Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'господе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. У суботу, 27. јула, када наша Света Црква молитвено прославља и празнује Светог апостола Акилу и преподобног Никодима, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Деспота Стефана, у селу Бабе код Сопота. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник космајски; протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, архијерејски намесник младеновачки, јереј Игор Карановић парох дебељачански (епархија банатска), ђакон Урош Костић и ђакон Филип Јовановић. За благољепије сабрања постарали су се “Српски православни појци” из Београда. Обративши се верном народу, који се сабрао у великом броју, Епископ шумадијски је рекао да благодатна сила струји кроз цело биће човеково уколико човек живи са вером у Бога. И та сила Божија и моћ Божија човеку још више појачава веру, а вера јесте поверење. Kада човек има такву веру онда он заиста вером живи, али и вером прилази Богу и тражи од Бога помоћ, а Господ му тада и помаже. И сам Господ сведочи о томе и каже “... све је могуће ономе који верује” (Мк 9,23). Свето Писмо нам на доста места показује да када су доводили болеснике Господу да их исцели, да их оздрави, Он је поједине пре исцељења упитао да ли верују да Он то може учинити, и када је добио потврдан одговор тада је Господ велике љубави, великог осећања њих и оздрављао. Зато и свети апостол Павле каже да вером ходимо, а не знањем. Јер уколико у овоземаљском знању које човек стекне нема вере у Бога, онда ће му то знање можда и донети неке привремене користи, али му неће бити на спасење. Вера даје човеку поверење за живот вечни. Вера му даје да верује у Бога и да ће кроз веру и кроз живот те вере задобити Царство Небеско. Преосвећени Владика је потом протумачио прочитано Јеванђелско зачало и истакао да је искра вере, коју је Господ усадио свакоме од нас када нам је подарио живот, испливала на површину код људи који су у данашњем Светом Јевађељу потражили помоћ од Господа, потражили исцељење и Васкрсење од Онога који је Господар живота и смрти. У данашњем Јеванђељу видимо колико је човекољубив Бог, односно да Господ наш Исус Христос има сузу за свачији бол, за свачије страдање. Он чује сваки наш вапај, нашу молбу, нашу жељу, уколико је она на спасење наше. Данашње Јеванђеље нам такође говори и о сили Божијој, о моћи Божијој и вери човековој, односно о радости коју човек задобија од вере. То је радост с којом само Господ може да утеши свакога од нас. Да утеши човека и да га обрадује у свим његовим тугама, мукама, невољама, патњама. Али ту радост не можемо задобити уколико немамо вере. Вера је та покретачка снага за коју Свето Јеванђеље каже да може и горе да премешта. Вера је та која нам неда да поклекнемо ни у највећим невољама и искушењима. Када човек поверује у силу Божију и моћ Његову, тада долази до чуда Господњих, као што смо и могли чути у прочитаном данашњем Јеванђељу које говори о васкрсењу кнезове ћерке и исцељењу жене која је дванаест година боловала. Чуда су само тамо где постоји вера, а Бог тражи веру од нас, јер вера је поверење у самога Бога. Такву веру је имао и Свети Деспот Стефан коме је овај свети храм и посвећен, а такву веру и ми морамо имати и кроз ту веру уверавати и оне који су поред нас како би кроз Свете Тајне које су нам дате живели светим врлинама. Стога се помолимо Господу речима светих апостола “Господе дометни нам вере”, јер вера не дозвољава да не живимо хришћанским животом” -закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  2. NE MUČI SEBE! Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!" U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj? Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla. U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi. U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke. Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo. Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio. Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj. Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome! Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe. Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe. Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao. Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu. Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane. Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu". Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi? Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima. Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin. Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
  3. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14-15). Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве, служио је 25. априла 2019. године, на Велику среду, свету тајну јелеосвећења у крипти храма Светог Саве на Врачару. Владика Стефан се, заједно са свештенослужитељима Светосавског храма, помолио за здравље окупљених верника и њихових најмилијих, као и за оне чија су имена била исписана на цедуљама а који нису могли да присуствују светој тајни. Верници, који су се као и претходних година сабрали у велико броју, добили су освећено брашно и уље које су понели својим домовима. Црквено предање сведочи древност свете тајне јелеосвећења која се над потребитима обављала још у првим вековима хришћанства. Њено установљење нам потврђује и Јеванђеље речима Светог апостола Јакова: -Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14-15). Извор: Храм Светог Саве
  4. У Чисту среду прве недеље Часног поста, 13. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и храма Светог Саве, служио је Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су свештеници Ненад Јовановић, Предраг Продић, Драган Шовљански и Далибор Стојадиновић, као и протођакон Младен Ковачевић. На Литургији пређеосвећених дарова заједница се причешћује претходно освештаним светим даровима. Зато се Литургија пређеосвећених дарова разликује од Литургије Светог Јована Златоустог и Литургије Светог Василија Великог по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освештања светих дарова (канона Евхаристије). Литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих векова хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао Свети Григорије Велики. Ова Литургија припада византијском литургијском типу. Поред овог, сачуван је и чин Литургије пређеосвећених дарова Светог апостола Јакова. Ова Литургија служи се током читавог Васкршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, уторак и среду током Страсне седмице. Не служи се суботом и недељом током Великог поста, када се служе Златоустова и Василијева Литургија. Извор: Српска Православна Црква
  5. -Приказ божићног, 275. броја Светигоре- Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди Христос! Радост хришћанског празника вјерним читаоцима употпуниће нови, 275. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На првим страницама чека вас божићни интервју са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским, Митрополитом црногорско-приморским господином Амфилохијем. Девиза божићног брија су ријечи протојереја Aлександра Шмемана: Дјеци се то допада. И дјеца ће најбоље процијенити да ли им се допадају „Дечачки напори, подухвати и невоље Николе Тесле, „Прве успомене“ Милутина Миланковића, „Детињство у Темишвару“ Милоша Црњанског, „Поход на мјесец“ Бранка Ћопића, „Дјеца Божића“, о дјетињству двојице наших владика рођених у благе божићне дане, Le Petit Prince, поглед на Малог принца виђен дјечјим очима почившег игумана Луке Анића, као и „Деца сунца“ светог владике Николаја. А нарочито ће дјечје око и срце осјетити љепоту икона ђакона Срђана Радојковића, које красе овај божићни број. Са ђаконом је објављен и разговор „Кад човјек заћути, Бог проговори“. А Светигорин читалац ће заћутати и пред фото-репортажом из Хиландара са прославе Ваведења ове године. У срцу Светигоре су дјеца, а поготову она која су неправдом одраслих страдала или одрасла преко ноћи. О тој дјеци пише Епископ диоклијски Методије у тексту „Дјеца у Великом рату“. У срцу Светигоре је и „Добри човек у Срба, бесребреник Владета“, како је казао у свом сјећању на почившег академика и неуропсихијатра Владету Јеротића Његово преосвештенство Епископ крушевачки др Давид. Ненад Арсић је ријечи владике Давида потврдио у тексту „Само дела љубави остају“. Заиста дјела љубави остају, а нарочито остаје онај ко је сијао таква дјела, као почивши отац Лазар Острошки, о коме, поводом годишњице упокојења, најтоплије исписују сјећања његова духовна чеда „Окусите и видите да је добар Господ“. У рубрици помен, Светигора се опростила од Николаја Карпинског, предсједника Црквене општине Ријечке нахије. У рубрици поезија објављена је пјесма „Мојковачка битка траје“ Благоја Баковића. Дат је и приказ књиге Епископа др Атанасија, „Писма и апели за Српско Косово и Метохију”. На крају су хронике о важним дешавањима у Митрополији и вијести из свијета културе, и наравно, божићна сканди-укрштеница. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  7. ПОВОДОМ ЧЕТВРТЕ НЕДЕЉЕ ПО ПАСХИ - РАСЛАБЉЕНОГ, ДОНОСИМО ТЕКСТ КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА "Господе, немам човека! (Јн 5, 7) Све текстове катихете Бранислава Илића прочитајте ОВДЕ У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Народни певач Јордан Николић преминуо је у петак 27. априла у Београду у 85. години живота. Остаће упамћен по извођењу песама са Косова и Метохије, где је и рођен. Јордан Николић је рођен у Призрену 1933. године, где је завршио основну школу и гимназију, као и музичку школу у којој је учио соло певање. Сећање на Јордана Николића – "Ој голубе мој голубе" Прве снимке направио је 1961. године за Радио Приштину, а за Радио Београд 1968. године са секстетом Душка Радетића. Снимао је и наступао са Великим народним оркестром Радио Београда, под управом Радета Јашаревића, а касније и Љубише Павковића, као и са Народним ансамблом под управом Бранимира Ђокића. Прву плочу снимио је за ПГП РТБ. То су биле грчке песме: "Зашто нисам птица", "Дошла си опет у мој дом" и "Један дан у Пиреју" М. Теодоракиса и "Теби певам ову песму" Агелопулоса. Следећу плочу, песме из Србије и Македоније, снимио је за "Југотон" у дуету са Даницом Обренић. Касније је певао и снимао искључиво народне песме са Косова и Метохије, и то према записима етномузиколога Миодрага Васиљевића. Из Београда вратио се у Призрен и запослио у Радио Приштини, као уредник у музичком програму, и остао на том радном месту 18 година. У Београд се поново преселио 1979. године и запослио у Дому културе "Вук Караџић" где је радио две године. До одласка у пензију (1996), радио је као новинар и лектор у новинама Гоша и у Радију Гоша. У Приштини се 1964. године оженио Лидијом Шестоперовом, с којом има две ћерке. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је у своје лично име и у име Министарства упутио телеграм саучешћа породици Јордана Николића: "Јордан Николић је читавог живота остао одан косовскометохијском мелосу, као његов изврсни вокални тумач и чувар. Низ најдивнијих старосрбијанских песама препознајемо управо по Николићевом моћном извођењу. Био је то царски глас царског Призрена, који нам је заувек приближио песме као што су 'Маријо, дели бела кумријо', 'Удаде се, Јагодо', 'Ој, голубе'. Глас Јордана Николића био је достојан посредник мелодијске дубине и пуноће музичког наслеђа српског Косова и Метохије." И директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић упутио је изразе саучешћа породици преминулог певача. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3120574/preminuo-narodni-pevac-jordan-nikolic.html
  9. Preminuo Nebojša Glogovac Nebojša Glogovac Foto: Youtube.com / Noizz.rs Glumac Nebojša Glogovac (48) preminuo je jutros, nezvanično je potvrđeno "Blicu" u Institutu za onkologiju. Glogovac je pre 10 dana hitno primljen u Institut za onkologiju. Tada su mediji pisali da je čuveni glumac teško bolestan i da je njegovo zdravstveno stanje ozbiljno. Izvor: Noizz.rs
  10. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. 53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4] 54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се. 55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији. Напомене: Марк. 15, 39. Ис. 2, 4 Упор.Дела. ап. 19, 19-20. 1Кор. 2, 8. Превео С. Јакшић Свети Григорије Палама: Бог се потпуно уподобљује творевини Беседа Светог Григорија Паламе на спасоносно Рођење по телу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа 1. Данас је празник девственог рођења, и беседа ће се неминовно узвисити саобразно величини славља и продрети у тајинство, онолико колико нам је могуће и допуштено и колико нам то дозвољава време, како бисмо и ми пројавили нешто од силе која се у њему садржи. И ви браћо, молим вас, напрегните и узвисите свој ум, као да се блиставо просветљује божанским небеским сјајем, тако да схватите најчистију светлост богопознања, јер видим да се данас небо и земља изједначују у части, да се све доње (земно) узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско) што снисходи ка њему. Ако, дакле, постоји неко небо небеса и ако постоје неке горње воде које прекривају небеса, ако постоји неко место, положај или надземаљски поредак, ипак нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничега што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог, које данас празнујемо. 2. Превечни, безгранични и свемогући Логос данас се телесно рађа у пећини немајући ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у јасле, гледа се очима, додирује рукама и повија у пелене. Овде није реч о томе да је духовно суштаство у стварању претходило суштаству какво раније није постојало, или о телу које је постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух сједињени у једно како би образовали једно разумно живо суштаство, него о томе да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сјединили да би образовали једну Богочовечанску ипостас што је проникла у девствену утробу у којој је и од које се, благовољењем Оца и садејствовањем Светог Духа, постао надипостасни Логос. Он се сада раздваја од утробе и рађа као Младенац, али очувавши неповређенима знамења девствености своје Мајке, бестрасно (безболно) се рађајући као што је бестрасно и зачет, будући да се Родитељка показала узвишенијом како од страсне насладе приликом зачећа, тако и од порођајних болова приликом рађања. Као што каже Исаија: Она се породи пре него што осети болове (Иса. 66; 7), она је, избегавши патњу, превечног Логоса родила по телу, и не само да је недокучиво Његово божанство, него је и начин Његовог сједињења са телом непојмљив, као што и Његово бесконачно снисхођење и божанствена и неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будући да се Он не може упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Који је данас рођен од безбрачне Дјеве, опет ћеш увидети да се ни то не може упоредити јер је Он, како каже Псалмопојац, најлепши међу синовима људским (Пс. 45; 2). Он није рекао "лепши" него једноставно "најлепши", како не би поредио оне који се не могу поредити, односно обичне људи са природом која је сједињена са Богом. 3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем (јелејем) радости више него причаснике (код Даничића: "другове") Твоје (Пс. 45; 7), каже у наставку Псалмопојац. Он је савршени Бог и савршени човек. Тај Бог је и помазани и Онај Који помазује, јер се каже: Помаза Те Боже, Бог Твој, јер Бог Отац помазује Логоса као Човека и помазује га савечним и јединосуштним Духом, јер управо то и јесте "јелеј радости"; због тога је Он и Бог, и Божанско Помазање, и Помазани. Ако се, дакле, Он и помазује као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазања. Због тога је, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопојац Давид) посматрао и указао на њих као на Његове причаснике, јер је једино Богу својствено да не буде причастан, него да други буду причасни Њему Самом и да има причаснике који се радују у Духу. Такав је, дакле, Онај што се данас рађа у убогој пећини и који је од нас прослављен као Младенац у јаслама. 4. Када је Онај Који је све из небића привео у биће, на земљи као и на небу, погледао на Своја разумна створења што су непотребно тежила нечему већем (в. Пост. 3; 5), подарио им је Самога Себе од чега нема ничега већег, ничега томе једнаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду причасни, како бисмо убудуће без опасности стремили ка бољем, док смо се на почетку услед тога изложили највећој опасности, и да при том сваки од нас, тежећи да постане Бог, не само не буде кажњен, него и да достигне то што жели. Он на чудесан начин уклања повод за пад какав је постојао "од почетка", а то је била разлика у превасходству и ништавности која се запажала у живим бићима, одакле је проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено непријатељство. Не желећи да буде нижи ни од једног ангела и да се по превасходству изједначи са Творцем, началник зла је први, без иједног претходника, доживео страшан пад. Затим је, обузет завишћу и нападајући подмуклошћу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жудње, учинивши тај пад тешко излечивим, тако да је ради његовог (човековог) призива био неопходан чудесни долазак Божији који се данас и извршио, док је онај једном занавек самоме себи починио неисцељив пад, али не тако што је нечему постао причастан него постајући самозло (зло само по себи) и пуноћа зла, приносећи себе онима што желе да буду причасници зла. 5. Благоволећи да данас поништи узрок гордости која погубљује Његову разумну творевину, Бог јој се (творевини) у потпуности уподобљује. Будући да је по природи и достојанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по благодати буде самој себи истоветна и једнака по достојанству. А на који начин се све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умањивши, снисходи са Своје висине у људску крајност нераскидиво је сједињујући са Собом, миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши доње (земаљско) горњим (небеским) или, боље речено, спојивши једно са другим и сједињујући божанску природу са људском и тако свима указујући на смирење као на пут што води ка горњем (небеском), постављајући данас Самога Себе као узор и људима и светим ангелима. 6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, јер на делу од Владике научише да се пут ка узвишености и уподобљавања Њему не састоји у гордости него у смирењу. Услед тога људима постаје лако да се поправе, спознајући да је смирење пут призива. Услед тога је злоначалник, будући сама гордост, постиђен и потпуно поражен, иако је раније изгледало да је постојан и да сам по себи нешто представља. Тако је чежњом за већим покорио и поразио друге, уздајући се у њихово прекомерно безумље, док данас онима, које је раније злобно обмануо, уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, њега газе они што су некад били под његовим ногама, који се сада не горде као што их је овај погубитељ наговарао, него следе смирене, што им је делима показао Сам Спаситељ, и путем смирења задобијају надземаљску узвишеност. 7. Због тога се Бог, који седи на херувимима (в. Јез. 1; 25), данас налази на земљи као Младенац. Иако невидљив и за шестокриле серафиме, који не само да нису у стању да нетремице созерцавају Његову природу него ни Његов сјај и славу због чега крилима засењују очи (Ис. 6; 1), сада бива виђен чулима и открива се телесним очима, јер постаде тело. Онај, што свему поставља границе и којега ништа не ограничава, обухваћен је на брзину начињеним и малим јаслама. Онај што све садржи и све обухвата, био је повијен у мале пелене и спутан обичним повојима. Онај који поседује непресушне ризнице богатства добровољно излаже себе таквом сиромаштву да се њега није нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у пећину и ту бива рођен Онај што је надвремено (безвремено), бестрасно и безначално рођен од Оца. Онај Који је исте природе као и Најузвишенији Отац није се Својим рођењем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само изложио највећем сиромаштву рађајући се у убогој пећини него је, будући још у утроби, примио и крајњу осуду какву наша природа носи још од самог почетка, убрајајући се и уписујући међу слуге (в. Лк. 2; 4-6) Онај Који је господар васцеле твари, ни на који начин не чинећи служење (ропство) нечаснијим од господарења, боље речено, показујући да су слуге часније од тадашњег господара, уколико разумеју величину благодати и бивају јој покорни. јер се онај који је тада био земаљски господар, није придружио Цару небеском, али су то учинили сви његови потчињени. Њима се није прибројао онај што је тада господарио на земљи, него Господар небески. 8. На једном месту Давид, који је богоотац због данас Рођеног од његовог рода, ускликује Богу: Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс.119; 73). Због чега он то каже? Зато што само Створитељ може подарити истинско сазнање. Када човек спозна и постане свестан оне части коју је наша природа примила од Бога јер ју је по Свом образу створио Својим рукама, када схвати Његово човекољубље, он ће Му притећи, послушати и научити Његове заповести. Колико ће више то учинити ако спозна, према својим могућностима, ову велику тајну нашег стварања и призива? Када је Својом руком од земље створио нашу природу и од Себе у њу удахнуо живот, Онај Који је све остало створио једном речју, дозволио јој је да се управља по сопственим помислима, јер је створена као разумна и са слободном вољом. Будући усамљена и обманута наговором лукавога, није била у стању да се одупре насртају и очува оно што јој је својствено и посрнула је према ономе, што јој је противно. Услед тога, Он Својом руком не само да је чудесно васпоставља него је и задржава, не само тако што је Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи у њу и нераздељиво сједињује са њом тако што се од жене рађа као човек и истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коју је Он створио у прародитељима и примајући је од Дјеве како би створио новог човека. 9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имајући удела у старом човеку и наслеђујући његову кривицу, не би у Себе могао примити пуноћу непропадљивог Божанства и постати извор неоскудног освећења, тако да преизобиљем силе није опрао само нечистоту прародитеља насталу услед греха, него ју је поседовао довољно и за освећење потомака. Као што за стално напајање великог града не би била довољна вода сакупљена у посудама, него је потребно да град има сопствени извор воде и у том случају никада неће бити принуђен да се због жеђи преда непријатељу, тако ни за стално освећење свих не би могао бити довољан ни човек ни свети ангео који су причасношћу задобили њима својствену благодат, него је било неопходно да твар сама у себи поседује извор како би они који му приступају и пију са њега остали непобедиви за слабости и недостатке које су се у њој (твари) укорениле. Због тога није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Исус Христос и спасао нас, постајући ради нас човек остајући при том и непроменљиви Бог. Градећи сада Нови Јерусалим и подижући Себи храм од одухотвореног камења, сабирајући нас у освештану и васељенску Цркву, Он у њеном темељу, а то је Сам Христос (в. Еф. 2; 20), утврђује непресушни извор благодати. Због тога се пуноћа живота, господарска и вечнопостојећа, свемудра и свемоћна природа сједињује са оном природом која је услед непромишљености била обманута, услед немоћи била поробљена од лукавога, док је због лишености божанског живота била бачена у адске дубине, како би у њу унела мудрост, силу, слободу и безгранични живот. 10. Осврните се на непосредна знамења овог неизрецивог сједињења и корист која отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда је следила мудраце и заустављала се онда када се и они зауставе, а када се они крећу, и она напредује заједно са њима, боље речено, она их сама подстиче и позива на пут као њихова предводница и путеводитељка. Она им је била путеводитељка када су се кретали, када су одмарали своја тела и она сама се заустављала и остајала на свом месту, јер би се, у случају да их напусти, узнемирили помисливши да је престала да их води, као што су се и узнемирили када се, по доласку у Јерусалим, сакрила од њих (в. Mт. 2; 2-9). 11. Зашто са она сакрила када су стигли (у Јерусалим)? Зато, да распитивања (мудраца) не би изазвало сумњу у ове гласнике Христа Који се тада родио по телу. Будући да су тражили да од Јудеја дознају где ће се, по свештеним пророштвима, родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не тражимо више од Јудеја оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо небеско учење како не бисмо отпали од вишње благодати и изливања светлости. Када су изашли одатле (из Јерусалима), звезда их је обрадовала јер се поново појавила и пошла испред њих док не дође и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2; 9), а затим су се сви заједно поклонили земаљском и небеском Младенцу. Она је, уистину, најпре њих привела као дар за дан рождества Богу Који се родио на земљи, а захваљујући њима и Асирце, као што каже Исаија: У то ће време Израиљ бити трећи с Мисирцима и Асирцима, и биће благослов посред земље (Ис. 19; 24), што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоњење мудраца непосредно је сменило Његово бекство у Египат, којим је истерао идоле (из Египта), а након повратка одатле Он је, међу Израиљем, изабрао народ достојан старања Божијег. 12. То је, дакле, јасно наговестио Исаија. Они исти мудраци су пали на колена приносећи злато, тамјан и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, који нам је Својом смрћу, чији символ беше смирна, подарио божански живот предизображен тамјаном, као и божанско озарење и Царство, а њега је изображавало злато принето Началнику вечне славе. Због Онога што је данас рођен, пастири и ангели чине заједнички хор, појући Му исту песму и заједничку мелодију, не зато што су ангели узели у руке пастирске фруле, него зато што су пастири били обасјани ангелском светлошћу и обрели се усред војске небеске, научивши се од ангела песми небеској или, боље речено, истовремено земаљској и небеској, јер благовесте: Слава на небесима Бо1у, и на земљи мир (Лк. 2; 14). Онај, што обитава на висини и господари небеским висинама, сада за свој престо има земљу и на њој се прославља исто онако, као што Га тамо прослављају ангели и светитељи Његови. 13. Шта је, међутим, било узрок овог заједничког славословља ангела и људи, и каква је то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за људе? Не бојте се, каже, јер вам ево јављам радост велику која ће бити свему народу (Лк. 2; 10). Шта је то дакле било, и каква је та васељенска радост? Послушај до краја песму благовесника и сазнаћеш, јер каже: Мир, међу људима добра воља, јер је Бог, Који се разгневио на људски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу да би им донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем. "Гле", каже, "није се родио нама, ангелима, јер се на земљи сада види Онај Којем ми кличемо на небесима, него вама, људима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидовом". 14. Шта, дакле, жели тај мир присаједињен Божијем благовољењу (доброј вољи). Мир, каже, међу људима добра воља. И раније су се много пута показивали примери мира према људима, јер је и Мојсеју Бог говорио... као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33; 11), па се и Давид нашао у Његовом срцу (в. Пс. 89; 20). Он је и читавом роду јудејском подарио символе мира, будући да је због њих сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз огањ и помрчину (в. 5. Мојс. 4; 10-11), али не показујући благовољење, јер је благовољење сама по себи угодна, претходећа и савршена воља Божија. Савршена и претходећа воља Божија није доброчинство према одређеним људима или према једном племену, јер то није савршенство. Иако је Бог многе називао синовима, само је један био "по Његовој вољи" (Мт. 3; 17), као што је и много пута даривао Свој мир, али је само један онај мир са којим је сједињено и Његово благовољење и који се кроз оваплоћење Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменљив дарује сваком народу и свакоме ко га жели. 15. Тај мир, браћо, сачувајмо колико год је могуће и за саме себе јер смо га примили као наслеђе од данас рођеног нашег Спаситеља, који нам је даровао духа усиновљења, услед чега постајемо наследници Божији и санаследници Христови (в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавајући оно што је Њему угодно (в. Филипљ. 4; 18), будући целомудрени и говорећи истину, творећи правду, истрајно и једнодушно на молитви и мољењу (Дела ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима собом, потчињавајући тело духу, по савести прихватајући начин живота и имајући у себи доличан и непорочан поредак помисли, јер ћемо на тај начин окончати истински унутрашњи раздор што постоји у нама. Будимо у миру и једни са другима: Подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из љубави као што је и Христос, само из љубави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На тај начин ћемо, уз Његову помоћ и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути врлинама, имати живљење на небесима (Филипљ. 3; 20), на основу чега са надом очекујемо ослобађање од пропадљивости (Рим. 8; 21) и наслађивање небеским и вечним добрима, као чеда небеског Оца. 16. Нека сви ми задобијемо то ослобођење и наслађивање будућим доласком и јављањем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којему доликује слава у векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. 53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4] 54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се. 55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији. Напомене: Марк. 15, 39. Ис. 2, 4 Упор.Дела. ап. 19, 19-20. 1Кор. 2, 8. Превео С. Јакшић Свети Григорије Палама: Бог се потпуно уподобљује творевини Беседа Светог Григорија Паламе на спасоносно Рођење по телу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа 1. Данас је празник девственог рођења, и беседа ће се неминовно узвисити саобразно величини славља и продрети у тајинство, онолико колико нам је могуће и допуштено и колико нам то дозвољава време, како бисмо и ми пројавили нешто од силе која се у њему садржи. И ви браћо, молим вас, напрегните и узвисите свој ум, као да се блиставо просветљује божанским небеским сјајем, тако да схватите најчистију светлост богопознања, јер видим да се данас небо и земља изједначују у части, да се све доње (земно) узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско) што снисходи ка њему. Ако, дакле, постоји неко небо небеса и ако постоје неке горње воде које прекривају небеса, ако постоји неко место, положај или надземаљски поредак, ипак нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничега што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог, које данас празнујемо. 2. Превечни, безгранични и свемогући Логос данас се телесно рађа у пећини немајући ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у јасле, гледа се очима, додирује рукама и повија у пелене. Овде није реч о томе да је духовно суштаство у стварању претходило суштаству какво раније није постојало, или о телу које је постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух сједињени у једно како би образовали једно разумно живо суштаство, него о томе да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сјединили да би образовали једну Богочовечанску ипостас што је проникла у девствену утробу у којој је и од које се, благовољењем Оца и садејствовањем Светог Духа, постао надипостасни Логос. Он се сада раздваја од утробе и рађа као Младенац, али очувавши неповређенима знамења девствености своје Мајке, бестрасно (безболно) се рађајући као што је бестрасно и зачет, будући да се Родитељка показала узвишенијом како од страсне насладе приликом зачећа, тако и од порођајних болова приликом рађања. Као што каже Исаија: Она се породи пре него што осети болове (Иса. 66; 7), она је, избегавши патњу, превечног Логоса родила по телу, и не само да је недокучиво Његово божанство, него је и начин Његовог сједињења са телом непојмљив, као што и Његово бесконачно снисхођење и божанствена и неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будући да се Он не може упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Који је данас рођен од безбрачне Дјеве, опет ћеш увидети да се ни то не може упоредити јер је Он, како каже Псалмопојац, најлепши међу синовима људским (Пс. 45; 2). Он није рекао "лепши" него једноставно "најлепши", како не би поредио оне који се не могу поредити, односно обичне људи са природом која је сједињена са Богом. 3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем (јелејем) радости више него причаснике (код Даничића: "другове") Твоје (Пс. 45; 7), каже у наставку Псалмопојац. Он је савршени Бог и савршени човек. Тај Бог је и помазани и Онај Који помазује, јер се каже: Помаза Те Боже, Бог Твој, јер Бог Отац помазује Логоса као Човека и помазује га савечним и јединосуштним Духом, јер управо то и јесте "јелеј радости"; због тога је Он и Бог, и Божанско Помазање, и Помазани. Ако се, дакле, Он и помазује као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазања. Због тога је, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопојац Давид) посматрао и указао на њих као на Његове причаснике, јер је једино Богу својствено да не буде причастан, него да други буду причасни Њему Самом и да има причаснике који се радују у Духу. Такав је, дакле, Онај што се данас рађа у убогој пећини и који је од нас прослављен као Младенац у јаслама. 4. Када је Онај Који је све из небића привео у биће, на земљи као и на небу, погледао на Своја разумна створења што су непотребно тежила нечему већем (в. Пост. 3; 5), подарио им је Самога Себе од чега нема ничега већег, ничега томе једнаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду причасни, како бисмо убудуће без опасности стремили ка бољем, док смо се на почетку услед тога изложили највећој опасности, и да при том сваки од нас, тежећи да постане Бог, не само не буде кажњен, него и да достигне то што жели. Он на чудесан начин уклања повод за пад какав је постојао "од почетка", а то је била разлика у превасходству и ништавности која се запажала у живим бићима, одакле је проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено непријатељство. Не желећи да буде нижи ни од једног ангела и да се по превасходству изједначи са Творцем, началник зла је први, без иједног претходника, доживео страшан пад. Затим је, обузет завишћу и нападајући подмуклошћу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жудње, учинивши тај пад тешко излечивим, тако да је ради његовог (човековог) призива био неопходан чудесни долазак Божији који се данас и извршио, док је онај једном занавек самоме себи починио неисцељив пад, али не тако што је нечему постао причастан него постајући самозло (зло само по себи) и пуноћа зла, приносећи себе онима што желе да буду причасници зла. 5. Благоволећи да данас поништи узрок гордости која погубљује Његову разумну творевину, Бог јој се (творевини) у потпуности уподобљује. Будући да је по природи и достојанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по благодати буде самој себи истоветна и једнака по достојанству. А на који начин се све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умањивши, снисходи са Своје висине у људску крајност нераскидиво је сједињујући са Собом, миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши доње (земаљско) горњим (небеским) или, боље речено, спојивши једно са другим и сједињујући божанску природу са људском и тако свима указујући на смирење као на пут што води ка горњем (небеском), постављајући данас Самога Себе као узор и људима и светим ангелима. 6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, јер на делу од Владике научише да се пут ка узвишености и уподобљавања Њему не састоји у гордости него у смирењу. Услед тога људима постаје лако да се поправе, спознајући да је смирење пут призива. Услед тога је злоначалник, будући сама гордост, постиђен и потпуно поражен, иако је раније изгледало да је постојан и да сам по себи нешто представља. Тако је чежњом за већим покорио и поразио друге, уздајући се у њихово прекомерно безумље, док данас онима, које је раније злобно обмануо, уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, њега газе они што су некад били под његовим ногама, који се сада не горде као што их је овај погубитељ наговарао, него следе смирене, што им је делима показао Сам Спаситељ, и путем смирења задобијају надземаљску узвишеност. 7. Због тога се Бог, који седи на херувимима (в. Јез. 1; 25), данас налази на земљи као Младенац. Иако невидљив и за шестокриле серафиме, који не само да нису у стању да нетремице созерцавају Његову природу него ни Његов сјај и славу због чега крилима засењују очи (Ис. 6; 1), сада бива виђен чулима и открива се телесним очима, јер постаде тело. Онај, што свему поставља границе и којега ништа не ограничава, обухваћен је на брзину начињеним и малим јаслама. Онај што све садржи и све обухвата, био је повијен у мале пелене и спутан обичним повојима. Онај који поседује непресушне ризнице богатства добровољно излаже себе таквом сиромаштву да се њега није нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у пећину и ту бива рођен Онај што је надвремено (безвремено), бестрасно и безначално рођен од Оца. Онај Који је исте природе као и Најузвишенији Отац није се Својим рођењем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само изложио највећем сиромаштву рађајући се у убогој пећини него је, будући још у утроби, примио и крајњу осуду какву наша природа носи још од самог почетка, убрајајући се и уписујући међу слуге (в. Лк. 2; 4-6) Онај Који је господар васцеле твари, ни на који начин не чинећи служење (ропство) нечаснијим од господарења, боље речено, показујући да су слуге часније од тадашњег господара, уколико разумеју величину благодати и бивају јој покорни. јер се онај који је тада био земаљски господар, није придружио Цару небеском, али су то учинили сви његови потчињени. Њима се није прибројао онај што је тада господарио на земљи, него Господар небески. 8. На једном месту Давид, који је богоотац због данас Рођеног од његовог рода, ускликује Богу: Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс.119; 73). Због чега он то каже? Зато што само Створитељ може подарити истинско сазнање. Када човек спозна и постане свестан оне части коју је наша природа примила од Бога јер ју је по Свом образу створио Својим рукама, када схвати Његово човекољубље, он ће Му притећи, послушати и научити Његове заповести. Колико ће више то учинити ако спозна, према својим могућностима, ову велику тајну нашег стварања и призива? Када је Својом руком од земље створио нашу природу и од Себе у њу удахнуо живот, Онај Који је све остало створио једном речју, дозволио јој је да се управља по сопственим помислима, јер је створена као разумна и са слободном вољом. Будући усамљена и обманута наговором лукавога, није била у стању да се одупре насртају и очува оно што јој је својствено и посрнула је према ономе, што јој је противно. Услед тога, Он Својом руком не само да је чудесно васпоставља него је и задржава, не само тако што је Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи у њу и нераздељиво сједињује са њом тако што се од жене рађа као човек и истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коју је Он створио у прародитељима и примајући је од Дјеве како би створио новог човека. 9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имајући удела у старом човеку и наслеђујући његову кривицу, не би у Себе могао примити пуноћу непропадљивог Божанства и постати извор неоскудног освећења, тако да преизобиљем силе није опрао само нечистоту прародитеља насталу услед греха, него ју је поседовао довољно и за освећење потомака. Као што за стално напајање великог града не би била довољна вода сакупљена у посудама, него је потребно да град има сопствени извор воде и у том случају никада неће бити принуђен да се због жеђи преда непријатељу, тако ни за стално освећење свих не би могао бити довољан ни човек ни свети ангео који су причасношћу задобили њима својствену благодат, него је било неопходно да твар сама у себи поседује извор како би они који му приступају и пију са њега остали непобедиви за слабости и недостатке које су се у њој (твари) укорениле. Због тога није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Исус Христос и спасао нас, постајући ради нас човек остајући при том и непроменљиви Бог. Градећи сада Нови Јерусалим и подижући Себи храм од одухотвореног камења, сабирајући нас у освештану и васељенску Цркву, Он у њеном темељу, а то је Сам Христос (в. Еф. 2; 20), утврђује непресушни извор благодати. Због тога се пуноћа живота, господарска и вечнопостојећа, свемудра и свемоћна природа сједињује са оном природом која је услед непромишљености била обманута, услед немоћи била поробљена од лукавога, док је због лишености божанског живота била бачена у адске дубине, како би у њу унела мудрост, силу, слободу и безгранични живот. 10. Осврните се на непосредна знамења овог неизрецивог сједињења и корист која отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда је следила мудраце и заустављала се онда када се и они зауставе, а када се они крећу, и она напредује заједно са њима, боље речено, она их сама подстиче и позива на пут као њихова предводница и путеводитељка. Она им је била путеводитељка када су се кретали, када су одмарали своја тела и она сама се заустављала и остајала на свом месту, јер би се, у случају да их напусти, узнемирили помисливши да је престала да их води, као што су се и узнемирили када се, по доласку у Јерусалим, сакрила од њих (в. Mт. 2; 2-9). 11. Зашто са она сакрила када су стигли (у Јерусалим)? Зато, да распитивања (мудраца) не би изазвало сумњу у ове гласнике Христа Који се тада родио по телу. Будући да су тражили да од Јудеја дознају где ће се, по свештеним пророштвима, родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не тражимо више од Јудеја оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо небеско учење како не бисмо отпали од вишње благодати и изливања светлости. Када су изашли одатле (из Јерусалима), звезда их је обрадовала јер се поново појавила и пошла испред њих док не дође и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2; 9), а затим су се сви заједно поклонили земаљском и небеском Младенцу. Она је, уистину, најпре њих привела као дар за дан рождества Богу Који се родио на земљи, а захваљујући њима и Асирце, као што каже Исаија: У то ће време Израиљ бити трећи с Мисирцима и Асирцима, и биће благослов посред земље (Ис. 19; 24), што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоњење мудраца непосредно је сменило Његово бекство у Египат, којим је истерао идоле (из Египта), а након повратка одатле Он је, међу Израиљем, изабрао народ достојан старања Божијег. 12. То је, дакле, јасно наговестио Исаија. Они исти мудраци су пали на колена приносећи злато, тамјан и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, који нам је Својом смрћу, чији символ беше смирна, подарио божански живот предизображен тамјаном, као и божанско озарење и Царство, а њега је изображавало злато принето Началнику вечне славе. Због Онога што је данас рођен, пастири и ангели чине заједнички хор, појући Му исту песму и заједничку мелодију, не зато што су ангели узели у руке пастирске фруле, него зато што су пастири били обасјани ангелском светлошћу и обрели се усред војске небеске, научивши се од ангела песми небеској или, боље речено, истовремено земаљској и небеској, јер благовесте: Слава на небесима Бо1у, и на земљи мир (Лк. 2; 14). Онај, што обитава на висини и господари небеским висинама, сада за свој престо има земљу и на њој се прославља исто онако, као што Га тамо прослављају ангели и светитељи Његови. 13. Шта је, међутим, било узрок овог заједничког славословља ангела и људи, и каква је то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за људе? Не бојте се, каже, јер вам ево јављам радост велику која ће бити свему народу (Лк. 2; 10). Шта је то дакле било, и каква је та васељенска радост? Послушај до краја песму благовесника и сазнаћеш, јер каже: Мир, међу људима добра воља, јер је Бог, Који се разгневио на људски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу да би им донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем. "Гле", каже, "није се родио нама, ангелима, јер се на земљи сада види Онај Којем ми кличемо на небесима, него вама, људима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидовом". 14. Шта, дакле, жели тај мир присаједињен Божијем благовољењу (доброј вољи). Мир, каже, међу људима добра воља. И раније су се много пута показивали примери мира према људима, јер је и Мојсеју Бог говорио... као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33; 11), па се и Давид нашао у Његовом срцу (в. Пс. 89; 20). Он је и читавом роду јудејском подарио символе мира, будући да је због њих сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз огањ и помрчину (в. 5. Мојс. 4; 10-11), али не показујући благовољење, јер је благовољење сама по себи угодна, претходећа и савршена воља Божија. Савршена и претходећа воља Божија није доброчинство према одређеним људима или према једном племену, јер то није савршенство. Иако је Бог многе називао синовима, само је један био "по Његовој вољи" (Мт. 3; 17), као што је и много пута даривао Свој мир, али је само један онај мир са којим је сједињено и Његово благовољење и који се кроз оваплоћење Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменљив дарује сваком народу и свакоме ко га жели. 15. Тај мир, браћо, сачувајмо колико год је могуће и за саме себе јер смо га примили као наслеђе од данас рођеног нашег Спаситеља, који нам је даровао духа усиновљења, услед чега постајемо наследници Божији и санаследници Христови (в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавајући оно што је Њему угодно (в. Филипљ. 4; 18), будући целомудрени и говорећи истину, творећи правду, истрајно и једнодушно на молитви и мољењу (Дела ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима собом, потчињавајући тело духу, по савести прихватајући начин живота и имајући у себи доличан и непорочан поредак помисли, јер ћемо на тај начин окончати истински унутрашњи раздор што постоји у нама. Будимо у миру и једни са другима: Подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из љубави као што је и Христос, само из љубави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На тај начин ћемо, уз Његову помоћ и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути врлинама, имати живљење на небесима (Филипљ. 3; 20), на основу чега са надом очекујемо ослобађање од пропадљивости (Рим. 8; 21) и наслађивање небеским и вечним добрима, као чеда небеског Оца. 16. Нека сви ми задобијемо то ослобођење и наслађивање будућим доласком и јављањем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којему доликује слава у векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  12. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека.
  13. Познати руски духовник о. Андреј Овчиников написао је овај текст уочи Свете Тројице. Извор:http://www.pravoslavie.ru/103950.html Превод са руског језика:А.Ж. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека. View full Странице
  14. Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. Из архиепископије Паљење бадњака испред цркве Ружице 06.01.2017 - 19:32 Божићни поклони малишанима на лечењу у Тиршовој 06.01.2017 - 16:30 више Вести са Косова и Метохије Бадњи дан на Косову и Метохији 06.01.2017 - 23:32 У Ђаковици нападнут аутобус са расељеним Србима 06.01.2017 - 17:59 више Вести из епархија Бадњи дан у Крагујевцу (фото) 06.01.2017 - 23:49 Владика тимочки Иларион: Христос је међу нама, данас као младенц - и јесте и биће! 06.01.2017 - 23:45 Бадњи дан у Зајечару 06.01.2017 - 23:36 Бадњи дан у Новом Саду 06.01.2017 - 23:18 Бадњи дан у Митрополији црногорско-приморској 06.01.2017 - 23:02 више Вести из православних помесних Цркава Владимир Путин честитао божићне празнике Предстојатељ Украјинске Православне Цркве служио на Бадњидан у Кијево-печерској лаври Патријарх Кирил одслужио Литургију на Бадњидан више Вести из хришћанског света Папа честитао Божић православним верницима ССЦ осудио терористичке нападе у Истанбулу У Риму одржан концерт у спомен на жртве авионске катастрофе више Слава Теби Господе што си се родио! Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. 53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4] 54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се. 55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији. Напомене: Марк. 15, 39. Ис. 2, 4 Упор.Дела. ап. 19, 19-20. 1Кор. 2, 8. Превео С. Јакшић наставак текста на линку
  15. Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. Из архиепископије Паљење бадњака испред цркве Ружице 06.01.2017 - 19:32 Божићни поклони малишанима на лечењу у Тиршовој 06.01.2017 - 16:30 више Вести са Косова и Метохије Бадњи дан на Косову и Метохији 06.01.2017 - 23:32 У Ђаковици нападнут аутобус са расељеним Србима 06.01.2017 - 17:59 више Вести из епархија Бадњи дан у Крагујевцу (фото) 06.01.2017 - 23:49 Владика тимочки Иларион: Христос је међу нама, данас као младенц - и јесте и биће! 06.01.2017 - 23:45 Бадњи дан у Зајечару 06.01.2017 - 23:36 Бадњи дан у Новом Саду 06.01.2017 - 23:18 Бадњи дан у Митрополији црногорско-приморској 06.01.2017 - 23:02 више Вести из православних помесних Цркава Владимир Путин честитао божићне празнике Предстојатељ Украјинске Православне Цркве служио на Бадњидан у Кијево-печерској лаври Патријарх Кирил одслужио Литургију на Бадњидан више Вести из хришћанског света Папа честитао Божић православним верницима ССЦ осудио терористичке нападе у Истанбулу У Риму одржан концерт у спомен на жртве авионске катастрофе више Слава Теби Господе што си се родио! Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. 53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4] 54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се. 55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији. Напомене: Марк. 15, 39. Ис. 2, 4 Упор.Дела. ап. 19, 19-20. 1Кор. 2, 8. Превео С. Јакшић наставак текста на линку View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...