Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гори'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 73 results

  1. Црквеног одбора храма светог великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско поводом немилих иступа једног дијела једне дубровачке породице. Прилог Радија Светигоре Храм светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Дубровско, власништво је Епархије будимљанско-никшићке Српске православне цркве. Вјековима уназад се на нашој дурмиторској страни сложно служило Богу. Часна прошлост дробњачког племена почива на теократским темељима. Тако је и у срцу дробњачкоме на Пошћењу, Дужима и Дубровску. Црква Божија и наш храм отворени су за све добронамјерне људе који дјелују у складу са правилима пристојног понашања, богослужбеног поретка и канонима мајке Цркве. Сваки добровољни прилог нашем храму у вријемену иза нас није могао бити залог за власнички удио, нити је ико икада за срамоту то постављао као услов. Поједини људи који се на средствима информисања представљају као мјештани села могу, по свим нормама, наступати само у своје име и могу освјетлати или обрукати само свој образ. Иако су сви присутни на поменутом читалачком обраћању за медије били из једне породице, они немају нити одлуку, нити мандат, да иступају у име братства Божовића. Особито је груба изречена неистина да ће у име братстава Пековића, Пићурића, Голубовића и Ћеранића бити потписника у прилог срамног покушаја да се славна светосавска традиција Дробњака сведе на латиничну изневјеру предака и потомака. Ове дубровачке породице нијесу, нити ће било ком свом братственику дати пуномоћје да потписује јалове петиције којима се, гле чуда, од Божије Цркве намерава одузети Божији храм. Једнако право на духовно наслеђе нашег мјеста имају породице Ђурковић, Ђурђић, Гломазић и Маловић. Са благословом надлежног епископа господина Јоаникија изабрани Црквени одбор храма светог великомученика и побједоносца Георгија у дробњачком селу Дубровско, на недељни празнични дан васкршњих Месних поклада позива на уздржање од рђавих мисли и дјела. Постом, молитвом и покајањем расуђујмо. По биједи гријеха га газили, а не по себи и блиставој светосавској традицији нашој. Храм Божији се не може скрнавити мијењањем намјене по нахођењу. Све законске мјере заштите храма и свештених лица, предузећемо у циљу очувања мира међу људима и права на испољавање верских потреба. Честитајући осам векова Светосавке цркве, желимо вам свако добро под милим Богом. Обновимо небеско у селу Дубровско! У име Црквеног одбора Миљан Ћеранић, предсједник Извор: Радио Светигора
  2. Васељенски патријарх Вартоломеј изјавио је да та патријаршија не намјерава да измијени устав Српске православне цркве (СПЦ), нити њене границе, иако неки поистовјећују случај Украјине, гдје је појединим тамошњим црквеним структурама дао аутокефалију упркос противљењу Руске православне цркве, са „Скопљем и Црном Гором“. „Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовјећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вјешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије„, рекао је патријарх Вартоломеј за „Политику“. Он је рекао да су „многе владике СПЦ у страху да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду“ и нагласио: „Увјеравам вас да ствари не стоје тако“. „Разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала митрополију Кијева, а да јој то никад није уступљено, док Србија све што има, то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намјерава да измијени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња„, рекао је васељенски патријарх Вартоломеј. Руска православна црква оптужила је патријарха Вартоломеја да је „упао“ у њено канонско подручје у Украјини и да је „расколничким“ црквеним организацијама дао мимо правила аутокефалност. РПЦ је навела да је за њу, што је и став СПЦ, једина канонска црква на том подручју Украјинска православна црква која дјелује у оквиру Московске патријаршије као аутономна. Патријарх Вартоломеј је, одговарајући на оптужбе да се ставио изнад осталих помјесних црква, рекао да „у свијести православне цркве на постоји „источни папа““, а свакако ни у његовој „мисли и смјерном служењу“. Он је рекао да ће доћи у Београд на јесен, на позив поглавара СПЦ патријарха Иринеја, на прославу осам вјекова од хиротоније Светог Саве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово Високопреосвештенство митрополит француски Емануил боравио је на Светој Гори од 18. до 22. јануара 2019. где је началствовао свеноћнимм бденије у манастиру Панторкратору и Божанском Литургијом у манастиру Ксенофонту. У његовој пратњи налази се Његово Преосвештенство Епископ милетски Максим. Извор: Српска Православна Црква
  4. РЕАГОВАЊЕ У ВЕЗИ СА КОМЕНТАРИМА ИЗЈАВЕ АРХИЕПИСКОПА ПАМФИЛИЈСКОГ ДАНИЛА 12.01.2019._Reagovanje-Mitropolije-na-izjavu-Arh.-Danila.m4a 12. јануар 2019. Изјава Архиепископа памфилијског Данила, који је посљедњих мјесеци био егзарх Цариградског Патријарха Вартоломеја у Украјини, злоупотребљена је у црногорским медијима и представљена је као подршка псевдовјерској политичко-идеолошкој заједници на челу са г. Дедеићем која посљедњих двадесет пет година уноси немир и братомржњу међу православни народ Црне Горе. Његова изјава нема никакве везе са подршком поменутој организацији. У дугачком интервјуу украјинском издању BBC, на питање новинара у којем је поменуто ”дробљење” Православља и могуће актуализовање питања Цркве у Црној Гори и Македонији, Архиепископ Данило је изнио свој став о томе да, цитирамо: ”подржава тезу да сваки народ, који жели да има своју Православну Цркву, треба да има право да је установи и тражи признање од других Православних Цркви. Укључујући и Македонију и Црну Гору”. То је била успутна станица његовог интервјуа, директно изазвана новинарским питањем. У интервјуу се углавном бави питањем Цркве у бившем СССР. Иначе, истоме је већ скренута пажња од стране Васељенске Патријаршије, да се не мијеша у питања која не разумије и која нису у његовој надлежности. Иако сматрамо неопрезним и непрецизним да Архиепископ Данило олако помиње Црну Гору у овом контексту, без истинског познавања овдашње проблематике, суштински, у његовим ријечима нема ништа спорно. Сваки народ који то жели заиста може да тражи независност своје Цркве и иште признање од других Цркви. Тако је аутокефалност прије 800 година добила и Жичка/Пећка архиепископија, односно Пећка Патријаршија, данашња Српска Патријаршија, у оквиру које је Свети Сава основао и Епископију/Митрополију зетску, чија је насљедница данашња Митрополија црногорско-приморска, као и Епископију будимљанску, чија је насљедница данашња Епархија будимљанско-никшићка. Такав процес – тражење аутокефалности, могли би, да то желе, да покрену само истинско свештенство и вјерни народ Црне Горе, а не група идеолошки острашћених људи око Дедеића, које нема никакве везе са васељенским Православљем, као ни са Православном Црквом у Црној Гори времена Краљевине Црне Горе. У вријеме Светога Петра, а и прије и послије њега, сваки православни свештеник и вјерник у Црној Гори желио је обнову јединства Пећке Патријаршије, разореног насиљем Отоманске империје, што нико озбиљан и не спори и до њега је дошло послије Великог рата, одлукама православних епископа са територије тадашњег Краљевства СХС, међу којима су најактивнију улогу имали Митрополит црногорски Митрофан Бан, Митрополит пећки (потоњи црногорско-приморски и Патријарх српски) Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки (потоњи бококоторско-дубровачки) Кирило Митровић, чланови дотадашњег Светог Синода Краљевине Црне Горе. Онај који свакако не може очекивати да добије признање своје ”аутокефалности” је г. Дедеић, који је управо одлуком Свештеног синода Цариградске Патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем, лишен свештеничког чина, одлуком од 9. априла 1997. године, у којој се, између осталог, каже: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим,нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.” Подсјећамо и на дјелове из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја из априла 2000. године тадашњем и данашњем Предсједнику Црне Горе г. Милу Ђукановићу, који свједоче о односу Цариградске Патријаршије према Дедеићу и његовој организацији: ”…он (Дедеић) се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије…јасно је да било какво подржавање расколничког дјеловања Мираша Дедеића очигледно не служи истинском и далековидном интересу Вашега народа… ако локална Црква функционише преко рашчињених лица, њу не признаје ниједна Православна Црква, зато, политичке власти једног народа не би требало да доводе свој народ у црквену изолацију и раскол са тијелом цијеле заједнице Православних Цркава… аутономија једне локалне Православне Цркве даје се послије извјесних предиспозиција и формалности, а не преко рашчињених лица која не раде ништа друго него стварају неред и невоље. Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.“ Сматрамо да послије ових ријечи нема мјеста оптимизму г. Дедеића о скором признању његове псеудорелигиозне скупине нити еуфорији и ликовању непријатеља Православне Цркве у Црној Гори. МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА извор
  5. У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. УПОЗОРЕЊЕ АМЕРИЧКОГ ПОЛИТИЧАРА: Прети епски колапс, гори него 1929. 24. децембар 2018. Бивши републикански кандидат за председника Рон Пол сматра да би овогодишње негативне корекције на Волстриту могле да буду најава епског колапса привреде. Амерички политичар Рон Пол упозорава да је Волстрит осуђен на пад од 50 процената или више и на колапс налик оном из 1929. године. "Једном када актуелна волатилност покаже да се тржиште бикова (интензивног раста) неће обновити, људи ће да пожуре према излазима (распродаји деоница)", изјавио је недавно Пол за америчку тв мрежу CNBC. Упозорио је да би овогодишње негативне корекције на Волстриту могле да буду најава епског колапса привреде, и да би се тај колапс могао догодити и пре него што инвеститори мисле. Волстрит ће, према речима бившег републиканског председничког кандидата, постати све рањивији, што ће изазвати стање у привреди слично Великој депресији. "Могло би бити горе него 1929. године", изјавио је Пол у интервјуу за CNBC. Те године, америчка берза је пала за скоро 90 одсто, а привреда се суновратила. Пол већ годинама упозорава да је пад Волстрита неизбежан, преноси CNBC, и додаје да је, према његовим речима, актуелни америчко-кинески трговински рат све већи фактор ризика за привреду. Као узрок свих проблема, Пол је навео политику квантитативног лабављења америчке Управе федералних резерви САД-а, која је, како тврди, створила "највећи мехур у историји човечанства". http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:767806-UPOZORENjE-AMERICKOG-POLITICARA-Preti-epski-kolaps-gori-nego-1929
  7. Четрдесет дана од упокојења веома вољеног игумана манастира Дохариу на Светој гори, архимандрита Григорија (Зумиса), обележено је 1. децембра 2018. године. Четири еписокпа и стотине поклоника из целог света допутовали су на Свету гору нарочито ради тога да би се молили за душу новоупокојеног игумана Григорија. Заупокојену литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит касторијски Серафим (Грчка Православна Црква) уз саслужење Његовог Високопреосвештенства митрополита неакринског и каламаријског Јустина (Грчка Православна Црква), и Његово Високопреосвештенство Митрополит акалкалаксог и кумертавског, администратора грузијских православних парохија у Јужној Америци, и свештеномонаштва из других светогорских манастира. Било је више од 300 поклоника из Грчке, Украјине, Русије, Грузије, Бугарске, Француске, Америке и из других земаља. Како смо раније писали, архимандрит Григорије се упокојио у ноћи 22. октобра 2018. године у својој 76. години, након што је много поднео од неизлечиве болести последњих година свог живота. Наредног дана сахранила ге је братија манастира. Извор: Српска Православна Црква
  8. Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор View full Странице
  13. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Српски пјесник и академик Матија Бећковић оцијенио је да су Срби у Црној Гори сада, нажалост, постали „странци, извањци и најзад – окупатори сопствене земље“ иако се Бока 1918. године присајединила Србији прије Црне Горе. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. У манастиру посвећеном икони Тројеручици Пресвете Богородице, после празничне свете Литургије на дан Преподобне Мати Ангелине српске, сабрање је после служеног парастоса мати Ефросинији настављено за трпезом љубави. Мати Злата (Пантелић) прочитала је Пролог св. Владике Николаја охридског и жичког за данашњи дан, а онда је, непосредно како само она и уме, свима присутнима представила драгог госта - оца Симеона Светогорца који живи у Каруљи, изузетно посебном месту на Светој Гори. Препоручујемо да са пажњом чујете звучни запис који смо поставили и у коме ћете, на врло живописан начин, сазнати много о духовном животу Светогораца. Говори најпре мати Злата, а затим и наизменично прота Војо Билбија и о. Симеон. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/12.08.18 M. Zlataa o. Vojo i o. Simeon za trpezom ljubavi 64kbps.mp3 View full Странице
  16. За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели. Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској. Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници. Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја. Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века). И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина. Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690). Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века. И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама. Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије. И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен. Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен. Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века. Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму. Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику. Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета. За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима. Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници. За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла. Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића. Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића. У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774). На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање. Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге. Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира Др Љиљана Стошић Извор: Календар СПЦ Црква 2009.
  17. Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели. Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској. Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници. Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја. Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века). И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина. Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690). Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века. И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама. Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије. И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен. Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен. Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века. Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму. Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику. Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета. За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима. Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници. За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла. Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића. Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића. У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774). На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање. Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге. Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира Др Љиљана Стошић Извор: Календар СПЦ Црква 2009. View full Странице
  18. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Закон о слободи вероисповести који ће ускоро бити усвојен у црногорском парламенту ће, по свему судећи, унети додатни немир међу свештенство Митрополије црногорско-приморске и њене вернике, којих је 85 одсто у Црној Гори. Страхује се да држава преко тог акта спрема коначни „удар“ на најстарију институцију која има највише поверења у народу. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика
  21. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ крије су намерe центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика View full Странице
  22. Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...