Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'град'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Субота Светог и Праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети, били су тема новог издања специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Управо о суштини и богослужбеним особеностима овог двојединог празника разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем. Емисију смо употпунили химнографским текстовима наведених празникâ, као и делом из беседе Преподобног оца Јустина Ћелијског. Емисију водила: Драгана Машић.
  2. Субота Светог и Праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети, били су тема новог издања специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Управо о суштини и богослужбеним особеностима овог двојединог празника разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем. Емисију смо употпунили химнографским текстовима наведених празникâ, као и делом из беседе Преподобног оца Јустина Ћелијског. Емисију водила: Драгана Машић.
  3. У предграђу Шапца, у Kасарским ливадама, гради се духовно спортско-рекреативни комплекс намењен, пре свега, младима. Епархија шабачка поклонила је своје земљиште за градњу овог комплекса, а према урбанистичком пројекту, на пет хектара земљишта приводи се крају градња верских садржаја, спортских објекта и атлетске стазе, садржаја за образовање младих, а предвиђена је и градња базена и балон сале. Град Шабац је дао средства за изградњу дечјег игралишта. Црква ће бити посвећена Светом Сави, јер је жеља да будући комплекс буде пре свега место на којем ће се млади скупљати због образовања. Имање је у власништву епархије од 1840. године када га је владика Максим откупио од Турака, који су напуштали Шабац. Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић посетио је градилиште и у разговору са владиком Лаврентијем прецизирана је динамика даљих радова. Иначе, владика Лаврентије на чело Шабачке епархије дошао је пре три деценије и за то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Значајан део својих активности владика Лаврентије посветио је младима, а од 2.000. године организује се „Моба“ где се окупља омладина из дијаспоре. Извор: Данас
  4. Дана 10. јануара 2019. године делегација доброчинитеља из Русије у пратњи представника Патријарха московског и целе Русије при Патријарху Велике Антиохије и целог Истока игумана Арсенија (Соколова) посетила је сиријски град Хомс. Делегацију чине: председник руског добротворног фонда „Апостол Павле“ В. А. Ланцева, координатор руског покрета „Сорок сороков“ А. Б. Кормухин и магистранткиња Богословског факултета Баламандског универзитета (Либан) А. В. Репкина. У здању Хомске митрополије Антиохијске Православне Цркве делегацију је примио Митрополит хомски Георгије. Руски доброчинитељи су му уручили хуманитарну помоћ и божићне поклоне. Затим су гости из Русије обишли православне храмове у граду, оштећене у току борбених дејстава, и у пратњи игумана Арсенија отпутовали су за Дамаск. Извор: Српска Православна Црква
  5. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква
  6. Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Било ми је жао белог медведа који је тешко дахтао у врелој сенци. Као дете, са чуђењем сам гледао бучне мајмуне који су јурцали по кавезу. Сетио сам се библијског цитата гледајући јарца изувијаних рогова. Соломон је јарца назвао једним од оних који гордо ходају (Пр. 30, 31). Осим њега, чини ми се да помиње још и петла међу кокошима и цара у народу (!). Код Јеремије (50. глава) се за јарца каже да води за собом овце и овнове који су, очигледно, склони томе да се поводе за лидером, а сами су лишени лидерских особина. У принципу, јарац је био тако пун поноситог достојанства и у њему се осећала таква снага да га је било тешко назвати јарцем у уобичајеном, погрдном смислу речи. О томе би требало нешто посебно рећи. Али оставимо јарца, медведа и остале живуљке у њиховим кавезима, с њиховим оброцима и изложене људским погледима. Пар дана касније пролазио сам поред истог овог зоолошког врта. Помислио сам да се у њему преплићу две идеје – једна је радосна, а друга је тужна. Почећемо од радосне. То је слика Раја, тачније, једне од црта рајског живота, кад човек обитава међу најразличитијим животињама и све га слушају. Као што каже Исаија: дете ће се играти испред аспидиног брлога. Као што каже Данило: лавови се умиљавају пророку уз ноге као мачке. Ту су и паун, и жирафа, и слон, и разноразне ситније животиње. А човек је господар свих ових разноврних чупавих и шарених дебелокожаца. Иста идеја рајске владавине човека живи и у појави као што је циркус. Грабљивци слушају дресера, пси ходају час на предњим, час на задњим ногама, некакво мајмунче покорно седи човеку на рамену. То је Рај. Тачније, карикатура Раја, али и доказ човекове царске величине у створеном свету. Сад можемо да размислимо и о причи о Ноју, ако то желите, и о многим другим стварима. А тужна ствар у свему томе јесте да је зоолошки врт ипак затвор. Белом медведу је вруће, орао нема где да рашири крила, фока бесконачно тамо-овамо премерава кратак простор свог базена пливајући. Сви они су у тамници, над свима се врше експерименти, и све их је човеку у извесној мери жао. Њихова неслобода треба да развесељава нашу децу, да улепшава слободно време одраслих, да служи некој научној сврси итд. Својом неслободом они плаћају човекову несвесну жељу да живи бар у нечему што личи на Рај, ако не у правом Рају. То сам помислио. А онда су се ове две мисли испреплеле и појавило се нешто треће. Тачније: стварање рукотворног раја је увек повезано са стварањем извесне тамнице. То сам помислио. И ово се не односи само на јарца и мајмунчића, већ и на саме људе. Овај неизбежни савез лажног раја и правог затвора испољава се гласно и јасно. Руска историја је то врло изузетно јасно показала. Али није само она. Постојао је један писац – Томазо Кампанела. Својом десном руком у којој је држао перо овај монах, а уједно и астролог, обилато је сипао отров у кладенац људских знања. Занимала га је слика земаљског блаженства, идеалног друштвеног уређења, оно што је добило назив „утопија“ по истоименом делу Томаса Мора. Комунисти и социјалисти су се страховито одушевљавали овим утопијским сличицама и тежили су ка томе да их оваплоте у живот. Можете да сумњате, али многи трагови ове праксе се налазе пред вашим очима. Сећате ли се мозаичних паноа који су украшавали зграде у совјетско време? Сећате ли се украса на станицама метроа? Сећате ли се слика које приказују констуктиван рад? Свих ових научника који гордо држе сателит подигнутом руком; научника нагнутих изнад епрувета; радника у челичанама који бришу зној са чела и осталог? То је била очигледна пропаганда коју је неко прочитао код Кампанеле. Он је описивао Град Сунца у којем су по налогу министра Мудрости спољашњи и унутрашњи зидови зграда „осликани изванредним сликама“. Теме овог монументалног сликарства су просветитељске: портрети великих људи, планете и звезде, врсте биљака и животиња, дрвећа и траве, врсте минерала, слике заната, историјске сцене итд. То је да би становници Града Сунца учили непрестано, макар гледајући зидове зграда. Управо по овом принципу се у СССР-у спроводила политика монументалне и естетске пропаганде. И то причам зато што се крећемо међу данашњим или јучерашњим покушајима да се оваплоте идеје које су изречене пре четристо, петсто или више година. Идеје су врло жилаве. Сањајући о идеалу утописти су ипак помало осликавали обрисе извесног зоолошког врта или концентрационог логора, које су, као што смо видели, међусобно блиске. Све то с елементима мучне метафизике. Тако се на челу Града Сунца налази извесни Метафизичар. Он је вођа „у световном и духовном. Он доноси коначну одлуку о свим питањима и споровима.“ Затим иду три сувладара: Моћ, Мудрост и Љубав. Под руком Моћи је све што се тиче рата и припреме за њега, као и спорт, хигијена итд. Мудрост управља наукама, занатима и школством. Љубав пази на све што се тиче хране, одеће и полних односа, пазећи притом да спајање мушкарца и жене служи побољшању потомства (!). За становнике Града Сунца смешно је побољшавати врсте крава и коња, а не чинећи исто то кад су људи у питању. Одећа мушкараца и жена је скоро иста и прилагођена је војевању (образовани срећници су врло ратоборни). Становници су свуда изложени погледима. У палестри, на пољу, у спаваоници и у учионици стално их посматрају за то одређени људи. У принципу, пред нама је чудна смеса спартанског града, језуитског колеџа и зоолошког врта. Пошто се пази на физичку грађу и развијеност, односи међу људима се уређују одозго. Због бољег потомства. Пуначки с пуначкима, мршави с мршавима... А што се тиче темперамента – обрнуто: колерици се упарују с флегматичним женама, меланхолици са сангвиничним итд. Изузетно темпераментнима се дозвољавају односи са неплоднима и трудницама (!) под будним оком стручњака. Такође, постоје и ниске жене за оне „којима није довољно“. Содомија се кажњава јавним срамоћењем. У свим пословима учествује астролог који зна време за сваки посао и сваког човека. Ево само једног цитата: „Спајању приступају само након што сваре храну и помоле се Богу небеском. У спаваоницама се налазе дивне статуе угледних људи које жене посматрају, а затим, гледајући небо кроз прозор, моле Бога да им дарује достојно потомство. Спавају у одвојеним собама до самог спајања. Тада начелница устаје и отвара обоје врата.“ И тако даље и томе слично. На многим страницама. Написано се представља као идеал који треба спровести у живот и који обећава срећу. Могли бисмо то сматрати бунилом. То и јесте бунило. Али је ово бунило надахнуло многе људе који због нечега нису приметили да остваривање сличних особењачких ствари не води у Град Сунца, већ у зоолошки врт под надзор астролога, селекционера и просто чувара. Јело по распореду, полни односи по хороскопу, стално праћење. Узгред речено, постоји храм, али је на олтару глобус уместо распећа. (Ево одакле се појавила некадашња традиција да се храмови претварају у планетаријуме!). Врховног владара нико није видео својим очима, али он, као Велики брат управља свима без могућности да се његова одлука оспори. И овај сатански сан неко је узимао за узор! А о ономе шта данас за узор узимају луткари из филма „Широко затворених очију“ можемо само да претпостављамо са дрхтајем. Помислио сам да је, између осталог, човеку сугерисано да води порекло од мајмуна како би се од човечанства направило нешто попут Сухумског одгајалишта. Истина, један моменат компликује ствари. Донедавно су деца у зоолошком врту птичицу показивала прстом, весело су се смејала и молила да им се купи сладолед. Али се од 2014. године и овде нешто променило. У фебруару исте ове 2014. године у зоолошком врту у Копенхагену јавно је убијена, рашчеречена и сецирана млада жирафа. То је учињено наочиглед мноштва деце (!), у циљу, да тако кажемо, просвећивања. Тако да зоолошки вртови губе безазленост. А Град Сунца је никад није ни имао. Извор: Православие.ру
  8. Био сам у зоолошком врту. Свидело ми се. Наравно, није ми било први пут. И нисам увек био у истом зоолошком врту. Одлазио сам у разне. И опет ми се свидело. Било ми је жао белог медведа који је тешко дахтао у врелој сенци. Као дете, са чуђењем сам гледао бучне мајмуне који су јурцали по кавезу. Сетио сам се библијског цитата гледајући јарца изувијаних рогова. Соломон је јарца назвао једним од оних који гордо ходају (Пр. 30, 31). Осим њега, чини ми се да помиње још и петла међу кокошима и цара у народу (!). Код Јеремије (50. глава) се за јарца каже да води за собом овце и овнове који су, очигледно, склони томе да се поводе за лидером, а сами су лишени лидерских особина. У принципу, јарац је био тако пун поноситог достојанства и у њему се осећала таква снага да га је било тешко назвати јарцем у уобичајеном, погрдном смислу речи. О томе би требало нешто посебно рећи. Али оставимо јарца, медведа и остале живуљке у њиховим кавезима, с њиховим оброцима и изложене људским погледима. Пар дана касније пролазио сам поред истог овог зоолошког врта. Помислио сам да се у њему преплићу две идеје – једна је радосна, а друга је тужна. Почећемо од радосне. То је слика Раја, тачније, једне од црта рајског живота, кад човек обитава међу најразличитијим животињама и све га слушају. Као што каже Исаија: дете ће се играти испред аспидиног брлога. Као што каже Данило: лавови се умиљавају пророку уз ноге као мачке. Ту су и паун, и жирафа, и слон, и разноразне ситније животиње. А човек је господар свих ових разноврних чупавих и шарених дебелокожаца. Иста идеја рајске владавине човека живи и у појави као што је циркус. Грабљивци слушају дресера, пси ходају час на предњим, час на задњим ногама, некакво мајмунче покорно седи човеку на рамену. То је Рај. Тачније, карикатура Раја, али и доказ човекове царске величине у створеном свету. Сад можемо да размислимо и о причи о Ноју, ако то желите, и о многим другим стварима. А тужна ствар у свему томе јесте да је зоолошки врт ипак затвор. Белом медведу је вруће, орао нема где да рашири крила, фока бесконачно тамо-овамо премерава кратак простор свог базена пливајући. Сви они су у тамници, над свима се врше експерименти, и све их је човеку у извесној мери жао. Њихова неслобода треба да развесељава нашу децу, да улепшава слободно време одраслих, да служи некој научној сврси итд. Својом неслободом они плаћају човекову несвесну жељу да живи бар у нечему што личи на Рај, ако не у правом Рају. То сам помислио. А онда су се ове две мисли испреплеле и појавило се нешто треће. Тачније: стварање рукотворног раја је увек повезано са стварањем извесне тамнице. То сам помислио. И ово се не односи само на јарца и мајмунчића, већ и на саме људе. Овај неизбежни савез лажног раја и правог затвора испољава се гласно и јасно. Руска историја је то врло изузетно јасно показала. Али није само она. Постојао је један писац – Томазо Кампанела. Својом десном руком у којој је држао перо овај монах, а уједно и астролог, обилато је сипао отров у кладенац људских знања. Занимала га је слика земаљског блаженства, идеалног друштвеног уређења, оно што је добило назив „утопија“ по истоименом делу Томаса Мора. Комунисти и социјалисти су се страховито одушевљавали овим утопијским сличицама и тежили су ка томе да их оваплоте у живот. Можете да сумњате, али многи трагови ове праксе се налазе пред вашим очима. Сећате ли се мозаичних паноа који су украшавали зграде у совјетско време? Сећате ли се украса на станицама метроа? Сећате ли се слика које приказују констуктиван рад? Свих ових научника који гордо држе сателит подигнутом руком; научника нагнутих изнад епрувета; радника у челичанама који бришу зној са чела и осталог? То је била очигледна пропаганда коју је неко прочитао код Кампанеле. Он је описивао Град Сунца у којем су по налогу министра Мудрости спољашњи и унутрашњи зидови зграда „осликани изванредним сликама“. Теме овог монументалног сликарства су просветитељске: портрети великих људи, планете и звезде, врсте биљака и животиња, дрвећа и траве, врсте минерала, слике заната, историјске сцене итд. То је да би становници Града Сунца учили непрестано, макар гледајући зидове зграда. Управо по овом принципу се у СССР-у спроводила политика монументалне и естетске пропаганде. И то причам зато што се крећемо међу данашњим или јучерашњим покушајима да се оваплоте идеје које су изречене пре четристо, петсто или више година. Идеје су врло жилаве. Сањајући о идеалу утописти су ипак помало осликавали обрисе извесног зоолошког врта или концентрационог логора, које су, као што смо видели, међусобно блиске. Све то с елементима мучне метафизике. Тако се на челу Града Сунца налази извесни Метафизичар. Он је вођа „у световном и духовном. Он доноси коначну одлуку о свим питањима и споровима.“ Затим иду три сувладара: Моћ, Мудрост и Љубав. Под руком Моћи је све што се тиче рата и припреме за њега, као и спорт, хигијена итд. Мудрост управља наукама, занатима и школством. Љубав пази на све што се тиче хране, одеће и полних односа, пазећи притом да спајање мушкарца и жене служи побољшању потомства (!). За становнике Града Сунца смешно је побољшавати врсте крава и коња, а не чинећи исто то кад су људи у питању. Одећа мушкараца и жена је скоро иста и прилагођена је војевању (образовани срећници су врло ратоборни). Становници су свуда изложени погледима. У палестри, на пољу, у спаваоници и у учионици стално их посматрају за то одређени људи. У принципу, пред нама је чудна смеса спартанског града, језуитског колеџа и зоолошког врта. Пошто се пази на физичку грађу и развијеност, односи међу људима се уређују одозго. Због бољег потомства. Пуначки с пуначкима, мршави с мршавима... А што се тиче темперамента – обрнуто: колерици се упарују с флегматичним женама, меланхолици са сангвиничним итд. Изузетно темпераментнима се дозвољавају односи са неплоднима и трудницама (!) под будним оком стручњака. Такође, постоје и ниске жене за оне „којима није довољно“. Содомија се кажњава јавним срамоћењем. У свим пословима учествује астролог који зна време за сваки посао и сваког човека. Ево само једног цитата: „Спајању приступају само након што сваре храну и помоле се Богу небеском. У спаваоницама се налазе дивне статуе угледних људи које жене посматрају, а затим, гледајући небо кроз прозор, моле Бога да им дарује достојно потомство. Спавају у одвојеним собама до самог спајања. Тада начелница устаје и отвара обоје врата.“ И тако даље и томе слично. На многим страницама. Написано се представља као идеал који треба спровести у живот и који обећава срећу. Могли бисмо то сматрати бунилом. То и јесте бунило. Али је ово бунило надахнуло многе људе који због нечега нису приметили да остваривање сличних особењачких ствари не води у Град Сунца, већ у зоолошки врт под надзор астролога, селекционера и просто чувара. Јело по распореду, полни односи по хороскопу, стално праћење. Узгред речено, постоји храм, али је на олтару глобус уместо распећа. (Ево одакле се појавила некадашња традиција да се храмови претварају у планетаријуме!). Врховног владара нико није видео својим очима, али он, као Велики брат управља свима без могућности да се његова одлука оспори. И овај сатански сан неко је узимао за узор! А о ономе шта данас за узор узимају луткари из филма „Широко затворених очију“ можемо само да претпостављамо са дрхтајем. Помислио сам да је, између осталог, човеку сугерисано да води порекло од мајмуна како би се од човечанства направило нешто попут Сухумског одгајалишта. Истина, један моменат компликује ствари. Донедавно су деца у зоолошком врту птичицу показивала прстом, весело су се смејала и молила да им се купи сладолед. Али се од 2014. године и овде нешто променило. У фебруару исте ове 2014. године у зоолошком врту у Копенхагену јавно је убијена, рашчеречена и сецирана млада жирафа. То је учињено наочиглед мноштва деце (!), у циљу, да тако кажемо, просвећивања. Тако да зоолошки вртови губе безазленост. А Град Сунца је никад није ни имао. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг
  10. У својој новој књизи под насловом “Аутокефална Македонска Православна Црква - Охридска Архиепископија” (Куманово 2018), која циркулише у скопским књижарама, раскилнички митрополит Јосиф Кумановски (из расколничке "Македонске" Цркве у БЈРМ) који је и писац књиге, осврће се на Васељенску Патријаршију и Патријарха Вартоломеја. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг View full Странице
  11. Donald Trump has officially announced his decision to recognize Jerusalem as the capital of Israel, where he plans to relocate the American embassy. The US President admitted the move will cause dissent, but says it could help resolve the Arab-Israeli conflict. “I have determined that it is time to officially recognize Jerusalem as the capital of Israel,” Trump said. https://www.rt.com/news/412165-us-jerusalem-trump-announcement/
  12. 26.11.2017 Извор: Dnevnik.rs Пар седмица након што је представљено на Београдском сајму књига, дело посвећено једној од најзнаменитијих личности старе Србије, Петру Костићу, „Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића“ историчара др Александре Новаков и др Уроша Шешума доживело је промоцију у граду из ког и потиче, у Призрену. Фото: З. Милосављевић/ Црква Светог Спаса Зграда призренске богословије, која је после погрома 2004. потпуно обновљена, а коју је у своје време Петар Костић завршио и био њен професор и ректор, била је место где је поводом 165 година од његовог рођења, уочи празника Светих Врача Козме и Дамјана, 13. новембра, указано на његов стваралачки опус, значај и допринос српској историографији. - Петар Костић, доајен међу српским културним делатницима на простору Старе Србије и Македоније, у жељи да себи и својим читаоцима објасни узроке тешког стања српског народа на овим просторима у 19. веку, објавио је знатан број радова о политичкој, културној и друштвеној историји Старе Србије у 18. веку и тиме дао драгоцен допринос српској историографији – каже научни секретар Српског биографског речника и уредник за фотографију СБР Александра Новаков, један од аутора књиге. Фото: Promocija knjige „Listići iz dalje i bliže prošlosti Petra Kostića“ u Prizrenu Највише пажње, дакако, Костић је посветио Призрену. Осликао је српске призренске обичаје приликом веридбе, просидбе и свадбе, описао начин прослављања крсне славе, записивао пословице, загонетке, бројалице и обредне песме и тако оставио значајне етнографске и лексикографске изворе за проучавање културне баштине метохијских Срба. Ова књига, која представља својеврсну збирку Костићевих радова објављених у периодици између 1902. и 1934. године, издавачки је првенац Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена, осведоченог чувара културног наслеђа тог древног града, у ком се на сваком кораку наилази на трагове српског битисања. Друштво је настало 2004. године у Младеновцу, али окупља Призренце ма где да су уточиште нашли пошто су морали да напусте родни град, да би се сачувало културно-историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији, пре свега Призрена и околине, јер они представљају неисцрпну ризницу материјалне и нематеријалне српске баштине. - За 13 година успели смо да обновимо одређен број цркава, спасимо их од пропасти, покренули смо више акција, попут Школе калиграфије која је ове године почела да ради у манастиру Светих Архангела и намењена је деци из дијаспоре и с Косова и Метохије – каже председник Друштва Бојан Бабић. - Лане смо покренули и Фестивал средњовековне музике Медимус... Међу резултате прегалачког рада чланова овог Друштва иза ког стоји огромна љубав према Призрену, који тешко да може и друге који само кроче у њега оставити равнодушним, Бабић убраја и учешће у обнови цркве Светих Врача Козме и Дамјана у Поткаљаји, некадашњем српском кварту и историјском језгру Призрена. Зорица Милосављевић Више цркава него становника У Призрену данас живи петнаестак Срба, најмлађи Призренац, тромесечни Бранислав, крштен је ових дана. Ако се томе дода педесетак богослова, професори и свештенство, српска заједница онда броји седамдесетак чланова, а пре 1999. године било их је 12.000. - Сада има више светиња него Срба – каже Бојан Бабић.- Призрен је у средњем веку по предању, имао са околином 365 цркава и манастира, за сваки дан по једну. Призрен сам као град је имао 30 цркава и манастира, од којих сад постоји петнаестак, остало су црквишта и остаци. Оближња Велика Хоча данас има 13 цркава и манастира, Љубижда на ободу Призрена има их 10. То је велики потенцијал Призрена који је постао туристички град. Призрен је толерантан град и једини на Косову и Метохији у ком би Срби могли да се врате да живе.
  13. 26.11.2017 Извор: Dnevnik.rs Пар седмица након што је представљено на Београдском сајму књига, дело посвећено једној од најзнаменитијих личности старе Србије, Петру Костићу, „Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића“ историчара др Александре Новаков и др Уроша Шешума доживело је промоцију у граду из ког и потиче, у Призрену. Фото: З. Милосављевић/ Црква Светог Спаса Зграда призренске богословије, која је после погрома 2004. потпуно обновљена, а коју је у своје време Петар Костић завршио и био њен професор и ректор, била је место где је поводом 165 година од његовог рођења, уочи празника Светих Врача Козме и Дамјана, 13. новембра, указано на његов стваралачки опус, значај и допринос српској историографији. - Петар Костић, доајен међу српским културним делатницима на простору Старе Србије и Македоније, у жељи да себи и својим читаоцима објасни узроке тешког стања српског народа на овим просторима у 19. веку, објавио је знатан број радова о политичкој, културној и друштвеној историји Старе Србије у 18. веку и тиме дао драгоцен допринос српској историографији – каже научни секретар Српског биографског речника и уредник за фотографију СБР Александра Новаков, један од аутора књиге. Фото: Promocija knjige „Listići iz dalje i bliže prošlosti Petra Kostića“ u Prizrenu Највише пажње, дакако, Костић је посветио Призрену. Осликао је српске призренске обичаје приликом веридбе, просидбе и свадбе, описао начин прослављања крсне славе, записивао пословице, загонетке, бројалице и обредне песме и тако оставио значајне етнографске и лексикографске изворе за проучавање културне баштине метохијских Срба. Ова књига, која представља својеврсну збирку Костићевих радова објављених у периодици између 1902. и 1934. године, издавачки је првенац Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена, осведоченог чувара културног наслеђа тог древног града, у ком се на сваком кораку наилази на трагове српског битисања. Друштво је настало 2004. године у Младеновцу, али окупља Призренце ма где да су уточиште нашли пошто су морали да напусте родни град, да би се сачувало културно-историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији, пре свега Призрена и околине, јер они представљају неисцрпну ризницу материјалне и нематеријалне српске баштине. - За 13 година успели смо да обновимо одређен број цркава, спасимо их од пропасти, покренули смо више акција, попут Школе калиграфије која је ове године почела да ради у манастиру Светих Архангела и намењена је деци из дијаспоре и с Косова и Метохије – каже председник Друштва Бојан Бабић. - Лане смо покренули и Фестивал средњовековне музике Медимус... Међу резултате прегалачког рада чланова овог Друштва иза ког стоји огромна љубав према Призрену, који тешко да може и друге који само кроче у њега оставити равнодушним, Бабић убраја и учешће у обнови цркве Светих Врача Козме и Дамјана у Поткаљаји, некадашњем српском кварту и историјском језгру Призрена. Зорица Милосављевић Више цркава него становника У Призрену данас живи петнаестак Срба, најмлађи Призренац, тромесечни Бранислав, крштен је ових дана. Ако се томе дода педесетак богослова, професори и свештенство, српска заједница онда броји седамдесетак чланова, а пре 1999. године било их је 12.000. - Сада има више светиња него Срба – каже Бојан Бабић.- Призрен је у средњем веку по предању, имао са околином 365 цркава и манастира, за сваки дан по једну. Призрен сам као град је имао 30 цркава и манастира, од којих сад постоји петнаестак, остало су црквишта и остаци. Оближња Велика Хоча данас има 13 цркава и манастира, Љубижда на ободу Призрена има их 10. То је велики потенцијал Призрена који је постао туристички град. Призрен је толерантан град и једини на Косову и Метохији у ком би Срби могли да се врате да живе. View full Странице
  14. Активности Друштва пријатеља манастира у Соко Граду 14. Новембар 2017 - 11:18 У суботу, 11. новембра 2017. године, одржан је састанак Друштва пријатеља манастира у Соко Граду. Разматран је рад у протеклих пет месеци и донета конкретна задужења за реализацију будућих пројеката. Епископ шабачки Лаврентије са архијерејским замеником протојерејем-ставрофором Мирком Вилотићем узео је учешће у састанку којим је председавао др Милош Ранковић, председник Друштва пријатеља манастира Соко. Програмске активности за наредну годину оквирно су установљене и временом ће се допуњавати, те за сада поуздано знамо да ће чланови Друштва у априлу идуће године имати активности око уређења и чишћења манастирског комплекса и припреме за предстојећу сезону. Једна од најважнијих ставки везаних за живот манастира је извођење радова на грејању у манастирском комплексу, посебно у Дому патријарха Павла, чиме ће живот у манастиру бити могућ и у зимској сезони. У јулу је планирана ликовна колонија уметничких школа Србије. Традиционално, од 19. јула почиње Моба 2018. када ће млади из читавог света у духовној радости боравити у манастирском комплексу, где су им на услузи и библиотека, читаоница, a двонедељни боравак биће испуњен духовним и културним садржајима. Манастирска слава у мају 2018. окупиће што већи број верника, гостију, као и пријатеља и сарадника манастира посвећеног Светом владици Николају Охридском и Жичком. Поред неких учесника Дринске регате у другој половини јула 2018, у манастиру у Соко Граду ће од 7. до 12. августа боравити око 150 жена из Европе које ће кроз седнице и активности у радионицама износити своје програме рада, као и искуства у проношењу јеванђељских речи и мисионарских искустава. О овоме скупу је известила гђа Маријана Ајзенкол. У септембру су планирани скупови на тему здраве исхране и здравог начина живота, док ће од 3. до 7. септембра боравити група Италијана. Састанку су присуствовали заменик председника проф. Сретен Цветојевић, подпредседници су Миле Пајић (култура и школство), председник надзорног одбора Милисав Петковић из Београда, свештеник Зоран Ристивојевић (верска питања), гђа Крстана Тасић, песник Перо Солар и гђа Зорица Зец, задужена за медијске активности. Током боравка у Соко Граду чланови Друштва су обишли радове на новом конаку у Дому патријарха Павла и радове на новој цркви, чији је један од ктитора др Милош Ранковић. У току је живописање цркве која ће бити посвећена блаженопочившем патријарху Павлу. Освећење цркве планирано је за 2018. годину. У свом кратком обраћању епископ Лаврентије је захвалио на исказаном труду и љубави према манастиру, истакавши да је његова највећа жеља да ово место окупља све људе добре воље.
  15. Активности Друштва пријатеља манастира у Соко Граду 14. Новембар 2017 - 11:18 У суботу, 11. новембра 2017. године, одржан је састанак Друштва пријатеља манастира у Соко Граду. Разматран је рад у протеклих пет месеци и донета конкретна задужења за реализацију будућих пројеката. Епископ шабачки Лаврентије са архијерејским замеником протојерејем-ставрофором Мирком Вилотићем узео је учешће у састанку којим је председавао др Милош Ранковић, председник Друштва пријатеља манастира Соко. Програмске активности за наредну годину оквирно су установљене и временом ће се допуњавати, те за сада поуздано знамо да ће чланови Друштва у априлу идуће године имати активности око уређења и чишћења манастирског комплекса и припреме за предстојећу сезону. Једна од најважнијих ставки везаних за живот манастира је извођење радова на грејању у манастирском комплексу, посебно у Дому патријарха Павла, чиме ће живот у манастиру бити могућ и у зимској сезони. У јулу је планирана ликовна колонија уметничких школа Србије. Традиционално, од 19. јула почиње Моба 2018. када ће млади из читавог света у духовној радости боравити у манастирском комплексу, где су им на услузи и библиотека, читаоница, a двонедељни боравак биће испуњен духовним и културним садржајима. Манастирска слава у мају 2018. окупиће што већи број верника, гостију, као и пријатеља и сарадника манастира посвећеног Светом владици Николају Охридском и Жичком. Поред неких учесника Дринске регате у другој половини јула 2018, у манастиру у Соко Граду ће од 7. до 12. августа боравити око 150 жена из Европе које ће кроз седнице и активности у радионицама износити своје програме рада, као и искуства у проношењу јеванђељских речи и мисионарских искустава. О овоме скупу је известила гђа Маријана Ајзенкол. У септембру су планирани скупови на тему здраве исхране и здравог начина живота, док ће од 3. до 7. септембра боравити група Италијана. Састанку су присуствовали заменик председника проф. Сретен Цветојевић, подпредседници су Миле Пајић (култура и школство), председник надзорног одбора Милисав Петковић из Београда, свештеник Зоран Ристивојевић (верска питања), гђа Крстана Тасић, песник Перо Солар и гђа Зорица Зец, задужена за медијске активности. Током боравка у Соко Граду чланови Друштва су обишли радове на новом конаку у Дому патријарха Павла и радове на новој цркви, чији је један од ктитора др Милош Ранковић. У току је живописање цркве која ће бити посвећена блаженопочившем патријарху Павлу. Освећење цркве планирано је за 2018. годину. У свом кратком обраћању епископ Лаврентије је захвалио на исказаном труду и љубави према манастиру, истакавши да је његова највећа жеља да ово место окупља све људе добре воље. View full Странице
  16. Солун, 8. новембра 1992. године. Наизглед обично поподне у једном од градова Светог Димитрија. Солун, уз две наше Митровице (сремску и косовску), су градови посвећени овом свецу. Центар Солуна тих, јесен долази а у даљини се чују сирене бродова који улазе у луку или одлазе на далека путовања. О догађају који се тог дана збио у Цркви Светог Димитрија се доста говорило у Солуну, а и шире. Неколико жена се нашло унутар храма Светог Димитрија. Пале свеће, моле се и нечујно се крећу само да не наруше свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве. Дубоко посвећене својим молитвама и пословима, ни једна од њих није приметила, када, и како, је у Храм ушао необично обучен младић, али су се све, у исти мах окренуле ка њему. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, ишао је полако, корак по корак, према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле је. Младић је само затржио мало воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“ Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Једна од жена у црнини препознала је младића и тихо клекнувши, онесвестила се. Њена пријатељица је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори ромејског (византијског) ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и у њему нестао. За младићем је остао само благи миомирис босиљка или смирне. Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Жена у црнини дошавши себи, клекла је пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе. Свештеник је питао шта се догодило. Оне су му испричале све, као и шта им је младић рекао. Питао их је како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог великомученика Димитрија, клекли су сви и почела је молитва. Одмах је служена и Литургија, читале су се молитве и акатисти посвећени Светом Димитрију солунском. Касније се сазнало да се Свети Димитрије последњи пут јавио у солунском храму 1804. године. То је била још једна година почетка српске борбе за Православље, само овог пута под заставом вожда Карађорђа и устаницима заклетим на Крст буковичког проте Атанасијa Антонијевићa. На слици солунски храм Светог великомученика Димитрија. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  17. Какве је све планове нацистички вођа ковао против свог смртног непријатеља - Совјетског Савеза. Хитлер је намеравао да, чим победи Црвену армију, претвори Совјетски Савез у низ комесаријата Рајха. Москва би завршила унутар већ крштене Reichskommissariat Moskowien. Зигфрид Каше, немачки амбасадор у Хрватској, именован је 16. јула 1941. године за будућег рајхкомесара подручја које би обухватало северну и централну Русију све до Урала. Каше је до краја рата чекао тренутак у којем би немачки тенкови ушли у Кремљ. Погубљен је 7. јуна 1947. године након што је у Југославији осуђен за ратне злочине. Подручја Московског комесаријата Рајха/Из слободних извора Нацистички управници Русије Хитлер је 16. јула 1941. изнео своје жеље по питању поделе источних територија које би Немачка стекла. Са Крима и већег дела јужне Украјине би били исељени сви становници. Балтичке државе, „колонија Волге“ и округ Баку би такође припали Рајху. Унутар Московског рајхкомесаријата би постојао још низ мањих генералкомесаријата. Именоване су особе које би биле задужене за управљање овим територијима. Страшни Одило Глобочник, један од најодговорнијих за убиство милиона људи током Холокауста, водио би генералкомесаријат Свердловска. Зигфрид Каше и Одило Глобочник/Из слободних извора Волф Хајнрих Хелдорф, генерал СС-а, шеф берлинске полиције који се обогатио изнуђивањем новца од Јевреја средином тридесетих, био је задужен за поробљавање и протеривање становника Јарославља. Хелдорф и Хитлер/Bundesarchiv Линија А-А Нацисти су претпостављали да Совјетски Савез чак и након освајања главног и осталих великих градова не би био у потпуности поражен и планирали су да створе границу на тзв. „А-А линији“ (Архангелск - Астрахањ). Највећа земља на свету би на тај начин изгубила 86 посто нафтних ресурса. А да би се уништио преостали производни капацитет СССР-а, започела би бомбардовања Урала специјално за то дизајнираним авионима. Алберт Шпер (лево) и Хитлер/Bundesarchiv На свој рођендан, 20. априла 1943. године, Хитлер је показао архитекти Алберту Шперу план новог бункера за шест особе, опремљеног аутоматским пушкама, противтенковским оружјем и бацачем пламена. Диктатор је рекао да би на новој граници са остатком Русије требало изградити стотине таквих утврђења. Москва под водом Када су Немци кренули са операцијом Тајфун према Москви, Хитлер је одлучио да ће Москва, Лењинград (данашњи Санкт Петербург) и Кијев бити разорени, и да ће истребити четири милиона становника да би се спречио било какав отпор. Москва би била потопљена након отварања бране на каналу Москва-Волга. Да ли је Хитлер планирао да то учини без претходне евакуације становништва? Врло вероватно. Стаљин на каналу Москва - Волга/Из слободних извора За уништење Москве у операцији Тајфун био је задужен Ото Скорцени, „најопаснији човек у Европи“, стручњак за посебне операције, који ће 1943. ослободити свргнутог Мусолинија из заточеништва. Његов задатак је био да дигне брану у ваздух. Ото Скорцени/Bundesarchiv Русија као „немачка Индија“ У разговору одржаном 2. новембра 1942. са данским министром спољних послова Скавениусом, немачки министар Рибентроп је рекао да ће се азијски део Русије након освајања европског дела СССР-а на крају претворити у низ „безазлених сељачких република“. У будућности би освојене територије колонизирали немачки досељеници или локалне мањине. Са друге стране Хитлер је наредио да се у будућности не допусти стварање било какве руске државе источно од линије А-А. 16. септембра 1941. Хитлер је споменуо Оту Абецу, немачком амбасадору у Паризу, да ће територија источно од Урала постати „немачка Индија“. Срећом, ништа се од наведеног није догодило. Хитлерова ратна машина је затајила у борби против Словена које је он толико презирао, сматрајући их „подљудима". Победа Црвене армије зауставила је безграничне мегаломанске експанзионистичке планове нацистичког вође. Фотомонтажа: Хавијер Рамос Хаиме НОГЕРА
  18. Како је у разговору епископа нишког Преосвећеног г. Арсенија и градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најављено, у склопу посете Српској цркви планираној за крај септембра о.г., Блажењејши папа и патријарх Александрије и све Африке Теодор II, посетиће цркву у Нишу 27. септембра 2017., а дан касније обићи Градску кућу и знаменитости града Ниша. Патријарх Александрије је други по рангу (диптиху) међу поглаварима помесних православних Цркава, одмах иза Васељенског патријарха. Древна Александријска патријаршија имала је велику улогу у хришћанству првих векова, како због развоја и одбране православног црквеног учења, чему су доприносили бројни учени Александријци (отуда и једна од титула александријског патријарха јесте "судија васељене"), тако и због развоја монаштва у Египту, да би доживела велики раскол у доба пре и после 4. Васељенског сабора у Халкидону, а потом и потпадање под исламску власт. Сада су односи са тада отпалим од јединства Коптима у успону, о чему сведочи и сусрет патријарха Теодора Другог и коптског патријарха Тавардоса Другог, 21.06. ове године. Иначе, Свјатејши патријарх. г. Иринеј, учинио је својевремено канонску (тзв. мирну) посету патријарху Теодору II. Сада се Александријска патријаршија веома успешно бави мисијским радом на подручју читаве Африке, у чему има помоћ Српске цркве у Јужноафричкој републици и однедавно у Боцвани.
  19. Извор: http://niskevesti.rs/nis-u-septembru-posecuje-aleksandrijski-patrijarh/ Како је у разговору епископа нишког Преосвећеног г. Арсенија и градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најављено, у склопу посете Српској цркви планираној за крај септембра о.г., Блажењејши папа и патријарх Александрије и све Африке Теодор II, посетиће цркву у Нишу 27. септембра 2017., а дан касније обићи Градску кућу и знаменитости града Ниша. Патријарх Александрије је други по рангу (диптиху) међу поглаварима помесних православних Цркава, одмах иза Васељенског патријарха. Древна Александријска патријаршија имала је велику улогу у хришћанству првих векова, како због развоја и одбране православног црквеног учења, чему су доприносили бројни учени Александријци (отуда и једна од титула александријског патријарха јесте "судија васељене"), тако и због развоја монаштва у Египту, да би доживела велики раскол у доба пре и после 4. Васељенског сабора у Халкидону, а потом и потпадање под исламску власт. Сада су односи са тада отпалим од јединства Коптима у успону, о чему сведочи и сусрет патријарха Теодора Другог и коптског патријарха Тавардоса Другог, 21.06. ове године. Иначе, Свјатејши патријарх. г. Иринеј, учинио је својевремено канонску (тзв. мирну) посету патријарху Теодору II. Сада се Александријска патријаршија веома успешно бави мисијским радом на подручју читаве Африке, у чему има помоћ Српске цркве у Јужноафричкој републици и однедавно у Боцвани. View full Странице
  20. У понедељак, 29. Августа 2017. године, Виндзор је захватило велико невреме праћено великом количином кише која је пала у веома кратком року. То је изазвало незапамћене поплаве великог дела града. Посебно је страдао део града где се налазе православне цркве. Добрим делом је полављена и црква Светог Димитрија, тј њене помоћне просторије. У потпуности су поплављене просторије Српске дечије школе као и црквена канцеларија . Чланови управе ЦШО Свети Димитрије су одмах реаговали и избацили воду у времену док је она још увек надолазила. На тај начин је спречено да дође до веће штете. Наредних дана ће се приступити процени штете а након тога ће уследити комплетна обнова и санација просторија како би деца на време почела редовну школску годину. Свештеник Јовица Ћетковић Источник - сајт Епархије канадске View full Странице
  21. JESSY

    Град и пси

    Version 1.0.0

    7 downloads

    Марио Варгас Љоса
  22. Српска држава и пре Немањића Борис Субашић | 23. април 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:661796-Српска-држава-и-пре-Немањића Археолошка истраживања мењају знања о средњовековној историји. Тврђава на брду Браниг над кањоном реке Градац доказ функционисања државе бар два века пре Немање Јеринин град, право градитељско чудо /Фото Б. Субашић НОВА археолошка истраживања у западној Србији откривају нову, изненађујућу слику преднемањићке Србије, као добро организоване и густо насељене државе са утврђењима која штите саобраћајнице којима се транспортују товари драгоцених руда, кажу стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву. - Откриће да је велика тврђава на брду Браниг изнад кањона реке Градац функционисала бар два века пре Немање као српска, уз проналазак мањих утврђења на античком правцу који је спајао подрињске рудне области са долином Колубаре, показује да је реч о организованој државној територији - каже археолог Радивоје Арсић из ваљевског завода. - Резултати истраживања указују да се преднемањићка српска држава простирала између Саве и Дрине. Од ископавања тек очекујемо изненађења, јер су на територији западне Србије и источне Босне откривени трагови утврђења и насеља раносредњовековне српске државе. Остатке зидина и кула на стрмом брду у кањону реке Градац, у атару села Бранговић, на седам километара од Ваљева, народ је назвао Јеринин град. Друго име за рушевине је Бежане, јер су се међу високим зидинама, на неприступачним литицама, и у многобројним пећинама, скривали збегови од османског зулума. Археолози кажу да још нису откривена писана сведочанства о овом великом и вешто сазиданом граду, али су на основу налаза утврдили да је утемељен још у преисторији, око 1.600 година пре Проклете Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића, која је у народној машти била градитељ тврђаве. - На почетку истраживања 2004. мислили смо да је реч о византијској тврђави из 5. века, из времена Јустинијанове обнове - каже Арсић. - Доцнијим ископавањима смо утврдили да су је Римљани користили у војне сврхе још од 3. века, а да су касније само додати луксузнији цивилни део и епископска црква, верско седиште целог овог дела Србије, што сведочи о значају тајанственог града. Затим смо дошли до најстаријег слоја који сеже у преисторију, у гвоздено доба, кад се на овом месту налазило насеље утврђено каменим бедемима. Археолог Радивоје Арсић Убрзо су археолози схватили да на простору тврђаве и села Бранговић постоји јача традиција насељавања него што су могли и да замисле. Највеће изненађење сачекало их је у најмлађем археолошком слоју. - Иако је највише оштећен ерозијом и ископавањима дивљих археолога, налази су недвосмислено указивали на то да су Срби овде живели у континуитету од времена насељавања од 7. до 10. века. Град је, изгледа, напуштен у време ратова кнеза Часлава са Угарима - каже Арсић. Остаци вишеслојног утврђења су на површини од три хектара. - У доњем делу града налазило се цивилно насеље, а горњи део, где је била велика донжон кула, имао је искључиво војну сврху - каже Арсић. - Геодетска снимања и ископавања указују да се цивилно насеље развило поред античког пута кроз кањон реке Градац, спајајући долину Колубаре са Ваљевским планинама и Подрињем, који су обиловали рудним лежиштима сребра, бакра, олова и злата. Јеринин град је право градитељско чудо са својим високим и дебелим зидовима који се стрмо спуштају у дужини од око 200 метара изнад самог речног тока. Градитељи су, где год су могли, користили природне бедеме од стена и повезивали их зидовима који су из даљине тешко уочљиви. За потребе одбране су у стрме стене уклесане стазице и степенице чији се трагови и данас јасно виде. ХРИШЋАНСТВО ИЗ ПЕЋИНА КАЊОН реке Градац поред тајанственог Јерининог града чува и сведочанства о ширењу хришћанства у Србији. Поред остатака ранохришћанских богомоља у ромејском насељу, у високим, сурим стенама око града налазе се многе пећине, келије, где су средњовековни монаси испосници тиховали гледајући с висине на крајолик клисуре и околних ваљевских планина као слику раја на земљи. Тим испосницама, сматрају научници, своје име дугује манастир Ћелије, који се налази у непосредној близини Јерининог града.
  23. С в е т и Г р а д - Ј е р у с а л и м - х о д о ч а ш ћ е - Жеља свих нас је да одемо у Свету Земљу и да се тамо поклонимо хришћанским светињама. Међутим за то се треба спремити... Када је један мали а радни мрав, својим трудом и љубављу узжелео да завири у рајска блага вишњега света, помолио се Богу и позвао своје пријатеље. Озарен рајском благодаћу и преиспуњен трудом и залагањем од свога постања, претходно их угостивши, како и доликује онима који вредно стичу и залажу се о испуњену свога послушања, обрати им се речима: "Драги моји верни и драги суседи, дошао је дан да се опростим од вас и да кренем на тежак и далек пут. На крају тог пута чека ме вечна и непролазна наслада Вечних Рајских добара, којима тежим од свог постања. Кренуо сам на пут у Јерусалим и немојте ме на то одговарати. На свој пут ништа нећу понети осим своје вере да ћу једнога дана заиста и стићи у Обећану Земљу." Животиње, када су чуле те речи, без речи, одсипаше по мало ракије за свога малог комшију, попише по једну, неко као за себе промрља "види будале", и сви се без речи и трунке милости за свога малог пријатеља, у трену разиђоше у своје звериње јазбине. А мали мрав, одпоче свој непоколебљив и мукотрпан пут у свој Вишњи а Небески Јерусалим, своје мало а велико ходочашће. Рече дакле, "докле стигнем, стигнем. Важно ми је да умрем на путу за Јерусалим, и својој братији и шумским комшијама пренесем део те васкршње радости." Незнајући, да свако ко пође и стигне у свој лични Небески Јерусалим, испратисмо овог малог ревносног мрава на његов далеки пут. Јер како каже стара изрека Н а ј в а ж н и ј е ј е п о ч е т и. Овде можемо постављати како документарне емисије о ходочашћима тако и емисије о Светом Граду и Светој Земљи и прилоге о истом. Такође, сви ходочасници, нарочито организоване агенцијске групе снимају своја ходочаћа и хаџилуке у Свету Земљу. Дакле овде можемо постављати те снимке. Наравно, они који су били, могу поставити овде своје личне снимке као и снимке својих пријатеља. Прво Београдско певачко друштво 2010. године по први пут у свом вишевековном постојању ходочастило је у Свети град. То је забележено у овој петоделној епизоди емисије Агапе.
×
×
  • Create New...