Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'данас' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 76 results

  1. На дан рођења Светог Јована Крститеља - Ивањдан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећену овом Светитељу у Грделици.мПреосвећеном Владики саслуживало је свештенство власотиначког намесништва и парох ораовички јереј Саша Станимировић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Храм је био премали да прими окупљени верни народ, тако да су многи испунили и прелепу црквену порту, а будући да и општина Грделица овај дан обележава као своју славу, присутан је био и заменик председника општине са другим представницима општинске власти, као и представници јавног и културног живота ове вароши. У надахнутој беседи о Светом Јовану Крститељу, Његово Преосвештенство је подсетио да "..данас прослављамо Сунце које је најавило долазак Дана Господњега, осмога дана Царства Божијега, јер је Свети Јован Крститељ последњи пророк Старога Завета, а први апостол Новога Завета". Како је за Радио Глас Православне Епархије нишке известио старешина храма, јереј Слободан Бошковић, након Свете службе, учињен је литијски опход око храма уз ломљење славског колача и богату трпезу љубави за све окупљене. Извор: Радио Глас
  2. Моја прва реакција када је Горан Весић објавио да има наш мејл била је да нам службе пресрећу комуникацију, каже за Цензоловку Југослав Ћосић, директор програма ТВ Н1. Он подсећа да је новинарима у Србији најтеже било када је Александар Вучић био министар информисања, а одмах после тога – данас, када је Вучић постао председник. Откако је Телевизија Н1 почела да ради 2014. године, новинари те медијске куће готово непрестану су етикетирани од стране највиших државних функционера, укључујући и председника државе. Корак даље отишао је заменик градоначелника Београда Горан Весић који је прошле недеље изнео у јавност информацију о томе да има интерни мејл Н1 у коме је новинарима дат план рада у вези са извештавањем о радовима у Улици 27. марта, оптужујући их да врше кампању против власти у Београду. На то је Телевизија Н1 одговорила да никада није било ни усмене ни писмене директиве за кампању против градских власти, већ да Весић смишљено обмањује јавност и наставља кампању против Н1, док је Југослав Ћосић изјавио да Весић прогони новинаре те телевизије и прети им. Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал ипак неће покренути истрагу против Весића због објаве мејла – јер за то "нису испуњени услови". С друге стране, адвокатски тим Н1 ради на кривичној пријави против заменика градоначелника због објављивања интерне преписке. Претње физичким насиљем, као и обележавање новинара Н1 да су издајници и страни плаћеници, готово да су свакодневица. То нас неће обесхрабрити, каже за Цензоловку директор програма Н1 Југослав Ћосић. Које бисте претње и нападе на новинаре и уреднике Н1 издвојили као најтеже од када сте почели да радите 2014. године? Било их је доста, али увек је најтеже када нападе и кампање од стране власти прати талас различитих претњи. У таквим ситуацијама стрепите да ли ће нека од тих претњи бити реализована. Ми имамо дугу и фрустрирајућу историју убистава новинара и напада на новинаре. Ти напади су циклични и смишљени како би нас на дуге стазе застрашили и обесхрабрили да свој посао радимо професионално. Заменик градоначелника управо лично води кампању против Н1. Све што говори је неистина. Која је била ваша прва реакција када је заменик градоначелника Београда Горан Весић рекао да има ваш мејл? Да нам службе пресрећу комуникацију. Како бисте назвали ситуацију у којој морате да објашњавате како је најнормалнија ствар да уредник и новинар имају комуникацију и да се заједно договарају како ће урадити одређену тему? Као апсурдну. Али и опасну. Могу тако и метеорологе који најављују кишу и олују, само ако раде за независне медије, оптуживати да су заправо мрачњаци иза чијих се прогноза крију напади на Александра Вучића. Ослањају се на то да највећи део публике нема могућност да било шта провери, јер власт контролише огромну већину медија и проток лажних информација и спинова. Да ли су притисци и претње најтежи део новинарског посла? Јесу. У Србији свакако. У нормалним земљама не постоје тако патолошки и опасни притисци на медије и претње новинарима. Шта вам кажу новинари кад добију задатак да извештавају са догађаја којима присуствују функционери из СНС-а? Да ли су, после свега, унапред припремљени на етикетирање? Колико је тешко да у таквим околностима раде свој посао и да ли осећају страх, мучнину или зебњу када, на пример, одлазе на конференцију код Александра Вучића? Наравно да се не осећате нормално и безбедно када сте предмет константног етикетирања. Осећају све што сте набројали. И то је оно што видите. А оно што се не види јесте да им, охрабрени тим трендом, прете чак и ПР сарадници политичара попут ПР сарадника Горана Весића који новинарима Н1 прете да никада више неће моћи да му поставе ниједно питање које унапред нису послали. Али новинари Н1 исто тако знају да не раде ништа погрешно, напротив, и да та перманентна кампања има за циљ да нас обесхрабри да идемо тим правцем. Новинаре Н1 неће обесхрабрити, а као што сте могли да видите из последњег саопштења нашег инвеститора, Н1 за своју уређивачку политику има јаку и веома јасну подршку. Како се осећате ви као директор програма такве телевизије? Дуго сте у послу, у Србији никада није било лако бавити се новинарством. Кажете ли некад себи да вам је свега доста? Никада то себи баш тако драматично нисам рекао. Али увек има криза и дилема… Заморно је и стресно бавити се константним притисцима и претњама. Томе никад краја. И кад крену ти таласи напада. Трагедија Србије, барем из мог новинарског угла, јесте то што је наталитет медијских полтрона далеко већи од природног наталитета. Тешко ми је да то разумем. Србија неће мрднути даље док број нормалних медија не буде већи од броја ових других. Нигде се то није десило, па неће ни у Србији. У праву сте, иначе, сасвим, у Србији никад није било лако бавити се професионално новинарством. Има ипак неких разлика. Најтеже је било када је Александар Вучић био министар информисања. Најгоре иза тога је сада када је Александар Вучић председник Србије. Опште је познато да представници власти избегавају да гостују на Телевизији Н1. Да ли их и даље упорно зовете иако знате да је мали број оних који ће пристати да дођу? Наравно да их зовемо. И нећемо престати. Водимо и евиденцију о свим позивима. Али да разјаснимо ово: на конференцијама за медије не могу да нас избегну. И наше вести су објективне и професионалне. Фокусирани смо на ставове председника и Владе, и преносимо их редовно. А то што се властима не допада критички приступ, то је универзални проблем аутократских режима. Не можемо их присилити да долазе, али нећемо због тога мењати нашу новинарску етику и уређивачку политику. Како гледате на напуштање студија ТВ Н1 министра Младена Шарчевића? Да ли је и његова реакција вид притиска на ваш медиј? Па наравно да је то облик директног притиска. За мене као новинара је феноменолошки занимљиво и запањујуће да господин Шарчевић, као министар образовања, перманентно демонстрира трагичан ниво способности да нормално комуницира са медијима. Да цитирам нашу новинарку из емисије "7 на Н1", министар је напустио емисију "када је схватио да ће у њој бити и питања". Кад је вама било најтеже да радите свој посао? За време агресије НАТО и бомбардовања. Тада сам радио као извештач Радија Слободна Европа из Србије. Са једне стране били смо, као професија, суочени са једним тиранским режимом и државним убиствима новинара, а са друге са бомбардовањем и разарањем Србије чији су грађани у историју Европе ушли као једини грађани неке земље који су пуних девет година демонстрирали и борили се да сруше тај мафијашки и злочиначки режим. Није га на крају срушио НАТО, срушили су га грађани Србије. Никада у историји новијих ратова, па ни у Ираку, нису бомбардовани и разарани енергетски системи, медији и снабдевање водом. Ти ресурси се и данас сматрају традиционално цивилним добрима а не ратним циљевима. Они су бомбардовали и енергетску инфраструктуру и РТС. А да Милошевић није признао пораз, верујем да би бомбардовали и системе за снабдевање водом. Тада бисмо вероватно имали кугу и колеру. Данас је главни ратни хушкач, без кога, по мојој процени из тог времена, вероватно не би ни било бомбардовања, саветник председника Србије. На кога тачно мислите? На Тонија Блера. Крајем прошле године запаљена је кућа новинара Милана Јовановића. Претње и напади на новинаре веома су чести. Шта вам то говори, где се Србија налази по питању безбедности новинара? Не тако далеко од Турске, у којој је тренутно више од 100 новинара у затворима. Замислите ту осионост и осећај сигурности са којим један високи функционер владајуће партије и председник општине и помисли да без последица може да организује или инспирише паљење куће једног новинара. Потом да на друштвеним мрежама он и његови симпатизери организују кампању напада на жртву. А на крају, ево за Цензоловку мале ексклузиве, његов адвокат нам је послао писмо у ком наводи да је Телевизија Н1 била необјективна у извештавању о том случају и о њему створила негативну слику, и прети судским процесом уколико у програму не отворимо простор и за његову страну приче. Оптужен је, био је у притвору, сведоци – учесници су се нагодили са тужилаштвом, признали кривицу, њега означили као налогодавца… Коју другу страну? Ко је одговоран за пад медијских слобода у Србији? Најодговорнији је лично Александар Вучић. Да ли вас зову људи из председниковог окружења? Рекли сте да су од вас тражили да не објављујете снимак са Параде поноса? Не. Не зову. Звали су наше инвеститоре. Последњи пример је када је недавно саветник за медије премијерке Србије звао једну од потпредседница Јунајтед групе. Јасно их је упутила на мене и рекла им је да ће ме обавестити о садржају тог разговора. Ја сам то јавно већ саопштио. Сада стрепим да ће предузети кампању и против ње лично. (Цензоловка)
  3. Са Васкрсом је из штампе изашао 277. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На преко 100 страна пред читаоцима је богат садржај – од теолошких тема, тема из језика, књижевности, историје, психологије, социологије… на челу којих су посланице – традиционална васкршња посланица Његове светости патријарха српског господина Иринеја чедима Српске православне цркве, и васкршња порука архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Васкрс позива на радост и зато на насловној страни Светигоре видимо Душу хришћанку која се радује свом васкрслом Господу и придржавајући се за руку свог Творца игра и поручује: Онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа! Тајну свијетлог празника читаоцима ће приближити текст „О Васкрсу“ мислиоца протојереја Александра Шмемана. Васкрсење најбоље свједоче они који су светошћу својом потврдили вјерност Христу. Један од њих је Свети старац Амфилохије са Патмоса, о коме пише Љиљана Поповић. На тему 800 година аутокефалности Српске цркве Његово преосвештенство епископ западноамерички Максим дао је интервју под називом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“. То јединство у различитости могло би бити сабирна идеја текстова објављених у овом броју. Како данас у новом вијеку посматрати подјеле, одгонета у свом излагању „Један народ двије нације“ протојереј–ставрофор Гојко Перовић. Други разговор је „Сами смо одсекли део наше историје“ са почившим историчарем др Тибором Живковићем. На суштинско, а не реторично питање „Да ли је Европи потребно хришћанство?“, одговара протојереј-ставрофор проф. др Владан Перишић. Питањем је насловљено теолошко и културолошко разумијевање зависности, онако како ту пошаст види протојереј проф. др Василије Термос „Ако је зависност одговор, како онда гласи питање?“. Још један наслов је израз запитаности – „Постоји ли хришћански филм?“ – а одговара Владимир Коларић, прозни и драмски писац и теоретичар филма и умјетности. Знано је да постоји хришћанска књижевност, посебно кад се мисли на средњовјековну књижевност, а ње се дотакла Исидора Ана Стокин у тексту начело „Memento mori” у српској средњовековној књижевности“. Љубитељима књижевности препоручује се „Предговор за Злочин и казну“ Беле Хамваша, као и есеј о Стјепану Митрову Љубиши, одломак из докторске дисертације „Медитерански свет у српској књижевности”, др Зорана Д. Живковића, и наравно „Коло у Горском вијенцу“ Стефана Танасијевића. Коло је глас народа, односно глас јединства, глас различитости у јединству. Дејан Мачковић у својој студији о колима „Коло као икона цркве“ каже да је коло природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. И сви ови текстови васкршње Светигоре као да су увезани у колу, у јединству, испреплетани, хармонизовани, сједињени васкршњом радошћу, и као што се цио годишњи круг богослужења утврђује у односу на празник Пасхе или Васкрса, тако су и ови текстови у свом колу, свом кругу, утврђени на основу празника над празницима. А оплемењени су умјетничким фотографијама Јелене Јанковић. На граници књижевности, теологије и историје су редови Светог Мардарија Ускоковића „Тихи кутак Христов“, објављени у новој Светигори у преводу Александра Вујовића. Светигора је објавила и цртице „Село Разбој, нада или проклетство“ из трилогије „Кроз пакао и натраг“ Мира Микетића. Пажњу читаоца ће привући текст Мирјане Огњановић „Неустрашива пијанисткиња Марија Јудина“, као и текст Сава Греговића и Велише Кадића „Капела на Ловћену, Његошево ремек-дјело“. Оне који желе да сазнају више о језику занимаће рад академик Бранислава Остојића „Дурмиторски говори и дијалекатска база Вукова модела књижевног језика“. Наклоњенији историји зауставиће се пред приказом Стефана Радојковића „Ораховачки попис жртава Другог свјетског рата“. Светигора је објавила и два писма. Једно је писмо дјевојчице Јелисавете Круљ мати Никодими и сестрама манастира Ормилија, а друго је писмо подршке оцу Миајлу Бацковицу од Стефана Валдегамберија из регије Венето, штампано на унутрашњој корици часописа. На последњим страницама су хронике из Митрополије црногорско-приморске и сканди укрштеница. „Данас се сва твар весели и радује јер Христос васкрсе и ад се уништи.“ Кад је Господ васкрсао, земља и небо су проговорили гласом радости. Том општем поју прољећа човјек је додао и своју химну побједи над смрћу, Господу. Свако умјетничко дјело које је надживјело пролазност јесте побједа над смрћу… A Васкрс је вјечна инспирација. Дјела српских писаца инспирисана Васкрсом сабрао је у књигу „Васкрс у српској књижевности“ др Зоран Ђерић, чији је приказ штампан у Светигори, као и нека од тих остварења инспирисаних Васкрсом – пјесма „Молитва“ Бранка Радичевића настала на Васкрс 1844. и пјесма „Васкрс у Гружи“ недавно упокојеног пјесника Добрице Ерића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У саборном храму Преображења Господњег у Загребу, богослужењима Великог петка и Васкрса началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, уз саслужење братства саборног храма. Богослужењима је присуствовало и мноштво верног народа међу којима су били и амбасадор Републике Србије госпођа Мира Николић, амбасадор Републике Грчке господин Ставрос Циепас и амбасадор Руске Федерације господин Анвар Азимов, председник Савјета за националне мањине Републике Хрватске господин Александар Толнауер, представник Српског народног вијећа господин Дејан Јовић, предсједник Привредника господин Никола Лунић и потпредседник Просвјете господин Синиша Таталовић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Your browser does not support the HTML5 video tag. Данас се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС. Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије. Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета. Извор: Радио Светигора / РТС
  6. У недељу Средопосну, дана 07.04.2019. године, на празник Благовести, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у капели Преображења Господњег у Даљ планини. Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Предраг Јелић из Даља. Светом сабрању присуствовали су и иконописци господин Немања Марунић, господин Драган Станковић и господин Бојан Загорац који су својом вештином и трудом фрескописали капелу Преображења Господњег. Владика Херувим се у својој архипастирској беседи обратио вернима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у коме смо се саобразили са речима архангела Гаврила када је благовестио Пресветој Богородици да ће она зачети и родити Спаситеља. Као што говори тропар овог дивног празника Благовести – данас почиње спасење роду људскоме. И заиста данашњег дана род људски добио је залог вечног живота, добио је пут којим треба да иде, а то је пут ка Царству Божијем, ка врлини и Јеванђељу. Кроз целокупно новозаветно Откровење, од Пророка и Претече и Крститеља Јована, па све до књига које нам говоре како ће страшан бити Други Христов долазак можемо поучавати речју Христовом. Речју којом је Он творио чуда и којом је и нама људима који смо жељни Речи и спасења омогућио да можемо имати заједницу са Њим. Данас се на Литургији отворила Тајна вечности, љубави и милости Божије. Кроз Тело и Крв Христово окусили смо Тајну данашњег празника. Данас смо ходили стазама спасења, стазама вечног живота. Многи су примери из Старог завета који су сведочили праведност и љубав коју је човек имао према Богу. Почевши од Аврамове жртве, пророка и мудраца па све до новозаветног Откровења. Све је то упућивало на Христа као Богочовека и Спаситеља који ће доћи да спасе род људски. У Тајни данашњег празника отвара нам се вечност, ако ходимо у Христу и у Христу обитавамо имаћемо живот вечни, имаћемо Царство Божије. Царство Божије је у сваком човеку, драга браћо и сестре. Само ако човек жели да открије то Царство и жели да има заједницу са Богом. Онда ту нема граница, нема нетрпељивости него влада хармонија и преображени начин живота. Једино у Цркви можемо окусити Тајну вечности и Тајну љубави Божије. Нигде другде у овоземаљским творевинама и тековинама не можемо да окусимо ту лепоту Живота. Све је у животу пролазно и материјално, а Тајна Цркве је Тајна вечности и живота која се непрестано благовести нама људима, како кроз данашњи празник тако и кроз све Тајне Цркве Божије. Много је Тајни које нас упућују на Тајну вечности и живота, на Тајну која нам отвара Двери Раја. Данашња недеља, недеља светог Јована Лествичника, установљена је да би ми кроз целокупни пост, од којег смо прошли четири недеље, сагледали своју душу и свој пут. Да ли смо се напојили врлинама? Да ли смо се напојили Јеванђељем и Речју Божјом? Да се преиспитамо. Свети Јован Лествичник био је синајски подвижник и цео свој живот посветио је исихастичком начину живота. Знао је да једина Љубав и једина Хармонија постоје само у Богу. Све остале тековине нису хармоничне. Оне су идиличне, али нам не омогућавају заједницу са Живим и Делатним Богом. У његовој Лествици, у делу које је оставио да бисмо се ми људи напајали његовим речима и искуством са Живим Богом, постављени су темељи врлинског живота сваког човека. Зашто је Црква баш у четврту недељу Великог поста установила прослављање светог Јована Лествичника? Управо због тога да бисмо сагледали свој живот, да сагледамо колико смо у ове четири недеље Великог поста сабрали у ризницу врлина. Колико смо врлински живели у ове четири недеље, а исто тако да се преиспитамо како ћемо живети до краја овог Часног поста. Ова наша светиња је данас имала велики благослов и, можемо слободно рећи, празник за наш целокупан народ и за ову свету обитељ. Данас смо осветили ове дивне фреске које ће нас увек, кад год се сабирамо у овом светом манастиру, подсећати на Тајну нашег Домостроја спасења. Видимо прелепе иконе, прелепе угоднике Божје који су својим животом и својом љубављу према Богу задобили венац вечне славе. Они ће нас увек подсећати како ми као народ треба да живимо. Да се саображавамо са њиховим животом. Да живимо, колико је то у нашим могућностима, на путу Јеванђеља и вечног живота. Овом приликом бих се захвалио нашим дивним иконописцима Немањи Марунићу, Драгану Станковићу и Бојану Загорцу који су својим рукама ово прелепо исликали и нама оставили да можемо да се угледамо на дивне светитеље које су они изобразили на овим зидовима наше капеле Преображења Господњег. Ову капелу смо и посветили Преображењу Господњем да би нас она увек преображавала и показала пут ка нашем спасењу. Они су то дивно осликали, са дивним композицијама и светитељима који ће нас увек упућивати на Тајну спасења и Тајну пута Јеванђеља Христовог. Стога нека је благословен данашњи дан и ово сабрање у нашем манастиру у Даљ планини и да се што чешће сакупљамо овде на светим богослужењима како бисте учествовали у Тајни Цркве, а то је света Тајна причешћа. Нека сте благословени и да достојно дочекамо радост Васкрсења Христовога. Амин. Радост празника се после свете Литургије наставила за трпезом манастирског конака. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. У крстионици посвећеној Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, која се налази у оквиру комплекса Светоархангелског манастира на Михољској Превлаци код Тивта, данас је служена прва Света архијерејска литургија. Началствовао је викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење многобројног свештенства и молитвено учешће великог броја вјерника из цијеле Црне Горе који су се сабрали да молитвом одбране светињу од рушења које је било најављено за јутрос у 9 часова. АУДИО ЗАПИС Протојереј Мијајло Бацковић је рекао да је Његошева црква на Ловћену разрушена, а да „ову нисмо дали“. „Ово је црква. Служили смо у њој Литургију и она је освештана. Од сада ко такне у њу, такао је у светињу, такао је у цијелу нашу Цркву“, упозорио је он. Он је заблагодарио свима присутнима. „Хвала вам на храбрости, свима вама који сте од синоћ овдје бранили светињу од десанта терориста из полиције који су схтјели да на силу сломе, прво дух православних Бокеља, а онда и ову нашу малу црквицу“, казао је отац Мијајло. Посебно је захвалио свим полицајцима који нису хтјели да учествују у рушењу црквице. „И који су се стидјели што су били дио свега овога. Хвала и нашој браћи римокатолицима који су данас дошли овдје да нас подрже. То је прави и истински екуменизам“, нагласио је он. Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић подсјетио је Никшићанина који је, наводно, на тендеру добио да руши ову Светињу, да је сваки који је рушио Ловћенску капелу лоше прошао. ,,Нико ко руши светињу не може добро да заврши. Стављам му на душу да пази шта ради, да не каже после да није знао“-поручује отац Момчило Кривокапић. Владика Методије је на крају Свете Литургије подсјетио на Његошеве стихове: Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала. „То су ријечи Ловћенског Тајновидца који говори о свјетлости и искри најдубљој у свакој твари, поготову у човјеку боголиком. Та искра и та свјетлост Христова се без удара и без крста, – а ми се налазимо у крстопоклоној недјељи, у сред часнога поста, – не би могла пројавити, ни наћи свој израз на најљепши могући начин. Не би могла да просвети и просвијетли цијелу творевину. А то је послање и призвање наше – свакога човјека и хришћанина“, рекао је Епископ диоклијски. Казао је сабранима на Служби да су управо они најљепша искра овога народа. „Од овога удара најљепше у овом народу што има, то је дошло овдје и пројавило свјетлост Христову. Неки подразумијевају цркве и храмове као грађевине и зидове, куполе и стубове, припрате и наосе, ограде и гробља. Своде их на димензизу да су то само неки културни или историјски споменици. То они, између осталог, и јесу. Али нијесу мртви споменици, који стоје празни, него су живи, живоносни и животворни, просвећујући и преображавајући. Јер, свако мјесто гдје се окупи народ са свештенством својим и са епископом својим је Црква“, објаснио је Владика. Владика Методије је нагласио да само добри и добронамјерни људи знају да је ово црква Божја. „И ви, као искра овога народа, ћете, ако Бог да, запалити и у оном другом дијелу нашега народа ту искру Божанске и Христове свјетлости да нас она преобрази све. Црква није војна база, како неки мисле, да заузима земаљске теритотије и просторе. Они који тако мисле, они бораве само у својим димензијама похлепе, властољубља и моћи од овога свијета. Црква Божија постоји већ двије хиљаде година, а на овом мјесту више од хиљаду година, јер Свети Сава је, оснивајући овдје епископију, само наставио оно што је овдје већ постојало“, казао је Владика. Преносећи благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Владика Методије је им је пренио и његову поруку да истрају и да се не боје. „Једино чега хришћанин треба да се боји јесте, не оно што ће да нам дође у сусрет, него како ћемо се ми понијети у ситуацији и животним околностима које нам дођу. Само тога треба да се бојимо – гдје ћемо ми у свему томе бити. Још једном вас благосиљам и желим да ова љубав Божја и ова свјетлост Христова која сија са ваших лица, и мир Божји – да се прошире даље. И да се крљушти са очију слијепих људи, који не виде шта раде, скину и да и они прогледају. И да се, – наше су то молитве, – сви овдје окупимо, јер ово није мјесто раздвајања и подјела“, поручио је Владика Методије. Владика Методије је на крају поручио да је манастир Михољска Превлака мјесто сабирања, помирења, љубави и праштања Светој служби Божијој предходило је окупљање јаких полицијских снага око ове светиње већ од 4,35 часова. Вјерници кажу да је полиција са угашеним свијетлима са мора покушала да тајно и нечујно опколи крстионицу у којој се мноштво народа молило и учествовало на служби Божијој. Протојереј Мијајло Бацковић је најавио да ће вјерници својим физичким присуством и даље чувати црквицу од рушења „све док не нађемо рјешење с министарством“. Радосав Рајо Војиновић
  8. Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део) Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 Светско православље се данас налази у несрећном положају. Духовна подела између народа Русије и Украјине у основи је геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује Храм Светога Саве је главна светиња српског народа, симбол духовне моћи народа, који је успео у временима тешких искушења да приведе крају ову вишедеценијску градњу. И ми се надамо да ће се храм веома скоро појавити у свој својој лепоти, како је био замишљен. И то што су Русија, руски мајстори, уз учешће руског народа, руске државе, Руске цркве дали тако значајан допринос украшавању овог храма за мене је велика част и радост. За мене је заиста радост што могу да представљам Његову светост патријарха московског и све Русије Кирила и да будем овде данас када се отвара нова страница сарадње између наших цркава, између наших народа, на путу ка завршетку посла на украшавању те главне светиње народа Србије, на месту не коме су некада давно биле спаљене мошти Светог оснивача аутокефалне Српске православне цркве, а где је сада велики тријумф православља. Храм Христа Спаситеља у Русији је такође поновно зидан у не баш најбоља времена за наш народ, у време великих економских тешкоћа и социјалних потреса. И упркос несрећама које су преживљавали народ и Русија, одвијао се препород тог храма, што је за нас био симбол непобедивости духовне моћи нашег народа. Сигурни смо да Храм Светог Саве представља то исто за сваког православног Србина – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве који је као изасланик патријарха московског и све Русије Кирила боравио у Београду како би присуствовао потписивању Споразума о наставку руског учешћа у мозаичкој декорацији унутрашњости Храма Светог Саве на Врачару. Храм Светог Саве има двоструку симболику српско-руских веза. Крмчија Светог Саве темељ је руског законодавства, а сада Русија враћа Светом Сави и српству кроз осликавање Храма и помоћ на његовој изградњи. Да ли схватамо колико су дубоке и дуговечне српско-руске везе, те да ли смо ми, подразумевајући да се браћа међу собом добро познају, долазили у ситуацију да поједини Руси боље разумеју Немце, а поједини Срби западњаке? За нас Русе Срби су толико близак и толико сродан народ, тако да нам је тешко да се присетимо неког тренутка када то није било тако. Наравно, сећање човека се простире на неколико деценија његовог личног живота, а обухвата и то што је у детињству чуо од својих родитеља. Али ми осећамо да смо увек били браћа, јер имамо заједничке погледе на свет и заједнички систем вредности, који је, наравно, формирала наша православна вера. После комунистичке, совјетске Русије тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. То је било време када су сви схватали да су са Србима, да су за Србе, чак и људи који нису најбоље познавали историју и који се нису посебно интересовали за питања духовности, нити су посебно ишли у цркву. А зашто сте ви за Србе? Зато што смо православци. Врло добро се сећам како је управо тих дана 1999, на таласу тог огромног огорчења које је у Русији изазвало такво безакоње према братском народу, у нашем народу, који је до јуче био васпитаван у совјетском и у атеистичком духу, постојало уверење да смо ми православни. То је искуство које бих могао да поделим, оно што се десило за мог живота. Заиста, било је периода када политички односи између држава нису били баш блиски. И можда сваки од наших народа има неке тужне историјске успомене у том смислу. Али чини ми се да нас је изузетно зближило то што смо заједно преживели последњих деценија. И изузетно нас зближава то искуство препорода националног живота на основама формираним православном вером. Када је говорио о чувању сећања на византијску прошлост и њено наслеђе, Дмитриј Оболенски је тврдио да је оно још увек живо не само у удаљеним манастирима већ и у оној симболичној драми човековог спасења која се одвија још од почетка хришћанства. Уосталом, он је сматрао да је Свети Сава врхунски Византинац по духу. Да ли ми без обзира на географију по којој Византија припада Цариграду можемо говорити о Византији као цивилизацијском, вредносном моделу коме припадају наши народи? Без сумње је Цариград мајка и за нас и за Србе. А и Византија… Узгред, та се реч појавило много касније. Византинци су себе називали Ромејима. А шта је Византија у духовном смислу? То је тежња да се уреди државни живот и живот друштва на темељима православне вере у духу симфоније, односно немешања, већ међусобне сарадње, узајамне помоћи, узајамне подршке световне и духовне власти, државне власти и руководства Цркве. И тај идеал је увек живео у свести народа који су изашли из окриља византијске цивилизације, али се он развијао, и искуство који смо доживели је обогаћивало то схватање, допуњавало га и у извесном смислу кориговало. У 20. веку Русија је преживела искуство тоталитарног атеистичког режима. Наше носталгичне успомене о некадашњој, пре ће бити теоријској него стварној, симфонији сада су обојене и тим делом историјског искуства које смо преживели. Православна црква је у новим условима схватила колико је важно умети стајати на сопственим ногама без обавезног ослањања на подршку државе. Пошто смо прошли то искуство, ми смо добили нову лекцију о слободи и самосталности. Зато мислим да је нешто слично преживела и Српска православна црква у 20. веку, када је јединствена држава, чије су се границе поклапале с границама Цркве, престала да постоји, када су народи, сви они које је она сматрала својом децом, почели да међусобно ратују, када се ноћ мржње спустила на земљу која је толико векова била осветљена светлошћу хришћанске вере. Зато смо ми и Византинци, али смо такође и носиоци искуства које смо преживели и које је саставни део нашег духовног пртљага. Не могу да овом приликом не потегнем и питање светског православља данас? Где је оно, те какву тежину и последице може да изазове тзв. Вартоломејев раскол? Светско православље се данас налази у несрећном положају. Више очигледно нема јединствене Православне цркве. То што се догодило у Украјини нас је поделило. Ми видимо своју обавезу, пре свега у томе да будемо на страни прогоњених. Не можемо да пригрлимо оне који врше прогон и оне који стоје иза њих, и да говоримо да је Христос међу нама. То нас је, између осталог, принудило да прекинемо литургијско општење с Цариградском патријаршијом, с Црквом мајком. То је за нас био врло болан и мучан, али нужан корак. Видимо да то што се догодило у Украјини и што је, на молбу украјинских политичара, украјинских расколника и светских сила које су стајале иза њих, извршио патријарх Вартоломеј до данас није признала ниједна православна црква света. И то је знак наде за нас. И међу онима који нису признали поступак цариградског патријарха интензивније и јасније је своју позицију исказала СПЦ. То треба признати с великом захвалношћу. У име нашег патријарха, у име Сабора архијереја, велика хвала браћи Србима. Наша браћа у Украјини су с посебном захвалношћу примила такво директно, може се рећи не дипломатско већ хришћанско, пастирско, богословско исказивање СПЦ која је дала своју оцену онога што се десило. Како објашњавате наглашени интерес САД да се у Украјини створи нова црква? У којој мери је ово питање верско, а у којој геополитичко? Знате, код неких наших западних партнера постоји, рекао бих, ирационални страх од православља. А посебно способност православних да се уједињавају у заједнички цивилизацијски, духовни и културни простор из неког разлога код њих изазива бојазан. И то је што је Србија доживела пре двадесет година било је увертира за оно што је очекивало друге православне народе. Ето, више нема јединствене Југославије. И духовна подела између народа Русије и Украјине представља задатак људи који желе да ослабе наш духовни простор, наше јединство, нашу способност да се залажемо једни за друге. Уверен сам да је то у основи геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује. Да ли се у Украјини ради о покушају цивилизацијске конверзије? Да ли тек религиозно преумљење и брисање идентитета гарантује Западу заокруживање пројекта освојене земље? То што ми православни у свету имамо и духовне опоненте не треба да изненађује. На крају крајева, суштину онога што се догађа на овом свету Фјодор Достојевски је описао једноставним речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца.“ Тужно је када нама православнима недостаје унутрашње јединство, то нас чини рањивим у односу на силе којима би требало да се чврсто супротстављамо. Да ли се у намерама Цариградске патријаршије назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање нове осовине западне алијансе – НАТО православља? Да, таква стремљења постоје код неких људи који на разумеју најбоље суштину наше православне вере, наше православне историје и цивилизације коју је створила наша вера. Истина је да су поједини политичари мислили да све православне цркве чија су седишта смештена на територији Европске уније треба да признају то што се десило у Украјини, али оне то нису учиниле. Мислили су да ће оне православне цркве и политички руководиоци одговарајућих народа, ако теже ступању у Европску унију или у НАТО, подржати ту иницијативу, али то се није догодило. То сведочи о чврстоћи и виталности наше вере и начина живота који је она формирала у односу на свет што нас окружује. Али паралелно с тим несумњиво је да продор политичке стихије у живот Цркве чини да се забораве канони, тера да се формирају такви модели црквеног устројства које наша православна црква вековима није познавала и чија је појава у хришћанском свету била разлог за први велики раскол 1054. године. До њега није дошло изненада, он је више векова постепено припреман. Заснивао се на конфликту везаном за учења о Цркви и власти у Цркви. Она која су постојала на Истоку, која су бранила оно што сада зовемо православном вером, и она која су се формирала на Западу. Где је значај првосвештеника, римског епископа био нарочито истакнут, а примат љубави је почео да се трансформише у власт над околним светом. Одатле проистиче и конфликт који постоји у Православној цркви данас. Ми заправо видимо понављање те исте старе болести која је некада довеле до отпадања древног Рима од читаве православне заједнице. Сада се пред нашим очима исто поновило с новим Римом. Да ли би тема неког будућег Свеправославног сабора било питање црквено-правне контроле над Украјином или одбрана догмата и осуда источног папизма? Наравно, ми сасвим јасно видимо да се у наше време поставља питање о природи власти у Цркви. Како га ми православци схватамо. Сада видимо да оно што су вековима бранили наши оци, укључујући и полемику с Римом, почиње да се ревидира, у корист сасвим другачијих еклезиолошких модела. Наравно, очигледно је да ми нећемо моћи да решимо и практична питања уколико не уведемо ред у нашој православној еклезиологији. Код нас је почело отворено да се проповеда учење о првом без једнаких. Тако нешто наша црква није познавала вековима. Очигледно, ако не разјаснимо шта заправо значи учење отаца, тешко ћемо решити и практична питања. Недавно је председник Сирије упозорио да трају припреме поделе Антиохијске православне цркве на два крила, сиријско и либанско. Колико је у овим покушајима видљив рукопис Запада? Потпис је добро познат: „Завади, па владај.“ Изазови за православно јединство ће постојати због провокација снага Запада у свим помесним православним црквама чија јурисдикција обухвата не једну националну државу већ неколико. Како се мени чини, Антиохијска цркве засад добро одолева таквом деловању. Али ко зна како ће се сложити политичке прилике наредних година и да ли ће се тамо јавити плодно тло за спровођење сличног раскола. Чини се да је, гледајући уназад, највише ентузијазма у екуменистичком покрету било деведесетих година када је деловало да ће идеја униполарног света потпуно заваладити. Данас у условима обновљеног хладноратовског расположења ова идеја је доживела неуспех. Да ли то говори да је екуменизам, изворно у служби Христове заповести „Идите и крстите све народе“, злоупотребљен као средство за разбијање националних идентитета православних народа? Реч екуменизам има превише значења. С једне стране, наравно, духовне тенденције које се одвијају у друштвеном и политичком животу у процесу глобализацији постоје и можемо их назвати том речју. С друге стране, процват и можда најбоље и најлепше време екуменских расположења и очекивања у животу Европе био је везан за почетак 20. века, за последице Првог светског рата, свест тог ужаса који се догодио европским народима, свест да је вера у прогрес била потпуно неоснована. Либерална теологија је генерално сугерисала да ће захваљујући таквом постепеном научном напретку људи почети да живе у врло хуманом свету и да ће то и бити остварење Христовог јеванђеља. Ништа од тога није остварено. И стремљење да се пронађу нове основе за заједништво и да се више не ратује било је тада моћна покретачка снага. Даље, дошло је до масовне сеобе православних народа. А мноштво наших Руса прогнаних из Русије нашло се у земљама Западне Европе. И то мешање до којег је дошло веома је погодовало међусобном упознавању. И испоставило се да су многи католици, протестанти видели да бројни источни шизматици нису тако ужасни како им се до тада то чинило. Дошло је до људских контаката и отварања искрене вере верујућих на Западу и на Истоку. У томе је било нечег дирљивог. Друга је ствар што су то можда биле помало наивне наде које су тих година гајили многи зрели и озбиљни људи. Навео бих ту и оца Сергеја Булгакова, од руских богослова, и многе друге, као што је отац Георгиј Флоровски. Многи истакнути богослови Православне цркве тог времена гајили су одређени оптимизам у вези с резултатима тог зближавања које је отпочело. Наравно, увек нам је било живо и још живи осећање да оно што је поделило Исток и Запад представља трагедију, да је хришћанска црква на тај начин доживела веома тешку непоправљиву несрећу, да једни другима недостајемо. И та интуиција на којој се заснива тежња за међухришћанским општењем је исправна интуиција – то је заиста тако. Исто је и сада. Ма колико да осуђујемо неправедност онога што се десило у Украјини, зар бисмо могли да се натерамо да заборавимо Цариград и да заборавимо све те векове заједно проживљене историје и духовно и богословско богатство које смо из тога примили, и да престанемо да доживљавамо као трагедију то што међу нама сада нема општења. Уз сво то негирање, уз сву ту огорченост коју у нама изазива канонско безакоње које се десило, оно не може да прецрта то што је постојало током многих векова. Ми то не можемо заборавити. Ми такође не можемо заборавити први миленијум наше историје кад смо сви били заједно.
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије допутовао је 2. марта у братску посјету Епископу западбноевропском Луки и Епархији западноевропској. На амстердамском аеродрому господина Митрополита је дочекао парох амстердамски свештеник Ненад Илић и секретар ЕУО Епархије западноевропске Новак Билић. Владика је у Амстердаму посјетио парохијску цркву Светог Николе, гдје је служена свечана доксологија. Митрополит Амфилохије је данас допутовао у Ротердам, у парохијску цркву Свете Тројице, у којој је служио Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе Саслуживали су му старјешина храма протојереј-ставрофор Војислав Билбија, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, јереј Борис Топић и ђакони Дејан Радошевић и Небојша Мастиловић. Литургији је присуствовало више стотина вјерника. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је око нас, по учењу Светих отаца – све у знаку Свете Тројице. „И сунце које нас обасјава има своје тијело, има своју свјетлостт којом зрачи, има топлоту… Тројична је тајна сунца које нас грије. И у сваком створењу има символ Свете Тројице, Бога љубави који нас призива на ту вјечну и непролазну љубав, и који нас призива на ту заједницу, заједништво које не престаје ни смрћу, него је вјечно и непролазно“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је у знаку крста људски живот. „Како је Бог и створио човјека у знаку часнога крста, тако је и људски живот у знаку часнога крста. И не само људски живот. И Бог је преко крста дошао у овај свијет – разапет је за нас и наше спасење, жртвовао је себе ради спасења свијета и тиме открио да је Он истински Бог“, рекао је он. Владика је говорио о светолазаревском косовском завјету, рекавши да је опредјељење Светог кнеза Лазара за Царство небеско – опредјељење овога светолазаревског и светосавскога кроз сву историју. „То је опредјељење наше, опредјељење истинских и правих хришћана – опредјељење за вјечно и непролазно царство Божје, јер је земаљско пролазно – данас јесте а сјутра није“, објаснио је Владика. Нагласио је да је велики Божји дар штто се Црква православна у наше вријеме раширила свуда по свијету. „Свуда је присутна Православна црква, а свуда је сада присутна и наша помјесна Црква. Велики је то Божји дар. Православна црква, православље је сачувало оно изворно Јеванђеље, изворну вјеру и живот по вјери“, рекао је господин Митрополит. Казао је сабранима на Служби да су и они свједоци те истине. „Радује ме да сте овај храм посветили Светој Тројици, Богу нашем који је диван у Светима својим“, казао је Митрополит Амфилохије пожељевши им благословен предстојећи Часни пост. Митрополит Амфилохије је храму Свете Тројице поклонио икону Светог Петра Цетињског. Овом службом отац Војислав Билбија је прославио двадесет година свога пастирског рада са заточеницима Хашког трибунала. Он је заблагодарио Митрополиту на посјети и осврнуо се на свој двадесетогодишњи свештенички рад са затвореницима у хашком казамату. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Нека веста лепог ЖРУ Дневника члановâ форума Изволите @АДМИНИСТРАТОР @атеиста @ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР @Упознавање @Члан @Свештеник
  11. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиo је свету архијерејску Литургију на празник Сретења Господњег у цркви Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Патријарху су саслуживали Протојереј-Ставрофор Ненад Поповић из Лазарице у Бирмингему, Јереји Арсеније Арсенијевић старешина храма, Ново Гојић, Душан Михајловић из парохије св. Николаја охридског и жичког у Чилеу, протођакони Стеван Рапајић и Ненад Михаиловић, ђакоди Драган Танасијевић, Бошко Савић и Филип Милованчевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Његова Светост је подсетио на догађај кога се данас молитвено сећамо и рекао о старцу Симеону Богопримцу и пророштву које се испунило тог дана, као што су се испунила сва друга пророштва и она која ће се испунити. Патријарх је истакао да је ово велики празник и додао да је Господ свуда, али је најприсутнији у светим храмовима, када смо најближи једни другима. Свјатјејши је подсетио и на историјат празновања. "Без пута Истине наш живот је празан!" рекао је Патријарх и додао да је наша права домовина царство Божије. Извор: Радио Слово љубве
  12. У свијету се 8. фебруара обиљежава Свјетски дан брака. Идеја о обиљежавању овог Дана започела је у Луизијани 1981. године, док је двије године касније уведен појам “Свјетски дан брака“. Само један дан није довољан да се брак очува али је прилика да се подјети на Свету тајну, његову вриједност, смисао и значење, о чему смо разговарали са протојерејем-ставрофор Слободан Јокић архијерејским намјесником никшићким. “Не смијемо себе себично стављати изнад свог супружника. Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак“-каже отац Слободан Јокић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  13. Задњих година све је више превода Библије на српски језик. Некада смо имали само један цели превод, Даничићев и Караџићев, а данас их има све више и више. Сви преводиоци критикују Вука и Даничића а нико да се сети, по угледу на велике народе и језике, да поправи грешке у наведеном преводу. Колико су само пута Енглези и Американци "апдејтовали" Свето писмо - "верзију краља Џејмса". Вуков превод Новог завета је наша помесна црква поправљала, па одустала и с временом је настао превод Комисије Светог архијерејског синода Српске Православне цркве. Да ли је Вуков превод за потпуно одбацивање? Није, треба га ту и тамо поправити, исто као и Даничићев. Наравно да није за богослужбену употребу, али је сам за себе споменик српског језика и ужитак је читати га. Код Даничића у Старом завету има и по која грешка, то треба исправити, језик се може и осавременити. Не треба само омаловажавати старије, треба и поштовати. Даничић је превео Стари завет са Тремелијусовог латинског превода са једне од верзија масоретског текста, и тај превод је јако добар. Књигу псалама је раније превео са руског језика и тај превод је Британско и инострано и библијско друштво укључило у превод Старог завета који су наручили од Даничића. Сам Даничић се касније жалио што и сам Псалтир није превео према Тремелијусу. Ево једног малог доприноса поштовању старине - поправка Даничићевог и Караџићевог превода, почевши са Књигом псалама. Од Руса опет према Русима, најминималнији поправак Даничићевог превода према руском црквеном преводу са старојеврејског језика. У наставцима, како је то већ рађено овде, али са другим преводима.
  14. Ријека Црнојевића је данас први пут постала ријека Јордан, рекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Ријеци Црнојевића, гдје је први пут организовано богојављенско пливање за Часни крст. Звучни запис беседе „Све ријеке које се данас благосиљају постају нова ријека Јордан. И сви који се погружавају у дио од ових вода задобијају Духа Светога животворнога и просвећују се свјетлошћу Христове личности, живога Бога, који се јавио на Јордану“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је само живот који се родио у Витлејему и крстио у Јордану вјечни живот. „И од тада, па до краја свијета и вијека човјек, који је пролазно биће на земљи, рађајући се Духом и водом у тајни Јордана, у тајни облачења у Христа задобија живот вјечни“, казао је Владика. Владика је истакао да је Обод Црнојевића засијао том свјетлошћу Христовог Богојављења прије пет стотина година. „Оне свете књиге које су штампане овдје су књиге које говоре о Христу, који се родио, који се јавио“, нагласио је он. Митрополит је замолио Ријечане да, ако хоће да буду наследници својих предака, чувају ћирилицу. „Ако на Ободу Црнојевића нема ћирилице, онда нема Ријечана, нема Обода. Боље онда срушите Обод“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да данас у Црној Гори влада окупаторско писмо. „И срамно је то за Црну Гору. Овдје без ћирилице нема опстанка – једино ће га бити кад се Ријека Црнојевића врати ћирилици. И ово данашње пливање за Часним крстом није ништа друго него пливање за ћирилицом, за Црнојевићима, за Балшићима, за Петровићима. Наравно, и за Немањићима који су такође раније овдје владали“, поручио је Владика Амфилохије. Тридесетак пливача запливало је у хладну Ријеку испод Даниловог моста, а први је до крста стигао Ненад Јовићевић, који је од Ријечке црквене општине добио новчану награду у исзносз од 200 евра. Извор: Радио Светигора
  15. Епископ славонски Јован Ћулибрк, највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата, казао је да данас, седамдесет пет година од почетка Другог свјетског рата, има педесет срушених храмова на том подручју. „Данас у Пакрацу на мјесту храма Светог Илије стоји Туђманова биста“, нагласио је Владика Јован. Такође, поставља питање, гдје су велики борци за правду и истину да сваки дан обиђу јасеновачка стратишта. На празник Светог мученика Јакова Персијанца и Светог Јакова Ростовског, 10. децембра 2018. године, навршило се 27. година од невиног страдања мештана села Чечавац, Чечавачки Вучијак, Јеминовац, Рушевац и Шњегавић. Тог 10. децембра 1991. године у наведеним селима убијено је 42 људи, од тога само шеснаесторо њих старосне доби преко 70 година. У присуству надлежног пароха пожешког, родбине жртава, представника Вијећа српске националне мањине Пожешке жупаније, дожупана, представника Удружења антифашиста Пожеге и Пакраца и верног народа, молитвени помен страдалима служио је Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски г. Јован. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил навршио је 72 године 20. новембра 2018. Нa сајту Московске Патријаршије се истиче да је отворен фотоалбум фотографија родитеља и породице предстојатеља Руске Цркве. Деда и отац патријархов били су свештеници а његов животни пут је неодвојиво повезан за историјом Цркве. Овај фотоалбум прати његов животни пут као ђака, студента затим и предавача и ректора Лењинградске духовне академије, представника Руске Цркве у међународним организацијама, епархијског архијереја Смоленске и Кaлининградске епархије, председника Одељења за спољне црквене односе. Фотографије показују и разне етапе богослужења Његове Светости, све до уздизања на патријарашки престо. Извор: Српска Православна Црква
  17. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери која се сваке недеље одржавају у конаку Капеле Свете Петке на Калемегдану, 14. октобра 2018. године предавање под називом "Од мита до науке - место и идентитет теологије данас" одржао је Велибор Мартиновић. Какво је место и какав је индентитет теологије у савременој констелацији научних и хуманистичких дисциплина? Какав је међусобан однос духовних и природних наука? Да ли је теологија онтичка наука (једна од регионалних)? Треба ли теологија “слушкиње” или мора да почне да са пуном пажњом обраћа пажњу на ставове и закључке других наука?! Каква је друштвена одговорност теолошког дискурса данас и какав је њен задатак у мисији ad intra. View full Странице
  18. Мислим да је око 15 људи данас погинуло у Србији у саобраћају. Јутрос се десила страшна несреће услед магле, тако да је иако на аутопуту који је најбезбеднији за саобраћај, у ланчаном судару погинуло седморо људи. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:753951-POGLEDAJTE-Ostaci-smrskanih-vozila-u-obe-trake-stradalo-petoro-srpskih-i-dva-makedonska-drzavljanina-FOTO--VIDEO Вечерас још једна страшна несрећа са четворо погинулих: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:754023-JOS-JEDNA-TRAGEDIJA-Sudar-slepera-automobila-i-kamioneta-kod-Svilajnca-cetvoro-mrtvih
  19. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...