Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гојко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 77 results

  1. Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер, нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године: у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у разговору за ИН4С. Можда је скроз необично да два пута, у кратком времену, водимо разговор на готово исту тему, али сматрамо прилично интригантним то што поједини медији из дана у дан, без престанка, засипају јавност ”новим открићима” у погледу аутокефалности СПЦ. Недавно је објављен документ у коме се неколико водећих патријараха православља, у 16. вијеку, ограђују од аутокефалности датој СПЦ, и готово да је негирају. Какав однос да има вјерујући човјек према оваквим публицистичким појавама? – Прочитао сам тај чланак и бојим се да његов аутор нема добре намјере, и да није вођен истраживачким поривом него жељом да сервира полуистине. А сви добро знамо да су полуистине често горе од лажи. Дакле, Велики свеправославни сабор на Криту 2016, међу првим својим документима, побројао је све канонске православне аутокефалне Цркве. Међу њима је и Српска православна црква, па је свака дискусија о томе има ли СПЦ аутокефалност и да ли је она ваљана – лишена сваког смисла. Е сад, историја аутокефалне СПЦ је дуга осам вјекова и веома бурна. Ова је Црква проживјала многе успоне, родила бројне плодове, али и бивала на распећу разних искушења. Ово што се објављује у неким црногорским медијима управо има карактер полуистина. То су документа истргнута из историјског контекста, а публици се не нуди ваљано објашњење – када је, како је и зашто је, дошло до настанка таквих аката (нпр. критика коју је Св. Сави упутио Охридски архиепископ Димитрије; посланица источних патријараха из 1531. и … ко зна шта је сљедеће на програму ових ”истраживача” ). Мислим да смо читаоцима ИН4С-а у прошлом разговору прилично објаснили историјски и канонски контекст односа Светог Саве и Димитрија охридског архиепсикопа. Шта недостаје у појашњењу прилика које су довеле до поменуте посланице 1531. године? – Недостаје пуно тога. Не можеш данашњој читалачкој публици тек тако издекламовати садржај поменуте посланице а не објаснити им о чему се заправо ради. Ко је смедеревски Митрополит Павле? Зашто га осуђују источни патријарси? Какав је интерес турске империје у том моменту? И многа друга веома сложена питања остала су без одговора, у том чланку који је очигледно имао само једну намјеру – да омаловажи цјелокупну СПЦ и њену историју. Међутим, то је тако, кад се теме из науке и уско-стручних области, развлаче по новинама и то у политикантске сврхе. Бојим се да и ови наши разговори на поменуту тему, иако имају намјеру да појасне и да допуне, у суштини, само дају легитимитет таквом не-научном приступу овим питањима. Па, ипак, реците нам каква је то била ситуација у вези Митрополита Павла и турских власти? Шта је довело до тога, да рад овог српског архијереја буде осуђен од Цариградског и других источних патријараха? – Ријеч је о доста тешком периоду за Православну цркву уопште. Све се дешава непосредно (непун вијек) након пада Цариграда под Турке (1453) а и коначног пада српске деспотовине (1459) под исту ту отоманску власт. Добро се зна да је однос султана према Православној цркви био такав, да Турцима није одговарало постојање више црквених поглавара у царству. За султана је било идеално да то буде један поглавар, и да, по могућности, то буде онај кога ће султан најлакше моћи да контролише – а то је управо патријарх у Цариграду. Ово не значи да су сви цариградски патријарси били султанови послушници. Далеко од тога! Али генерално, кроз историју, ова црквена столица била је на том распећу, да трпи велики и директан притисак турских власти и њихових политичких интереса. Ово је сигурно било тако док су Истанбулом владали султани, тј. до Ататуркове револуције. Тако да, послије пада Смедерева, долази до запуштења Пећке патријаршије (која се, прије тога, по нужди селила и у Жичу, и у Смедерево), и једно вријеме није ни било патријарха, нити могућности (објективних, физичких) да се он изабере. Турци су ту прилику искористили да све православне на Балкану ставе под једну јединствену управу, односно, да се територија Пећке патријаршије, нађе под управом охридског архиепископа (а овај је свакако већ под управом цариградског). Искрено речено, то се не противи ни црквеним канонима (и они прописују да кад једна црквена област остане без поглавара, тада старање о њој преузима прва најближа Црква), али хоћу да нагласим овај политички моменат, како би се боље разумјело оно што слиједи. Е сад, почетком 16. вијека, на историјску сцену ступа један веома храбар и родољубиви архијереј, смедеревски Митрополит Павле. Он је настојао да поврати српску црквену самосталност, која је била неупитна у цијелом православљу, од 1219, па до турске окупације. И имао је за то подршку локалних турских управитеља, али је султан лично стао на страну охридског архиепископа! И сад, питам ја вас, – шта се могло очекивати од цариградског патријарха (а једнако и од осталих источних патријараха који су такође под султановом влашћу)? Да се успротиве султану, ради једног српског владике? Има научног основа да се сумња у самосталност одлука како Цариграда, тако и осталих патријараха – у овом поменутом случају из 1531! Другим ријечима, јасан је султанов ”рукопис” у тексту ове посланице. Султан не зна каноне, али он нареди, па се читају они канони који одговарају његовој одлуци. Како другачије схватити ноторну чињеницу да је само 20-так година касније, упркос садржају посланице из 1531. православна васељена подржала обнову Пећке патријаршије и њене самосталности, под Макаријем Соколовићем 1557. године! Појавио се Мехмед-паша Соколовић и – промијенио се однос према Пећкој патријаршији! И код султана и код патријарха у Цариграду! Само, то није био једнократни акт (као онај из 1531. г.) који важи док су живи његови потписници, него васпостављање Пећке патријаршије и њеног угледа у православљу, које ће потрајати наредних 200 година и више! До 1766. и насилног укинућа Пећке патријаршије! Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20. вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов? – Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да руководи Црквом, да окупља друге патријархе да помаже друге Цркве. А са друге стране и султан је Божији створ. Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма (а таквих је примјера безброј), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божијем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву. А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан! Какве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе? – Има велике везе. И управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Ко је рукополагао зетске и црногорске владике? Пећки патријарх или охридски архиепископ? Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили! И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском Црквеном синоду (из 1804.) кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију, чак и онда кад је нема, кад је укинута, онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910. године). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије. Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста. “Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“ Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”: „Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “ Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом. „Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “ Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију: „Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“ Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује. „А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко. Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице: “Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“ Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа. „Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У другу припремну недељу пред почетак васкршњег поста, недељу о блудном сину, у Цетињском манастиру је служена божанствена литургија којом је началствовао протојереј ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су му сабраћа ове свете обитељи јеромонаси Исак (Симић), Прохор (Јосифов) и Јустин (Мреновић), као и ђакони Душан Биговић и Игор Пешикан. Након читања јаванђеља отац Гојко Перовић се обратио присутнима. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  4. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, гостујући у емисији "Питајте свештеника" на таласима Радија Светигоре, указао на неопходност да се време предстојећег поста схвати у суштинском смислу који је, пре свега, сагледан у духовном препороду васцелог живота. Ако постиш нека твоје расположење буде испуњено љубављу и разумевањем према другим људима јер пост од нас захтева подвиг и својеврсну духовну креацију, наглашава отац Гојко. Звучни запис емисије Тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на Недјељу о милостивом оцу, како је назвао недјељу о блудном сину, отац Гојко позива да преиспитујемо себе и да признамо себи колико смо мали пред Богом. Говорећи о празнику Преподобног Симеона Мироточивог-Стефана Немање, отац Гојко је пренио и своје утиске са светосимеоновских свечаности у Подгорици, гдје је у петак и суботу прослављен Преподобни Симеон патрон наше Митрополије. Отац Гојко је одговарао на питања слушалаца о Часном посту за који се управо припремамо током припремних недјеља. “Пост од нас тражи једну креацију и подвиг. Лијепим поступцима покажимо да постимо“-каже отац Гојко. Одговарајући на питање наше слушатељке на који начин да утичемо на наше ближње који нијесу крштени да схвате суштину ове свете Тајне и крсте се како бисмо сви заједно били дјеца Господа и Спаса нашег у Царству небеском, отац Гојко каже да то треба да радимо са мјером, а не у виду неког агитатора. На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако будете чули ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују. Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други. Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајниици, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење. Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће. Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје. Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести. Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално. То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Идентитетске подјеле нису најважније и једине подјеле данас у Црној Гори. Много су веће подјеле између оних који имају по двије-три куће и неколико аутомобила и оних који немају вечеру, и подијеле на оне који раде неколико послова и примају по пет-шест плата и они који не раде нигдје, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ. Отац Гојко је нагласио да свој став формира на основу своје цетињске парохије истичући да по тим подјелама сваки град личи на Цетиње: „Говорим са свијешћу да људи имају много веће проблеме егзестенцијалне природе, него што су проблеми идентитетског питања, а не омаловажавам ни њихову важност. Живимо у тренутку када се те теме, које би могле бити предмет неких научних скупова, писања докторских дисертација, озбиљног стручног разматрања, нажалост, користе као магла, прашина у очи, да се не би понекад причало и о овим важним проблемима које боле све грађане без обзира јеси ли вјерујући или којој конфесији припадају. “ Говорећи о повјерењу које Црква ужива међу грађанима, отац Гојко је истакао да је оно утемељено у вијековном присуству Цркве на овим просторима истичући да тиме не жели да стави у други план остале конфесије које овдје историјски живе и трају: „Хришћанска Православна црква носи једну поруку стару два миленијума – да она људе жели да окупља на једној науци која неће да инсистира на никаквим подјелама.“ Подсјетивши на ријечи апостола Павла да у хришћанској науци нема мјеста за подјеле међу Грцима и Јеврејима, и да се ту не ради о два народа, двије партије, већ да су то двије цивилизације, да нема подјеле на робове и слободне (социјалне разлике), на мушко и на женско, прота је појаснио да ниједна од тих подјела до дан-данас није престала да постоји. „И даље постоје разни народи и културе, разлике између богатих и сиромашних, која је можда данас највећа. Али, нећу да принцип нашег окупљања буде утемељен на тим разликама, оћу да их превазиђемо. Дакле, ако је то порука апостола Павла – разлог због чега се Црква окупља и постоји, управо је то разлог и да се истраје на једном таквом задатку који можда звучи да је немогућ, да је идеал, али морамо да на томе истрајемо“, рекао је између осталог протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ. Емисију РТЦГ „Аргумнети“ – 21.01.2019. можете погледати на следећем линку: http://www.rtcg.me/tv/emisije/informativni/argumenti/228218/argumenti-21012019.html Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања. На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика. По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе. „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“ Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“. Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана. Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога. А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима. И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну. И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње. У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика. По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни. И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан. Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета. Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво. С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав. Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује : Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља. И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У 29. недјељу по Педесетници, трећу Божићног поста, 16./3. децембра 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог пророка Софонија и Преподобног Јована Ћутљивог, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Гојко Перовић цетињски парох, сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман, Зосима и Никита, као и јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу губавих, сабране је бесједећи поучавао о. Гојко, ректор Цетињске богословије, који је подсјетио да је вријеме Божићног поста и да ова прича има много поука. – У ове дане када чекамо Христово рођење, треба нагласити поуку која произилази из овог Јеванђеља, а која гласи ”све у своје вријеме”. Како каже наш народ ”није сваки дан Божић”, а сваки је дан од Бога дар, сваки је дан поклон од Бога, свако јутро кад устанемо ми смо благословени, ми смо милијардери, ми смо најбогатији људи на свијету, јер нас је Бог дао поред толико могућих живих бића, која су била и биће, ево ми јутрос осванусмо словесни да Га славимо. Каква привилегија, какав приоритет у односу на цијелу васељену, на бесловесну творевину. Међу свему томе, ми јутрос у овој светињи славимо Бога. Како велика и лијепа ствар – казао је о. Гојко и нагласио да је Бог свуда присутан и свакога дана једнако присутан. Ипак, казао је о. Гојко, постоје благи дани, за које се треба припремати, као што се постом припремамо за Божић. – Има прилике да до Божића будемо бољи. Пост смо свели на причу о храни и мастима у производима које једемо. 40 дана имамо прилику да будемо бољи. Господ је давно рекао да не треба да бринемо шта ћемо јести и шта ћемо пити. То не значи да не треба да се пости. То значи да не треба да сведемо пост на то шта ћемо појести и стрпати у стомак, него да искористимо ове дане да будемо бољи, да нешто прочитамо, да нешто урадимо. Ако није сваки дан Божић, ајде да се спремимо за тај дан који јесте Божић – казао је о. Гојко. Сабрани, који посте Божићни пости и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  11. Предавање Протојереја-ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске богословије на тему “Образовање у Господу” које је одржао 3. марта 2018. године у згради Академије знања Универзитетског центра у Будви. Отац Гојко је у предавању истакао: ,,Црква о образовању може доста да каже али за основ морамо знати да се још од античког времена у свим школама учило о Богу. Данашње школство када је питање вјеронауке у школама негодује учење о Богу јер се по њима у школама учи само рационално знање. А да их питамо ко је ударио темеље свим учењима, то су били стари Грци који су сви редом вјеровали у Бога, рецимо чувена Платонова академија која је темељ свих универзитета Европских. По принципима Аристотелове и Платонове науке установљена је цјелокупна модерна европска мисао“. Извор: Радио Светигора
  12. Доносимо предавање пароха цетињског Протојереја-ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске богословије на тему “Божићни пост” које је одржао у недјељу 3. децембра 2017. лета Господњег у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање је одржано у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста. Звучни запис предавања
  13. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије говорио је за наш Радио о празнику Светог Јована Златоустог, Божићном посту и старозавјетним пророцима које славимо у току њега а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Звучни запис разговора „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  14. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска
  15. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска View full Странице
  16. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је у разговору за „Дан“ да за око 20 свештених лица овдашња администрација не одобрава боравак, нити уважава њихове уредне пријаве. Перовић објашњава да је на неким мјестима администрација флексибилнија и уважава стање на терену, па не прави проблем, а негдје опет трпе јак притисак надлежних служби Министарства унутрашњих послова (МУП). – Тражи се напуштање радног мјеста, уласци и изласци преко границе и константна пријетња да им се неће дозволити следећи улазак. Молимо се Богу да се тај проблем превазиђе – изјавио је Перовић. Додаје да не постоји ниједан правни, законски разлог да се ово ради. – Претходни министар унутрашњих послова Горан Даниловић је издао и један акт по том питању, у ком децидно наводи да не постоји ниједан разлог да се од православног свештенства тражи оваква врста пријављивања или условљавања. Ипак, из неког разлога, одређене структуре МУП-а Црне Горе буквално врше прогон свештеника. Зашто кажем „прогон“? Зато што ова држава не уважава чињеницу да су ти људи запослени, ангажовани у Митрополији црногорско-приморској (МЦП), него им дају одговор како „њихова фирма није регистрована“ – упозорава Перовић. Истиче да по ко зна који пут тврди да не постоји ниједан једини правни разлог да се Митрополија региструје, а самим тим не постоји ни разлог да се та и таква „регистрација“ поставља као услов пријема ових људи и добијање боравишне дозволе. То што су се Римокатоличка црква и Исламска заједница регистровале у последњих пар година (а није им то раније падало на памет) и то што држава са овим вјерским заједницама има потписане уговоре о сарадњи, а са Православном црквом нема, е то није ствар права ни закона, него тренутних политичких процјена – оцијенио је ректор Цетињске богословије. Перовић упозорава да инсистирање на „регистрацији“, које је извор проблема са боравишним дозволама, колико прави проблем Цркви, још више прави проблем овој држави, јер нарушава поредак права и принципа, а уводи у јавни живот самовољу појединаца. Према његовим ријечима, тренутно имају преко 200 лица у мантији која врше Божју службу пред олтарима и иконостасима наших православних светиња. – Богу хвала, број свештених лица, монаха и монахиња у цијелој Црној Гори је велики. Као и увијек у историји Цркве, свештена и монашка лица нијесу само представници домицилног становништва, нити су сви држављани Црне Горе, него имамо један број свештенослужитеља из Русије, БиХ, Хрватске, Србије, Македоније.. .итд – казао је Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је у разговору за „Дан“ да за око 20 свештених лица овдашња администрација не одобрава боравак, нити уважава њихове уредне пријаве. Перовић објашњава да је на неким мјестима администрација флексибилнија и уважава стање на терену, па не прави проблем, а негдје опет трпе јак притисак надлежних служби Министарства унутрашњих послова (МУП). – Тражи се напуштање радног мјеста, уласци и изласци преко границе и константна пријетња да им се неће дозволити следећи улазак. Молимо се Богу да се тај проблем превазиђе – изјавио је Перовић. Додаје да не постоји ниједан правни, законски разлог да се ово ради. – Претходни министар унутрашњих послова Горан Даниловић је издао и један акт по том питању, у ком децидно наводи да не постоји ниједан разлог да се од православног свештенства тражи оваква врста пријављивања или условљавања. Ипак, из неког разлога, одређене структуре МУП-а Црне Горе буквално врше прогон свештеника. Зашто кажем „прогон“? Зато што ова држава не уважава чињеницу да су ти људи запослени, ангажовани у Митрополији црногорско-приморској (МЦП), него им дају одговор како „њихова фирма није регистрована“ – упозорава Перовић. Истиче да по ко зна који пут тврди да не постоји ниједан једини правни разлог да се Митрополија региструје, а самим тим не постоји ни разлог да се та и таква „регистрација“ поставља као услов пријема ових људи и добијање боравишне дозволе. То што су се Римокатоличка црква и Исламска заједница регистровале у последњих пар година (а није им то раније падало на памет) и то што држава са овим вјерским заједницама има потписане уговоре о сарадњи, а са Православном црквом нема, е то није ствар права ни закона, него тренутних политичких процјена – оцијенио је ректор Цетињске богословије. Перовић упозорава да инсистирање на „регистрацији“, које је извор проблема са боравишним дозволама, колико прави проблем Цркви, још више прави проблем овој држави, јер нарушава поредак права и принципа, а уводи у јавни живот самовољу појединаца. Према његовим ријечима, тренутно имају преко 200 лица у мантији која врше Божју службу пред олтарима и иконостасима наших православних светиња. – Богу хвала, број свештених лица, монаха и монахиња у цијелој Црној Гори је велики. Као и увијек у историји Цркве, свештена и монашка лица нијесу само представници домицилног становништва, нити су сви држављани Црне Горе, него имамо један број свештенослужитеља из Русије, БиХ, Хрватске, Србије, Македоније.. .итд – казао је Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. “Посјета Патријарха Јована потврда је јединства Православља у ово вријеме када нам стижу вијести о неспоразуму између Васељенске Патријаршије и Руске православне Цркве“-каже отац Гојко. Он је у наставку говорио и о празнику Покрова Пресвете Богородице. Одговарајући на питање слушалаца да протумачи ријечи Господње Хајде за мном, остави мртве нека укопавају своје мртве, отац Гојко подсјећа да смо мртви сви који нисмо с Богом. А ако знамо да чинимо гријех а немамо снаге да му се супротставимо, онда нам је потребна потребна је воља да га побиједимо, према оним ријечима Светог Петра другог ловћенског Тајновидца “нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Извор: Радио Светигора
  23. У уводу емисије отац Гојко Перовић говорио је о благословеној посјети Његовог блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока Јована, који у понедјељак 15. октобра долази у Црну Гору. Ово је први пут у историји да Патријарх антиохијски посјећује Црну Гору, нагласио је отац Гојко изражавајући своју и радост вјерника наше Митрополије поводом посјете, и подсјећајући колико је то велики благослов за нашу земљу и за цијелу помјесну Српску православну Цркву. Звучни запис емисије “Посјета Патријарха Јована потврда је јединства Православља у ово вријеме када нам стижу вијести о неспоразуму између Васељенске Патријаршије и Руске православне Цркве“-каже отац Гојко. Он је у наставку говорио и о празнику Покрова Пресвете Богородице. Одговарајући на питање слушалаца да протумачи ријечи Господње Хајде за мном, остави мртве нека укопавају своје мртве, отац Гојко подсјећа да смо мртви сви који нисмо с Богом. А ако знамо да чинимо гријех а немамо снаге да му се супротставимо, онда нам је потребна потребна је воља да га побиједимо, према оним ријечима Светог Петра другог ловћенског Тајновидца “нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Извор: Радио Светигора View full Странице
  24. ,,Нека нам је свима са срећом ова годишњица прве средње школе у нововјековној Црној Гори“, овом честитком је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског почео интервјуу који је овим дивним поводом дао за Радио ,,Светигора“. Отац Гојко подсјећа на предисторију овог догађаја када су, још у вријеме Светог Петра Цетињског и Његошево вријеме, постојала настојања и планови да се отвори школа која би образовала будуће свештенике. Иако историја не може баш да обради у којој мјери и каква је била та школа, при Цетињском манастиру је ипак постојало неко основно образовање, које је давало кандидате за свештеничку службу, гдје су се кандидати учили црквеном читању и појању у некој најкраћој мјери. Такву школу је похађао и сам Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац прије свог одласка у Херцег Нови. Касније је Његош основао основне школе, али се увијек осјећала потреба за једном вишом школом од основне. ,,Још 1863.године, заједно са херцеговачким архимандритом Нићифором (Дучићем), књаз Никола је основао привремену Богословију, која је радила само једну годину због недостатка финансијских средстава, али су сачувана нека документа везана за тај период њеног рада. Оснивању Богословије 1869. претходио је пут књаза Николе у Русију гдје је добио значајну материјалну помоћ од руског Двора за оснивање Цетињске богословије и ,,Ђевојачког института“ на Цетињу. Пракса, која и до данас постоји у руским црквеним школама налаже да се оснива посебна школа за будуће свештенике, а да у близини буду и регентске школе (школе за диригентице). Њихова основна намјена је да се у близини Светиње васпитавају и будући свештеници и дјевојке по свим црквеним и интернатским правилима, како би сјутра свештеник, из те школе која је у близини, могао себи да изабере попадију и да са њом формира црквени брак“, истиче отац Гојко. Подсјећа да је ова школа једно вријеме радила као Богословија, па као богословско-учитељска школа, која је имала неке системске везе и са цетињском гимназијом, која је основана двадесетак година после тога и тако је дочекала почетак Првог свјетског рата, када је њен рад и престао. Свој рад је поново 1921. године обновила и то први пут под именом Богословија Светог Петра Цетињског на предлог Митрополита Митрофана Бана, који се трудио да се школа обнови и да се врати у Биљарду, гдје је и прије била. Од 1921. до 1943. Богословија је радила у Биљарди. 1943. прекинула је свој рад јер су комунистичке власти забраниле њену обнову после 1945. Од тада до 1992. године нисмо имали Богословију на Цетињу, осим што је шездесетих-седамдесетих година радила монашка школа у манастиру Острог, која је била неки најкраћи могући систем по којем су обучавани монаси и будући свештенослужитељи за будућу службу“, каже отац Гојко, говорећи о историјату ове црквено-просветне установе. Отац Гојко каже да је 1991. године када се десетак људи, међу којима и Митрополит Данило (Дајковић), окупило да прослави 50. годишњицу матуре, Митрополит Амфилохије (који је тада већ био на трону Митрополита црногоско-приморских), инспирисан том годишњицом и сусретом, а на њихов предлог, упутио Светом Синоду предлог да се Богословија на Цетињу обнови, што се и догодило 1992. године. ,,Цетињска Богословија је свој рад обновила као једна од богословија Српске православне цркве, каква је била и она из 1921. године. То је средња, петогодишња школа са интернатом. По нужди, рад школе је смјештен у згради Црквеног суда, који се налази иза Владиног дома на Цетињу, јер је Биљарда претворена у музеј и у њој није било могуће радити. Ова школа ради од 1992. године и изњедрила је преко двадесет генерација, или нешто око 400 свршених богословаца. Они су данас свештеници, професори, двојица ђака су архијереји, а још четворица професора су архијереји Српске православне цркве на све четири стране свијета. Један је бивши професор, Владика Кирило, у Аргентини, а други ђак Владика Силуан, у Аустралији“, подсјећа отац Гојко на значај овог духовног расадника. Ректор Богословије каже да се у школи ради у условима који и нису баш примјерени. ,,Школа је смјештена у црквеном суду а интернат је на другом крају града. Имамо једну монтажну кућу у којој се налази трпезарија Богословије. Иако то и нису баш најбољи услови, све то има и својих позитивних страна. Управо тако размјештена школа чини да цио овај град буде као један школски интернат, јер су ђаци, просто, принуђени да сваког дана шетају градом, нису затворени у четири зида као што је случај у другим школама ове врсте. Имамо тринаест професора и петнаест помоћних радника. Оно што ову школу чини успјешном и до сада квалитетном је чињеница да се читав њен живот одвија око ћивота Светог Петра Цетињског, велике светиње Цетињског манастира, манастирских богослужења. Немамо потребу, као неке градске богословије, да импровизујемо богослужбени живот, већ живо учествујемо у богослужењима, не само Цетињског манастира него и цијеле Митрополије“, каже отац Гојко Перовић. Ове године у Цетињску Богословију уписано је десет ученика у први разред. У свим богословијама наше Цркве смањен је број ђака првака у односу, на примјер, на случај кад је Цетињска Богословија обновила свој рад 1992. и уписала седамдесет ђака и када је било година да броји и до 140 ученика. ,,Сада имамо укупно 50 ученика, што је са педагошке стране чак и добро, с обзиром на овакав интернатски живот и на друге обавезе које ђак има. Тако се и ми професори више можемо посветити својим ђацима. Све ово ће бити и ствар неких других системских рјешења; да ли ће се богословије укључивати у школски систем државе у којој су и на који начин. Можда ће Богословија почети да пружа и неко шире образовање, као што је и био случај ове школе када је била богословско-учитељска школа из које су излазили, осим свештеника, и будући правници, историчари, наставници…Све у свему, спремни смо на све опције, пред нама је будућност. Имамо обучен професорски кадар и за неке друге планове и програме“, каже отац Гојко Перовић. Иако је ово прва средња школа у Црној Гори, Цетињска Богословија нема подршку државе. ,,Нама не треба толико финансијска помоћ државе, мада наравно да би нам користила, колико је држави потребно да се понаша принципијелно. Ако помаже другу вјерску школу, школу Исламске заједнице, медресу у Тузима, онда би, на нивоу принципа, било логично да помаже и рад најстарије школе у Црној Гори. Молимо се Богу да се и те неке основне ствари посложе како треба“,закључује Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора“ поводом 149. годишњице почетка наставе у Богословији. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора
×
×
  • Create New...