Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'григорије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11). Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. Извор: Владика Григорије.инфо
  2. У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11). Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. Извор: Владика Григорије.инфо View full Странице
  3. Владика Григорије: "Сваки добар српски свештеник је на неки начин и мученик. Не постоји звање у српском народу ни теже, ни признатије ни оно које је толико оповргавано као звање свештеника. Не постоји ни један Србин, међу којима сам и ја, који није макар некад, али Бога ми и почесто - оговарао свештеника. Не постоји ни један Србин који не даје себи слободу да каже "Свештеник је овакав или онакав". Али прави свештеник увек настоји и наставља да буде свештеник јер зна да он служи Богу, и зна истовремено да служити Богу значи и служити народу. Добар свештеник никога не оставља равнодушним. Добар свештеник је онај кога неки људи искрено воле. И добар свештеник је онај кога неки људи искрено мрзе. Лош свештеник је онај према коме су људи равнодушни и онај који је равнодушан према Богу..." View full Странице
  4. Милан Ракић

    Епископ Григорије: Ум и Наум

    Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици се брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах. Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом Манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сат вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку... ГОЛГОТА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА: Из Охрида смо наставили ка планини Пелистер, а у девет увече већ смо вечерали у пријатној атмосфери Манастира Светог Јована Златоустог уређеног без иједне трунке кича и сувишног. Какав манастир, лијеп и скроман, такав и наш домаћин, и тихе, господствене, и љубазне монахиње. Ујутро, послије јутрења у седам, обишли смо с владиком Јованом манастир. Том приликом нам је испричао како је све почело, како су се ту обрели он и сестринство манастира као прогнаници, те докле су стигли са изградњом и какве жеље и планове имају за будућност. Касније смо се спустили до куће владичиних родитеља. Отац му је умро док је он био у затвору, а мајка је још увијек била жива, иако поприлично нарушеног здравља, а боравила је с владиком и сестрама у новом манастиру. Кућа владичиних родитеља била је прво њихово склониште, у којем су уточиште пронашли кад су их избацили из Епархије у Битољу, гдје је раније столовао млади и одважни епископ Јован, мој друг с факултета, који је, прије теологије у Београду, завршио Грађевински факултет у Скопљу. Јован је, и док смо били студенти, био ватреног духа, искрен и пун вјере, и оно што је било сасвим јасно – Македонац до сржи. Није тврдио да је потомак Александра Великог, али никад није говорио ни да је Србин, нити је нама, својим колегама и пријатељима, дозвољавао да се шалимо на рачун Македонаца. Био је веома вриједан, паметан и самосвојан, и зато ме је донекле зачудило кад сам чуо да је на писмо којим је Српска православна црква позвала Македонску цркву на јединство са СПЦ – а тиме уједно и на свеопште јединство са свим православним црквама – одговорио позитивно. Синоћ сам га, много година након тог чина, упитао зашто је то учинио. Кроз смијех ми је одговорио да је можда на његов потез ипак утицало и то што је, поред Богословског, завршио и Грађевински факултет, те је, додао је, знао да се кућа не може градити на пијеску, а у расколу је баш тако – све што зидаш пропада, као да је на пијеску или живом блату саграђено. Међутим, од његовог прихватања позива за јединство од стране СПЦ до данас збило се неописиво много тога: прогонство, муке, патње и страдање, о чему није једноставно у кратким цртама говорити, о којима заправо уопште није једноставно говорити. Прогонство, затвор, пљување, шамари на улици, клевете, и оно најгоре – осуда за издају, националну издају, јер владика Јован је у Македонији био означен као издајник вјере и нације, Цркве и државе. Називан је најпогрднијим именима, расколником и богохулником. Отац му је убрзо након тога преминуо, мајка је обољела од дијабетеса, а сестра се као лав борила за опстанак у средини гдје је била стигматизована због владичиног потеза. Истовремено, сестринство манастира је малтретирано, тучено и у праскозорје 21. вијека, ради одмазде, шишано, док су цркве у којима је владика служио рушене. И баш тог јутра, у Манастиру Светог Јована Златоустог, стајали смо код једне срушене цркве. Гледајући те рушевине и слушајући владику Јована, нисам могао а да се не запитам каква се то пошаст усидрила међу народима и људима на овим просторима, нагризајући изнутра сваки иоле здрав и разборит покушај суживота и узајамног дијалога? Међутим, владици Јовану није, унаточ свему што му се догодило протеклих година, силазио осмијех с лица. У међувремену је, без обзира на све недаће које су га снашле, успио да докторира у Грчкој, а написао је и потресну књигу о свом тамничком искуству, јер је у затвору провео пет година и то с најокорјелијим осуђеницима, а скоро двије године био је смјештен у истражном затвору, који је, како кажу, најтежи од свих. Али – поред ведрине духа и огромног искуства које је кроз поменуту муку и страдање стекао – владичино снажно и жилаво тијело ипак није било неокрзнуто болом и на њему су се могле запазити озбиљне посљедице вишегодишњег тамновања и психичких притисака. Једном ногом корачао је тешко, али никако и ничим није показивао да га то спутава у његовој мисији за јединство Цркве, за шта је – и дословно – заложио свој живот. ПАРАДОКСИ БАЛКАНА: Али да се вратимо обиласку манастира. Сестре су нас тог јутра послужиле домаћим производима из њихове баште, међу којима је био и чери парадајз, који овдје, на благодатном југу, успијева на чак 1100 м надморске висине, усред питоме планине. Након доручка и разгледања манастира, кренули смо у Охрид. По доласку у Охрид најприје смо посјетили Цркву Богородице Перивлепте, чија љепота исијава и са фотографија, а уживо изгледа уистину нестварно. Фреске у цркви тек што су биле очишћене и читава унутрашњост била је свијетла и благоухана. Након скорашње посјете Рајкс музеју у Амстердаму, ово је за мене, као православца, представљало истинско освјежење и повратак наде, у првом реду јер ме је снажно подсјетило на наш духовни стожер, пратемељ, којем се, ма колико човјек био изгубљен, увијек може вратити. Младић који се старао за Цркву Богородице Перивлепте примио нас је срдачно, као своју браћу, иако је био, како сам схватио, теолог и члан Македонске православне цркве. Након цркве посјетили смо и музеј икона, што је за мене представљало искуство какво сам доживио још само једном, у Цариграду, у цркви Хора, искуство пуно топлине, једноставности и божанске хуманости. Након музеја отишли смо у град који је подигао Свети Климент, град који стоји на гори, изнад несвакидашње бистрог Охридског језера. Киша која је непрестано ромињала управо је у том тренутку престала, а у даљини су се назирале разнобојне крошње дрвећа. У ваздуху се осјећао дах јесени обилате љепотом која је сијала као лице светитеља. Блага свјетлост испод облака над језером треперила је док смо улазили да се поклонимо чувеном Клименту Охридском, који није био епископ охридски, него је, у оно доба, био учитељ који је имао преко 3000 ђака, који су га посветили и прогласили Климентом Охридским. Док нам владика Јован то прича, на великом археолошком налазишту прилази нам један фин човјек, који је очигледно ту радио. Све нам је лијепо објаснио, показао мозаике и вјероватно најљепшу сачувану крстионицу на цијелом свијету. Помислио сам како је све то заједно нестварно и како ране нашег домаћина владике Јована полако зацјељују раскол и размирице међу народом. Тек што ми је та мисао прошла кроз главу, на излазу се, практично ниоткуда, појавио неки младић и најгрубље нас напао инсистирајући да морамо да платимо улазнице. Ту одједном настаде бурна препирка током које нам је изговорио свакојаке рђаве ријечи. Владика Јован, осјетљив на овакве ствари због свог голготског пута, такође плану, и ова свађа, пуна тешких ријечи, била је као и свака свађа – непријатна и незгодна, али за мене на извјестан начин и отрежњујућа, јер сам се поново, док је све то трајало, пратећи покрете судионика, у мислима отиснуо у историју парадоксалности народа који живе у овом дијелу Балкана. Присјетио сам се намах и Самуила, бугарског цара, који је довео и промовисао словенске учитеље на овом тлу. Не пада ваљда, помислих, ниједном Македонцу на памет да пориче како су Кирило и Методије од Грка послани те да су њихови ученици, међу којима и Свети Климент, били наши основни учитељи, над чијим гробом се сад овај млади члан МПЦ залијеће као разјарен пијетао на Јована, помињући а шта би друго него Македонце и Србе. Док је препирка трајала, моје мисли су и даље тумарале рубним просторима наше заједничке историје. Сјетио сам се и како је Самуило побио сву своју браћу, само је заборавио убити једнога из својега рода – оца Светог Јована Владимира, па је то учинио његов син. Муњевито сам се, док је још увијек жучна распра текла, у мислима вратио преко Елбасана до Бара, Подгорице, Требиња и Мостара, мислећи о томе како је на овим тачкама све врло слично и како све нетрпељивости наше имају најчешће заједнички коријен и именитељ, ону безимену пошаст која се угнијездила у нашим животима. Из тих мојих мисли пренуо ме је неки огроман човјек који се довезао у мерцедесу с неким Русима, очигледно богатим. Излазећи из кола, својим сапутницима је, препознавши Јована, показивао на нас који смо унаоколо стајали окамењени, као у каквом истргнутом кадру из филмова Слободана Шијана, те на некаквом исквареном руском самоувјерено објашњавао како због оваквих као што смо ми македонска нација нема напретка. ПРЕД ФРЕСКОМ СВЕТОГ НАУМА: Уто је и свађа била окончана, а ми смо одатле кренули даље, у неизвјесност. Пошли смо у катедрални храм Свете Софије (Премудрости). Премудрост нам је уистину свима била потребна као лијек, али на вратима храма смо, авај, затекли катанац. Неки странци су нас, зачуђени подједнако као и ми, упитали: "Closed?" "Closed", узвратио сам. Владици Јовану, који је још увијек био под утиском тек минуле свађе, није се допало то што је црква закључана усред бијела дана те је почео да се срди. Рекао сам му да сигурно постоји неки оправдан разлог и да би било добро да кафу попијемо док неко не откључа храм. Послушао ме је овај Божји човјек за кога сам као на бијелом дану видио да важе оне ријечи Светога писма – да "ревност за дом Твој једе ме". Попили смо кафу у оближњој кафаници и попричали мало. Објашњавао сам владици Јовану и осталим пријатељима из наше дружине како је тако свугдје, те да и код нас, у Србији и Босни и Херцеговини, има тога, а све то не бих ли барем мало ублажио владичину жалост и тугу због тога што је црква била затворена. Радници и гости у кафани поред цркве према нама су се опходили пријатељски и срдачно. Покушавао сам с њима да разговарам на македонском, а они са мном на српском. Учинило ми се да нас не би тако нико у цијелом српском народу дочекао. Боже, мислио сам, како је ово диван народ, а какви су нас јади све заједно снашли. У тај мах неко нас је обавијестио да је црква коначно отворена. Испоставило се да је црквењак ишао да купи ужину. Под утиском претходног немилог догађаја, питао сам се како ли ћемо проћи у тој цркви. Базилика је велелепна, из 12. вијека, а около ње све је лијепо уређено. Црквењак нас је љубазно дочекао, није помињао улазнице и чинио се врло уљудан. На крају обиласка попели смо се и на галерију с које смо могли, ту пред западним вратима, видјети прастари амфитеатар. Врло јасно сам могао да замислим призор са сиједим главама које су некоћ у том амфитеатру расправљале о важним стварима. Да ли би, којим случајем, они умјели да пруже одговор на питање које ме је у стопу пратило тога дана. И док су свуда око мене шкљоцали фото-апарати у намјери да овјековјече опустјели амфитеатар, ја сам, за успомену, одатле понио тај замишљени призор, водећи успут нечујни дијалог с његовим актерима. Убрзо смо кренули даље старим градом Охридом. У једном тренутку пред нама је искрсао свештеник у мантији. Први тога јутра. Шта ли ће сада бити, запитах се с извјесном зебњом. Видим да је ријеч о проти, искусном као што су и све наше проте које су у свом вишедеценијском службовању прошле сито и решето. Потпуно неочекивано, прота се с осмијехом обрати архиепископу. "Ми се познајемо, бре", узврати му владика Јован, те се прота опусти па нам исприча како тог дана имао много обавеза. "Имамо много туриста. Ево, сад треба да вјенчам неке из Србије. Долазе из Ниша, из Београда, из Новога Сада, из свих крајева. Лијепе су ове наше цркве, па воле људи", рече нам. Све вријеме сам мислио о томе да већина српског и македонског народа заправо и не зна да смо ми у расколу. Док је прота говорио, око нас су стражариле старе складне и допадљиве куће, некада давно с пажњом и бригом подигнуте. Непогрешиво сам осјећао да свему томе припадам, као када се нађете крај ђедове куће, ма у каквом стању да је, па осјетите топлину његовог крила и топли дах онога који вас воли и говори вам лијепе и утјешне ствари, трудећи се да вас заштити од сваког зла и невоље. А с друге стране, и даље се наметао утисак да нешто непрестано изједа здраво ткиво у људима с ових простора, како год се ти људи звали и под којом год заставом били, али нисам умио да кажем каква је то неман и како јој се супротставити. Послије тог сусрета наставили смо ка пристаништу, гдје смо се опет сусрели с Ћирилом и Методијем, Климентом и Наумом, јер овдје сваки пут ка њима води. Њихове статуе су извајане у великим форматима. Чинило ми се да је вајар добро урадио свој посао. Одатле смо се запутили ка Светом Науму, који је удаљен 30 км, а налази се на обали језера. Окружује га несвакидашње лијепа природа – слијева је разнобојна и прозрачна шума, а здесна плаво, заталасано језеро. Наум је, кажу, био монашки тип, за разлику од Климента, учитеља. Нигдје, веле, народ тако не хрли као код испосника и монаха. Када сам видио колоне људи, сјетио сам се Острога. На капији неко узвикну: "Ено нашег владике." Били су то неки наши људи из Црне Горе и из Херцеговине. Фини и уљудни. Поздравили смо се срдачно. У самом храму све је било скромно, али аутентично. Био је пун дјеце и омладине која се молила и замишљала жеље. Са сјетом сам призивао владику Николаја и захваљивао му за Молитве на језеру. Да, овдје их је писао и није био свјестан колико ће уцвељених душа својим ријечима утјешити. Показали су нам и пирг који је подигао Михајло Пупин, а на крају смо дошли и до гроба у којем лежи Свети Наум. У припрати сам дуго стајао пред фреском словенских учитеља Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Саве и Ангеларија, и размишљао о парадоксу који је пратио ове просторе. Док сам тако замишљено зурио у фреску, за рукав ме је ухватио отац Мојсије, један од монаха који радосно служи уз ахиепископа Јована. "Знаш ли причу о Светом Науму и медвједу?", упитао ме је. "Не", одговорио сам. "Дођи да видиш фреску", изустио је тихо, повукавши ме за собом. "Наиме", тумачио је, "медвјед је појео краву некој сиромашној породици, а онда је Свети Наум отишао у шуму и пронашао медвједа, а потом га натјерао да тим сиромасима оре умјесто оне краве коју је појео и тако им надокнади губитак." То што је отац Мојсије испричао јасно је приказано на фресци. Посматрао сам нетремице призор пред собом, док су десно од фреске неки средњошколци тихо шапутали своје молитве на гробу свеца. Сама по себи прича о медвједу је поучна и занимљива, али ја сам стајао непомично, затечен оним што ми је у том тренутку прошло мислима. Коначно сам нашао одговор на моју цјелодневну муку. Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на Балкану "појело краву". Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа. А за то ће нам, несумњиво, осим стрпљења и воље, бити изнад свега потребно да имамо и Ума и Наума! На Божић 2019. број 1462, 9, јануар 2019. године
  5. Милан Ракић

    Епископ Григорије: Ум и Наум

    ЖИВОТИЊА НАЦИОНАЛИЗМА ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ СИРОМАШНОЈ ПОРОДИЦИ НА БАЛКАНУ "ПОЈЕЛО КРАВУ". НИЈЕ ТО, ДАКЛЕ, БИЛА САМО МРЖЊА И ВИШЕВЈЕКОВНА НЕТРПЕЉИВОСТ, ВЕЋ ИСТИНСКА НЕМАН, ДИВЉА И НЕЗАСИТА, КОЈА ЈЕ УНЕСРЕЋИЛА ЧИТАВЕ НАРОДЕ. И НЕ, ТУ ЖИВОТИЊУ НЕ ТРЕБА УБИТИ, ВЕЋ ЈЕ ТРЕБА НЕОДСТУПНО УКРОТИТИ И УПРЕГНУТИ ДА ОРЕ, А НЕ ДА КОЉЕ, УБИЈА И ЗАВАЂА Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици се брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах. Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом Манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сат вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку... ГОЛГОТА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА: Из Охрида смо наставили ка планини Пелистер, а у девет увече већ смо вечерали у пријатној атмосфери Манастира Светог Јована Златоустог уређеног без иједне трунке кича и сувишног. Какав манастир, лијеп и скроман, такав и наш домаћин, и тихе, господствене, и љубазне монахиње. Ујутро, послије јутрења у седам, обишли смо с владиком Јованом манастир. Том приликом нам је испричао како је све почело, како су се ту обрели он и сестринство манастира као прогнаници, те докле су стигли са изградњом и какве жеље и планове имају за будућност. Касније смо се спустили до куће владичиних родитеља. Отац му је умро док је он био у затвору, а мајка је још увијек била жива, иако поприлично нарушеног здравља, а боравила је с владиком и сестрама у новом манастиру. Кућа владичиних родитеља била је прво њихово склониште, у којем су уточиште пронашли кад су их избацили из Епархије у Битољу, гдје је раније столовао млади и одважни епископ Јован, мој друг с факултета, који је, прије теологије у Београду, завршио Грађевински факултет у Скопљу. Јован је, и док смо били студенти, био ватреног духа, искрен и пун вјере, и оно што је било сасвим јасно – Македонац до сржи. Није тврдио да је потомак Александра Великог, али никад није говорио ни да је Србин, нити је нама, својим колегама и пријатељима, дозвољавао да се шалимо на рачун Македонаца. Био је веома вриједан, паметан и самосвојан, и зато ме је донекле зачудило кад сам чуо да је на писмо којим је Српска православна црква позвала Македонску цркву на јединство са СПЦ – а тиме уједно и на свеопште јединство са свим православним црквама – одговорио позитивно. Синоћ сам га, много година након тог чина, упитао зашто је то учинио. Кроз смијех ми је одговорио да је можда на његов потез ипак утицало и то што је, поред Богословског, завршио и Грађевински факултет, те је, додао је, знао да се кућа не може градити на пијеску, а у расколу је баш тако – све што зидаш пропада, као да је на пијеску или живом блату саграђено. Међутим, од његовог прихватања позива за јединство од стране СПЦ до данас збило се неописиво много тога: прогонство, муке, патње и страдање, о чему није једноставно у кратким цртама говорити, о којима заправо уопште није једноставно говорити. Прогонство, затвор, пљување, шамари на улици, клевете, и оно најгоре – осуда за издају, националну издају, јер владика Јован је у Македонији био означен као издајник вјере и нације, Цркве и државе. Називан је најпогрднијим именима, расколником и богохулником. Отац му је убрзо након тога преминуо, мајка је обољела од дијабетеса, а сестра се као лав борила за опстанак у средини гдје је била стигматизована због владичиног потеза. Истовремено, сестринство манастира је малтретирано, тучено и у праскозорје 21. вијека, ради одмазде, шишано, док су цркве у којима је владика служио рушене. И баш тог јутра, у Манастиру Светог Јована Златоустог, стајали смо код једне срушене цркве. Гледајући те рушевине и слушајући владику Јована, нисам могао а да се не запитам каква се то пошаст усидрила међу народима и људима на овим просторима, нагризајући изнутра сваки иоле здрав и разборит покушај суживота и узајамног дијалога? Међутим, владици Јовану није, унаточ свему што му се догодило протеклих година, силазио осмијех с лица. У међувремену је, без обзира на све недаће које су га снашле, успио да докторира у Грчкој, а написао је и потресну књигу о свом тамничком искуству, јер је у затвору провео пет година и то с најокорјелијим осуђеницима, а скоро двије године био је смјештен у истражном затвору, који је, како кажу, најтежи од свих. Али – поред ведрине духа и огромног искуства које је кроз поменуту муку и страдање стекао – владичино снажно и жилаво тијело ипак није било неокрзнуто болом и на њему су се могле запазити озбиљне посљедице вишегодишњег тамновања и психичких притисака. Једном ногом корачао је тешко, али никако и ничим није показивао да га то спутава у његовој мисији за јединство Цркве, за шта је – и дословно – заложио свој живот. ПАРАДОКСИ БАЛКАНА: Али да се вратимо обиласку манастира. Сестре су нас тог јутра послужиле домаћим производима из њихове баште, међу којима је био и чери парадајз, који овдје, на благодатном југу, успијева на чак 1100 м надморске висине, усред питоме планине. Након доручка и разгледања манастира, кренули смо у Охрид. По доласку у Охрид најприје смо посјетили Цркву Богородице Перивлепте, чија љепота исијава и са фотографија, а уживо изгледа уистину нестварно. Фреске у цркви тек што су биле очишћене и читава унутрашњост била је свијетла и благоухана. Након скорашње посјете Рајкс музеју у Амстердаму, ово је за мене, као православца, представљало истинско освјежење и повратак наде, у првом реду јер ме је снажно подсјетило на наш духовни стожер, пратемељ, којем се, ма колико човјек био изгубљен, увијек може вратити. Младић који се старао за Цркву Богородице Перивлепте примио нас је срдачно, као своју браћу, иако је био, како сам схватио, теолог и члан Македонске православне цркве. Након цркве посјетили смо и музеј икона, што је за мене представљало искуство какво сам доживио још само једном, у Цариграду, у цркви Хора, искуство пуно топлине, једноставности и божанске хуманости. Након музеја отишли смо у град који је подигао Свети Климент, град који стоји на гори, изнад несвакидашње бистрог Охридског језера. Киша која је непрестано ромињала управо је у том тренутку престала, а у даљини су се назирале разнобојне крошње дрвећа. У ваздуху се осјећао дах јесени обилате љепотом која је сијала као лице светитеља. Блага свјетлост испод облака над језером треперила је док смо улазили да се поклонимо чувеном Клименту Охридском, који није био епископ охридски, него је, у оно доба, био учитељ који је имао преко 3000 ђака, који су га посветили и прогласили Климентом Охридским. Док нам владика Јован то прича, на великом археолошком налазишту прилази нам један фин човјек, који је очигледно ту радио. Све нам је лијепо објаснио, показао мозаике и вјероватно најљепшу сачувану крстионицу на цијелом свијету. Помислио сам како је све то заједно нестварно и како ране нашег домаћина владике Јована полако зацјељују раскол и размирице међу народом. Тек што ми је та мисао прошла кроз главу, на излазу се, практично ниоткуда, појавио неки младић и најгрубље нас напао инсистирајући да морамо да платимо улазнице. Ту одједном настаде бурна препирка током које нам је изговорио свакојаке рђаве ријечи. Владика Јован, осјетљив на овакве ствари због свог голготског пута, такође плану, и ова свађа, пуна тешких ријечи, била је као и свака свађа – непријатна и незгодна, али за мене на извјестан начин и отрежњујућа, јер сам се поново, док је све то трајало, пратећи покрете судионика, у мислима отиснуо у историју парадоксалности народа који живе у овом дијелу Балкана. Присјетио сам се намах и Самуила, бугарског цара, који је довео и промовисао словенске учитеље на овом тлу. Не пада ваљда, помислих, ниједном Македонцу на памет да пориче како су Кирило и Методије од Грка послани те да су њихови ученици, међу којима и Свети Климент, били наши основни учитељи, над чијим гробом се сад овај млади члан МПЦ залијеће као разјарен пијетао на Јована, помињући а шта би друго него Македонце и Србе. Док је препирка трајала, моје мисли су и даље тумарале рубним просторима наше заједничке историје. Сјетио сам се и како је Самуило побио сву своју браћу, само је заборавио убити једнога из својега рода – оца Светог Јована Владимира, па је то учинио његов син. Муњевито сам се, док је још увијек жучна распра текла, у мислима вратио преко Елбасана до Бара, Подгорице, Требиња и Мостара, мислећи о томе како је на овим тачкама све врло слично и како све нетрпељивости наше имају најчешће заједнички коријен и именитељ, ону безимену пошаст која се угнијездила у нашим животима. Из тих мојих мисли пренуо ме је неки огроман човјек који се довезао у мерцедесу с неким Русима, очигледно богатим. Излазећи из кола, својим сапутницима је, препознавши Јована, показивао на нас који смо унаоколо стајали окамењени, као у каквом истргнутом кадру из филмова Слободана Шијана, те на некаквом исквареном руском самоувјерено објашњавао како због оваквих као што смо ми македонска нација нема напретка. ПРЕД ФРЕСКОМ СВЕТОГ НАУМА: Уто је и свађа била окончана, а ми смо одатле кренули даље, у неизвјесност. Пошли смо у катедрални храм Свете Софије (Премудрости). Премудрост нам је уистину свима била потребна као лијек, али на вратима храма смо, авај, затекли катанац. Неки странци су нас, зачуђени подједнако као и ми, упитали: "Closed?" "Closed", узвратио сам. Владици Јовану, који је још увијек био под утиском тек минуле свађе, није се допало то што је црква закључана усред бијела дана те је почео да се срди. Рекао сам му да сигурно постоји неки оправдан разлог и да би било добро да кафу попијемо док неко не откључа храм. Послушао ме је овај Божји човјек за кога сам као на бијелом дану видио да важе оне ријечи Светога писма – да "ревност за дом Твој једе ме". Попили смо кафу у оближњој кафаници и попричали мало. Објашњавао сам владици Јовану и осталим пријатељима из наше дружине како је тако свугдје, те да и код нас, у Србији и Босни и Херцеговини, има тога, а све то не бих ли барем мало ублажио владичину жалост и тугу због тога што је црква била затворена. Радници и гости у кафани поред цркве према нама су се опходили пријатељски и срдачно. Покушавао сам с њима да разговарам на македонском, а они са мном на српском. Учинило ми се да нас не би тако нико у цијелом српском народу дочекао. Боже, мислио сам, како је ово диван народ, а какви су нас јади све заједно снашли. У тај мах неко нас је обавијестио да је црква коначно отворена. Испоставило се да је црквењак ишао да купи ужину. Под утиском претходног немилог догађаја, питао сам се како ли ћемо проћи у тој цркви. Базилика је велелепна, из 12. вијека, а около ње све је лијепо уређено. Црквењак нас је љубазно дочекао, није помињао улазнице и чинио се врло уљудан. На крају обиласка попели смо се и на галерију с које смо могли, ту пред западним вратима, видјети прастари амфитеатар. Врло јасно сам могао да замислим призор са сиједим главама које су некоћ у том амфитеатру расправљале о важним стварима. Да ли би, којим случајем, они умјели да пруже одговор на питање које ме је у стопу пратило тога дана. И док су свуда око мене шкљоцали фото-апарати у намјери да овјековјече опустјели амфитеатар, ја сам, за успомену, одатле понио тај замишљени призор, водећи успут нечујни дијалог с његовим актерима. Убрзо смо кренули даље старим градом Охридом. У једном тренутку пред нама је искрсао свештеник у мантији. Први тога јутра. Шта ли ће сада бити, запитах се с извјесном зебњом. Видим да је ријеч о проти, искусном као што су и све наше проте које су у свом вишедеценијском службовању прошле сито и решето. Потпуно неочекивано, прота се с осмијехом обрати архиепископу. "Ми се познајемо, бре", узврати му владика Јован, те се прота опусти па нам исприча како тог дана имао много обавеза. "Имамо много туриста. Ево, сад треба да вјенчам неке из Србије. Долазе из Ниша, из Београда, из Новога Сада, из свих крајева. Лијепе су ове наше цркве, па воле људи", рече нам. Све вријеме сам мислио о томе да већина српског и македонског народа заправо и не зна да смо ми у расколу. Док је прота говорио, око нас су стражариле старе складне и допадљиве куће, некада давно с пажњом и бригом подигнуте. Непогрешиво сам осјећао да свему томе припадам, као када се нађете крај ђедове куће, ма у каквом стању да је, па осјетите топлину његовог крила и топли дах онога који вас воли и говори вам лијепе и утјешне ствари, трудећи се да вас заштити од сваког зла и невоље. А с друге стране, и даље се наметао утисак да нешто непрестано изједа здраво ткиво у људима с ових простора, како год се ти људи звали и под којом год заставом били, али нисам умио да кажем каква је то неман и како јој се супротставити. Послије тог сусрета наставили смо ка пристаништу, гдје смо се опет сусрели с Ћирилом и Методијем, Климентом и Наумом, јер овдје сваки пут ка њима води. Њихове статуе су извајане у великим форматима. Чинило ми се да је вајар добро урадио свој посао. Одатле смо се запутили ка Светом Науму, који је удаљен 30 км, а налази се на обали језера. Окружује га несвакидашње лијепа природа – слијева је разнобојна и прозрачна шума, а здесна плаво, заталасано језеро. Наум је, кажу, био монашки тип, за разлику од Климента, учитеља. Нигдје, веле, народ тако не хрли као код испосника и монаха. Када сам видио колоне људи, сјетио сам се Острога. На капији неко узвикну: "Ено нашег владике." Били су то неки наши људи из Црне Горе и из Херцеговине. Фини и уљудни. Поздравили смо се срдачно. У самом храму све је било скромно, али аутентично. Био је пун дјеце и омладине која се молила и замишљала жеље. Са сјетом сам призивао владику Николаја и захваљивао му за Молитве на језеру. Да, овдје их је писао и није био свјестан колико ће уцвељених душа својим ријечима утјешити. Показали су нам и пирг који је подигао Михајло Пупин, а на крају смо дошли и до гроба у којем лежи Свети Наум. У припрати сам дуго стајао пред фреском словенских учитеља Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Саве и Ангеларија, и размишљао о парадоксу који је пратио ове просторе. Док сам тако замишљено зурио у фреску, за рукав ме је ухватио отац Мојсије, један од монаха који радосно служи уз ахиепископа Јована. "Знаш ли причу о Светом Науму и медвједу?", упитао ме је. "Не", одговорио сам. "Дођи да видиш фреску", изустио је тихо, повукавши ме за собом. "Наиме", тумачио је, "медвјед је појео краву некој сиромашној породици, а онда је Свети Наум отишао у шуму и пронашао медвједа, а потом га натјерао да тим сиромасима оре умјесто оне краве коју је појео и тако им надокнади губитак." То што је отац Мојсије испричао јасно је приказано на фресци. Посматрао сам нетремице призор пред собом, док су десно од фреске неки средњошколци тихо шапутали своје молитве на гробу свеца. Сама по себи прича о медвједу је поучна и занимљива, али ја сам стајао непомично, затечен оним што ми је у том тренутку прошло мислима. Коначно сам нашао одговор на моју цјелодневну муку. Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на Балкану "појело краву". Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа. А за то ће нам, несумњиво, осим стрпљења и воље, бити изнад свега потребно да имамо и Ума и Наума! На Божић 2019. број 1462, 9, јануар 2019. године View full Странице
  6. МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња. Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас , као отац и учитељ вјере, стално подсећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да je овај празник симбол суштине и смисла живота сâмог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапaтник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном засвагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога свако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи. Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешeња, како би нам потом и сâм Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе. Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота сâмог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета. Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања. Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег срца и бистријег ума. Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих Њемачку, помислити како се није лако радовати далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас. Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге глeдати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота. Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисмо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим срцем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек. И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у срцима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин! МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године. Ваш молитвеник пред Господом +ГРИГОРИЈЕ ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ Извор https://eparhija-nemacka.com/
  7. Слава парохије Светог Ђорђа у Антверпену – Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављена у суботу 17. новембра саборним служењем свете архијерејске Литургије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит Белгије, Холандије и Луксембурга Господин Атинагора (Цариградска патријаршија), уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа диселдорфског и немачког Господина Григорија, Његовог Преосвештенства епископа Неаполиса Господина Порфирија (Кипарска архиепископија), оца Саве, игумана манастира Тврдош, као и великог броја свештеника и ђакона из Холандије, Немачке и Белгије, и уз учешће верног народа из поменутих земаља. Звучни запис беседе Литургији је присуствовала Њена Екселенција амбасадор Републике Србије у Краљевини Белгији, госпођа Марина Јовићевић са сарадницима. Лепоти богослужења допринели су и гостујући појци из Србије и Диселдорфа. На почетку литургије, епископ Григорије је, по благослову надлежног епископа западноевропског Луке, рукопроизвео у чтечеве, г. Владимира Милановића и г. Нектариоса Роса, који ће убудуће да саслужују у цркви Светог Ђорђа у Антверпену. После прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио владика Григорије, истакавши значај трпљења и вере у изградњи савршене љубави која је идеал и крајњи циљ живота сваког хришћанина. На крају Литургије, после ломљења славског колача, владика Григорије је заблагодарио митрополиту Атинагори за љубав и бригу коју је својим доласком на најважнији парохијски догађај у години показао према парохији Светог Ђорђа и српској заједници у Белгији. Митрополит Атинагора је у свом обраћању, заблагодарио епископу Луки, на позиву, епископима Григорију и Порфирију, као и свим свештенослужитељима и целокупној парохији, на челу са протојерејем Миланом, на прилици да учествује у евхаристијском слављу у српској православној парохији у Антверпену. У свом говору он је истакао своју духовну везу са Српском Православном Црквом и значај који је на његов живот имао блажене успомене прота Чедомир Остојић, као и познанство његовог оца са блажене успомене Патријархом Српским Господином Германом. С обзиром на то да парохија Светог Ђорђа чека званично признање пред органима покрајинске и федералне владе, митрополит Атинагора је, као овлашћени представник православне Цркве пред белгијском државом, информисао верни народ о легалном статусу парохије пред државним органима и истакао спремност да помогне да се нађе правни модел којим би то питање било решено, позвавши овлашћене представнике Епархије западноевропске да заједничким радом допринесу решењу правног статуса. После свете Литургије организован је славски ручак који су за ову годину припремили кумови г. Здравко Зубац и г. Срђан и г-ђа Јелена Милош. У току трпезе љубави, парох антверпенски отац Милан Живановић заблагодарио је епископима и свештенству за показану љубав и молитвено присуство, као и свим парохијанима на труду који улажу да парохија из године у годину расте, и у бројчаном и у духовном смислу, те позвао верни народ да на том путу и даље остане. У току славског ручка, као пратећи културно-уметнички програм, наступила је пијанисткиња Селена Трифуновић, као и споменути појци који су традиционалним српским песмама увеличали славље. По завршетку ручка, митрополит Атинагора је још једном заблагодарио на гостопримству и истакао значај јединства који је показан саборним служењем Литургије, те позвао верни народ да се моли за јединство православне Цркве. На самоме крају, владика Григорије такође се опростио од верног народа позвавши их да радост и мир који су задобили понесу и шире у свету у коме живе. Извор: Епархија дизелдорфска и немачка
  8. Беседа епископа франкфуртског и све Немачке Григорија у 19. недељу по духовима у Франкфурту. View full Странице
  9. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Преображење Господње - Слава града Требиња Празник Преображења Господњег у Требињу ове године прослављен је торжествено како и доликује величини овог празника. У навечерје празника, славе Саборног храма и града Требиња служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење свештеника и ђакона, а у присуству умировљеног Епископа Атанасија и новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  11. Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г. Григорије уз саслужене новоизабраног епископа Димитрија, свештеникa Радивоја Круља, Небојше Коловића, Драга Зубца, Зорана Илића, Немање Лукете и Младена Чалије и ђакона Влада Вукановића и Ратка Зубца. Након литије, испред храма преломљен је славски колач. У празничној бесједи владика Григорије представио је новог епископа поручивши вјерницима да отворе своја срца и да се испуне љубављу према новом епископу и свим људима јер ће тако све што радимо имати смисла. Празновање је настављено уз културно умјетнички програм у порти храма и славску трпезу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  12. Празновање је почело празничним вечерњем и концертом у порти храма које организовала Општина Невесиње у сарадњи са Црквеном Општином и културним установама у нашем граду. Учествовали су црквени хор Симонида, хор и наставници и ученици Музичке школе, хор Основне Школе. Између наступа прочитани су одломци из јеванђеља у којим се говори о васкрсењу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г. Григорије уз саслужене новоизабраног епископа Димитрија, свештеникa Радивоја Круља, Небојше Коловића, Драга Зубца, Зорана Илића, Немање Лукете и Младена Чалије и ђакона Влада Вукановића и Ратка Зубца. Након литије, испред храма преломљен је славски колач. У празничној бесједи владика Григорије представио је новог епископа поручивши вјерницима да отворе своја срца и да се испуне љубављу према новом епископу и свим људима јер ће тако све што радимо имати смисла. Празновање је настављено уз културно умјетнички програм у порти храма и славску трпезу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  13. "Драга браћо и сестре, Пожурио сам из Београда како бих стигао у своје мило Требиње и био данас овдје, са вама, у Мркоњићима. Помислио сам да је то најбоље и најприкладније мјесто да захвалим Светом Василију, оцу и владици херцеговачком! Молим и вас, добри Херцеговци, духовни потомци Светог Василија, да у овом часу заједно са мном захвалите Светом Василију! Свети оче Василије, благодарим за ових 25 година свештенства у твојој светој Херцеговини! Хвала јер ме ниједног часа ниси оставио самог! Помогао си ми да с тобом поглед усмјеравам ка Христу а својим животом си ме учио да једновремено примам ударце и благосиљам. Својим благословом си ме покретао и подстицао да волим сусједе, људе друге вјере и нације, јер си и ти тако чинио и чиниш! Упутио си ме да будем пастир пастирима, да љубим и поштујем своје свештенике и сатруднике. Ти си ми показивао да треба да се радујем туђој срећи и напретку, и још више си ме упућивао да, колико год и кад год могу, благо спустим руку на раме болних и немоћних. Твој поглед и очи су ме покренули да с радошћу гледам ова поља, ријеке, језера и горе, и да их доживим као своје, као твоје, као Божје те да их осјетим и видим као дар, као слику, као пјесму! Од тебе сам научио да ми срце заигра кад угледам дијете и да ми утроба затрепери кад видим витке и прелијепе младиће и дјевојке, с дивним умним и блиставим очима! Да се радујем сваком човјеку; да се топим од милине у разговору с нашим племенитим старицама и старцима. Да уживам и благодарим на чудесним плодовима ове земље, на вину, воћу, поврћу; да гледам и миришем наше траве! Научио си ме, свети оче, да се не плашим змија и шкорпија; да волим сунце и тугујем тихо када пада киша. Научио си ме да се исповиједам Требишњици, Неретви, Брегави, Заломки; да цијеним и волим Орјен и Прењ, Зеленгору, Морине и Лебршник! Охрабрио си ме да пјевам на Чемерну и Придворици; да тихо плачем у Житомислићу и Пребиловцима! Да Мостаром шетам отмено као Шантић, да волим Требиње слично Дучићу! Да никад не заборавим, када сам у Дубровнику, Владиславиће и Бошковиће; да подједнако поштујем горштаке и пољаке! Ти си ме учио да су сви људи браћа, да је Црква мајка, да је Бог пријатељ и Отац и Сведржитељ! Данас сам дошао у ово твоје и наше село, у твој и наш дом, у ову цркву, да са овим народом подијелим благодарност и да изразим неизмјерну захвалност због свих благодати којим си ме даровао, свети! Ако си ти, пастиру и учитељу, имао потребу и вољу, из било којих разлога, да напустиш ову земљу и да ради жртве и молитве одеш у хладну пећину, схвати и мене, свети претходниче, што сад идем у хладну туђину, јер вјерујем да, с твојим благословом, могу помоћи нашем расијаном народу! Да им могу показати да је наш Бог Христос свуда, и да си ти са нама, ма гдје ми били! Света црква, ти и овај народ на твој трон ускоро постављате нашег дивног оца Димитрија из твог и нашег Тврдоша! А ви се, драга браћо и сестре, помолите да нову службу и жртву отац Димитрије понесе и изнесе уз помоћ Светог Василија јер другачије у Херцеговини и не може да буде! Будите му, ви хришћани, пријатељи, сапутници и сатрудници! Будите му оно на шта сте позвани, народ Светог Саве и Светог Василија, народ Божји! Молим вас најпонизније и свим срцем да се молите и за мене Светом Василију, да остане уз мене и на мом новом путу и у мојој новој служби и жртви. Врло је могуће да је ово дрво, браћо и сестре, засадио Свети Василије, али се није под њим одмарао. Отуда и ми треба да разумијемо да се човјек ријетко кад одмара и хладује под дрветом које је сам засадио. Таква је, ваљда, правда! Не треба да вам казујем да сам пола живота провео с вама. Можда је и сувишно напомињати да ми пола срца остаје овдје и да ћу се вратити једног дана да овдје умрем јер се не могу сахранити у бијелом свијету само с оном другом половином!" Извор: Телевизија Храм
  14. Владика Григорије опростио се данас на празник Светог Василија Острошког и Тврдошког од својих Херцеговаца и Епархије захумско херцеговачке у којој је служио 25 година. Свету архијерејску Литургију Владика је служио у Мркоњићима, родном селу Светог Василија. Мркоњићи су село које има свега 11 становника и двадесетак камених кућа смештених у врлетима Поповог поља надомак Требиња, и данас је било испуњено народом, верницима, ходочасницима. Благодарећи Телевизији Храм емотивну беседу Владике Григорија преносимо у целости: "Драга браћо и сестре, Пожурио сам из Београда како бих стигао у своје мило Требиње и био данас овдје, са вама, у Мркоњићима. Помислио сам да је то најбоље и најприкладније мјесто да захвалим Светом Василију, оцу и владици херцеговачком! Молим и вас, добри Херцеговци, духовни потомци Светог Василија, да у овом часу заједно са мном захвалите Светом Василију! Свети оче Василије, благодарим за ових 25 година свештенства у твојој светој Херцеговини! Хвала јер ме ниједног часа ниси оставио самог! Помогао си ми да с тобом поглед усмјеравам ка Христу а својим животом си ме учио да једновремено примам ударце и благосиљам. Својим благословом си ме покретао и подстицао да волим сусједе, људе друге вјере и нације, јер си и ти тако чинио и чиниш! Упутио си ме да будем пастир пастирима, да љубим и поштујем своје свештенике и сатруднике. Ти си ми показивао да треба да се радујем туђој срећи и напретку, и још више си ме упућивао да, колико год и кад год могу, благо спустим руку на раме болних и немоћних. Твој поглед и очи су ме покренули да с радошћу гледам ова поља, ријеке, језера и горе, и да их доживим као своје, као твоје, као Божје те да их осјетим и видим као дар, као слику, као пјесму! Од тебе сам научио да ми срце заигра кад угледам дијете и да ми утроба затрепери кад видим витке и прелијепе младиће и дјевојке, с дивним умним и блиставим очима! Да се радујем сваком човјеку; да се топим од милине у разговору с нашим племенитим старицама и старцима. Да уживам и благодарим на чудесним плодовима ове земље, на вину, воћу, поврћу; да гледам и миришем наше траве! Научио си ме, свети оче, да се не плашим змија и шкорпија; да волим сунце и тугујем тихо када пада киша. Научио си ме да се исповиједам Требишњици, Неретви, Брегави, Заломки; да цијеним и волим Орјен и Прењ, Зеленгору, Морине и Лебршник! Охрабрио си ме да пјевам на Чемерну и Придворици; да тихо плачем у Житомислићу и Пребиловцима! Да Мостаром шетам отмено као Шантић, да волим Требиње слично Дучићу! Да никад не заборавим, када сам у Дубровнику, Владиславиће и Бошковиће; да подједнако поштујем горштаке и пољаке! Ти си ме учио да су сви људи браћа, да је Црква мајка, да је Бог пријатељ и Отац и Сведржитељ! Данас сам дошао у ово твоје и наше село, у твој и наш дом, у ову цркву, да са овим народом подијелим благодарност и да изразим неизмјерну захвалност због свих благодати којим си ме даровао, свети! Ако си ти, пастиру и учитељу, имао потребу и вољу, из било којих разлога, да напустиш ову земљу и да ради жртве и молитве одеш у хладну пећину, схвати и мене, свети претходниче, што сад идем у хладну туђину, јер вјерујем да, с твојим благословом, могу помоћи нашем расијаном народу! Да им могу показати да је наш Бог Христос свуда, и да си ти са нама, ма гдје ми били! Света црква, ти и овај народ на твој трон ускоро постављате нашег дивног оца Димитрија из твог и нашег Тврдоша! А ви се, драга браћо и сестре, помолите да нову службу и жртву отац Димитрије понесе и изнесе уз помоћ Светог Василија јер другачије у Херцеговини и не може да буде! Будите му, ви хришћани, пријатељи, сапутници и сатрудници! Будите му оно на шта сте позвани, народ Светог Саве и Светог Василија, народ Божји! Молим вас најпонизније и свим срцем да се молите и за мене Светом Василију, да остане уз мене и на мом новом путу и у мојој новој служби и жртви. Врло је могуће да је ово дрво, браћо и сестре, засадио Свети Василије, али се није под њим одмарао. Отуда и ми треба да разумијемо да се човјек ријетко кад одмара и хладује под дрветом које је сам засадио. Таква је, ваљда, правда! Не треба да вам казујем да сам пола живота провео с вама. Можда је и сувишно напомињати да ми пола срца остаје овдје и да ћу се вратити једног дана да овдје умрем јер се не могу сахранити у бијелом свијету само с оном другом половином!" Извор: Телевизија Храм View full Странице
  15. На самом почетку свог обраћања покушаћу да вам укажем на нешто што ми се чини веома важним – као једна врста предуслова – да би се уопште могло говорити о темама као што су мир, помирење, толеранција, разумијевање или интеркултурални дијалог, а да притом то говорење има неког смисла, односно да има потенцијал и снагу да некога покрене и подстакне на дјеловање. Наиме, код нас се – а када кажем „нас“ не мислим само на простор Босне и Херцеговине већ и на земље у окружењу – скоро свака ријеч, скоро сваки говор о миру и помирењу готово по правилу своди на понављање истих, устаљених фраза, неријетко лишених смисла и било каквог значења, фраза које више никога не дотичу и које не проналазе пут до ушију и срцâ оних који их слушају. Зашто је то тако? Претпостављам да је основи узрок томе чињеница да они који говоре о миру најчешће ни сами не вјерују у оно што пропагирају и за шта се гласно залажу, те све те своје приче пакују у исту реторичку амбалажу, у исте фразе и поштапалице на које смо већ сви добрано огуглали и које не схватамо озбиљно, баш као што не схватамо озбиљно ни добру намјеру онога који те фразе изговара. Другим ријечима, да би оно о чему говоримо могло да допре до ушију оних којима је намијењено и да притом посједује и неку тежину, најприје ми који изговарамо те ријечи треба да имамо отворен ум и срце и да истински вјерујемо у оно што другима покушавамо да појаснимо и на шта друге желимо да подстакнемо. Као што мир не смије бити лажан тако ни борба за мир не смије бити лажна и неискрена, то јест треба и мора да буде искрена и да произлази, прије свега, из истинских увјерења и добре намјере онога ко се за ту борбу залаже.
  16. Владика СПЦ захумско-херцеговачки и приморски, Григорије, рекао је да се данас на дан Светих жена мироносица може слободно рећи да се слави људски род уопште, а у том људском роду највиша бића су жене Он је у беседи верницима након служења Свете архијерејске литургију у Храму Светог Преображења Господњег у Требињу навео да је његов главни утисак када је реч о томе зашто су жене прве виделе васкрслог Христа, чињеница да су оне остале под крстом док су се апостоли разишли. "Ако бисмо описали живот жена усмерних ка Богу, морамо признати да жене имају једну врлину која их ставља испред нас мушкараца а то је спремност на жртву. Ако бисмо хтели да описујемо шта је то жена у овом свету, у нашем народу најтачније би било рећи то је жива жртва. Опет ће неко рећи да је обрнуто, али ако је жена кћерка, супруга, мајка - она није ништа друго него жртва. Ако се сетите своје кћерке, мајке, супруге, сетите се и како оне непрестано служе свима, и како им то није тешко, зато што су оне прихватиле жртву и да буду жртва. И сад неко може рећи како то и није нека велика слава и част бити жртва, али ако гледамо Христовим и хришћанским очима веће части и веће моћи од служења нема. А то нас је Христос научио", истакао је владика Григорије. Он је рекао да су жене у нашем народу и те како спремне да служе, да се жртвују. "Отуда је важно да схватимо како црква Христова и Христос гледају на жену као на узвишено биће због њене спремности на жртву и на служење. Погледајте бројне жене кроз историју цркве, све жене које су показале неизрециву спремност на жртву. Не морате гледати само оне жене које су у (црквеном) календару. Погледајте било коју жену око нас која служи, која је спремна на жртву и видећемо колику је Господ дао снагу и чврстину женама. Њихово служење и њихова спремност на жртву чини их у једном смислу већима од нас мушкараца", додао је владика Григорије.
  17. Владика СПЦ захумско-херцеговачки и приморски, Григорије, рекао је да се данас на дан Светих жена мироносица може слободно рећи да се слави људски род уопште, а у том људском роду највиша бића су жене Он је у беседи верницима након служења Свете архијерејске литургију у Храму Светог Преображења Господњег у Требињу навео да је његов главни утисак када је реч о томе зашто су жене прве виделе васкрслог Христа, чињеница да су оне остале под крстом док су се апостоли разишли. "Ако бисмо описали живот жена усмерних ка Богу, морамо признати да жене имају једну врлину која их ставља испред нас мушкараца а то је спремност на жртву. Ако бисмо хтели да описујемо шта је то жена у овом свету, у нашем народу најтачније би било рећи то је жива жртва. Опет ће неко рећи да је обрнуто, али ако је жена кћерка, супруга, мајка - она није ништа друго него жртва. Ако се сетите своје кћерке, мајке, супруге, сетите се и како оне непрестано служе свима, и како им то није тешко, зато што су оне прихватиле жртву и да буду жртва. И сад неко може рећи како то и није нека велика слава и част бити жртва, али ако гледамо Христовим и хришћанским очима веће части и веће моћи од служења нема. А то нас је Христос научио", истакао је владика Григорије. Он је рекао да су жене у нашем народу и те како спремне да служе, да се жртвују. "Отуда је важно да схватимо како црква Христова и Христос гледају на жену као на узвишено биће због њене спремности на жртву и на служење. Погледајте бројне жене кроз историју цркве, све жене које су показале неизрециву спремност на жртву. Не морате гледати само оне жене које су у (црквеном) календару. Погледајте било коју жену око нас која служи, која је спремна на жртву и видећемо колику је Господ дао снагу и чврстину женама. Њихово служење и њихова спремност на жртву чини их у једном смислу већима од нас мушкараца", додао је владика Григорије. View full Странице http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/266/vladika-grigorije-muskarci-zene-jednaki-pred-bogom
  18. Поуке.орг инфо

    Владика Григорије: О нашим духовницима и исповијести

    Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir
  19. У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11). Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir View full Странице
  20. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.
  21. Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. View full Странице
  22. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи.  Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  23. У суботу, 20. јануара у 19 часова, у дубровачкој катедрали Госпе Велике, одржана је, у оквиру „молитвене осмине” (тј. осам молитвених дана: од 18. до 25. јануара), традиционална молитва за јединство хришћана. Молитву је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а присуствовао јој је епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз мноштво вјерног народа из обје цркве. Ово је седми пут да се екуменска молитва уз судјеловање православних и католика моли у Дубровнику (већ је одржана у Сарајеву, а одржава се и у Загребу и многим другим мјестима код нас и у свијету). Важно је и напоменути да није ријеч о миси него о молитви чији је текст сваке године плод заједничког договора комисија двају цркава, који се потом дистрибуира свим црквама по свијету. Како је то већ уобичајено, када је молитва у католичкој цркви, бесједи православни епископ, а када се молитва одржава у православној цркви онда бесједи католички бискуп. Ове године је, дакле, бесједио епископ Григорије чију бесједу доносимо у наставку. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка View full Странице
×