Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данас'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиo је свету архијерејску Литургију на празник Сретења Господњег у цркви Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Патријарху су саслуживали Протојереј-Ставрофор Ненад Поповић из Лазарице у Бирмингему, Јереји Арсеније Арсенијевић старешина храма, Ново Гојић, Душан Михајловић из парохије св. Николаја охридског и жичког у Чилеу, протођакони Стеван Рапајић и Ненад Михаиловић, ђакоди Драган Танасијевић, Бошко Савић и Филип Милованчевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На крају Литургије Његова Светост је подсетио на догађај кога се данас молитвено сећамо и рекао о старцу Симеону Богопримцу и пророштву које се испунило тог дана, као што су се испунила сва друга пророштва и она која ће се испунити. Патријарх је истакао да је ово велики празник и додао да је Господ свуда, али је најприсутнији у светим храмовима, када смо најближи једни другима. Свјатјејши је подсетио и на историјат празновања. "Без пута Истине наш живот је празан!" рекао је Патријарх и додао да је наша права домовина царство Божије. Извор: Радио Слово љубве
  2. У свијету се 8. фебруара обиљежава Свјетски дан брака. Идеја о обиљежавању овог Дана започела је у Луизијани 1981. године, док је двије године касније уведен појам “Свјетски дан брака“. Само један дан није довољан да се брак очува али је прилика да се подјети на Свету тајну, његову вриједност, смисао и значење, о чему смо разговарали са протојерејем-ставрофор Слободан Јокић архијерејским намјесником никшићким. “Не смијемо себе себично стављати изнад свог супружника. Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак“-каже отац Слободан Јокић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  3. Манојло

    Некад један, данас сто

    Задњих година све је више превода Библије на српски језик. Некада смо имали само један цели превод, Даничићев и Караџићев, а данас их има све више и више. Сви преводиоци критикују Вука и Даничића а нико да се сети, по угледу на велике народе и језике, да поправи грешке у наведеном преводу. Колико су само пута Енглези и Американци "апдејтовали" Свето писмо - "верзију краља Џејмса". Вуков превод Новог завета је наша помесна црква поправљала, па одустала и с временом је настао превод Комисије Светог архијерејског синода Српске Православне цркве. Да ли је Вуков превод за потпуно одбацивање? Није, треба га ту и тамо поправити, исто као и Даничићев. Наравно да није за богослужбену употребу, али је сам за себе споменик српског језика и ужитак је читати га. Код Даничића у Старом завету има и по која грешка, то треба исправити, језик се може и осавременити. Не треба само омаловажавати старије, треба и поштовати. Даничић је превео Стари завет са Тремелијусовог латинског превода са једне од верзија масоретског текста, и тај превод је јако добар. Књигу псалама је раније превео са руског језика и тај превод је Британско и инострано и библијско друштво укључило у превод Старог завета који су наручили од Даничића. Сам Даничић се касније жалио што и сам Псалтир није превео према Тремелијусу. Ево једног малог доприноса поштовању старине - поправка Даничићевог и Караџићевог превода, почевши са Књигом псалама. Од Руса опет према Русима, најминималнији поправак Даничићевог превода према руском црквеном преводу са старојеврејског језика. У наставцима, како је то већ рађено овде, али са другим преводима.
  4. Ријека Црнојевића је данас први пут постала ријека Јордан, рекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Ријеци Црнојевића, гдје је први пут организовано богојављенско пливање за Часни крст. Звучни запис беседе „Све ријеке које се данас благосиљају постају нова ријека Јордан. И сви који се погружавају у дио од ових вода задобијају Духа Светога животворнога и просвећују се свјетлошћу Христове личности, живога Бога, који се јавио на Јордану“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је само живот који се родио у Витлејему и крстио у Јордану вјечни живот. „И од тада, па до краја свијета и вијека човјек, који је пролазно биће на земљи, рађајући се Духом и водом у тајни Јордана, у тајни облачења у Христа задобија живот вјечни“, казао је Владика. Владика је истакао да је Обод Црнојевића засијао том свјетлошћу Христовог Богојављења прије пет стотина година. „Оне свете књиге које су штампане овдје су књиге које говоре о Христу, који се родио, који се јавио“, нагласио је он. Митрополит је замолио Ријечане да, ако хоће да буду наследници својих предака, чувају ћирилицу. „Ако на Ободу Црнојевића нема ћирилице, онда нема Ријечана, нема Обода. Боље онда срушите Обод“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да данас у Црној Гори влада окупаторско писмо. „И срамно је то за Црну Гору. Овдје без ћирилице нема опстанка – једино ће га бити кад се Ријека Црнојевића врати ћирилици. И ово данашње пливање за Часним крстом није ништа друго него пливање за ћирилицом, за Црнојевићима, за Балшићима, за Петровићима. Наравно, и за Немањићима који су такође раније овдје владали“, поручио је Владика Амфилохије. Тридесетак пливача запливало је у хладну Ријеку испод Даниловог моста, а први је до крста стигао Ненад Јовићевић, који је од Ријечке црквене општине добио новчану награду у исзносз од 200 евра. Извор: Радио Светигора
  5. Епископ славонски Јован Ћулибрк, највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата, казао је да данас, седамдесет пет година од почетка Другог свјетског рата, има педесет срушених храмова на том подручју. „Данас у Пакрацу на мјесту храма Светог Илије стоји Туђманова биста“, нагласио је Владика Јован. Такође, поставља питање, гдје су велики борци за правду и истину да сваки дан обиђу јасеновачка стратишта. На празник Светог мученика Јакова Персијанца и Светог Јакова Ростовског, 10. децембра 2018. године, навршило се 27. година од невиног страдања мештана села Чечавац, Чечавачки Вучијак, Јеминовац, Рушевац и Шњегавић. Тог 10. децембра 1991. године у наведеним селима убијено је 42 људи, од тога само шеснаесторо њих старосне доби преко 70 година. У присуству надлежног пароха пожешког, родбине жртава, представника Вијећа српске националне мањине Пожешке жупаније, дожупана, представника Удружења антифашиста Пожеге и Пакраца и верног народа, молитвени помен страдалима служио је Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски г. Јован. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил навршио је 72 године 20. новембра 2018. Нa сајту Московске Патријаршије се истиче да је отворен фотоалбум фотографија родитеља и породице предстојатеља Руске Цркве. Деда и отац патријархов били су свештеници а његов животни пут је неодвојиво повезан за историјом Цркве. Овај фотоалбум прати његов животни пут као ђака, студента затим и предавача и ректора Лењинградске духовне академије, представника Руске Цркве у међународним организацијама, епархијског архијереја Смоленске и Кaлининградске епархије, председника Одељења за спољне црквене односе. Фотографије показују и разне етапе богослужења Његове Светости, све до уздизања на патријарашки престо. Извор: Српска Православна Црква
  7. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери која се сваке недеље одржавају у конаку Капеле Свете Петке на Калемегдану, 14. октобра 2018. године предавање под називом "Од мита до науке - место и идентитет теологије данас" одржао је Велибор Мартиновић. Какво је место и какав је индентитет теологије у савременој констелацији научних и хуманистичких дисциплина? Какав је међусобан однос духовних и природних наука? Да ли је теологија онтичка наука (једна од регионалних)? Треба ли теологија “слушкиње” или мора да почне да са пуном пажњом обраћа пажњу на ставове и закључке других наука?! Каква је друштвена одговорност теолошког дискурса данас и какав је њен задатак у мисији ad intra. View full Странице
  8. Мислим да је око 15 људи данас погинуло у Србији у саобраћају. Јутрос се десила страшна несреће услед магле, тако да је иако на аутопуту који је најбезбеднији за саобраћај, у ланчаном судару погинуло седморо људи. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:753951-POGLEDAJTE-Ostaci-smrskanih-vozila-u-obe-trake-stradalo-petoro-srpskih-i-dva-makedonska-drzavljanina-FOTO--VIDEO Вечерас још једна страшна несрећа са четворо погинулих: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:754023-JOS-JEDNA-TRAGEDIJA-Sudar-slepera-automobila-i-kamioneta-kod-Svilajnca-cetvoro-mrtvih
  9. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. ризница богословља

    Данас је празник Светог свештеномученика Иринеја Лионског

    Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква
  12. Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Његова Светост Патријарх српски Иринеј данас, 31. августа, започиње своју прву званичну посету Епархији аустријско-швајцарској. У пратњи Свјатјејшег су протођакон Стеван Рапајић и управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић. Свечана доксологија и дочек Патријарха Иринеја биће у цркви Успенија Пресвете Богородице у Цириху и у продужетку вечерња служба. Патријарх ће сутрадан, 1. септембра, служити свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Цириху. Вечерњу службу ће служити у храму СПЦ у Луцерну. У недељу, 2. септембра, Његова Светост ће освештати Храм Св. Ћирила и Методија у Берну и служити Литургију. Како је најављено, сусрети са високим црквеним и државним званичницима биће одржани 3. септембра. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  14. АлександраВ

    Шта је ово што се данас Србијом зове?

    Каква је ово земља? Чија је ово земља? Где је она земља за коју смо веровали да смо њени становници? Где смо ово дошли? Шта се ово спрема? Где је ово? Политика нам мозак попила, браћу посвађала, темеље извалила, главе поразбијала и границе испомерала. Власт нам је постала смисао живота, мерило успеха, једина црква, а фотеља врховно божанство. Идиоти су нам постали мудраци, а умни људи су одстрањени, јер ваљда ови који мисле да су паметнији сматрају да је умни човек исто што и умњак, па се мора извадити да не боли идиоте. Сексуалне су нам слободе постале важније од слободе за коју нам је народ гинуо и за њом од постања чезнуо. Мањине су постале већина. Ово је земља у којој је жута штампа постала нова библија, а библија новина чије уредништво мрзе сви. Крв нам се осладила. Крв нас раздваја уместо да спаја. Крвавим ножевима се све потписује. Крвљу се плаћа свака реч, иако ниједној речи нико не придаје значај. Од речи не можеш живети, али од ње ћеш лако погинути. Крвави трагови за нама остају. Крв нам тече са свих извора и да бране правимо на рекама крви, имали бисмо струје за две вечности. Паре су замениле памет, пушке су нове речи, бомбе су аргументи, обећања су постале лажи, истина је протерана са човечношћу и рат се сматра новим миром. Поделили смо се по свему, па и по ономе за шта нисмо ни знали да постоји. Сви смо у расулу и свако је сам за себе, па не види ни родитеље, ни браћу, ни сестре, а предака се одричемо, јер тек њима и за њих ништа учинили не бисмо. Што да чинимо нешто за некога ко је за нас дао све? Срамота је бити брат брату у овој земљи. Смрт нам се увукла у државу, па се живи као да се цео живот мре. Стално смо гладни, а сви отегли трбушине. Вечно смо незадовољни, а осмех нам не силази са лица. Ништа нам не одговара, а ни за шта се не боримо. Све нас жуља, али тако нам је потаман. Историју поричемо, јер је ово доба поражених, па би било добро сврстати се на њихову страну. Стид смо одавно изгубили, па смо престали бити људи. Сахрањујемо живе, а мртве заборављамо. Подижемо бисте онима који их нису заслужили, а рушимо онима који су нас подигли на ноге. Сви су у овој земљи познати, а нико не зна због чега. Свако је паметан, али нико да своју памет докаже. Више нам ништа бесплатно није занимљиво, јер се не може украсти. Завесе су навучене да други не виде шта радимо, а преко разноразних мрежа смо се оголили до краја и остали у њих ухваћени. Издајице су овенчане ордењем, а патриоте проглашене хушкачима. Када греје – много је вруће, када пада киша – много је депресивно, када веје снег – блокирани смо, а када пада лишће – процвета шљам на телевизији. Уздигли се сви ниски, високи на темена попадали, огласили се неми, ојезичили тупави, добри се искварили, а кварни се погорили, сиромашни још осиромашили, а богати се добогатили. Верни се разуверили, замонашени се рашчинили, заклети заклетву погазили, кривци су помиловани, убице су амнестиране, злочинци су добротвори, великани заборављени и коров се расцветао. Проклетство предака нам на сваку кућу удари, рука сваког брата постаде братоубилачка, сва нам вера ишчезну у доказивању, све душе остадоше на трњу кроз које смо се провлачили, све нам се заслуге оспорише, победе порекоше и злочини позлатише. Висе обешени људи по гранама, а ветар их љуља и кроз те конопце свира химну неке непознате земље која се нашом чини. Све заспало, обневидело, повукло се, окрезавило, занемоћало, затупело, отупело. Они које видимо, раскошно живе у својим мишјим рупама и хвале се слободом дарованом им уз окове. Ти људи су послушници свих господара, свирачи на сваком инструменту, црви у свакој јабуци, али носе некакву круну, какву-такву, па нека је и мишја, иако је од мачака дарована. У овој земљи би сви да буду крунисане главе и да владају, иако не владају ни собом. Сви смо важни, нема небитних, нема сувишних, нема ситних, а када нас врабац са гране гледа, од мрава нас не разликује. Толики смо. Шта је ово што се накотило? Шта је ово што се размилело и из септичких јама испузало? Шта је ово што се помамило и осилило? Шта је ово што мисли да је нешто? Шта је ово када није народ? Шта је ово што се данас Србијом зове? Милан Ружић Извор
  15. Укратко, да би се судило али и учествовало у политици, потребна је добра логичка спрема и познавање институција Владимир Коларић Опште образовање, право гласа и могућност учествовања у јавном дискурсу путем друштвених медија, довели су до тога да се готово сви осећају позваним да меродавно суде о политичким питањима. Политика постаје опште власништво, а не вештина која тражи посебна знања, умећа и таленте, а хиперполитизација неминовно води деполитизацији, што је врло опасна тенденција. Претендентима на учешће у политичкој јавности, чак и ако имају извесну образовну спрему, најчешће недостају релевантне информације, познавање политичког процеса и институционалног система, познавање политичке теорије и философије, а о самоконтроли и самодисциплини која би спречавала да политика буде само испољавање личних фрустрација или поље остварења личних интереса да не говоримо. Због тога су теорије завере и геополитика најпривлачније за аматерске интерпретације, као и сви затворени идејни склопови, који лако успостављају сопствену одрживу логику, и стварају конфликтност које је лако представити као ангажованост. Наше политичко образовање и даље пати од склоности идеолошкој декларативности или од пуког спровођења већ припремљених агенди и најчешће му недостаје истинска аналитичност и институционална свест. Укратко, да би се судило али и учествовало у политици, потребна је добра логичка спрема и познавање институција. Јер и за бављење геостратегијама, није лоше знати нешто о законима и буџетском систему, како се не би лупетало и залудно трошила енергија. Платон је, у складу са својом метафизиком, сматрао да државом треба да управљају философи. Неки други су говорили да то треба да буду „људи посебног кова“. Данас је можда боље рећи да то треба да буду људи способни да јасно сагледају реалност и да понуде конкретна решења заснована на озбиљној анализи и познавању институционалног контекста. Да би се тај контекст рушио или мењао, такође га је потребно познавати. И знати како се ствара нови. Такође, и управљачи су само људи и погрешно је тражити моралну или идеолошку беспрекорност. Ипак, потребно је очекивати структуру личности која је способна да одоли зову похлепе, уцене и застрашивања. То увек, а посебно у наше време свеопште премрежености и конформираности, захтева немалу жртву. Потребно је веровати да појединачни човек ипак нешто може, да деперсонализоване силе нису оно што о свему одлучују и оно непробојно. Појединачан човек, повезан са другим људима, спреман да служи држави, чији институционални систем познаје, и народу, који нити презире нити идолатризује, него ради све у својој моћи да му помогне да живи у миру са самим собом и са другима. И при томе човек који ипак нешто зна, који види јер зна, како се ствари заиста одвијају. Највећи део тога никада неће рећи, свакако не јавно, али његова дела ће – уз све успоне и падове – сведочити. Свако од нас може бити тај човек, јер ништа нас у томе не спречава осим нас самих. Извор
  16. Поуке.орг инфо

    Три ствари због којих смо данас срећни?

    1. Коначно лепо време 2. Шетња кроз парк и разговор са неколицином драгих људи 3. Домаћи еспресо
  17. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског  Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014).   Извор: Митрополија црногорско-примиорска   ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ:          
  18. На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, прије педесет година, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ: View full Странице
  19. У име Оца и Сина и Светога Духа!   Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље!   Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак.   Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом.   Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље.   Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине.   Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“.   Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин.   Извор: Православие.ру
  20. У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, на стоту годишњицу од стрељања царске породице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију на дрвеном подијуму испред спомен-храма у Јекатеринбургу. Пре причешћивања мирјана Свјатејши Владика се обратио верницима првосветитељском беседом, коју доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  21. Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан. „Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени. Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији. „Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит. Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови. „Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита  црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“ Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас. Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким  Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао. „Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола. „Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић. Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×