Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'града'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Предавање одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. године. Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанствау Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – "Небоземно грађанство Града Божијег". Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополо-шким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути. Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света. Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученика-прејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, "ад-министративна структура" прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет. Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павлекапетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам једозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави,говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. Азаповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече:Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павлерече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28). Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од исто-ријског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом "ткиву" – културолошком, социолошком, цивили-зацијском. То би био тајисторијски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан. Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је пресва-ходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Цар-ства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве. Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду БогаЖивога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Црквипрвородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршенихправедника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апо-столску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Жи-вога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечанисабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно не-бески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека. Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у пре-зенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји мета-историјски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад. Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које про-излази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хриш-ћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима. Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небо-земни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек-Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих (Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег. Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске имплика-ције и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско-есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско-есхатолошку социоло-гију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спа-сење кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од бого-ликих људи-личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко-историјског и есхатолошког Тела Христовог. То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и нау-чите све народе, крстећиих у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Са-вету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога. Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као исто-ријске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историј-ског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко-утопијско искушење пуко спољашње, пуко ис-торијске изградње "Града Божијег на земљи". Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, "средиште" живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхари-стија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Ев-харистије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небо-земног Града Бога Живога. О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века. У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Бо-жији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са ко-нацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски "град" иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим. У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као "града цара и Сената", престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истове-тног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новоје-русалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји. Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћан-ског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег. Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Бо-жијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу. Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклиси-олошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења твар-ног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење. То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији... ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно. Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јеруисалима, који силази са Неба од Бога(Откр. 3, 12). Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како ви-димо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје. Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку сво-јих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива "глобалистичком", "једином универзалном" или цивилиза-цијом "без алтерантиве". Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушењеунутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења. Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, "есхатолошки покрет отпора" – монаштво, које ду-ховној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха-подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Сту-дита, урбаног Свеца par excellence. Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединород-нога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и ис-торији, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне. Ова катафатичко-апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем" (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити спе-цифична црквено-политичка концепција која ће, у облику "римске идеје", одступити од ромејско-византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско-пустињским Предањем, тј. од источно-хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падо-вима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромеј-скога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко-секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку. Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања по-стојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у ствара-лачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непре-стано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20). Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског "тела". У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји. Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: "Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу". Зато Свети Сава у прологу свог "Законоправила" – "Номоканона" наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљ-ско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом. Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје. Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким сту-дијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено-политички и кул-тно-културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као "тринаестога Апостола Цркве", како су га називали Оци Цркве, са апо-столским Предањем јеванђелског преображавања света и историје. Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског пре-дања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и не-беском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско-светосавског црк-веног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје. Тај светосимеоновско-светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: "Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати" (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет засни-вања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Цар-ству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смисло-давни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко-историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог. Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско-византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Прему-дрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији. Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаоби-лазна у разматрању теме града у Византији или византијских градова у историји, јер се тајна града и тајна историје не може разматрати само на основу античког концепта града и историје, нити пак само на основу нововековног (постхришћанског) концепта града и историје, дакле без и мимо Откривења Божијег о есхатолошком Граду Небеском као циљу и смислу историјског града земаљског. Тајну византијског поимања и искуства града у историји је немогуће појмити без црквено-благодатног опита Духа Светога Који, у дан Свете Педесетнице, силази на Апостоле и ствара Цркву као мистички нуклеус космичко-есхатолошког небоземног Града Божијег и човековог; без благо-датног познања тајне дејствовања Божијег Промисла у историји и тајне богочовечанске синергије – сарадње Бога и човека на преображењу исто-рије, свеколике твари у небоземни Град и Дом Очев и човеков. Закључак Да закључимо наше уводно излагање на тему "Небоземног грађан-ства Града Божијег". Сама идеја града и грађанства, у евроазијској култури, дубински је хришћанска, заснована на христологији и еклисиологији. Хришћанско поимање, схватање и искуство града и грађанства у ис-торији је неупоредиво дубље од било каквог пуко научног, философског, антрополошког, социолошког или психолошког приступа који не узима у обзир чињеницу Оваплоћења Бога Логоса и Цркве као Његовог историјско-есхатолошког Тела које собом обухвата Небо и земљу, вечност и време. Без хришћанског православног богословља немогуће је схватити не само тајну града у византијској историји, већ тајну Града у људској историји уопште. Глас сведочења Цркве и хришћанског православног богословља је неопходан и суштински важан данас у време убрзаног свођења свега небоземног искључиво на земљу; небоземне Икономије (Домостроја) спасења на пуку земаљску економију; свега узвишеног и непролазног само на оно што се може произвести, купити, потрошити и појести, јер једино Хришћанство још увек чува изворну идеју и искуство земаљскога Града заснованог на тајни Небескога Града, Новог Јерусалима. Једино Црква може да се, кроз сведочење неизмерног богатства апостолско-отачког Предања и кроз нову, сведочанску и делатну проповед Јеванђеља Хри-стовог људима у Граду (и градовима) савремености, супротстави убрзаном претварању обездуховљеног Мегалополиса (великограда) постхришћанске садашњости у духовну Некрополу (мртвоград) постхришћанске и анти-хришћанске будућности. Извор: Српска Православна Црква
  2. "Драги моји пријатељи, ово признање града Крушевца је наше заједничко признање: колико моје-толико и ваше. Бодрили смо једни друге, сведочили Истину да је Бог изнад сваке невоље и да са Богом можемо сваку муку и невољу превазићи. Поздрављамо вас све Драгана и ја, честитајући вам празник Видовдана из царског града Крушевца."-пренео је о. Иван на свом фејсбук профилу https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R View full Странице
  3. У славу Божју, а у част Светих равноапостолних цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну Цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част посебно и сваке хвале достојно место заузима Вождовачки храм који је 2011. лета Господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је био и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија Чудотворца Острошког. Духовни покровитељ Вождовачког храма, цар Константин Велики, рођен је 274. године у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив равноапостолни. Много пута му се јављао сâм Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). Његова света мајка Јелена је својим великим делима прославила Господа. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабошци бацили изван града и засули смећем; подигла је многе храмове, од којих треба напоменути: храм над пећином Рождества Христова у Витлејему, храм на месту Вазнесења Христова на Маслинској гори; храм на месту Успенија Пресвете Богородице у Гетсиманији и још 18. светих храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада је пролазила једна посмртна поворка, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14/27. септембра као празник Вождвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдан. Многи незнабошци исповедаше хришћанску веру, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света угодница Божја упокојила се у Господу 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и христољубив, поживео је још 10 година од упокојења своје свете мајке, те се и он престави у Господу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело је пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих Апостола у Цариграду. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. У условима епидемије у Москви, услед које се смањио број парохијана који долазе у московске храмове и услед које је дошло до значајног смањења прилога за потребе парохија, метоха и манастира Његова Светост Патријарх московски и целе Русије обратио се својој пастви с молбом за пружање материјалне помоћи парохијама. Ова молба поглавара Руске Православне Цркве је услишена. По благослову Његове Светости патријарха Кирила приложена средства ће у најскорије време бити упућена Московској патријаршији за московске парохије и метохе ради помоћи у исплати плате клирицима за два месеца, преноси Патриархија.ru. Такође, средства ће бити упућена ставропигијалним обитељима у којима служи бело свештенство. Осим тога, од приложеног износа парохијама ће бити упућена помоћ за свештенослужитеље с малолетном децом. Поглавар Руске Православне Цркве позива московски клир да се помоли за здравље доброчинитеља који су пожелели да остану анонимни. Извор: Православие.ру
  5. „Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. Ове године није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. Празник Светог Василија Острошког Чудотворца, заштитника града Никшића, прослављен је, у уторак 12. маја 2020. молитвеним сабрањима у Саборном храму, чија је ово слава. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у никшићком Храму, са почетком у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. Празник Светог Василија Острошког, који је небески покровитељ Никшића и његових житеља, као и храмовну славу Саборне цркве, ријечима архипастирске бесједе честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да се, ускоро, навршава 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, а његово упокојење било је, по Владикиним ријечима, само прелазак из овог, колебљивог свијета у неколебљиви, и у Царство Божје. „Господ га је због његове вјере, побожности, молитава, због тога што је састрадавао са својим народом и носио његово бреме на својим плећима и сачувао душу народну и вјеру, част и поштење свог напаћеног српског рода, Бог га је зато, као новог апостола Христовог, примио у своје наручје и прославио и показао његове нетрулежне мошти које точе чудесаево, 350 година“, казао је Владика, додајући да је Свети Василије чинио чудеса својим молитвама и за вријеме земаљског живота. На њему се, истакао је Епископ Јоаникије, испунила ријеч Божја: „Видите ова чудеса која ја чиним и ви ћете чинити оваква чудеса и још више много од мене, јер ја идем Оцу својему". „Тајна је у овоме: Јер ја идем Оцу својему. А кад Он послије свог Крста, погребења и смрти, Васкрсли побиједи смрт, а после ниспошље дарове Светог божанског Духа на своје апостоле, они ће тим даровима који се стално умножавају чинити та велика чудеса, којима неће бити броја, а највеће чудо је сама вјера“, нагласио је Владика. Свети Василије Острошки се, по ријечима Његовог Преосвештенства, прочуо по цијелој васељени као апостол Христов нови. „Обдарен многим даровима Светог Духа, прије свега, да укрепљује вјеру својим светим Моштима, да, ко год му приступи са вјером, још више оснажи његову вјеру, још више просвијетли његову душу, да његове молитве прими и узнесе пред Престо Божји, да му дарује с Неба утјеху, радост и снагу душевну. Многи не траже ништа више од тога, а наравно, многима којима је потребно и тјелесно исцјељење је даровао“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. „Ове године то није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. „Нема краја на земаљској кугли гдје није стигао Свети Василије да помогне, утјеши, исцијели. Нијесу његова чудеса везана само за његов свети ћивот и манастир Острог, него он, јер је превазишао границе времена и простора, стиже свуда и даје утјеху, здравље и снагу. Посебно је у ово вријеме, кад има много вируса некаквих. Није најопаснији овај вирус који је прошао, јесте опасан, али има и много других, оних духовних штетних, демонских који су најопаснији, који производе међу браћом мржњу и пакост, помрачују душе, који одвраћају народ од Цркве и Светиње и од Бога, хуле на име Божје и светиње“, указао је Преосвећени владика Јоаникије. Поручио је да смо ми као народ Божји стекли тог имунитета, а Свети Василије нам даје снагу, зато га славимо као великог исцјелитеља. „Њему ни највећи љекари нигдје ни примаћи, наравно, било би хулно упоредити било ког земаљског љекара са Светим Василијем. То знају и добри љекари, посебно зна Црна Гора колика је његова моћ. Нема дома у коме се то не прича. Знају то и они који су, ових дана, легитимисали свакога, по три пута, док дође до манастира Острога, многима су забранили“. „Требали су да имају више осјећања, више разумијевања. Не налазе се у Абисинији, овдје свако зна ко је Свети Василије и више се народ уздао у Светог Василија, него у све љекаре овог свијета. Шта су рекли љекари? Немају лијека, немају вакцине, само изолација. А колико је, тек, људи „страдало“ од тог тог сједења кући, од депресије, од притиска и другога? Ова прича је доста сложена, треба да размишљамо“, рекао је Владика. Бог је, оцијенио је Епископ Јоаникије, заштитио Црну Гору и зато треба да заблагодаримо Богу. „Мјере су, мало, попустиле, па се сабирамо сада у великој љубави, ако Бог да, виђаћемо се и убудуће. Зажељели смо се да се овако саберемо у нашим храмовима. Знамо, колико је сваком вјернику значајно да дође на службу. То се свуда у свијету поштује. Не смије се газити по људској савјести, а нарочито се не смије дирати у вјеру – то је најдубљи живац нашег бића. Ви то добро знате и хвала вам што сте дали својој Цркви, а тиме и сами себи, велику подршку када је вршена она велика неправда, која још траје. Требаће нам снаге још да се изборимо и борићемо се, даће Бог“, поручио је Преосвећени Еписко Јоаникије. Освештан је и преломљен славски колач. Претходно је, са почетком у 7 часова, свету Литургију, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, служило свештенство никшићког намјесништва. Сабраним вјерницима данашњи велики празник честитао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У оба молитвена сабрања учествовали су вјерници, који су држали дистанцу у складу с одлукама НКТ, које се односе на борбу против корона вируса. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  6. На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора
  7. Занимљиво је знати да су сви храмови на Цетињу посвећени Рођењу Пресвете Богородице (црква Цетињског манастира, стара гробљанска црква коју називају и Влашка црква и црква на Старом цетињском гробљу – пред Капелицом), као да је и преслава или послужбица најстаријих цетињских породица Мали Госпођиндан. Раније се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан славио као слава града Цетиња. Проф. Предраг Вукић и моја маленскост прије неку години поново смо покренули питање код надлежних у Престоници Цетиње да се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан прославља као слава града, али до сада то није наишло на њихово разумијевање. У вријеме када је господар Зете Иван Црнојевић пренио сједиште Зетске митрополије у новоосновани Цетињски манастир, Цетињско поље се именовало као Подловћенски долац. Временом ће овај назив ишчезнути и замијениће га назив Цетињско поље, који ће као топоним опстати све до наших дана. Цетињско поље и Цетиње као некадашњи државни и духовни административни центар Црне Горе добило је име по ријеци Цетињи или Цетини која је у даљој старини протицала средином Цетињског поља. Први помен Цетиња у архивским изворима налазимо у Историјском архиву Котора (Списи нотара, VII, 13), у документу из 1440, у коме се између осталог каже: „Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује ….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора.“ По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења,тј. постанка Цетиња. Када и на који начин је дворац Црнојевића уништен, науци није познато. Једини документ о његовом изгледу је занимљива гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године. Један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег храма Рођења Пресвете Богородице, у народу познате као „Влашка црква“., Јован-Јошо Иванишевић (син попа Филипа), секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, у народопису под насловом ,, Подловћенско Цетиње“ штампаном у часопису,, Јавор“ 1892.године пише о насељењу Цетиња (Подловћевског долца) прије доласка Ивана Црнојевића следеће: ,,Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV- ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети… Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац ( како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима. Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња. као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина. Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну — ђе виде да је најзгодније мјесто — малену црквицу и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити — ако 6и умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе ; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима. „Будете ли извршили моје аманете — обично Иван свршаваше савјетовање — бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа!“ — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица. Синови их укопају на „Вељу Гомилу,“ ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на пВељу Гомилу,“ које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су „Цетињани“ били први насељеници Подловћенског доца.Становници из окола назваше ову црквицу „Влашка“ црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда. Подловћенски долац, прозват је Цетињем по ријечици Цетињи, но пошто је она готово пресушила, и пошто је Иван-Бег- оградио манастир и дворац на увору речице Цетиња, па становници изокола и синови војводе Ивана не шћеше пошље зват Старовлашанима, но „ Цетињани,“ тако их називаху и доцнији досељеници на Цетиње, па доцније то име „Цетињани“ примише сви насељеници Подловћенског доца.“ Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова војводе Ивана Боројева ( који је био Србин са Златибора,из мјеста које се као топоним назива Стари Влах- као и читава област која се простире од Златибора до ријеке Ибар) и жене му Јелице (која је била Српкиња из мјеста Рача код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи (на Цетињу, Београду, Петровом селу у Шумадији, Мостару и Попову у Херцеговини), Ивановићи(на Цетињу и у Бјелицама), Вушуровићи (на Цетињу и у Бјелицама), Драгославићи( од њих Шабани на Љуботињу), Дапчевићи (са Врањине и из Мркојевића), Бошковићи(са Цетиња) и Мариновићи (у Грбљу, Котору и Трсту). Од Иванишевића воде поријекло: Иваниши у Будви, Иванчићи на Корчули, Радуловићи у Жупи Никшићкој, Радуловићи у Гацку и Попову у Херцеговини, Љепаве у Херцеговини, Мачуге у Херцеговини, Главати у Херцеговини и Перашиновићи у Кладову. Боројевића од којих је војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и Ужицама. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци. Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић послије дугогодишњих научних истраживања у волуминозној студији „Стара Црна Гора“( Београд, 1926, ст.126), само потврђује писање Јована-Јоша Иванишевића из 1892.г, и закључује сљедећа: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна (као што смо показали)“ Као што пише Јован-Јошо Иванишевић црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата: ,,ХРАМ ОВИ РОЖДЕСТВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САГРАДИШЕ ДОЊОКРАЈЦИ ПРВИ ПУТ 1450. ГОДИНЕ – ПОСЉЕ ПРЕПРАВЉАЊЕГА ТРИ ПУТА ПОСЉЕДНИ ПУТ ПОДИГОШЕГА ОВАКО 1864. ГОДИНЕ“. Данашњи облик храма Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве), датира из 1864. године. Те године је проширена и „изнова у клак ограђена“. Око цркве је била некропола са стећцима, који су том приликом уграђени у њене зидове. То је једнобродна црква, са звоником ,,на преслицу“, олтарском апсидом на истоку и порталом на западној страни. Ентеријер украшава диван иконостас, који је 1878. године урадио Василије Ђиновски, иконописац из Македоније, који је сликарску вјештину изучио у Русији Храм Рођења Пресвете Богородице има свакако једну од најоригиналнијих ограда у свијету: око њене авлије је крајем 19. вијека подигнута симболична ограда од 1544 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у ратовима 1858 и 1876-1878. године. Када су, 1896. године Руси поклонили велику пошиљку од 30.000 пушака (острагуша, или московки), дошло се на оригиналну идеју да се потребна количина трофејних пушака издвоји и да се од њихових цијеви сагради ограда око Влашке цркве. Ова идеја је реализована 1897. године. Цијеви су распоређене у 98 поља, између исто толико стубова. У врхове цијеви, постављени су метални шиљци у виду копља. У посљедњој деценији 19. вијека забрањено је сахрањивање испред ове цркве, како би се она претворила у својеврстан споменик културе. Гробље је нивелисано или конзервирано. Један број гробница је очуван, и то оних у којима су сахрањене значајне личности црногорске прошлости, као што су: митрополити Иларион Рогановић и Висарион Љубиша, ректор Богословије на Цетињу-протојереј Станко Ивановић, кнез Грујица Лопичић, Јован Павловић – први министар просвјете и црквених дјела, Илија Беара, директор Цетињске гимназије, командир Зрно Поповић, капетан Трипко Грубачић, ађутант књаза Данила Марко Ј. Бјеладиновић, Сула Радов Радуловић – народни мудрац и др. Занимљиво је напоменути да су у храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27. октобра 1860. године вјенчани књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, кћерка катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, а да је поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Слава свештеника града Ниша, Сабор српских светитеља, свечано је прослављена 16. септембра 2019. године благосиљањем славског колача од стране Епископа нишког Г. Г. Арсенија у храму Светог апостола Петра и Павла у селу Јелашница на територији општине Нишка Бања. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је у обраћању свештеницима Епархије нишке честитао крсну славу и истакао значај заједништва које се пројављује окупљањем око славског колача и чаше вина који указују на Онај хлеб и Оно вино који су предложени на Светој литургији. Овогодишњи домаћин овог сабрања презвитер Игор Стојковић, парох јелашнички, је славски колач за идућу годину предао презвитеру Милану Крстићу, пароху орљанском. Слава свештенства града Ниша се у овом граду прослављала још од прве половине XX века када су међу првима домаћини славе били свештеници Јанко Јанковић и Светомир Станковић. Након периода прекида прослављања славе, 80 – их година прошлог века, са благословом тадашњег Епископа нишког Иринеја, нишке проте Живота Јанковић и Божа Станковић, обнављају обележавање крсне славе свештенства града Ниша. Првих неколико година по обнављању прослављања славе Сабора српских светитеља домаћин славе је био тадашњи Епископ нишки а садашњи Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Извор: Епархија нишка
  9. Празник Светог Преображења Господњег у Требињу прослављен је радосно, како и доликује, у цијелом граду. Свечаности су организоване кроз све институције града, и може се рећи да је свако ко је био присутан могао осјетити радост празника и слогу свих грађана у заједничкој намјери да овај велики празник што боље прославимо. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У недељу 18. августа домаћини Херцеговине су организовали још један успјешан Сајам меда и вина гдје су гостима и домаћима понудили и послужили своје најбоље производе. Културни центар и Музеј Херцеговине су у част празника организовали пригодне изложбе о животу Светог владике Николаја и научника Михаила Пупина, као и сликарке Милене Шотре Гаћиновић. Празнично бденије окупило је братство Саборног храма, бројни народ и госте. Након празничног бденија у Саборном храму, за културно забавни програм постарао се Полицијски оркестар МУП-а Републике Српске концертом на Тргу Слободе. Празнично јутрење и Света архијерејска литургија били су главни догађај славе града. Светом литургијом је началствовао епископ Диоклијски Методије Остојић, уз саслужење епископа ЗХиП Димитрија и бројног свештенства из свих крајева свијета. Велики литургијски сабор увеличан је рукоположењима тврдошких монаха Теофила у чин ђакона и ђакона Антонија у чин јеромонаха. По освећењу грожђа и славског колача услиједило је полагање цвијећа на Споменик браниоцима Требиња, а у порти храма организован је пригодан културно умјетнички програм. Свечаност празника обиљежена је и свечаном сједницом Скупштине Града Требиња. Градоначелник Мирко Ћурић дочекао је званице у Културном центру. У раним вечерњим сатима у Музеју Херцеговине изведена је монодрама првака зрењанинског позоришта Јовице Јашина уз учешће хора Светог Серафима Саровског. Празнично вечерње је крунисано свечаном литијом улицама града којом је началствовао наш епископ Димитрије. Велику част и благослов за наш град је учинила посјета епископа Будимљанско Никшићког Јоаникија и епископа Диоклијског Методија који су молитвено благословили наш град у свечаној литији заједно са бројним придошлим свештенством. У свечаној литији учествовали су и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, народни посланици Скупштине Републике Српске, као и бројни гости из културног и јавног живота Републике Српске, Србије и Црне Горе. Надахнутим бесједама вјерном народу обратили су се епископи Методије и Димитрије. Након завршетка свечане литије, за коју многи тврде да је највећа и међу најсвечаније организованим до сада, бројну младост и љубитеље музике обрадовао је концерт Калиопи на Тргу Слободе. У литији су учествовали сва спортска и културна друштва града, бројни хорови, а величини и љепоти сведоче бројне фотографије и одушевљење свих који су имали част да присуствују и узму учешћа у свечаности празника Светог Преображења Господњег. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић увеличала прославу крсне славе Мркоњић Града. У навечерје празника Светог пророка Илије, крсне славе Мркоњић Града, свештенство архијерејског намесништва јајачко-мркоњићког сакупило се код храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду како би дочекало Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. Одатле се Епископ у пратњи свештенства упутило до плтоа испред зграде Општине Мркоњић Града где је предводио чин освећења славског колача и кољива. Саслуживали су архимандрит Варнава (Дамјановић), протонамесник Александар Ђурић, презвитери Драган Видовић и Чедо Ђурић и ђакон Немања Рељић. После свечаног чина којем су присуствовали председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, домаћин градоначелница Мркоњић Града гђа Дивна Аничић и многобројни пријатељи и гости Мркоњић Град, Извор: Српска Православна Црква
  11. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу 3. јуна 2019. године на дан градске славе. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрити Рафаило (Голушић) и Серафим (Мишић), протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Добривоје Митровић, Ђорђе Милојковић, гост из Крушевца, протојереји Миодраг Павловић, Саво Крчо и Ненад Радосављевић из Крушевца, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Црква је била испуњена верним народом, а градске оце је предводио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, поред начелнице Нишавског округа г-ђе Драгане Сотировски, уз присуство заменика градоначелника, председника Скупштине града, председника општине Медијана и председника других градских општина. Гост града Ниша је Његова екселенција амбасадор Сједињених америчких држава господин Кајл Рендолф Скот, који је присуствовао делу Свете архијерејске Литургије и чину освећења славских дарова и резања славског колача, који је уследио одмах по заамвоној молитви. Благољепију празничне Свете службе допринело је предивно појање Нишке цкрвено-певачке дружине Бранко. У надахнутој беседи коју је након читања Јеванђеља произнео, Његово Преосвештенство је говорио о данашњем празнику и дивним светитељима које прослављамо - Светом цару Константину и његовој мајци царици Јелени. Извор: Радио Глас
  12. Управа и братство храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, на челу са старешином јерејем Арсенијем Арсенијевићем, позива благочестиви верни народ српске престонице на прославу храмовне славе и славе града Београда. Света архијерејска Литургија на дан празника биће служена са почетком у 9 часова, а началствоваће Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић). У продужетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Стефан, свештенство, челници града Београда и верни народ кренуће у традиционалну литију градским улицама, која ће из улице Адмирала Гепрата кренути у 11 часова и 30 минута. Домаћин градске славе је г. др Зоран Радојичић, градоначелник Београда. Спасовданска литија кретаће се устаљеном трасом београдским улицама. Прво стајање за читање молитава за здравље Београђана ће бити код Теразијске чесме, друго стајање за молитве за поштеду од страдања, мир и напредак код Саборне цркве, а треће стајање за читање молитве за покој душе свим палим јунацима Београда у дворишту Вазнесењске цркве. Извор: Радио Слово љубве
  13. Звоно са балкона чика Симине зграде огласило је протеклог викенда крај петогодишњег школовања четврте генерације матураната васкрсле призренске Богословије. Обновљена Богословија Ћирила и Методија била је 12 година измештена из тог града у Ниш због непријатељског окружења у ком се налазила након рата 1999. године. У мартовском погрому 2004. запаљени су сви објекти Богословије, као и православне цркве у Призрену. После скромног повратка у обновљено гнездо на Бистрици, како ово место ђаци називају у химни коју певају својој школи, испраћај четврте генерације орлића који напуштају гнездо велики је разлог за радост. Дан после традиционалног звона за крај школовања и бацања бомбона са балкона млађим ђацима, матуранте смо затекли у Македонији, где певају на хуманитарним концертима чији је приход намењен народним кухињама на Косову и Метохији. Димитрије Николић из Крушевца каже нам да ће пет интернатских година памтити по дружењу са ђацима, али и по ништа мање важном дружењу са професорима. „Развили смо пријатељски однос који се одразио и на резултат, сви смо одлични или врлодобри, сада планирам да упишем Теолошки факултет у Солуну“, каже Димитрије. „Имам четири сестре, једино сам мушко, али родитељи су ме подржали када сам одлучио да упишем Богословију, уопште се нису плашили што је то на Косову, што је Призрен град какав јесте, што живимо као у енклави. Ипак мислим да им је много лакше пала одлука о Солуну него она о Призрену“, каже уз осмех Димитрије. Матурант Миленко Срејић из Ниша каже да је, у односу на друга места на Косову, Призрен ипак миран град у коме данас живе Албанци, Турци и нешто Срба. Ипак, све ове године морали смо да размишљамо о безбедности, јер најмлађи ђаци имају само 14 година и долазе из другачијих делова Србије, каже он. „Они нису баш навикли на такво стање, па смо из предострожности често излазили у пратњи професора или су млађи ђаци излазили са старијима. Није то било сасвим слободно кретање, било је углавном по центру града“, прича нам Миленко. Ипак, каже да ће му царски град остати у најлепшим успоменама, јер је то град-музеј. У сећање му се урезала тврђава Каљаја која стоји храбро над Призреном као сведок векова, али ће у срцу носити наше цркве. „Носићу Храм Светог Ђорђа, посебно поглед преко моста када се прилази том храму, буквално је окупан сунцем које излази изнад планине и стоји храбро насред Призрена, пркоси вековима, али и свим догађајима. Сам Призрен је васкрсли град, иако је 2004. било то што је било, трудом владике Теодосија и добрих људи који су изашли у сусрет, и сама Богословија је обновљена и васкрсла из пепела“, каже Миленко за Спутњик. На Теолошки факултет у Београд ће, каже, понети и љубав коју је добио од свих људи које је сусретао на Косову и Метохији. Са собом ће понети и најважнију лекцију коју су их професори у Призрену научили — да увек буду ту једни за друге. „Прво што су нас научили, око чега су се стално трудили, јесте да будемо као браћа, да никада нема одвајања. Рецимо, ако изађемо, а неко нема пара за кафу, да се нађу, да нико не оскудева ни у чему, да сви имају једнако. То заједничарење се на нас рефлектовало и из литургијског живота, заједничког причешћивања на Светој литургији“, прича Миленко. Ови младићи још не знају шта их чека после даљег школовања, али Душан Ковачевић, који је на Косову домаћи, из Штрпца је, има план. Нада се да ће га пратити Богородица Љевишка, такође жели да студира у Грчкој, за шта је добио благослов владике Теодосија. „Након студија у Солуну имам велику жељу да се вратим у Призрен и да ту будем свештеник. Надам се да ће се та моја жеља и испунити. Имам брата и сестру, они су старији од мене, породични су људи. Подржали су ме, наравно, као и родитељи, поносни су што сам завршио Богословију у Призрену. Знају за план и подржавају то што сам кренуо овим путем и радују се што имам жељу да се вратим на Косово и да у Призрену живим“, каже Душан. После концерата у Куманову и Скопљу, матуранти ће се прво поново врати у царски град на Бистрици да би са професорима и млађим колегама прославили школску славу, Свете Кирила и Методија, али и да би пред комисијом и изаслаником Светог архијерејског синода положили матурски испит зрелости. Поред свега што су научили у протеклих пет година, богослови из школе одлазе као једни од најбољих појаца Српске православне цркве. Црквено појање на овом месту се посебно негује захваљујући професору Дејану Ристићу и јеромонаху Никити. Објавили су и це-де под насловом „Славни граде“, са песмама са Косова и Метохије, чија је српска промоција одржана у Српском народном позоришту у Новом Саду, а европска у Берлину. Млади богослови, а посебно њихови професори свој рад промовишу на друштвеним мрежама. Сматрају то важним, јер показује да је, поред свих недаћа, радост живота увек присутна на овом месту, пре свега у молитви, али и у песми која се готово увек ори из школе, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, основане давне 1871. године. Извор: Спутњик
  14. Вече уочи празновања спомена на Обновљење храма Светог великомученика Георгија, 15. новембра, одржана је свечана академија у Студију М, у организацији Црквене општине новосадске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутнима су се обратили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, а славску беседу је изговорио господин Павле Станојевић. Владика Иринеј је исказао радост што се, ове године, градска слава прославља у знаку двеју великих годишњица: 100-годишњице присаједињења нашег народа северно од Саве и Дунава Краљевини Србији и осам векова аутокефалности наше Цркве. Времена су тешка, искушења су са свих страна. Није само у питању отворена рана због Старе Србије, где непрекидно покушавамо да опстанемо на удару великих светских сила, него су искушења захватила нашу Православну Цркву у целини, због једне крајње једностране активности Цариградске Патријаршије у Украјини, навео је Епископ бачки, уз поруку да је на нама да се Богу молимо и да свако од нас чини оно што је до њега да допринесе братској љубави и јединству у нашој Цркви. Господин Милош Вучевић је казао да је потребно памтити славну историју и традицију, учити потомке о томе, а да те чињенице, то страдање и васкрснуће нашег народа буду путоказ за будућа времена. На страшне жртве Првог светског рата, злочине који су вршени над невиним српским становништвом, на опљачкане, спаљене и порушене православне храмове и манастире, на улогу Српске Православне Цркве у Великом рату, у празничној беседи присутне је подсетио господин Павле Станојевић. Наступио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, под вођством ђакона Ивана Васиљевића и хор Гимназије Јован Јовановић Змај, предвођен Михајлом Милетићем. Извор: Епархија бачка
  15. Са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо видео запис празничног вечерњег богослужења, свечане литије улицама Града Зајечара и Свете Архијерејске Литургије поводом славе Саборног храма и славе Града Зајечара. Празнична богослужења предводио је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион уз молитвено учешће Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића), као и учешће мноштва свештенослужитеља Богом чуване Епархије тимочке. View full Странице
  16. „Са песмом уз гусле будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, народ правичности и истинољубља. Певајте песме истине, поштујући историјске чињенице, духовност и традиционалне вредности народа нашег и земаља наших.“ (блаженопочивши Патријарх српски Павле) У петак 7. септембра, са почетком у 13 часова, у Атријуму Музеја града Новог Сада на Петроварадинској тврђави биће свечано отворена изложба под називом „Где сви ћуте оне говоре – гусле Етнографског музеја у Београду“ аутора вишег кустоса Мирослава Митровића, који је био наш гост у Јутарњем програму. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  17. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника зату парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији. протођакон Владимир Јарамаз/Рајо Војиновић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посјетио је јуче у граду Куско у Перуу тамошњег римокатоличког надбискупа монсињора Ричарда Данијела Аларкон Урутиа. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника зату парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији. протођакон Владимир Јарамаз/Рајо Војиновић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...