Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'горан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура.
  2. Tрибина „Генетичко порекло Срба и других европских народа“, одржана је у четвртак 18. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада и побудила је велику пажњу Новосађана. О овој теми говорили су: Жељко Ињац, главни уредник сајта „Видовдан“ и Горан Шарић, католички теолог и историчар. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура. View full Странице
  3. Последњих неколико дана сам писао на форуму ЖРУ на теми Сведочење библијског Стварања код теолога и научника. Све време моје писање је, очигледно јако иритиран истим, пратио дотични свештеник, иначе клирик Цариградске Патријаршије, све време ме клеветавши износећи ноторне лажи. Иако ми апсолутно ни једног трена није била намера да се спуштам на његов ниво, а поготову да се натежем јавно са другим клириком, због мноштва клевета и увреда био сам довођен пред свршени чин да одговорим на исте. После вишедневног изношења лажи дошло је до препуцавања између нас двојице да би ме на крају модерација искључила одатле. Наравно, он као дворска луда истог форума, а будући и заштићен тамо није добио ни опомену иако је он тај који је данима иницирао цео овај сукоб. Потпуно очекивано, знао сам да ће се сценарио одвити овако, само нисам знао тачан моменат. Одмах да кажем да модерацији не замерам ништа, ово све је било за мене потпуно очекивано, а пре свега част ми је не бити у друштву са тим лажљивим свештеником, као и свим његовим полтронима. Такође, одмах да нагласим-о.Зоран Ђуровић је јеретик који је истомишљеник, штавише и фанатичнији, оних професора ПБФ који су били принуђени да се обрате Сабору СПЦ „са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам)“. Тако пише у прошлогодишњем саопштењу са заседања Сабора СПЦ. Са друге стране, ја сам све време сведочио управо овај став тј. здрави и прави креационизам што иначе радим десетак година, далеко пре поменутог саопштења. Значи, овде нису у питању лични обзири јер човека и не знам. Потрудио сам се да изнесем сведочења многих светих људи и значајних теолога о овој теми. Сви они листом осуђују дарвинизам као научни дериват атеизма. То су св.вл. Николај, ава Јустин, Митрополит Хризостом, Архимандрит Рафаил Карелин, св.Јован Кронштатски, о.Серафим Роуз, о.Константин Буфејев, о.Тимотеј Алферов, о. Данил Сисојев и многи други. Такође сам износио мишљења и научне ставове оних научника који оповргавају дарвинизам, а имају иза себе импресивну научну биографију и конкретне, високе научне резултате. Ниједног момента нисам износио било какав јеретички став нити бих га наравно ни износио и општепозната је чињеница да ме од научника интересује само научна фактографија, док ме њихово вероисповедање апсолутно не интересује јер је то њихова приватна ствар. Све што сам износио на том плану је било у контексту научног оповргавања теорије еволуције и то су сви знали. Дотични свештеник је све време перфидно износио лажи и клевете на мој рачун, иако му се никада, дакле никада нисам први обратио. Прво је почео да ми импутира некакво суботарство зато што сам износио мишљење професора Томислава Терзина, који јесте адвентиста, али је уједно и храбар научник који се у својим јавним наступима бави искључиво науком. Као што сам већ наглашавао изнова, баш због злонамерних коментара, мене не занима да ли је неки научник адвентиста, растафаријанац или православни хришћанин ако се у јавности бави искључиво науком. Ово је клевета и лаж без преседана, али то овом лажљивцу није било довољно. Заиста је реч „лажов“ блага за ову особу, „лажљивац“ је далеко адекватнија. Када је видео да ово не пролази, онда је упорно форсирао библистику, импутирајући ми опет перфидно којешта, иако ја нигде нисам рекао да је Библија научни документ и сл. Библија је пре свега Божија Реч, а о изворима, смислу, паралелама итд. може се расправљати нашироко. Библија свакако није научни документ, али није ни скуп бајки као што би неки да нас „подуче“. Поента је да ја нигде нисам ни помињао библистику јер сам се бавио пре свега оним што сам и нагласио на форуму, а то је reductio ad absurdum тј. довођење до апсурда атеизма и дарвинизма као научног деривата овог првог. Што се Библије тиче, помињао сам искључиво године Патријараха, конкретно Адама, Аврама, Ноја итд. Лепо и недвосмислено пише у Старом Завету да су живели 930, 175, 950 година. То је све што сам помињао а да је везано за Библију. На питање да ли је тачан тај број година добијао сам упорно или прећутавање или подмукло импутирање нечега о чему уопште нисам ни причао. Углавном, овај теолошки хохштаплер напада лажима и клеветама да би себе аболирао од одговорности за вишегодишње учествовање у лажима и испирању мозга наивнима и неупућенима који читају овај форум. Он и екипа декларисаних безбожника, уз срамну асистенцију пар набеђених „научника“ годинама лажу народ и шире јерес тамо. Тај Ђуровић једва да се разуме у апологетику, исувише је једносмеран и нема ширину да би дубље ушао у тематику. Али зато је тамо потпуно заштићен, може да лаже, клевета, вређа и пише свашта и неће му ништа фалити јер је дворска луда тог форума. Сви то знају и трпе те његове приземне испаде. Наравно, он умишља да је неки велики теолог, а у ствари је типичан теолошки штребер, све што пише може се наћи по адекватној литератури, само треба сести и прелистати је. Окружио се лакејима који су слични као и он, незналице које компензују своје комплексе комично називајући једног шарлатана „авом“. Али добро, свака роба има своја купца, тако и тај шарлатанизам. О чему пише иначе… То је углавном ниво Информера, Курира, Афере и сл.. Он дође нешто као Драган Вучићевић у теолошкој штампи. Пискара углавном тако о неким догађајима у СПЦ која му очигледно не ваља чим је збрисао под окриље Цариградске Патријаршије. Ниво писања му је онај жуте штампе, значи овај урадио ово, онај урадио оно, али зато он једини зна како треба. Наравно, то постави тамо да би му лакеји подилазили како је паметан и сл. Добро је и за форум јер такво блебетало увек доноси посећеност. Искрено, скоро ништа од њега нисам прочитао у целости, не бих ни ово што ми је писао читао да није био оптерећен мноме до фанатизма па сам био принуђен да читам то његово смеће и преписивање из теолошке литературе. Почео сам пре понешто да читам, али то је толико популистичка литература да немам желудац за то. А вала ни времена за губљење јер има много паметнијих ствари за читање од тога. Такође користим прилику да се јавно захвалим свим оним сарадницима на форуму ЖРУ који имају здрав став о овој теми, а они знају ко су. То не могу другачије да урадим него овако јер су ми избрисали налог. А ова форумска тема ће ускоро постати „гробље“ каква је и била пре него што сам се вратио тамо( иако је једна од најчитанијих у глобалу) управо јер су је таквом направили овакви као дотични свештеник о коме пишем овде. Шта је дакле најбитније у свему овоме? Прва ствар да је о.Зоран Ђуровић декларисани лажов, клеветник и јеретик, дарвиниста који је у истом фронту са безбожницима. Друга је да он заједно са још неколико тих безбожника и њима сличних годинама лаже на том форуму неупућене и наивне. Шта ће даље бити то није мој проблем, ја рекох шта имам и душу спасох. Протонамесник Горан Живковић http://xn--80akzdlg3o.xn--90a3ac/2018/09/13/slucaj-cirkuzanta-jeretika-i-lazova-o-zorana-djurovica/
  4. Историчар из Ријеке Горан Шарић, чија је објава на „Фејсбуку” узбуркао регион због критике власти у Хрватској и прославе „Олује”, тренутно борави у Београду Аутор: Александар Апостоловскипетак, 10.08.2018. у 22:00 После своје оштре објаве на „Фејсбуку” о „Олуји”, која је узбуркала регион, католички теолог и историчар, критичар актуелних политичких елита у Хрватској и на Балкану Горан Шарић, дошао је у Србију. У међувремену, чланови његове породице и он добили су претње смрћу, али их овај Ријечанин није пријавио полицији. – Ако неко хоће да ме убије, убиће ме, али мислим да је мотив тих претњи да се истресу преко „Фејсбука”. Прете ми у Хрватској, али, нажалост, и у Србији. Претње добијам и од Албанаца. Код највећег броја људи, моји ставови ипак изазивају одушевљење, а мржњу и агресију код мањине – каже за „Политику” Горан Шарић. Он се тренутно налази у једном београдском предграђу, али истиче да се није склонио у Србију због страха за своју безбедност, већ због раније уговорених обавеза. „Шта је тачан повод за славље ‚Олује’? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисуће кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас, кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст”, написао је Шарић, питајући се: ако се слави одлазак Срба, зашто се онда не прославља и одлазак 400.000 Хрвата које је слична политика отерала. Његова објава сада је видљива само пријатељима на „Фејсбуку”, јер је последњих дана добио 2.000 нових захтева за пријатељство. За остале је невидљива. – Већином су то Срби, мада има Хрвата, Македонаца, Бошњака, чак и Словенаца – каже он. Често путује на релацији Хрватска–Србија, јер се проучава прошлост Балкана. Шарић радо парафразира Нелета Карајлића, напомињући да, ако хоћете да схватите комплексне односе на Балкану, морате да се вратите макар у 7. век. Цитира и хрватску поп-звезду Нину Бадрић, која каже да гламур какав има Београд не постоји нигде на Балкану. – Ако вас Београд не прихвати као звезду, ви нисте звезда. Тако је и у поп-култури и у науци. Зато и моји, често политички наступи, морају имати елементе популарне културе, односно шоу бизниса. Популарна култура је оно што је код грчких филозофа представљала митологија – појашњава Шарић утицај свог текста, у којем је написао и следеће: „Очигледно је да хрватске такозване политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави, не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, ни 23 године од како Срба више нема.” Шарић, међутим, тврди да није југоносталгичар. – Не дај боже. Све што су народи бивше Југославије имали да кажу у заједничкој држави, рекли су од 1941. до 1945. године и од 1991. до 1995. Моја истраживања нису мотивисана тиме да подстичем на стварање нове Југославије и братства и јединства, али бих волео да моја размишљања подстакну људе да се не мрзе и да схвате да су осуђени једни на друге – истиче Шарић. Он сматра да је србофобија једна од кључних одредница хрватског идентитета које политичке елите користе да би преместиле фокус са правих проблема. Ти проблеми су заједнички свима на Балкану: исељавање, демографска катастрофа, сиромаштво… – Чак и да Хрватска позове протеране Србе да се врате, то не би значило ништа, јер ни Хрвати немају где да раде. Нема посла, пропале су велике фабрике, продала су се сва предузећа, бродоградилишта се једва држе, ушли су странци и тешко да ће се пробудити икаква нада – тврди наш саговорник. На наше питање зашто Хрватска не баштини вредности Ивана Горана Ковачића, Иво Лоле Рибара или Стјепана Стеве Филиповића, већ Марка Перковића Томпсона и нацистичке покличе „За дом спремни”, Шарић каже да је одговор једноставан. – Тада би се схватило да између Срба и Хрвата не постоје само мржња и сукоби, али то није данашњи наратив Хрватске. Тренутно је, рецимо, „Глас концила” један од најекстремнијих националистичких медија у Хрватској, а тај лист представља званичне ставове хрватских надбискупа. Они не следе политику папе Фрање и ту долази до размимоилажења. Кардинал Бозанић није био екстреман када је постао надбискуп, али је чињеница да је неоусташтво заиста ескалирало уласком Хрватске у ЕУ. Оно је заправо почело да јача одласком Иве Санадера са власти. Санадер је екстремне десничарске групе држао под контролом, даље од мејнстрим медија – појашњава Шарић. Он није оптимиста да ће се Срби и Хрвати икада помирити. Али, бар покушава да скромно допринесе таквој могућности. У коју категорију истраживача сврстати тридесетпетогодишњег Горана Шарића? У ентузијасту или утописту? Политика онлајн http://www.politika.rs/scc/clanak/409011/Prete-mi-smrcu-ali-se-ne-zalim-policiji#.W281BYd99WA.facebook
  5. Манастир, посвећен Рождеству Пресвете Богородице, лежао је у херцегновском селу Ратишевини, од турских времена припадајући манастиру Косјерево, мада, током 18. вијека и на прелазу у 19, стајаше као филијали манастирчић Светоуспенског манастира Савина. Разорен је за вријеме рата са Французима почетком 19. вијека. Манастир је, нашом иницијативом, посјетио његово високопреосвештенство г. митрополит Амфилохије последњих дана 2006. године, када је разгледао остатке и дуго се задржао са мјештанима у кући Јова Андрића. Свети Врачи Козма и Дамјан, Црква свете Тројице Снажна развојна линија историјског политичког надограђивања овога краја очитује се крупним учешћем Ратишевљана у управним тијелима Топаљске општине при чему се одликовао капетан Вуковој Вуков (Кнежев–Јовановић) у неколика мандата. Ратишевина је, очигледно, у концу 17. вијека, када новском крају прилази одређен број херцеговачких фамилија, постала привлачним мјестом које ће омогућити снажно трговачко, поморско и политичко узрастање долазећих родова међу којима ће се у томе смјеру истаћи Сабљичићи (Сабљице) и Познановићи. Ратишевљански Сабљичићи регрутовали су млетачке официре и подофицире, свештенике и главаре (кнезове), али и поморске капетане и трговце кроз два вијека њихове бокешке историје. Најмање двојица калуђера из овога рода служили су у манастиру Потпланина (Висарион и Иларион). У селу, на вишем предјелу, према Каменоме, стоји завјетна црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Ова је црква вјероватно ограђена у средњем вијеку и од њенога је завјета подизана парохијална црква Свете Тројице. У селу по старини живе: Деретићи, Рисанчићи, Ћетковићи, Мијаљевићи, Поповићи, Радмани, Радовићи, Лепетићи, Сикимићи, Познановићи, Пиљуровићи, Гојковићи, Сабљичићи (Горње село) и Бачановићи, Черовићи, Томашевићи и Сикимићи (Доње село). Као исчезли род помиње се: Шиндак. Др Горан Ж. Комар У Доњем селу леже трагови цркве Свете Варваре која је порушена. Уколико би узели да је тачан податак из млетачке земљишне књиге учињене 1702, године, која представља реплику оне најстарије из 1690. (Корнерове) која укључује цркву Светога Марка, којој нема сигурног трага, тада би у селу у прошлости, свакако у разним периодима, стајало чак пет цркава: Свети Врачи Козма и Дамјан (Радовање) Света Великомученица Варвара (На Шипак) Свети Јеванђелист Марко (Марушица) Рождество Пресвете Богородице (Потпланина) Свете Тројице, парохијална (Потпланина) Осим тога, у Ратишевини је живо предање о древноме манастиру у којем су стајале калуђерице на опсегу Доњега села, испод брда Градац, покрај Трепетљике, те да су у некоме ратном разарању калуђерице прешле на предио Потпланине. Будући да у дохватљивим исправама нигдје нема сестринства у Мојдежу и Ратишевини, то ће бити да је овдје манастир стајао пуно прије млетачког и савезничког заузимања Новога 1687. године. Говори се, чак о њиховом одласку у Босну, у област Тузле. У Ратишевини је у освит млетачке управе, врло је могуће, било смјештено сједиште српске епископије, за коју вјерујем да је лежала у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) те да је у њој сједио епископ Исаија (Лакетић). Према времену у којему се помиње, могуће и епископ Теодосија. Разговјетније него други извори говори о другоме српском епископу у околици града Новога руски путопис Петра Андријевича Толстоја који је под 19. јуном 1698. године забиљежио: “Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца… Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег–Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Оба ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму… Поред митрополита Саватија, овдје је дакле стајао још један српски достојанственик. Гдје друго до у Ратишевини? И у документима која је сабрао заслужни Јован Радоњић, помињу се двојица епископа у Новоме. Баш некако у то вријеме. У вези са неуспјелом акцијом которског бискупа Марина Драга у наговарању српских архијереја да ступе на пут Уније, а поводом извјештаја бискупова од 15. јула 1697. године. Да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи које је у Србско–далматинском магазину објавио Герасим Петрановић. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји: “данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија. На тај начин састављају се свједочења путописаца и говор млетачких исправа из Бечкога рата. У часу када је овдје у Боки започет посао на утврђивању границе између Млетачке републике и Отоманске империје, Мојдеж, са Потпланином, остаде у млетачкоме домену. У Ратноме архиву у Бечу чува се цртеж мргина, прегледна мапа новске и рисанске територије који је начинио сам комесар за разграничење Ђовани Гримани, а на којему је уцртано насеље Ratisseuinaкао агломерат кућа, Moides са одломком Muscosscuich, са којим се источније додирује Planina раздвојена потоком. Предио који је на овом цртежу комесара Гриманија означен као Планина лежи западније и ниже Ратишевине (Горње село) уоквирен двама потоцима (Детаљ цртежа у прилогу). Црква св. Врачи Козма и Дамјан на предјелу “Радовање“ уз границу са селом Камено. Могуће утемељена у средњем вијеку. Први писани трагови манастира леже и млетачким земљишним и катастарским књигама, почевши од старе књиге катастра новских земаља коју је дао израдити генерални проведитор Ђ. Корнер 9. октобра 1687., а коју млетачки мјерник Франческо Барбиери доврши 1690. године. Уписан је, у територијалном оквиру Мојдежа. Маркиран је посјед у Суторини и Мељинама. Манастир је уписан путем свога светога братства: “Calogeri Padri“ са тринаест чланова. Комплетна земљишна књига довршена за владе провидура Ф. Бадоера 1704. године укључује у селу Мојдеж оце калуђере у броју од осам, а у попису власника земље стоји: calogeri di Santa Trinita који посједују земљишта Vinogradina и Versina. Ваља, свакако, у овај преглед уградити и податке које пружа ова млетачка земљишна књига која укључује цркву са посветом Свима Светима: Terra arativa in grebano della chiesa di Tutti i Santi, loco detto Versine као и земљиште на предјелу Radovagni. Дакле, тамо гдје лежи црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Такође, књига Катастра кућа, дућана и млинова у Мојдежу из 1726–1782. године укључује власнике млинова: Craglievich Jacob: “Calogeri di Moides“; Calogeri R. R.: “Jasa“. Иста књига помиње власнике Milich Drasco, Milich Illia, Gumurovich Nicola, Andrich Sava: “Ottplanine“. Велику важност носи податак из Бадоерове земљишне књиге Херцег – Новог и Рисна из 1704. године која открива припадност цркве Свете Тројице Мојдежу (chiesa di SS Trinita). У вријеме израде млетачких земљишних књига (1690) Ратишевина је имала 165 житеља, од чега 38 бијаше способно за оружје, 49 стараца и жена те 78 дјеце. Земљишна књига довршена 1690. укључује у селу цркву Светога Марка. Међу власницима земље и Sablich Sime Prette. Тако је, поред оца Андрије Стефанова Косијера, овај свештеник из рода Сабљичића најстарији за којега знамо да је стајао у Ратишевини. Поп Филип Сабљичић држао је 1704. године земљишта Dubrava, Prussi Grob, Orasach, а харамбаша Драшко Сабљичић Podvoglie, Ograda, Prasila. Драшко и Иван Сабљичић, баштину уз мргин Ledinach. Но, поред попа Сима Сабљића, у најстарији млетачки катастик Новога уписан је Prette Gionisca. Mлетачки биљежник управо је овако уписао овога свештеника, и заиста, нама не би било могуће учинити покушај транскрипције овога имена. У Ратишевини су, дакле, до 1690. године живјела двојица свештеника. Потпланина је, још у 18. вијеку, могуће на прелому вијека, могла постати савинским филијалним манастиром. Тако казује и отац Кирил (Цвјетковић) који је Потпланину обишао са својим игуманом Арсенијем а од њега је свакако дознао о статусу разрушеног манастира. Сигурно је да су све снаге биле управљене ка подизању Савине. Сачуван је у Млетачком архиву старога новскога Архива један документ који је важан за историју манастира Потпланине. Црква Свете Тројице се помиње као манастир. Један се Мојдежанин који би могао бити у каквоме пословном одношају са потпланинским светим братством, Јаков Краљевић, поменут у читавој серији исправа новскога Архива, бијаше 14. новембра 1712. године подвргнут судскоме процесу због неких повреда калуђера манастира Свете Тројице у Мојдежу. Такође, послије завршетка последњег великог млетачко–турског рата (1715–1718) у којему су Новљани издашно учествовали, помиње се братство Свете Тројице а у вези са притужбама Продана Магазиновића због запречавања току воде преко калуђерскога имања. Ова исправа из 1719. године, помаже, као и претходна, да се оцрта величина земљишног посједа манастира. Занимљиво је да је црква Свете Тројице у то вријеме посједовала земље у Мокринама које је држао Петар Лепетић. Споменик војводи Сави Анђелићу код цркве Св. Тројице, учеснику битке са Топал пашом 1687. године о којој пјева владика Петар II О вези два новска манастира говоре и судске исправе двојице потпланинских игумана. Тако дознајемо и о ктитору манастирске Ћелије у Потпланини, калуђеру Исаији (Витомировићу) који је 1725. године оставио све непокретно имање, укључујући и ћелиjу коју је оградио сопственим новцем, манастиру Савини, а наредне године отац Исаија се помиње као калуђер, уз игумана Арсенија Милутинова Калуђеровића. Овај савински игуман управљао је обема манастирима. У вријеме старјешинства оца Исаије овдје је стајао и калуђер Данило (Перовић). Понекада се отац Данило помиње и као “Косјеревац“. Сасвим је, дакле, могуће да су ови оци били везани за манастир Косјерево на Требишњици, а да је, касније, усљед немогућности одржавања манастирчића Савина управљала овим посједом, све до рушења и запуштања зграда на почетку 19. вијека. Крупан значај за историју манастира у Ратишевини носе исправе из 1726. године. Калуђер Данило Косијерац је уложио жалбу на старјешину манастира Савина због намјере да му одузме земљу, а такође, још пуно одређеније, калуђер Данило Косијер из Подпланине, села Мојдежа, у име игумана манастира Савина Арсенија Аврамовића опозива неки мандат из фебруара 1726. године. Помиње се, дакле, и овдје Потпланина, те игуман Арсеније Калуђеровић, одређено као Аврамовић. Раздобље старјешинства оца Исаије и оца Арсенија (Аврамовића) долази у вријеме тешког прогона митрополита Стефана (Љубибратића) који је Црквом у Боки и Далмацији управљао између 1716. (0д 1719. митропoлит) до прогона 1722. и практично удаљен 1725–1727. године. У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастирчић савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије. У вријеме старјешинства оца Арсенија Савинског, и главарства Јова Сабљичића, у Ратишевини је служио поп Филип Сабљичић. Овај свештеник задобио је неке оранице од сердара Николе Дамјанова Кецојевића уговором о поклону учињеном 1. септембра 1730. године. Када је Јела удовица Мија Мискина из Ратишевине чинила тестаменат у 26. јула 1742. сачинио га је поп Филип парох у Потпланини. Бијаху и други Сабљичићи ктитори манастира Потпланина. Калуђер Иларион Сабљичић учинио је 26. септембра 1783. изјаву којом половицу брашненог млина у Мојдежу купљену уговором од 14. јула 1754. од Петра и Митра Краљевића из овога села није прибавио на свој рачун, него на рачун манастира Свете Госпође у Савини, па тиме овлашћује манастир на поменуту половицу млина укњижену на његово име. У другој половици 18. вијека, пред пад Венеције, у доба кнеза Јова Сабљичића 1778. бијаше свештеник у Ратишевини поп Мијо (Мијаил) Сабљичић, а касније, 1786. у доба кнеза Тома Милутиновог Познановића, Симо Сабљичић, који је потекао од старога попа Сима, бијаше тутор цркве Свете Тројице. Манастир Потпланина лежао је од половице 18. вијека у саставу Ратишевине. Но, овдје је могуће утврдити и сами час преласка овога мојдешког одломка у оквир Ратишевине. Ванредни провидур Винченцо Дона одредио је капетана комунитади Јована Аврамовића и сердара Николу Горакућу да одреде којој парохији треба да припадне тринаест фамилија које стоје у Потпланини. Одлука је донешена 1741., Потпланина је припала Ратишевини са образложењем да им је ово село ближе него парохија села Мојдеж. У средини вијека парох ратишевљански бијаше отац Висарион Сабљичић. Током друге половице 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице Потпланина стајали су проигуман Василије (Ђурић) [судски списи, 1761., дуговао Петру Бјеладиновићу – Ђаји]; калуђер Висарион Сабљичић, градитељ [1765. даривао своје непокретности Савини, саградио уљани млин у својој кући у Потпланини прије 1746]; Исаија и Лука Лучићи, калуђери [судски спис, 1777. Андрија Фонтана потраживао дуг од насљедника Исаије, оца Луке]; Мелентије Андрић, калуђер [судски спис, свједочење о упокојењу оца Мелентија 29. децембра 1796]. У другој половици 18. вијека, манастир Савина је начинио један попис својих баштина који сам објавио на више мјеста. Овдје се наводи сљедеће: Земља орачица и виноград, мјесто речено Јежевац и Меткова главица купљена от калуђера Исаија Витомировића, и од мештра Ивана Кашина Ка(мпа): 6: 3: 163 // Z 17: 7; Земља Бошак мјесто речено Меткова главица више Јежевца бјеше измјерена от Гаврила Станића и Пера Гуморовића паке ивенштена от калуђера – Ка(мпа): 1 // :3. (Слободна Херцеговина, 24. 1. 2018)
  6. Posted by Стање ствари Околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност „босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним „штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним „писаним“ словима Др Горан Ж. Комар Овај кратки прилог начинио сам из разлога очигледног показивања разноликости словних обличја ћириличних графема којима су исписани српски споменици током пуна три вијека српске писмености у нашем приморју. При том, овим прилогом, не пружам све словне варијанте. Као систем писма, ћирилица показује готово недокучиву разноликост. Прилог је настао као резултат веома обимних истраживања у приморским архивима, укључујући Државни архив Дубровника, те архиве Српске Православне Цркве у Боки. Истраживања су провођена на начин, да су, тамо гдје је то било могуће, архивска документа снимана дигитално или фотографски (током деведесетих година 20. вијека и последњих година), а тамо гдје није било могуће снимати, усљед забрана (Државни Архив Црне Горе), словни облици су прецртавани на паус папир. Каткад, и читава изузетно важна документа. Ово истраживање тече од 1994. године са циљем посве неселективног „преписивања“ ћириличних докумената. За мене је, дакле, било посве свеједно, да ли сам се сусрео са обичном „стимом“, или било којим приватно – правним документом, или пак државним или општинским актом из наших приморских комуна. Хронолошки оквир који је био занимљив је подручје 17., 18. и 19. вијека, мада најстарије исправе (дубровачке) сежу до 1504. године. За овај прилог одабрана су само четири слова: „Д“, „Ж“, „Ћ“ и „Ц“. Жели се показати само једно: Уколико би било којем припаднику нашега народа, или извањцу, који не познају и нису се сусретали са старим српским писмом, приказали, по избору, одређени број морфолошких варијанти појединих словних знакова, он би закључио да су у питању различити системи писма. И не само то. Највјероватније не би уочио ни да је у питању једно исто слово! Овдје, за слово „Д“ нудим седамнаест варијанти, за слово „Ж“ петнаест, за слово „Ћ“ седамнаест варијанти и за слово „Ц“ десет. При том је број варијанти ових словних знакова пуно, пуно већи. Ваља казати, такође, да је ово истраживање обухватило више хиљада ћириличних аката, и велики број архивских књига, те да је овакав прилог само мали дио обимне студије којом се настоји приказати читави словни систем са великим бројем варијанти кроз вријеме, наравно, уз назначавање извора. Само у Државном архиву Дубровника преписано је и пренешено из више од 250 докумената, махом 17. вијека и 18. вијека. Према мјесту настанка, документа која сам преводио, то јест, која су бивала предметом транслитерације, припадају практично читавом динарском подручју. Када бих помињао оне дестинације које леже уз рубно подручје, тада бих маркирао Подгорицу, Мостар, Макарску, Београд. Но то је сасвим очекивано, из разлога што су дубровачки трговци употребљавали ћирилицу, чак и у обраћањима својој Влади, а такође, често, и дубровачка Влада пише своја званична акта овим писмом. Добро је познато да турске канцеларије Новога, Требиња и остале, у вријеме турске владавине, употребљавају ћирилицу, као што то чини и велики број муслимана са овога подручја. Овај прилог начињен је у склопу пројекта израде специјалног ћириличног фонта за који се настоји обезбједити што квалитетнији супстрат у широком увиду у писмо које је током 17, 18. и 19. вијека употребљавао српски народ у средишњим дјеловима Динарског система. Ћирилица, као ненормиран, нестандардизован систем, у широкој употреби од житеља Балкана у назначено вријеме, јесте универзално народно писмо. Њоме се подједнако сигурно служе припадници све три вјере. Посједујем низ исправа приватног карактера, којима се католички Далматинци, током 17. вијека, обраћају дубровачкој Влади, започињући своје дописе ријечима „Језус и Марија.“ За мене је питање споредне важности да ли су ту у питању припадници српског народа који су у познатим помјерањима становништва Босне и Херцеговине доспјели у Далмацију, па тамо покатоличени, или су у питању аутохтони житељи те земље. Данашња хрватска историографија, па и сами потомци ових Далматинаца, данас снажно потенцирају своју аутохтону заснованост у овој приморској земљи. Они су у својим заједницама, у својим кућама, чували и преносили ћирилично писмо. Као што га је у себи носио дубровачки властелин високог ранга кнез Медо Пуцић у 19. вијеку, спремајући дубровачка ћирилична акта средњега вијека за објављивање свијету. Историчар Јиречек, бавећи се тим послом, свакако је учио туђе писмо, али Пуцић – никако. Заиста, занимљиво је питање познавања ћириличног писма бројних властелинских фамилија дуж Боке и у Дубровнику. Овим писмом овладавали су и странци из млетачке породице Фонтана који су у Топлој, за потребе Топаљске општине (1719 – 1799) правили преводе општинских дописа млетачким властодршцима. Ипак, околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност „босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним „штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним „писаним“ словима. Због тога, овим прилогом, желим посегнути за очигледним средствима. Пружићу снимке одређеног броја варијанти четири ћириличне графеме. А затим, упутити питање поборницима „босанчице“: Која су, међу овим варијантама, слова која припадају или гравитирају „босанчици“? Када их, несумњиво, одреде, тада бих желио затражити да та слова буду одређена и смјештена у неки временски период и, такође, земљишни опсег. Ипак, то није могуће учинити. Све понуђене варијанте припадају 18. вијеку, и све су настале у Боки Которској, у бокешким српским општинама: грбаљској, кртољској, рисанској и топаљској. Њихови састављачи су искључиво православни Срби који су живјели у приморским комунама. Стилизована, брзописна ћирилица, коначно, није особеност простора Босне, већ се употребљава у свим осталим околним областима. Када је на измаку 17. вијека дубровачки конфидент Нико Кувељић, пишући својој Влади, поменуо долазак једног Турчина у Нови, који је собом из Требиња донио одређени акт, он је казао: „сербски једно писмо“. Д Најчешће употребљавана варијанта слова „Д“ Ж Најчешће употребљавана варијанта слова „Ж“ Ћ Најчешће употребљавана варијанта слова „Ћ“ Ц Најчешће употребљавана варијанта слова „Ц“ Објављено у часопису „Слово“ Литература Петар М. Колендић, ,,Босанчица“, ,,босанско-хрватска ћирилица“ и Дубровчани, Босанска вила, 1904, бр. 19. и 20, 349 – 351. Ћиро Трухелка, Босанчица, прилог босанској палеографији, Сарајево, 1889. Горан Ж. Комар, Кртољске исправе. Архива породице Костић из Кртола у Боки Которској. Ћирилична документа из XVIII и XIX вијека, Нови Сад, 2000. Бранкица Чигоја, О такозваној босанчици, Траговима српске језичке прошлости, Београд, 2006. Горан Ж. Комар, Бока Которска, Ћирилски споменици 17. 18 и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа (1608 – 1917), Херцег – Нови, 2009. Биљана Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српској језика, Слово, бр. 23, Никшић, септембар 2009, 84–97.
  7. Posted by Стање ствари Околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност „босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним „штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним „писаним“ словима Др Горан Ж. Комар Овај кратки прилог начинио сам из разлога очигледног показивања разноликости словних обличја ћириличних графема којима су исписани српски споменици током пуна три вијека српске писмености у нашем приморју. При том, овим прилогом, не пружам све словне варијанте. Као систем писма, ћирилица показује готово недокучиву разноликост. Прилог је настао као резултат веома обимних истраживања у приморским архивима, укључујући Државни архив Дубровника, те архиве Српске Православне Цркве у Боки. Истраживања су провођена на начин, да су, тамо гдје је то било могуће, архивска документа снимана дигитално или фотографски (током деведесетих година 20. вијека и последњих година), а тамо гдје није било могуће снимати, усљед забрана (Државни Архив Црне Горе), словни облици су прецртавани на паус папир. Каткад, и читава изузетно важна документа. Ово истраживање тече од 1994. године са циљем посве неселективног „преписивања“ ћириличних докумената. За мене је, дакле, било посве свеједно, да ли сам се сусрео са обичном „стимом“, или било којим приватно – правним документом, или пак државним или општинским актом из наших приморских комуна. Хронолошки оквир који је био занимљив је подручје 17., 18. и 19. вијека, мада најстарије исправе (дубровачке) сежу до 1504. године. За овај прилог одабрана су само четири слова: „Д“, „Ж“, „Ћ“ и „Ц“. Жели се показати само једно: Уколико би било којем припаднику нашега народа, или извањцу, који не познају и нису се сусретали са старим српским писмом, приказали, по избору, одређени број морфолошких варијанти појединих словних знакова, он би закључио да су у питању различити системи писма. И не само то. Највјероватније не би уочио ни да је у питању једно исто слово! Овдје, за слово „Д“ нудим седамнаест варијанти, за слово „Ж“ петнаест, за слово „Ћ“ седамнаест варијанти и за слово „Ц“ десет. При том је број варијанти ових словних знакова пуно, пуно већи. Ваља казати, такође, да је ово истраживање обухватило више хиљада ћириличних аката, и велики број архивских књига, те да је овакав прилог само мали дио обимне студије којом се настоји приказати читави словни систем са великим бројем варијанти кроз вријеме, наравно, уз назначавање извора. Само у Државном архиву Дубровника преписано је и пренешено из више од 250 докумената, махом 17. вијека и 18. вијека. Према мјесту настанка, документа која сам преводио, то јест, која су бивала предметом транслитерације, припадају практично читавом динарском подручју. Када бих помињао оне дестинације које леже уз рубно подручје, тада бих маркирао Подгорицу, Мостар, Макарску, Београд. Но то је сасвим очекивано, из разлога што су дубровачки трговци употребљавали ћирилицу, чак и у обраћањима својој Влади, а такође, често, и дубровачка Влада пише своја званична акта овим писмом. Добро је познато да турске канцеларије Новога, Требиња и остале, у вријеме турске владавине, употребљавају ћирилицу, као што то чини и велики број муслимана са овога подручја. Овај прилог начињен је у склопу пројекта израде специјалног ћириличног фонта за који се настоји обезбједити што квалитетнији супстрат у широком увиду у писмо које је током 17, 18. и 19. вијека употребљавао српски народ у средишњим дјеловима Динарског система. Ћирилица, као ненормиран, нестандардизован систем, у широкој употреби од житеља Балкана у назначено вријеме, јесте универзално народно писмо. Њоме се подједнако сигурно служе припадници све три вјере. Посједујем низ исправа приватног карактера, којима се католички Далматинци, током 17. вијека, обраћају дубровачкој Влади, започињући своје дописе ријечима „Језус и Марија.“ За мене је питање споредне важности да ли су ту у питању припадници српског народа који су у познатим помјерањима становништва Босне и Херцеговине доспјели у Далмацију, па тамо покатоличени, или су у питању аутохтони житељи те земље. Данашња хрватска историографија, па и сами потомци ових Далматинаца, данас снажно потенцирају своју аутохтону заснованост у овој приморској земљи. Они су у својим заједницама, у својим кућама, чували и преносили ћирилично писмо. Као што га је у себи носио дубровачки властелин високог ранга кнез Медо Пуцић у 19. вијеку, спремајући дубровачка ћирилична акта средњега вијека за објављивање свијету. Историчар Јиречек, бавећи се тим послом, свакако је учио туђе писмо, али Пуцић – никако. Заиста, занимљиво је питање познавања ћириличног писма бројних властелинских фамилија дуж Боке и у Дубровнику. Овим писмом овладавали су и странци из млетачке породице Фонтана који су у Топлој, за потребе Топаљске општине (1719 – 1799) правили преводе општинских дописа млетачким властодршцима. Ипак, околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност „босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним „штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним „писаним“ словима. Због тога, овим прилогом, желим посегнути за очигледним средствима. Пружићу снимке одређеног броја варијанти четири ћириличне графеме. А затим, упутити питање поборницима „босанчице“: Која су, међу овим варијантама, слова која припадају или гравитирају „босанчици“? Када их, несумњиво, одреде, тада бих желио затражити да та слова буду одређена и смјештена у неки временски период и, такође, земљишни опсег. Ипак, то није могуће учинити. Све понуђене варијанте припадају 18. вијеку, и све су настале у Боки Которској, у бокешким српским општинама: грбаљској, кртољској, рисанској и топаљској. Њихови састављачи су искључиво православни Срби који су живјели у приморским комунама. Стилизована, брзописна ћирилица, коначно, није особеност простора Босне, већ се употребљава у свим осталим околним областима. Када је на измаку 17. вијека дубровачки конфидент Нико Кувељић, пишући својој Влади, поменуо долазак једног Турчина у Нови, који је собом из Требиња донио одређени акт, он је казао: „сербски једно писмо“. Д Најчешће употребљавана варијанта слова „Д“ Ж Најчешће употребљавана варијанта слова „Ж“ Ћ Најчешће употребљавана варијанта слова „Ћ“ Ц Најчешће употребљавана варијанта слова „Ц“ Објављено у часопису „Слово“ Литература Петар М. Колендић, ,,Босанчица“, ,,босанско-хрватска ћирилица“ и Дубровчани, Босанска вила, 1904, бр. 19. и 20, 349 – 351. Ћиро Трухелка, Босанчица, прилог босанској палеографији, Сарајево, 1889. Горан Ж. Комар, Кртољске исправе. Архива породице Костић из Кртола у Боки Которској. Ћирилична документа из XVIII и XIX вијека, Нови Сад, 2000. Бранкица Чигоја, О такозваној босанчици, Траговима српске језичке прошлости, Београд, 2006. Горан Ж. Комар, Бока Которска, Ћирилски споменици 17. 18 и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа (1608 – 1917), Херцег – Нови, 2009. Биљана Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српској језика, Слово, бр. 23, Никшић, септембар 2009, 84–97. View full Странице
  8. Константин Цвјетковић, у монаштву Кирил, потекао је из куће поморских трговаца у Баошићима у Боки Которској. Рођен у вријеме млетачке управе херцегновским крајем, примљен је у свето братство манастира Савина, у почетку 19. вијека, за игумана Никанора (Богетића). Касније, као секретар далматинског и бокешког епископа Венедикта, открио је план о увођењу Уније у епархију, да би послије драматичног расплета, допао тамнице у којој је провео више од двадесет и четири године да се никада више не врати своме завичају. Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине[1] Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки[2], селу на обали, које је за Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[3], а мајка Анђа[4]. Свјетло Божије угледао је 1791. године, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога Оца Николаја у којој се данас храни успомена на тај догађај у једноме прикладноме натпису. Сам отац Кирил у самоме почетку своје Аутобиографије, помињући родитеље, исцрпније казује о мајци него о оцу. Његова мајка Анђа била би рођена у Дражинврту у Боки, потекла од Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Ђед Кирилов бијаше поп Симеон. То он сам посвједочује. Главни извор за животопис оца Кирила јесте његова Аутобиографија коју је исписивао у затворима Аустрије, и која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[5]. У баошићкој цркви Светога Николе чува се успомена на крштење оца Кирила. То је натпис, начињен 1899. године: + ОВДЈЕ ЈЕ КРШТЕН КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ 1791 ГОД. НА УСПОМЕНУ ТОЛИКЕ СЛАВЕ ЗАХВАЛНИ МУ ЗЕМЛАЦИ ОВУ ПОЛЗУ ПОСТАВИШЕ 1899 ГОД Кирилов ђед, отац Симеон, Симо, имао је и синове: Филипа, Марка и Николу и ова двојица последњих, стричева Кирилових, били су свештеници. Алекса Марков био је свештеник. Сам отац Кирил имао је браћу Трифона и Спиридона. Из наших података видљиво је да је отац Кирил потекао из фамилије баошићког пароха попа Сима (Симеона) који је 1789. имао десет чланова обитељи. У наредних десет година, његов син Јован је, оженивши Анђу Вукасовић из Дражинврта, формирао своју породицу у Баошићима. Отац Симо Цвјетковић је у другој половици 18. вијека вршио и дужност ђеновићког и кумборског пароха и то је развидно из једнога позива на суд издатога од канцеларије ванреднога провидура 12. септембра 1780. Овим прогласом прогла-шен је кривим поп Симо и извјесни Абрам Бимгур, ‘’закона латиншкога’’ из Дубровника, настањен у Кумбору којега је овај свештеник вјенчао кћерком Петра Симова Војводића, противно законима Млетачке републике. [6] У вријеме попа Сима, стајао је у Баошићима и поп Никола Цвјетковић, како је видљиво из тестамента Илије Црногорчевића од 20. априла 1775[7], а у парохији ђеновићко – кумборској поп Марко Цвјетковић[8]. О старим свештеницима Цвјетковићима сачуван је још један траг. На једноме гробу крај цркве Светога Николе, стоји натпис старом ћирилском ортографијом: ПОПА СТАРОГА 1788. Константин Цвјетковић је 1798. почео учити школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али ова школа не потраја ни неколико дана. Ускоро, међутим, Константинов рођак Алекса, свештеник, започе школу, и Константин поче учити код њега. Првим дјетињим жељама које је Константин изрекао у кругу породице, како би се опредјелио за монашки чин, супротстављао се отац, поморац и трговац, који је избивао у Смирни, и који је говорио да је Константин „слабог тјелосложенија“. Константин је чекао прилику, и измолио рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савини представи часним оцима савинским. Константин се са савинским калуђерима, и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[9], сусрео 25. маја 1805. Отац Никанор припадао је старом савинском братству које је на челу са игуманом, архимандритом Данилом Јовановим Рајовићем, између 1776. и 1799. подигло Велику манастирску цркву. Константин је тако примљен у братство савинско, уз противљење оца који је у томе часу боравио у Смирни. Са много топлине отац Кирил говори о мајци, пружајући детаље из разговора у часу велике одлуке. Када је Константин прикључен савинском братству, он је могао гледати све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запосједања Боке, јер су се главни догађаји и одвијали у Савини. У Аутобиографији он описује долазак Митрополита Петра у манастир, као и акцију презаслужног за Боку адмирала Сењавина[10]. Када се говори о часном оцу протосинђелу Кирилу, тада се обично истиче његово кључно и жртвено дјело: указивање на тешко застрањење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића[11]. Но, калуђер Кирил, од раних је својих дана почео тегобна странствовања. У доба рускога владања, како казује Кирил, преминуло jе неколико савинских калуђера, Саватија Јовановић[12], Симеон Љубибратић[13], Епифаније Пјешка (отац Кирил казује: Пјешивац[14]) и Стефан Аврамовић[15]. Братство, у бојазни да манастир не запусти, а плашећи се корака француске окупационе власти, одлучи да затражи да се Кирил замонаши. На 20. новембра 1808. године ‘’обукоше ме и вмјесто Консантина Кирил прозваше ме’’ (26). Кирил говори и о својој наклоности живописању и додиру са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем[16], који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве. Могуће је да му је братство на изражене овакве његове жеље, умирујући младалачку му амбицију, казивало како ће га у Свету гору слати ‘’гдје има изрјадније живописаца’’ (27). Отац Кирил је, сјећајући се дјетињих дана проведених у Херцег – Новом, оставио изузетно значајно свједочење о стању другог херцегновског манастира (Рождества Пресвете Богородице – Потпланина) у селу Ратишевина, у часу француске окупације, помињући манастирску зграду на спрат са којега је пао и повриједио се. Кирил се у Цетињу сусрео и разговарао са светим митрополитом Петром, након сусрета са његовим братом Савом у Котору и пјешачења са Крсца. Но, митрополит је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према сусједној Аустрији. Отац Кирил је на степен ђаконства произведен 24. јула 1812. у Врлици у цркви Светога Николе, од епископа далматинског, бококоторско – дубровачког и истријског Венедикта Краљевића (77). У Шибенику, 14. јуна 1814, произведен је у чин архиђакона, и одмах по Петрову дану, са владиком, обилазио Боку. Дана 16. септембра 1814. умро је његов отац (81). Сљедеће године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је отац Кирил у степен свештенства, а 28. тога мјесеца, служио је прву литургију ‘’с великим весељем и торжеством, које су мени добри и незаборављени наши христијани шибенички учинили от њихове к мени благонаклоности, коју су ми јошт из почетка најпрвог мог долзка у Шибеник показали’’ (87). На 15. јула 1817. примио је отац Кирил синђелију којом му се додјељује шибенска парохија (102). Прве вијести о унијатској усмјерености владике Венедикта изазвале су међу приморским Србима велику изнемиреност. Владика је у своју шибенску канцеларију увео један скривени протокол (125 – 130). Осим тога, из Галиције су у Шибеник 1819. допутовали унијатски мисионари који су требали да предају у будућем унијатском сјеменишту[17]. Спремљена је нарочита депутација шибенских Срба која је у Задру изнијела примједбе на рад епископа Венедикта, а потом је архимандрит Герасим Зелић 30. априла написао једно писмо митрополиту Стратимировићу, тражећи спас од епископа[18]. Прва писма са отвореним питањима епископу о гласовима који су стигли у Боку, која је начинио савински архимандрит Никанор Богетић, настала су 1820. године[19]. У писму владици од 19. августа 1820. отац Никанор казује како му се тресу руке и перо испада из руке, изражавајући неизречено роптање које његово братство подноси од народа, али и због књига које долазе из Далмације и Трста говорећи да се владика Краљевић „импењао величеству ћесарову, окренути вас народ далматински и бокешки у унијатство“. Такође и да је један капетан из Новога (Матковић) оптуживао оца Макарија (Грушића) као што је и читаво братство оптуживано да су „папиште и унијати“. Отац Никанор је, запарво, молио владику да учини један циркулар којим ће побити гласове[20]. Као протосинђел, служио је код владике Венедикта отац Кирил као лични секретар. Своју је Аутобиографију обогатио њему тегобним детаљима владичиних путовања и корака ка Унији. Овај рукопис, како га је видио његов приређивач Димитрије Руварац, не пружа појединости из кључног догађаја: покушаја атентата на владику Венедикта. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао неодступним бранитељем Православља. Стога, власти 1821. наредише да се пребаци у манастир Крку. Судећи по детаљима разговора са њему наклоњеним шибенским адвокатом Јаковом Алборчети, одлука о лишавању парохије и измјештању у манастир, била је владичина (240, 241). Приређивач Аутобиографије вјерује да је управо отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније[21]. У часу када је његово одстрањивање постало извјесно, скрадински и шибенски Срби испланирали су атентат на први дан Духова 1821. Владика се није нашао у колима, а живот су изгубили један унијатски каноник Ступницки и градски заповједник, пуковник Гример[22]. Активистички став протосинђела Кирила у догађајима око увођења унијатских учитеља је познат[23], а такав ће његов став, иако посредно, убједљиво говорити за активности, могуће систематичне, које су у епархији провођене у смјеру успостављања уније. У овим немилим догађајима, владика се склонио у Задар, а касније, током 1822,пређе у Млетке гдје је живио са високом пензијом до 1. фебруара 1862. године[24]. Његова опорука носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве[25]. Протосинђел Кирил допао је истражног затвора у Шибенику, који је организован у тврђави Љуљевцу. Ту је провео првих четири године и три мјесеца. Потом буде осуђен на двадесет година затвора које је одслужио у Градишци у Славонији[26]. Из Градишке, отац Кирил у фебруару 1838. пише представницима српско – православне општине у Трсту изнијевши тегобни живот у затвору, молећи за помоћ, уздржавши се од описа својега жалосног стања. ‘’Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судулишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге, и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанајест љета и четири мјесеца од суђења претрпио. . . ’’ (245). У томе часу остало је оцу Кирилу још девет година строгога затвора. Тршћански Срби чинили су кораке за његово ослобађање. О томе свједочи и Новљанин Томо К. Поповић који је био дуго година секретар тршћанске општине[27]. На слободу је изашао отац Кирил 12. фебруара 1846. Не дадоше му власти ни тада да оде у Далмацију или Боку. Пребивање му је одређено у банатском манастиру Бездин у коме вјечити санак борави. Далматински владика Јеротеј послао је из задра 11. августа 1848. српској тршћанској општини писмо у којем извјештава да је потребне мјере код власти предузео да би се отац Кирил ‘’у своје отечество возвратити и у манастиру Савини обитавати могао. . . „ [28] Отац Кирил је, у часу када је изгубио наду да ће икада више видјети Боку, упутио једно писмо своме синовцу попу Николи. Пише отац Кирил како шаље шездесет комада књига, од којих одређен број означених књига, намјењује манастиру Савина. Три књиге намјењује цркви Светога Николе у Баошићима[29]. Последњих година, истражујући у Архиву манастира Савина, пронашао сам архивски доказ о присуству књига протосинђела Кирила у библиотеци овога манастира. Ово подвлачим због тога што се код нас јавила дилема о њиховоме предавању манастиру. Књиге су предате манастиру, али се данас тамо све не налазе. Књиге су, ипак, поменуте у инвентару манастира Савина начињеном 1858. године: „Шесдесет разни књига послати на поклон манастиру од покојнога Кирила Цвјетковића с његовим именом“[30]. На тражење оца Димитрија Руварца, архимандрит бездински Исак Дошен доставио је податак о датуму упокојења оца Кирила: ‘’. . . Брату нашему протосигкеллу отцу Кириллу Цвјеткович днес, сије јест: 28. Септемвриа 1857. в 6 часов заутра по шестодневној тјажкој бољезни, о господје в вјечност преселшу-сја. ’’[31] Димитрије Руварац завршио је свој коментар у издању Аутобиографије оца Кирила жељом да наш народ уврсти овога Баошићанина у народне светитеље и мученике. Резиме Протосинђел Кирил Цвјетковић живио је мученички живот у подвигу несравњивом и неупоредивом у историји Српске Православне Цркве у Приморју током Новога вијека у којему су Срби изложени једној опасној завршници програма конверзије који је оцртан у ранијим вјековима. Његова казна и његов подвиг свједоче његово дјело које јесте кључно у рушењу пројекта Уније у који је његов епископ посигурно загазио. Он је мученички саставио узвишени занос његова дјетињства у савинском постригу, са његовом старошћу у туђини, отргнут од завичаја и показао да му је завичај било Православље, испунивши живот затвором и мучеништвом које је носио поносно и уздржано, као сви велики мученици Христовог доба. Његово дјело тражи одговарајуће признање српскога народа и његове Цркве, као и истраживања која би наши истраживачи обавили у архивима Аустрије. [1] Томо Крстов Поповић, Херцег – Нови у спомен петстогодишњице му, Задар, 1884, 159 /штампар-ија И. Водицке/. [2] Саво Накићеновић, Бока, Српски Етнографски зборник СКА књ. XX, Београд, 1913, 307. Поп Саво казује, на темељу Родословља Цвјетковића које се чува код Глига Лакова Цвјетковића у Баошићима, да су Цвјетковићи потекли од Цвјетка Баоше који је дошао из Зете 1590. године, те како су били „свештеници и гласовити капетани“. [3] ] У пописима глава фамилија друге половине 18. вијека названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјевтковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16, Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. свакако морао бити уписан као глава породице. У ноти од соли од 1789. годсине, уписан је Поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751,са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан Комар, Драчевица – историја новска од искона до пада Венеције, Херцег – Нови, 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [4] Не знамо због чега Љубомир Котарчић „Последње писмо протосинђела Кирила Цвбјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [5] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Београд, 1898. /приредио протојереј Димитрије Руварац/. [6] А(рхив) Х(ерцег – Нови), П(олитичко) У(правни) М(летачки) А(рхив), ф. 323, 405 [7] АХ, ПУМА, ф. 288, 87 [8] Др Г. Комар, Херцег – Нови – историја новска од искона до пада Венеције, Београд, 2004 321 (Ноте од соли парохије ђеновићко – кумборске). [9] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег – Нови, 2003, 357 – 397. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ. Aрхимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [10] Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 2000, 169 /група аутора/. [11] Епископ Венедикт рођен је 15. јануара 1765. близу Солуна. Закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије, такође близу Солуна. У 1806. посвећен је од Дабробосанског митрополита за титуларног епископа кратовског. Када је 1808. основана далматинска епархија он се упињао да постане епископ, и када је Далмација устала против Француза, он се опредјелио за Француску. Од Аустријанаца је ухапшен и интерниран, али када је Наполеон ушао у провинцију, Венедикт је 1910. именован за епископа. Епархијом је управљао на свеопште задовољство. Но, у Бечу никада није признат за законитог епископа. Одређено признање стекао је у Бечу 1818/19. када је предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште. О ситуацији је обавјештен и митрополит Стефан који је узео у заштиту народ и Цркву у провинцији. Умро је 1. фебруара 1862. у Млецима. /Сава, Еп. Шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог вијека, 1996, 64, 65/. [12] Калуђер Саватија могао је бити уписан у Читуљу архијереја, игумана и монаха манастира Тврдош и Савина коју је начинио ђакон Стефан Аврамовић из Требесина, иначе задужен за чување и бригу о савинској архиви и библиотеци. Он је главни носилац послова на градњи цркве Светог Апостола Томе у родном Требесину, 1777. године. Важио је за познаваоца архивалија, и он је, скупа са јеромонахом Арсенијем Вуичиним из манастира Милешева, средином 18. вијека излазио у канцеларију провидура у Новоме да се изјасни о аутентичности печата милешевског манастира на једном документу који су млетачки судови забацивали као кривотворину. Читуљу је ипак неко попуњавао послије ђакона Стефана јер она заврашава именом оца Јеротеја (Ђордана). Зна се за калуђера Саватија Томића из манастира Завала у Попову, сабрата савинског манастира који се упокојио 26. октобра 1806. Читуља Тврдошко – савинског манастира објављена је интегрално у Г. Комар, Драчевица – хроника новска од искона до пада Венеције, Београд – Подгорица, 2003, 181 – 187. [13] Отац Симеон се упокојио 14. јуна 1806. године. [14] Сабрат савински, упокојио се 1. новембра 1806. године. Он није припадао роду сасовићких Пјешиваца. [15] Сабрат савински, упокојио се 15. августа 1806. године. [16] У Аутобиографији је погрешком исписано: Симеон Лазаревић. [17] Житије Герасима Зелића III, Београд, 1899, 121. [18] Исто, 122. [19] Г. Комар, Манастир Савина – водич кроз ћириличну архиву мансстира /19. вијек/ – рукопис. [20] Г. Комар, Српска православна црква у Херцег – Новоме, Херцег – Нови, 2006, 404, 405. [21] Аутобиографија…, 242. [22] Љ. Котарчић, Последње писмо…, 287; Историја српског народа, пета књига, други том (Од Првог устанка до берлинског конгреса 1804 – 1878), Београд, 2000, 286 [23] Горан Максимовић, Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића, Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Српска Краљевска Академија, Београд, 1898 /приређ. Димитрије Руварац/ – репринт издање Градска библиотека и читаоница Херцег – Нови, 2004, 283. [24] Аутобиографија…, 243. [25] Србско – далматински магазин, 1863, 141. [26] Аутобиографија…, 244. [27] Томо К. Поповић, Херцег – Нови…,1 68. [28] Аутобиографија…, 247. [29] Аутобиографија…, 250, 251. [30] Г. Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина. Од краја Млетачке републике до Краљевине Југославије, Херцег – Нови/ Београд, 2009, 112 /интегрално електронско издање на пројекту „Растко“/. [31] Аутобиографија…, 254.
  9. Извор: https://stanjestvari.com/2017/10/07/komar-kiril-cvjetkovic/#more-41515 Послушајте још: http://www.svetigora.com/node/21657 Отац Илија Мотика најављује прославу Светог Кирила Цвјетковића у Баошићима Константин Цвјетковић, у монаштву Кирил, потекао је из куће поморских трговаца у Баошићима у Боки Которској. Рођен у вријеме млетачке управе херцегновским крајем, примљен је у свето братство манастира Савина, у почетку 19. вијека, за игумана Никанора (Богетића). Касније, као секретар далматинског и бокешког епископа Венедикта, открио је план о увођењу Уније у епархију, да би послије драматичног расплета, допао тамнице у којој је провео више од двадесет и четири године да се никада више не врати своме завичају. Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине[1] Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки[2], селу на обали, које је за Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[3], а мајка Анђа[4]. Свјетло Божије угледао је 1791. године, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога Оца Николаја у којој се данас храни успомена на тај догађај у једноме прикладноме натпису. Сам отац Кирил у самоме почетку своје Аутобиографије, помињући родитеље, исцрпније казује о мајци него о оцу. Његова мајка Анђа била би рођена у Дражинврту у Боки, потекла од Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Ђед Кирилов бијаше поп Симеон. То он сам посвједочује. Главни извор за животопис оца Кирила јесте његова Аутобиографија коју је исписивао у затворима Аустрије, и која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[5]. У баошићкој цркви Светога Николе чува се успомена на крштење оца Кирила. То је натпис, начињен 1899. године: + ОВДЈЕ ЈЕ КРШТЕН КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ 1791 ГОД. НА УСПОМЕНУ ТОЛИКЕ СЛАВЕ ЗАХВАЛНИ МУ ЗЕМЛАЦИ ОВУ ПОЛЗУ ПОСТАВИШЕ 1899 ГОД Кирилов ђед, отац Симеон, Симо, имао је и синове: Филипа, Марка и Николу и ова двојица последњих, стричева Кирилових, били су свештеници. Алекса Марков био је свештеник. Сам отац Кирил имао је браћу Трифона и Спиридона. Из наших података видљиво је да је отац Кирил потекао из фамилије баошићког пароха попа Сима (Симеона) који је 1789. имао десет чланова обитељи. У наредних десет година, његов син Јован је, оженивши Анђу Вукасовић из Дражинврта, формирао своју породицу у Баошићима. Отац Симо Цвјетковић је у другој половици 18. вијека вршио и дужност ђеновићког и кумборског пароха и то је развидно из једнога позива на суд издатога од канцеларије ванреднога провидура 12. септембра 1780. Овим прогласом прогла-шен је кривим поп Симо и извјесни Абрам Бимгур, ‘’закона латиншкога’’ из Дубровника, настањен у Кумбору којега је овај свештеник вјенчао кћерком Петра Симова Војводића, противно законима Млетачке републике. [6] У вријеме попа Сима, стајао је у Баошићима и поп Никола Цвјетковић, како је видљиво из тестамента Илије Црногорчевића од 20. априла 1775[7], а у парохији ђеновићко – кумборској поп Марко Цвјетковић[8]. О старим свештеницима Цвјетковићима сачуван је још један траг. На једноме гробу крај цркве Светога Николе, стоји натпис старом ћирилском ортографијом: ПОПА СТАРОГА 1788. Константин Цвјетковић је 1798. почео учити школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али ова школа не потраја ни неколико дана. Ускоро, међутим, Константинов рођак Алекса, свештеник, започе школу, и Константин поче учити код њега. Првим дјетињим жељама које је Константин изрекао у кругу породице, како би се опредјелио за монашки чин, супротстављао се отац, поморац и трговац, који је избивао у Смирни, и који је говорио да је Константин „слабог тјелосложенија“. Константин је чекао прилику, и измолио рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савини представи часним оцима савинским. Константин се са савинским калуђерима, и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[9], сусрео 25. маја 1805. Отац Никанор припадао је старом савинском братству које је на челу са игуманом, архимандритом Данилом Јовановим Рајовићем, између 1776. и 1799. подигло Велику манастирску цркву. Константин је тако примљен у братство савинско, уз противљење оца који је у томе часу боравио у Смирни. Са много топлине отац Кирил говори о мајци, пружајући детаље из разговора у часу велике одлуке. Када је Константин прикључен савинском братству, он је могао гледати све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запосједања Боке, јер су се главни догађаји и одвијали у Савини. У Аутобиографији он описује долазак Митрополита Петра у манастир, као и акцију презаслужног за Боку адмирала Сењавина[10]. Када се говори о часном оцу протосинђелу Кирилу, тада се обично истиче његово кључно и жртвено дјело: указивање на тешко застрањење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића[11]. Но, калуђер Кирил, од раних је својих дана почео тегобна странствовања. У доба рускога владања, како казује Кирил, преминуло jе неколико савинских калуђера, Саватија Јовановић[12], Симеон Љубибратић[13], Епифаније Пјешка (отац Кирил казује: Пјешивац[14]) и Стефан Аврамовић[15]. Братство, у бојазни да манастир не запусти, а плашећи се корака француске окупационе власти, одлучи да затражи да се Кирил замонаши. На 20. новембра 1808. године ‘’обукоше ме и вмјесто Консантина Кирил прозваше ме’’ (26). Кирил говори и о својој наклоности живописању и додиру са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем[16], који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве. Могуће је да му је братство на изражене овакве његове жеље, умирујући младалачку му амбицију, казивало како ће га у Свету гору слати ‘’гдје има изрјадније живописаца’’ (27). Отац Кирил је, сјећајући се дјетињих дана проведених у Херцег – Новом, оставио изузетно значајно свједочење о стању другог херцегновског манастира (Рождества Пресвете Богородице – Потпланина) у селу Ратишевина, у часу француске окупације, помињући манастирску зграду на спрат са којега је пао и повриједио се. Кирил се у Цетињу сусрео и разговарао са светим митрополитом Петром, након сусрета са његовим братом Савом у Котору и пјешачења са Крсца. Но, митрополит је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према сусједној Аустрији. Отац Кирил је на степен ђаконства произведен 24. јула 1812. у Врлици у цркви Светога Николе, од епископа далматинског, бококоторско – дубровачког и истријског Венедикта Краљевића (77). У Шибенику, 14. јуна 1814, произведен је у чин архиђакона, и одмах по Петрову дану, са владиком, обилазио Боку. Дана 16. септембра 1814. умро је његов отац (81). Сљедеће године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је отац Кирил у степен свештенства, а 28. тога мјесеца, служио је прву литургију ‘’с великим весељем и торжеством, које су мени добри и незаборављени наши христијани шибенички учинили от њихове к мени благонаклоности, коју су ми јошт из почетка најпрвог мог долзка у Шибеник показали’’ (87). На 15. јула 1817. примио је отац Кирил синђелију којом му се додјељује шибенска парохија (102). Прве вијести о унијатској усмјерености владике Венедикта изазвале су међу приморским Србима велику изнемиреност. Владика је у своју шибенску канцеларију увео један скривени протокол (125 – 130). Осим тога, из Галиције су у Шибеник 1819. допутовали унијатски мисионари који су требали да предају у будућем унијатском сјеменишту[17]. Спремљена је нарочита депутација шибенских Срба која је у Задру изнијела примједбе на рад епископа Венедикта, а потом је архимандрит Герасим Зелић 30. априла написао једно писмо митрополиту Стратимировићу, тражећи спас од епископа[18]. Прва писма са отвореним питањима епископу о гласовима који су стигли у Боку, која је начинио савински архимандрит Никанор Богетић, настала су 1820. године[19]. У писму владици од 19. августа 1820. отац Никанор казује како му се тресу руке и перо испада из руке, изражавајући неизречено роптање које његово братство подноси од народа, али и због књига које долазе из Далмације и Трста говорећи да се владика Краљевић „импењао величеству ћесарову, окренути вас народ далматински и бокешки у унијатство“. Такође и да је један капетан из Новога (Матковић) оптуживао оца Макарија (Грушића) као што је и читаво братство оптуживано да су „папиште и унијати“. Отац Никанор је, запарво, молио владику да учини један циркулар којим ће побити гласове[20]. Као протосинђел, служио је код владике Венедикта отац Кирил као лични секретар. Своју је Аутобиографију обогатио њему тегобним детаљима владичиних путовања и корака ка Унији. Овај рукопис, како га је видио његов приређивач Димитрије Руварац, не пружа појединости из кључног догађаја: покушаја атентата на владику Венедикта. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао неодступним бранитељем Православља. Стога, власти 1821. наредише да се пребаци у манастир Крку. Судећи по детаљима разговора са њему наклоњеним шибенским адвокатом Јаковом Алборчети, одлука о лишавању парохије и измјештању у манастир, била је владичина (240, 241). Приређивач Аутобиографије вјерује да је управо отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније[21]. У часу када је његово одстрањивање постало извјесно, скрадински и шибенски Срби испланирали су атентат на први дан Духова 1821. Владика се није нашао у колима, а живот су изгубили један унијатски каноник Ступницки и градски заповједник, пуковник Гример[22]. Активистички став протосинђела Кирила у догађајима око увођења унијатских учитеља је познат[23], а такав ће његов став, иако посредно, убједљиво говорити за активности, могуће систематичне, које су у епархији провођене у смјеру успостављања уније. У овим немилим догађајима, владика се склонио у Задар, а касније, током 1822,пређе у Млетке гдје је живио са високом пензијом до 1. фебруара 1862. године[24]. Његова опорука носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве[25]. Протосинђел Кирил допао је истражног затвора у Шибенику, који је организован у тврђави Љуљевцу. Ту је провео првих четири године и три мјесеца. Потом буде осуђен на двадесет година затвора које је одслужио у Градишци у Славонији[26]. Из Градишке, отац Кирил у фебруару 1838. пише представницима српско – православне општине у Трсту изнијевши тегобни живот у затвору, молећи за помоћ, уздржавши се од описа својега жалосног стања. ‘’Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судулишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге, и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанајест љета и четири мјесеца од суђења претрпио. . . ’’ (245). У томе часу остало је оцу Кирилу још девет година строгога затвора. Тршћански Срби чинили су кораке за његово ослобађање. О томе свједочи и Новљанин Томо К. Поповић који је био дуго година секретар тршћанске општине[27]. На слободу је изашао отац Кирил 12. фебруара 1846. Не дадоше му власти ни тада да оде у Далмацију или Боку. Пребивање му је одређено у банатском манастиру Бездин у коме вјечити санак борави. Далматински владика Јеротеј послао је из задра 11. августа 1848. српској тршћанској општини писмо у којем извјештава да је потребне мјере код власти предузео да би се отац Кирил ‘’у своје отечество возвратити и у манастиру Савини обитавати могао. . . „ [28] Отац Кирил је, у часу када је изгубио наду да ће икада више видјети Боку, упутио једно писмо своме синовцу попу Николи. Пише отац Кирил како шаље шездесет комада књига, од којих одређен број означених књига, намјењује манастиру Савина. Три књиге намјењује цркви Светога Николе у Баошићима[29]. Последњих година, истражујући у Архиву манастира Савина, пронашао сам архивски доказ о присуству књига протосинђела Кирила у библиотеци овога манастира. Ово подвлачим због тога што се код нас јавила дилема о њиховоме предавању манастиру. Књиге су предате манастиру, али се данас тамо све не налазе. Књиге су, ипак, поменуте у инвентару манастира Савина начињеном 1858. године: „Шесдесет разни књига послати на поклон манастиру од покојнога Кирила Цвјетковића с његовим именом“[30]. На тражење оца Димитрија Руварца, архимандрит бездински Исак Дошен доставио је податак о датуму упокојења оца Кирила: ‘’. . . Брату нашему протосигкеллу отцу Кириллу Цвјеткович днес, сије јест: 28. Септемвриа 1857. в 6 часов заутра по шестодневној тјажкој бољезни, о господје в вјечност преселшу-сја. ’’[31] Димитрије Руварац завршио је свој коментар у издању Аутобиографије оца Кирила жељом да наш народ уврсти овога Баошићанина у народне светитеље и мученике. Резиме Протосинђел Кирил Цвјетковић живио је мученички живот у подвигу несравњивом и неупоредивом у историји Српске Православне Цркве у Приморју током Новога вијека у којему су Срби изложени једној опасној завршници програма конверзије који је оцртан у ранијим вјековима. Његова казна и његов подвиг свједоче његово дјело које јесте кључно у рушењу пројекта Уније у који је његов епископ посигурно загазио. Он је мученички саставио узвишени занос његова дјетињства у савинском постригу, са његовом старошћу у туђини, отргнут од завичаја и показао да му је завичај било Православље, испунивши живот затвором и мучеништвом које је носио поносно и уздржано, као сви велики мученици Христовог доба. Његово дјело тражи одговарајуће признање српскога народа и његове Цркве, као и истраживања која би наши истраживачи обавили у архивима Аустрије. [1] Томо Крстов Поповић, Херцег – Нови у спомен петстогодишњице му, Задар, 1884, 159 /штампар-ија И. Водицке/. [2] Саво Накићеновић, Бока, Српски Етнографски зборник СКА књ. XX, Београд, 1913, 307. Поп Саво казује, на темељу Родословља Цвјетковића које се чува код Глига Лакова Цвјетковића у Баошићима, да су Цвјетковићи потекли од Цвјетка Баоше који је дошао из Зете 1590. године, те како су били „свештеници и гласовити капетани“. [3] ] У пописима глава фамилија друге половине 18. вијека названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјевтковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16, Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. свакако морао бити уписан као глава породице. У ноти од соли од 1789. годсине, уписан је Поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751,са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан Комар, Драчевица – историја новска од искона до пада Венеције, Херцег – Нови, 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [4] Не знамо због чега Љубомир Котарчић „Последње писмо протосинђела Кирила Цвбјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [5] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Београд, 1898. /приредио протојереј Димитрије Руварац/. [6] А(рхив) Х(ерцег – Нови), П(олитичко) У(правни) М(летачки) А(рхив), ф. 323, 405 [7] АХ, ПУМА, ф. 288, 87 [8] Др Г. Комар, Херцег – Нови – историја новска од искона до пада Венеције, Београд, 2004 321 (Ноте од соли парохије ђеновићко – кумборске). [9] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег – Нови, 2003, 357 – 397. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ. Aрхимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [10] Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 2000, 169 /група аутора/. [11] Епископ Венедикт рођен је 15. јануара 1765. близу Солуна. Закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије, такође близу Солуна. У 1806. посвећен је од Дабробосанског митрополита за титуларног епископа кратовског. Када је 1808. основана далматинска епархија он се упињао да постане епископ, и када је Далмација устала против Француза, он се опредјелио за Француску. Од Аустријанаца је ухапшен и интерниран, али када је Наполеон ушао у провинцију, Венедикт је 1910. именован за епископа. Епархијом је управљао на свеопште задовољство. Но, у Бечу никада није признат за законитог епископа. Одређено признање стекао је у Бечу 1818/19. када је предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште. О ситуацији је обавјештен и митрополит Стефан који је узео у заштиту народ и Цркву у провинцији. Умро је 1. фебруара 1862. у Млецима. /Сава, Еп. Шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог вијека, 1996, 64, 65/. [12] Калуђер Саватија могао је бити уписан у Читуљу архијереја, игумана и монаха манастира Тврдош и Савина коју је начинио ђакон Стефан Аврамовић из Требесина, иначе задужен за чување и бригу о савинској архиви и библиотеци. Он је главни носилац послова на градњи цркве Светог Апостола Томе у родном Требесину, 1777. године. Важио је за познаваоца архивалија, и он је, скупа са јеромонахом Арсенијем Вуичиним из манастира Милешева, средином 18. вијека излазио у канцеларију провидура у Новоме да се изјасни о аутентичности печата милешевског манастира на једном документу који су млетачки судови забацивали као кривотворину. Читуљу је ипак неко попуњавао послије ђакона Стефана јер она заврашава именом оца Јеротеја (Ђордана). Зна се за калуђера Саватија Томића из манастира Завала у Попову, сабрата савинског манастира који се упокојио 26. октобра 1806. Читуља Тврдошко – савинског манастира објављена је интегрално у Г. Комар, Драчевица – хроника новска од искона до пада Венеције, Београд – Подгорица, 2003, 181 – 187. [13] Отац Симеон се упокојио 14. јуна 1806. године. [14] Сабрат савински, упокојио се 1. новембра 1806. године. Он није припадао роду сасовићких Пјешиваца. [15] Сабрат савински, упокојио се 15. августа 1806. године. [16] У Аутобиографији је погрешком исписано: Симеон Лазаревић. [17] Житије Герасима Зелића III, Београд, 1899, 121. [18] Исто, 122. [19] Г. Комар, Манастир Савина – водич кроз ћириличну архиву мансстира /19. вијек/ – рукопис. [20] Г. Комар, Српска православна црква у Херцег – Новоме, Херцег – Нови, 2006, 404, 405. [21] Аутобиографија…, 242. [22] Љ. Котарчић, Последње писмо…, 287; Историја српског народа, пета књига, други том (Од Првог устанка до берлинског конгреса 1804 – 1878), Београд, 2000, 286 [23] Горан Максимовић, Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића, Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Српска Краљевска Академија, Београд, 1898 /приређ. Димитрије Руварац/ – репринт издање Градска библиотека и читаоница Херцег – Нови, 2004, 283. [24] Аутобиографија…, 243. [25] Србско – далматински магазин, 1863, 141. [26] Аутобиографија…, 244. [27] Томо К. Поповић, Херцег – Нови…,1 68. [28] Аутобиографија…, 247. [29] Аутобиографија…, 250, 251. [30] Г. Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина. Од краја Млетачке републике до Краљевине Југославије, Херцег – Нови/ Београд, 2009, 112 /интегрално електронско издање на пројекту „Растко“/. [31] Аутобиографија…, 254. View full Странице
  10. Горан Комар: Бечки рат и српска црква у Боки Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба Др Горан Ж. Комар Дакле, 1687. у јесен, предао се Ђероламо Корнеру, главном заповједнику велике флоте малтешких, ђеновешких и папских галија, Херцег Нови, најистуренија тачка Херцеговине. На народну историју Срба читавога јадранског круга, имаће овај догађај крупни и до данашњега дана неоцјењени значај. Најприје, због тога што ће омогућити један снажнији прилив српскога становништва Старе Херцеговине у Драчевицу. Одразиће се тако, ово млетачко прегнуће врло потицајно на укупну политичку и црквену мисију српског народа Боке и Далмације, која ће, током 18. вијека тражити реалног простора за васпостављање низа предјелних аутономија. Ове аутономије, с краја на крај Боке, својим ће културним и економским дјелом омогућити почетак српског Новог вијека на Приморју под протекторатом Крилатог Лава. Но, културна мисија приморских Срба није представљала једносмјерни корак примитивнијег и заосталијег друштва у напредније и савршеније, она је представљала једно синтетичко искуство и учвршћивање старих установа источнохерцеговачких и бокешких Срба у тражењу механизама заштите и одржања народа, језика и вјере под окриљем Венеције. Исто тако, ни у ком случају, неће миграторна помјерања тећи у једноме смјеру и са старих на нове домене. И манастир Добрићево и Косјерево посједују у Драчевици баштине[1]. Ова помјерања никако нису значила освајање нових и туђих територија већ само успјели покушај одржања и унапређења једне, нама готово непознате старобалканско-херцеговачке заједнице у њеној највишој тачки и најзначајнијем домену: Новоме. На обали мора, под окриљем суштински грађанске Венеције, која Србе на спољашњем рубу Динарског система, никада није посматрала као опасност. Бијаху то строго унутрашња помјерања незнатног дјела српских фамилија југоисточне Херцеговине у оквиру једног истог територијално-политичког, етничког и културног круга. И то је једина истина која је тако видљива да је не би било потребно потцртавати да наша историографија није изрекла толико лажи о овим покретима, учинивши велику тему српскога приморја у Морејском рату омиљеним предметом фалсификовања[2]. Дугогодишњим ишчитавањем старијих ћириличних листина града Новог, као и његових архивских књига, дошао сам у прилику да саградим поглед на најуочљивији историјски период у развитку Новога, а то је свакако доба управе Републике Светога Марка (1687–1797), али и да формирам поглед на одређене маркантне механизме одржања његовог препознатљивог политичко–историјског и културног хода који представљају реплике обрасца устроја једног начина живота који је одликовао читаво српско приморје, укључујући и дубровачко, који је високо издигнут управо у вријеме млетачког доминиона овим горњебокешким предјелом. Свакако, она главна карактеристика свагдањег, али и политичког и обичајног живота новскога краја, која је дала снаге његовим вањским, дипломатским искорацима, бијаше уредни народни живот саграђен на веома крутим и веома строгим регулама, које је, попут комуналних правилника, овај крај створио и записао у половици 18. вијека[3]. И Нови је живио и делао успјешно, у расту његове поморске привреде и православне културе све док је поштивао и чувао ове народне правне регуле из 18. вијека. Уосталом, и мјерећи укупне ефективе његова поморског и читавог трговинског прегнућа, овај период ће постати неупоредивим и сјајним добом у којем ће град начинити дјела која никада више неће превазићи, али која, ма колико се трудио, неће ни порушити. Топаљска општина је подржавала и спроводила акта своје православне епископије и њени најбољи представници су заступали манастир и цркве у Венецији (Марко Мирковић[4]). Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Чинио је то и народ, утицајни свјетовни кругови из редова сувоземних и поморских трговаца и српско свештенство Далмације и Боке. Стиче се утисак да је тим радњама за повраћај епископије, током 18. вијека, повремено предњачио манастир Савина. И то не само познатом кандидатуром оца Леонтија 1735. године. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба[5]. Ако је у вријеме турске окупације Горње Боке овдје резидирао епископ Максим (1653, Кандијски рат), а затим, током Морејског рата двојица архијереја, обојица смјештени у Новоме, да би послије прогона митрополита Стефана (1722-1725) новски Срби снажно упирали ка поновној успостави епископије, узевши снажнога учешћа код устоличења Симеона Кончаревића (1750/51), тада је не само насушна потреба, већ и високи морални дуг, враћање ове славне епископске катедре у Боку. Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи-Руђићи, оставили су у мјесту своје узвишене савинско–топаљске катедре неизбрисив траг. Ипак, и поред несумњивог значаја митрополита Саватија у политичким процесима током Морејског рата, чак његовог израстања у фигуру међународног значаја, као и уздржању Цркве у Боки и Далмацији, о њему се зна недопустиво мало. Осим тога, дубље изучавање и упознавање са његовим својеручним записима, који у највећем броју леже у манастиру Савина, отвара и дилеме око његовог стварног поријекла. Он је читавог живота истицао да је поријеклом из Пиве. Његов синовац Стефан, постао је, као владика, предметом најоштријег удара римокатоличких прелата Далмације, и живот му је, заиста, обиљежио отпор унији. Али, најсјајнији период у животима и раду обојице архијереја, веже се сигурно за град Нови и бокешко приморје. Ова двојица српских архијереја дјеловала су у доба које је, ипак, карактерисало настојање Римокатоличке цркве да путем специјалне установе, подигнуте 1622. године, рашири своје институционалне и дјелатне међе на православни исток. Вјерујем да је одржање ове епископије, касније практично митрополије, посебно у вријеме владике Саватија, омогућено политичким ставом средишње млетачке власти коју је владика задужио, а касније, за вријеме његовог насљедника Стефана, коректним држањем генералног провидура Аловизе Моченига III који је у освит треће деценије 18. вијека настојао задржати интенцију Венеције у овом питању[6]. Вјерујем да су уговорне обавезе, али и добра државничка традиција Млетачке републике, те бројчана снага српског народа, представљале ону библију из магдебуршке катастрофе свештеника Андреаса (1631), још свјеже у памћењу Европе, која је спријечила магдебургизацију окрајних дјелова српског етничког простора у дотицањима 18. вијека. Нарочито је таква опасност била изражена на западним странама гдје је пред крај живота дјеловао владика Стефан (1725-1737). Необично је да у домаћој историографији није више писано о двојици црквених прегалаца високопреосвећенима Саватију и Стефану (Љубибратићима–Руђићима) и са њихова великог црквено–народног дјелатништва и улоге у одупирању унији, у замаху њенога насртаја на српско поморје. О овим митрополитима највише је писао епископ Никодим Милаш (1901)[7], а затим, са новим подацима, опширно, Г. Ж. Комар (2007)[8]. Двојица епископа живјели су у вријеме двојице католичких прелата од дјелатне и активне мисије под плаштом Конгрегације за распростирање вјере у Ватикану, надбискупима Андријом[9] и Вицком (Змајевићима) који бијаху Срби, по свему судећи, Његуши са Врбе. Слика судара у доба задарског надбискупа Вицка Змајевића, изазвана прогоном преосвећеног Стефана (1719–1725/27) јест слика односа двају цркава на простору Балканског полуотока. У доба у којем је замах и организациони устрој Конгрегације за ширење римске вјере засноване 1622., домашивао својом оштрицом, али су њени припадници, попут надбискупа Андрије, пружали и примјере обазривог дјеловања. Двојица претходника двојице синоваца, Андрија и Саватије, делали су у миру, и није забиљежен никакав противсрпски акт или гест барскога надбискупа. Делали у међуконфесионалном миру и када су Боку потресали ратови, какав је био Први или Велики Морејски Рат (1684–1699). Са ступањем на положај задарског надбискупа Вицка Змајевића, и подизањем и устоличењем архимандрита Стефана (Грбаљ, Сретење 1719), ствари се оштро мијењају и отпочиње црквени и државни прогон српског владике о чијем раду посједујемо свједочења и доказе, лаичке и правничке, да није никада изазивао вјерске инциденте и распре, већ само „бринуо о своме народу и својој Цркви“. Питање заокрета курса средишње млетачке власти према српској епископији у Новоме јест једно од чворишних питања домаће црквене историографије великог 18. вијека. Четворица црквених достојанственика су обиљежила велики период узрастања Српске Православне Цркве и народа у јадранском приморју за доминације Републике Св. Марка у вијеку у којем је овај предио спољашњег динарског паса у цјелости потпао под Венецију. У крајевима које је задобила у Морејским ратовима ова је држава допустила повластице Србима које ови исказиваху низом регионалних високих аутономија међу којима су бокешке постале предњачеће економске и културне тачке ослона током друге половице 18. вијека. Владике Саватије и Стефан[10] узрасли су у народне предводнике у завршници једнога доба које је послије немањићког, довршеног Косовом, постало најсјајније послије Косова. Бијаше то доба отпочињања снажнијих српских ослободилачких покрета зачетих у вријеме патријарха Јована, па касније Пајсија, осликано Кандијским ратом, и коначно, овјерено Морејским ратовима. Вријеме додиривања са страним земљама и вријеме подршке противтурским европским савезима, вријеме заокружавања српске етничке територије у Новоме вијеку овога народа који није почео када Нови вијек Христом обасјаних других европских народа. Коначно, гледано у крупној сцени, времена омогућеног и потакнутог збивањима на косметском угловњаку на којему су покренута велика помјерања Срба. Велики патријарх Арсеније III Чарнојевић, кренуо је велики дио народа, а захумски епископ Саватија сасвим мали. Али, и један и други ка старим доменима. Сваки према власти од Бога даној. У малој власти, преосвећени Саватије је створио велико дјело које је живо и данас. Веома је занимљиви разлози због којих се владика усмјерио ка граду Новоме, да ли је могао изнаћи и другачија рјешења, како је провео свој живот и дјело у Савини и Топлој, и како се његово дјело рушило из ватиканских средишта у завршници коју је понио његов предузимљиви синовац Стефан. Још нешто је карактеристика времена у којем је дјеловао владика Саватије, и што чак и у кратко вријеме владиковања његовог синовца Стефана добија веома снажну потврду. То је заштитничка и дубоко праведна улога млетачког генералног провидура Далмације и Албаније Алвизе Моченига III који је у два мандата уоквирио период епископије и митрополије на чијем је челу стајао високопреосвећени Саватије. Алвизе Себастијано Мочениго бијаше генералним провидуром од 1696. до 1702. први пута, и затим, 1717. до 1720. други пут[11]. Свакако, дубоко праведни став и лична наклоњеност српским архијерејима генералног провидура не би били довољном гаранцијом за одржање Цркве у венецијанској провинцији Далмацији и Боки (као што се епископи и нису успјели одржати) да се током завршнице 17. и током 18. вијека Република није почела опасно угињати[12]. Овај процес пропадања, могуће је, обезбједиће одрживост канонских и дјелатних инструмената српске Цркве која ће сачувати своје аутентично приморско наслијеђе. Али, јавиће се, и постајати све уочљивијом, дубока потреба српских истраживача да се обухватније баве историјом дотицаја њихова народа са Млетачком републиком. Конац 16. и освит 17. вијека, обиљежен је у Далмацији замахом Римске цркве која послије Тридентског концила (1545-1563) настоји да надокнади губитке које јој је нанио покрет реформације. Један од стратешких праваца је придобијање „шизматика“ на тлу југоисточне Европе. За вријеме патријарха Јована надбискуп Бици је протествовао због визитација патријарха у приморју. „Патријарх и његови епископи“, каже Бици, узимали су од католичких свештеника регалије које су побирали барски надбискупи. У овим догађајима помиње се патријархов егзарх[13]. Иако овдје говоримо о католицима при градовима под турском влашћу, јасно је да је поменут патријарх и његови епископи, као и егзарх, што ће рећи о бризи Цркве за подручја под турском влашћу, блиским Боки. Свакако, ситуација на подручју Венеције је другачија и тамо се од давнина водило рачуна о православнима. Венеција се чак опирала инструкцијама из Рима и штитила православне у својим доменима. Чинио је то чак и Дубровник, уз истицање чињенице да Срби чине велике услуге Републици[14]. И Далмација, и Истра, биће током 17. вијека под влашћу православних млетачко–далматинских епископа, који су признавани од средишње власти у Венецији[15]. Може се рећи да ни у једној регији, као у Далмацији није дошао до изражаја тако велики раскорак између настојања државне власти и римокатоличког епископата. Познати су шпицеви напрезања Рима за сузбијање и укидање православне цркве у Шибенику који је примио огромни број босанских Срба 1523–1527. године. На концу 16. вијека млетачки сенат је доносио изузетно демократичне законе и наступао крајње пријатељски према Србима у опсегу Далмације. Погромашку акцију Ивана Мрнавића покушали су спријечити шибенски Срби преко свога епископа Теофана у Млецима, али неуспјешно. Он се упокојио 1632. године. Низ епсикопа Далмације, Грка, радило је током 17. вијека на догматском и организационом очувању Православља у овоме крају. Oд 1632. овдје је црквом управљао велики путник, писац и бранитељ вјере Никодим Метаксас[16]. Послије њега, од 1635. године, Атанасије Валеријан, који је био јако успјешан и који је проширио јурисдикцију своје епископије. Васељенски патријарх Партеније II издао је 1644. грамату којом је тачно регулисао права епископа као патријаршијског егзарха који има власт над свим црквама на тлу Млетачке републике, а посебно Далмације, Истре и Млетака. Чак двије грамате биле су издате настојањем млетачких посланика у Царигаду[17]. На почетку Кандијског рата неке бокешке регије ће примити млетачку власт. Маине су јула 1646. донијеле одлуку, а за њима и Побори. Већ 1647. Грбљани, дукалом дужда Франческа Манина задобише привилегије попут Паштровића[18]. Услиједио је велики прилив Срба у Далмацију. Од 1657. управљаће Црквом у Далмацији епископ Мелентије Хортакис са Крита који је двадесет година наносио штету Православљу, али послије њега, од 19. новембра 1677. Методије III (Морони) чијем се избору оштро супротставио папа Иноцент XI. Папске захтјеве Венеција је одлучно одбила. Епископ Методије се упокојио 1679. године. За вријеме епсикопа Герасима Влахоса са Крита, догодио се велики удар на Цркву у Боки. Од 1685. године, дакле већ на почетку Морејског рата, Црквом у Далмацији управљаће Мелентије Типалди, а послије њега познати и заслужни Никодим Бусовић који је своје сједиште нашао у манастиру Крка (епископ крчки)[19]. Необично је важно писмо (24. јануара 1696), како са свога садржаја, тако и са путоказа који трасира, које је архиепископ и патријарх србски Арсеније упутио светој обитељи манастира Крка, храма светих Архистратига Михила и Гаврила, крчком игуману Јосифу, којима јавља да је код њега долазио владика Никодим који је показао синђелију патријарха Пајсеја да је раније био митрополит у Далмацији, али и писма сердара и главара којима моле да потврди старе синђелије почивших патријарха. Он, Никодиму оцртава опсег Далмације, без Боке![20] Када је, дакле, млетачка влада 1695. године признала владику Саватија, она се наслонила на потпуни правни континуитет млетачко-далматинских епископа у провинцији. У томе свијетлу ваља гледати и на вијести старих љетописа о којима ће говорити владика Герасим Петрановић о присуству епископа Максима у Боки у вријеме Кандијског рата (1653). Али, још за Кандијског рата, којим ће се почети успостављати снажне везе херцеговачких првака са Млечанима путем њихова јединственог инструмента – перашке општине, један древни љетопис, који исчитава Герасим Петрановић, евоцираће присуство бокешког владике Максима. У својој историји Цркве у Далмацији („О православним далматинским епископима“), пружајући из рукописа „Грађа за историју православне Далматинске цркве“, Г. Петрановић, након увода којим показује каноничку правилност епископске власти у приморју, наводи: „I. Епископ Максим. Он граматом Патриарха пећскога, који га својим намјестником именује, пређе из турске у горњу Далмацију, данашњу Боку Которску год. 1653 и прими духовну управу над тамошњим предјелом, и то с допуштењем мљетачке владе. Да би се пак издржавати могао, обрати се одма к тадашњему изванредноме Проведитору у Котору Николи Ерицо II. С прошњом да би му плата каква одређена била; што и добије, будући му речени проведитор декретом од 15 Марта 1653. нареди да му се даје из касе мјесечно10. цекина.“[21] II. Епископ Теодоси. Јели овај Епископ одма послије Еп. Максима као намјестник Патријарја владао, или је пред њим још који други био, управо се не зна. Владика Теодоси прими управу цркве около год. 1686. Видећи послије да не може пристојно своме чину живити са оном убогом платом, које уживаху предшественици његови, Намјестници патриаршески у Далмацији, обрати се на Проведитора Данијела Долфина с молбом да му побољша у томе стање. Проведитор цјенећи заслуге његове, декретом изданим под 13. Септ. 1693 одреди, да осим плате коју ужива, има још примати из државног магазина у Котору једну мјеру бишкота на мјесец.“ IV. Послије смрти Епископа Теодосије, Патријарх пећски пошље за свога Намјестника у Боку Которску с граматом Еп. Исаију год. 1695. Он одма замоли Сенат да му се даде оно што је уживао његов предшественик; које Сенат саслуша и за то потребите наредбе изда Проведитору Долфину. Када пак год. 1697 ступи на проведиторство Алвизе Мочениго, Еп. Исаија заиште од њега да му потврди горњу повељу Долфина, и не успје у том. Али овај изговарајући се са оскудицом новаца у државној каси, декретом 4. јулија 1697 смањи му плату и то од мјесечних 10 дуката на 5.“[22] Путопис Петра Андрејевича који је 1698. године боравио у Боки, свједочи присуство двојице српских ерхијереја[23]. И не само он. И документа которске бискупије из 17. вијека (15. јули 1697)[24]. Но, прије тога, сасвим хипотетички, без намјере да утврдимо положај и идентитет владике Максима, погледајмо је ли у то вријеме било српских архијереја тога имена. На примјер, синђелијом српскога патријарха издатом Св. Василију 1651. године помињу се двојица херцеговачких архијереја Максим и Пајсеј. Ђ. Слијепчевић казује како их Н. Дучић сматра за петровске и полухерцеговачке епископе у Никшићу[25]. Такође, између 1635. и 1650., помиње се рашки епископ Максим[26], но то је потоњи патријарх. Ђ. Слијепчевић прави грешку када каже да се 1886. помињу владике Максим и Теодосије, а године 1693. Исаије Лакетић[27]. Када говоримо о епископу Максиму, тада може бити занимљиво скренути пажњу на један податак из старе литературе. У Шематизму епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за годину 1890., аутор говори о листу из 1843. на основу којега убаљски парох Митар Васиљевић помиње како посједује двије србуље. Једна је псалтир са биљешкама: „Сие писах аз Максим русу в лето 7145“ (1637) и владике Саватија. Митар Васиљевић је тврдио да је књига од манастира Савина даривана цркви Светог Архиђакона Стефана у Горњим Сасовићима, а 1846. његовоме оцу свештенику Тому[28]. У наше вријеме о старим бокешким епископима, онако како пише Г. Петрановић, доноси и заслужни бокешки историчар и архивист М. Милошевић[29]. Процес подизања требињских родова у Драчевици омогућен је ратом који је започет побједом аустријско–пољске армије над Турцима 12. септ. 1683. године[30]. Тако исто, и учвршћивање и раст Српске цркве у овоме крају. Иако је ова вијест протресла Отоманску империју, проћи ће још доста времена до укључивања Венеције у рат[31]. А она је била кључни чинилац који је требао мобилизацију динарских Срба и који је у рукaма држао инструмент за њихово ангажовање. Немири у Далмацији започели су знатно раније, када су млетачки поданици изнајмили у босанског тефтердара поља код Земуника како би прехранили своје фамилије. Овај је, и поред плаћене закупнине, дошао и спалио српске куће. У одмазду, Морлаци су уништили и Хасан–бега и читаву његову пратњу. У Једрене је стигла вијест и млетачки амбасадор Ђовани Батиста Донато је позван код султана који је био обузет припремама за бечки поход. Још у априлу 1683. Илија Јанковић је ударао на турска села и натјерао Турке да исељавају из Далмације у дубину. Стојан Јанковић је средином априла ишао у Венецију и понудио јој знатне снаге у случају уласка у рат[32]. Овај мали искорак правим како бих показао одлучност далматинских Срба у то доба. Млетачка влада је показала благонаклоност према Србима бојећи се да не ступе у аустријску службу. Таква опасност, и поред декларација, повремено даваних, никада се није јавила у Херцеговини. Папски нунциј у Венецији казао је у извјештају Државном секретаријату Ватикана да устанак Морлака у Далмацији, мало по мало, уводи Венецију у рат са Турском[33]. Када говоримо о јужној Херцеговини, Пераст бијаше темељем млетачке политичке акције у Херцеговини. Вијести о уласку Венеције у рат пронијеле су се кроз Херцеговину тек почетком сљедеће године. Свакако, лажне. Војвода Вукашин и дробњачки кнез, свештеник Илија Балотић, упутили су једнога повјереника Ивану Болици у Котор не би ли провјерили ту вијест. Болица је у разговору био посве отворен и упутио је питање о њиховој спремности да се укључе на страни Венеције. И поп Радул из Риђана и поп Лука из Бањана слали су опуномоћеника Болици да понуде службу. Грбљани су предњачили и 23. феб. 1684. донијели легитимну одлуку о прихватању млетачке власти[34]. Видљиво је, дакле, да је истинско жариште сукоба лежало у Далмацији, на крајњем западном досегу Отоманске империје. Очигледно, Венеција је на овим херцеговачким странама могла себи да дозволи нешто обазривије поступање што је и код нашега свијета учинило утисак колебања. Али, вјерујем да је, принципијелно, код тражења упоришних тачака у кнезовима источне Херцеговине, ишла за истим елементима као у Далмацији. Тражила је одлучне и предузимљиве. Извјесно је да је херцеговачки митрополит Саватија, највиши поузданик патријарха Арсенија, био особа дорасла задатку. Он је успио у остваривању једног могућег смјера који је у тешким временима за Цркву и народ сондирао у сам српски патријарх. Главна политичка тековина српског народа у Боки биће изражена засновањем комунитади од Топле 14. јула 1718. године. Њезин тристaгодишњи јубилеј овим путем почињемо обиљежавати. Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом [1] Горан Комар, Манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини код Херцег Новог, Зборник Матице српске за историју 84, Нови Сад, 2012, 47-62. [2] Горан Комар, Фалсификовање херцегновске историје о Морејском рату (1684–1699), Херцег Нови, 2005. Исцрпни преглед монографских дјела и прилога који говоре о преразмјештају становништва Боке и Херцеговине у овим догађајима. Изузетно је корисна књига Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд, 1976, за разумјевање положаја у којем се нашао српски народ и тежњама, испољеним и од врха наше Цркве ка Млетачкој републици. [3] Г. Ж. Комар, Бока Которска. Ћирилски споменици 17., 18. и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа 1608–1917, Херцег Нови, 2009, 47–49. Одлука комунитади. Такође: dr Srđan Musić, Izvještaji generalnog providura Dalmacije i Albanije Kornera o zauzimanju Herceg Novog 1687. godine, Herceg Novi, 1988. Низ Корнерових извјештаја сенату у којима се слика живо учешће српских епископа у војним и политичким активностима Венеције. Такође: збирка: Il Montenegro da relazioni dei provveditori Veneti 1687-1735, Roma M. DCCC. XCVI. Код нас поновљено 1998, ЦИД, Подгорица у преводу Драгана Мраовића. Ваља видјети и: Pavao Butorac, Boka kotorska u 17. i 18. stoljeću, politički pregled, Perast 2000. O млетачко-савезничком освајању Херцег Новог у више наврата је поводом јубилеја говорио Горан Комар истичући улогу српског народа Херцеговине који је снажно потакнут најприје од провидура Антониа Зена. Указивано је на књижицу: Krile conte Viscovich, Dvije riječi o bitci 15-a maja 1654 u Perastu, Kotor, Bokeška štamparija – 1909 – prilog 129. broju „Boke“, којом аутор указује на измишљено учешће Которске морнарице. Тако је веома често на недавним свечаностима у граду поводом јубилеја казивано о учешћу „Которске морнарице“ у изгону турског гарнизона у Новом, па је ова организација која се данас назива „Бокешка морнарица“ наступала као организатор приредби. [4] Г. Комар, Н. Рашо, Похвално свједочанство србској породици, Драчевица, часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску год. II, бр. III, Херцег – Нови, 2004, 84 – 89. Први пут штампано у: Србско – далматинском Магазину 1851, 53-59 [5] Горан Комар, Бијела кроз историју. Предавање на XIII академији поводом славе цркве Полагање Ризе Пресвете Богородице, Бијела, 14. јули 2004. [6] Горан Ж. Комар, Нови документ из Државног Архива Венеције, Видослов, Саборник Епархије Захумско – херецеговачке и приморске, Преображењски број 42, Тврдош, 2007, 247 – опажа се јасно интенција млетачких правника ка одбрани владике. [7] Никодим Милаш епископ, Православна Далмација, историјски преглед, Сфаирос, Београд, 1989, 346, 356-375 [8] Горан Ж. Комар, Српска Православна Црква у Херцег Новоме, Херцег Нови, 2007, 92 – 271; Горан Ж. Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини код Херцег Новог, Херцег Нови, 2013. [9] Павле Буторац, Змајевићи, Загреб, 1928 /латин./; Петар Колендић, Андрија Змајевић о патријарху Арсенију III, Гласник Скопског ученог друштва, књ. II, св. 1 – 2, 1927. Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, СКЗ, коло LXXXIII, књ. 548, Београд, 1990, 121 – 148. Ваља видјети и: Милош Милошевић, Студије из књижевне и културне прошлости, Титоград, 1987, 153 – 179 “Пјесничка посланица Андрије Змајевића пострадалом Дубровнику 1667. године“ /латин./. Надбискуп је рођен 16. јуна 1624. у Перасту, а школовао се у Конгрегацији за пропаганду вјере у Риму гдје стиче докторат из теологије и философије. Опат Св. Ђорђа 22. јануара 1756., послије Дамјана Шилопића, а онда будвански апостолски викар. Надбискуп барски и примас српски постао је 23. фебруара 1671. Живи учесник два противтурска рата. Гледао заузеће Рисна и Новога. Високо цијењен у Риму гдје је сматран најважнијом личношћу за подручје јужног Јадрана. Упамћен по присним односима са српским достојанственицима.- М. Милошевић, исто, 174, нап. 37[ман. Милешева]; нап. 54[патријарх Максим, митроп. Руфим]. Taкође: Мато Пижурица, Андрија Змајевић – живот и рад, у: А. Змајевић, Љетопис црковни, I, КЦГ, Цетиње, 1996; Dr Savo Marković, Studia Antibarensia, Perast, 2006, 382, 383; Коначно и: Ciro Giannelli, Lettere del Patriarca di Peć Arsenio III e del vescovo Savatija all’ Arcivescovo di Antivari Andrea Zmajević, Orientalia Christiana Periodica, Miscellanea, Georg Hofman S. J. Roma, 1955, 63, нап. 2. [10] Г. Комар, Владика Саватије Љубибратић-Руђић, прилози биографији, Зборник Матице српске за историју 82, Нови Сад, 2010, 23-58. Исти, Прилози биографији високопреосвећеног митрополита Стефана Љубибратића, Зборник Матице српске за историју 79-80, Нови Сад, 2009. Доносе се нови подаци о прогону на темељу документа из Државног Архива у Венецији. [11] Alvise Mocenigo III (1696–1702); Marino Zane (1702–1705); Justino da Riva (1705–1708); Vincenzo Vendramini (1708–1711); Carlo Pizzani (1711–1714); Alvise Mocenigo III (1717–1720); Marco Antonio Diedo (1721–1723). Касније, послије одласка из провинције митроплита Стефана борбу за Епископију носили су савински калуђери. Генерални провидури бијаху: Nicolo Erizzo (1723–1726), Pietro Vendramin (1726 – 1729), Sebastiano Vendramin (1729–1732), Zorzi Grimani (1732–1735), Daniele Dolfin (1735–1738), Marin Antonio Cavali (1738–1741). – пружамо попис до завршетка овоземаљског пута митрополита топаљског и далматинског и епископа костајничко–зринопољског Стефана. У томе раздобљу бијаху дуждеви: Alvise Contarini (1676–1684); Marcantonio Giustinian (1684 – 1688); Francesco Morosini (1688 – 1694); Silvestro Valier (1694–1700); Alvise Mocenigo II (1700–1709); Giovani Corner II (1709–1722); Alvise Mocenigo III (1722–1732); Carlo Ruzzini (1732–1735). Kaда је ријеч о развитку приморске митрополије тада је извјесно да је на свој снажни развитак доживјела у вријеме Дужда Јована Корнера II, када је, коначно, то је нераздвојно, успостављена и Топаљска општина. [12] John Julius Norwich, A hitory of Venice, Ed. Penguin Books, 1983: Morosini and the Morea, 561–574, Ed. Vintage books, 1989 (prvo izd., 1977). Не помиње заузеће Новога 1687; Charles Diehl, Mletačka republika. Zagreb: Tripex (Biblioteka confinium. Sinteze i monografije, 1) 2006 – у четвртој књизи је дата слика пропасти Венеције током 17. и 18. вијека; Lovorka Čoralić, Venecija. Kraljica mora s lagunarnih sprudova: povijest Mletačke Republike. Samobor: Meridijani, 2004, 153-160 [13] Јован Радонић, Римска црква и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САН, Посебна издања књ. CLV, Београд, 1950, 23 [14] Исто, 4, 20… [15] Историја српског народа, Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699, трећа књига, први том, Београд, 2000, 92 [16] Никодим Милаш, Православна Далмација, СФАИРОС, Београд, 1998, 303, 304 [17] Исто, 305, 306 [18] Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Кандијског рата (1645-1669), ИГ, 1953, 17; Александар Соловјев, Паштровске исправе XVI – XVIII века, Споменик LXXXIV, 1936; Slavko Mijušković, Kotorska mornarica, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti 28, Odjeljenje društ. nauka knj. 7, Podgorica 1994, 19–29. [19] Н. Милаш, исто, 310–335. Ваља водити рачуна и о мишљењу о унијатској орјентацији Никодима, по Марку Јачову, који каже да је био унијата на темељу неког документа из којих је видљив став Арсенија Чарнојевића: Бошко Десница, Стојан Јанаковић и ускочка Далмaција, изабрани радови, приређивач: Срђан Воларевић, Српска Књижевна Задруга, Београд, 1991, 214, 215, нап. а [20] Епис. Н. Милаш, Списи о историји далматинско–истријског владичанства од XIV до XIX вијека, књига прва, Задар, 1899, 71, 72. [21] Г. Петрановић, Љетопис православне цркве у Далмацији, Србско–далматински магазин. Љубитељ просвјете и народњег језика за године 1854–1859, осамнаеста књига, Беч, 1859, 153 [22] Исто, 154 [23] Тоmislav Grgurević, Putopisci o Boki, Kotor, 1989, 32-37 [24] Јован Радонић, Римска курија и јужнословеснке земље од XVI до XIX века, САНУ, Посебна издања CLV, Београд 1950, 430, 431. [25] Ђ. Слијепчевић, Хумско–херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до краја XIX века, епископија Захумско–херцеговачка, Београд, 2006, 133 [26] Исто [27] Исто, 139 [28] Шематизам Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за год. 1890, 40 [29] Miloš Milošević, Boka Kotorska, Bar i Ulcinj od XV do XVIII vijeka, CID, 2008, 240. Упадљиво је да овај аутор, Бокељ из Доброте, ни једном ријечју не скреће пажњу на десетину мојих прилога о бокешким епископима прије владике Саватија Љубибратића, објављиваних чак и у бокешкој периодици и новинама током читавих деведесетих година 20. вијека, и касније. Посебно: Г. Ж. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције (1687-1797) Оглед о бокешком селу, Херцег Нови, 1997, 217–222. Такође: Г. Комар, Два српска епископа, Бока, бр. 500, Котор 1995, 30, 31; Г. Комар, Ко је управљао српском црквом у Боки прије епископа Љубибратића?, Бока бр 509, Котор, 1996, 23; Г. Комар, Љубибратићи херцегновски епископи и митрополити далматински, Видослов–саборник епархије захумско–херцеговачке и приморске, Преображењски број, Тврдош, 1996, 33–35. [30] Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Centar za bošnjačke studije, prvo sanđžačko izdanje, Novi Pazar, 2007, 276. [31] Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933, 353; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Београд, 1954, 15 – 18; Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко–турским ратовима XVI – XVIII вијека, Београд, 1970, 310. [32] Марко Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку, Београд, Свети архијерејски синод СПЦ, 1990, 62 [33] Исто, 63, 64 [34] Историја Црне Горе, књ. трећа: Од почетка XVI до краја XVIII вијека, том први, 1975, 167 https://stanjestvari.com/2017/08/24/горан-комар-бечки-рат-и-српска-црква-у/
  11. ЖРУ-ове звезде или дивљање православног празнословља Горан Живковић-јул 31, 2017 Мало пре ми се јавио приватном поруком, резигниран, момак чији је никнејм на горепоменутом форуму био Desiderius Erasmus. Каже, бановали га зато што се „усудио“ да на прозивке и увреде дежурног форумског шарлатана, о.Зорана Ђуровића, одговори истом мером. Разумео бих администрацију да је покушала бар једном да буде објективна па да обојицу казни на сличан начин, али лакше је камили да прође кроз иглене уши него да се то деси. Опробан рецепт тамо је очигледно да архишарлатан Зоки испрозива некога ко није по укусу већинском мњењу форумаша које је, узгред буди речено, за жаљење, и да се миц по миц тај исти одстрани. Тако су се ратосиљали и моје маленкости за чиме ја уопште и не жалим јер је била мука за дух пратити толику гомилетину празнословља и набеђеног мудровања разних полуинтелектуалаца. О полуинтелектуалцима је генијални Слободан Јовановић сјајно писао анализирајући их, а кад се такви „лате“ православља добијемо форум као што је ЖРУ. Када сам покретао са о.Иваном тај исти форум нисам га уопште овако замишљао. Да буде врцав да, али не врцав интелектуалним ћорцима, већ мисионарски врцав. Имају они додуше тамо и лепих тема, али у оним најбитнијим и најкомплекснијим доминира чопор шарлатана. И то баш чопор јер делују чопоративно. У питању је збијање редова кад се покрене нека тема као ова у вези текста проф Пена где се одмах брже боље скупе и колективно млате празну сламу, мудрују и „мисионаре“ уобичајне провидне глупости. Као стари форумски вук оваквих чопоративних напада се сећам још на б92 форуму где сам редовно имао (заједно са неколико форумских сабораца) дебату са бар 5 до 10 чланова форума истовремено. Жалосно је што је један форум који се зове православним спао на овако ниске гране да му годинама некакви турбо православни еволуционисти креирају правац. Они који тамо пропагирају праве вредности су махом на неким другим темама, чисто да буду декор, док главну реч воде ови које сам горе поменуо. Ти искрени православни хрићани служе тамо за алиби овима који су прво сами себи добро испрали мозак, па кад им се то осладило јер им је том методом фино нарастао и его, решили су да и другима испирају мозак путем методе „ако прође прође“. Ту је и пар збуњених про-креационистичких чланова који ни сами не знају у шта верују и шта је тачно па се увек тако некако бојажљиво јаве чисто да се води да су нешто написали, али наравно да не увреде форумску дворску луду и његове пулене. Администрација нема никакав став него се поводе за већином не би ли извукли што већи популациони ћар од целе приче тако да њих нисам ни поменуо јер су малтене небитни, они и нису ту да креирају неки правац овог форума већ да прате ове скрибомане који су се размахали флоскулама и лажима. Мислим да је сваком здравомислећем човеку, а нарочито православном хришћанину мука кад дође и види сво то фрљосање светоотачким цитатима којима се поједини служе не би ли доказали како су чврсто баш они у праву, или псеудоинтелектуално блебетање појединих. Е да, хумора доброг има, а исти је у функцији дизања ега свим овим празнословцима да ето покажу како су јел`те „слободоумни“. Карактеран човек нема ту шта да тражи, а и ако тражи врло брзо га чопоративним методама истисну и избаце. Све у свему, овај кратак текст није написан због свих оних који су горепоменути већ због оних који прате тамошња писанија, а нарочито у вези контроверзе еволуција-креационизам, да не губе време. Оно што вреди тамо ваља прочитати, а полу интелектуалце им препоручујем да заобиђу ако неће да буде преведени жедни преко форумске воде. Полуинтелектуалцима Бог нека да мудрости да дођу до сиромаштва духом, па до читања квалитетне литературе, не би ли некако постали прави, хришћански интелектуалци и избавили се из глиба који су сами себи направили. Протонамесник Горан Живковић http://постање.срб/2017/07/31/zru-ove-zvezde-ili-divljanje-pravoslavnog-praznoslovlja/
  12. Како славе Васкрс десетине хиљада Срба у Лондону? Које обичаје чувају од заборава? Како се окупљају у цркви Светог Саве у којој су свакодневна богослужења? Да ли има идеолошких подела међу Србима којих је било у ранијим деценијама, питамо протојереја-ставрофора Горана Спаића, старешину храма Светог Саве у Лондону и архијерејског заменика за Велику Британију и Ирску. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13322
×
×
  • Create New...