Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'годишњица'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. Духовно-мисионарски културни центар Епархије тимочке „Гостопримница“ прославила је другу годину успешног рада. Тим поводом је у овом пријатном амбијенту организовано послужење и дегустација вина за бројне госте. Окупљенима се обратио и Епископ тимочки г. Иларион , који је изразио заадовољство због богатог програма којим овај културни центар може да се похвали, као и захвалност што је „Гостопримница“ препозната као место са квалитетном услугом и занимљивим културним дешавањима. И у наредној години у „Гостопримници“ нас очекује богат програм који предвиђа бројне промоције, филмске и песничке вечери, предавања о актуелним догађањима у друштву. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  2. У недељу, 24. новембра 2019. године, у Саборном храму Свете Марије Магдалине у Варшави литургијски је прослављена 40-годишњица од хиротоније Митрополита варшавског и све Пољске г. Саве. Учешће у светој Литургији узели су сви архијереји Пољске Православне Цркве, као и Митрополит смоленски г. Исидор из Московске Патријаршије. Пре 40 година, 20. новембра 1979. године, Свети Архијерејски Сабор Пољске Цркве изабрао је нове епископе, међу којима је био и тадашњи архимандрит Сава, игуман манастира Светог Онуфрија у Јаблецни, који је хиротонисан 25. новембра 1979. године. Новохиротонисани архијереј првобитно је постављен за Епископа Лођа и Познана, а затим, 1981. године, за Епископа Бјалистока и Гдањска. После упокојења митрополита Василија 1998. године, владика Сава уведен је у трон Митрополита варшавских и све Пољске. У свом обраћању, митрополит Сава је подсетио присутне у Саборном храму како је протекла његова досадашња служба у Цркви, почев од тешких послератних година и времена гоњењâ православних хришћана, као и најзначајнијих тренутака у његовом духовном животу. Предстојатељ Пољске Православне Цркве истакао је, поред осталог, да најбоље сведочанство интензивног црквеног живота представљају новомученици који су у протеклих 30 година канонизовани од стране Пољске Православне Цркве. -Православље је љубав, која садржи све, казао је Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава. Предстојатељ Пољске Православне Цркве је заблагодарио православним верницима, свештенству, као и црквеним организацијама за њихово дело које чине на добробит Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Поводом 20. октобра, Дана ослобођења Београда у Другом светском рату, на аеродрому "Пуковник-пилот Миленко Павловић" крај села Батајница данас је изведен приказ способности Војске Србије где су њени припадници јавности презентовали свве оно са чиме тренутно располаже Специјална бригада и КоВ, односно РВ и ПВО. Била је ово прилика да се прикажу средства купљена и набаљена путем донација из Руске Федерације, али и САД-што наравно нико није поменуо. Било је ту и наших производа НВО, а око 2500 припадника војске је у динамичком приказу, дефилеу јединица и налету авијације ангажовало 100-ак борбених и неборбених возила, те 30-ак ваздухоплова. Пре 75 година, од 12. до 20. октобра се одвијала "Београдска операција", као део опсежног заједничког плана НОВЈ и Црвене Армије са циљем наношења удара немачкој Армисјкој групи у Србији, те ослобођења Београда. Двадесетог октобра је окончана 1287 дана дуга немачка окупација главног града. У току "Београдске операције" је погинуло 2953 припадника НОВЈ и 976 војника Црвене Армије. Поводом овог јубилеја, свечаности на сремској аеродромској просторији је присуствовао и Премијер РФ, те добро нам знани домаћин. Поред њих двојице и остали су били ту. Поједини министри наши, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, те остали високи државни званичници, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, БИА, представници дипломатског и војно-дипломатског кора, верских заједница, многобројни гости и грађани Републике Србије. Према процени "безебдњака", њих 15 тисућа. Заклоњених видео-бимом од државне "елите" Кацсмо код представника верских заједница, у оној гужви представника РКЦ нисам видео, ИВЗ је представљао реис Сеад ефендија Насуфовић, док је СПЦ представљао протојереј ставрофор, отац Стојадин Павловић. Након интонирања химни наше Републике и РФ, заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Жељко Билић је наредио почетак динамичког приказа вежбе који је подразумевао решавање неколико засебних тактичких задатака са акцентом на интероперабилност јединица КоВ, Специјалне бригаде и РВ и ПВО. Према супозицији вежбе, извиђачко-диверзантски тимови у борбеним возилима "Лазар" и "Хамви", уз ваздушну подршку хеликоптера "Газела", извршили су препад на терористе у за ту намену изграђеним објектима инфраструктуре испред аеродромске платформе. Након почетног удара уследило је дејство јуришне авијације по објектима "плавог" на земљи, након чега је уследило дејство противтерористичких тимова из неколико пешадисјких борбених возила, те падобрански десант из транспортних хеликоптера. Тим службе трагања и спасавања је имао задатак да из зоне борбених дејстава извуче катапултираног пилота, где је први пут у борбеним условима престоничкој јавности приказан Х-145. Обезбеђење просторије за извлачење "медевак" тима су вршили припадници Специјалне бригаде десантирани из Ми-17, док су противоклопну и јуришну подршку истовремено вршили хеликоптери типа "Гама" и авиони "Супергалеб Г-4". Високо изнад њих, ловачку заштиту су вршиле "двадесетдеветке", са по први пут "употребљеним" посадама састављеним од младих поручника који су у РФ завршили преобуку почетком септембра ове године. Након извлачења снага "црвеног" из објекта дејства, завршни удар на "плавог" је извела ловачко-бомабрдерска авијација на авионима типа "Орао". Дејством "Орлова" је завршен ваздушни и копнени "дисплеј" бременит мешавином мириса сагорелог барута и благоухане ароме керозина ангажованог на 400-600 степени Целзијусове скале. "Одлазак" те димне завесе у више делове атмосфере је означио почетак "мирнијег" дела представе-дефилеа јединица у три ешелона. Пешадијском, моторизованом и наравно ваздухопловном. На челу пешадисјког ешелона, наступили су питомци (нек` опросте ови "нови" са кадетима, ја сам научио на термин "питомац") Војне академије, који су носили пуковске и заставе из Народноослободилачке борбе - јединица Народноослободилачке Војске Југославије и Црвене армије које су учествовале у ослобађању Београда. После указане части настрадалима у НОБ и "Београдској операцији", наступио је (по други пут-први пут у Ниш о.г. за Дан победе) подешелон ветерана којег су чинили учесници ратова деведесетих, противтерористичке операције 1998. године и учесници у одбрани од НАТО агресије 1999. године, а командант подешелона био је бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац, учесник Битке на Паштрику. Потом су се ређале све јединице КоВ. Прва, Друга, Трећа и Четврта бригада. Подешелени 72. извиђачко-диверзантског батаљона и 63. падобранског батаљона- Потом батаљон за противтерористичка дејства, Трећи и Пети батаљон војне полиције и напослетку два подешелона састављена од војника на служењу војног рока. Припадници пешадијског ешелона су били наоружани личним наоружањем и опремом по пројекту "1500+", који у најкраћем подразумева стрељачко наоружање по НАТО стандарду (Скар-Л, Хелклер & Кох, М21 и лаки ПМ Миними, као и пиштољ Глок 9мм). Од опреме се издваја неколико "чудеса" (пасивни ноћни монокулар Дедал, ласерски даљиномер Москито, рефлексни нишан Еимпоинт, термовизијски двоглед са ласерским даљиномером, етц.), као и нови делови заштитне опреме, пре свега борбени балистички прслук МД-12, нове чизме и заштитна маска М3. Погледом у небо, гледаоци су могли да испрате и наступ ваздухопловног ешелона јединица Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. У подешелону ловачко-бомбардерске и ловачке авијације РВ и ПВО, гледаоци на небу изнад батајничког аеродрома могли да виде налет школско-борбених авиона „Супер галеб Г-4“, налет авиона јуришника типа „Орао“ и налет авиона ловаца „МиГ-29“ намењених за ловачко-пресретачка дејства у задацима контроле и заштите ваздушног простора. Посетиоци су на данашњем приказу имали прилику да виде и хеликоптере Ми-35 ("Вучићеве"ђавоље кочије"") из Руске Федерације (којима ће у 4 номере од 2020. године адреса бити 714. противоклопна хеликоптерска ескадрила из Лађеваца крај Краљева града), затим хеликоптере „Х-145М“, „Ми-8“ и „М-17“, као и хеликоптере „Газела“ и „Гама“. Након пешадије и ваздуплоХоваца, наступио је моторизовани ешелон. Овај део ћу копипејстовати са МОРС. Дакле(м). Након пешадијског и ваздухопловног ешелона, продефиловао је и моторизовани ешелон, у коме су била возила и средства ратне технике на употреби у јединицама Војске Србије и средства по пројекту „1500+“ која својим капацитетима развија и производи Одбрамбена индустрија Србије. Командант моторизованог ешелона био је пуковник Владан Милосављевић. Гледаоци су могли да виде и модернизовани тенк Т-72 руске производње Руске Федерације, којим ће у наредном периоду бити опремљене и јединице Војске Србије. (Овај тенк је наравно деценијама већ у употреби у нашој војсци, али је потребна "медијска прдаљка") У оквиру осам подешелона, наступио је подешелон оклопних извиђачких аутомобила БРДМ-2МС, која су опремљена савременим термовизијским средствима за осматрање и нишањење, а систем управљања ватром обезбеђује дејство из покрета. Пријемом ових борбених возила са респектабилним маневарским способностима, ватреном моћи и балистичком заштитом на нивоу 3+, значајно са унапређене оперативне способности Копнене војске. Уследили су подешелони возила полицијских борбених „ВПБ М-86“, подешелон специјалних вишенаменских моторних возила „Хамер“, подешелон вишенаменских оклопних борбених возила „Лазар-3", мешовити подешелон борбених и теренских возила у коме су била вишенаменска оклопна возила „Милош" и нова теренска возила „Застава". У саставу мешовитог подешелона беспосадних земаљских и ваздухопловних платформи, биле су даљински управљане беспосадне земаљске платформе „Мали Милош", беспилотна летелица „Врабац", као и борбени, извиђачки и ометачки дронови. Наредни подешелон чинили су самоходни топови хаубице 155 мм „НОРА“ Б52 М15, које се налазе у наоружању јединица Војске Србије и самоходна хаубица „Александар“, а ту су биле и универзална покретна артиљеријска рачунарска станица (Упарс) и модификовани преносни ракетни систем ПВО „Игла”. У наступу подешелона нових и модернизованих система ракетне артиљерије, гледаоци су могли да виде БОВ КИВ артиљеријско возило, модернизовани „Огањ дигитални“, самоходно вишецевно лансирно оруђе „Шумадија", самоходни вишецевни ракетни систем „Тамнава“ намењен за ватрену подршку јединица Копнене војске, систем „Пасарс“ и радарски систем „Жирафа“. За разлику од претпрошле године када је "седма сила" могла нешто да приупита Председник и госта му из РФ, овога пута то није био случај. Разлог за то је ипак био у протоколу због пријема у Палати Србија, те је Прворођени након што је са "врлодобро" оценивши вежбу са високим гостом из РФ отишао пут Новог Београда оставивши неколико десетина новинарских екипа без одговора на нека питања. Иначе, морам признати да је у кратком обраћању био врло одмерен и није искористио (личан утисак) ову пригоду за предизборну кампању као што увек и свуда чини. Шта је рекао може се видети на снимку нпр. Такође, што је врло необично, новинарским екипама није био омогућен иозалазак на платформу. Без икаквог објашњења. Нпр., приликом доласка на батајники аеродром, срео сам неколико класића који су у Немецкој завршили преобуку за Х-145. Међутим у журби, било је оно: "Класо, ајд` кад се заврши званичан део, видимо се поред машина да се мало испричамо." Међутим, иако је након одласка званичника било приметно да се посаде постојавају испред летелица на којима су летели, једноставно су људи из протокола наредили да се крене пут аутобуса и назад пред зграду Палате "Србија" одакле смо јутрос и пошли. За мене лично велики пропуст и разочарење (као да ми није довољно било гледање Шизоја, Милета и Чалета и осталих ). Ипак и поред тога, остаје понос због беспрекорног програма који су извели припадници наше војске. То је на концу и оно што треба да нас интересује, без обзира на "елиту" којој ће надам се у оваквој констелацији ускоро доћи крај. За Поуке.орг, Милан Ракић фото: мало МОРС, мало ја (ове сликане "фиксним" телефоном)
  4. Светом архијерејском литургијом, коју ће са свештенством и вјерним народом служити викарни Епископ диоклијски г. Методије, у суботу, 5. октобра биће прослављена шеста годишњица од освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Света служба Божија почеће у 8 часова. Протопрезвитер Предраг Шћепановић о 6. годишњици освећења Храма Христовог Васкрсења (радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Поводом прослављања 225. годишњице од доласка валаамских мисионара на Аљаску, међу којима су били свети Герман Аљаски и свети свештеномученик Јувеналије, Архиепископ Ситке и Аљаске г. Давид недавно је писао о значају овог важног јубилеја. Архимандрит Јоасаф, заједно са тројицом јеромонаха, једним јерођаконом и једним монахом, напустили су Санкт Петербург, 21. децембра 1793. године, у пратњи неколико људи који су кренули као испомоћ, како би прешли више од седам хиљада и триста миља до руско–америчког насеља Кодијак, на Аљасци. Ово путовање представља најдуже мисионарско путовање које је заблежено у историји. На путовању, које је трајало двеста деведесет три дана, ова група мисионара је једним делом путовала копном кроз Русију и Сибир, да би, затим, пут био настављен бродом по опасним морским водама, све до Кодијака. Тамо су пристигли 24. септембра 1794. године и започели своју мисију међу домородачким становништвом на Аљасци. Херојско дело овог малог броја људи допринело је ширењу Православља на овом континенту, навео је, између осталог, Архиепископ Давид. Годишњица доласка православних мисионара на Аљаску прослављена је светом Литургијом у Саборном храму Васкрсења Господњег у Кодијаку, где се налазе мошти светог Германа Аљаског. Гувернер Аљаске, г. Мајкл Данливи, издао је посебан проглас у част годишњице доласка валаамских мисионара на Аљаску. Овим прогласом, гувернер Аљаске званично је прогласио 24. септембар 2019. године као дан прослављања 225. годишњице од доласка православних мисионара из Русије на Аљаску. У наведеном документу се наводи да на Аљасци данас живи више од 50 хиљада православних становника. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Барски Саборни храм Светог Јована Владимира молитвено је данас, 25. септембра, прославио трећу годишњицу од када је освећен, крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста не само у Црној Гори него и шире. Свету архијерејску литругију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је након прочитаног јеванђељског зачала казао да је тог 25. септембра прије три године, поводом освећења Саборног храма у Бару и великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, у Црну Гору први пут дошао и служио Свету службу Божију Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III: „Први пут у историји, дошао је из Светога града Јерусалима велики патријарх да служи заједно са нашим патријархом Иринејем, са Архиепископом Тиране и све Албаније Анастасијом и представницима свих осталих помјесних Цркава из читавога свијета. Велики догађај који остаје у памћењу овога града и његових грађана, запамћен овом великом, дивном светињом која је све љепша. Она сија и сабира у себе не само Баране, него и многе људе који долазе да посјећују овај древни град и његову најдивнију грађевину – Свети храм, који је подигнут благодарећи дивним приложницима који су уградили себе у опредјељење за вјечно, непролазно Божије Царство.“ Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да данас поред трогодишњице освећења овога светога храма посвећеног Светом Јовану Владимиру, обиљежавамо завршетак празновања Рођења Пресвете Богородице, која је родила Христа и Својим рођењем благословила сву дјецу која се рађају на овој земљи, освештавши Тајну рађања нових људи Својом материнском силом и благодаћу. Прослављамо и један број Светих мученика који су у древна времена (3-4. вијек) живот свој жтрвовали за истину и правду Божију, за Бога љубави: Свети свештеномученици Автоном и Корнут, епископ Иконијски, Свети мученик Јулијан са четрдесет другова, Преподобни Данил Тасоски, Свети мученици Македоније, Татијан и Теодул. Нагласио је владика да се сваки дан сјећамо неких од таквих Божијих угодника: „Дивно памћење Цркве Божије на те изузетне људе древних времена који су жртвовали све што су имали, и свој живот, да би остали вјерни Богу љубави. Жртвовали су себе на начин на који је Христос себе жртвовао за спасење свијета. Нијесу тражили да им се служи, као што ни Он није тражио да Му служе, него су све пролазно, земаљско жртвовали за оно што је вјечно, непролазно, за оно што се језиком Свете књиге Божије назива Царство небеско.“ Владика је говорио и о Светом Јовану Владимиру, чије су мошти сачуване чудом Божијим, а које се данас налазе у Елбасану, Албанији. Први који је о томе писао, почетком 90-тих година, био је о. Јован Пламенац тадашњи новинар, бесједио је владика. „Нека би Господ, просвјетлио свјетлошћу истине Своје све житеље Бара и нека би ова светиња била светионик свима, и нама и онима који долазе и сабирају се у њој и око ње. Богу нашему, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме, нек је слава и хвала у вјекове, вјекова, амин“, поручио је на крају свог слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, Високопреосвећени је благословио и додијелио високо одликовање наше Митрополије орден Светог Јована Владимира г. Валентину Евгенијевичу Елбеку из Санкт Петербурга приложнику највећег звона на барском Саборном храму. Архипастирску захвалницу Митрополит Амфилохије је додијелио Тахиру Алибашићу из Бара који је, вјеран својим прецима, бранио темеље древне цркве у Заљеву коју су покушали да је затрпају и да граде зграде на њеном мјесту. Архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свима сабранима који су се окупили да прославе трећу годишњицу освећења ове светиње. Своја сјећања на то како је бранио светињу у Заљеву са окупљенима је подијелио Тахир Алибашић из Бара. Захвалио се Митролиту на одликовању, али и позиву да присуствује овом дивном догађају, истичући да се његова душа одморила слушајући Литругију. На високом одликовању које му је додијељено захвалио се Валентин Евгенијевич Елбек. Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави. * * * * Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година, а који годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња овог највећег православног храма у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2, почела је Саборног храма почела је 2002. године. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Вечерњим богослужењем у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду отпочело обележавање 77-годишњице страдања мученика код Старог Брода на Дрини. Началствовао је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. После вечерње служен је парастос за жртвама усташког злочина над српским народом 22. марта 1942. године у Милошевићима и на Старом броду на Дрини. Извор: Инфо служба СПЦ
  8. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније данас је Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Нишу обележио јубилеј - пет година од хиротоније за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) Његовом преосвештенству су саслуживали архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј Драшко Тепавац, старешина Храма Светог оца Николаја из Земуна, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић, Дејан Арсић, Владица Савић, јеромонах Јефрем (Шекарић), јереји Дејан Милошевић и Стефан Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Благољепију Свете службе допринело је појање хора Бранко под руководством госпође Саре Цинцаревић. У име свештенства, монаштва и верног народа Богомспасаване Епархије нишке, Преосвећеном Владики је јубилеј честитао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, заблагодаривши Богу на времену које нам је поклонио и дао да будемо са Његовим Преосвештенством, да нас утврди путеводитељством, јер сваки архипастир води народ свој ка Богу Оцу, Творцу своме. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније се у дирљивој беседи присетио времена које је провео као викар Његове Светости, када се молио Богу да, када дође тај моменат да буде изабран на неку од Епархија Српске Православне Цркве, да то буде нека мала, најмања Епархија. "Воља Божија је била другачија", рекао је Епископ Арсеније, заблагодаривши Господу на призвању да служи Цркви у архијерејском чину. Преосвећени Владика се на крају захвалио свештенству и монаштву на верном служењу и оданости Цркви и њему као архипастиру: "Хвала Господу што ми је даровао такве свештенике, такве монахе, такве вернике". На крају је Владика подсетио све присутне на два значајна јубилеја која предстоје у Епархији нишкој - 850 година задужбина Стефана Немање у Куршумлији, који ће бити обележени 15. септембра, а два месеца касније, 16. и 17. новембра, прославиће се двестогодишњица мале Саборне цркве Светих архангела у Нишу. Преосвећени Владика се помолио Богу да овим јубилејима присуствује, као предводник Литургијског славља Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј и још једном позвао верни народ да својим присуством увелича предстојеће догађаје. Вашој пажњи препоручујемо и интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ. Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ Извор: Епархија нишка
  9. У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, са благословом Преосвећеног Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор. Саслуживало је свештенство епархија Темишварске, Будимске и Банатске у молитвеном присуству епископа Лукијана. Том приликом, Епископ банатски г. Никанор се присетио своје архијерејске хиротоније када је управо 11. августа 1985. године узведен у епископски чин. Преосвештени Владика је затим беседио о службама у Цркви Христовој а посебно о најузвишенијој – епископској служби. После свете Литургије Преосвештени Епископи Лукијан и Никанор, са свештенством, извршили су чин крштења и миропомазања младенца Уроша, сина епархијског ђакона Миодрага Јовановића из Темишвара. Епископ Никанор (Богуновић), у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82 одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази. Долгоденствујте Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Српска Православна Црква
  10. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је јуче, 26. јуна, Свету архијерејску литругију и парастос у манастиру Савина у Херцег Новом поводом годишњице упокојења игумана савинског архамандрита Варнаве Гвозденовића. Након тога у манастирској порти је одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ о блаженопочившем оцу Варнави. Послије прочитаног зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједом поучио архимандрит Серафим игуман манастира Денковац код Крагујевца а на крају Свете литургије преосвећени владика Кирило. Отац Серафим је казао је да све што бива у Цркви кроз вјекове бива Светом литургијом коју започињемо благосиљањем Царства љубави Божије, имена Оца и Сина и Духа Светога – Бога Господа, Тројице једносуштне животворне којом се сва покољења земаљска кроз вјекове спасавају и улазимо из простора и времена у тајну вјечности. Подсјећајући да је Света литургија предукус Царства небескога овдје у времену и простору, отац Серафим је казао да вјекови пролазе а Црква Христова плови ка вјечности загледана ка Истоку – долазећем Христу, надахњује се Његовим Другим доласком и пјева једним срцем и једним устима Свету литургијску пјесму: „Иста је благодат данас овдје по сводовима дома Мајке Божије у Савини као што је била на Велики четвртак у Горњици, соби гдје је Христос учинио Пасху са Својим Светим апостолима. То Црква чини кроз вјекове и као свједок и носиоц Васкрсења осењена бладоћу Духа Светога, иако увијек на распећу, што је више гоне она више васкрсава!“ Нагласио је да је Литургија сабрање за нас привремено живе, али и утјеха вјечно живима који су уснули у Господу и који ће, кад дођу трубе Судњега дана, устати и посвједочити да је жив Бог и жива вјечност реална која нас очекује: „Сви ови људи који почивају овдје под покровом савинске краснице Мајке Божије починули су у тој вјери, прошли кроз врата гроба у живот вјечни“, казао је архимандрит Серафим и додао да је један од таквих и блажене успомене архимандрит Варнава, бивши игуман савински,оци Јустин и Доротеј и сви други који послужише овој светој обитељи, а који су нам и сада на помоћи, јер су снажнији него што су били на земљи. Нагласио је архимандрит Серафим да зато православни хришћани не творе надгробно безвјерно ридање, без наде на васрсење и живот вјечни, него чекају трубе Судњега дана, и очекују васкрсење мртвих и живот будућег вјека: „Литургија је сусрет и са нашим упокојенима. Данас сви загледани у лице Господа Христа гледамо преко Њега све оне који су изашли из Његових руку, које је створио по лику и подобоју Своме. Гледамо данас и оца Варнаву, сјећамо се и никада га нећемо заборавити. Оно што је најважније то је да се овдје осјећа благодат која доказјуе да смрти нема. Има живота у времену и простору и има вјечног и непролазног живота, гдје је по мом дубоком мишљењу и наш отац Варнава са свима светима који су Богу у маломе вјерни били а Бог их над многима прославио.“ На крају Литургије сабранима се обратио архипастирским словом владика Кирило у којем је истакао да је истински хришћанин само онај који принуђава себе и труди се да живи по Јеванђељским заповијестима, те је и прво блаженство које је Господ изговорио на Гори Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Након тога је низ блаженстава који представљају главни садржај живота сваког истинског хришћанина на земљи. Као што у видљивом животу имамо доста закона и правила које не смијемо да прекршимо јер може да нам се деси нека невоља, тако и у духовном животу постоје закони које треба испуњавати. „Наша невоља или неког човјека, резултат је његове непослушности духовним законима који су врло јасно дефинисани у Светом писму и код Светих отаца. Поред 10 заповијести Старога завјета и заповијести Новога завјета, има и других духовних заповјести које нам дефинишу духовне законе које треба да се трудимо и испуњавамо.“ Господ и поред свих тих заповјести, закона, може, по молитвама нашега духовног оца и Светих, да одврати од нас казну за њихово неиспуњење, али, поручио је владика, не треба да кушамо Бога и радимо против Јеванђеља и онда да очекујемо добро. Дакле треба бити јеванђелски хришћанин, човјек, нагласио је Епископ и подсјетио на ријечи Господње Не брините се за овај свијет иштите прво Царство небеско, а остало ће вам се све додати: „То су ријечи Господње и треба да имамо повјерење у сваку ријеч нашега Спаситеља и да испуњавамо то до краја са пуном вјеројм. Ми смо обично више посвећени и усмјерени на земаљско а тиме, не само да губимо земаљско, него губимо и Небеско.“ Поучио је владика присутне да нас Господ позива да будемо усмјерени на небо, што наравно не значи да сједимо и да се лијенимо, него да се трудимо, али да наша душа не буде обремењена бригама овога свијета. То је суштина јеванђелског закона који често многи заборављају. Да би знали како се испуњавају јеванђелске заповјести, Света црква је увијек имала људе од савјета, тихе и опитне. „Такав је био тихи глас и син утјехе и наш отац архимандрит Варнава који је испунио блаженство Христово блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“ Присјећајући се свог првог сусрета са оцем Варнавом,приликом посјете манастиру Милешева као обичног поклоника – вјерника, владика је казао да му је он посветио такву пажњу као да је он од њега требао да учи. Такав је био са свим људима и у Високим Дечанима и на Михољској Превлаци, онда и у манастиру Савина: „Слава Богу што манастир Савина не оскудјева у тим преподобним нашим старцима који знају да дају савјет. Поред тога што имамо Свете књиге, Црква нас никад не оставља ни без духовносних стараца који ће нам отклонити наше недоумице, тако да имамо све могућности да ходимо Христовим путем.“ На крају своје бесједе Епископ Кирило је казао да је смисао данашњег сабрање и службе да се помолимо за душу оца нашег Варнаву, али и да евоцирамо успомене и његове поуке,као и да се поучимо од његовог примера по ријечима: Сјећате се ваших старешина и проповедника ријечи Божије и поучите се од њиховог примјера. Након Литургије служен је помен на којем је јеромонах Макарије, игуман савински, казао да се из Христове гробнице, која светли и свјетлеће док постоји овај свијет и вијек, рађају и друге гробнице које свијетле и које се уписују у вјечни живот. Он је подсјетио да су манастиру у скорије вријеме три гробнице изникле из Христове: оца Јустина, оца Доротеја и оца Варнаве. „Три гробнице су се укорениле у овој савинској земљи и причислиле се свим оним оцима који су овдје живјели од 11. вијека па све до данашњих дана“, казао је отац Макарије и додао да ће њихово сјеме донијети ново сјеме. Истичући да је страшна сила Господња која држи свете истинске служитеље Своје, отац Макарије је нагласио да не само да се молимо за упокојење оца Варнаве, Доротеја, Јустина и свих свештенослужитеља савинске обитељи, већ се и њима молимо као Сабору оних који су се придружили светима који живе у Цркви Христовој. Поводим имендана монахиње Аквилине пререзан је славски колач а затим је у манастирској порти одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ писана по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана савинског оца Макарија који је сачувао и дао на увид аутентичне списе који су коришћени за приређивање ове књиге. На промоцији је говорио отац Павле Кондић, као приређивач књиге, архимандрит Серафим, који је такође учествовао у њеном приређивању. Отац Павле Кондић је истакао да је 1963. године, када је замонашен отац Варнава, као и следећих 30 година, било мало калуђера, у једном периоду свега 173, у Српској цркви и да су у књизи „Тихи син утјехе“ сабрана лична свједочења о животу оца Варнаве, његове поуке, преписка са блаженопочившим Епископом рашко-призренским, потоњим Патријархом српским Павлом: „Ова књига је опште благо и захваљујући њој и ми можемо да се надахњујемо поукама које су писане аутентичним рукописом Патријарха Павла, оца Јустина Ћелијског… Имамо десетак свједочанстава која се заврашавају једном од тачака у његовом животу, а то је његово опијело и четрдесетница, и ријечи које су тада изговорене нашега Митрополита Амфилохија, владике рашко призренског г. Теодосија, оца Макарија и нашега владике диоклијског г. Методија…, пуно фотографија.“ У књизи је поред свједочења самог оца Варнаве, сабрано и свједочење архимандрита Јована Радосављевића, који је дочекао у монашке воде и испратио Богу на истину оца Варнаву, затим професора Зорана Илића, који га је пратио од својих дјечачких дана широм Косова и Метохије и свих светиња гдје је старац ишао и Богу се молио и служио, као и свједочење оца Сава Дучића, оца Серафима, архимандрита Стефана (манастир Зочиште), сестре Драгане…. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљској Водици, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим обележио је годину дана своје архипастирске службе на Њиви Господњој. Литургијом је началствовао Епископ крушевачки г. Давид, а саслуживао је владика Херувим, као и свештеници и ђакони епархијâ крушевачке и осечкопољске. Својим доласком и присуством, молитвено славље су увеличали епископи бачки Иринеј, далматински Никодим и мохачки Исихије. Славско заједничарење је настављено за трпезом љубави, којој су присуствовали представници многих институција из Даља и Вуковара. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за Епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. У Саборној цркви у Даљу, 9. јуна исте године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења архимандрита Херувима, а сутрадан је обављена хиротонија и владика Херувим је уведен у трон Епископа осечкопољских и барањских. Извор: Српска Православна Црква
  12. Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у јуче, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане. У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945. На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, подигнута скромна капела, са натписом на словеначком, али и на српском језику. Текст на српском гласи: „Мртвима на спомен. Живима на опомену. Војницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, народу и свештенству Црногорско-приморске митрополије умореним без суда и пресуде послије завршетка рата 1945. године“. Подизању капеле много је допринело словеначко Друштво Демос из Камника, које се труди да се не заборави револуционарно насиље из 1945. Осим тога, на многе масовне гробнице постављени су крстови. Шта се догађало 1945. у Камнику записао је 2015. г. Тоне Стеле, који је тада имао шест година: „Kао свједок овог трагичног периода маја 1945. године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама. Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја. Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу:»Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити« . Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас“. После Литургије и парастоса које су у служили свештеници Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ, присутне је поздравио градоначелник Камника г. Матеј Слапар. По завршетку комеморације, верници из Камника су за присутне приредили трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У Мурини је данас обиљежена двадесета годишњица од када је НАТО пакт бомбардовао ову варошицу на сјеверу Црне Горе и том приликом усмртио шест цивила, међу којима је троје дјеце. У оквиру програма обиљежавања овог стравичног догађаја служена је Света архијерејска литургија и помен, а у Сали центра за културу приказан је филм „Да се не заборави“ и представљена књига „Последња линија одбране“, аутора Радана Николића. Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Мурини служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској проповједи казао је да је дан Христовог Васкрсења најсветији дан у историји свијета и рода људског, дан новога, бесмртнога живота и да је Црква Христова неуништива за разлику од других заједница. Црква Божија опстаје и опстаће до краја свијете вијека зато што је богочовјечанска и утемељена на Христу распетом и васкрслом. „То свједочи и ово свето мјесто гдје је извршен један од најновијих злочина над Црквом и дјецом Божијом. Овдје су пострадали Мирослав, Јулијана и Оливера, Манојло и Милка од савремених натопактовских нацифашиста. “ Истакао је да је оно што се догодило на Мурини наставак онога што се догодило са Великом и Полимљем 1941-1944. године 28. јула када су стотине жена старијих и дјеце били поклани од Скендербег дивизије и нациста онога времена: „Данас спомињемо те новомученике на Мурини који су пострадали као Божија дјеца и људи од НАТО пакта који је трагедија наше данашње власти у Црној Гори која је постала члан тог пакта.“ НАТО пакт је наставак нацифашизма у Европи над европским народима а свједочанство и свједоци тога је да је оно што су нацифашисти радили широм наше земље 1941-1945. године настављено бомбардовањем БиХ, Републике Српске, Србије и Црне Горе, нарочито Косова и Метохије: „Плод тога бомбардовања је страшнији од онога што се догодило за вријеме тзв. велике Албаније. Плод онога је био ослобођење Косова и Метохије, а плод овога је одузимање КиМ и његово предавање у руке оних који су стид и срам не само Европе, него и честитог албанског народа јер су направили велике злочине. На тим злочинима они заједно са НАТО пактом настављају да дјелају.“ Подсјетио је да и ових дана у Берлину покушавају да наметну да несрећна Србија прихвати тај злочин, док је црногорска власт већ то прихватила својим безумљем, иако 85% Црногораца није било за признање несрећне и лажне државе Косова и Метохије. „Мученици мурински су свједоци пред Европом и свијетом те злочиначке несрећне банде која је у име лажне Европе, не праве Европе Де Гола и великих Европљана, него Европе Солане, Блера, Европе и Америке Клинтона обезбоженога, наставила злочине који су започели још крсташи у 12. и 13. вијеку, а наставио Наполеон и нацифашисти, с једне стране обоготворењем расе, а с друге стране бољшевици и титоисти који су обоготворили класу.“ Појаснио је да њихови наследници данас настављају да господаре судбином Европе, а да су живи свједоци небески управо дјеца побијена на Муринама: „Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се овом дану Христовог Васкрсења које свједочи да је Бог јачи од лажних идола овоземаљских, да је живот јачи од смрти! Двије врсте људи постоје у овом свијету: они који је вјерују у вјечност, вјечно људско достојанство, за које нема смрти благодарећи Христовом Васкрсењу, и они који се клањају смрти и пролазности и који непрекидно производе смрт уништавајући људе и земљаске народе“. Владика се помолио да Господ упокоји страдалнике муринске, величко-полимске и све оне који су пострадали од Другог свјетског рата па до последњих бомбардовања, и да испуни вјером, надом и љубављу сва људска срца. „Ми припадајући Цркви Христовој, онима који вјерују у Бога живога, вјечнога и васкрслога, вјерујемо у вјечно људско достојанство, у побједу живота над смрћу, побједу вјечности над пролазношћу, бесмртности над смртношћу. У то вјерујемо и то нам дарује овај свети празник Христовог Васкрсења.“ По завршетку Литругије код спомен обиљежја одржан је помен муринским мученицима, након чега се учесницима молитвенога скупа обратио Пресовећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Владика је казао да нас је овдје сабрала жртва невине дјеце и одраслих који су пострадали прије 20 година од злочиначке нацифашистичке натовске руке: „И данас пред Богом гледамо кроз жртве дјеце Мирослава, Јулије и Оливере и одраслих Вукића, Манојла и Мирке. Вјерујемо да је њихову жртву Господ примио у Своје божанско Небеско наручје и да су они у слави пред престолом Његовим и да нас заступају пред лицем Божијим. Исто тако пред Богом је и злочиначка НАТО армада, којом се поноси западни свијет, па нека Бог суди које пред Богом исправнији: дјеца и невине жртве или они силници земаљске власти и моћи са демонском намјером и наоружањем које разара градове и земље.“ Преосвећени је нагласио да једна кап крви ове невине дјеце, много више значи пред Богом од свих оних који су учествовали у разарању наше отаџбине. Подсјетио је да смо били у рату, али наше власти кажу да нијесу. Бранили смо отаџбину од оних који су жељели да распарчају нашу земљу. „Данас вршимо помен на овоме мјесту муринске голготе које се придружује свим оним мјестима на карти наших новијих страдања од Лике и Лоре до Београда и Кошара и широм српских земаља.“ Подсјетио је владика на имена пострадале дјеце која су самим рођењем и животом узрастали у знаку крста. Мирослав Кнежевић, дјечак од 14 година, је пострадао од истих злочинаца као његов стриц, чије име носи, а који је уморен у плавском, италијанском и шиптарском, затвору 1941-1942. године. Јулија и Оливера су дјевојчице рођене у Приштини избјегле од шиптарског ножа 1999, дошле у ујчевину, као што си и 1944. у Велици многа дјеца пострадала која су била са КиМ. Оне су у Црној Гори нашле смрт од истих оних који су их заједно са Шиптарима прогнали са Косова. „Зар ова дјеце немају већ велику биографију? Они се одавде вазњеше у вјечност са честитим жртавама Вукићем Вулетићем, Манојлом Коматином и Мирком Кочановићем. Њихове душе уживају у слободи у Царству небескоме, јер су се придружили Светим мученицима, Св. кнезу Лазару, Величким и Горњеполимским мученицима.“ Изражавајући задовољство и захвалност што је на овом молитвеном сабрању учествовао Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска приложила данас 50 хиљада евра за завршетак радова на Храму Свете Петке у Мурини, који се гради за покој душе пострадалих. „У Васкрслом Христу све жртве добијају светост и освећење и све се претвара у нови живот. Као што видимо муринске жртве већ дају нови живот овоме мјесту, које је кренуло да умире, Мурина васкрсава са њима“, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захвалио се свима не љубави и доприносу који дају у обиљежавању овог новог муринског страдања. У Сали центра за културу Мурино приказан је филм „Да се не заборави“ о страдању дјеце током НАТО бомбардовања и представљена књига „Последња линија одбране“ о страдњима војника из Црне Горе, аутора Радана Николића. Присутнима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је казао да га боли што наша власт модерни фашизам и натопактовски нацизам устоличује да влада Црном Гором: „Он не само што је побио дјецу и друге на муринском мосту и толико њих у Србији и на Косову и Метохији, настављајући муратовску тиранију из 1389. године, већ је наставио насиљем и отимањем КиМ од СРЈ, од Црне Горе и Србије.А они који се хвале антифашизмом су признали те модерне злочнице који су стид и срам часног албанског народа и Европе и то није добро ни за кога.“ На крају Митрополит је казао да свако зло пролази и подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божијем суд и правда: „Име Божије је оно које коначно доноси суд о збивањима у историји и правда Божија. Ова дјеца овдје поклана су носиоци правде и они ће да суде и нама, и Европљанима, и онима који су на власти сада и који ће бити у будућа времена. Дјеца ће бити судије њихове и само онај који буде сагласан њима и њиховој жртви има истинске будућности.“ Обиљежавање 20. годишњице НАТО бомбардовања Мурина организовале су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе и Мјесна заједница Мурино. У НАТО бомбардовања Мурина страдали су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска Погром на Косову и Метохији Распето Косово - преглед вести #NoKosovoUnesco ОЕБС: Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године, децембар 2005. године: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стању: http://www.osce.org/kosovo/84453 Материјали о Мартовском погрому са сајта Владе Републике Србије: ТЕРОР НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: aрхива вести о погрому на Косову и Метохији у пролеће 2004. године Овде можете преузети и поглавља књиге Мартовски погром на Косову и Метохији коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем): Судбина културне баштине на Косову и Метохији (pdf, 864KB) Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (pdf, 3,48MB) Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (pdf, 3,41MB) Угрожена културна добра на Косову и Метохији (pdf, 4,63MB) Библиографија (pdf, 536KB) Навршава се 15 година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове. У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену. Tаj храм, jедан од наjрепрезентативниjих споменика средњовековне Србиjе, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио jе у време Kраља Mилутина (1282-1321), мада jе и раниjе био архиjереjско средиште призренског епископа српске цркве. Црква jе унеколико обновљена, прва литургиjа у њоj служена jе шест година касниjе, али трагови девастациjе и пожара нису отклоњени. Tо здање jе 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНEСKO-а. Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте. Mартовске догађаjе на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Eвропска униjа, а Парламентарна скупштина Савета Eвропе jе 29. априла 2004. донела резолуциjу. Извор: Српска Православна Црква
  15. Јеромонах Кирило Хиландарац рођен је као Радојко Вешковац, 9. октобра 1935. године на празник Светог Јована Богослова. Услед послератних околности и емиграције, у личним документима датум рођења је промењен на 10. октобар а презиме у Вешковић. Отац Кирило се родио у селу Риђевштица, између Крушевца и Трстеника, од оца Стојадина и мајке Милије. Замонашио се 27.08.1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 6. августа 1963., такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постаје 17. октобра 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обавља дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару прима и велику схиму. Током свог монашког живота био је на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то време, веома угроженог манастира. Међутим, најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповедао, поучавао и духовно укрепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увек омиљен, вредан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо сведочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, пленио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посећивали Хиландар. Господе, упокој душу слуге свога, јеромонаха Кирила!
  16. На данашњи дан 2010. године обављен је свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја. Свечани чин устоличења је извршен на саборној светој архијерејској Литургији у Саборном светоархангелском храму у Београду. -Данашњи дан је велики дан како за мене лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је Патријарх српски увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости, рекао је између осталог Његова Светост у приступној беседи. ИС ПОЛА ЕТИ, ДЕСПОТА!
  17. Данас се навршава година од убиства лидера Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда Оливера Ивановића. До данас није познат убица, ни налогодавац. Оливер Ивановић убијен је 16. јануара 2018, док је улазио у страначке просторије у сјеверном дијелу Косовске Митровице. Мирослав Ивановић, Оливеров брат, рекао је за Радио „Светигора“ оно што на неки начин ублажава бол цијеле породице је сјећање људи који данас све више говоре о Оливеру. „Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих или за неког другог а они су били свједоци и очевици тога. У ситуацији сам да, шетајући градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање онога како им је Оливер помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно, сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“, каже г. Ивановић. Са слушаоцима Светигоре је подијелио сјећање са Оливеровог суђења у моменту изрицања првостепене пресуде по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора. ,,Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач! Једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству, али нисам имао прилике да видим толику храброст“, казао је судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено је оно нераскидиво: Косово и Метохија и Црна Гора, Косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Разговор колегинице Слободанке Грдинић са Мирославом Ивановићем, братом убијеног Оливера Ивановића, можете послушати на следећи линк: https://svetigora.com/navrsilo-se-godinu-dana-od-svirepog-ubistva-olivera-ivanovica/?scr=lat Извор: Радио Светигора
  18. Опраштајући се од младо упокојене протинице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је тог дана на опелу, које је служио са Епископом захумско-херцеговачким г. Григоријем, да се Младенка родила на празник Христовог васкрсења и да је сав њен живот био у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Митрополит је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота. „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. То се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Младенка се, по свједочењу владике, није бојала смрти. „Једино је бринула за дјецу. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње, и себе, и своју дјецу, и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је тада Митрополит Амфилохије. Сјећајући се данас наше драге протинице, вјероучитељице а изнад свега сестре и мајке која је славила, благодарила и свједочила живога Бог љубави, подсјећамо, и вас и себе, на опроштај наше колегинице Оливере Балабан од Маше Зековић која нас је све љубављу задужила: Оливера Балабан поводом упокојења протопрезвитере Маше Зековић: Соколици из Херцеговине Моја добра и лијепа сестро, Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела. Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом. Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво. Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај. Кћери Херцеговине, Мајко хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај. Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут, мила сејо, одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла. Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом. Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила. Све нас си љубављу задужила. Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш. Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне. Вјечан ти спомен и Царство Небеско! ***** Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Данас се навршила година дана од како се у Господу, у 38-ој години живота, упокојила Младенка Маша Зековић, супруга протојереја-ставрофора Слободана Зековића из Бара. Тим поводом данас је у Ждребаонику код Даниловграда, служена света Литугија са парастосом, а годишњи помен на Михољске задушнице, 3. новемра служио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић сахрањена је 7. новембра 2017. године на манастирском гробљу у Ждребаонику. Повезана вест: Протиница Оливера Балабан поводом упокојења протопрезвитере Маше Зековић: Соколици из Херцеговине Опраштајући се од младо упокојене протинице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је тог дана на опелу, које је служио са Епископом захумско-херцеговачким г. Григоријем, да се Младенка родила на празник Христовог васкрсења и да је сав њен живот био у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Митрополит је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота. „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. То се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Младенка се, по свједочењу владике, није бојала смрти. „Једино је бринула за дјецу. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње, и себе, и своју дјецу, и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је тада Митрополит Амфилохије. Сјећајући се данас наше драге протинице, вјероучитељице а изнад свега сестре и мајке која је славила, благодарила и свједочила живога Бог љубави, подсјећамо, и вас и себе, на опроштај наше колегинице Оливере Балабан од Маше Зековић која нас је све љубављу задужила: Оливера Балабан поводом упокојења протопрезвитере Маше Зековић: Соколици из Херцеговине Моја добра и лијепа сестро, Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела. Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом. Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво. Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај. Кћери Херцеговине, Мајко хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај. Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут, мила сејо, одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла. Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом. Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила. Све нас си љубављу задужила. Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш. Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне. Вјечан ти спомен и Царство Небеско! ***** Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске. Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег. Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста. Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света. Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке. На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра. Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве СПЦ
  21. Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске. Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег. Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста. Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света. Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке. На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра. Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве СПЦ View full Странице
  22. Код споменика народног хероја Милана Тепића, у истоименој улици у Београду, данас је одржана церемонија полагања венаца и одавања почасти поводом обележавања 27 годишњице од смрти народног хероја Милана Тепића. Венац је положила делегација Министарства одбране и Војске Србије, а церемонију полагања венаца и одавања почасти предводио је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ненад Нерић. Венце су положили чланови породице, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани. Милан Тепић је рођен у месту Комленац код Козарске Дубице, 1957. године, а погинуо је у Беденику код Нове Раче, 29. септембра 1991. године не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике. Мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Споменик Милану Тепићу откривен је 29.9.2017. године на 26. годишњицу од смрти народног хероја. Председништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године постхумно одликовало мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“ Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.
  23. На данашњи дан пре 144. године, 21. септембра 1874., у Аранђеловцу је рођен Костадин Коста Милетић, први школовани пилот балона-аеронаут и први командант нашег ваздухопловства. После седмог разреда гимназије уписао се у 25. класу војне академије коју је завршио 1895. године, као пети у рангу. Службовао је у пешадији, затим је преведен у инжињерију. Завршио је Војнотехничке ваздухопловне студије у Русији са одличним успехом, као други у рангу 1902. године. Распоређен је у Инжињеријско-техничко оделење министарства војног. Саставио је предлог за формирање балонског одељења, израдио пројекат и правила и формирао прву станицу голубије поште 1908. године. Организовао је припреме и куповину првих балона за српску војску, и летео је првим балоном "Србија" одмах по набавци, 19. априла 1909. године. То је био први лет српског ваздухоплова са српским обележјима. Формирао је балонско одељење 1910. године. У Првом балканском рату, у Кумановској бици, био је командант батаљона, и ванредно је унапређен у чин мајора. Наређењем војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године постављен је за команданта Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице Српске војске. У зиму 1913. године, био је на челу Приморског аеропланског одреда у операцијама код Скадра. До јула 1916. године био је на челу српског ваздухопловства. По завршетку Првог светског рата, пензионисан је у чину пуковника. Након рата, између осталог, обављао је и дужност председник Удружења ратних авијатичара и то од 1928., па до 1936. године. Умро је 1953. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу. Први је школовани ваздухопловац у Србији. Лично је био актер кључних догађаја у настанку српског ваздухопловства и премијерне употребе балона (Пирот) и авиона (Скадар) у балканским и Првом светском рату. Прошао је голготу Албаније и консолидовао Српску аеропланску ескадру на Солунском фронту. Више о Кости Милетићу на линку. Удружење пензионисаних војних летача Србије (УПВЛПС) у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије, Командом РВ и ПВО и локалном самоуправом града Аранђеловца се припрема за обележеавање 145. годишњице рођења првог команданта нашег вида, када ће бити објављена и монографија о Кости Милетићу.
  24. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је данас, на празник Преподобног Јована Рилског, свету архијерејску Литургију у саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. Овом приликом, служашчи: архимандрит Дамаскин (Грабеж), протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић и Дејан Арсић, протојереј Драган Стевић и јереј Божо Главоњић из Епархије жичке, јеромонах Јефрем (Шекарић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић, уз верни народ молитвено су прославили четврту годишњицу хиротоније Епископа нишког г. Арсенија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија нишка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...