Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'давид'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. На Празник Рођења Богомладенца Христа-Божић, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, служио је свету божанствену Литургију у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу. Епископу Давиду саслуживали су: архијерејски намесник крушевачки - протојереј-ставрофор Будимир Којић, старешина Саборног храма - протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереји-ставрофори Љубиша Милошевић, Драгиша Јовановић, Цветан Топличанин, Милан Вељковић, протојереји Ненад Радосављевић, Александар Ерић, Перица Стојић, јереј Ненад Драгичевић и протођакони Андрија Јелић и Јован Миленковић. У олтару су прислуживали теолози, вероучитељи и богословци наших парохија. На Литургији је одговарало појачко друштво саборног храма, теолози и богословци. По прочитаном Јеванђељу, Епископ је верницима честитао најрадоснији празник - долазак Сина Божијег у свет, рођење Богодетета Христа. Овогодишњу посланицу Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја и свих Архијереја Српске Православне Цркве упућену свештенству, монаштву и верном народу, прочитао је старешина саборног храма - протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић. Велики број верника и деце приступио је светој Тајни причешћа. Након одслужене свете Литургије, на платоу испред самога храма, уприличен је мали културно уметнички програм и подељена је Чесница свим присутним верницима. Епископ Давид је поздравио децу и све присутне, међу њима: г. Братислава Гашића, градоначелника, г-ћу Јасмину Палуровић, заменицу градоначелника, г-ћу Весну Лазаревић, представнике војске Србије, представнике градских културних и просветних установа. Чесницу са три ЗЛАТНИКА је традиционално припремила пекара НАНА из Крушевца. Програм је организовала Туристичка организација града Крушевца, а у програму је учествовала епархијска етно група Божури царева града. Извор: Епархија крушевачка
  2. Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. Извор: Теологија.нет
  3. У тексту се користи старословенски знак јат (ѣ), који се изговара: е, ије/је или и у зависности од дијалекта. (Мало који народ је, као ми Срби, успео да направи толике међусобне поделе, чак и на нивоу правописа, што је тек несхватљиво. Ту барем можемо исто писати, а различито изговарати). Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. Извор: Теологија.нет View full Странице
  4. Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. теологија.нет View full Странице
  5. Обилазак светиња Епархије будимске оставио је велики утисак сведочећи о временима када су се Срби ходећи за патријархом Арсенијем Чарнојевићем настанили на тим просторима. У петак, 7. септембра 2018. године, у задању Текелијанум у Будимпешти, архијереји су присуствовали отварању Месеца српске културе, где је представљено музичко стваралаштво Петра Стојановића, Србина из Мађарске чија дела је извео квинтет Алтро Сенсо. Сутрадан, 8. септембра, после свете Литургије у Светоуспењском храму и братољубивог пријема у двору Епископа будумског уследио је обилазак Сентандреје. У недељу, 9. септембра, у храму Светог Георгија у Будимпешти после свете Литургије уприличено је послужење током којег се епископ Давид упознао са благочестивом заједницом при овој христољубивој парохији. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид боравио је, на братољубиви позив Његовог Преосвештенства Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана, од 6. до 9. септембра 2018. године у посети Епархији будимској. Обилазак светиња Епархије будимске оставио је велики утисак сведочећи о временима када су се Срби ходећи за патријархом Арсенијем Чарнојевићем настанили на тим просторима. У петак, 7. септембра 2018. године, у задању Текелијанум у Будимпешти, архијереји су присуствовали отварању Месеца српске културе, где је представљено музичко стваралаштво Петра Стојановића, Србина из Мађарске чија дела је извео квинтет Алтро Сенсо. Сутрадан, 8. септембра, после свете Литургије у Светоуспењском храму и братољубивог пријема у двору Епископа будумског уследио је обилазак Сентандреје. У недељу, 9. септембра, у храму Светог Георгија у Будимпешти после свете Литургије уприличено је послужење током којег се епископ Давид упознао са благочестивом заједницом при овој христољубивој парохији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Великом поноћном Литијом кроз град Крушевац, празничним пасхалним јутрењем уз појање "Воскресеније Твоје Христе Спасе ангели појут на небесјех", објављено је Васкрсење Христово свим житељима града Крушевца. Епископу Давиду су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма, појали су и чтецирали теолози, вероучитељи и богословци Богомспасаване Епархије крушевачке. На Светој Божанственој Литургији је прочитана васкршња Посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и свих Митрополитâ и Архијерејâ Српске Православне Цркве упућена верноме народу у Отаџбини и расејању. Светоме Причешћу приступили су сви присутни верници којих је, Богу хвала, било у великом броју како одраслих тако и деце. Владика Давид, свештенство и верни народ Пасхалном трпезом љубави наставили су празновање празника Васкрсења Господњег у парохијском дому Саборне Цркве. Извор: Епархија крушевачка
  8. Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је празник Христовог Васкрсења литургијски прославио у седишту Епархије у Саборном Храму светог Георгија у Крушевцу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Великом поноћном Литијом кроз град Крушевац, празничним пасхалним јутрењем уз појање "Воскресеније Твоје Христе Спасе ангели појут на небесјех", објављено је Васкрсење Христово свим житељима града Крушевца. Епископу Давиду су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма, појали су и чтецирали теолози, вероучитељи и богословци Богомспасаване Епархије крушевачке. На Светој Божанственој Литургији је прочитана васкршња Посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и свих Митрополитâ и Архијерејâ Српске Православне Цркве упућена верноме народу у Отаџбини и расејању. Светоме Причешћу приступили су сви присутни верници којих је, Богу хвала, било у великом броју како одраслих тако и деце. Владика Давид, свештенство и верни народ Пасхалном трпезом љубави наставили су празновање празника Васкрсења Господњег у парохијском дому Саборне Цркве. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  9. Епископ крушевачки Господин др Давид (Перовић), одржао је, на позив Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија у четвртак 29. марта 2018. године, Епископ крушевачки Господин Давид одржао је предавање, у Епархијском културном центру у Бијељини, под насловом Беседа о хришћанској етици. View full Странице
  10. Епископу су саслуживали архијерејски намесник суботички, протонамесник Миодраг Шипка, протонамесник Драган Стокин – парох суботички, презвитер Велимир Врућинић – парох новосадски, месни парох и ђакони Андрија Јелић из Крушевца и Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. У току бденија Преосвећени Владика је прочитао одабрану поуку преподобног Максима, а по прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, сам Владика је надахнуто беседио о узвишеним тајнама наше вере. После богослужења, верници су се, заједно са Владиком и свештенством окрепили у просторијама Црквене општине Палићке. Извор: Славословље
  11. У ноћи између 2. и 3. фебруара 2018. године, на дан када наша Црква прославља спомен на преподобног и богоносног оца нашега Максима Исповедника, у храму Светог пророка Илије Тесвићанина на Палићу, први пут служено је свеноћно бденије и света Литургија. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја, богослужење је предводио Епископ крушевачки Господин Давид, што је била велика част за све Палићане. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу су саслуживали архијерејски намесник суботички, протонамесник Миодраг Шипка, протонамесник Драган Стокин – парох суботички, презвитер Велимир Врућинић – парох новосадски, месни парох и ђакони Андрија Јелић из Крушевца и Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. У току бденија Преосвећени Владика је прочитао одабрану поуку преподобног Максима, а по прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, сам Владика је надахнуто беседио о узвишеним тајнама наше вере. После богослужења, верници су се, заједно са Владиком и свештенством окрепили у просторијама Црквене општине Палићке. Извор: Славословље View full Странице
  12. Саслуживали су архимандрит Данило (Љуботина), протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, као и протођакони Андрија Јелић и Митар Танасић, док су бројни вјерници сабрани у љубљанском храму узели су учешћа у Трпези Господњој причестивши се Његовим светим тајнама. Тумачећи прочитану јеванђељску причу о великој вечери на коју се званице не одазивају, владика Давид је појаснио да је оно што је суштинско у овој причи управо најсвечанија, најсветија трпеза домаћинова који сабира своје званице и пред њих износи најјестивија јела без којих није могуће живјети. -Тако је и у сваком нашем дому. Домаћин у тој домаћој цркви одредио је за најпочасније мјесто породични сто око кога се окупља он са својом чељади. Али исто то бива и сада и овдје у овоме храму док се служи ова Литургија, гдје се сви сабирамо око Часне трпезе у тренутку причешћа, да тиме исповједимо своју најдубљу вјеру да је Господ наш Животворни хљеб и наше Животворно пиће и да му упутимо најинтимнију и најдубљу молитвену жељу да се у Царству Божјем Њиме још присније причешћујемо, истакао је Преосвећени Владика. Владика је нагласио да је управо Господ Исус Христос домаћин из приче, који у давању себе не поставља мјеру ни границу, јер знамо да је Господ на крсту и умро за нас, прије тога страдавши, а затим отишавши још даље да би се сусрео са посљедњом и првом личношћу коју је створио све од праоца Адама и праматере Еве, до његовог вјерног свједока, крститеља и претече Јована. -Једини он има право да се тако постави јер је Цар и Сведржитељ, Промислитељ, Спаситељ и Началовожд нашега спасења, рекао је епископ Давид подсјетивши вјернике да, иако је познато шта се десило са изабраним народом, који је толико дуго припреман да се из његове средине Господ појави тјелесно, то није омело Његову намјеру да домострој спасења изврши до краја. -Дакле ако га нису хтјели изабрани и звани хтјели су га опет изабрани и незвани, казао је Преосвећени и додао да слуге Домаћинове опет иду и позивају све редом за трпезу Господњу. -Тако бива и данас, да се из свих народа, свих земаља и свих времена, у сваком тренутку људи одазивају Господу, долазећи за Његову спасоносну трпезу гдје се дијели Његов непотрошиви хљеб - Тијело и испија Његово непотрошиво пиће - Крв, чиме ми постајемо удионици и баштиници вјечнога живота и Царства Божјег. Он не одступа од промисла Свога да се сви људи спасу, да дођу у познање истине и да ниједан од људи не погине него да има живот вјечни, истакао је владика Давид. По завршетку свете Литургије, митрополит Порфирије је заблагодарио госту из Крушевца на доласку, служењу Литургије и узнесеним молитвама Господу у љубљанском храму. Владика Давид је честитао свим мајкама празник Материце, захваливши Митрополиту, свештенству и свим вјерницима на гостопримству. Молитвено сабрање свештенства и вјерног народа настављено је у Парохијском дому, уз разговор и пригодно послужење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  13. У Недељу праотаца, када се обиљежава и народни празник Материце, свету архијерејску Литургију у храму Светих Кирила и Методија у Љубљани служио је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки др Давид уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија. Саслуживали су архимандрит Данило (Љуботина), протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, као и протођакони Андрија Јелић и Митар Танасић, док су бројни вјерници сабрани у љубљанском храму узели су учешћа у Трпези Господњој причестивши се Његовим светим тајнама. Тумачећи прочитану јеванђељску причу о великој вечери на коју се званице не одазивају, владика Давид је појаснио да је оно што је суштинско у овој причи управо најсвечанија, најсветија трпеза домаћинова који сабира своје званице и пред њих износи најјестивија јела без којих није могуће живјети. -Тако је и у сваком нашем дому. Домаћин у тој домаћој цркви одредио је за најпочасније мјесто породични сто око кога се окупља он са својом чељади. Али исто то бива и сада и овдје у овоме храму док се служи ова Литургија, гдје се сви сабирамо око Часне трпезе у тренутку причешћа, да тиме исповједимо своју најдубљу вјеру да је Господ наш Животворни хљеб и наше Животворно пиће и да му упутимо најинтимнију и најдубљу молитвену жељу да се у Царству Божјем Њиме још присније причешћујемо, истакао је Преосвећени Владика. Владика је нагласио да је управо Господ Исус Христос домаћин из приче, који у давању себе не поставља мјеру ни границу, јер знамо да је Господ на крсту и умро за нас, прије тога страдавши, а затим отишавши још даље да би се сусрео са посљедњом и првом личношћу коју је створио све од праоца Адама и праматере Еве, до његовог вјерног свједока, крститеља и претече Јована. -Једини он има право да се тако постави јер је Цар и Сведржитељ, Промислитељ, Спаситељ и Началовожд нашега спасења, рекао је епископ Давид подсјетивши вјернике да, иако је познато шта се десило са изабраним народом, који је толико дуго припреман да се из његове средине Господ појави тјелесно, то није омело Његову намјеру да домострој спасења изврши до краја. -Дакле ако га нису хтјели изабрани и звани хтјели су га опет изабрани и незвани, казао је Преосвећени и додао да слуге Домаћинове опет иду и позивају све редом за трпезу Господњу. -Тако бива и данас, да се из свих народа, свих земаља и свих времена, у сваком тренутку људи одазивају Господу, долазећи за Његову спасоносну трпезу гдје се дијели Његов непотрошиви хљеб - Тијело и испија Његово непотрошиво пиће - Крв, чиме ми постајемо удионици и баштиници вјечнога живота и Царства Божјег. Он не одступа од промисла Свога да се сви људи спасу, да дођу у познање истине и да ниједан од људи не погине него да има живот вјечни, истакао је владика Давид. По завршетку свете Литургије, митрополит Порфирије је заблагодарио госту из Крушевца на доласку, служењу Литургије и узнесеним молитвама Господу у љубљанском храму. Владика Давид је честитао свим мајкама празник Материце, захваливши Митрополиту, свештенству и свим вјерницима на гостопримству. Молитвено сабрање свештенства и вјерног народа настављено је у Парохијском дому, уз разговор и пригодно послужење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  14. Version 1.0.0

    11 downloads

    Користан кратак преглед.
  15. Празник Ваведења Прeсвете Богородице прослављен је у Световаведењској обитељи манастира Бођани. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, празнично бденије и свету Литургију служио је Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид, уз саслужење свештеномонаха и свештенства Епархије бачке, а све уз појање братства Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу, братије бођанског манастира и пријатеља. У току свете Литургије, у чин ђакона је рукоположен благочестиви господин Петар Николић, катихета из Куле. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија бачка View full Странице
  16. У радости васкрсења и празника светог Јована Златоустог присутнима се после прочитаног јеванђелског зачала обратио Епископ Давид, и између осталог рекао: Зналац закона пита да би искушао, да би у важном разговору задржао свој ауторитет. Говори језиком права, али поставља суштинско питање: „Шта да чиним да чиним да би се спасао?” Тему живота ставља у центар. Господ га пита како он доживљава и разуме закон, а зналац одговара кључним речима цитирајући две највеће заповести – прву: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом!“ и – другу: „Љуби ближњега свога као самога себе!” Говорећи ово зналац закона наглашава ум, а не срце. Нису му у потпуности јасне ствари, кога да љуби. Он познаје категорије људи које мора да љуби, и све друге које не само што не љуби већ их презире, а међу њима су и људи из Самарије. Самарјанин даје пример љубави, преузима на себе болног човека, помаже му да преживи, а иде и даље: плаћа гостионичару да брине о намученом човеку. У причи се не поставља питање новца већ милосрђа. Јер, људима се понекад чини да новцем могу све, па и камилу провући кроз иглене уши. Знајући пак да се зналац закона само умом бавио законом, али и да закон Божји није био у његовом срцу, Господ речима својим и благодаћу претвара овог човека у припадника истине. Између вечнога живота и тога да нам сви људи буду ближњи, стоји знак једнакости. – нагласио је у својој беседи владика Давид. Извор: Епархија бачка
  17. У недељу двадесет пету недељу по Педесетници, 26. новембра 2017. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Давид служио је свету Литургију, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког госпoдина Иринеја. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископ крушевачки Давид: Беседа у недељу двадесет пету по Педесетници У радости васкрсења и празника светог Јована Златоустог присутнима се после прочитаног јеванђелског зачала обратио Епископ Давид, и између осталог рекао: Зналац закона пита да би искушао, да би у важном разговору задржао свој ауторитет. Говори језиком права, али поставља суштинско питање: „Шта да чиним да чиним да би се спасао?” Тему живота ставља у центар. Господ га пита како он доживљава и разуме закон, а зналац одговара кључним речима цитирајући две највеће заповести – прву: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом!“ и – другу: „Љуби ближњега свога као самога себе!” Говорећи ово зналац закона наглашава ум, а не срце. Нису му у потпуности јасне ствари, кога да љуби. Он познаје категорије људи које мора да љуби, и све друге које не само што не љуби већ их презире, а међу њима су и људи из Самарије. Самарјанин даје пример љубави, преузима на себе болног човека, помаже му да преживи, а иде и даље: плаћа гостионичару да брине о намученом човеку. У причи се не поставља питање новца већ милосрђа. Јер, људима се понекад чини да новцем могу све, па и камилу провући кроз иглене уши. Знајући пак да се зналац закона само умом бавио законом, али и да закон Божји није био у његовом срцу, Господ речима својим и благодаћу претвара овог човека у припадника истине. Између вечнога живота и тога да нам сви људи буду ближњи, стоји знак једнакости. – нагласио је у својој беседи владика Давид. Извор: Епархија бачка View full Странице
  18. Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим.
  19. Пише: др Александар Живковић Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим. View full Странице
  20. У среду, 8. новембра 2017. године, на дан сећања на светог Димитрија Солунског Чудотворца, Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Литургију у крипти базилике над моштима светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду Барију (Италија). Владици Давиду су саслуживали јеромонах Нектарије (Андрејев) и протођакон Андрија Јелић. Након Свете Литургије, сви присутни су били у прилици да се поклоне моштима светог Николаја. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  21. Присуствовали су: делегације градова побратима Бијељине, Крфа, Старе Загоре, Рмнику Влчеа, Волви Ставроса, Oдинцова, директор БИА Братислав Гашић, народни посланици, МУП, начелник Расинског округа, председници других општина, привредници, директори предузећа и јавних служби и др. Свечану седницу отворила је председница Скупштине Јасмина Палуровић, након које се обратио градоначелник Драги Несторовић. Додељена су признања: Видовданска награда, Плакете и Похвале. - Највеће признање, Видовданска награда, додељена је Његовом Преосвештенству Епископу крушевачком Господину др Давиду (Перовићу), за изузетан допринос развоју, неговању и очувању српске духовности, а награду је уместо Епископа примио протојереј-ставрофор Драги Вешковац, секретар Епископа крушевачког. Прота Драги је по преузимању Видовданске награде, у име Владике Давида прочитао следеће слово : Ваша благородства, ваша богољубља! Видовданске свечаности које се и ове године Господње савршавају у царском и свештеном граду Крушевцу сведоче о чврстој везаности његовој за предачка и отачка и свештена предања, за његове завете и ризнице. У том смислу ми гледамо и на програмски садржај ове вечери на овом часном месту. Тако онда и сам овај догађај улази у једну исту заједничку ризницу духовности и културе и напретка нашег вољеног града Крушевца, нашег Расинског округа и наше Богом спасаване Епархије крушевачке. Тога ради на видовдански Знамен који је по расуђивању намењен нашој смерности, и који се уручује нашој личности лета Господњег 2017-ог – ми не гледамо као на драгоценост која је припала смерности искључиво епископа крушевачког – то не! – него и на Знамен који припада нашем целокупном епархијском сословију; за прегнуће на делу изградње наше народне свештене куће, јединства свих њених житеља! Завршавајући наше свечано слово ми упућујемо срдачну благодарност свим члановима изборног Тела – који су благоизволели да сами Знамен посвете нашој смерности, да га вежу за наше име. Тим чином су и сви чесни крушевљани дали на знање своме епископу – да је баш он њихов владика! Зато им са своје стране он поручује – да су баш они његови драги и вољени епархиоти, за које се он Богу моли. На многаја, многаја љета, драга моја у Христу браћо и сестре! Вашега Богољубља у Христу Господу епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  22. Поводом дана Града – Видовдана, одржана је свечана седница Скупштине града Крушевца на којој су додељена традиционална признања и награде најзаслужнијим организацијама и појединцима. Присуствовали су: делегације градова побратима Бијељине, Крфа, Старе Загоре, Рмнику Влчеа, Волви Ставроса, Oдинцова, директор БИА Братислав Гашић, народни посланици, МУП, начелник Расинског округа, председници других општина, привредници, директори предузећа и јавних служби и др. Свечану седницу отворила је председница Скупштине Јасмина Палуровић, након које се обратио градоначелник Драги Несторовић. Додељена су признања: Видовданска награда, Плакете и Похвале. - Највеће признање, Видовданска награда, додељена је Његовом Преосвештенству Епископу крушевачком Господину др Давиду (Перовићу), за изузетан допринос развоју, неговању и очувању српске духовности, а награду је уместо Епископа примио протојереј-ставрофор Драги Вешковац, секретар Епископа крушевачког. Прота Драги је по преузимању Видовданске награде, у име Владике Давида прочитао следеће слово : Ваша благородства, ваша богољубља! Видовданске свечаности које се и ове године Господње савршавају у царском и свештеном граду Крушевцу сведоче о чврстој везаности његовој за предачка и отачка и свештена предања, за његове завете и ризнице. У том смислу ми гледамо и на програмски садржај ове вечери на овом часном месту. Тако онда и сам овај догађај улази у једну исту заједничку ризницу духовности и културе и напретка нашег вољеног града Крушевца, нашег Расинског округа и наше Богом спасаване Епархије крушевачке. Тога ради на видовдански Знамен који је по расуђивању намењен нашој смерности, и који се уручује нашој личности лета Господњег 2017-ог – ми не гледамо као на драгоценост која је припала смерности искључиво епископа крушевачког – то не! – него и на Знамен који припада нашем целокупном епархијском сословију; за прегнуће на делу изградње наше народне свештене куће, јединства свих њених житеља! Завршавајући наше свечано слово ми упућујемо срдачну благодарност свим члановима изборног Тела – који су благоизволели да сами Знамен посвете нашој смерности, да га вежу за наше име. Тим чином су и сви чесни крушевљани дали на знање своме епископу – да је баш он њихов владика! Зато им са своје стране он поручује – да су баш они његови драги и вољени епархиоти, за које се он Богу моли. На многаја, многаја љета, драга моја у Христу браћо и сестре! Вашега Богољубља у Христу Господу епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
×
×
  • Create New...