи појасева којим је била везана, што је указивало на промене у њеном расположењу. Анализе обављене након лета показале су да никакви психички и физички проблеми код паса нису уочени. Управо је Белкино понашање довело до одлуке да на следећи лет буде упућен брод у коме ће бити човек. Знамо добро и ко је то био. Летови Белке и Стрелке и многих других паса обављени су захваљујући руском и совјетском физиологу и добитнику Нобелове награде Ивану Петровичу Павлову (1849–1936), који је управо псе користио у својим експериментима. Као резултат тога, СССР је имао богато искуство рада са псима, идеалним кандидатима за космонауте у односу на мајмуне које су користиле САД и имале велике проблеме са њиховим немирним понашањем. За улогу космонаута су бирани мешанци из тачно одређеног легла. Ове животиње су подвргнуте природној селекцији у условима уличног и лутајућег животног стила, одликовале су се добрим здрављем, халапљивошћу и великим поверењем и лојалношћу према људима. Током ’50-их и ’60-их година, десетине паса учествовало је у експерименталним летовима на геофизичким ракетама које су се пеле на различите висине. Спроведено је двадесет и шест суборбиталних лансирања, две трећине експеримената је успешно завршено, док су у преосталим случајевима пси угинули. Управо је ово путовање Белке и Стрелке омогућило да се дође до закључка о способности да људи издрже орбитални лет око Земље. У току лета добијени су јединствени научни подаци о утицају космичких летачких фактора на физиолошке, биохемијске, генетске и цитолошке системе животиња и биљака. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Кадар из филма "Земља - Космос - Земља" После лета, легендарни пси су живели у „Институту за ваздухопловство и свемирску медицину“, одакле су их водили да их покажу деци у вртићима, школама и сиротиштима. Неколико месеци касније, Стрелка је донела на свет шест апсолутно здравих штенаца. Једно од њих, женкицу са именом Пушинка, Никита Хрушчов је поклонио супрузи и ћерци председника САД Џона Кенедија — Жаклини и Керолајн. Белка и Стрелка су доживеле дубоку старост и угинуле природном смрћу. Њихова препарирана тела налазе се данас у Меморијалном музеју астронаутике у Москви.
  23. На данашњи дан рођен Никола Тесла! Понедељак, 10. јули 2017. (27. јуни 2017.) На данашњи дан 1856. године рођен је српски научник и проналазач Никола Тесла, један од највећих умова у историји. Његовим изумима у много чему постављен је правац научно-техничког развоја у 20. веку. Рођен је као син свештеника Српске цркве. Студирао је електротехнику, али је никада није завршио. Насупрот свим великим ауторитетима његовог времена инстистирао је на коришћењу наизменичне струје наместо једносмерне. Пронашао је обртно магнетно поље, индукциони мотор, генератор и трансформатор, феномен електромагнетне резонанце и патентирао је низ изума на којима се заснива савремена електроника и електротехника уопште. Без његових изума савремена цивилизација имала би потпуно другачији изглед. Пионир је и радио технике, бежичне телеграфије, радара. Патентирао је око 700 проналазака. Након што је прекинуо студије у Грацу, извесно време провео је у Будимпешти и Паризу, затим одлази у САД, где остаје до краја живота. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. јединица за мерење високог напона добила је Теслино име, којим је названа и јединица јачине магнетног поља. Отварањем ове вести сазнаћете како ће се овај дан обележити у бројним установама у Београду. Музеј Николе Тесле у Београду поклања данас на Теслин рођендан свим посетиоцима бесплатан улаз. Електропривреда Србије током целог дана на Електротехничком факултету организује "Путовање кроз време са Николом Теслом", а то је путовање кроз прошлост, садашњост и будућност. Изложба "Никола Тесла и династија Карађорђевић" Музеја Никола Тесле биће отворена од 20 сати у Кули на Гардошу у Земуну. Прича о контактима краљевске породице и славног научника почиње у лето 1942. када је краљ Петар II посетио Николу Теслу. Вест са радија "Слово љубве"
  24. Jedna od najvažnijih vojnih operacija u Drugom svetskom ratu, pokrenuta 6. juna 1944, imala je brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Dugo sam verovao da je angloameričko iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. godine, poznato kao operacija Overlord, oduvek bilo među najvažnijim istorijskim temama o Drugom svetskom ratu. Sve dok jednog dana nisam iz puke znatiželje odlučio da pretresem torente, sajtove, arhive, Youtube i slične „magacine" igranih filmova, i nađem šta je sve na tu temu bilo snimljeno za bioskope i TV od Drugog svetskog rata do danas, van čistog dokumentarizma. Spasavanje redova Rajana je bio taj okidač: film je bio toliko spektakularan zbog čega je i danas teško ostati ravnodušan na neke njegove delove, da sam jednostavno morao da vidim na koji način je Overlord znatiželjnoj publici prikazivan pre „Rajana", i da li je to uopšte bilo moguće. Ono što sam našao i zaključci koji su mi se direktno nametnuli, bili su više nego zapanjujući: Normandija je imala brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Celuloidni mit o jednoj ratnoj operaciji direktno se menjao uslovljen trenutnim stanjima na političkoj i društvenoj sceni tokom više od pet decenija. Stepen različitog tumačenja u medijskom prikazivanju iskrcavanja u Normandiji od prvog igranog filma snimljenog na ovu temu 1956, pa sve do pojave video igre Medal of Honor globalnog bestselera 1999, odnosno, TV serije Band of brothers iz 2001. godine, bio je toliki da neutralni posmatrač koji bi gledao sva ostvarenja poređana jedna pored drugih ne samo da ne bi poverovao da je reč o istom događaju već – ni o istom ratu. Cilj pomorsko-desantne operacije Overlord bio je stupanje američkih i britanskih vojnih snaga na tlo okupirane Evrope i otvaranje drugog fronta u ratu sa nacističkom Nemačkom. Suvoparni podaci kažu da je konačni rezultat uspostavljanje trajnog američkog vojnog prisustva na tlu Nemačke koje traje sve do danas, odnosno, posledično rađanje NATO pakta. Ti isti raspoloživi istorijski podaci kažu i da je u poređenju sa mnogim operacijama svih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu imala daleko skromnije dimenzije. Međutim, danas je globalnoj javnosti ovo možda najpoznatija operacija iz čitave istorije najvećeg svetskog oružanog konflikta, čak i onima koji nisu preterano zainteresovani za rat koji se odigrao pre sedamdesetak godina. Za razliku u njenom realnom obimu i današnjoj popularnosti, kriv je samo jedan fenomen: medijska obrada i namerno pravljenje mita, posebno uvođenjem novih medijskih sadržaja u obradu te teme krajem 20. i početkom 21. veka. U početku melodrama Građenje legende o iskrcavanju u Normandiji je američka filmska industrija započela već dvanaest godina kasnije, 1956, snimanjem filma D-Day the Sixth of June režisera Henrija Kostnera, po istoimenoj knjizi Lionela Šapira. Mada je već iz naslova tadašnjoj bioskopskoj publici u Americi moglo da bude jasno šta je tema filma - iskrcavanje je izvedeno 6. juna 1944. godine, a datum je u tajnim vojnim dokumentima bio šifrovano označen kao D-Day, to jest, „Dan D" - u centru pažnje je bila trostruka ljubavna drama. Američki oficira koji je teško ranjen u iskrcavanju upoznaje Engleskinje tokom priprema za operaciju u Velikoj Britaniji i njenog verenika koji sticajem okolnosti komanduje jedinici i gine već u prvim trenucima operacije. Iako je sudbina glavnih likova tragična, film najpre odslikava epohu holivudskih ljubavnih melodrama karakterističnih za 1950-te gde je rat tek herojska kulisa pred kojom se odvija emotivna bitka muškaraca za jednu ženu. Iako je tadašnja tehnologija već dopuštala snimanje komplikovanijih zahvata, scene borbi su lišene surovosti okršaja na francuskim plažama. Umesto toga, publici se nudila identifikacija sa uzburkanim emocijama izazvanim sudbinskim kretanjima u ratu i dramom ljubavnih raskida. U senci komunističke „opasnosti" U ovom filmu je učestvovala drugorazredna režiserska i glumačka postava, što takođe ukazuje da se Normandiji u tom trenutku nije pridavala pažnja u svetu američke kinematografije. Istovremeno su najveći holivudski studiji najskuplju produkciju usmerili na filmove koji su se bavili američkom borbom protiv Japana na Pacifiku: Pesak Ivo Džime (1950), Odavde do večnosti (1953), Borbeni poklič (1955) i Goli i mrtvi (1958). Dva su razloga, oba vezana za dnevnu politiku, koji jasno ukazuju na buduće različite aršine u interpretiranju istorije kroz igrani film: u to vreme, trajao je novi dalekoistočni rat u Koreji i prethodna borba protiv Japana bila je „čisto američki rat", jer je u Evropi u slamanju zajedničkog neprijatelja, Hitlerove Nemačke, kao moralni pobednik čitavog sukoba izašao i aktuelni neprijatelj u Hladnom ratu - komunistički Sovjetski savez. U jeku antikomunističke histerije u Americi, poznatijeg ka „Makartijev lov na veštice" koji se odvijao upravo u to vreme, kada su američke vlasti pravile „crne liste" simpatizera komunizma i u samom Holivudu, te su pojedini režiseri i glumci zauvek proterani iz sveta filmske umetnosti, svako podsećanje na nekadašnje ratno savezništvo sa Sovjetskim Savezom, moglo je da bude olako pogrešno ocenjeno i da znači nagli i neupitni kraj svake stvaralačke karijere. Najduži film i politička korektnost Početkom šezdesetih, tema Drugog svetskog rata na tlu Evrope počinje da sve više dominira u holivudskoj produkciji. Snimaju se Topovi sa Navarona, Dvanaestorica veličanstvenih ili Where Eagles Dare kao neki od najpoznatijih ratnih filmova iz tog perioda. Međutim, da je ratna epopeja u Evropi bila poprište najsvetlijeg heroizma, veličanstvene borbe i natčovečanskog naprezanja ljudi i materijala, i to sa obe zaraćene strane, gde se najuzvišeniji trenutak desio upravo u Normandiji, bila je poruka sledećeg filma na temu Overlorda, jednog od najkompleksnijih i najdužih ratnih filmova do tada snimljenih – Najduži dan iz 1962. godine. Snimljen po istoimenom delu američkog istoričara Kornelijusa Rajana, film je pokušaj da se operacija sagleda kao sveobuhvatna slika, viđena iz ugla obe strane, i da pruži najširi mogući presek aktera, od vrhovnih komandanata i generala armija, do običnih vojnika na liniji fronta. Ovakav pristup direktno je pratio pripovedački ton Rajanove knjige, ali je zahtevao ogromnu produkciju i vreme trajanja filma od čak tri sata. Da bi dobili na autentičnosti i predstavili događaje kakvi su bili sa istorijske tačke gledišta, autori filma, kojih je bilo čak petorica, izveli su presedan: svi likovi u filmu govore svojim maternjim jezikom. Okupljena je ekipa prvorazrednih holivudskih glumaca i ovaj film i danas važi za jedno od najpoznatijih ratnih ostvarenja, zbog svega čime je izvršio ogroman uticaj na opštu mitologizaciju iskrcavanja u Normandiji. Ratna „kamaraderija" u novoj NATO Evropi Ono što je baš uočljivo u Najdužem danu je činjenica da ratni neprijatelj ima ljudsko lice: Nemci su predstavljeni kroz Vermaht, regularnu vojnu formaciju Trećeg Rajha, izbegnuti su tipični naci stereotipi, a poseban kuriozitet je da se u filmu nijednom ne čuje Heil Hitler ili Sieg Heil, karakterističan nacistički pozdrav. Sindrom ratne kamaraderije i fer pleja, koji je postojao u mitu o Prvom svetskom ratu na zapadnom frontu - vođen između istih neprijatelja - a koji je bio svojevrsna tabu tema u mitologiji Drugog svetskog rata najviše usled otkrivene monstruoznosti nacističkog režima u Nemačkoj, dobija tako svoj daleki i modulirani odjek u ovom delu. Umesto opakih nacista, nemačke likove predvode istorijske ličnosti visoke vojničke reputacije poput feldmaršala Rundšteta i Romela, legendarnog ratnog komandanta još za života. Kao stručni vojni konsultanti su na snimanju bili angažovani čak i nemački oficiri iz vremena same bitke. Operacija Overlord je tako ovim filmom dobio razmere velikog istorijskog mita koje je više nikada neće napustiti. Grandiozni spektakl je za svoje vreme bio odlično snimljen i produciran, uključivao je veliki broj statista u određenim scenama, kao i upotrebljenih tehničkih sredstava (brodovi, avioni, tenkovi) i davao je sliku veličanstvenog zajedničkog poduhvata, što je odlično odslikavalo političku epohu u kojoj je snimljen. Jer, 1960-ih je na delu drugačija Evropa: NATO pakt je stvoren trinaest godina pre premijere filma, ali je tek nekoliko godina ranije, 1955, u savez konačno primljena i Nemačka. Ratne rane su zaboravljene, industrijska i ekonomska moć Nemačke se ponovo ubrzano uspostavlja, ovoga puta u sklopu zajedničkog evroatlanskog partnerstva. Tadašnja politička realnost ima još jedan odraz u ovom filmu koji nije bio upućen samo novom savezništvu sa posleratnom Nemačkom: snage „Slobodnih Francuza" predvođene generalom De Golom koje su bile deo savezničke koalicije u Drugom svetskom ratu prikazane su takođe kao aktivan akter herojskih događaja. Do tog prikaza došlo je u sklopu činjenice da se bitka odvijala na francuskoj zemlji gde su „Slobodni Francuzi" bili među desantnim snagama, mada nema pomena teškog stradanja francuskih civila tokom savezničkih pripremnih bombardovanja za iskrcavanje. Sve je jasnije kada se zna da je Francuska De Gola baš u to vreme rapidno pogoršavala odnose sa NATO - zemlja je istupila 1966. godine iz te organizacije - i važila je za najnepouzdaniju kariku: nije bilo zgoreg podsetiti Francuze na zajedničku grandioznu borbu za slobodu, makar i kroz jedan film. Najduži dan prati i odslikava tu novu stvarnost izmirene i ujedinjene Evrope: veliki rat je bio i završen je. Herojski je vođen na bojnom polju kada je trebalo i kako je moralo, a kult hrabrog ratnika je podjedanko važeći na svim stranama. I to se ne dovodi u pitanje, naprotiv. Mračna senka nacizma je bila duboko potisnuta zarad te nove stvarnosti. Britanska verzija Bitka u Normandiji bila je tema i engleskog filma Overlord režisera Stjuarta Kupera iz 1975. godine. Film je prikazan na Festivalu u Berlinu i odmah zatim potonuo u zaborav. Iz nepoznatih razloga nije uspeo da uđe u redovnu distribuciju u bioskopima u Americi. Umesto toga, prikazivan je povremeno na određenim festivalima sve do 2006. godine kada je doživeo prvo izdanje na DVD-ju, a početkom 2008. godine je remasterizovana kopija prikazana u nekim bioskopima. Film je priča o britanskom mladiću koji se prijavljuje u armiju pred iskrcavanje, prolazi kratku obuku i gine odmah na plažama Normandije gde raznet metkom umire u agoniji. Neobičnim autorskim postupkom, sastavljen je od mešavine igranih i dokumentarnih kadrova, originalnih ratnih snimaka u kojima se vide savezničko bombardovanja francuskih gradića i sela, žrtve među civilima i mrtvi vojnici. Kuper je tako prvi dao novi uvid u besmisao „herojske stvarnosti" koju je trinaest godina ranije zagovarao Najduži dan - umesto epskog heroizma, velikih pokreta armija i slike rata uglavnom svedene na istorijske činjenice, u centru pažnje je ono što je operacija u suštini i bila, a o čemu filmska industrija još nije govorila: mučno i teško stradanje pojedinaca, vojnika i, još više, nedužnih civila koji su čekali oslobođenje. Spilbergova apologija rata Sve do 1998, iskrcavanje se kao tema u brojnim filmovima provlačila tek indirektno. Međutim, te godine je režiser Stiven Spilberg filmom Spasavanje redova Rajana, pseudodokumentarne priče o navodnom spasavanju jedinog preživelog od četvoro braće Rajan regrutovanih u američku vojsku, uveo potpuno novu odrednicu u globalnu medijsku predstavu o ovom događaju. Upamćen je po uvodu od 24 minuta u kome je do tada neviđenom metodom snimanja, kompjuterskih efekata i scenarističke smelosti, u bioskope i domove gledalaca prosuo krv i patnju, ali i legendi o Overlordu dao i potpuno novo tumačenje. U centar pažnje starog mita sada je došla nova istina: da je potreba da se Evropa i čitav demokratski svet oslobode pošasti nacizma iziskivala velike žrtve, te da viši cilj zahteva „krv, znoj, suze" i strahote. Potpuno neočekivan, previše upečatljiv i šokantan, efekat „Rajanovog" ratnog realizma itekako ima svoje sofisticirano patriotsko naravoučenije. Kraj 20. veka je vreme očitog i gotovo proklamovanog nasilja kroz medije, i Spilberg nije pravio kompromise sa pravilima vremena - kreirao je sopstveni prikaz ratnog nasilja. Ispod toga ipak stoje drugi znaci: američka zastava koja se vije na početku i kraju filma, lični heroizam i čvrst moralni stav grupe glavnih junaka – temelj su scenarističke poruke da neke stvari, koliko god bile strašne, nečovečne i brutalne, moraju da se urade kada „pravda i istina" to zahtevaju. Nisu svi bili zadovoljni Spilbergovim delom: reditelj Oliver Stoun je u intervjuu Njuzviku 2006. godine opisao film kao "apologiju rata". "Amerika je devedesetih počela ponovo da voli rat", rekao je Stoun. Nemci su u Rajanu prikazani gotovo isključivo kao nacisti, a istoričari Spilbergu zameraju na grubom krivotvorenju istorijskih činjenica - da umesto vojnih jedinica sa nemačkim rezervistima pozicionira ozloglašenu SS diviziju naspram svojih junaka, i to na lokaciji i u vremenu gde ona nikada nije bila. Da bi se ipak zadržao izvestan privid „korektnosti", ali i konstatovala nužnost nečovečnosti „naše strane" pod ratnim stresom, u filmu se vide i scene streljanja nemačkih vojnika koji se predaju, gotovo zlokobno predviđajući fenomen torture zarobljenika od strane američke vojske u iračkom zatvoru Abu Graib pet godina kasnije. Korišćenje grafičke animacije u filmu dovodi do toga da godinu dana kasnije, producentska kuća Stivena Spilberga DreamWorks izdaje i kompjutersku igru Medal of Honor: Allied assault gde su korišćene sekvence iz filma. Time je publici omogućeno da još dublje uđe u Overlord i mit preobliči u sopstvenu ratnu stvarnost u kojoj aktivno učestvuje. Desant u Normandiji je tako obrađen i u novom medijumu, potpuno odvojen od svoje istorijske prirode i preveden u virtuelnu realnost, čime dobija neočekivano tumačenje. Sada je svako sa računarom pred sobom mogao da se obre na plažama Normandije i pruži doprinos oslobođenju kontinenta od nacista, živeći sopstveni sajber mit. Živi svedoci Ista producentska kuća snima 2001. godine i TV serijal Band of Brothers po knjizi istoričara Stefana Amrboza, o ratnim dešavanjima kroz koja prolaze američki vojnici jedne čete u sastavu padobranskog puka. Pošto vremenski raspon koji serijal obrađuje pokriva ratni put jedinice od trenutka formiranja u Americi 1943. godine pa sve do kraja Drugog svetskog rata, operacija Overlord nije glavna tema serije, ali je sveprisutna u dve od deset epizode. Autori i producenti su, za razliku od Rajana, insistirali na preciznim istorijskim tumačenjima, pa se tako kroz epizode prate konkretni likovi vojnika, od kojih su neki bili živi i u vreme kad se snimala serija. Naglasak na autentičnosti je postignut preplitanjem igranih delova i izjava veterana o tim događajima. Ovako su izbegnute utemeljene optužbe upućene Spilbergu da je falsifikovao istoriju, i autentičnošću je naglašen efekat mita o borbi američkih trupa u Evropi, u Rajanu postavljenog na pijedestal neupitnog heroizma i svrhe. Realne proporcije mita Da snaga medijske predstave istorijskih dešavanja može da dovede do totalno nerealne percepcije, najbolje dokazuju merljivi podaci: dok je trajala operacija Overlord u Normandiji, na prostoru Belorusije pokrenuta je letnja ofanziva sovjetske Crvene armije, Bagration". Bio je to događaj o kome se danas malo ili gotovo ništa ne zna van uskih istoričarskih krugova. Ipak, razmere se teško mogu porediti. Prema navodima samih zapadnih istoričara u trotomnom kapitalnom delu „Istorija Drugog svetskog rata", iz 1975. godine, „leta 1944. se na sovjetsko-nemačkom frontu nalazilo oko sedam miliona vojnika, jedni naspram drugih. Od toga je bilo oko pet miliona crvenoarmejaca u 300 divizija i dva miliona Nemaca u 200 divizija. Po zvaničnim podacima ratnog dnevnika nemačke Vrhovne komande, udarac koji je u Belorusiji zadan njihovoj Grupi armija Centar bio je veća katastrofa od one kod Staljingrada. Uništeno je 350.000 ljudi... U britanskim i američkim novinama se tu i tamo iznosilo mišljenje da sovjetsko napredovanje u Belorusiji ide tako dobro zato što je deo nemačkih snaga prebačen na Zapad da bi pružale otpor invaziji u Normandiji. Da bi pokazali da je to neistina, Sovjeti su u Moskvi 17. jula organizovali jedinstvenu paradu gde je 57.000 nemačkih ratnih zarobljenika promarširalo ulicama Moskve." O razmerama borbi u Normandiji, u istom izdanju se kaže da „prvog dana desanta na odseku 'Omaha' Amerikanci nisu mogli da se probiju više od jednog kilometra u dubinu... Gubici su bili otprilike 2,500 poginulih, ranjenih i nestalih. Pored svih neprilika, vazdušno-desantne divizije postigle su ciljeve uz 2.449 ranjenih i poginulih kod Amerikanaca i 650 kod Britanaca i Kanađana." Branimir Bane Gajić
  25. Пре 47 година, једанаестог априла 1970, лансиран је трећи космички брод намењен слетању на Месец. Његова посада, коју су чинили Џејмс Лоуел, Фред Хејз и Џон Свајгерт ‒ на Месец, међутим, неће крочити. Летелица о којој говоримо је „Аполо 13”. Два дана након беспрекорног лансирања са космодрома Кејп Канаверал, на више од три стотине хиљада километара од Земље, снажна експлозија потресла је брод и поклонила историји космичких летова (данас већ увелико легендарну) реченицу „Хјустоне, имамо проблем“ ‒ један од најпознатијих икад изговорених извештаја астронаута. Експлодирао је, како се испоставило, један од резервоара са течним кисеоником на командном модулу, који је убрзо изгубио све залихе кисеоника, као и резерве воде, напајање електричном енергијом и погонски систем. Једина нада астронаута био је лунарни модул, који је тако постао чамац за спасавање. Да би преживела, посада је морала да се подвргне екстремној штедњи воде и кисеоника, као и да снизи потрошњу енергије на свега петину уобичајене. Ситуација у којој се нашао „Аполо 13″ била је без преседана у историји космичких летова, те је највећи део пажљиво разрађених процедура и планова намењених потенцијалним проблемима у извођењу мисије био од мале помоћи. Инжењери мисије су стога осмислили многобројне импровизације како би оштећеном броду обезбедили какве-такве изгледе повратка. Пошто маневарске могућности нису допуштале да се „Аполо 13″ напросто окрене натраг ка Земљи, стручњаци су прорачунали низ деликатних корекција путање са сложеним резултатом – да летелица начини круг око Месеца и да се, након тога, управљена силом Месечеве гравитације, послуживши се оним што се неретко означава као „гравитациона праћка“, најзад нађе на курсу који је води кући. Притом је за астронауте засебан изазов било да помоћу позиције Сунца одрже исправну оријентацију брода. Вишак угљен-диоксида у лунарном модулу, који, разуме се, није био предвиђен за дужи боравак тројице астронаута, уклоњен је тешком муком, иновативним и помало насилним адаптирањем филтера пренетих из командног модула, који уз то нису одговарали лежишту, те су астронаути морали да их прекроје на лицу места. Неизвесност је такође, до последњег тренутка, лебдела над питањем како ће се при повратку кроз атмосферу показати топлотни штит летелице. Посада „Аполо 13” након безбедног повратка на Земљу Упркос дугом списку озбиљних и потенцијално фаталних проблема, готово невероватна упорност посаде и тимова на Земљи на крају је уродила плодом. Седамнаестог априла лунарни модул „Апола 13″ безбедно је пљуснуо у Тихи океан. Тако се окончао подухват који ће бити предмет исцрпних књижевних и филмских обрада и оставити у популарној култури траг који нимало не заостаје за оним који су оставиле мисије из програма „Аполо“ које су, за разлику од „злосрећне“ тринаестице, досегле Месец. Путовање које умало није постало путовање без повратка, по славним речима једног од путника Џејмса Лоуела, остаће најјезгровитије упамћено као „успешни неуспех“ ‒ истински подвиг људског знања, креативности, одважног духа и одлучног одбијања предаје. СРБИН спасао посаду! Милојко Мајк Вучелић, машински инжењер родом из села Гарешница у Славонији, као већ потврђени стручњак у неколико ваздухопловних компанија, па и у самој НАСА-и где је „догурао“ до главног пројектанта, 1966. године постављен је за директора америчког свемирског програма „АПОЛО“. А баш ти дани Милојковог „управљања“ Аполом, остаће упамћени по две легендарне мисије тог програма. Аполо 11 Мисија Аполо 11, у склопу које су први људи отишли на Месец и Аполо 13, мисије која је читав свет 5 дана „држала“ у зебњи за животе тројице астронаута, који су замало избегли „остајање“ у свемиру до краја времена, а који су највећим делом и Милојковом заслугом спашени и враћени на Земљу. Аполо 13 Поред тога што је био одговоран за ванредне поступке на програму Аполо (ако нешто крене по злу), те што је био директор програма, Милојко је пројектовао и модел алунирања и повратка са Месеца, путем спајања са матичним бродом. И управо тај Милојков пројекат је и спасао животе тројици астронаута у Аполу 13. За исказане резултате током дотадашње каријере, за вођење програма Аполо и руковођење спашавањем астронаута, 18. априла 1970 је амерички председник Ричард Никсон одликовао Милојка највишим америчким цивилним одликовањем–Председничком Медаљом слободе. Срђа ЈАНКОВИЋ, РТС/Милан РАКИЋ, ПАТРИОТ
×
×
  • Креирај ново...