Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гора'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:
  2. Извор:https://blagovesnik.rs/?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=7090 У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: View full Странице
  3. У интервјуу за мартовско-априлски, 366. број "Православног мисионара" протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, нагласио је да је Црна Гора утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Са протом Гојком разговарао катихета Бранислав Илић. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. *Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Данас је у Никшићу одржан помен страдалима од НАТО агресије над СРЈ 1999. године. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством служио је помен жртвама. Сјећамо оних који су пострадали за вјеру православну и за нашу отаџбину, рекао је Епископ Јоаникије: „Данас је страшан датум у нашој историји од кога смо добили трауме, а од којих се још лијечимо. 24. март дан велике неправде када је извршена агресија над нашом отаџбином СРЈ. Тада су без одговарајућих одлука, кршећи Међународно право, кршећи сваки поредак удружене НАТО земље бомбардовали нашу отаџбину. Сјећамо се и оних који су пострадали од 1991. све до 1999. године јер то је заправо био један дуготрајни рат и једно дуготрајно насиље над нашим народом које је кулминирало са бомбардовањем. Извршавао се злочиначки план који је започет 1991. а можемо рећи да траје још дан данас и не видимо му краја.“ Преосвећени Епископ је нагласио да се у Никшићу посебно сјећамо страдалника из злогласне Лоре. „Лора је мали Јасеновац, нови Јасеновац. Само је од Никшићко-шавничке групе страдалника из Лоре, један преживио, али убрзо је душу своју намучену испустио чим је ослобођен. Лука Аџић“, рекао је владика Јоаникије. Он је нагласио да треба да се сјетимо и јунака са Кошара, који су одољели и НАТО бомбама и албанској армији и шиптарским терористима. „Они нијесу пустили непријатеља на тло наше отаџбине. Велики славни јунаци, подобни онима чија су имена исписана овдје на зидовима овога светога храма и чак у нечему можда и већи од њих. Лако је бити јунак када иде владар на чело јунака, и води војску као што је кнез Никола водио војску на Вучији до. А тешко је бити јунак у оно вријеме када те нека власт шаље у војску, а не стоји иза тебе“, нагласио је Епископ и додао: „Та власт неће ни да каже да је била у рату и неће да се сјети тих мученика. А ми се посебно сјећамо онога што нас овдје понајвише боли, пострадале дјеце на Мурињском мосту“. Епископ је поменуо имена страдале дјеце од НАТО злочина: Милицу, Јулију, Оливеру, Мирослава и других који су невино страдали, као и одрасле особе и све оне који су остали инвалиди. „О томе се не прича, нити на њих било ко окреће пажњу“, напоменуо је епископ и закључио: „Црква никада неће заборавити невине жртве, а ако Црна Гора заборави ове жртве онда се она одрекла своје историје и своје части и образа. Надамо се да неће, јер народ сигурно није“. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије се захвалио Удружењу бораца 1991. на чијем челу је Радан Николић, нагласивши да је то удружење отргло од заборава страдале за своју отаџбину. Извор: ИН4С
  5. Свештена општина Свете Горе је на својем ванредном заседању 28. јануара 2019. донела одлуку да се не прихвати предлог цариградског патријарха Вартоломеја да пошаље монашку делегацију ради учешћа у устоличењу „новог украјинског предстојатеља“ Епифанија Думенка, јавља Савез православних новинара позивајући се на грчко издање Ромфеје. Према Ромфеји, од 20 атонских манастира њих само 7 изјаснило се за слање делегације која би 3. фебруара 2019. г. у Кијеву учествовала у наведеном чину. Извор: Српска Православна Црква
  6. Насеље Велика Хоча једно је од ретких у Метохији надомак Призрена, где су Срби опстали и по доласку мисије Уједињених нација. Од некада 1.500 становника чији је број сада три пута мањи, опстају надомак средњовековних задужбина. О очувању културних добара брину српски баштинари. Насеље Велика Хоча, метох манастира Хиландара, помиње се давне 1198. године у даровном писму великог жупана Стефана Немање. Изузетном целином чини је знатан број очуваних заштићених верских здања и објеката традиционалног народног градитељства. Велику Хочу, српску енклаву у Метохији, због 12 средњовековних светиња, многи називају српском Светом гором. Црква Светог Николе подигнута је у доба Стефана Дечанског. -А ја ћу рећи да је био и манастир, који је два пута рушен, да је кров три пута замењен. Урађена је дренажа. Надамо се да ће и фреске очистити. Као што рече наш патријарх Павле, Косово и Метохија је наша колевка, наш почетак, наше извориште. Изворе морамо сачувати да би некоме то дали, као што су нама наши дали и оставили да и ми нешто оставимо, истиче протојереј-ставрофор Миленко Драгичевић. У центру Хоче свакодневно се служе литургије у Цркви Архиђакона Стефана, за коју кажу да је једина богомоља у рококо стилу. Подсећа на цркве у Италији, Шпанији и Јужној Француској. -Ми смо обновили Цркву Светог Стефана, Цркву Светог Јована, Цркву Светог Николе, планирамо такође да обновимо и Цркву Светог Луке. Дакле, Велика Хоча је наш приоритет. Поред тога, Министарство за културу и информисање Владе Републике Србије издвојило је средства за још два програма, који се пре свега односе за заштиту културних и верских објеката, кроз документацију, указао је архитекта Зоран Гарић, директор Завода за заштиту споменика у Лепосавићу. Старином и целовитошћу, насеље Велика Хоча је културно-историјски комплекс, који у новије време походе не само верујући, већ и историчари уметности, сликари књижевници и туристи. Извор: Српска Православна Црква
  7. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру
  8. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Мој омиљени писац, Момо Капор, је записао када је био на Светој Гори, да се путовање тамо не планира. Једноставно вас нешто позове и осјетите да морате да одете тамо, а да када се вратите, негђе успут оставите сујету. Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Учесници прославе били су и изасланици Патријарха Александријског Теодора Другога (Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим) и московског Кирила (Епископ городецки и ветлужски г. Августин) и Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил. Учествовали су и представници Имераторског православног палестинског друштва, основаног под покровитељством руских царева у другој половини 19. вијека због православне мисије у Светој земљи. Међу угледним гостима били су академик Олег Колобов, представник овог друштва из Нижњег Новгорода, прф. др Светлана Колоб ова и предсједник Словенске академије наука из Москве Сергеј Бабурин. У суботу, 19. маја манифестација је отпочела Светом архијерејском литургијом и освећењем новоподигнутог спомен-обиљежја царским страстотерпцима: http://www.mitropolija.com/u-manastiru-dajbabe-osvestano-spomen-obiljezje-carskim-strastoterpcima-romanovima Истога дана увече у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења отворена је изложба фотографија „Црна Гора и Романови“ и уприличено предавање о њиховом животу, страдању и светости: http://www.mitropolija.com/prof-dr-oleg-kolobov-ubistvo-romanovih-je-pokusaj-sprijecevanja-razvoja-ruskog-i-pravoslavnog-svijeta Светом архијерејском литургијом у цркви Свете Петке и отварањем представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору, у Будви је у недјељу, 20. маја настављено четвородневно обиљежавање стогодишњице страдања руских царских страстотерпаца: http://www.mitropolija.com/sabornom-arhijerejskom-liturgijom-i-otvaranjem-predstavnistva-imperatorskog-palestinskog-pravoslavnog-drustva-u-budvi-nastavljena-duhovna-manifestacija-porodica-romanov-sto-godina-svetosti/ Архијереји гости манифестације су након тога посјетили Цетињски манастир, гдје је служена свечана доксологија: http://www.mitropolija.com/arhijereji-gosti-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-posjetili-cetinjski-manastir Трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова: http://www.mitropolija.com/treci-dan-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-saborna-arhijerejska-liturgija-u-niksicu Истог дана увече, у Словенском културном центру у Никшићу је одржано предавање о царској породици: http://www.eparhija.me/maj-2018-predavanje-u-niksicu Манифестациуја је завршена у уторак, 22. маја Светом архијерејском литургијом у цркви Светог Николаја Мирликијског и освећењем новог парохијског дома при овоме храму у Бару: http://www.mitropolija.com/cetvrti-dan-manifestacije-porodica-romanov-sto-goina-svetosti-arhijerejska-liturgija-i-osvecenje-parohijskog-doma-u-baru Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Од 19 – 23. маја у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој одржана је духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“, којом је на торжествен начин обиљежено 100 година од мученичке кончине последњег руског цара Николаја Другог Романова, царице Александре и њихове дјеце – царевића Алексеја и принцеза Олге, Татјане, Марије и Анастасије. Учесници прославе били су и изасланици Патријарха Александријског Теодора Другога (Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим) и московског Кирила (Епископ городецки и ветлужски г. Августин) и Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил. Учествовали су и представници Имераторског православног палестинског друштва, основаног под покровитељством руских царева у другој половини 19. вијека због православне мисије у Светој земљи. Међу угледним гостима били су академик Олег Колобов, представник овог друштва из Нижњег Новгорода, прф. др Светлана Колоб ова и предсједник Словенске академије наука из Москве Сергеј Бабурин. У суботу, 19. маја манифестација је отпочела Светом архијерејском литургијом и освећењем новоподигнутог спомен-обиљежја царским страстотерпцима: http://www.mitropolija.com/u-manastiru-dajbabe-osvestano-spomen-obiljezje-carskim-strastoterpcima-romanovima Истога дана увече у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења отворена је изложба фотографија „Црна Гора и Романови“ и уприличено предавање о њиховом животу, страдању и светости: http://www.mitropolija.com/prof-dr-oleg-kolobov-ubistvo-romanovih-je-pokusaj-sprijecevanja-razvoja-ruskog-i-pravoslavnog-svijeta Светом архијерејском литургијом у цркви Свете Петке и отварањем представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору, у Будви је у недјељу, 20. маја настављено четвородневно обиљежавање стогодишњице страдања руских царских страстотерпаца: http://www.mitropolija.com/sabornom-arhijerejskom-liturgijom-i-otvaranjem-predstavnistva-imperatorskog-palestinskog-pravoslavnog-drustva-u-budvi-nastavljena-duhovna-manifestacija-porodica-romanov-sto-godina-svetosti/ Архијереји гости манифестације су након тога посјетили Цетињски манастир, гдје је служена свечана доксологија: http://www.mitropolija.com/arhijereji-gosti-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-posjetili-cetinjski-manastir Трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова: http://www.mitropolija.com/treci-dan-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-saborna-arhijerejska-liturgija-u-niksicu Истог дана увече, у Словенском културном центру у Никшићу је одржано предавање о царској породици: http://www.eparhija.me/maj-2018-predavanje-u-niksicu Манифестациуја је завршена у уторак, 22. маја Светом архијерејском литургијом у цркви Светог Николаја Мирликијског и освећењем новог парохијског дома при овоме храму у Бару: http://www.mitropolija.com/cetvrti-dan-manifestacije-porodica-romanov-sto-goina-svetosti-arhijerejska-liturgija-i-osvecenje-parohijskog-doma-u-baru Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. „Тим злочином, извршеним над Светим Петром Другим на Ловћену, врхунило је оно зло, богоубилачко и братоубилачко, послијератно, код нас. Морам да кажем да је обурдавањем цркве са Ловћена обурдана Црна Гора. И све дубље и дубље, ево до данашњега дана Црна Гора иде у провалију“, казао је Митрополит црногорско-приморски синоћ у Даниловграду говорећи на културно-духовној вечери посвећеној попу Луки Ђуровићу. Он је подсјетио да је, ипак, из те обурдане ловћенске цркве већ никло шеснаест истих таквих храмова широм свијета. „Ево једна се сад гради у Америци, једна у Словачкој. Тамо сам био недавно, а Георгије, епископ михаловско-кошицки ме је замолио да урадимо пројекат да се тамо сагради црква са Ловћена. Слетјела је, ено, и у Бар, код храма Светог Јована Владимира. А и у Крушевцу је подигнута једна таква црква“, казао је Владика Амфилохије и нагласио да је све то свједочанство да је оно што је Божје неуништиво и да не могу бити заборављени они који су дјелали Божје и народно дјело. Митрополит Амфилохије је рекао да је свака власт од данас до сјутра. „А народ остаје. И он зна да је ова Митрополија још од Светог Јована Владимира коријен и темељ свеукупног бића Црне Горе. И не само Црне Горе него и свеукупног нашег народа. Свети Јован није жртвовао друге себи и своме властољубљу него се на христолики начин жртвовао за друге, као и сви они послије њега који су жртвовали себе за ближње своје, за правду Божју, за истину Божју, за љубав Божју. И ова Црква, нема друге, она мора да настави тако“, нагласио је Владика. Владика је подсјетио на народну мудрост да је свака сила до времена, а да је Божја сила свевремена. „То треба да схвате и савремени моћници, па и ови наши домаћи. Свака њима част, али нека не мисле да су непролазни“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је обурдавањем цркве Светог Петра Цетињског са Ловћена седамдесетих година прошлог вијека обурдана Црна Гора. „Тим злочином, извршеним над Светим Петром Другим на Ловћену, врхунило је оно зло, богоубилачко и братоубилачко, послијератно, код нас. Морам да кажем да је обурдавањем цркве са Ловћена обурдана Црна Гора. И све дубље и дубље, ево до данашњега дана Црна Гора иде у провалију“, казао је Митрополит црногорско-приморски синоћ у Даниловграду говорећи на културно-духовној вечери посвећеној попу Луки Ђуровићу. Он је подсјетио да је, ипак, из те обурдане ловћенске цркве већ никло шеснаест истих таквих храмова широм свијета. „Ево једна се сад гради у Америци, једна у Словачкој. Тамо сам био недавно, а Георгије, епископ михаловско-кошицки ме је замолио да урадимо пројекат да се тамо сагради црква са Ловћена. Слетјела је, ено, и у Бар, код храма Светог Јована Владимира. А и у Крушевцу је подигнута једна таква црква“, казао је Владика Амфилохије и нагласио да је све то свједочанство да је оно што је Божје неуништиво и да не могу бити заборављени они који су дјелали Божје и народно дјело. Митрополит Амфилохије је рекао да је свака власт од данас до сјутра. „А народ остаје. И он зна да је ова Митрополија још од Светог Јована Владимира коријен и темељ свеукупног бића Црне Горе. И не само Црне Горе него и свеукупног нашег народа. Свети Јован није жртвовао друге себи и своме властољубљу него се на христолики начин жртвовао за друге, као и сви они послије њега који су жртвовали себе за ближње своје, за правду Божју, за истину Божју, за љубав Божју. И ова Црква, нема друге, она мора да настави тако“, нагласио је Владика. Владика је подсјетио на народну мудрост да је свака сила до времена, а да је Божја сила свевремена. „То треба да схвате и савремени моћници, па и ови наши домаћи. Свака њима част, али нека не мисле да су непролазни“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому. Луштица је добила име по свом облику који подсјећа на љуску. Била је насељена још у каменом добу, о чему свједочи једна камена сјекира коју је пронашао Миливоје Урдешић. Поријекло становништва је разнолико. Овдје су се досељавали Грци, Арбанаси, Шпанци, Црногорци из Брда, који су долазили на рад, а касније и остајали. Становништво се доста бавило поморством. Луштички поморци и наутичари били су веома цијењени у свијету. Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому. Маслина је на Луштици оно што је божур на Косову и Метохији. Једна занимљивост сачувана из претходних времена је и то, да је сваки младожења морао прије вјенчања да засади десет стабала маслине, за свако мушко дијете које се роди садило се седам стабала, а за свако женско дијете пет. Отац Никола у шали каже да можда људи мисле да је то и данас обичај па је зато све мање вјенчања на Луштици. -На жалост има много неожењених и неудатих. У сваком случају то је био један диван обичај и зато не чуди импозантан број стабала маслине на Луштици. Има породица које на свом имању имају и по 400 коријена. Има и једна луштичка изрека која каже да је маслина као жена, колико је његујеш и пазиш, толико ти љубави узвраћа. Друга изрека каже да је маслина као мајка, кад год јој се вратиш, она те са љубављу прихвати, прича луштички парох. На Луштици има двадесет храмова, осамнаест је православних а два су римокатоличка. У народу је због великог броја храмова на тако малом простору, називају мала света гора. Луштица има 12 села, од којих је једно село (Забрђе) окренуто унутрашњости боко-которског залива. У Забрђу су храмови Светог апостола Андреја Првозваног, Рођења Пресвете Богородице, Свете мученице Недеље и храм Светог исповједника Харитона. На Луштици постоје два мјеста која су на мору. То су Росе и Жањиц. На Росама је у другој половини прошлога вијека откривено старо црквиште. Наречено је да храм на том црквишту буде обновљен у име Појаса Пресвете Богородице. Нека нова открића говоре о томе да је ту био храм посвећен Светом Спиридону, али то није још доказано. Оно што се са сигурношћу зна је да је то храм из четвртог вијека и да је ту било епископско сједиште. Други храм на Росама је посвећен Светој Тројици. Друго село на мору је Жањице. Ту се налази црква Рођења Светог Јована и поред ње су остаци истоименог храма. На Жањицу се налази једно острвце(шкољ) на којем је манастир Ваведења Пресвете Богородице, са љетном завјетном славом Полагања ризе Пресвете Богородице. Саборни храм на Луштици је посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. У непосредној близини тога храма се налази храм Светог Георгија, поред њега је стара школа, мало повише је храм Успења Пресвете Богородице са још старијом школом. У селу Мркови се налази храм Васкрсења Лазаревог, једини храм у Митрополији црногорско-приморској посвећен овом празнику. Други храм у селу Мркови је црква Преподобномученице Параскеве која се прославља 8. августа. У Клинцима су храмови Светог арханђела Михаила, Светог Пантелејмона, Светог Трифуна и најмањи храм – храм Светог Саве, који је направљен за само једну ноћ. У дијелу између села Мркови и Клинци налази се римокатоличка црква посвећена Светом Трипуну. Други римокатолички храм на Луштици је Госпа од Кармена на Росама. У селу Бргули се налази храм Светих апостола Петра и Павла. У селу Мардари, налази се храм посвећен Светим апостолима Варнави и Вартоломеју. Централно мјесто сабирања православних вјерника на Луштици је свакако Саборни храм посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу, који се налази у самом средишту села Радованићи. По предању освештао га је Свети Сава, Први Архиепископ српски. Легенда каже да је благословом Светог Саве ту настао базен, односно убли са водом, који и данас постоји поред цркве и чија се вода користи. По неким изворима, црква је некада имала фасаду у црвеној боји, налик манастиру Жичи. Као година градње и освећења узима се 1117. и она је засигурно једна од најстаријих цркава у Боки Которској. Обнављана је три пута. У последњој обнови 1892. године нестао је живопис старе цркве и поменик у проскомидији, као и стари натпис изнад улазних врата из периода градње. Цркву Светог Николе су опслуживали калуђери из Жањичког манастира. Почетком XVII вијека у њој је служио свештеник Марко Марковац, а у XIX вијеку ову парохију је дуго година опслуживао свештеник Ђуро Поповић, иза кога је остао један значајан рукопис. У цркви се чува Шестоднев из 1733. године, са записом о упокојењу свештеника Јована Петровића 1774. године, који је сахрањен испред самих врата цркве. Помиње се да су опијело служили поп Михаило Тројановић, поп Ћуро Стјеповић и поп Иван Радовић. Протојереј Никола Урдешић о храму Светог Николе каже: -Храм Светог Николе је три пута рушен и обнављан. Једном је чак био и спаљен. Последња обнова била је 1891. године. Годину или двије након тога урађен је и иконостас, који је сачуван до данас. Ово је једини крстообразни храм на Луштици. Улазни дио храма је сачуван још од периода градње. На прочељу храма се уздиже звоник на преслицу са три звона. Храм у свом средишњем дијелу има осмоугаоно кубе, а олтарски дио пода је за један степеник уздигнут од дијела лађе. Под цркве је урађен локалним луштичким каменом и то као шаховско поље. Овај храм је био центар сабирања Луштичана, како вјерског тако и народног. На Луштици је доста храмова урађено средином осамнаестог вијека, у вријеме када је иконописе у храмовима радила трећа генерација иконописне школе Рафаиловић-Димитријевић. Петар Рафаиловић, син Рафаилов а унук Димитрија Даскала, живописао је три храма 1771. године. У храму Светог Николе налазе се неке од икона које је он сликао. Последњих година је благословом нашег митрополита у непосредној близини храма изграђен парохијски дом, у склопу којег је формирана ризница. У ризници парохије луштичке, поред реликвија из других луштичких храмова, чувају се и старе књиге, сасуди, крстови и иконе, које су преживјеле страдања цркве Светог Николе: сребрни крст са минијатуром у дрвету из 1901. године, дар Митрополита Митрофана Бана Јовану Бану, свом синовцу свештенику; сребрно кандило из 1900. године, поклон породици Урдешић; руска икона Светог Николе из 1890. године поклон Илије Паландачића; стари сасуд из 1931. године. Ни цркву Светог Николе није заобишао покушај насилног унијаћења, тако да се и на њој налазио римокатолички олтар, све до времена Епископа боко-которског Герасима (Петрановића) када су уклоњени сви римокатолички олтари са православних храмова. Из овог периода сачувано је јако пуно писаних трагова. У антропогеографској студији „Бока” свештеника Саве Накићеновића пише следеће: „Из Декрета дужда Фрања Фоскари од 11. јула 1446. године, види се какви су односи били и давани напутци да се из Луштице протјерају православни свештеници. У декрету истога дужда од 22. маја 1455. године, који је био упућен которском бискупу Бернарду, наређује се поред осталог да се истоме бискупу свака помоћ даде, да може српско-православне свештенике истријебити. И да се православни натјерају, нек се одрекну земаља, винограда и маслина, особито ових цркава: Светог Михаила и Свете Марије у Превлаци; Светог Гаврила и Светог Петра у Богдашићима; Светог Александра у Љешковићима; Светог Луке и Светог Николе на Луштици. И свију других цркава и црквица које је митрополит под собом држао у селима предреченим, и у другим мјестима Боке“. У књизи „Луштица” др Горан Комар о овоме пише: „На измаку 1548. године пред бискупским викаром у Котору, вођен је један спор против свештеника српскога обреда Брајана, који је одбио да допусти фратру Свете Марије од Отока да служи у цркви Светога Луке у Кртолима. Српски свештеник је тврдио да никада фратри ни други латински свештеници нису служили у тој цркви. Он такође тврди да луштички и љешевићки поп поступају једнако, не дозволивши градњу дрвеног римокатоличког олтара. Поп Ђуро, син попа Владислава из Луштице, очигледно свештеник из Саборне цркве Светог Николе, такође је изјавио да није никад чуо ни видио латинског попа да служи у његовој капели. Одбрана Православља попа Ђура из Луштице била је веома тврда и исцрпна. Он је казао да му закон брани примање латинског свештеника, да он никада не служи у црквама фратара него у црквама свога реда. Заиста, ово суђење у Котору представља примјер јавне и успјешне одбране бокешких свештеника од насртаја которског бискупа, који је на мала врата – уградњом олтара у српским црквама, уводио унију.“ Око цркве Светог Николе налази се активно сеоско гробље. Међу многим знаним и незнаним гробовима налази се и гроб свештеника Владимира Маровића, који се упокојио 1996. године. До обнове луштичке парохије 2005. године, отац Владимир је био последњи свештеник који је опслуживао парохију на Луштици. Отац Владимир је био носилац Ордена Светог Саве. Оно што је посебно интересантно и што је итекако важно помена је то да су се луштичани трудили да поред својих, колико је то било могуће сачувају и римокатоличке храмове, по оној народној „Своје воли а туђе поштуј“. О томе свједочи и своја сјећања из дјетињства преноси отац Никола: -На Луштици постоје двије римокатоличке цркве које се ријетко отварају и у којима се ријетко служи. Луштичани православне вјероисповијести се са посебним поштовањем опходе према ова два храма. Ја не бих знао када се последњи пут служила служба у римокатоличкој цркви на Росама. Знам да је црква отворена током љета, док у цркви Светог Трипуна бискуп которски годинама уназад служи мису у недељу по празнику Светог Трипуна. То је молитвено сабрање на које они позивају и друге мјештане, на жалост то остаје на томе. Раније, када сам био дијете, знам да су долазили и на Божић и Васкрс, али сада све мање. Кључ од цркве Светог Трипуна и саму цркву чувао је мој дјед. Бринуо се о њој током многих деценија и он је отварао сваке недјеље. По предању, моји преци су саградили храм Васкрсења Лазаревог и када дјед заврши потребне суботње радње (попали кандила, очисти храм, звони уочи недјеље), он је то исто ишао да ради у храм Светог Трипуна. То је можда мало необично, али то можемо тумачити као ширину једног правог православног вјерника који се није бојао да помогне оном другом, уствари није дозволио да један храм запусти и да се затвори у потпуности. Оливера Балабан Епархијске вести |
  16. Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому. Луштица је добила име по свом облику који подсјећа на љуску. Била је насељена још у каменом добу, о чему свједочи једна камена сјекира коју је пронашао Миливоје Урдешић. Поријекло становништва је разнолико. Овдје су се досељавали Грци, Арбанаси, Шпанци, Црногорци из Брда, који су долазили на рад, а касније и остајали. Становништво се доста бавило поморством. Луштички поморци и наутичари били су веома цијењени у свијету. Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому. Маслина је на Луштици оно што је божур на Косову и Метохији. Једна занимљивост сачувана из претходних времена је и то, да је сваки младожења морао прије вјенчања да засади десет стабала маслине, за свако мушко дијете које се роди садило се седам стабала, а за свако женско дијете пет. Отац Никола у шали каже да можда људи мисле да је то и данас обичај па је зато све мање вјенчања на Луштици. -На жалост има много неожењених и неудатих. У сваком случају то је био један диван обичај и зато не чуди импозантан број стабала маслине на Луштици. Има породица које на свом имању имају и по 400 коријена. Има и једна луштичка изрека која каже да је маслина као жена, колико је његујеш и пазиш, толико ти љубави узвраћа. Друга изрека каже да је маслина као мајка, кад год јој се вратиш, она те са љубављу прихвати, прича луштички парох. На Луштици има двадесет храмова, осамнаест је православних а два су римокатоличка. У народу је због великог броја храмова на тако малом простору, називају мала света гора. Луштица има 12 села, од којих је једно село (Забрђе) окренуто унутрашњости боко-которског залива. У Забрђу су храмови Светог апостола Андреја Првозваног, Рођења Пресвете Богородице, Свете мученице Недеље и храм Светог исповједника Харитона. На Луштици постоје два мјеста која су на мору. То су Росе и Жањиц. На Росама је у другој половини прошлога вијека откривено старо црквиште. Наречено је да храм на том црквишту буде обновљен у име Појаса Пресвете Богородице. Нека нова открића говоре о томе да је ту био храм посвећен Светом Спиридону, али то није још доказано. Оно што се са сигурношћу зна је да је то храм из четвртог вијека и да је ту било епископско сједиште. Други храм на Росама је посвећен Светој Тројици. Друго село на мору је Жањице. Ту се налази црква Рођења Светог Јована и поред ње су остаци истоименог храма. На Жањицу се налази једно острвце(шкољ) на којем је манастир Ваведења Пресвете Богородице, са љетном завјетном славом Полагања ризе Пресвете Богородице. Саборни храм на Луштици је посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. У непосредној близини тога храма се налази храм Светог Георгија, поред њега је стара школа, мало повише је храм Успења Пресвете Богородице са још старијом школом. У селу Мркови се налази храм Васкрсења Лазаревог, једини храм у Митрополији црногорско-приморској посвећен овом празнику. Други храм у селу Мркови је црква Преподобномученице Параскеве која се прославља 8. августа. У Клинцима су храмови Светог арханђела Михаила, Светог Пантелејмона, Светог Трифуна и најмањи храм – храм Светог Саве, који је направљен за само једну ноћ. У дијелу између села Мркови и Клинци налази се римокатоличка црква посвећена Светом Трипуну. Други римокатолички храм на Луштици је Госпа од Кармена на Росама. У селу Бргули се налази храм Светих апостола Петра и Павла. У селу Мардари, налази се храм посвећен Светим апостолима Варнави и Вартоломеју. Централно мјесто сабирања православних вјерника на Луштици је свакако Саборни храм посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу, који се налази у самом средишту села Радованићи. По предању освештао га је Свети Сава, Први Архиепископ српски. Легенда каже да је благословом Светог Саве ту настао базен, односно убли са водом, који и данас постоји поред цркве и чија се вода користи. По неким изворима, црква је некада имала фасаду у црвеној боји, налик манастиру Жичи. Као година градње и освећења узима се 1117. и она је засигурно једна од најстаријих цркава у Боки Которској. Обнављана је три пута. У последњој обнови 1892. године нестао је живопис старе цркве и поменик у проскомидији, као и стари натпис изнад улазних врата из периода градње. Цркву Светог Николе су опслуживали калуђери из Жањичког манастира. Почетком XVII вијека у њој је служио свештеник Марко Марковац, а у XIX вијеку ову парохију је дуго година опслуживао свештеник Ђуро Поповић, иза кога је остао један значајан рукопис. У цркви се чува Шестоднев из 1733. године, са записом о упокојењу свештеника Јована Петровића 1774. године, који је сахрањен испред самих врата цркве. Помиње се да су опијело служили поп Михаило Тројановић, поп Ћуро Стјеповић и поп Иван Радовић. Протојереј Никола Урдешић о храму Светог Николе каже: -Храм Светог Николе је три пута рушен и обнављан. Једном је чак био и спаљен. Последња обнова била је 1891. године. Годину или двије након тога урађен је и иконостас, који је сачуван до данас. Ово је једини крстообразни храм на Луштици. Улазни дио храма је сачуван још од периода градње. На прочељу храма се уздиже звоник на преслицу са три звона. Храм у свом средишњем дијелу има осмоугаоно кубе, а олтарски дио пода је за један степеник уздигнут од дијела лађе. Под цркве је урађен локалним луштичким каменом и то као шаховско поље. Овај храм је био центар сабирања Луштичана, како вјерског тако и народног. На Луштици је доста храмова урађено средином осамнаестог вијека, у вријеме када је иконописе у храмовима радила трећа генерација иконописне школе Рафаиловић-Димитријевић. Петар Рафаиловић, син Рафаилов а унук Димитрија Даскала, живописао је три храма 1771. године. У храму Светог Николе налазе се неке од икона које је он сликао. Последњих година је благословом нашег митрополита у непосредној близини храма изграђен парохијски дом, у склопу којег је формирана ризница. У ризници парохије луштичке, поред реликвија из других луштичких храмова, чувају се и старе књиге, сасуди, крстови и иконе, које су преживјеле страдања цркве Светог Николе: сребрни крст са минијатуром у дрвету из 1901. године, дар Митрополита Митрофана Бана Јовану Бану, свом синовцу свештенику; сребрно кандило из 1900. године, поклон породици Урдешић; руска икона Светог Николе из 1890. године поклон Илије Паландачића; стари сасуд из 1931. године. Ни цркву Светог Николе није заобишао покушај насилног унијаћења, тако да се и на њој налазио римокатолички олтар, све до времена Епископа боко-которског Герасима (Петрановића) када су уклоњени сви римокатолички олтари са православних храмова. Из овог периода сачувано је јако пуно писаних трагова. У антропогеографској студији „Бока” свештеника Саве Накићеновића пише следеће: „Из Декрета дужда Фрања Фоскари од 11. јула 1446. године, види се какви су односи били и давани напутци да се из Луштице протјерају православни свештеници. У декрету истога дужда од 22. маја 1455. године, који је био упућен которском бискупу Бернарду, наређује се поред осталог да се истоме бискупу свака помоћ даде, да може српско-православне свештенике истријебити. И да се православни натјерају, нек се одрекну земаља, винограда и маслина, особито ових цркава: Светог Михаила и Свете Марије у Превлаци; Светог Гаврила и Светог Петра у Богдашићима; Светог Александра у Љешковићима; Светог Луке и Светог Николе на Луштици. И свију других цркава и црквица које је митрополит под собом држао у селима предреченим, и у другим мјестима Боке“. У књизи „Луштица” др Горан Комар о овоме пише: „На измаку 1548. године пред бискупским викаром у Котору, вођен је један спор против свештеника српскога обреда Брајана, који је одбио да допусти фратру Свете Марије од Отока да служи у цркви Светога Луке у Кртолима. Српски свештеник је тврдио да никада фратри ни други латински свештеници нису служили у тој цркви. Он такође тврди да луштички и љешевићки поп поступају једнако, не дозволивши градњу дрвеног римокатоличког олтара. Поп Ђуро, син попа Владислава из Луштице, очигледно свештеник из Саборне цркве Светог Николе, такође је изјавио да није никад чуо ни видио латинског попа да служи у његовој капели. Одбрана Православља попа Ђура из Луштице била је веома тврда и исцрпна. Он је казао да му закон брани примање латинског свештеника, да он никада не служи у црквама фратара него у црквама свога реда. Заиста, ово суђење у Котору представља примјер јавне и успјешне одбране бокешких свештеника од насртаја которског бискупа, који је на мала врата – уградњом олтара у српским црквама, уводио унију.“ Око цркве Светог Николе налази се активно сеоско гробље. Међу многим знаним и незнаним гробовима налази се и гроб свештеника Владимира Маровића, који се упокојио 1996. године. До обнове луштичке парохије 2005. године, отац Владимир је био последњи свештеник који је опслуживао парохију на Луштици. Отац Владимир је био носилац Ордена Светог Саве. Оно што је посебно интересантно и што је итекако важно помена је то да су се луштичани трудили да поред својих, колико је то било могуће сачувају и римокатоличке храмове, по оној народној „Своје воли а туђе поштуј“. О томе свједочи и своја сјећања из дјетињства преноси отац Никола: -На Луштици постоје двије римокатоличке цркве које се ријетко отварају и у којима се ријетко служи. Луштичани православне вјероисповијести се са посебним поштовањем опходе према ова два храма. Ја не бих знао када се последњи пут служила служба у римокатоличкој цркви на Росама. Знам да је црква отворена током љета, док у цркви Светог Трипуна бискуп которски годинама уназад служи мису у недељу по празнику Светог Трипуна. То је молитвено сабрање на које они позивају и друге мјештане, на жалост то остаје на томе. Раније, када сам био дијете, знам да су долазили и на Божић и Васкрс, али сада све мање. Кључ од цркве Светог Трипуна и саму цркву чувао је мој дјед. Бринуо се о њој током многих деценија и он је отварао сваке недјеље. По предању, моји преци су саградили храм Васкрсења Лазаревог и када дјед заврши потребне суботње радње (попали кандила, очисти храм, звони уочи недјеље), он је то исто ишао да ради у храм Светог Трипуна. То је можда мало необично, али то можемо тумачити као ширину једног правог православног вјерника који се није бојао да помогне оном другом, уствари није дозволио да један храм запусти и да се затвори у потпуности. Оливера Балабан Епархијске вести | View full Странице
  17. Carinik

    СВЕТА ГОРА

    http://carinik-veskoisrecna.blogspot.rs/2017/07/blog-post_1.html?m=1 Poslato sa SM-J710F koristeći Pouke.org mobilnu aplikaciju
  18. Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  19. 11. Јануар 2017 - 8:17 Већ пети дан не престаје да пада снег на Светој Гори. Медији јављају да је услед лоше видљивости општење са Светом Гором прекинуто. Од синоћ су отказане све пловидбе бродом. Услед великог снега не крећу се ни аутомобили. Путеви од административног центра Свете Горе Кареје до пристаништа Дафнија и атонских манастира засути су снегом. Снег је достигао висину од пола метра, а не наким местима чак и два метра. Оваквог снега Света Гора не зна од 1995. године. Услед лоших атмосферских услова отказане су и неке свечаности у манастирима Костамониту (на празник Светог архиђакона Стефана) и Симонопетри (на празник Преподобног Симона). | Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
×
×
  • Create New...