Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'грех'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. У данашњем издању Јутарњег програма, разговарали смо са катихетом Милицом Петровић о томе шта је прародитељски грех, у чему се огледају последице греха наших прародитеља и како у Цркви можемо да превазиђемо поменуте последице. Извор: Радио Беседа
  2. А наша је тема: Расколњиков признаје злочин. — Човечанство је страховита веза. Самоће нема, скривености нема. Страховито искиданим стазама, али ипак, враћа се Расколњиков онима од којих је бежао. Грозовит његов крик: Сам, сам да будем! Одинъ! одинъ! није могао, и не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као утекла звезда из сазвежђа, Расколњиков је учинио огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у самилости оних од којих је бежао. Са једним сасвим изузетним знањем је Достојевски знао да сви земаљски закони и све земаљске казне нису дорасли гресима на земљи. Земаљски закони не могу предвидети, не могу открити, не могу ни похватати ни казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божји закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, кажњава сваки грех, и кроз људство раствара сваки грех. Као што отровна кап, кад се улије у поток или реку, више не постоји, тако пред-људма признати злочин грешников нестаје у човечанству. Али пре тога, Божји закон гласи: све се плаћа. То јест, далек је и ужасно мучан пут грешника док не дође до стања да без трунке гордости и лажи призна преступ пред људма, пред свима људма, пред најнижим људма, свеједно. Признање греха је чудо: то је разрушење дотадашњег човека. Кад је Расколњиков клекао и признао злочин јавно, ушао је у конац свега дотадашњег: у саломљење гордости, у немоћ пркосне воље, у малаксавање дијалектике разума, у истрошеност заблуделе маште. Ушао је и у одрицање од тела и слободног рада, јер следује тамница. Сав се стари човек разруши, и на рушевини тој стоји само свест о послушности једном највишем закону, једином коме није срамота покоравати се ни у најтежим околностима. Отуда осећање да та покорност одмара, отуда преображење на лику оних који су пред себи равним и такође грешним људма признали грех као пред Богом. Да је Расколњиков признао преступ не у полицији пред два ситна чиновничића, него да је то учинио пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени би били из својих обичних бића и расположења у друго нешто. Доживели би један од најтајанственијих тренутака на земљи и у животу човечјем. Суштина признања је у томе што је убица престао да се крије, вратио се људма, вратио се и судијама као људма, заузео међу људма своје место онакво какво му приличи. Од тога часа, човечанство не може више одстранити од себе преступника, не може га више ни мрзити ни презирати. Преступник је опет с људма, опет човек. Људство прима грех преступника. То подсећа на верско учење о преношењу греха. Многи се људи опиру верском учењу, и сматрају преузимање греха стварју апсурдном. Заслуге, и преузимање заслуга, међутим, не сматрају стварју апсурдном. А не досећају се да је то по природном и моралном закону једна иста појава у два вида. Оставимо веру по страни. Спиноза, који без резерве одриче појам и чињеницу и греха и заслуге у природном стању човечанства, пре друштвеног стања кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми — и Спиноза тврди: да после сагласности и одредаба има и греха и заслуга, са свима последицама од њих. Сагласност може постојати између људи, али може постојати између Бога и људи. Међутим, овако или онако, свака сагласност и једнодушност претпоставља један ланац искустава, знања, веза, традиција. Због последицâ последицâ, свако дело сваког човека улази у предање човечанства. У том смислу може се ланац грешења доиста бацити унатраг чак до неког првог греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егзистенција је дубок. Човек је човеку не само брат, него сенка, услов, узрок и последица. Сваки човек и свако дело, добро и зло дело, имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потраживаче и јемце, пропагаторе и затираче. Само је тако могућно да се све дешава, увек поново дешава. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји и по етици Спинозиној, на основи друштвености људске и нормирања морала; и по етици Паскаловој, по којој има један праузрок свима потоњима. Човечанство је, дакле, веза и по гресима. Није то писао само Достојевски. Нико као Достојевски, али и други. У француском роману једном реч је о човеку несрећном некада са првом женом, који сад стоји крај смртне постеље друге жене. С њом је био везан још за живота покојнице. ,,Немој ме сахранити поред ње, Јакове, ја сам њу отровала“ — признаје грех друга жена, самртница. Муж неодољиво прима грех. „Знао сам ја за то“, одговара Јаков; иако никада слутио није да се оно десило. „Нас двоје смо једно, твој грех је и мој. Никада те нећу заборавити.“ Важна је ту нарочито последња реченица: кроз сећање, као кроз живу жилицу, прима грех убице човек, како хоћемо, и сукривац и невин. Недужни човек у Јакову прима грех са самилошћу, а сукриви плаћа за преступ, јер без њега, Јакова, преступ не би настао. Да ли би тај проблем савести могле решити судије и земаљски закони? Не. Отровна кап, отровна жилица има даље да колута и тече. У Јакову се грех већ мења у значењу и дејству. Али закон божји, „закон без мрље“, тражи више. Признање злочина мора бити учињено јавно, пред свима људма. Тек кад то учини Јаков, тек кад дође до оног „ватреног кајања које разорава срце“, које руши старог човека, грех ће се растворити и изумрети у људству. Расколњикова је гонила полиција, гонио га је закон, гонио га је онај истражни судија у чијем мозгићу је била читава барутана отрова. Али кад је убица клекао пред врата човечанства, та су се врата пред њим одмах широм отворила. То је апсолутна реакција људства пред криком признања. Та апсолутност је доказ да реакција долази од нечег дубоко усађеног, и да је истина да су греси појединаца аманет света. „Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету.“ Бежању је крај, самоћи је крај, искључењу из људства је крај. Расколњиков клечи и дубоко се сагиба пред људма који није никада видео. Баш као што је некада клечао и дубоко се клањао пред гробом свога малог од шест месеци умрлог брата, кога такође никада није видео. Веза међу људма је тајанствена, силна. Извор: Теологија.нет
  3. У уторак увече прве недеље Великог поста, 20. фебруара 2018. године, Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил, служио је велико повечерје на којем се чита Велики покајнички канон преподобног Андреја Критског у Богојављенској саборној цркви у Јелохову у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио пастви одржавши проповед у којој је посебну пажњу посветио борби против греха мрзовоље. „Мрзовоља представља врло тешко душевно стање, – истакао је патријарх. – Вероватно нема ниједног човека који у извесним тренуцима у животу није био мрзовољан. И људи често губе животне оријентире, губе наду, постају равнодушни према свему у својој околини, чак и према самима себи, при чему повод за мрзовољу могу бити и најобичније неповољне животне околности. Наизглед, требало би да имамо на уму да у животу све пролази – и лоше, и добро – и да се не препуштамо мрзовољи. Међутим, кад човек наиђе на потешкоће, обично га обузме мрзовоља. „Не треба да заборавимо да је мрзовоља грех и да се у основи овог греха налази недостатак вере,“ – подсетио је поглавар. „Шта се дешава с мрзовољним човеком? Он не види излаз из настале ситуације, губи наду. То је разумљиво кад се дешава људима који нису религиозни, јер неверујући човек све повезује са стицајем околности, са својим личним напорима или напорима других људи, и често је свестан да они нису довољни како би се савладала чамотиња. Али је ономе ко верује у Бога дато да зна да је наш живот у Божјим рукама, и ако немамо снаге да савладамо стање мрзовоље, то сведочи о слабости наше вере,“ – истакао је патријарх. „Али вера је повезана с надом. Добро је познато да вера рађа наду која помаже људима да прођу кроз најтежа животна искушења. Кад мрзовољан човек губи наду, врло му је тешко да се каје и да исповеда своје грехове. Он се мање каје, а више се жали – на свој живот, на околности, на родбину, на људе из своје околине и који по његовом мишљењу представљају узрок мрзовоље. Међутим, верник је свестан да је наш живот у Божијим рукама, да у одговор на веру и молитву Господ може „од камења овог да подигне децу Аврамову“ (в.: Мт. 3: 9), односно да учини немогуће, и ова вера не проистиче из неких апстрактних закључака, већ се заснива на историјском искуству – на искуству Цркве, на искуству светаца.“ „Грех чамотиње је опасан још и због тога што не уништава само мрзовољног човека, већ шири негативну енергију. Свако из искуства зна до каквих жалосних последица доводи општење с човеком који је пао у мрзовољу, зато што негативна духовна енергија погађа и људе из његове околине. Пошто су узрок мрзовоље слаба вера и недостатак наде, није могуће изаћи на крај с мрзовољом без вере и наде. Није случајно што свети Јефрем у молитви коју толико често понављамо у току великопосних богослужења моли Господа да нас избави од мрзовоље. Јер врло често нам нису довољне наше снаге и само сила Божија може да нас ослободи из тешког ропства, које погађа нашу свест, које окива нашу вољу и помрачује наша осећања,“ – истакао је патријарх. Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018
  4. У уторак увече прве недеље Великог поста, 20. фебруара 2018. године, Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил, служио је велико повечерје на којем се чита Велики покајнички канон преподобног Андреја Критског у Богојављенској саборној цркви у Јелохову у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио пастви одржавши проповед у којој је посебну пажњу посветио борби против греха мрзовоље. „Мрзовоља представља врло тешко душевно стање, – истакао је патријарх. – Вероватно нема ниједног човека који у извесним тренуцима у животу није био мрзовољан. И људи често губе животне оријентире, губе наду, постају равнодушни према свему у својој околини, чак и према самима себи, при чему повод за мрзовољу могу бити и најобичније неповољне животне околности. Наизглед, требало би да имамо на уму да у животу све пролази – и лоше, и добро – и да се не препуштамо мрзовољи. Међутим, кад човек наиђе на потешкоће, обично га обузме мрзовоља. „Не треба да заборавимо да је мрзовоља грех и да се у основи овог греха налази недостатак вере,“ – подсетио је поглавар. „Шта се дешава с мрзовољним човеком? Он не види излаз из настале ситуације, губи наду. То је разумљиво кад се дешава људима који нису религиозни, јер неверујући човек све повезује са стицајем околности, са својим личним напорима или напорима других људи, и често је свестан да они нису довољни како би се савладала чамотиња. Али је ономе ко верује у Бога дато да зна да је наш живот у Божјим рукама, и ако немамо снаге да савладамо стање мрзовоље, то сведочи о слабости наше вере,“ – истакао је патријарх. „Али вера је повезана с надом. Добро је познато да вера рађа наду која помаже људима да прођу кроз најтежа животна искушења. Кад мрзовољан човек губи наду, врло му је тешко да се каје и да исповеда своје грехове. Он се мање каје, а више се жали – на свој живот, на околности, на родбину, на људе из своје околине и који по његовом мишљењу представљају узрок мрзовоље. Међутим, верник је свестан да је наш живот у Божијим рукама, да у одговор на веру и молитву Господ може „од камења овог да подигне децу Аврамову“ (в.: Мт. 3: 9), односно да учини немогуће, и ова вера не проистиче из неких апстрактних закључака, већ се заснива на историјском искуству – на искуству Цркве, на искуству светаца.“ „Грех чамотиње је опасан још и због тога што не уништава само мрзовољног човека, већ шири негативну енергију. Свако из искуства зна до каквих жалосних последица доводи општење с човеком који је пао у мрзовољу, зато што негативна духовна енергија погађа и људе из његове околине. Пошто су узрок мрзовоље слаба вера и недостатак наде, није могуће изаћи на крај с мрзовољом без вере и наде. Није случајно што свети Јефрем у молитви коју толико често понављамо у току великопосних богослужења моли Господа да нас избави од мрзовоље. Јер врло често нам нису довољне наше снаге и само сила Божија може да нас ослободи из тешког ропства, које погађа нашу свест, које окива нашу вољу и помрачује наша осећања,“ – истакао је патријарх. Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018 View full Странице
  5. „Црква није равнодушна према појавама у друштвеном животу. Када те појаве нису у складу са Јеванђељем, Црква подсећа да пут који људи бирају није Богом благословен. То изазива љутњу од стране једног или другог дела друштва“, — наставио је Свјатјејши Владика. „Наравно, негативна реакција се појачава када се ради о објективним грешкама, недостацима, неопрезним речима, или поступцима једних или других свештенослужитеља. Нажалост, периодички се могу срести клирици, који дају повода онима што траже повода (види 2. Кор. 11: 12). Конфликти и скандали се муњевитом брзином шире и живе у информационом пространству неки дужи период, док је ефекат од позитивних публикација често краткотрајан“, — подсетио је Патријарх Кирил. „Призвани смо да будемо светлост свету (види Мт. 5:14), — изјавио је Свјатјејши Владика. — Језик проповеди Спаситеља и апостола, из тога следи, и наше проповеди — је језик љубави. Како учествујемо у јавној делатности, треба да сведочимо о Истини. Тужно је када се та сведочанства негирају само зато што смо изабрали неправилни тон или неодговарајућу форму.“ „Када благовестимо или бранимо јеванђељске истине, треба да будемо пажљиви у избору речи. Треба разобличавати грех, али не и понижавати човека. Подсећајући на тешке последице одступања од Божије воље, не треба својом необазривошћу да наводимо људе на ивицу пропасти“, — изјавио је Предстојатељ Руске Цркве. „Нека наша реч, упућена друштву, између осталог, и преко медија, буде искрена, а не надмена или лицемерна; садржајна, а не формална и празна; подстичућа, а не наставничка и осуђујућа. Да бисмо, подсећајући и на забране, пре свега, водили бригу о усмеравању народа према Божанској љубави“, — закључио је Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  6. „Данас је очигледно, да ће део друштва негативно реаговати на догађаје у Цркви, и то ће имати свог одјека, између осталог, и у медијима“, — подвукао је Свјатјејши Патријарх Кирил, током свог излагања на Архијерејском Сабору, 29. новембра 2017.године. „Црква није равнодушна према појавама у друштвеном животу. Када те појаве нису у складу са Јеванђељем, Црква подсећа да пут који људи бирају није Богом благословен. То изазива љутњу од стране једног или другог дела друштва“, — наставио је Свјатјејши Владика. „Наравно, негативна реакција се појачава када се ради о објективним грешкама, недостацима, неопрезним речима, или поступцима једних или других свештенослужитеља. Нажалост, периодички се могу срести клирици, који дају повода онима што траже повода (види 2. Кор. 11: 12). Конфликти и скандали се муњевитом брзином шире и живе у информационом пространству неки дужи период, док је ефекат од позитивних публикација често краткотрајан“, — подсетио је Патријарх Кирил. „Призвани смо да будемо светлост свету (види Мт. 5:14), — изјавио је Свјатјејши Владика. — Језик проповеди Спаситеља и апостола, из тога следи, и наше проповеди — је језик љубави. Како учествујемо у јавној делатности, треба да сведочимо о Истини. Тужно је када се та сведочанства негирају само зато што смо изабрали неправилни тон или неодговарајућу форму.“ „Када благовестимо или бранимо јеванђељске истине, треба да будемо пажљиви у избору речи. Треба разобличавати грех, али не и понижавати човека. Подсећајући на тешке последице одступања од Божије воље, не треба својом необазривошћу да наводимо људе на ивицу пропасти“, — изјавио је Предстојатељ Руске Цркве. „Нека наша реч, упућена друштву, између осталог, и преко медија, буде искрена, а не надмена или лицемерна; садржајна, а не формална и празна; подстичућа, а не наставничка и осуђујућа. Да бисмо, подсећајући и на забране, пре свега, водили бригу о усмеравању народа према Божанској љубави“, — закључио је Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  7. „Данас грех није само очигледан, премда су се људи у току целе историје трудили да крију грехове сматрајући их нечим непристојним и погрешним. Данас се грех приказује на врло привлачан начин у филму, у позоришту и у другим врстама уметности. Уметност која треба да култивише људску личност, да је богати и подиже ка небу, постаје тег који човеку не дозвољава да узлети. Наравно, немам у виду сву уметност, већ ону која последњих година претендује на то да има посебну улогу и право да доноси народу искушење и грех збуњујући људе. Нажалост, велики део наше интелигенције понавља погубну грешку својих претходника који су земљу довели до погибељних догађаја револуције чије се стогодишњице данас сећамо.“ „Сад није време за распиривање људских страсти, зато што се на људе ионако врши велики негативан утицај који уништава њихов духовни живот. Сад је време за уједињење здравих снага. Црква, уметност, култура, наши писци, научници и сви они који воле домовину, данас треба да буду заједно, зато што ступамо у критичан период развоја људске цивилизације. То се види голим оком и човек треба да буде слеп, па да не запази да се приближавају страшни тренуци историје о којима је у књизи Откровења говорио апостол и јеванђелиста Јован Богослов. Нико не зна кад ће доћи тај час (Мт. 24: 36), али приближавање или удаљавање овог времена зависи од нас – од Цркве Божије и од сваког човека. Онај ко живи по истини, ко се бори против греха – јесте на страни светлости и истине, и он својим животом, својим стваралаштвом, посебно ако је јавна личност и ако има утицаја на друге, може да успори пад целог човечанства у бездан свршетка историје,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру
  8. „Сразмерно с тим како се повећавају могућности за црквену проповед, има и све више саблазни којима се искушавају душе наших људи,“ - истакао је Његова Светост патријарх у својој беседи после Свете литургије у храму Христа Спаситеља 20. новембра. „Данас грех није само очигледан, премда су се људи у току целе историје трудили да крију грехове сматрајући их нечим непристојним и погрешним. Данас се грех приказује на врло привлачан начин у филму, у позоришту и у другим врстама уметности. Уметност која треба да култивише људску личност, да је богати и подиже ка небу, постаје тег који човеку не дозвољава да узлети. Наравно, немам у виду сву уметност, већ ону која последњих година претендује на то да има посебну улогу и право да доноси народу искушење и грех збуњујући људе. Нажалост, велики део наше интелигенције понавља погубну грешку својих претходника који су земљу довели до погибељних догађаја револуције чије се стогодишњице данас сећамо.“ „Сад није време за распиривање људских страсти, зато што се на људе ионако врши велики негативан утицај који уништава њихов духовни живот. Сад је време за уједињење здравих снага. Црква, уметност, култура, наши писци, научници и сви они који воле домовину, данас треба да буду заједно, зато што ступамо у критичан период развоја људске цивилизације. То се види голим оком и човек треба да буде слеп, па да не запази да се приближавају страшни тренуци историје о којима је у књизи Откровења говорио апостол и јеванђелиста Јован Богослов. Нико не зна кад ће доћи тај час (Мт. 24: 36), али приближавање или удаљавање овог времена зависи од нас – од Цркве Божије и од сваког човека. Онај ко живи по истини, ко се бори против греха – јесте на страни светлости и истине, и он својим животом, својим стваралаштвом, посебно ако је јавна личност и ако има утицаја на друге, може да успори пад целог човечанства у бездан свршетка историје,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару...
  10. По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у суботу, 28 октобра, после Бденија, у храму св. Апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, настојатељ Манастира Пиносава, Игуман Петар (Драгојловић), је у сали Парохијског дома одржао предавање на тему - Јединство Цркве и грех црквеног раскола. Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару... View full Странице
  11. Да ли мислите да је желети богатство у материјалном смислу и бити богат грех? Да ли човек треба да тежи једноставности и сирромаштву како што то раде монаси?
  12. Беседа Патријарха српског Г.Г. Иринеја након Свете архијерејске Литургије на празник Преподобне мајке Параскеве у Храму посвећеном овој Светитељки у Рушњу. View full Странице
  13. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi
  14. Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi View full Странице
  15. И гле, један му приступи и рече: учитељу, какво добро да учиним да имам живот вечни? А он му рече: што ме питаш за добро? Један је добар; ако пак хоћеш да уђеш у живот, држи заповести. Рече му: које? А Исус рече: »Не убиј, не чини прељубе, не кради, не сведочи лажно, поштуј оца и мајку, и љуби ближњега свога као самога себе«. Рече му младић: све сам то држао; шта ми још недостаје? Рече му Исус: ако желиш да будеш савршен, иди, продај своје имање и дај сиромашнима, и имаћеш благо на небу, и хајде за мном. А младић чувши ову реч оде ожалошћен; јер је имао многа имања. А Исус рече својим ученицима: заиста вам кажем да ће богаташ тешко ући у царство небеско. И опет вам кажем, лакше је камиљем ужету да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство Божије. — Еванђеље по Матеју, 19:16-24 (превод Емилијана Чарнића) Исус је јасно рекао! Стога очигледно је да је Исус преведено у данашње време био против данашњег друштвено-политичког поретка/система капитализма или како га називају неолиберални капитализам. Сваки данашњи капиталиста ће отћии у пакао, Исус је јасно поручио у данашњем тумаћењу времена да сви треба да буду материјално једнаки, да живе у комунама. Где неће материјално престављати друштвено-социјалну основу и уређење. Када се свет одрекне материјализма онда ће бити хришћански свет. Све докле год материјализам влада светом влада паганство и окултизам.
  16. Игуман Нектарије (Морозов): ПРАВО НА ГРЕХ Сваки хришћанин који живи одговорно, који се труди да размишља, на овај или онај начин покушава да стражи над собом, и обавезно пре или касније почиње да запажа одређене законитости: шта и како утиче на његово духовно стање, од чега зависи његова чврстина и постојанос ту врлинама, и насупрот томе, склоност ка пороку. И наравно, не може да не анализира: зашто је поново пао у грех који је души већ постао одвратан, за које се кајао, не чак ни на десетине, већ можда и на стотине пута, за који се заклињао и одлучно је обећавао да ће престати да га упражњава. И Богу је обећао, и духовнику, и ближњима, које овај грех нервира. Наравно, и себи самом. Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти… Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телефизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир… Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно…» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака… А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом. Или… Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим… Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема? Или… Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита… десетак… још једну главу да прочита до краја… И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела… А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шстицу»? У принципу, да се срамоти… Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести… Испада да просто сами себи дајемо право… на грех. Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви? А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни. И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права. ПРАВОСЛАВИЕ
  17. Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари. Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење. Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари. Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја. Маловерје апостола Петра Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне. Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже - ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар? Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо. Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско. Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе. Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо. Прича о горушичном зрну Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао. Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан. И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже. Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву. Протојереј Димитрије Смирнов Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, - ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди. Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси. Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха. Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати. Протојереј Димитрије Смирнов Са руског Марина Тодић Часопис „Покров“ 03 / 04 / 2017
  18. Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало. Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари. Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење. Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари. Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја. Маловерје апостола Петра Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне. Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже - ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар? Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо. Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско. Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе. Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо. Прича о горушичном зрну Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао. Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан. И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже. Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву. Протојереј Димитрије Смирнов Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, - ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди. Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси. Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха. Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати. Протојереј Димитрије Смирнов Са руског Марина Тодић Часопис „Покров“ 03 / 04 / 2017 View full Странице
  19. – Нека питања из Старог Завета – – За боље разумевање приповести од велике важности је анализа разговора који Бог води са прародитељима – Теолози углавном о греху прародитеља говоре из једне високо теологизоване перспективе, користећи се појмовима као што су: пала природа, грех као вољни чин или расправљајући о питањима типа: Да ли би се Христос оваплотио да није било грехопада? Или: Да ли је смртности било пре пада? итд. Наравно, све су то легитимна теолошка питања и дилеме, и она се тичу самих основа вере. Међутим, оваква питања и теолошке формулације често залазе у домен богословске спекулације, чиме се гурају у страну важни аспекти текста који се тичу наших конкретних егзистенција. Поготово што приповест о прародитељском греху има универзално значење и непрестано се пројављује у свакодневном животу. У односу на први извештај о стварању човека (Пост. 1, 26-27), у дру­гом се – који је иначе опширнији – поред стварања човека говори о његовом првобитном назначењу и греху који је починио. Наиме, Бог је створио човека од пра­ха земљиног и поставио га у врт у Едену да га „ради и чува“. Адам је могао слободно да једе све плодове сем са дрвета познања добра и зла: „али са дрвета познања добра и зла, са њега не једи“ (Пост. 2, 17). Потом Бог ствара остале жи­вотиње да би нашао Адаму друга. Коначно, као партнера му створи Еву. Будући да је настала од његовог ребра, Ева је Адаму била најблискија – човек и човечица. У наставку приповести се појављује змија која наговара Еву да окуси плод са дрвета познања добра и зла, што ова и чини. Затим Ева на исто наговара Адама, и „тада им се отворише очи, и видеше да су голи“ (Пост. 3, 7). Потом на сцену ступа Бог, који због греха прародитеља изриче судбинску пресуду читавом човечанству.
  20. Свједоци смо немиле појаве да смо често саблажњени преступима и гријесима свештенства, епископа... Неки су заиста страшни преступи (разврат, педофилија, сумње на убиство), и мање страшни али не мање штетни (лицемјерје, немилосрђе, користољубље, среброљубље, прељубе). Многи од нас вјерника су саблажњени, иако не отјерани од цркве, а људи који су слаби у вјери, млаки, или атеисти, лутајући, - они су буквално отјерани од цркве због тога, и то ставља директну одговорност на такве припаднике клира, значи то су лоши пастири који губе и упропаштавају овце и њих је Господ још својим ријечима осудио, прије Суда. Криза вјере и криза цркве бар код нас у Срба подразумијева ове саблазни, и јавност потресају често тешки случајеви и тешке се оптужбе стављају на рачун Цркве, да заташкава оно што се не смије никако заташкати, да би сачувала углед Цркве, а мора се погледати истини у очи, да у ово вријеме доступности информација и обликовања јавног мњења путем медија и слободно можемо рећи пропаганде, заиста га је немогуће сачувати на тај начин. Хајде да поразговарамо о том проблему, али, молим, добронамјерно и одмјерено, да пазимо на своју јавну ријеч и на сваку ријеч сходно заповјести Господњој да ћемо за сваку своју ријеч одговарати на дан Суда. Атеисте који (ако) буду коментарисали молим да буду пристојни, добронамјерни и да уваже наша осјећања, пошто за њих овај критеријум наравно не важи. Занемаримо сада грешке у мисионарењу иначе морално исправних и честитих монаха и епископа, као што је ова скорашња веома жучна расправа о збиља минорном проблему кад се упореди са овим стварним, огромним проблемима Цркве.
  21. КЛЕВЕТА: ШТА ЈЕ ТО И КАКО СЕ БОРИТИ С ЊОМ С обзиром да су се данас веома распространила разна нагађања поводом живота Цркве и њених јерарха, часопис "Нескучниј сад" је сазнао од светих отаца Цркве, шта је то клевета и како се борити с њом. Шта радити, када чујеш клевету? Свети Јован Златоуст је пострадао од клевете, као нико други. Претрпео је срамоту и мучење, осуђен од царице Јевдоксије због клевете самог Патријарха Александријског Теофила, који је желео да постави на епископску катедру свог човека. Онима који су чули непроверене гласине или информацију која некога дискредитује, свети Јован је говорио: "Никада не прихватај клевете на свог ближњег, већ заустављај клеветника овим речима: "Пусти, брате, ја сваки дан грешим још теже, како онда да осуђујем друге?". Свети је предлагао чак крајње мере: "Отерајмо клеветника, да не би, учествујући у туђем злу, довели саме себе до погибељи". Јефрем Сирин је сматрао да "ако непријатељ прибегава клевети - оградимо се ћутањем". Како се спасити од клевете За трпљење клевете, многи свети оци обећавају награду. "Запамти, да онај ко чује клевету о себи, не само да не трпи штету од ње, већ и добија огромну награду", - говори Јован Златоуст. Али он и сведочи, да ма како била велика награда, трпети клевету није лако: "Клевета је тешка, и поред тога што за њено трпљење следи велика награда. Њој су били подвргнути дивни Јосиф и многи други. И Господ нам говори да се молимо за то, да не паднемо у искушење... И при том посебно тешко подносе клевету горди и јаки људи, зато што неправда, ослањајући се на силу, наноси велику штету". Својој браћи по несрећи светитељ је саветовао: "Многима се чини да је страшније од свих смрти то, када непријатељи шире о њима лоше гласине и навлаче их на сумњу... Ако је то што причају истина - исправљајте се; ако је лаж - насмешите се на то. Ако схватите да је то што причају тачно, - уразумите се; ако то није тако - не обраћајте пажњу, боље је рећи: весели се и радуј се по речима Господа: "Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући" (Мт. 5,11)". Од многих невоља и огорчења, може вас спасити молитва. Преподобни Максим Исповедник говори да не очајавамо када смо оклеветани, већ да се молимо: "По мери тога, како се будеш молио за оног који те клевеће, Бог ће му откривати истину о теби". Епископ Теофан Затворник предлаже да клевету сматрамо за лек који нас искупљује: "Оклеветали вас, а нисте криви? Треба истрпети с благодарношћу. И то трпљење ће послужити уместо епитимије за оне ваше грехе, којих сте и сами свесни. Зато је клевета за вас - милост Божија. Свакако да треба да се помиримо с клеветницима, ма како то тешко било". Клевета на корист Свети Тихон Задонски наводи примере преобраћања клевете на користи и славу: "Онима који љубе Бога... све изађе на добро", - говори апостол (Рим. 8, 28). Њима се клевета и омаловажавање преобраћају на корист, милошћу Божијом. Целомудреног Јосифа је одвела у тамницу женска клевета, али је тако био узнесен на високу част и целу земљу је спасио од глади (1 Мој. 39 и 41). Мојсије је бежао у Египат од оних који хуле и клевећу, и био је дошљак у земљи мадијанској (2 Мој. 2, 15-22). Али тамо је удостојен да види купину, која је чудесно горела у пустињи, и чује Бога, који је из купине говорио с њим (2 Мој. 3, 2-7). Светом Давиду су зли језици нанели много невоља, али тако је он подстицан на молитву и написао је много богонадахнутих псалама, на корист Светој Цркви. Данила је клевета гурнула у јаму с лавовима, али је његова невиност заградила уста звери и прославила га више него пре (Дан. 6, 16-28). ... Ти се судови Божији и данас извршавају" (104. 860-861). И Христа су оклеветали Свети Тихон напомиње да ми нисмо први који трпе неправду на Земљи: "Путем клевете и унижавања прошао је некад и Сам Христос, који није учинио никакав грех. Колико су Га, и како жестоко, хулила фарисејска уста, и какве су клевете говорили о Њему, као отровне стреле, - о томе сведочи свето Јеванђеље. Мало им је било да говоре да Он воли да једе и да пије вино, да је друг митара и грешника, Самарјанин, да је демон у Њему и да је опседнут, - Оног, Који је стално позивао на жртвовање, називали су лажовом, који развраћа народ: "подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу" (Мар. 12, 17), Који је силом Свог Божанства наређивао и изгонио демоне. Нико од њих није избегао клевете и унижавања. Открила су деца овога света, како да лажљиви језик хули и на оне непорочног живота, да би их оцрнио. Пророк Мојсије, законодавац, вођа Израела, друг и сабеседник Божији, претрпео је осуду Корејевих и Авиронових побуњеника (4 Мој, 16) и других својих људи. Колико су отровних стрела бацали на Давида, светог цара Израела и Божијег пророка, види се у псаламу: "Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу." (Пс. 102, 8 и даље). Лажљиви језик је гурнуо у јаму, као у гроб, пророка Данила (Дан. 6,16). Како су пострадали апостоли од целог света, коме су милост Божију проповедали! Развратницима, бунджијама и преварантима, звали су те, који су преобраћали људе од прелести к истини, од таме к светлу, и од царства ђаволског к Царству Божијем. То су на себи осетили и њихови следбеници - светитељи, мученици и други свети. Читај црквену историју и видећеш да нико од њих није избегао клевету. Тако је и данас, и свети и мирјани трпе лажи злог света. Јер свет је стално у својој злоби: не воли истину, коју и речима и својим животом јављају свети људи, и увек се држи лажи и неправде, које се они (свеци) гнушају. Ниси ти први који трпиш клевете и срамоту. Видиш да су и свеци трпели, и још увек трпе (Јов. 9, 10-34)". Како да ми сами не оклеветамо ближњег Свети Василије Велики сматра, да понекад и истина може да буде клевета: "Не сме се говорити ништа с намером да се оцрни брат, који није присутан - то је клевета, па макар речено било и истина". "...Али постоје две ситуације, у којима је дозвољено да се о некоме говори нешто лоше (али истинито): када је неопходно да се посаветујеш с другима, који имају искуства у томе, како да се исправи онај ко греши, и када треба упозорити друге (без много речи), који, из незнања, често могу бити у друштву с лошим човеком, сматрајући га за доброг... Ко говори нешто о другоме без такве неопходности, с намером да га оцрни, тај је клеветник, па макар говорио и истину". Свети Јован Златоуст упозорава: "Клевета многе куће руши; један је оклеветао, а због њега плачу и ридају и други: његова деца, ближњи, другови. Али због тога и самим клеветницима бива лоше. Господ од њих ни молитве не прима, њихове свеће се гасе, ни жртве њихове не прима, и гнев Божији почива на њима, као што и говори Давид: "Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави" (Пс. 12, 3). Свети Григорије Богослов саветује да обратимо пажњу на то, на шта се жалимо на друге: "Ако се жалимо неправедно, онда то постаје клевета...". Преподобни ава Исаија не саветује да се клеветом спасавамо од несреће и људске злобе: "Сваки несрећан човек је достојан милости, када оплакује своју несрећу. Али ако почне да клевеће друге и наноси им штету, онда нестаје жалост за његову несрећу; тада се он већ сматра достојним не сажаљења, већ мржње, зато што је своју несрећу употребио на зло, својим мешањем у туђе ствари. Зато семе те страсти треба истребити у почетку, док још није пустило корен и постало неистребљиво, док није породило опасности за оног, ко је жртвован тој страсти". Превод са руског С. М. 13 новембар 2013 год. Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/клевета-цхто-ето-и-как-с-неј-боротсѕа Манастир Лепавина
  22. Придржавајући се речи светих отаца, ми стално подсећамо да пост није само уздржавање од мрсне хране, меса и млечних производа. Неки верници се веома строго држе овог поста – и то је добро, али то није довољно. Дужни смо да физички пост – одрицање од хране – увек допуњујемо оним што представља његову суштину, тј. оно најважније у њему, а то је одрицање од зла. Треба постити целим својим бићем, тако да се све: и очи, и ум, и уста, и руке, и ноге, уздржава од зла. Ако успете овај душевни пост да усагласите са телесним, онда ће то и бити оно што Бог жели од нас. Међутим, ако ми држимо само телесни пост, а о другом – душевном и не маримо, онда ће наш пост бити бескористан: тј. ми радимо, али не добијамо плату. Добро се замислимо над овим, јер свако од нас осећа потребу за Богом. Дешавају се и такве околности у животу, када људи заиста не могу да нам помогну и онда се ми својим умом и срцем узносимо ка небу вапијући: Господе, помози ми! И Бог нам помаже, уколико стојимо на Његовом путу. Међутим, ако ми чинимо само оно што желимо – а то је при том зло, и ако говоримо оно што не треба и лоше поступамо, онда Бог не обраћа пажњу на нашу молитву, као што о томе говори свети апостол Јаков [1]. Ви не добијате помоћ и остајете несаслушани јер се лоше молите. Тражите или оно што вам заправо и није корисно, или од Оног Ког сте донедавно презирали. Ти се молитвено обраћаш Богу онда кад ти Он треба, а затим се поново враћаш на свој уобичајени живот – и то најчешће грешни. Зато би било добро обратити пажњу на страсти које преплављују и ремете наш унутрашњи живот. Ако смо сами смућујуће настројени, онда ми смућујемо и оне око нас, и наш живот се често претвара у пакао. Под тим подразумевам читав наш земаљски живот – скандале у породици, на послу, свуда; све могуће конфликте којим су разлози: амбиције, гнев, покидани нерви, и тако даље. И стога у ове посне дане, онај ко је у стању да држи телесни пост – треба да га држи – и то је веома добро, али тај подвиг треба да буде праћен душевним постом, као и опрезом према свему оном што ремети наш унутрашњи и спољашњи живот. Гнев представља једну од страсти које дивљају у нашим животима, а свађе и конфликти иду руку под руку са њим, залазећи понекад чак веома далеко. Као последица гнева, ако не успемо да се измиримо истог дана с онима са којима смо се посвађали, у нас се усељава једна врло опасна страст – злопамћење. И ти носиш то злопамћење у себи – не можеш да се молиш, а умом си у сталном дијалогу са оним с ким си се посвађао. У стварности је и онај други такође љут на тебе и исто осећа гнев. Он час гледа у страну, час обара поглед на доле – њему је тешко или непријатно да те погледа јер си повредио његова осећања – и теби је исто тако. Ова страст која се назива злопамћење је ђаволски плод гнева. О њој бих желео да вам цитирам светог Јована Лествичника. Овај велики духовни психолог и монах, који је живео у 6. и 7. веку наше хришћанске ере, изанализирао је људску душу и личност као ниједан психијатар данас, ухвативши најсуптилније нијансе унутрашњег живота људи, због чега је и био опрезан према тој страсти (злопамћења) – о којој ми сада говоримо. Започињући своју Поуку IX, он овако говори: Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст (гл. 1). Због тога што ти чиниш зло, вараш, мрзиш, крадеш и упражњаваш многе друге страсти, све се оне стежу као окови око тебе, и ти почињеш да личиш на правог роба. Уколико поступаш добро и чиниш добра дела, као што свети оци кажу, онда се твоја унутрашњост ослобађа од овог отрова страсти. Почињеш све више да светлиш, постајеш мирнији, осећаш да се молиш и да те Неко штити, као и то да имаш Господа уз себе спремног у сваком тренутку да ти помогне. Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему (гл. 1). Злопамћење – то је последица до које доводи гнев. Оно је плод гнева, чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина (гл. 2), јер као што рак разједа ћелије нашег тела, тако злопамћење прождире врлине и добра дела – како наша, тако и других људи. Мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве... Због чега посрамљење? Зато што се ти молиш Богу да ти опрости, а сам не прашташ! И требало би да те буде срамота да молиш Бога да ти опрости, а да си ти при том љут на свог ближњег. Пресечење мољења – зато што када се молиш, ти тражиш да Бог заустави то твоје мољење. Немаш право да ти се опрости, ако сам не прашташ. Отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба (гл. 2). То јест – ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст.Стога и не намеравамо много говорити о њој (гл. 3). Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају(гл. 4). Докле год гнев живи у нама, живи и злопамћење. Због тога, заједно са светим оцима и свети Јован Лествичник на другом месту каже: Када се гневиш на некога при конфликту, не даји слободу првој речи – задржи је. Ако ти, будући бесан и ван себе, изговориш прву реч, изговорићеш и другу – тежу од прве, а онда ћеш додати и још неку – оштрију, и конфликт ће букнути као ватра или пожар. Њу је тада већ врло тешко угасити. Конфликт се све више заоштрава и усложњава на једној, а гнев, свађа и мржња се настављају на другој страни, и ти већ не можеш истог дана да исправиш учињено. Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац (колац злопамћења), извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш (гл. 11). Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи (злопамћења) не када се помолиш за онога који те је увредио (пажња!), ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог (гл. 12). Ово је својство љубави, о којем говори свети апостол Павле у глави 13 [Прве посланице] Коринћанима. Треба да састрадаваш с оним који страда, чак и ако је он твој непријатељ. Ако састрадаваш заједно са њим, и молиш за њега у великој невољи, ти си онда излечио и њега – и себе самога. Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова (гл. 13). Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу (гл. 14). У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба (гл. 14). Ти се лепо понашаш и насмејан си, али памтиш зло које долази из твоје унутрашњости. Псалмопојац негде каже: умекшаше се речи њихове већма од масла, а оне су (у ствари) стреле [2]. Тако да је тај лажни мир у твојој души као нека врста куртоазије... Ти се осмехујеш, али си увек спреман да забодеш свој нож другом у срце. Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (гл. 14-15) – као што негде говори свети апостол и јеванђелист Лука [3]. Дакле, тајна лежи у следећем: да се помиримо са непријатељем својим истог дана. Сунце да не зађе у гневу вашем – тако нас саветује Свето Писмо [4]. Ако сунце не зађе у нашем гневу, успећемо да се ослободимо злопамћења и односи између мене и тебе (и других) ће се нормализовати. Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи (гл. 16). Можда сте имали такве снове – кад главом без обзира трчите уплашени од неког, а када се пробудите схватите да сте у ствари у свом кревету. Такав је отприлике и онај који жели у себи да држи зло: и изгледа као да се каје, и споља је кротак, али се у суштини храни свађом. Он је слика и прилика оног, коме се чини као да у сну трчи. Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти (гл. 17). Лакше је говорити, него радити. Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи (гл. 18). И последњи пасус, укратко: То је био девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова. Амин. *** Архимандрит Софиан (Богиу), на Светом Крштењу Сергије, рођен је 1912. г. у породици благочестивих сељака који су живели на подручју општине Бељци (Молдавија). Са 14 година је отишао у скит Руг, општине Сорока, где је 11 година био искушеник. Године 1932. је уписао монашку школу при манастиру Черника (Букурешт), 1937. примио монашки постриг, а 1939. рукоположен у чин јерођакона. У периоду од 1940–1945. је прошао обуку на Букурештанској Академији уметности, а од 1942–1946. Букурештански богословски факултет. Године 1945. је рукоположен у чин јеромонаха у букурештанском манастиру Антим, а 1950. је постао настојатељ истог. Већ 1954. г. постаје игуман манастира Плумбуита, такође у Букурешту. Године 1958. бива ухапшен и осуђен на 15 година тешког рада због учешћа у духовном покрету Неопалива купина (RugulAprins). Након што је одслужио шест година затвора, пуштен је на општу амнестију политичких затвореника. Будући на слободи, отац Софиан је остао под будним оком безбедносних служби. Као професионални иконописац, фрескописао је у Румунији 25 храмова и манастира, укључујући и скит Дарвар, манастире Агапија и Раду-Воде, манастир у Либану – Деир-ел-Харф, у Сирији – саборни храм у Хомсу и храм у Хами, а уз то је обновио и многе храмове. Архимандрит Софиан је савршено познавао не само грчку већ и руску аскетску књижевност – св. Игнатија (Брјанчанинов) и Теофана Затворника и св. прав. Јована Кронштатског. Он је био један од најпоштованијих и најомиљенијих румунских духовника, кога су звали „апостолом Букурешта“. Отац Софиан (Богиу) се упокојио 14. септембра 2002. г. у манастиру Келдерушањ, у деведесетој години живота. ____ [1] Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите(Јак.4,3). [2]Уп. Пс. 54,22. [3]Уп. Лк. 6,37. [4]Еф. 4,26. Архимандрит Софиан (Богиу) Превела са руског: Наташа Јефтић Православие.ру
  23. Не клевећи! Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан "медијум" клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих. АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
  24. покајање је пут у живот вечни, рече један ... пост је почетак покајања, рече други ... уздржавање од греха је суштина поста, рече трећи ... ово је прави однос хришћанина према грешнику и (уздржању од) греху, а ко је мисли да је безгрешан нека дигне камен. послушајте/преузмите интервју Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије, дао је у недјељу 6. марта, након Свете Литургије, коју је служио у манастиру Савина у Херцег Новом, изјаву за Радио Херцег Нови, у којој је говорио о Часном посту који је пред нама као и о својој изјави коју је недавно дао поводом такозване „параде поноса“ у Београду. Прилог: Драгана Зечевић. http://www.svetigora.com/node/8379
×
×
  • Create New...