Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'господу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 85 results

  1. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је јутрос, на Недјељу православља Свету архијерејску литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживало му је свештенство храма, уз појање чланова храмовног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић и молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској проповиједи Владика Методије је тумачио данашњу јеванђелску причу о апостолима Филипу и Натанаилу. Шта смо сви ми сабрани на данашњој светој служби до Натанаило који се под смоквом моли Господу и призива име Његово, казао је он. „Оно што је у човјеку зна само дух човјечији. И зна Онај који је тај дух човјечији удахнуо у човјека и човјек постао душа жива“, рекао је Владика диоклијски. Рекао је да вјерни морају бити свјесни једне ствари: „А то је да без љубави нема васкрсења. И да без искања Христа нема васкрсења. Не можемо без тога угледати лик Његов који данас прослављамо на Недјељу православља“, поручио је Владика Методије. Након светог причешћа Владика Методије је, у спомен седмог васељенског сабора и побједе православља над иконоборцима, предводио литију са иконама која је опходила подгорички саборни храм. На крају је прочитан Синодик православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У рану зору 6. марта 2019. године у месту Чиле Чико у Патагонији упокојио се велики подвижник и истински покајник, архимандрит Агапит. Заупокојену литургију и опело служио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживао му је јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле. За певницом се налазио рођени брат оца Агапита, монах Јован. Пре пет година, верни син Српске православне цркве Стеван Миловић, предузетник пореклом из Аргентине, позвао је јереја Душана Михајловића да му освешта посед у живописном месту Чиле Чико, које се налази на југу чилеанске Патагоније, 2.200 километара далеко од престонице Сантјага де Чиле. Кратки боравак у овом прелепом месту на обали највећег језера у Патагонији, Генерал Карера, његов неописиви мир и тишина, подсетило је оца Душана на молитвену атмосферу Свете Горе, те је упитао Стевана како би било када би се ту, на једној од најудаљенијих тачака јужне хемисфере, појавио један православни манастир, у коме би се подвизавали монаси жељни истинског тиховања, далеко од вреве савременог света. Стевану се та идеја јако допала, па је о томе обавештен и тадашњи надлежни администратор и духовни отац наше Јужноамеричке епархије СПЦ, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је такође подржао ову идеју. Остало је само да се створе одређени формални предуслови, као и најважније – пронаћи таквог врлинског монаха, који би имао толику веру и љубав према Богу, да би био спреман да се упути тако далеко, такорећи “на крај света“, и оснује прво монашко општежиће у Патагонији. Након две године, Господ је пронашао таквог човека – архимандрита Агапита. Управо у моменту када су се стекли правни и технички услови за оснивање монашке обитељи на поседу Стевана Миловића, архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, поменуо је у једном разговору оцу Агапиту како је чуо од јереја Душана из Чилеа да се појавила могућност организовања првог манастира СПЦ у том делу света. То је било оно о чему је отац Агапит стално маштао – да свој монашки подвиг настави у једном малом, усамљеном месту, далеко од света. Не часећи часа, њих двојица су кренули пут Требиња где живи Стеван Миловић са својом породицом. Био је понедељак и Стеван се управо спремао за пут у Чиле. После кратког разговора више није било дилеме – већ у среду отац Агапит је са њим био у авиону за Сантјаго де Чиле! Тако је започела организација и изградња манастира у Чиле Чикоу, који је по благослову Митрополита Амфилохија, посвећен Васкрсењу Христовом. Без обзира на здравствено стање и болести које му нису давале мира, на непознавање шпанског језика и локалних обичаја, отац Агапит се без икаквог страха и сумњи потпуно посветио свом великом животном циљу, организацији монашке заједнице и изградње православног храма у Чиле Чикоу. У том послу помагао му је и рођени брат Тимон, који му се придружио пре годину дана. Локални мештани, углавном Индијанци, са љубављу су дочекали овог, по изгледу за њих чудног монаха. Иако се нису разумели речима, разумели су се срцима, тако да су све чешће долазили на богослужења у његовој скромној кућици, претечи будућег манастира. Неки су већ пожелели да пређу у његову, православну веру. Ипак, Господ је просудио да је време боравка на земљи оца Агапита дошло своме крају, и он је нас и његова духовна чеда ове среде напустио, преселивши се у вечне рајске обитељи. Чим је чуо шта се догодило, владика Кирило је без оклевања пошао на дугачак пут у Чиле Чико, чиме је показао да је истински пастир и нови духовни отац своје пастве на огромном јужноамеричком континенту. Његова посета је уједно имала и историјски карактер, јер је то био први долазак једног православног епископа у чилеанску Патагонију. У четвртак, 8. марта, владика је раним јутарњим летом кренуо из Буенос Аиреса за Сантјаго де Чиле где га је очекивао јереј Душан Михајловић, а затим је уследио двочасовни лет до градића Балмаседа на југу Чилеа, па још два и по сата вожње комбијем до језера Генерал Карера, и на крају, у вечерњим сатима, два сата вожње трајектом по том огромном, узбурканом језеру до Чиле Чикоа, и одатле, још пола сата вожње по неравном путу до месташца Баија Хара, коначног одредишта овог дугог путовања… Треба напоменути да је трошкове целокупног путовања владике и оца Душана преузео на себе Стеван Миловић. У петак ујутру владика Кирило и отац Душан су преузели земне остатке оца Агапита и припремили га за опело и сахрану. Затим је у присуству верних чада оца Агапита, одслужена Заупокојена литургија и опело. У подне, ковчег са његовим телом положен је на лепом, издвојеном месту на локалном гробљу у Чиле Чикоу… Одмах после сахране владици се обратио један од присутних локалних мештана, поштовалаца оца Агапита, и замолио владику да крсти њега и његову породицу, што је владика Кирило са задовољством прихватио. Крштење Хуана, Елизабете и њиховог сина Вилијама, обављено је истог поподнева у привременом храму манастира Васкрсења Христовог. Али, ни то није био крај. Брат оца Агапита, Тимон, изразио је жељу и спремност да настави започето дело свога брата, па је те исте вечери обучен у малу схиму, са именом Јован, у част празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече, који се празновао следећег дана. Тако је, вољом Божијом, у исти дан обављен испраћај једног великог подвижника, троструко крштење и монашење. Вечнаја памјат и Царство Небеско нашем драгом оцу Агапиту. Извор: Српска Православна Црква
  3. У Господу се, после дуге и тешке болести, 17. фебруара 2019. године упокојила мати Матрона (Радојичић). Монашко опело је 20. фебруара у Световаведењском манастиру служио игуман манастира Гргетега архимандрит Доситеј, уз садејство више свештеника и сестринства манастира Ваведење и манастира Гргетег. После опела, посмртно слово на гробу уснуле мати Матроне произнео је др Богдан Лубардић, професор Православног богословског факултета у Београду. За звучни запис овог слова, као и за животопис мати Матроне који можете прочитати у наставку и фотографију, благодаримо породицама Радојичић и Симеуновић, као и сестринству Ваведењског манастира на Сењаку. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Кратак животопис монахиње Матроне Рођена је 19. јула 1950. године у Пироту од оца Милорада и мајке Стане Симеуновић као једно од њихове троје деце. У историји њене породице било је више православних српских свештеника. Након успешног похађања Девете београдске гимназије завршила је са одличним успехом три факултетска студија: прво педагогију, затим студије српског језика и књижевности на Универзитету у Београду, а касније и студије богословских наука на Богословском институту при Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. Била је удата за грађевинског инжењера Милуна Радојичића са којим је у узорном браку стекла две ћерке, Анђелу и Ану и унучад Милицу, Душицу и Анику. Радила је целог свог радног века као новинар и била главни уредник у више редакција. У тешким временима за српски народ, посветила је од краја 80-их година прошлог века, велики део свога живота сталним хуманитарним активностима у разним црквеним доброчинитељским удружењима и Колу српских сестара. Живећи смерно и са вером у Бога увек је тежила да што више људи уведе у веру. По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја замонашила се у чин расе на дан 5. јуна/23. маја 2015. г у манастиру Св. Илије у Очагама код Богатића, добивши на монашком постригу име Матрона. Касније у истом манастиру прима и малу схиму. Њене планове и активности на обнови српских православних манастира, чему је била дуже времена посвећена, убрзо је прекинула тешка и неизлечива болест (рак коштане сржи) од које је уснула у Господу 17. фебруара 2019. године. Сахрањена је по сопственој жељи и са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја дана 20. фебруара 2019. године, у манастиру Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку у Београду. Вјечнаја памјат! Извор: Радио Слово љубве
  4. У историји палог човека, подељени међу собом након пада Вавилонске куле народи су стварали своје државе мислећи да ће се тако одбранити од других, док су појединци и групе радили на томе да их заваде са другима не би ли себе устоличили на место владара, али не само владара већ и првосвештеника. То им није било довољно већ су кренули у измишљање разних божанстава као замену за Живога Бога и проглашавали их својим прецима, или пак узиимали своје претке па им придавали божанске моћи. Било како било тражили су да им се принесе жртва - њима и божанствима чији су наследници. Сам Христос био је први, а његови ученици за њим, били су први који су отворено одбијали жртвоприношење и говорили о потреби одбацивања тих лажних идола и учења да би ушли у заједницу са живим Господом. Због тога су их називали атеистима и безбожницима, прогањали и убијали. Данас није битно другачија ситуација, методе су се нешто измениле али је основа иста. Владари не тврде баш да су наследници богова, али сматрају себе изразом народне воље, коју опет изједначавају се Божијом, тако да излази на исто. Класично жртвовање замењено је окупљањима у част вође и показивањем листића на дан избора када се вођа потврђује као неприкосновен. Комунисти су спровели овакво устројство у већем делу источне Европе и Азије, и мада се чинило да су се народи те пошасти ослободили, ових година враћају се култови вођа на проторима и међу народима који су на то већ припремљени и навикнути. Жалосно је да се поједини црквени поглавари приклањају томе, али то је тек друга тема
  5. У недељу увече 13. јануара 2019. уснуо је у Господу Митрополит Сисаније и Сијатисте г. Павле. Блаженопочивши Митрополит Павле родио се у Халкиди на острву Евији 1947. године. После завршених богословских студија у Атини 1971. године, замонашен је од стране архимандрита Георгија Капсаниса у Манастиру Светог Георгија Арма на Евији 1973. године , а затим је исте године рукоположен у чин јерођакона од стране Митрополита Халкиде, Истије и Северних Спорада г. Николе. Следеће 1974. године рукоположен је у јеромонаха од стране Митрополита Халкиде, Истије и Северних Спорада г. Хрисостома Првог који га је тада произвео и у чин архимандрита давши му да буде старешина парохије у градићу Мадуди на северној Евији. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У тој области и парохији служио је у наредних 25. година неуморно се трудећи на пастирском пољу приводећи многе људе ка Господу Исусу Христу, а посебно омладину. Био је познат као изврстан проповедник чија је реч извирала из светоотачког предања Православне цркве и допирала до дубина људских срца савременог човека. Посебно треба нагласти његов духовни однос са новим светитељем Цркве православне, Преподобним старцем Јаковом Цаликисом, игуманом Манастира Светог Давида на Северној Евији, где је често долазио да се духовно нахрани, како сам а тако и са поклоницима са разних страна света. Због његове велике посвећености омладини Синод Јеладске цркве поставио је 1998. године архимандрита Павла за секретара Синодске комисије за хришћанско васпитавање омладине као и члана многих других Синодских комисија по питањима породица, заштите деце и демографског проблема, поготово православних породица у области Тракије на северу Грчке. Пуних тридесет година провео је старајући се о омладини као парохијски свештеник, духовник, учитељ и предавач у многим школама, Универзитетима широм Грчке као и на многим међународним Конференцијама посвећеним хришћанском одгоју и образовању омладине. Од стране Јеладске јерархије на редовном заседању Сабора 28. фебруара 2006. године изабран је за Митрополита Сисаније и Сијатисте док је 04. марта исте године рукоположен у епископа од стране Архиепископа Христодула. Пуних 14. година неуморно је служио у Митрополији Сисаније и Сијатисте трудећи се да шири реч Божију, а посебно да приближи веру православну омладини коју је неизмерно волео. Саграђени су многи нови храмови, обновљене старе цркве, утврђене нове парохије и рукоположени многи нови свештеници за време еписковања Митрополита Павла. Широм Грчке био је познат као велики беседник,чије се беседе налазе објављене у разним књигама, часописима, а такоће и на интернету. Свуда је био цењен као добар духовник и исповедник, и како такав посебну бригу посвећивао је свештеничком и монашком позиву младих људи. Такође је био врстан писац који је објавио неколико књига , а последња коју је изашла пре неки месец била је посвећана његовом духовнику Светом старцу Јакову Цаликису са карактеристичним светоотачким насловом “ Човек који није смирен не може да воли“. Посебну љубав гајио је према својој отаџбини Грчкој као и према својој области Македонији којој припада и његова Митрополија Сисаније и Сијатисте. Господ је благоизволео да се упокоји у месту свога рођења у Халкиди, пошто је тај исти дан изјутра одслужио Литругију и парастос оцу протосинђела Митрополије Халкиде у градићу Ровијес. Сутрадан у понедељак 14. јануара тело блаженопочившег Митрополита Павла изнето је на поклоњење народу у Саборни храм Свете Параскеве Митрополије Халкиде, Истије и северних Спорада а увече је служено свеноћно бдење уз присуство мноштво верника са свих страна острава Евије и читаве Грчке. Следећег дана у уторак 15. јануара тело је пренесно из Халкиде у његову Митрополију у Сијатису где га је дочекало мноштво народа са Мјестобљуститељем удове Митрополије Сисаније и Сијатисте Митрополитом Касторије г. Серафимом и других архијереја. Заупокојена Литургија и опело блаженопочившем Митрополиту Сисаније и Сијатисте г. Павлу одржана је у среду 16. јануара у Саборном храму Светог Димитрија Солунског, Митрополије Сисаније и Сијатисте, где је началстовао Његово блаженство Архиепикоп Атински и све Грчке г. Јероним уз учешће мноштво архијереја, свештеника и верног народа. Отишао је један велики архијереј Цркве Божије који по речима Митрополита Касторије г. Серафима био “један Епископ Цркве који је заиста прославио Цркву Христову и свуда са поносом и ентузијазмом носио расу православног монаха и православног клирика.“ А саме речи блажене успомене Митрополита Павла које је изговорио приликом беседе у Храму Антонија Великог у Атини прошле године изражавају његову дубоку веру у Господа Исуса Христа као и смисао и циљ људског живота : “Шта значи да умреш? Да идеш ка Христу. Дан смрти једног верног човека празнични је дан и дан славља, јер човек иде да се сретне са Христом, и онда када си са Христом и сусрећеш га , да ли је то повод за тугу? Зашто ти живиш? Да идемо да сусретнемо Христа.“ Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Нова 2019. година по јулијанском календару свечано је дочекана у свим градским храмовима Епархије милешевске, уз служење молепствија за благословен почетак, традиционални ватромет и послужење. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је на прелазу из старе у нову годину, 13. јануара, молепствије у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу, уз саслужење братства храма и учешће великог броја верника Пријепоља и његове околине. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. лето Господње Владика је рекао да је важно најпре заблагодарити Богу на Његовој доброти, на томе што нам је дао да учествујемо у овом животу и времену, што се грејемо на Његовом сунцу, удишемо Његов ваздух, на свему што нам је даровао из Његове непотрошиве ризнице добара. Сутрадан, Преосвећени Владика je био предстојатељ литургијског сабрања и молепствија за благословен почетак Нове године Господње по јулијанском календару у параклису Преподобне Касијане у манастиру Милешеви, 14. јануара 2019. године. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су за певницом одговарале милешевске сестре са игуманијом мати Аквилином. Након Литургије служено је молепствије за благословен почетак Нове године. Честитајући сабранима ново лето Господње, Владика је рекао да смо 2019. годину започели молитвом, да смо добро почели корачати у Новој години и да Господ управи кораке наше у предстојећих дванаест месеци. Преосвећени је такође подсетио и на прочитано расуђивање на данашњи дан из Охридског пролога, у коме се говори о томе какав треба да буде наш однос према греху и грешнику, односно какав однос треба да буде хришћанина према злу: – Ми се трудимо, управо по заповести Светих отаца, да расуђујемо као и они, умом Христовим, и да непрестано расуђујемо, сагледавамо умом својим тајну живота, али сагледавамо и све учеснике живота, све на позорници живота. Чинећи то увиђамо да зло не постоји само од себе, нити постоји негде издвојено, већ зло увек постоји у некоме, на некоме, зло захтева да има свог носиоца, свог извршиоца. Постоји увек носилац зла, нажалост поред демона, то су онда највише људи. Људи су увек носиоци зла, људи су носиоци благодати, врлине, поседоваоци Бога, могу бити испуњени Богом, али могу бити испуњени присуством нечастивога. И речено је у Созерцању да треба мрзети зло а имати саосећање са грешником који од тог зла пати, имати љубави према њему. Овај одељак захтева највеће расуђивање, највећу пажњу и опрезност, јер често се зло тако камуфлира да би смо у сажаљењу према грешнику прихватили и зло, и оно онда буде као припремљено оружје које човека може уништити. Затим су милешевске сестре уприличиле празнични ручак, а Преосвећени Владика је захваљујући се на трпези љубави, похвалио сестре за њихов труд и рад који улажу у производњи домаће хране која се нашла на трпези. Извор: Епархија милешевска
  7. Дана 14. јануара 2019. године, када се света Црква молитвено сећа Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у Сегедину служили су Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан и Епископ румунске православне епархије за Мађарску г. Силуан уз саслужење српског, румунског и руског свештенства. На крају свете Литургије Преосвештени Архијереји служили су благодарење за прошлу и молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару. То је била прилика да братски народи у сегединском крају заједно заблагодаре Господу на Његовом човекољубљу. Српски храм у Сегедину посвећен је празнику Преноса моштију Светог Николаја, а грађен је од 1773. до 1778. године. Пројављујући братску љубав Епархија будимска је уступила сегедински храм на кориштење Румунској Цркви где се у договору са локалним парохом служило и на румунском језику све до 2017. године када је освештана нова румунска капела у Сегедину. Светој Литургији присуствовао је и румунски конзул у Сегедину г. Тудор Адриан. Извор: Српска Православна Црква
  8. Српска Православна Епархија бихаћко-петровачка с надом у Васкрсење и живот вјечни обавјештава своју јавност али и шире, да је дана 14. (1) јануара 2019. године у јутарњим часовима, уснуо у Господу протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски. Вјечан ти спомен драги, вјечног блаженства и Царства Небескога достојни Оче Мирко. Високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац, парох превијски са сједиштем мјесту Доња Превија (Република Српска) рођен је 19. јуна 1973. године у мјесту Шаринци код Прњавора (Република Српска) од оца Здравка и мајке Гроздане рођ. Јанковић, православних Срба из Шаринаца. Крштен је у јануару 1974. године руком свештеника Илије Лукића пароха вијачанског у Храму Успења Пресвете Богородице у Вијачанима. Успјешно је завршио основну школу “Данко Митровић” у селу Бранешци школске године 1981/88. Послије завршеног основног образовања прима Божански призив и одлази на школовање у Богословску училиште “Света Три Јерарха” у Манастиру Крки које окончава успјешно 1989/94. године. Послије окончања средњег богословског образовања регуларно је одслужио војни рок у Калиновику гдје се налазио у резервном саставу в.п. 7577, одакле је на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома (Јевића) бившег Епископа бихаћко-петровачког позван да започне предавање православне вјеронауке на подручју Епархије бихаћко-петровачке. Бо благослову Епископа Хризостома, склапа брачну заједницу са Драганом рођ. Дујаковић из Брезичана код Челинца са којом добија троје дјеце. Убрзо послије, 5. маја 1998. године у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову бива рукоположен у чин ђакона, а сутрадан 6. маја 1998. године на спомен Светог Великомученика Георгија у Храму Светог Саве у Грацима бива рукоположен у чин презвитера руком Епископа Хризостома и бива постављен на парохију превијску са сједиштем у Доњој Превији, архијерејско намјесништво кључко. Стручни испит прописан Правилником о полагању стручног испита за звање вјероучитеља успјешно је положио 26. септембра 2001. године на Православном Богословском Факултету у Београду с врло добрим успјехом. Чином протонамјесника одликован је 28. јуна 2008. године, а чином протопрезвитера 13. септембра 2010. године. Своју дужност наставника Православне вјеронауке савјесно је обављао до 2016. године у О.Ш. “Никола Мачкић” у Доњој Превији, односно у њеним подручним школама у Ашламци и Растоци. Након дуже болести уснуо је у Господу свештенослужитељ Олтара Божијег, високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски дана 14. (1) јануара, на Празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог у јутарњим часовима на Универзитетском клиничком центру Републике Српске у Бањој Луци. У сриједу 16. јануара 2019. године у 08:00h почиње Света Литургија у Храму Светог Кнеза Лазара у Превији послије које ће бити обављен и чин Опијела који ће предводити Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, а након тога литија са тијелом уснулог протопрезвитера Мирка упутиће се ка Храму Свете Тројице у Бранешцима (Општина Челинац) гдје ће бити извршен мали помен и погреб. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије изражава дубоко жаљење и саучешће породици због губитка ревносног свештеника и апостола Христовог данашњег времена, уснулог у Господу Оца Мирка, али и подсјећа на вјечну наду, свеопште васкрсење мртвих и Царство Небеско којег је он, како сви свједочимо, својим овоземаљским животом био удостојен. Драгом високопречасном протопрезвитеру Мирку Моравцу, уснулом слуги Божијем, нека Господ подари вјечно блаженство у Царству Небеском. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. Епископ Атанасије (Акунда), епархијски архијереј Кисуму-а и све Западне Кеније Александријске Патријаршије, упокојио се у болници Светог Винсента у Вустеру, у Масачустсу, САД, након што се борио са тешком болешћу. Вјечнаја памјат! Епископ Атанасије (Амос Акунда Масаба), кисумски и западнокенијски, рођен је у западној Кенији. Завршио је основну школу и католичку гимназији, као и Богословију „Макарије III“ у Најробију , да би студирао богословље на Богословској академији Часног крста у САД. Он је такође доктор теологије са државног универзитета Јужне Африке. За ђакона је рукоположен 12. априла 1998. године од стране митрополита зимбабвеанског Серафима, а за презвитера 25. јула 2002. од истог архијереја а сада као митрополита Јоханесбурга и Преторије. Рукопроизведен је за архимандрита 18. јануара 2010. године од стране митрополита Јоханесбурга и Преторије Дамаскина. Служио је у Кенијској митрополији, Бостонској митрополији, у САД и у мисијама Јужне Африке. Био је и предавач литургике, патрологије, културологије, антропологији и екуменизма у патријаршијској Богословији „Макарије III“ у Кенији. Члан је Удружења теолошких установа источне Африке. Дана 24. новембра 2015. године, на предлог Његовог Блаженства Теодора II, патријарха александријског, изабран је за епископа новоосноване Епархије за Кисуму и Западну Кенију. Хиротонисан је 6. децембра 2015. године. Извор: Српска Православна Црква
  10. Предавање Протојереја-ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске богословије на тему “Образовање у Господу” које је одржао 3. марта 2018. године у згради Академије знања Универзитетског центра у Будви. Отац Гојко је у предавању истакао: ,,Црква о образовању може доста да каже али за основ морамо знати да се још од античког времена у свим школама учило о Богу. Данашње школство када је питање вјеронауке у школама негодује учење о Богу јер се по њима у школама учи само рационално знање. А да их питамо ко је ударио темеље свим учењима, то су били стари Грци који су сви редом вјеровали у Бога, рецимо чувена Платонова академија која је темељ свих универзитета Европских. По принципима Аристотелове и Платонове науке установљена је цјелокупна модерна европска мисао“. Извор: Радио Светигора
  11. Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић. Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу. У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце. Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе!
  12. Заупокојена Литургија биће служена у петак 2.11.2018. у 10 сати у цркви у Новим Дворовима, опијело ће се обавити у 12 сати, а сахрана након тога на гробљу у Новим Дворовима. Синоћ, након вечерњег богослужења, у Храму Светог Георгија у Бијељини, Епископ Фотије служио је мали помен за новопредстављеног протонамјесника Жарка Лазаревића пароха из Нових Дворова - Бијељина. Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић. Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу. У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце. Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе! View full Странице
  13. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора
  14. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Логос

    Еванђеље о Господу сејачу

    Светописамска читања: Гал. 203 (2:16-20) Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Лк. 35 (8:5-15) Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу двадесет прву по Педесетници Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича. Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине. Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра. Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен. Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране. Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав. Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се. И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао. Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах. Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх. И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује. Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове. То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13). Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали: А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму. Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго: А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници. Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе. А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом. Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу. Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој? А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце. Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин Беседа Епископа Далматинског Фотија на перикопу о сејачу и семену Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га. (Лк.17, 33) Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот. Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини. Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27). У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца покајањем да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито. Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“, јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не? Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао када долази човеку на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца. Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења. По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво (када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25). Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом. Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин. Епископ далматински Фотије Шибеник, о Светом Сави 2013. године
  16. Госте из Подгорице, њих четрдесетак Рома предводили су г. Иван Тоскић, новинар Радио Светигоре и предсједник Демократског ромског центра и г. Дејвид Сејдовић, генерални директор Фондације “Рука пријатељства”. Они су посјетили Цетињски манастир, поклонили се цетињским светињама, и обишли манастирску ризницу, кроз коју их је провео и са историјатом манастира упознао јеромонах Јустин Мреновић. Дочекали су их протојереј-ставрофор Обрен Јовановић и предсједник Црквене Општине Цетиње г. Рајко Радусиновић, који су свима предали пригодне поклоне као благослов Митрополита Амфилохија. После обиласка Цетињског манастира у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређено је послужење за госте, гдје су их дочекали професори и ученици. Овом приликом у име гостију г. Иван Тоскић се захвалио Митрополиту Амфилохију на благослову да посјете Цетињски манастир и свим домаћинима који су их дочекали. Потом су ромска дјеца отпјевали неколико ромских народних пјесама. Господ Дејвид Сејдовић упознао је све присутне о настанку пјесме “Ђурђевдан” и такође се захвалио свима на топлом дочеку. Извор: Радио Светигора
  17. Са благословом Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохије и у организацији парохија са Коника и Цетиња, и Демократског ромског центра и Фондације “Рука пријатељства”, Роми из Подгорице посјетили су Цетиње и Цетињски манастир, у недељу 21. октобра. Прилог радија Светигоре Госте из Подгорице, њих четрдесетак Рома предводили су г. Иван Тоскић, новинар Радио Светигоре и предсједник Демократског ромског центра и г. Дејвид Сејдовић, генерални директор Фондације “Рука пријатељства”. Они су посјетили Цетињски манастир, поклонили се цетињским светињама, и обишли манастирску ризницу, кроз коју их је провео и са историјатом манастира упознао јеромонах Јустин Мреновић. Дочекали су их протојереј-ставрофор Обрен Јовановић и предсједник Црквене Општине Цетиње г. Рајко Радусиновић, који су свима предали пригодне поклоне као благослов Митрополита Амфилохија. После обиласка Цетињског манастира у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређено је послужење за госте, гдје су их дочекали професори и ученици. Овом приликом у име гостију г. Иван Тоскић се захвалио Митрополиту Амфилохију на благослову да посјете Цетињски манастир и свим домаћинима који су их дочекали. Потом су ромска дјеца отпјевали неколико ромских народних пјесама. Господ Дејвид Сејдовић упознао је све присутне о настанку пјесме “Ђурђевдан” и такође се захвалио свима на топлом дочеку. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Светописамска читања: Гал. 203 (2:16-20) Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Лк. 35 (8:5-15) Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу двадесет прву по Педесетници Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича. Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине. Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра. Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен. Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране. Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав. Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се. И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао. Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах. Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх. И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује. Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове. То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13). Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали: А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму. Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго: А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници. Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе. А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом. Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу. Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој? А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце. Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин Беседа Епископа Далматинског Фотија на перикопу о сејачу и семену Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га. (Лк.17, 33) Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот. Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини. Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27). У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца покајањем да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито. Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“, јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не? Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао када долази човеку на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца. Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења. По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво (када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25). Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом. Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин. Епископ далматински Фотије Шибеник, о Светом Сави 2013. године View full Странице
  19. У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора
  22. На почетку емисије отац Јован протумачио нам је јеванђелску причу о умножењу таланата, која се чита на светим богослужењима на Шеснаесту недјељу по Духовима. Једно од питања је било и како се правилно молити Богу за нешто што би жељели да нам Бог помогне. “Прије почетка молитве треба да знамо колика је снага Онога Коме се молимо. Кључ за успјех у молитви је пажња, и да човјек оно што чита из молитвеника разумије и осјећа”- каже отац Јован. Звучни запис емисије На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  23. Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. У Цетињском манастиру свечано је прослављен празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, чија се десна рука налази овдје. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић уз саслужење цетињског свештенства, свештенства из Русије, као и многобројног вјерног народа са Цетиња и из Русије. Свето Јеванђеље данашњег празника произносили су јерођакон Јаков из Цетињског манастира, на српском језику и протођакон Николаj из Саборног храма Христа Спаситеља у Москви, на црквенословенском језику. Након прочитаног Јеванђеља, надахнуто је бесједио отац Гојко. Звучни запис беседе Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године. У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности. Библиографија др Владете Јеротића Награде и одликовања ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
×
×
  • Create New...