Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гори'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 160 results

  1. Član 62 Vjerski objekti i zemljište koje koriste vjerske zajednice na teritoriji Crne Gore koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, i za koje ne postoje dokazi o pravu svojine vjerskih zajednica, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. Vjerski objekti koji su izgrađeni na teritoriji Crne Gore zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine, a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. Član 63 Organ uprave nadležan za poslove imovine dužan je da, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, utvrdi vjerske objekte i zemljište koji su, u smislu člana 62 ovog zakona, državna svojina, izvrši njihov popis i podnese zahtjev za upis prava državne svojine na tim nepokretnostima u katastar nepokretnosti. Organ uprave nadležan za poslove katastra je dužan da, upis prava iz stava 1 ovog člana izvrši u roku od 60 dana od dana podnošenja zahtjeva. Član 64 Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o pravnom položaju vjerskih zajednica („Službeni list SRCG“, broj 9/77). Član 65 Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom listu Crne
  2. Ове године новогодишње и божићне дане верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве дочекали су на улицама у многим градовима Црне Горе. Празнично расположење је било укаљано усвајањем Закона о слободи вјероисповести од стране црногорске Скупштине којим се дискриминише положај Српске Цркве у Црној Гори. Посебну пажњу и опасност изазивају чланови Закона којима се црногорској власти даје могућност да национализује имовину Српске Цркве, у шта спадају и храмови и манастири - вишевековни чувари српског идентитета на канонској територији Српске Православне Цркве. С тим у вези, 21. јануара ове године на телевизији СПАС приказана је емисија „До саме сржи”, током које је одржан округли сто на тему „Ко раздваја Цркву на Балкану?”. По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској Духовној Академији, Николај Сапсај. Учесници округлог стола, међу којима је био и јеромонах Игнатије (Шестаков), размотрили су актуелна питања о положају СПЦ у Црној Гори. Било је речи о делатности председника Црне Горе, о усвајању спорног Закона о слободи вјероисповести, и о томе како народ у Црној Гори, региону и свету брани светиње Српске Цркве, као и колики је значај Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у решавању ове спорне ситуације. Током емисије покушано је да се направе паралеле са ситуацијом у Украјини, где се канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије такође налази у тешкој ситуацији. Говорећи о паралелама, отац Игнатије је истакао да Митрополија црногорско-приморска није исто што и Украјинска Православна Црква, јер ова друга има широку аутономију, док Митрополија има статус као и свака друга епархија Српске Цркве, што ни на који начин не умањује значај проблема са којима се суочавају канонске помесне Цркве у Украјини и Црној Гори. Пред крај емисије прочитане су речи подршке из Патријарашке и Синодалне посланице (Руске Православне Цркве) у вези са ситуацијом у Црној Гори. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион je 17. јануара 2020. године предводио зајечарску Крстовданску литију у знак подршке верном народу Црне Горе. Мирном шетњом главним улицама града, од Саборног храма до градског Трга и назад до црквене порте, више хиљада људи из читаве Епархије исказало је противљење доношењу дискриминаторног Закона о слободи вероисповести који је недавно ступио на снагу у Црној Гори. Молитвени ход завршен је пред Саборним црквом Рођења Пресвете Богородице где је служен молебни канон Пресветој Богородици. Након молебна, бројном народу обратио се Епископ Иларион који је најпре заблагодарио Господу који сабира слуге своје у борби за истину и правду. „Ово наше окупљање гледа живи и васкрсли Господ, гледа на срца наша и зна да смо овде ради истине и правде“ – рекао је Владика. Потом је позвао све сабране да наставе достојанствено, хришћански и молитвено да се боре против безакоња које се издаје за закон. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. јануара 2010. године у Саборној цркви у Београду молебан за спас српског народа у Црној Гори и у свим српским земљама. Свјатјејшем Патријарху г. Иринеју саслуживало је братство храма са старешином протојерејем-ставрофором Петром Лукићем. Молитвено је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. После одслуженог молебана предстојатељ Српске Цркве се обратио српској православној свeтосавској омладини која је испунила храм. У својој беседи Свјатјејши је укратко подсетио на страдања српског народа кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим збг доношења Закона о слободи вероисповести. „Да Господ отклони искушења која су се наднела над српским народом, а посебно над нашим народом у Црној Гори и на Косову и Метохији," помолио се патријарх Иринеј и додао да је страшно оно што се данас дешава у Црној Гори јер се један део народа одриче свог порекла и своје историје. „Њихова је ствар шта ће бити. Нека буду Црногорци или остало што желе, али нека не прогоне Србе, нека оставе српски народ, а посебно српске светиње, казао је патријарх Иринеј. Свјатјејши је додао да држава никад није била власник црквене имовине ни код нас у Србији, ни у Црној Гори и „да Црква нема шта да доказује. Она је одувек била власник свога имања, заједно са народом,“ нагласио је предстојатељ Српске Цркве. У свем злу које се дешава, има нешто радосно и веома лепо. Свјатјеши је, наводећи рећи владике Његоша: „Удар нађе искру у камену", казао да се на велико чуђење и дивљење дигла на ноге цела Црна Гора. „Пробудила се Црна Гора и у верском и у националном погледу. Дошло је народу до свести о значају и улози вере и Цркве, и када је то доведено у питање покренуо се народ да брани своје светиње," казао је Патријарх. „Молимо се Богу да уразуми црногорске власти, да их призове себи, јер то што чине није добро ни за њих ни за било кога живог. Не може се против Истине Божје. Читав свет увиђа. Црква Православна, Цариград, Јерусалим, Антиохија и Александрија, па чак и римски Папа, дигли су свој глас против одлуке црногорских власти, али они, заблудели у својим жељама, као да не чују, као да су слепи и не виде шта им трезвен свет говори. Надамо се да ће то увидети док није касно, а ми који на овакав начин протествујемо, чинимо то на хришћански, јеванђељски начин - да својим понашањем не изазовемо ни једну сузу. И да знамо да је правда Божја на нашој страни!" Молебану у Саборној цркви претходила је протестна шетња у организацији студената Београдског универзитета, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Шта мислите да ли би било корисно покренути потписивање петиције за покретање референдума о укидању закона "о вјерским слободама"? Покренуо сам ту причу на Фејсбуку али се људи боје да би референдум могао бити намештен. С друге стране жалба Уставном суду на овај закон је наивно веровање да ће Мило, који је на конгресу своје странке прошле године најавио стварање аутокефалне црногорске цркве и под чијом контролом су сви из Уставног суда пустити да тај суд обори закон који је он донео по цену хапшења посланика са имунитетом и протеста који су сад широм Црне Горе. Природно је да енергија протеста временом спласне. Мило Ђукановић сигурно на то рачуна. Он који је владао и влада и даље Црном Гором, на не баш демократски начин и то готово 3 деценије, тешко да ће сићи са власти због мирних протеста литија ма колико да су масовне. Па и да он лично сиђе са власти то није гаранција да ће закон бити повучен, јер ће сигурно остати његови људи на власти. Лично мислим да је референдум последњи легалан начин борбе за очување имовине СПЦ и укидање лудог закона. Такође мислим да овај референдум не би био попут онога за отцепљење Црне Горе, када је пола народа било за, пола против, па се уз неких пар хиљада гласова преломило. Јер многи који су тада били за Мила данас више нису. Такође многи који имају српски идентитет нису били против независне Црне Горе. Али данас је ситуација на терену другачија. Многи који су чланови Милове партије шетају по градовима Црне Горе у литијама, па чак и припадници других конфесија подржавају борбу народа за очување својих светиња. Мило би могао да лажира можда и 50 000 гласова али и то је превише, али да лажира 300 000 тешко.
  6. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је 17. јануара 2020. године, у храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, Молебни канон Пресветој Богородици, ради подршке верном народу за очување светињâ у Црној Гори. Владици Исихију су саслуживали свештеници Епархије бачке. Молебном канону молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Епископа бачког Иринеја После молитве, Преосвећени владика Иринеј предводио је Литију од Успенског храма, преко Трга слободе и Змај Јовине улице, до Саборне цркве. Беседећи у Светогеоргијевском храму, Епископ бачки је поручио да је једини циљ и смисао овог молитвеног сабирања пружање подршке нашој браћи и сестрама по вери. Већинска Црна Гора је против овог незаконитог псеудозакона, који директно удара на основна права наше Српске Православне Цркве, односно њених епархија на територији данашње Црне Горе. Молитвено, тихо, достојанствено, мирно, ненасилно протестовање против таквог закона је морална дужност и морални императив. Ми, овим путем и на овај начин, молитвено се обраћајући Господу, Пресветој Богородици, светим угодницима Божјим, а затим вршећи литије, исказујемо своју солидарност, своју састрадалну љубав и своју наду и увереност да ће, ако Бог дâ, правда и истина тријумфовати над сваким обликом неправде, истакао је Епископ бачки. Једним срцем и једним устима појући, верни народ Епархије бачке, предвођен својим Архијерејем, пружио је молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори, који се боре за очување светињâ Српске Православне Цркве и противе се дискриминаторном „Закону о слободи вероисповести (!) и правном положају верских заједница” у Црној Гори. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, 17. јануара, на празник Светог Јевстатија I Архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака. Прије Литургије владика Амфилохије је у чин расе и камилавке замонашио искушеника ове обитељи Тодора, давши му име Анастасије по Светом преподобномученику Анастасију који се слави 22. јануара. Владика је казао да је ова света обитељ добила новог Христовог свједока – монаха Анастасија што значи Васкрсенко, да би силом Христовог васкрсења испунио себе и свој живот и посвједочио Христа духовним огњем вјере, богољубља и братољубља. Високопреосвећни Митрополит је казао да је послање свих који су били Христови кроз вјекове, који су били свједоци живога Бога, да Га свједоче и да носе Његов крст, по ријечима Христовим да их шаље као јагањце међу вукове. „Тако су и оних првих 12 апостола, као и послије њих седамдесет апостола, кренули су за Христом одрекли се себе и послужили су Га и животом својим, ријечима и дјелима, а многи и мученичком смрћу, казао је владика подсјетивши да је и Михољска Превлака мјесто гдје су кроз вјекове живјели свједоци Христови још од времена римског императора проклетога цара Дукљанина, који је убијао и од хришћана отимао имовину. Подсјетивши да данас прослављамо Светог Јевстатија Превлачкога, овдашњег епископа, којег је Свети Сава поставио, а који се првобитно у манастиру Хиландару подвизавао, владика је казао да је он овдје био светионик и свједок Христов, да би потом отишао у Жичу, Пећку патријаршију и постао међу првим српским архиепископима, послије Светога Саве и Светога Арсенија: „Свети Јевстатије дивни свједок Христов, послан од Господа, посвједочио је Господа својим животом, дјелима и свједочи га до наших времена својим присусутвом и светим споменом и у Пећкој патријаршији и овдје.“ Митрополит је казао да иако смо се надали да у ова наша времена неће бити више тих проклетих царева Дукљана, Хозроја, гонитеља Цркве персијских, Црква Христова је кроз сву историју на крсту и распећу кроз вјекове у свим земаљским народима, гоњена и прогоњена, и да је то остало до наших времени. „Ево данас нови цареви Хозроји и Дукљани гоне и прогоне Цркву Божију, отимају, хоће да обесвећују храмове као што су то чинили проклети цар Дукљанин и Хозроје. Донијет је и код нас безакони закон од Владе Црне Горе, који је истовјетан са законом који је владао за вријеме проклетог цара Дукљанина и према коме се управљао Хозроје, пагански, безбожни цар персијски.“ И у 21. вијеку се наставља та прича, казао је Митрополит, али Црква Божија и душе просвећене свјетлошћу истине Божије остају вјерне Христу Господу и наш народ, који се духовно пробудио и васкрсао, окупља се око светиња Божијих. Говорећи о погубности богоубилачког и братоубилачког духа који се прво послије Октобарске револуције зацарио у Совјетском Савезу, а касније пренијет и код нас, током и послије Другог свјетског рата, Високопреосвећни Митрополит је казао да се тај богоубилачки и братоубилачки дух наставља данас у Црној Гори и проглашава за идентитет и будућност Црне Горе: „Из богоубилачког и братоубилачког духа се рађају и ови закони – безакоња која се намећу Црној Гори и преко тога повратак проклетом цару Дукљанину и Хозроју, безбожном цару персијском.“ Нагласио је да се данашња црногорска химна први пут пјевала од стране Секуле Дрљевића у Старој Градишки: „И ова Црна Гора која се данас ствара са тим безакоњима, није Црна Гора 13. јула, већ је то фашистичка Црна Гора 12. јула Секуле Дрљевића из Старе Градишке гдје је било крваво братоубилаштво од стране фашиста. Да се помолимо Богу да уразуми оне који данас владају Црном Гором, да не настављају то злокобно дјело братоубиства и богоубиства у своме народу, него да се врате оном изворном хришћанском духу који је овдје владао вјековима, а којим је саграђено у Црној Гори све што је саграђено и сачувано кроз вјекове, и којим су живјели сви они велики свједоци вјере Христове, и богуљубља и братољубља.“ Помоливши се да се данашњи властодршци откажу од духа персијског цара Хозроја паганског и проклетога цара Дукљанина, да се ослободе духа затрованог брозомором, духом богоубилаштва и братоубилаштва, Митрополит је позвао све да поново заживимо духом Јеванђеља, духом љубави према Богу, који јесте љубав, и једни према другима – христоликој љубави: „То је љубав коју Црква свједочи и сви свети мученици кроз вјекове, од Превлачаких до Преподобног мученика Анастасија, чије име је примио наш досадашњи Тодор, па до свих осталих који су за Христа пострадали, носећи Његов часни крст живећи сагласно Јеванђељу.“ Владика је благосиљао и пререзао славски колач у част Св. Јевстатија Превлачког Архиепископа српског који је слава хора Светог Јевстатија из Будве, а након Литургије је освештао звоно које је приложио Виталиј Послшиков из Вороњежа. Благословећи приложника и његову породицу, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да овај посебни дар спаја древни Вороњеж и ово вјековно сабиралиште на Михољској Превлаци, Русију и Црну Гору, и свеукупни словенски народ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. (О) убавој нам Црној Гори… Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602 Пише Дарко Ристов Ђого Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било. НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа. Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао. У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом. ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација. Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека. СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана. Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако. „Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!). Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад. Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења. Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна. Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна. „Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“ Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи
  9. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  10. Поштованом г. Доналду Ј. Трампу Председнику Сједињених Америчких Држава 1600 Pennsylvania Avenue NW Washington, DC 20500 Поштовани господине Председниче, Част нам је да Вас у име епископа у Сједињеним Америчким Државама, чланова Епископског савета Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, поздравимо у време Божићњих празника, молећи се да Вас ово Наше обраћање затекне у добром здрављу, на освитку Нове године и Нове деценије. У вези са приложеним Саопштењем, желимо приволети Вашу хитну пажњу на оштру злоупотребу верских слобода и права на посед имовине у Републици Црној Гори. Након што је Скупштина Црне Горе усвојила „Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“, дошло је до бруталног сукоба са мирољубивим хришћанским православним демонстранатима, који су само желели да заштите своје светиње од насилног отимања. Стиче се утисак да је овај закон само изговор за конфискацију верских објеката подигнутих пре 1918. године, за које не постоји званична документација о власништву. У случају традиционалних вера, попут Православне Цркве, која има историјско присуство које обухвата период од осам векова, то подразумева губитак верског наслеђа и културне баштине. Господине Председниче, великодушно Сте учинили верску слободу главним приоритетом Ваше спољне политике. У име наших верника, српско-америчких грађана и становника Сједињених Америчких Држава, позивамо Вас, нашу владу и њене институције, као и све невладине секторе који надгледају међународну верску слободу и људска права, да интервенишу код владе Црне Горе, да под хитно престане и одустане од прогонства које чини по верској основи, и од одузимања, вековa старих, богомоља. С поштовањем, +ИРИНЕЈ Епископ источноамерички Српске Православне Цркве Саопштење за јавност Епископског савета Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци Либертивил-Чикаго, 27. децембра 2019. године Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са усвајањем предлога Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци овим путем упућује подршку свој Православној Цркви у Црној Гори на челу са њеним архијерејима. Закон којим представници власти у Црној Гори намеравају да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину нарушава правим власницима, пре свега православним епархијама у Црној Гори, историјско право на њихове вековне светиње. Наш Епископски савет дела у земљама Северне, Средње и Јужне Америке у којима се овакви закони каквим прибегавају црногорске власти сматрају нарушавањем људских и верских права јер они нису у складу са стандардима савремених демократских држава, а косе се и са препорукама Венецијанске комисије. Због тога смо се данас обратили и администрацији Сједињених Америчких Држава и влади државе Канаде указујући на антидемократски карактер и последице Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница који грубо нарушава континуитет, идентитет и вековна права Цркве. Обраћамо се државним властима Црне Горе захтевајући да ослободе из затвора све који су ухапшени због одбране својих светиња од државног терора и незаконитог отимања имовине. Стога, стајући у одбрану верских права у Црној Гори, Епископски савет позива државне власти Црне Горе да одмах престану са терором над Црквом, њеним свештенством и верним народом. Славећи Рођење Христово, молимо се свеблагом Господу Цару мира, да пошаље мир, јединство и поштовање људских права у Црној Гори, као и у свој васељени. Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, председник Епископ канадски Митрофан Епископ западноамерички Максим Епископ источноамерички Иринеј Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У суботу 11-ог јануара 2020. године када прослављамо 14.000 мученика Витлејемских, у Мркоњић Граду је у послијеподневним часовима одржана литија подршке братском народу и Српској Православној Цркви у Црној Гори која страда од стране неразумних властодржаца који доносећи закон о „слободи вјероисповијести“ настоје да одузму од СПЦ управу над црквеном имовином. Звучни запис беседе Литија је образована испред Храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старог храма) и кретала се према храму светог Саве (новом храму). У литији су на рукама свештеника ношене мошти светих преподономученика Медљанских. По доласку у храм светог Саве извршен је чин Молебна са каноном Пресветој Богородици Заштитници и брзој Помоћници од свих искушења, којег је предводио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије. Након Молебна Епископ Сергије поздравио је присутно свештенство и вијерни народ ријечима којима је изразио побједу Православља Васкрсењем Христовим и поручио свима са овога светога мјеста да се наоружамо оним јединим и истинским оружјем, Крстом Господњим којим је побиједио смрт и највећег непријатеља људског рода-ђавола и кога поготово никаква људска сила ни власт не може надвладати. Извор: Радио Светигора
  12. Епархија Рашко-призренска вечерас је у овим божићним празничним данима у Грачаници организовала литију братске солидарности са нашом Црквом и верним народом у Црној Гори који већ данима изражавају мирни протест против дискриминаторног закона о вероисповести. Српски православни народ на Косову и Метохији дубоко осећа братску солидарност са нашим народом на просторима Црне Горе и посебно са нашим архијерејима који су увек били међу првима да нам овде помогну у најтежим тренуцима. Након недавно одржане литије и молебана у Новом Пазару Епископ Теодосије повео је вечерас уз црквене песме и барјаке литију која се кретала од центра Грачанице до манастирске порте, где је одржан пригодан молебан за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ у Црној Гори као израз братске солидарности Срба са Косова и Метохије. У Литији и молебану је учествовало око пет хиљада верника. У Литији је са Владиком Теодосијем било више свештеника, монаха и монахиња из више крајева Косова и Метохије. У својој беседи пред окупљеним верницима Владика Теодосије је нагласио да "и са овог најсветијег места, још једном сви заједно, изражавамо братску солидарност са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом у Црној Гори, упућујући речи подршке нашег народа са Косова и Метохије, напомињући да чувајући своје светиње чувамо своју веру, свој идентитет и своју историју. У нашим светињама оваплоћена је наша вера и наша нада, и зато их са толиком љубављу чувамо, и никоме их не дамо." Уз песму црквеног хора из Косовске Митровице и појање грачаничких монахиња целокупни догађај имао је искључиво духовни карактер мирног изражавања неслагања са дискриминаторним законом којим црногорске власти покушавају да одузму најважније светиње од наше Цркве уз процес негирања српско-црногорског православног идентитета којег је Црна Гора вековима била непоколебиви стожер. У наставку следи интегралан текст беседе Владике Теодосија након молебана пред манастиром Грачаница: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Ево, неколико дана након наше литије у Новом Пазару, у ове радосне божићне дане, сабрали смо се и овде у Светој Грачаници. И са овог најсветијег места, још једном сви заједно, изражавамо братску солидарност са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом у Црној Гори, упућујући речи подршке нашег народа са Косова и Метохије, напомињући да чувајући своје светиње чувамо своју веру, свој идентитет и своју историју. У нашим светињама оваплоћена је наша вера и наша нада, и зато их са толиком љубављу чувамо, и никоме их не дамо. Можда други и не знају, колико нама овде на мученичком Косову и Метохији, значе наше светиње, и колико су нам значиле у историји, а које су нам оставили наши свети преци. Оне нам посебно значе у овим годинама невоља и искушења, које пролазимо како би очували наше народно јединство и нашу решеност да останемо своји на своме, да не изгубимо своје име, своју част и своје достојанство. Обнављајући наше порушене светиње на Косову и Метохији, показали смо јасно да се никада не смемо одрећи онога што нас је вековима повезивало и спајало. Чувајући наше светиње, међу којима посебно сија ова прелепа задужбина Светог Краља Милутина, ми чувамо себе као народ Божији, као децу Светог Саве. Дубоко греше они који мирне молитвене скупове у Црној Гори и другде, покушавају да виде као политичке, или као националистичке. Ми се овде нисмо скупили ни на политичкој, ни на страначкој основи. Сакупили смо се као браћа и сестре, који се иначе сабирамо на нашим светим литургијама, као православни хришћани, који славе своје крсне славе, и чувају своју веру, и духовно наслеђе, као највеће благо које нам је од Бога дато. Стога, све ове године и на Косову и Метохији улажемо напоре да мирним путем, у сарадњи са свим људима добре воље, обезбедимо заштиту и наших светиња на овом простору, како би биле не само на понос и учвршћење јединства нашег народа, већ и места која нас повезују са свима онима који овде са нама живе. Зато, данас, и са овога места, апелујемо на власти у Црној Гори да ослушну глас већине свог народа, своје Цркве, која је кроз велике светитеље као што су Свети Петар Цетињски и Василије Острошки, крепила народ у најтежим искушењима, и да повуку спорни закон и испоштују права и слободе наше Цркве у Црној Гори. Истовремено апелујемо на све локалне и међународне представнике у региону, да се правда може градити само у међусобном поштовању, а нипошто у негирању онога што припада другима, и да су људска и верска права најважнији темељ сваког цивилизованог друштва. Поздрављајући братски, у своје име, и у има свих вас овде окупљених, наше Владике: Амфилохија, Јоаникија, Атанасија, Димитрија и Методија, њихово храбро свештенство и одано монаштво и верни народ, изражавамо дубоко дивљење пред њиховим примером који и нас храбри да једино, заједно са Господом Христом и Његовом Црквом, можемо да се мирно, али одлучно, супротставимо свакој неправди овога света. Својом храброшћу и достојанством они су данас пример свима нама и сијају у целом хришћанском свету. БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО и подарио вам мирне и благословене божићне празнике, као и благословену наступајућу Нову годину. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  13. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  14. По благослову епископа крушевачког господина Давида, у суботу 4.јануара 2020.године, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија одслужен је Молебан за нашу страдалну браћу, свештенство, монаштво и верна чада Српске Православне Цркве у Црној Гори. Молебан је служен у присуству великог броја свештеникâ, монахâ и верног народа нашег града Крушевца, као и целокупне епархије крушевачке. По обављеном Молебану, свештенсво и народ су прошли улицама града Крушевца у Крсном ходу до споменика Косовских јунака. Извор: Епархија крушевачка
  15. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, у суботу 04. јануара 2020. године, у Нишу је одржан Молебан и Крсни ход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори. Звучни запис беседе Молитвени скуп отпочео је Вечерњом службом у препуном храму Светог цара Константина и царице Јелене. У наставку служен је Молебан, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније. Потом је уследио Крсни ход до храма Светог Власилија Острошког Чудотворца у нишком насељу Дуваниште. Велики број грађана Ниша и верника из свих крајева Епархије нишке је молитвено, достојанствено и мирно ходао улицама града Ниша, у знак подршке својој браћи у Црној Гори. На платоу испред храма Светог Василија служен је Акатист овом Божјем угоднику. На крају се присутнима обратио Преосвећени Владика, позвавши све да се у овим празничним данима непрестано молимо за нашу Цркву и наш народ у Црној Гори. Извор: Епархија нишка
  16. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. У сусрет светлом Празнику, Рођења Христовог, 4. јануара 2020. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем на челу, одржао је седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори; Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Седници су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи ремезијански Стефан и диоклијски Методије. Непосредни повод за ову проширену Синодску седницу било је доношење антиуставног и антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница који би правилније било назвати Законом против Православне Цркве у Црној Гори. Са жалошћу је констатовано да је доношење овог Закона већ изазвало многобројне негативне последице у Црној Гори и ширем региону. Свети Архијерејски Синод са Високопреосвећеним и Преосвећеним архијерејима изразио је пуно разумевање за оправдану узнемиреност верујућег православног народа у Црној Гори и дао пуну подршку његовом мирном хришћанском отпору неправди коју Цркви и народу наноси поменути већ изгласани антидемократски и дискриминаторски Закон. Наиме, овим Законом се омогућава отимање и скрнављење светињâ и гажење завештања њихових светих ктитора и задужбинара који су их Богу и Цркви посвећивали, а не било којој држави или власти. До сада се показало да су свенародна окупљања, поводом речене неправде, имала изричито црквени карактер и зато је неопходно да се и убудуће избегну било какве политичке или страначке злоупотребе ових јединствених народних сабрања. Очигледно је да поменути Закон без преседана продубљује већ постојеће поделе и сукобе у црногорском друштву. Свети Архијерејски Синод са ове проширене седнице још једном апелује на државне органе Црне Горе да буду свесни своје одговорности пред историјом и будућношћу и да преиспитају свој став о верским правима и слободама својих грађана и већинске Цркве у Црној Гори. Српска Православна Црква и њене епархије у Црној Гори ће свим расположивим законским и правним средствима штитити верска права и слободе и истовремено позивати све релевантне чиниоце на обнову свестраног дијалога по овом надасве важном и осетљивом питању. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Желећи да сви дамо свој молитвени допринос у наставку борбе против зла и неправде, који су озакоњени у спорном закону којим се угрожавају верска права свих православних у Црној Гори овом приликом обавештавамо сво свештенство, свештеномонаштво и верни народ богоспасаване Епархије нишке да ће од данас па до Бадњег дана, закључно са недељом 5. јануаром, у свим храмовима где за то постоје услови, након редовних вечерњих богослужења, овим поводом бити служен Молебни канон Пресветој Богородици. Повезана вест: Саопштење Епископа нишког г. Арсенија: Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије! Такође молимо подручно нам свештенство да у свакодневним јутарњим и вечерњим богослужењима, као и у Светим Литургијама у предстојећу суботу и на Недељу Светих Отаца - Оце, умноже своје молитве тако што ће у Мирној јектенији, у прозби: „За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, за христољубиву војску...“ уметнути: „...и за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ а исту прозбу, као и обично, завршити речима: „...да им Господ Бог помогне да одоле сваком непријатељу и противнику, Господу се помолимо“. У Сугубој јектенији, у прозби: „Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш...“ треба уметнути „...за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ и прозбу завршити речима: „...и за све православне хришћане“. На Великом входу, такође, помињати православни народ и светиње Црне Горе. Овом приликом позивамо верни народ Епархије нишке да у што већем броју узме учешће у овим молебанима те да умножи своје личне молитве како у храмовима тако и у својим домовима. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, уздајући се у силу Божју која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Епархија нишка
  18. Са великом жалошћу пратимо догађаје који ових дана помрачују празничну радост наступајућег Празника Христовог Рођења како за нашу браћу и сестре православне хришћане у Републици Црној Гори, тако и за нас у Епархији нишкој. Исти услед братске љубави и у наша срца уносе горчину и тугу поводом насилног и неправичног изгласавања дискриминаторског и богоборног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори усмереног против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Са забринутошћу страхујемо због мера које власт у Црној Гори предузима док једнострано, одбијајући сваки дијалог, бесправно укида свако право јединој канонској и историјској Цркви Божијој у Црној Гори. Посебно смо затечени и применом физичке силе црногорске полиције над Црквом, њеним епископима и вернима, и стојећи пред Тајном Божића, не можемо а не увидети сличност у богоборним потезима црногорских власти са дрскошћу којом некада беше заслепљен Ирод. Слично њему који, владајући се по критеријумима „света који у злу лежи“ и у неправди јачега имајући своју „правду“, покуша да насиљем оспори божанско право Витлејемском Богомладенцу насрћући на достојанство Његовог живота, и ми данас видимо обесправљење и несртање на хришћанско достојанство и основно начело слободе вероисповести гарантовано како Уставом Црне Горе, тако и небројеним обавезујућим међународним правним актима. Отуда се усуђујемо да, седећи на катедри Епископа Константиновог родног града, уместо овог „иродовског“ модела силе, неправде и насиља, укажемо на образац за угледање у овој ситуацији модел власти једног светог владара, онога кога је историја због његове мудре владавине овенчала називом „Велики“, а чији је Милански едикт о слободи вероисповести већ 17 векова незаменљиви предложак и темељ сваком државном законодавству које се тиче слободе вероисповести и правног статуса хришћанске Цркве у модерним државама, а који опет овим спорним законом очигледно бива намерно превиђен и занемарен, тиме стављајући савремено црногорско законодавство по овом питању у раван са непросвећеним и варварским државама антике, али и са њиховим сродницама у бруталности и нетолерантности – тоталитарним режимима ХХ века. Стога нудимо текст Константиновог Едикта као подстицај на преиспитивање савести свима који сматрају да су овим законом „демократски“ поставили темеље „модерној држави“ Црној Гори, занемаривши 1700 година старе темеље слободе вероисповести и права верских заједница у хришћанској Европи, и том својом „модерношћу“ постајући апостоли најназаднијих и дискриминаторских тековина далеке богоборне прошлости, у борби са којима је оно што данас називамо цивилизованим светом изнедрило свој идентитет. Таквима Равноапостолни цар Константин Велики поручује: „И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају... нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде... И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и заједници.“ Нека би се и његове молитве и „васпитно карање“ његове речи придружиле молитвама и заступништву Светог краља Јована Владимира, Светог Василија Чудотворца Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, и свих светих од рода нашег у Црној Гори просијалих. Имајући све ово на уму, најсрдачије подржавамо браћу Архијереје у Црној Гори црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом. Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије, а да православном народу у Црној Гори Господ умножи Своју благодат и силу, како би храбро поднео сва искушења и нанету неправду и одолевши сачувао своје светиње у којима се на понос њихових предака вековима слободно прославља Име Божије. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, поздрављамо браћу Архијереје и сав богољубиви народ православни у Црној Гори уздајући се у силу Божију која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...