Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данас:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Првобитном списку од 13 запослених на Студију Б, сада се придружило још 16 радника који ће као технолошки вишак остати без посла у овој кући. Име које је изазвало највише пажње у јавности је Александар Гајшек, уредник и аутор познате емисије Агапе. Зашто за једно од најпознатијих лица Студија Б нема више места на овој телевизији, нисмо успели да сазнамо од директорке и главне уреднице Иване Вучићевић, јер није хтела да одговори на наше позиве и поруке. Сам Гајшек каже да није изненађен, јер је телевизија у тешкој материјалној ситуацији, али да ће покушати да задржи емисију на Студију Б, у сопственој продукцији. – Уколико успем да нађем спонзоре, фирме које би се оглашавале, наставићу да радим Агапе. То пре свега дугујем мом пријатељу, покојном академику Владети Јеротићу, који ми је увек говорио о значају континуитета – истиче Гајшек за Данас. Он додаје да је финансијска ситуација у фирми већ дуже време тешка. – Не желим никога да осуђујем, нити пак да кукам. Морам на ствари да гледам позитивно. Ако будем довољно способан и сналажљив, верујем да ћу наћи спонзоре који ће помоћи емитовање. Мислим да би била велика штета да се после 14 година угаси Агапе – каже Гајшек. Александар Симић, представник синдиката у трочланој комисији чији потписи стоје на документу испод списка вишка запослених, каже за Данас да комисија није одлучивала о томе ко треба да оде са телевизије, већ је само констатовала да је читав процес обављен у складу са законом. – Послодавац је тај који је утврдио да постоји вишак запослених, а уредници и руководиоци сектора су бодовали своје раднике. На основу бодовања дошло се до имена која су вишак – нагласио је Симић. На питање како се међу њима нашло и име Александра Гајшека, каже да одговор треба потражити на другом месту, и да је директорка та која је одобрила спискове. Наш саговорник наглашава да је Студио Б већ дуже време у озбиљној финансијској ситуацији, и да су запослени знали да ће бити отпуштања. Сви који су остали без посла, истиче, добиће отпремнине. Извор: Данас.рс
  2. Првобитном списку од 13 запослених на Студију Б, сада се придружило још 16 радника који ће као технолошки вишак остати без посла у овој кући. Име које је изазвало највише пажње у јавности је Александар Гајшек, уредник и аутор познате емисије Агапе. Зашто за једно од најпознатијих лица Студија Б нема више места на овој телевизији, нисмо успели да сазнамо од директорке и главне уреднице Иване Вучићевић, јер није хтела да одговори на наше позиве и поруке. Сам Гајшек каже да није изненађен, јер је телевизија у тешкој материјалној ситуацији, али да ће покушати да задржи емисију на Студију Б, у сопственој продукцији. – Уколико успем да нађем спонзоре, фирме које би се оглашавале, наставићу да радим Агапе. То пре свега дугујем мом пријатељу, покојном академику Владети Јеротићу, који ми је увек говорио о значају континуитета – истиче Гајшек за Данас. Он додаје да је финансијска ситуација у фирми већ дуже време тешка. – Не желим никога да осуђујем, нити пак да кукам. Морам на ствари да гледам позитивно. Ако будем довољно способан и сналажљив, верујем да ћу наћи спонзоре који ће помоћи емитовање. Мислим да би била велика штета да се после 14 година угаси Агапе – каже Гајшек. Александар Симић, представник синдиката у трочланој комисији чији потписи стоје на документу испод списка вишка запослених, каже за Данас да комисија није одлучивала о томе ко треба да оде са телевизије, већ је само констатовала да је читав процес обављен у складу са законом. – Послодавац је тај који је утврдио да постоји вишак запослених, а уредници и руководиоци сектора су бодовали своје раднике. На основу бодовања дошло се до имена која су вишак – нагласио је Симић. На питање како се међу њима нашло и име Александра Гајшека, каже да одговор треба потражити на другом месту, и да је директорка та која је одобрила спискове. Наш саговорник наглашава да је Студио Б већ дуже време у озбиљној финансијској ситуацији, и да су запослени знали да ће бити отпуштања. Сви који су остали без посла, истиче, добиће отпремнине. Извор: Данас.рс View full Странице
  3. „Onlajn rat“ na društvenim mrežama između članova internet tima Srpske napredne stranke, takozvanih „botova“ na jednoj, i igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića na drugoj ne jenjava. Foto/ Fonet AP Situacija je kulminirala u četvrtak, kada je Slaviša Mićanović Mićan, koji važi za šefa „internet tima“ Srpske napredne stranke, tačnije slovio je za predsednika Saveta SNS za društvene mreže i internet, na Tviteru objavio tvit sa uvredljivim sadržajem protiv Janjića. Naime, Mićanovića je iznervirao Janjićev tvit u kome je objavio da su ljudi u školama na Kosovu zabrinuti, jer ih teraju da šalju spiskove svojih radnika zbog odlaska na predstojeći miting u Zubinom Potoku zakazan za deveti novembar, na kome će predsednik Vučić održati „najteži govor u svom životu“. – Zovu nas zabrinuti ljudi iz škola. Moraju da pošalju spisak svih radnika svojih škola zbog odlaska na predstojeći miting, devetog septembra u Zubinom Potoku. U ponedeljak se šalju spiskovi svih koji neće da idu. Naredba stiže iz jedne važne državne institucije. Ljudi, pa ovo je povratak u komunizam – napisao je Janjić, koga inače zovu „sajber monah“ zbog svog velikog prisustva na društvenim mrežama. Mićanović je odgovorio igumanu manastira Visoki Dečani, nazvavši ga „šiptarskim megafonom koji nema veze sa crkvom“. – Ti si davnih dana postao samo bezlična lažovčina u crnoj mantiji koja nema nikakve veze ni sa crkvom, ni sa hrišćanstvom. Samo prljavi megafon šiptarskih terorista i njihove lažne države koju ne smeš da nazoveš srpskom – poručio je Mićanović Savi Janjiću. Kao po komandi, u dobro poznatom maniru, ispod tvita monaha Janjića, krenule su da se ređaju najogavnije uvrede botova sakrivenih iza profila sa lažnim imenom i „nikom“, te lažnom profilnom fotografijom. „Kaže nečovek koji pokušava da cepa Srpsku pravoslavnu crkvu na KiM i koji je glavni kandidat da bude poglavar neke nove crkve koju će finansirati takozvano Kosovo! Ili da pričamo o Vašoj sklonosti ka pedofiliji?“; „Sad ste dokazali i pokazali za koga radite i sa kim ste u dosluhu. Pravi uzbunjivač! Samica je za Vas da se povratite Bogu ako vere još ima u Vama!“; „Ljudi su jedino zabrinuti zbog tebe i takvih kao što si ti, koji bi izdali i državu i veru radi ličnog interesa!“; „Ma opasan si dasa. I Olbrajtovoj si držao kišobran“, samo su neke od uvreda kojima su se valjda članovi „SNS internet tima“ utrkivali da „šefu“ pokažu ko bolje „radi posao“. Kako se datum posete predsednika Vučića Kosovu bliži, može se očekivati eskalacija aktivnosti botova vladajuće partije, te će javni i prostor na društveni mrežama zagaditi još kreativnije uvrede upućene neistomišljenicima, koje su u javnom diskursu Srbije do dolaska SNS-a na vlast bile gotovo nezamislive. U prenesenom značenju, „stranačkim botovima“ se u zemljama bivše Jugoslavije nazivaju članovi političkih partija (obično oni nižerazredni), koji za malu nadoknadu kucaju afirmativne komentare u korist svoje partije ili njenog lidera na veb-portalima i društvenim mrežama. Poslednjih godina trend je i da kucaju negativne komentare na račun političkih protivnika, ali u skladu sa partijskim nalogom. „Stranačko botovanje“, pored kucanja afirmativnih komentara, uključuje i veštački uticaj na odnos ocena ispod komentara („pluseva“ i „minuseva“), tako što jedna osoba više puta oceni isti komentar uz pomoć softvera za skrivanje korisnikove IP adrese. Iako političke stranke odbijaju da priznaju ovakve aktivnosti, one se najčešće pripisuju vladajućim partijama. Inače, originalan naziv „bot“ označava softverskog robota sa veštačkom inteligencijom. https://www.danas.rs/politika/janjic-meta-internet-tima-naprednjaka/
  4. Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/
  5. Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“? Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/ View full Странице
  6. * Шта очекујете од политичких преговора у Бриселу у којима Београд тражи „компромис“, за који се јавно још не зна шта је? – Не разумем и не знам шта значи израз компромис. Ја се лично не надам много, с обзиром на све оно што се до сада догађало. Шиптари на Косову, наравно не сами, него првенствено Америка, очевидно су успијели од 2008. да доведу до положаја у коме смо данас и ми и они. Ако је Србија прихватила све што се договорило у Бриселу, укључујући оно што је било за време Тадића 2011. године, запањујуће је да Шиптари не прихватају ни ту заједницу српских општина. * Да ли је парадокс то што се СПЦ која је против независности КиМ залаже за ЗСО која би требало да се оснује и ради према Уставу и законима самопроглашене косовске државе и да у косовски систем „на мала врата“ интегрише преостале функције државе Србије на КиМ – просвету, здравство, културу..? – То тек сад избија на површину, раније се није ни знало шта је то ЗСО и под којим условима ће се формирати, тако да сте потпуно у праву. Заједницу су најавили тек кад су већ малтене поставили границе и признали их. Нема никакве сумње да се Бриселским споразумом кренуло беспућем. На нас су се у Цркви љутили што смо у своје вријеме одржали оно опело Влади и Скупштини Србије на протесту косовских Срба на Тргу републике, који су били против тог споразума. Међутим, сад се показује да смо све то предосјетили још 1982. оним Апелом који смо упутили као група београдских интелектуалаца и неколико нас из Цркве. * Зашто је Сабор чекао овако дуго да се одреди према косовском проблему – прошла су два споразума у Бриселу и сад је најављен и правно обавезујући документ на који се Србија обавезала на почетку преговора са ЕУ? – Црква није чекала, јер постоји Саборски меморандум из 2003, који је чак, рекао бих, радикалнији од овог садашњег саопштења Сабора. Ево, ја помињем и 1982, кад је Црква јасно и кристално казала свој став. Друго је питање што политичари нијесу били спремни да ослушну глас Цркве. Не знам колико су и данас спремни. Ја знам да и у вези овог саборског саопштења има отпора, иако га Сабор не пише ни против кога. Господин Вучић каже да Сабор не даје никакво решење. Како не даје? Сигурно да не даје компромис, јер не знам шта то значи и шта се под тим подразумева? То свакако није диоба, јер би то значило давати своје за своје, као што је казано у тексту Саборског саопшења. * Да ли то значи да међу српским архијерејима нема заговорника поделе КиМ, иако се прича се да је овај део саборског саопштења „тешко“ усаглашен? – Апсолутно, нема ни једног епископа у Сабору који би подржавао било какву подјелу или на крају крајева признање Косова. Патријарх се, као најугледнији у Сабору, не једанпут, изјаснио о томе. * Сада се помиње као решење и размена територија – север КиМ за Бујановац, Медвеђу и Прешево, а поједини приштински кругови ту виде и Санџак или Рашку. – За Цркву је то апсолутно неприхватљиво. * Шта мислите о предлозима које за сада незванично помињу – замена Република Српска за КиМ? – То је уцењивање и то апсолутно не треба везивати. Питање РС је ријешено по Дејтону и као такво оно би требало да остане у БиХ, иако је тамо притисак. Питање КиМ је нешто друго. * СПЦ се противила распаду бивше СФРЈ, али је на крају на просторима Хрватске и БиХ, ипак, радила на интеграцији Срба у новонастале државе. Да ли је спремна да то евентуално понови и на КиМ? – Другачија је прича о Косову него о Крајини, иако нема никакве сумње да је оно што се тамо догодило плод насиља. Али, ипак је тамо Аустро-Угарска вјековима, као и Венеција у своје вријеме тамо владала. То је нешто другачије, док је Косово наш Јерусалим, сва наша култура, биће, ту се родила и држава , ту је средиште наше духовности, ту наше највеће светиње, тако да то не може да се упоређује једно с другим. * Колико је реалан утицај СПЦ на јавност у Србији и да ли би став СПЦ могао да утиче на исход евентуалног референдума, као својевремено гласање патријарха Павла на референдуму о актуелном Уставу СПЦ? – Вјерујем да утицај постоји, али лично сматрам да је референдум који сад помињу нешто потпуно бесмислено. Шта то значи – да се изјашњавамо да ли Београд треба да буде Србија и престоница Србије. То би било равно томе. Нико нормалан не би постављао питање референдума. * Многи мисле да је 1999. после увођења протектората УН на КиМ СПЦ била та која је зауставила потпуно исељавање Срба. Да ли она и данас има снагу да спречи евентуални нови талас исељавања? – Нема никакве сумње да докле је Црква тамо, ту ће народа и бити. Ко мало дубље историјски гледа, на КиМ се исељавања врше већ 620 година непрекидно, а нарочито од времена Призренске лиге 1878, коју је ондашња Турска искористила да би на неки начин спријечила промјене које су се припремале на Балкану. Недавно уклањање граница и царина између Косова и Албаније показује да је овдје политика велике Албаније, која се темељи на Призренској лиги, причи без прекида, која се сада шири преко Македоније и допире до Грчке, све до Јањине. После Другог светског рата, кад је за вријеме такозване велике фашистичке Албаније на КиМ убијено око десет хиљада Срба, а између 100 и 150 хиљада протјерано, овде је дошао комунизам који је у много чему заслужан за ово што се дан данас догађа са Косовом. Надамо се да ови данашњи неокомунисти неће наставити ту причу. * Споразум о демаркацији границе између Косова и Црне Горе, који је ступио на снагу 4. јуна, доживели сте као „антицрногорски чин“, више пута подсећајући јавност да је Метохија до 1945. била у саставу Црне Горе. Због чега сте задржали титулу егзарха Пећког трона кад СПЦ од 1920. има патријарха? – Многи заборављају да је од 1913. до 1945. Метохија све до Призрена припадала Зетској бановини, односно Црној Гори, а титула егзарха пећког трона је доказ да је Црква једна јединствена била вјековима. То је одговор Митрополије црногорско-приморске нашим монтенегринима који тврде упорно да је, наводно, укинута Црногорска црква 1918. и да зато они стварају некакву своју цркву. То је морбидна лаж. Митрополит црногорски је све до Митрофана Бана, од 1750. носио титулу егзарха Пећког трона и ја сам тражио од Сабора да се обнови та титула, која показује да се сва та митологија монтенегринских неокомуниста темељи на лажи. Све је лаж, обмана и митологија, као што Македонци имају митологију да су потомци Александра Македонског, која сад пропада. *Шта ће повратак Мила Ђукановића на место председника Црне Горе значити за однос власти према Митрополији? – Још никаквих знакова није дао. Ја лично сматрам да би морало да буде нормалније, јер и они схватају да је садашње стање потпуно ненормално. Они подржавају и издржавају ову секту која је фомирана. Влада више даје тој секти него свим традиционалним вјерским заједницама у Црној Гори, иако виде да је то пропала прича, јер нема утемељења у народном и црквеном бићу. * Колико ће политички договор Грчке и Македонске владе о новом имену ове бивше југословенске републике утицати на решавање канонског статуса МПЦ? Шта је Сабор СПЦ одлучио поводом одлуке Бугарске православне цркве да прихвати канонску непризнату МПЦ за своју „ћерку – цркву“ и решава њен канонски статус и недавне одлуке васељенског патријарха да се у то умеша? – Синод би у име Сабора СПЦ требало да се обрати Васељенском патријарху како би му скренуо пажњу да се нада да Цариград неће направити потез који би био катастрофалан за Православну цркву нашег времена и Васељенску патријаршију. Ми смо непрекидно били спремни за разговор са нашом браћом из Скопља, који је, после споразума из Ниша из 2002. који није спроведен зато што су на изборима у Македонији тада победили ВМРО-вци, прекинут силом прилика јер је данашњи архиепископ охридски и митрополит скопски Јован – оставши вјеран договору – стављен под суд. Мислим да се сад завршава његово суђење и Сабор и наш патријарх су расположени да се наставе ти разговори. Природно је они сад не могу бити настављени без архиепископа Јована и тројице његових епископа, они су на том подручју једини канонски признати епископи у Васељени. * Зар није Руска православна црква због ослобађања архиепископа Јована из затвора преузела улогу посредника у решавању македонског црквеног случаја? – Јесте и он је једно време после тога боравио у Петровграду. Руска црква је инсистирала да наставимо дијалог, али до тога није дошло зато што су они и даље судили митрополиту Јовану. Ми смо тражили да се прекине то бесмислено суђење. Нажалост, бојим се да њихове владике нису дорасли времену и довели су у ово стање. То њихово одвајање од Цркве, у конкретном случају од СПЦ одваја их и као државу и као народ од свеукупног Православља. Они сад покушавају да пронађу излаз, али на погрешан начин. Обраћају се Бугарима који немају никакве везе са њима, а изјаве које је сад дао Цариградски патријарх, могле су да важе пре 1920, пре него што је дат Томос СПЦ, јер од тада па до данас то су епархије СПЦ. * Постоје ли у православном свету тенденције да се Православље врати тамо где је било пре давања аутокефалности помесним националним црквама и да ли и у СПЦ постоје јаке „фанариотске струје“? – Такве идеје можда постоје једино међу неким теолозима Цариградске патријаршије и Атинске архиепископије. У другим помесним црквама нема говора о томе и то је већ и немогуће да се догоди после овог великог сабора на Криту. У Енциклици овога сабора потврђено је свеправославно да постоји 14 аутокефалних православних цркава и од тог тренутка оне нису под надлежношћу ни мајке Цркве, што Цариград јесте за нас словенске цркве, него је за њих једина одговорна свеправославна пуноћа. То је и одлука свеправославне конференције из 2009. године, на којој је остало недоречено само како се потписује томос за аутокефалију коју предлаже било која помјесна Црква за један свој дио као „мајка црква“, а кад све помјесне Цркве консенсусом то прихвате онда се издаје томос. То је био један од разлога да Цариград одбије да тема о аутокефалији буде међу темама на сабору на Криту, иако је то било предвиђено. Нови Устав СПЦ у мају 2019. Нови Устав СПЦ, према речима митрополита Амфилохија, требало би да се донесе на редованом мајском заседању 2019, јер ће предстојећи јесењи сабор бити посвећен црквеној просвети. Митрополит каже да рок који је Сабор одредио за примедбе на Нацрт предлога новог црквеног устава – 1. новембар, не важи само за епископат, него за све чланове СПЦ. На питање како коментарише прве критике правних стручњака који сматрају да Преамбула и нормативни део предложеног документа „угрожавају саборност, национални и историјски идентитет СПЦ и воде ка њеној конфедерализацији и развлашћује патријарха“, митрополит Амфихије, иначе председник многочлане „уставне комисије“, одговара да предложени текст свакако није коначно решење. „Преамбула је еклисиолошки увод у Устав који није толико уобичајен ни код других помесних цркава , али је исправан, управо саборан. Инсистира се на саборности Цркве… Многи су критковали предлог да се патријарху врати титула Светога Саве – намјесто ”Патријарх српски“ – ”Патријарх српских и поморских земаља” – будући да је данас СПЦ присутна на свим морима и океанима, каже митрополит Амфилохије, напомињући да је, судећи према првим реаговањима епископа мало вероватно да ће проћи предложено укидање Патријаршијског управног одбора. Неслагања око Критског скупа *Око статуса скупа на Криту постоји велико неслагање у православном свету зато што на њему нису све помесне цркве учествовале, пре свих Руска црква као најмногобројнија. Колико су одлука са Крита обавезујуће? – Све зависи колико су оне истините, јер никад није снага у броју, него у Господу, у истини Божјој. Тако и одлуке које је овај сабор донео – ако су истините и сагласне вјековном предању Цркве православне онда треба очекивати да их прихвате и ове цркве које нијесу биле на Криту. Мој утисак је да суштинске одлуке тог сабора нијесу доспеле на прави начин до јавности. Ми смо штампали у два издања све наше текстове и текстове Сабора који су објављени чак и на грчком, али је то остало непримјећено што видим и по реакцијама ових ревнитеља не само код нас, него и Русији и шире. Ипак, ја сам увјерен да, сем те једне теме коју ни ми нијесмо потписали, нема никаквог разлога да се остале одлуке не признају свеправославно. Наших 20 екископа није потписало тему о извиканом екуменизму – односу са осталим хришћанским заједницама, иако нам неки наши ревнитељи приговарају како смо екуменисти. На сабору на Криту донета је и веома важна Енциклика која је мало запажена у јавности. Овај сабор је потврдио и дао васељенски значај Сабору светог Фотија из 9. вијека, где се осуђују филиокве и римски примат. Критска енциклика је потврдила и Паламитске саборе из 1341, 1351, 1368. на којима је указана суштинска разлика између схоластичке теологије западне римске теологије и Православља. Ту је у учењу светог Григорија Паламе суштина наших разлика. Такође, овај сабор на Криту је потврдио саборске одлуке из 1484. године којим су поништене одлуке Флорентинске уније из 1439, као и неких антипротестантских сабора из 17. вијека, те сабора из 1870. године који је био против етнофилетизма као „змијског отрова и отровне јереси која разбија јединство православља“. То је онда било против Бугарске егзархије на коју се сад ови наши сироти Македонци позивају губећи своју црквеност. Овим признањем Фотијевих, исихастичких и других сабора практично је осуђен лажни екуменизам, а за разумне људе тиме је осуђено све оно што је отуђење од изворног учења Православне цркве. Статус у Светском савету цркава *Недавно је у Новом Саду била конференција Европског савета Цркава који је огранак Светског савета Цркава. Иако је Сабор донео одлуку о иступању СПЦ из ССЦ какав је њен статус у том савету? – Ми нијесмо изашли. Та одлука Сабора донета је 1997, али под условом да то не уради сама наша Црка него да заједно са осталим православним црквама донесе одлуку. И био је један свеправославни сусрет у Солуну око 2000. године који је допринео да у одлучивању у Светском савету цркава не буде надгласавања, а православним цркавама дато је право да издају своја посебна саопштења и да не прихватају неке већинске одлуке, тако да је та наша саборска одлука имала ефекта. СПЦ је и даље остала у Савету, јер је основно својство Цркве Христове, почевши од самог Христа да не може да прекине дијалог ни са ким. Црква је у дијалогу, Бог је у дијалогу, од искони до данас и то треба да остане. Сад код нас постоји тенденција да, као и Римокатоличка црква, будемо посматрачи у Светском савету цркава. Ја лично сматрам да би то било најздравије, због тога што се унутар Православне цркве стварају диобе и поједини епископи и патријарси се оптужују за римоцентрични и протестантски екуменизам, нарочито од оних који се одричу богочовечанског екуменизма Цркве Христове. Крај константиновске епохе и Црна Гора – Ја бих рекао да је костантиновска епоха односа Цркве и државе завршена. Започела је са царем Константином 313, односно 325. и завршила се пре 100 година убиством царске породице руске. Више немамо хришћанске државе. Сад су то углавном секуларне државе, које су завладале Европом и Америком, тако да више не може да постоји та симфонија између Цркве и државе каква је била кроз вјекове. Али требаће времена да се реши питање плодова те константиновске епохе, нарочито када је реч о односу са нацијом и државом какав је био у времену кад су државе биле хришћанске и кад су владари били крштени. Рецимо, сад у Црној Гори власт тражи да управља Црквом као за време краља Николе, иако су на челу Црне Горе атеисти , а њихова држава је секуларна и, као таква, нема никакве везе са устројством Краљевине Црне Горе из времена Петровића, који су били митрополити па владари, а краљ Никола владар па митрополит. Био је крштен човјек, који се чак у младости носио мишљу да се закалуђери. Оваква Црна Гора, испод Брозовог шињела рођена, само по имену има везе са Црном Гором краља Николе, а они који је воде би сад да се понашају према Митрополији на начин као што је могао да се понаша краљ Никола, крштен човек у чије је вријеме Православље било државна вјера. На страну што би Митрополијом да влада власт која чак не признаје постојање Митрополије црногорске у Црној Гори, покушавајући да је замјени својом племенском сектом званом ЦПЦ. Ми смо ту, по њима, као окупатори, како нас неки од њих називају – каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Ако дође до решења које се нуди посебно са Запада, то ће још дубље закомпликовати живот народа који живи на КиМ без обзира да ли се ради о Србима или Шиптарима, како и они сами себе називају, јер је њихова држава Шћиприја, мада овде више воле да се зову Албанци. Ово што се сада догађа је још сложенија прича од оне из 1999. и све више личи на наставак оног што се на Косову догађало од 1690. и Прве велике сеобе Срба. Од тада је било 20 сеоба – упозорава митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић). Он за Данас објашњава који су све косовски „компромиси“ за СПЦ неприхватљиви. * Шта очекујете од политичких преговора у Бриселу у којима Београд тражи „компромис“, за који се јавно још не зна шта је? – Не разумем и не знам шта значи израз компромис. Ја се лично не надам много, с обзиром на све оно што се до сада догађало. Шиптари на Косову, наравно не сами, него првенствено Америка, очевидно су успијели од 2008. да доведу до положаја у коме смо данас и ми и они. Ако је Србија прихватила све што се договорило у Бриселу, укључујући оно што је било за време Тадића 2011. године, запањујуће је да Шиптари не прихватају ни ту заједницу српских општина. * Да ли је парадокс то што се СПЦ која је против независности КиМ залаже за ЗСО која би требало да се оснује и ради према Уставу и законима самопроглашене косовске државе и да у косовски систем „на мала врата“ интегрише преостале функције државе Србије на КиМ – просвету, здравство, културу..? – То тек сад избија на површину, раније се није ни знало шта је то ЗСО и под којим условима ће се формирати, тако да сте потпуно у праву. Заједницу су најавили тек кад су већ малтене поставили границе и признали их. Нема никакве сумње да се Бриселским споразумом кренуло беспућем. На нас су се у Цркви љутили што смо у своје вријеме одржали оно опело Влади и Скупштини Србије на протесту косовских Срба на Тргу републике, који су били против тог споразума. Међутим, сад се показује да смо све то предосјетили још 1982. оним Апелом који смо упутили као група београдских интелектуалаца и неколико нас из Цркве. * Зашто је Сабор чекао овако дуго да се одреди према косовском проблему – прошла су два споразума у Бриселу и сад је најављен и правно обавезујући документ на који се Србија обавезала на почетку преговора са ЕУ? – Црква није чекала, јер постоји Саборски меморандум из 2003, који је чак, рекао бих, радикалнији од овог садашњег саопштења Сабора. Ево, ја помињем и 1982, кад је Црква јасно и кристално казала свој став. Друго је питање што политичари нијесу били спремни да ослушну глас Цркве. Не знам колико су и данас спремни. Ја знам да и у вези овог саборског саопштења има отпора, иако га Сабор не пише ни против кога. Господин Вучић каже да Сабор не даје никакво решење. Како не даје? Сигурно да не даје компромис, јер не знам шта то значи и шта се под тим подразумева? То свакако није диоба, јер би то значило давати своје за своје, као што је казано у тексту Саборског саопшења. * Да ли то значи да међу српским архијерејима нема заговорника поделе КиМ, иако се прича се да је овај део саборског саопштења „тешко“ усаглашен? – Апсолутно, нема ни једног епископа у Сабору који би подржавао било какву подјелу или на крају крајева признање Косова. Патријарх се, као најугледнији у Сабору, не једанпут, изјаснио о томе. * Сада се помиње као решење и размена територија – север КиМ за Бујановац, Медвеђу и Прешево, а поједини приштински кругови ту виде и Санџак или Рашку. – За Цркву је то апсолутно неприхватљиво. * Шта мислите о предлозима које за сада незванично помињу – замена Република Српска за КиМ? – То је уцењивање и то апсолутно не треба везивати. Питање РС је ријешено по Дејтону и као такво оно би требало да остане у БиХ, иако је тамо притисак. Питање КиМ је нешто друго. * СПЦ се противила распаду бивше СФРЈ, али је на крају на просторима Хрватске и БиХ, ипак, радила на интеграцији Срба у новонастале државе. Да ли је спремна да то евентуално понови и на КиМ? – Другачија је прича о Косову него о Крајини, иако нема никакве сумње да је оно што се тамо догодило плод насиља. Али, ипак је тамо Аустро-Угарска вјековима, као и Венеција у своје вријеме тамо владала. То је нешто другачије, док је Косово наш Јерусалим, сва наша култура, биће, ту се родила и држава , ту је средиште наше духовности, ту наше највеће светиње, тако да то не може да се упоређује једно с другим. * Колико је реалан утицај СПЦ на јавност у Србији и да ли би став СПЦ могао да утиче на исход евентуалног референдума, као својевремено гласање патријарха Павла на референдуму о актуелном Уставу СПЦ? – Вјерујем да утицај постоји, али лично сматрам да је референдум који сад помињу нешто потпуно бесмислено. Шта то значи – да се изјашњавамо да ли Београд треба да буде Србија и престоница Србије. То би било равно томе. Нико нормалан не би постављао питање референдума. * Многи мисле да је 1999. после увођења протектората УН на КиМ СПЦ била та која је зауставила потпуно исељавање Срба. Да ли она и данас има снагу да спречи евентуални нови талас исељавања? – Нема никакве сумње да докле је Црква тамо, ту ће народа и бити. Ко мало дубље историјски гледа, на КиМ се исељавања врше већ 620 година непрекидно, а нарочито од времена Призренске лиге 1878, коју је ондашња Турска искористила да би на неки начин спријечила промјене које су се припремале на Балкану. Недавно уклањање граница и царина између Косова и Албаније показује да је овдје политика велике Албаније, која се темељи на Призренској лиги, причи без прекида, која се сада шири преко Македоније и допире до Грчке, све до Јањине. После Другог светског рата, кад је за вријеме такозване велике фашистичке Албаније на КиМ убијено око десет хиљада Срба, а између 100 и 150 хиљада протјерано, овде је дошао комунизам који је у много чему заслужан за ово што се дан данас догађа са Косовом. Надамо се да ови данашњи неокомунисти неће наставити ту причу. * Споразум о демаркацији границе између Косова и Црне Горе, који је ступио на снагу 4. јуна, доживели сте као „антицрногорски чин“, више пута подсећајући јавност да је Метохија до 1945. била у саставу Црне Горе. Због чега сте задржали титулу егзарха Пећког трона кад СПЦ од 1920. има патријарха? – Многи заборављају да је од 1913. до 1945. Метохија све до Призрена припадала Зетској бановини, односно Црној Гори, а титула егзарха пећког трона је доказ да је Црква једна јединствена била вјековима. То је одговор Митрополије црногорско-приморске нашим монтенегринима који тврде упорно да је, наводно, укинута Црногорска црква 1918. и да зато они стварају некакву своју цркву. То је морбидна лаж. Митрополит црногорски је све до Митрофана Бана, од 1750. носио титулу егзарха Пећког трона и ја сам тражио од Сабора да се обнови та титула, која показује да се сва та митологија монтенегринских неокомуниста темељи на лажи. Све је лаж, обмана и митологија, као што Македонци имају митологију да су потомци Александра Македонског, која сад пропада. *Шта ће повратак Мила Ђукановића на место председника Црне Горе значити за однос власти према Митрополији? – Још никаквих знакова није дао. Ја лично сматрам да би морало да буде нормалније, јер и они схватају да је садашње стање потпуно ненормално. Они подржавају и издржавају ову секту која је фомирана. Влада више даје тој секти него свим традиционалним вјерским заједницама у Црној Гори, иако виде да је то пропала прича, јер нема утемељења у народном и црквеном бићу. * Колико ће политички договор Грчке и Македонске владе о новом имену ове бивше југословенске републике утицати на решавање канонског статуса МПЦ? Шта је Сабор СПЦ одлучио поводом одлуке Бугарске православне цркве да прихвати канонску непризнату МПЦ за своју „ћерку – цркву“ и решава њен канонски статус и недавне одлуке васељенског патријарха да се у то умеша? – Синод би у име Сабора СПЦ требало да се обрати Васељенском патријарху како би му скренуо пажњу да се нада да Цариград неће направити потез који би био катастрофалан за Православну цркву нашег времена и Васељенску патријаршију. Ми смо непрекидно били спремни за разговор са нашом браћом из Скопља, који је, после споразума из Ниша из 2002. који није спроведен зато што су на изборима у Македонији тада победили ВМРО-вци, прекинут силом прилика јер је данашњи архиепископ охридски и митрополит скопски Јован – оставши вјеран договору – стављен под суд. Мислим да се сад завршава његово суђење и Сабор и наш патријарх су расположени да се наставе ти разговори. Природно је они сад не могу бити настављени без архиепископа Јована и тројице његових епископа, они су на том подручју једини канонски признати епископи у Васељени. * Зар није Руска православна црква због ослобађања архиепископа Јована из затвора преузела улогу посредника у решавању македонског црквеног случаја? – Јесте и он је једно време после тога боравио у Петровграду. Руска црква је инсистирала да наставимо дијалог, али до тога није дошло зато што су они и даље судили митрополиту Јовану. Ми смо тражили да се прекине то бесмислено суђење. Нажалост, бојим се да њихове владике нису дорасли времену и довели су у ово стање. То њихово одвајање од Цркве, у конкретном случају од СПЦ одваја их и као државу и као народ од свеукупног Православља. Они сад покушавају да пронађу излаз, али на погрешан начин. Обраћају се Бугарима који немају никакве везе са њима, а изјаве које је сад дао Цариградски патријарх, могле су да важе пре 1920, пре него што је дат Томос СПЦ, јер од тада па до данас то су епархије СПЦ. * Постоје ли у православном свету тенденције да се Православље врати тамо где је било пре давања аутокефалности помесним националним црквама и да ли и у СПЦ постоје јаке „фанариотске струје“? – Такве идеје можда постоје једино међу неким теолозима Цариградске патријаршије и Атинске архиепископије. У другим помесним црквама нема говора о томе и то је већ и немогуће да се догоди после овог великог сабора на Криту. У Енциклици овога сабора потврђено је свеправославно да постоји 14 аутокефалних православних цркава и од тог тренутка оне нису под надлежношћу ни мајке Цркве, што Цариград јесте за нас словенске цркве, него је за њих једина одговорна свеправославна пуноћа. То је и одлука свеправославне конференције из 2009. године, на којој је остало недоречено само како се потписује томос за аутокефалију коју предлаже било која помјесна Црква за један свој дио као „мајка црква“, а кад све помјесне Цркве консенсусом то прихвате онда се издаје томос. То је био један од разлога да Цариград одбије да тема о аутокефалији буде међу темама на сабору на Криту, иако је то било предвиђено. Нови Устав СПЦ у мају 2019. Нови Устав СПЦ, према речима митрополита Амфилохија, требало би да се донесе на редованом мајском заседању 2019, јер ће предстојећи јесењи сабор бити посвећен црквеној просвети. Митрополит каже да рок који је Сабор одредио за примедбе на Нацрт предлога новог црквеног устава – 1. новембар, не важи само за епископат, него за све чланове СПЦ. На питање како коментарише прве критике правних стручњака који сматрају да Преамбула и нормативни део предложеног документа „угрожавају саборност, национални и историјски идентитет СПЦ и воде ка њеној конфедерализацији и развлашћује патријарха“, митрополит Амфихије, иначе председник многочлане „уставне комисије“, одговара да предложени текст свакако није коначно решење. „Преамбула је еклисиолошки увод у Устав који није толико уобичајен ни код других помесних цркава , али је исправан, управо саборан. Инсистира се на саборности Цркве… Многи су критковали предлог да се патријарху врати титула Светога Саве – намјесто ”Патријарх српски“ – ”Патријарх српских и поморских земаља” – будући да је данас СПЦ присутна на свим морима и океанима, каже митрополит Амфилохије, напомињући да је, судећи према првим реаговањима епископа мало вероватно да ће проћи предложено укидање Патријаршијског управног одбора. Неслагања око Критског скупа *Око статуса скупа на Криту постоји велико неслагање у православном свету зато што на њему нису све помесне цркве учествовале, пре свих Руска црква као најмногобројнија. Колико су одлука са Крита обавезујуће? – Све зависи колико су оне истините, јер никад није снага у броју, него у Господу, у истини Божјој. Тако и одлуке које је овај сабор донео – ако су истините и сагласне вјековном предању Цркве православне онда треба очекивати да их прихвате и ове цркве које нијесу биле на Криту. Мој утисак је да суштинске одлуке тог сабора нијесу доспеле на прави начин до јавности. Ми смо штампали у два издања све наше текстове и текстове Сабора који су објављени чак и на грчком, али је то остало непримјећено што видим и по реакцијама ових ревнитеља не само код нас, него и Русији и шире. Ипак, ја сам увјерен да, сем те једне теме коју ни ми нијесмо потписали, нема никаквог разлога да се остале одлуке не признају свеправославно. Наших 20 екископа није потписало тему о извиканом екуменизму – односу са осталим хришћанским заједницама, иако нам неки наши ревнитељи приговарају како смо екуменисти. На сабору на Криту донета је и веома важна Енциклика која је мало запажена у јавности. Овај сабор је потврдио и дао васељенски значај Сабору светог Фотија из 9. вијека, где се осуђују филиокве и римски примат. Критска енциклика је потврдила и Паламитске саборе из 1341, 1351, 1368. на којима је указана суштинска разлика између схоластичке теологије западне римске теологије и Православља. Ту је у учењу светог Григорија Паламе суштина наших разлика. Такође, овај сабор на Криту је потврдио саборске одлуке из 1484. године којим су поништене одлуке Флорентинске уније из 1439, као и неких антипротестантских сабора из 17. вијека, те сабора из 1870. године који је био против етнофилетизма као „змијског отрова и отровне јереси која разбија јединство православља“. То је онда било против Бугарске егзархије на коју се сад ови наши сироти Македонци позивају губећи своју црквеност. Овим признањем Фотијевих, исихастичких и других сабора практично је осуђен лажни екуменизам, а за разумне људе тиме је осуђено све оно што је отуђење од изворног учења Православне цркве. Статус у Светском савету цркава *Недавно је у Новом Саду била конференција Европског савета Цркава који је огранак Светског савета Цркава. Иако је Сабор донео одлуку о иступању СПЦ из ССЦ какав је њен статус у том савету? – Ми нијесмо изашли. Та одлука Сабора донета је 1997, али под условом да то не уради сама наша Црка него да заједно са осталим православним црквама донесе одлуку. И био је један свеправославни сусрет у Солуну око 2000. године који је допринео да у одлучивању у Светском савету цркава не буде надгласавања, а православним цркавама дато је право да издају своја посебна саопштења и да не прихватају неке већинске одлуке, тако да је та наша саборска одлука имала ефекта. СПЦ је и даље остала у Савету, јер је основно својство Цркве Христове, почевши од самог Христа да не може да прекине дијалог ни са ким. Црква је у дијалогу, Бог је у дијалогу, од искони до данас и то треба да остане. Сад код нас постоји тенденција да, као и Римокатоличка црква, будемо посматрачи у Светском савету цркава. Ја лично сматрам да би то било најздравије, због тога што се унутар Православне цркве стварају диобе и поједини епископи и патријарси се оптужују за римоцентрични и протестантски екуменизам, нарочито од оних који се одричу богочовечанског екуменизма Цркве Христове. Крај константиновске епохе и Црна Гора – Ја бих рекао да је костантиновска епоха односа Цркве и државе завршена. Започела је са царем Константином 313, односно 325. и завршила се пре 100 година убиством царске породице руске. Више немамо хришћанске државе. Сад су то углавном секуларне државе, које су завладале Европом и Америком, тако да више не може да постоји та симфонија између Цркве и државе каква је била кроз вјекове. Али требаће времена да се реши питање плодова те константиновске епохе, нарочито када је реч о односу са нацијом и државом какав је био у времену кад су државе биле хришћанске и кад су владари били крштени. Рецимо, сад у Црној Гори власт тражи да управља Црквом као за време краља Николе, иако су на челу Црне Горе атеисти , а њихова држава је секуларна и, као таква, нема никакве везе са устројством Краљевине Црне Горе из времена Петровића, који су били митрополити па владари, а краљ Никола владар па митрополит. Био је крштен човјек, који се чак у младости носио мишљу да се закалуђери. Оваква Црна Гора, испод Брозовог шињела рођена, само по имену има везе са Црном Гором краља Николе, а они који је воде би сад да се понашају према Митрополији на начин као што је могао да се понаша краљ Никола, крштен човек у чије је вријеме Православље било државна вјера. На страну што би Митрополијом да влада власт која чак не признаје постојање Митрополије црногорске у Црној Гори, покушавајући да је замјени својом племенском сектом званом ЦПЦ. Ми смо ту, по њима, као окупатори, како нас неки од њих називају – каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...