Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'године'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 189 results

  1. У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. 79 мученика је познато по имену. У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. За ове банде „Пољак” или „држављанин Пољске” значио само „католик”. Убијени људи су били прости људи, али нису хтели да кажу да су католици или да направе крст на католички начин. Све је почело у селу Залешани, па после у селима Шпаки, Вулка Вигоновска и Зање и у шуми близу села Пухли Старе. 79 мученика је познато по имену, међу њима и деца. Игуманија манастира Залешани, сестра Катарина (Ничипорук) је из фамилије, из које је много погинулих током овог злочина. Пре Божанствене Литургије прочитана је одлука Светог Сабора Пољске Православне Цркве и имена свих мученика. После је освештана њихова икона. Икона преставља залешанску икону Богородице (икона је постала на чудесан начин пре неколико година), мученике – представнике поменутих села – и плод њихове жртве: манастир у Залешанима. Њихов празник биће увек одржаван последње суботе јула - исто као залешанске иконе Борородице. Ипак у неким селима њихова успомена биће такође 2 фебруара - на дан кад су неки од њих били убијени. Литургију су служили архиепископ Лублина и Хелма Абел, архиепископ Бијелска Подласког Григорије, епископ Хајнувке Павле и свештеници – гости. Митрополит Варшаве и целе Пољске Сава није могао присуствовати због болести. Скраћен снимак (сат ипо) Литургије може да се погледа на пољској државној телевизији.: Liturgia prawosławna z Zaleszan BIALYSTOK.TVP.PL Liturgia prawosławna z Zaleszan После Литургије одржана је литија у селу. Извор слика View full Странице
  2. У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. За ове банде „Пољак” или „држављанин Пољске” значио само „католик”. Убијени људи су били прости људи, али нису хтели да кажу да су католици или да направе крст на католички начин. Све је почело у селу Залешани, па после у селима Шпаки, Вулка Вигоновска и Зање и у шуми близу села Пухли Старе. 79 мученика је познато по имену, међу њима и деца. Игуманија манастира Залешани, сестра Катарина (Ничипорук) је из фамилије, из које је много погинулих током овог злочина. Пре Божанствене Литургије прочитана је одлука Светог Сабора Пољске Православне Цркве и имена свих мученика. После је освештана њихова икона. Икона преставља залешанску икону Богородице (икона је постала на чудесан начин пре неколико година), мученике – представнике поменутих села – и плод њихове жртве: манастир у Залешанима. Њихов празник биће увек одржаван последње суботе јула - исто као залешанске иконе Борородице. Ипак у неким селима њихова успомена биће такође 2 фебруара - на дан кад су неки од њих били убијени. Литургију су служили архиепископ Лублина и Хелма Абел, архиепископ Бијелска Подласког Григорије, епископ Хајнувке Павле и свештеници – гости. Митрополит Варшаве и целе Пољске Сава није могао присуствовати због болести. Скраћен снимак (сат ипо) Литургије може да се погледа на пољској државној телевизији.: Liturgia prawosławna z Zaleszan BIALYSTOK.TVP.PL Liturgia prawosławna z Zaleszan После Литургије одржана је литија у селу. Извор слика
  3. Дана, 22. јула 2018. године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Овај видео-запис, како се наводи, настао је 2015. године, када појма нисмо имали шта је коронавирус. Да ли је ово само још један покушај манипулације вирусом или је ово заиста истина? Ако ови научници имају начин како је настао онда ваљда имају и лек за ово? Могуће је да је ово само још једна манипулација, али свакако погледајте: 109830032_336813367358387_7131570625943336216_n.mp4
  5. Поводом славе васељенског радија “Светигора”, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г.Амфилохије је вечерас освештао и пререзао славски колач у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је казао да већ 22 године одјекује глас васељенског радија “Светигора” благословом блаженог спомена Светога Патријарха Павла и заиста се чује по цијелој васељени. Звучни запис беседе Повезан садржај: Отац Никола Пејовић: Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре! Катихета Бранислав Илић: Радио „Светигораˮ сведочи Христа Бога и Његову вjечну спасоносну реч! „Једно од најбољих свједочанстава је било око 2000-те године и страдања нашег народа на Косову и Метохији и оног злочина који је тамо извршен. Онда редом радио “Светигора” свједочи сва збивања код нас у Црној Гори а и шире по свој нашој земљи и народу па и по свој православној васељени“ поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је истакао да се претходних годину дана преко таласа Светигоре чује она ријеч наше дјеце и нашег народа Не дамо светиње, која је започела управо у Храму Христовог Васкрсења, када се народ Божији заклео да неће дати светиње да се оскрнаве и да их безбожници отму и присвоје себи: „Прошла је година дана од тада. На жалост они који су на власти настављају да подржавају тај злочиначки закон и тврде да светиње које су овдје грађене од апостолских времена и од времена Светог Цара Константина и Царице Јелене не припадају народу већ њима. Надамо се да ће Господ просветити разум онима који управљају Црном Гором и да неће наставити онај злочин над вјерним народом, над свештенством, над епископатом Српске Православне Цркве у Црној Гори који је започео 1941 године и наставио се духом братоубилаштва које је кулминирало убиством Митрополита Јоаникија и 120 свештеника а након њега суђења Митрополиту Арсенију Брадваревићу и рушења Његошеве капеле на Ловћену за вријеме Митрополита Данила Дајковића, који се са том раном и упокојио“, казао је владика Амфилохије истакавши да је рушењем Његошеве капеле тадашња власт узела образ Црној Гори. Митрополит је нагласио да су се сви надали да ће послије деведесетих година гоњење и насиље над Црквом престати али се тај прогон опет повампирио и у наше дане: „И ја сам привођен на суђење као наследник прошлих митрополита, ухапшен је владика Јоаникије са 8 свештеника. Ево и сада свештеници у Бару су привођени и кажњавани само зато што су служили службу Божију и што су са народном обављали крсни ход – литију, која је својствена за Цркву већ двије хиљаде година, а која је код нас отпочела на специфичан начин прије годину дана. Једно морамо рећи. Послије годину дана и заклетве да нећемо дозволити да се отимају светиње, ми то настављамо и наставиће се ти крсни ходови од Недеље свих светих. То је значи идућа недеља. Наставиће се ти свети ходови који су ходови мира који позивају на братску слогу, на помирење браће, на заједништво, на љубав, на исцјељење од оног најопакијег вируса који је овдје владао, вируса братомржње и богомржње“, рекао је Митрополит. Он је додао да се надамо и у међународну заједницу да ће помоћи да се тај вирус братомржње и богомржње заустави у Црној Гори на коме ови који су на власти желе и даље да владају: „А што се нас тиче, Цркве Божије, ми се поново заклињемо да не дамо светиње и наш народ ће наставити са свештенством од Недеље свих светих поново да служи молебне мира, братске слоге и помирења у свим храмовима наше Цркве и у исто вријеме да у тим крсним ходовима обилазе градове и да свједоче. Спреман сам као Митрополит прије него властодршци крену у безакоње да са мном ураде оно што су урадили са Митрополитом Јоаникијем, Арсенијем и Данилом. Спреман сам, ако мисле тиме да ће нешто да задобију. Позивам их да не муче мој народ и свештенство, већ да то ријеше мојим ликвидирањем. Ја их позивам, те другове и господу, па нека ураде то ако мисле да тиме могу да излијече овај народ од тог опаког вируса којим смо затровани још од времена оне безбожне идеологије. Дакле од Недеље свих светих молебни за спас светиња, за помирење, за братску љубав и слогу настављају се у свим нашим храмовима и црквама широм Црне Горе. То од мене народ тражи и ја сам дужан да их испоштујем“, казао је на крају бесједе митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У петак, 5. јуна 2020. године, завршена је рестаурација владичанског трона Епископа пакрачког Кирила Живковића, оснивача Епископске књижнице у Пакрацу. Трон, као важно историјско сведочанство и пример културног блага из друге половине XVIII века, биће постављен у свечану просторију обновљене Књижнице у Владичанском двору. Извор: Епархија славонска
  7. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се јавности поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, следећим Саопштењем, које у целини преносимо благодарећи Епархији нишкој и епархијском радију "Глас": Не чинити, већ трпети зло – то је истинска надмоћ! Св. Јован Златоусти Са великом тугом и болом, и као наново отварање тек примирене ране на многим искушењима и нападима изнуреном телу Цркве Христове, која са својим народом тек што је прошла Голготу пандемије и скромно прославила небоземну васкрсну Победу Христову, на сами дан Преполовљења педесетодневног празновања Васкрсења Христовог, као „со на рану“ примили смо узнемирујућу вест о незаконитом, дрском и у пилатовско-првосвештеничком стилу ноћном хапшењу и задржавању у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и осморице часних и честитих свештеника његове епархије. Невероватно нам је и непојмљиво да једна светосимеоновска и светопетровска, световасилијевска и његошевска Црна Гора, закриљена ромејско-византијским двоглавим орлом „симфоније Цркве и Државе“ на своме грбу, поникла на античком хришћанском тлу, посејана крвљу јовановладимирском и заливана кроз векове крвљу и исповедништвом небројеног мноштва мученика и новомученика, како од турског мача тако и од братоубилачког ножа, негована најмудријим и најврлинскијим пастирима Цркве, израсла у савремену самосталну суверену и „демократску“ Црну Гору, у тренутку када би поучена својом историјом требала да рађа плодове мудре политике и владавине права, сада у освит XXI века пада пред искушењима тоталитаризма, прогона правде и правичности, утамничења савести и слободе говора, и хапшења истине и слободе вере, и прибегнувши гнусном малтретирању и понижавању непоколебивих носилаца и сведока ових бескомпромисних врлина какви су без поговора владика Јоаникије и око њега, свога пастира, окупљени свештеници и народ. Једна таква Црна Гора предвођена тренутном влашћу неуморно уноси раздор и немир, ствара конфликт и цепа јединствено народно биће, покушавајући да „прекалеми“ свој истински и историјски идентитет на квазидемократско, псевдоевропско и назовиправдољубиво стабло личних интереса, незасите жеље за влашћу и богатством појединаца помрачене савести, при томе стављајући цео православни народ у Црној Гори, али и не само православни већ и сав правомислећи и правожелећи народ Божији, на сто своје похлепне хазардске игре на (не)срећу. Усудити се на хапшење верских лидера, епископа Цркве и свештенства у нашим очима расветљава право лице ових назови „бораца за правичну и демократску Црну Гору“. То је лице Ане и Кајафе који користе закон да правичношћу ухапсе праведност; то је лице књижевника и фарисеја који лажним сведоцима злоупотребљавају истину, изврћу је и „напумпавају“ да би је преставили као лаж; то је лице Јуде који зарад профита губи БОГатство; то је лице Пилата који политичким уступцима покушава да се додвори неизвесности; то је лице Ирода који избегава одговорност зарад лика праведника! Сва та лица помрачују нам лице Светог Василија кога су ови богољубиви људи, данас утамничени а тога дана њега прослављајући, жарко желели да постане лице истинске Црне Горе! Због свега овога, са жаљењем видимо да данас, у Преполовљењу своје Пасхе Христос, у лику Своје Цркве и њених пастира, опет пролази Голготу, и да је дан након својих „црногорских Цвети“ – Празника Светог Василија Острошког Чудотворца – Црна Гора ове године по други пут дочекала свој Велики Петак! Као да се данашње власти у Црној Гори труде да по својим злоделима надмаше прваке Нечастивог, стварајући од полиције – крвожедне легионаре, и од благочестивог народа обесправљену руљу за батинање! Кога штити та власт од народних доброжелатеља и молитвеника, хранитеља и путеводитеља; кога такви људи угрожавају ако ли не злоделатеље и клеветнике, изгладнитеље и упропастводитеље народа?! Црна Гора у Српској Православној Цркви има своју „старију сестру“ која се о њој старала од њених првих самосталних корака у средњем веку до њеног државног „пунолетства“ 2006. године. И поред тог осамостаљења не смемо никада заборавити да је баштина „обе сестре“ један исти народ. И ако једна „сестра“ пожели да се уда у европску фамилију само да би променила српско презиме, друга сестра ће је увек знати по њеном имену и волеће је ништа мање, и пред Богом упркос свему остаће доброжелатељ и старатељ, непресушни извор љубави, бриге и утехе целокупном православном народу те државе. Црква је као плодна „сестра“ много пута постајала мајка, у својој двехиљадугодишњој историји изнедрила небројене државе хранивши их млеком истине, правде и слободе. За разлику од ње, њена „млада сестра“ – држава Црна Гора - уместо да буде мајка свом народу све више почиње да личи на своје паганске претке и да као Кронос прождире своју децу. Замишљени над овим речима и страхујући за будућност оног јединог светлог у Црној Гори, њене хришћанске, православне душе, овом приликом најенергичније протестујемо против насиља, слепе бахатости, јуридичког пуританства и лицемерне, књижевничко-фарисејске злоупотребе закона која је за резултат имала ево већ полугодишњи прогон Цркве Православне и њеног народа у Црној Гори, а која за свој врхунац као последње злодело има хапшење и држање у притвору владике Јоаникија и свештенства епархије будимљанско-никшићке. Овом приликом упућујемо јавни апел властима у Црној Гори за тренутно пуштање на слободу и престанак даљег прогона Цркве Божије и њених представника. Са свим свештенством, монаштвом и верним народом светоконстантиновске Епархије нишке, усрдно бивајући молитвом са вама у једној и непоколебивој свези вере и љубави, узносимо вапаје Богу тамо где други за молбе немају слуха. Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Извор: Радио Глас
  9. Поштујући столетну православну традицију молитвених литија у време патњи и невоља, мошти свете Филотеје из манастира Арђеша, познате као „заштитница Румуније“, ношене су у литији широм округа Арђеш у среду, 22. априла 2020, уз молитве за окончање пандемије вируса корона. Њене чудотворне мошти чувају се у архиепископској саборној цркви у Арђешу на југу централне Румуније. Последњи пут су ношене у литији током суше 1947. године, пре 73 године. „Камион који је превозио мошти, возио је поред централне цркве и болнице у општинама и градовима да би се молило за Господњу помоћ како би округ Арђеш и Румунија били избављени од вируса корона“, рекли су службеници Архиепископије у Аргеђу. Пре него што је литија почела, архиепископ арђешки Калиник прочитао је посебну молитву за окончање пандемије и молитву светој мученици Филотеји. Архијереј је посебно истакао да света Филотеја увек услишава молитве верника. Епархијске архиве показују да су се мошти велике светитељке често ношене у литији широм округа и јужне Румуније, у време суше, глади и заразних болести, извештавају из ове архиепископије. Архиве такође бележе захвалност многих верника који су задобили исцељење и олакшање кад год су били у невољи. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Епископ бачки г. Иринеј: Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину. Звучни запис беседе На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 6/19. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Mијатов, архијерејски намесник новосадски први и сабрат Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Обраћајући се верном народу по отпусту свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је честитао најсветији, највећи и најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Сви сте сведоци тога да су непријатељи Бога и Цркве развили мржњу и пропаганду какву нико од нас овде присутних не памти. Ја мислим да сам од свих вас овде најстарији, и младост и детињство сам провео у време када су Цркву прогонили без милости, свештенике понижавали, хапсили, често и убијали, и без суда и са судом, али овакву острвљеност на све што је нама свето ни тада нисам доживео; да се исмевају са светом Литургијом, да се исмевају са светим Тајнама Цркве, да се исмевају са светим Причешћем – са којим правом? Ко су ти људи да изнутра хоће да нас шпијунирају да би нас после клеветали и понижавали? Имамо ли права, као што је лепо речено, макар колико кућни љубимци? На нама није да се светимо, поготову не у овај свети дан када празнујемо Васкрсење, нити да желимо зло било коме, али сви морамо бити свесни времена у којем живимо и морамо чувати и своју веру и своју светињу непоколебиво, уверени да Онај Који је Победник смрти, Господ наш, победиће и те ситне – маколико нама наносиле бол и тугу, не толико због нас колико због опште атмосфере једног духовно залуталог човечанства – ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину, на начин који њој одговара и доликује. Зато се на крају Светога Писма Новог Завета не говори само о спасеном новом човечанству, него и о новом Небу и новој Земљи, тојест обновљеној Божјој творевини. Нека нам Господ дарује да се никада не понови да у ове најсветије и најрадосније дане имамо невоље, ограничења кретања, разне епидемије – све оно што је уствари човек произвео. Јер се природа, творевина Божја брани од човека острашћеног, заинтересованог само за себе, а када је неко усмерен само на себе, он је сигурно самоубица, на кратку или на дужу стазу, најпре духовно, а често и физички. Није то, како нам приписују, да ми верујемо да Бог кажњава, једва чека да ми погрешимо. Бог опомиње, саветује са љубављу, подсећа, призива, а ми, нешто од тих звања, који имамо за то отворену душу и срце, схватамо као израз Његове љубави, а неки други као казну. Свако је слободан да бира и свој пут и свој доживљај Божјега присуства, Божјега делања овде међу нама, истакао је Епископ бачки господин Иринеј, упутивши свима најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе! Пасхално богослужење у свим храмовима Епархије бачке служено је на Васкрс са почетком у шест часова ујутру. Гледаоци Радио-телевизије Војводине имали су прилику да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Почело је...има разних мера... Презвитер Владимир Марковић: Не бојте се! Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор.
  12. Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске, саопштење за јавност - 10. април 2020. године Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске није примио отправак пресуде Европског суда у Стразбуру у предмету ”Црква Светог Ђорђа и остали” по представци која је поднијета 2005. године. Из тог разлога, Правни савјет није у могућности да у овом тренутку коментарише садржај пресуде. Посебно указујемо да овај предмет нема никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница из 2019. године, јер је ријеч о судском предмету из 2005. године. У питању је идентичан предмет као и у случају ”Епархија Будимљанско-Никшићка и остали”, који, такође, није имао никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести. Евидентно је да је ова вијест медијима достављена из Подгорице, а не из Стразбура и то од стране Заступника Црне Горе пред Европским судом. Запањујући су покушаји да се овај предмет путем медија, противно здравој логици и елементарној пристојности, доведе у везу са статусом Светиња Цркве Божје и новим законом. Предмет разматрања у овом предмету уопште нису биле Светиње и црквена имовина који су у својини Митрополије Црногорско-Приморске него имовина која је Цркви одузета послије Другог свјетског рата од стране комунистичког режима, а чији је повраћај захтијеван по Закону о реституцији из 2002. године и чија је примјена опструисана од стране црногорског режима на дискриминаторан начин према Цркви и вјерским заједницама. Питање реституције имовине која је Цркви и вјерским заједницама неправедно и бесправно одузета послије Другог свјетског рата није затворено пресудама Суда у Стразбуру. Подсјећамо јавност да су Црква и вјерске заједнице и даље дискриминисане по овом питању, јер су једини субјекти којима се онемогућава да, на исти начин као и остали, остваре своје право на реституцију одузете имовине. Неодговорно је да се обмањује јавност на најприземнији начин путем очигледних фалсификата. Не дамо Светиње! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Овогодишњи чин добијања Благодатног огња на Велику суботу биће одслужен у цркви Светог Гроба у Јерусалиму, али без поклоника због пандемије вируса корона. Огањ ће бити испоручен другим земљама. Служби у којој се Огањ спушта с неба и упали свећу Јерусалимског патријарха док се он моли у Господњем гробу, обично присуствују хиљаде поклоника из читавог света. Служба, која ће се савршити 18. априла ове године, такође ће бити обављена уз „ограничен број учесника“, изјавио је Акива Тор, начелник Одељења за дијаспору и религије света израелског Министарства спољних послова, преноси ТАСС. „У чину добијања Благодатног огања учествоваће око 10 људи“, додао је он. Свечани чин ће бити емитован широм света, као и обично. После службе, представници Јерусалимске Православне Цркве однеће Огањ до Јафа капије у Старом граду Јерусалима, одакле ће је представници амбасада преенти на аеродром „Бен Гурион“ и одатле био испоручен у њихове земље. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  16. “Митрополија црногорско-приморска у последње три године на годишњем нивоу за социјална давања издвоји од 500 000 до 700 000 евра”, казао је за Радио Светигору и званичну интернет страницу “Не дамо светиње” протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора Добротворног фонда Митрополије црногорско–приморске „Човјекољубље“. Православна црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземљске потребе човјека. Нарочиту улогу на овом пољу има Добротворни фонд „Човјекољубље“ под чијим окриљем функционишу народне кухиње, пројекти за изградњу кућа, његу старих и обољелих лица и многе друге потребе. Говорећи о активностима „Човјекољубља“ протојереј Бранко Вујачић је истакао да од свих хуманираних активности овог удружења, отварање народних кухиња највише даје плода и најконкретнија је помоћ потребитима и социјално угроженима. “У оквиру Фонда функционишу четири народне кухиње, двије у Митрополији (Подгорици и Цетињу) и двије у Епархији будимљанско-никшићкој (Беранама и Бијелом Пољу) у којима је у току 2019. године подијељено 205 000 оброка, а према процјенама цијена једног оброка је 1 евро.” Отац Бранко је синоћ гостујући у емисији “Интернет литија” казао да поред народних кухиња, „Човјекољубље“ преко своје Канцеларије при Сабоном храму Христовог Васкрсења у Подгорици опредјељује и помоћ за социјално угрожене категорије, која се додјељује у новцу, намирницама, одећи, љековима… По његовим ријечима ту врсту помоћи у прошлој години остварило је око 300 породица. Како истиче свештеник Вујачић, корисници народних кухиња и Канцеларије највише су самохране мајке и њихова дјеца, болесници и примаоци социјалне помоћи, као и они који нијесу успјели да остваре никакву социјалну помоћ од државе јер за то немају потребну документацију. “Издвојио бих и пројекат, који води госпођа Драгана Јовановић, за његу лица у потреби. У пројекту учествује тридесетак волонтера у три општине у Црној Гори. Они обилазе старе и изнемогле особе и инвалиде једном, али по потреби и више пута недјељно, и пружају помоћ при куповини, одласку код љекара и слично.” Као вид помоћи оним родитељима који не могу својој дјеци да плате додатне часове за поједине наставне предмете, Канцеларија је опремила учионицу и обезбједила похађање часова које држи једна самохрана мајка. Овај вид помоћи намијењен основцима, до даљњег је стопиран због актуелне епидемиолошке ситуације у земљи. Протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора „Човјекољубља“, захвалио се свим добротворима који на различите начине помажу њихов рад, а кроз то и све оне којима је та помоћ неопходна, и позвао све људе добре воље да у складу са могућностима дају свој допринос. Помоћ народним кухињама може уплатити и сваки појединац путем СМС-а посредством М-тел мреже. Цијена поруке је 1 евро а њеним слањем обезбјеђујете један оброк за потребите. На број 14502 пошаљите празну поруку или поруку “прилог”. Добротворни фонд „Човјекољубље“ је основан на нивоу СПЦ 1992. године у Бањалуци на иницијативу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Избављење народа у Пећи услед епидемије колере 1911. године након литије са иконом Пресвете Богородице – Пећке Краснице. “Године 1911, на просторима Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија, Северна Македонија), која је тада још увек била под влашћу Турског царства, ширила се колера. Она је дневно односила више десетина живота. Интересантно, ниједно дете није било болесно. Власт је разним тада познатим методама покушала да сузбије епидемију. Међутим, није било ефекта. Сваког дана број умрлих и заражених био је све већи. Митрополија Рашко-призренска свакодневно је добијала депеше са бројем умрлих по градовима. Наравно, епидемија је била и у граду Пећи. Захваљујући сну једне девојке која је била Туркиња, и једног хоџе, власти је препоручено да траже од Срба и Цркве да кроз град прође литија са иконом Пресвете Богородице из манастира Пећка Патријаршија. У суботу, литија је заказана била за недељу, умрло је чак 70 људи у Пећи. У недељу је после Литургије била литија са иконом, и на три важна места у граду водоосвећење. У литији је учествовала и турска војска, и власти и само становништво, међу њима и они исламске вероисповести. После литије епидемија је престала (изузев 8 жртава које су умрле, на сам дан литије).” (Препричана прича по казивању старих Пећанаца, из књиге о Пресветој Богородици Красници) Чудотворна Пећка икона Пресвете Богородице Повест ове чудотворне иконе је веома занимљива. Њу је, по предању, сликао Свети апостол и јеванђелист Лука у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, и овде је боравила у храму Матере Божје све до 898. године када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез Свети Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа. Око 989. године икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју. Њу је од цариградског патријарха добио на благослов Свети Сава Српски када је хиротонисан и донео је у Србију. По преносу Патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком. Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних чије су молитве пред њом услишене. Икона Матере Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Чудотворила је у пожарима, када је сачувала манастирско људство и српску културну и духовно наслеђе. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање. С времена на време икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Овој икони је посвећен посебан акатист – дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога! У Пећи је у прошлости, на празник иконе Богородице Пећке, чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали. Одлуком Светог архијерејског сабора на мајском заседању 2011. године празник иконе Богородице Пећке, који је до тада обележаван локално, добија општецрквени карактер и одређено је да се прославља сваке године сутрадан по празнику Вазнесења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква
  20. Његово Блаженство aрхиепископ атински и све Грчке Јероним богослужбено је обележио свој 82. рођендан 10. марта 2020. године. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем? Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство. Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука. Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци. Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију. Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене). Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?) Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња. Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом). Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено. Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег. За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  22. Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем? Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство. Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука. Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци. Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију. Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене). Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?) Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња. Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом). Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено. Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег. За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић
  23. РЕЗОЛУЦИЈА Ми, свештенство, монаштво и представници народа Божјег, посвећени и изабрани чланови Годишње скупштине Богоспасајеме Епархије канадске Српске православне цркве, сабрасмо се у просторијама храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, у граду Хамилтону, у провинцији Онтарио од 21. до 22. фебруара, лета Господњег 2020. 1. У години када наша Света Српска Православна Црква обележава 100-годишњицу свога поновног уједињења и васпостављања Српске патријаршије, призвани и сабрани Духом Светим данас када молитвено прослављамо Светог Саву Другог, Архиепископа српског и оданије празника Сретења, очински предвођени својим Архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским Господином др. Митрофаном, најпре упућујемо синовске поздраве Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г.Г. Иринеју и свим Архијерејима Српске православне цркве. 2. Са дубоким осећањем хришћанске љубави поздрављамо све Архијереје Српске православне цркве чија јурисдикција обухвата територију Црне Горе са свим благочестивим народом, у којима је оличена пуноћа Цркве Христове у Црној Гори, која вековима стоји на темељима равноапостолног просветитеља Светога Саве, где је сам камен од угла Господ Исус Христос (Еф. 2:20), свесрдно подржавајући њихову непоколебиву веру и труд у очувању хришћанског слободарског духа и светиња Српске православне цркве од бруталног покушаја наметања штетног "закона о слободи вероисповести" у Црној Гори. Питамо се да ли је случајно да баш у време када Српска православна црква обележава 800 година од добијања аутокефалије и 100 година од поновног уједињења и васпостављања Патријаршије српске, и поред свих других искушења кроз које пролази, благочестиви народ и на тим просторима буде стављен на додатно искушење да мора да брани основну слободу на веру и своје светиње у Црној Гори коју су преци благочестивог народа, данас принуђеног да управо због поменутог "закона" буде на улицама, вековима градили. Није јасно у чије име и ко може да донесе закон, ако га већина народа те земље није подржала? Подједнако важна питања, још увек без одговора, јесу и због чега се и даље инсистира и шта би требало да буде крајњи циљ спровођења једног штетног закона, и зашто је безразложно заобиђена благовремена понуда представника Српске православне цркве да буду укључени у раду на изради поменутог закона? 3. У истом духу поздрављамо и дивимо се нашим Србима и Српкињама и нарочито деци српској, који заједно са свештенством и монаштвом на вековно распетом Косову и Метохији, чврсто стоје на најсветијој земљи српској. Уједињени смо у подршци нашем Патријарху, Светом Архијерејском Синоду и Светом Архијерејском Сабору са ставом да је Косово и Метохија наш Јерусалим и да се никада и ни под каквим условима не смемо одрећи заветне земље, а нарочито у ове припремне дане гласно одзвањају заветне молитве из псалма 137, које Црква узноси припремајући се за Велики и часни пост. Стога, апелујемо на све релевантне чиниоце да не остају неми пред неправдом и безакоњем који се већ дуги низ година отворено дешавају у срцу Европе. Стога, са овога места једним срцем и једним устима упућујемо заједничке молитве Господу за Архијереје и верни народ Српске православне цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори који се, упркос свакодневним суочавањима са разним видовима застрашивања и политичких манипулација и притисака, труде да у најтежим временима сачувају име Светога Саве, Светога Кнеза Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. 4. Такође, пружамо пуну подршку нашем народу у Републици Српској и Босни и Херцеговини, Далмацији, Крајини и Славонији у њиховом настојању одбране свога имена и српског идентитета, светих и непролазних вредности. Богу се молимо да многонапаћеном народу српском долије снаге за савлађивање свих тешких искушења у духу Христових заповести и увек имајући Господа Христа у себи. 5. Епархијска скупштина изражава забринутост због великих изазова данашњице који су, како пред васцелим Православљем, тако и у појединачним помесним црквама. У духу поменутих великих јубилеја, упућујемо једногласну подршку напорима Светог Архијерејског Синода у очувању јединства Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. У исто време, истичемо досадашњи изузетан допринос Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу, који је од свога настанка подарио нашој Цркви, не само свештенослужитеље у Северној Америци, већ и значајан број дипломираних богослова који данас успешно обављају најодговорније послове у животу Цркве, како у Матици, тако и у Дијаспори. Стога, пружамо једногласну подршку Декану факултета, Његовом Преосвештенству Епископу канадском господину др Митрофану, посвећеним професорима, као и особљу ове установе, у раду и напорима ка академском унапређењу једине православне високошколске установе на Средњем Западу. И на другим континентима ничу богословске установе у окриљу Српске православне цркве, као нпр. Колеџ Светог Саве у Аустралији. То указује на то да са једне стране постоји реална потреба за квалитетним високошколским установама и ван Матице ради наставка што квалитетнијег мисионарског и пастирког делања на овим просторима, а са друге за приближавањем и блиском академском сарадњом са свим Универзитетима, како на северноамеричком континенту, тако и широм света. 6. Сви заједнички упућујемо молитве Свемогућем Богу да просветли срца и умове свих поглавара помесних Православних Цркава да са највећом одговорношћу најпре пред Богом Живим, а затим и пред људима, раде на очувању јединства Цркве Христове - Цркве Православне. Са овог места изражавамо молитвену подршку Његовом Блаженству Митрополиту Онуфрију, поглавару аутономне Украјинске православне цркве, његовим архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу на истрајавању у очувању мира и јединства у Цркви. 7. Епархијска скупштина поздравља власти државе Канаде, на челу са премијером Џастином Трудоом. 8. Молитвену благодарност исказујемо верним служитељима олтара Божјег који су се упокојили током претходне године. Овде морамо поменути неуморне прегаоце на њиви Господњој: архимандрита Нектарија Радовановића, протојереја-ставрофора Добрицу Обрадовића и протођакона Горана Поповића. Нека би их Господ населио насељима праведних у наручју Авраама, Исака и Јакова. Вечан им спомен. 9. Сабор Епархије канадске најтоплије захваљује Црквено-школској општини Светог оца Николаја у Хамилтону и њиховим свештеницима протојереју Ђури Самцу и јереју Радовану Кодићу на гостопримству и старању за све овде сабране. Нека би Господ узвратио нашим домаћинима Његовим непролазним Даровима свише. Извор: Сајт Епархије канадске "Источник"
  24. РЕЗОЛУЦИЈА Ми, свештенство, монаштво и представници народа Божјег, посвећени и изабрани чланови Годишње скупштине Богоспасајеме Епархије канадске Српске православне цркве, сабрасмо се у просторијама храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, у граду Хамилтону, у провинцији Онтарио од 21. до 22. фебруара, лета Господњег 2020. 1. У години када наша Света Српска Православна Црква обележава 100-годишњицу свога поновног уједињења и васпостављања Српске патријаршије, призвани и сабрани Духом Светим данас када молитвено прослављамо Светог Саву Другог, Архиепископа српског и оданије празника Сретења, очински предвођени својим Архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским Господином др. Митрофаном, најпре упућујемо синовске поздраве Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г.Г. Иринеју и свим Архијерејима Српске православне цркве. 2. Са дубоким осећањем хришћанске љубави поздрављамо све Архијереје Српске православне цркве чија јурисдикција обухвата територију Црне Горе са свим благочестивим народом, у којима је оличена пуноћа Цркве Христове у Црној Гори, која вековима стоји на темељима равноапостолног просветитеља Светога Саве, где је сам камен од угла Господ Исус Христос (Еф. 2:20), свесрдно подржавајући њихову непоколебиву веру и труд у очувању хришћанског слободарског духа и светиња Српске православне цркве од бруталног покушаја наметања штетног "закона о слободи вероисповести" у Црној Гори. Питамо се да ли је случајно да баш у време када Српска православна црква обележава 800 година од добијања аутокефалије и 100 година од поновног уједињења и васпостављања Патријаршије српске, и поред свих других искушења кроз које пролази, благочестиви народ и на тим просторима буде стављен на додатно искушење да мора да брани основну слободу на веру и своје светиње у Црној Гори коју су преци благочестивог народа, данас принуђеног да управо због поменутог "закона" буде на улицама, вековима градили. Није јасно у чије име и ко може да донесе закон, ако га већина народа те земље није подржала? Подједнако важна питања, још увек без одговора, јесу и због чега се и даље инсистира и шта би требало да буде крајњи циљ спровођења једног штетног закона, и зашто је безразложно заобиђена благовремена понуда представника Српске православне цркве да буду укључени у раду на изради поменутог закона? 3. У истом духу поздрављамо и дивимо се нашим Србима и Српкињама и нарочито деци српској, који заједно са свештенством и монаштвом на вековно распетом Косову и Метохији, чврсто стоје на најсветијој земљи српској. Уједињени смо у подршци нашем Патријарху, Светом Архијерејском Синоду и Светом Архијерејском Сабору са ставом да је Косово и Метохија наш Јерусалим и да се никада и ни под каквим условима не смемо одрећи заветне земље, а нарочито у ове припремне дане гласно одзвањају заветне молитве из псалма 137, које Црква узноси припремајући се за Велики и часни пост. Стога, апелујемо на све релевантне чиниоце да не остају неми пред неправдом и безакоњем који се већ дуги низ година отворено дешавају у срцу Европе. Стога, са овога места једним срцем и једним устима упућујемо заједничке молитве Господу за Архијереје и верни народ Српске православне цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори који се, упркос свакодневним суочавањима са разним видовима застрашивања и политичких манипулација и притисака, труде да у најтежим временима сачувају име Светога Саве, Светога Кнеза Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. 4. Такође, пружамо пуну подршку нашем народу у Републици Српској и Босни и Херцеговини, Далмацији, Крајини и Славонији у њиховом настојању одбране свога имена и српског идентитета, светих и непролазних вредности. Богу се молимо да многонапаћеном народу српском долије снаге за савлађивање свих тешких искушења у духу Христових заповести и увек имајући Господа Христа у себи. 5. Епархијска скупштина изражава забринутост због великих изазова данашњице који су, како пред васцелим Православљем, тако и у појединачним помесним црквама. У духу поменутих великих јубилеја, упућујемо једногласну подршку напорима Светог Архијерејског Синода у очувању јединства Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. У исто време, истичемо досадашњи изузетан допринос Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу, који је од свога настанка подарио нашој Цркви, не само свештенослужитеље у Северној Америци, већ и значајан број дипломираних богослова који данас успешно обављају најодговорније послове у животу Цркве, како у Матици, тако и у Дијаспори. Стога, пружамо једногласну подршку Декану факултета, Његовом Преосвештенству Епископу канадском господину др Митрофану, посвећеним професорима, као и особљу ове установе, у раду и напорима ка академском унапређењу једине православне високошколске установе на Средњем Западу. И на другим континентима ничу богословске установе у окриљу Српске православне цркве, као нпр. Колеџ Светог Саве у Аустралији. То указује на то да са једне стране постоји реална потреба за квалитетним високошколским установама и ван Матице ради наставка што квалитетнијег мисионарског и пастирког делања на овим просторима, а са друге за приближавањем и блиском академском сарадњом са свим Универзитетима, како на северноамеричком континенту, тако и широм света. 6. Сви заједнички упућујемо молитве Свемогућем Богу да просветли срца и умове свих поглавара помесних Православних Цркава да са највећом одговорношћу најпре пред Богом Живим, а затим и пред људима, раде на очувању јединства Цркве Христове - Цркве Православне. Са овог места изражавамо молитвену подршку Његовом Блаженству Митрополиту Онуфрију, поглавару аутономне Украјинске православне цркве, његовим архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу на истрајавању у очувању мира и јединства у Цркви. 7. Епархијска скупштина поздравља власти државе Канаде, на челу са премијером Џастином Трудоом. 8. Молитвену благодарност исказујемо верним служитељима олтара Божјег који су се упокојили током претходне године. Овде морамо поменути неуморне прегаоце на њиви Господњој: архимандрита Нектарија Радовановића, протојереја-ставрофора Добрицу Обрадовића и протођакона Горана Поповића. Нека би их Господ населио насељима праведних у наручју Авраама, Исака и Јакова. Вечан им спомен. 9. Сабор Епархије канадске најтоплије захваљује Црквено-школској општини Светог оца Николаја у Хамилтону и њиховим свештеницима протојереју Ђури Самцу и јереју Радовану Кодићу на гостопримству и старању за све овде сабране. Нека би Господ узвратио нашим домаћинима Његовим непролазним Даровима свише. Извор: Сајт Епархије канадске "Источник" View full Странице
  25. Паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија", на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима и хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", на данашњи дан пре 30 година су практично започеле 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Званични постер ЗОИ `84 (аутор, Мирослав Антонић) Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију. Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар, са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ. Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило се, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево. Званична маскота ЗОИ `84 "Вучко" (аутор, Јоже Тробец) Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно. Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ. То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота, са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду. Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ, а што је наведено у уводу текста, Добијањем организације, приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима. Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахоринаслужила истој намени, али само за жене. На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове. Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра", био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање. Речено-учињено. Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, средства од самодоприноса, започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката. Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ. Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана. На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза. На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице. Извршена реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини. На Бјелашници комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију. Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игамну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат. Поред борилишта радило се и на инфраструктури. Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву. Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице, са два линка за Америку, и по једним за Европу, Азију и Аустралију, тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи. Југословенска радио телевизија је преносе радила са амиричким "Еј-Би-Сијем". Такође је реконструисано и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели "Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини. Оно што је битно, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)... А оно што је најбитније и што је остало сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица ), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета). Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста. Али, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б). Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета. Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се) Олимпијско село, Извор Око организационих факта, поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана. Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд... Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања. Око 1000 војникаје било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини). Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима... И на крају на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе тарнспорта, превожења и снимања из ваздуха. Иначе ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу. А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској , "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери". Обичај ношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији.... Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима". Међитим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде Шалим се наравно, али су заиста биле свађе, тако да је сам МОК предложио две бакље, које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на данашњи дан састану у Сарајеву... Траса којом је олмпијски пламен пронешен кроз СФРЈ Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље, кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе... Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен запаљен на горионику испред места где ће бити додела медаља... Олимпијска бакља ЗОИ `84, Извор Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи. Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало. Добро, граду није ни требало, на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег, све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево", спортисти и делегације су стигли, олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек... Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године... А тог јутра, 8. фебруара 1984. године, када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега. Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне босанске касабе у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици... Сарајево пд снежним покривачем Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле. Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија. А у раним поподневним сатима, пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде, пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ. Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра. А онда је започео програм, у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева. Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијксе заставе, полагања заклетви и паљења олимписјког пламена... У свечаном дефилеу, представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ. По први пут, на зимске игре су дошли спортисти изМонака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала. Након бојкота претходих игра у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратилеСеверна Кореја и Кинески Тајпеј, све у свему 1437 момака и девојака који су разним спортским дисциплинама, представљали своју земљу. Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом... Тренутак када Угљеша Узелац преузима олимпијску заставу... Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)... Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације... Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је к`о што Драшко рече био збуњен. Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…" Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!" Бојан Крижај и Драган Перовић полажу заклетву у име спортиста и судија, Драган Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен... XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 34 годинe и званично почеле... Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане... Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана. Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине, није прелазила 800 метара, како правила ФИС-а налажу. Али су се организатори сетили, па су старт трке, преместили на кров објекта предвиђеног за старт, који је ионако био завејан. Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара. У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону... Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту... Бил Џонсон на Бјелашници Иначе, треба рећи, да је МОК уочи ове олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел... Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје. СФРЈ је била први кандидат за такво што. У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима. О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас. Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача. Највише у Бојана Крижаја. Али... Јуре Франко Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ. Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела. А још двојица наших су били међу првих десет, Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку. А то вече, на платоу испред "Скендерије", (!4. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја. Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од, вазда на шегу спремних Сарајлија: "Волимо Јурека, више нег` бурека!" Јуре Франко са сребрном медаљом, Извор Јавност је прижељкивала још једну медаљу, сећам се и ја да сам к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато... Ипак, није тако било. Слалом је добио нове хероје, два брата Амера, Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи... Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому, Извор Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11, док је Куралт освојио 13 место. На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо. У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому, Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому... Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача... 70 и 90 метарска скакаоница на Игману Нажалост, транспарент: "ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи. Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места, Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година. У крос кантрију и биатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вртеднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен... Марија Лиза Хермалаинен Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту. Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина, где су лидери били Источни Немци у четверцу... Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)... А уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Прво је "лансирало" тада тек пунолетну Катарину Вит. Катарина Вит А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро". Освојили су злато и максималне оцене од свих судија... А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду. Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место. Карин Енке И на крају хокеј, који је био "атомски". Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана. И наша репрезентација је успела да забележи једну победу, и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи... Олимпијски шампион СССР, Извор Совјети су тада имали најајчи репрезентацију свих времена, Фетисов (носио јуче олимпијску заставу у Сочију) и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров... Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде, ко је већ за кога навијао... И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84. Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Америса по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу. Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја... Овако је изгледала медаља ЗОИ `84 Сенегалац Ламине Гај је био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому. Ламине Гај Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди. А било је још егзотике, типа скакач из Шапаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине.... Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88 14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра". Од стране председника МОК-а , Сарајево и Југославија су добили сва признања за организацију и домаћинство...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...