Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'године'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 108 results

  1. Пуну деценију се Србија суочава са све већом пошасти која захтева хитну операцију и излечење. Напредњачка рука је зашла у сваку пору нашег друштва и бескруполозно вуче наше друштво уназад. Почеци СНС, које су многи заборавили, се огледају у неправичној жељи да се поруши свака идеолошка вредност како би се дошло на власт. Ако су тадашњи радикали били спремни да се одрекну своје „светиње“ како би дошли на власт – српског национализма - шта мислите да су све спремни данас и сутра да ураде како би на власти остали? Напад у Крушевцу је, нажалост, само увертира у оно што ће Зеља и криминална дружина чинити како би напредначка класа остала на власти доживотно. Да је Србија друштво у којем криминал јача је било познато још од распада Југославије. У општем распаду државе, ратова и могућности да у „малој бари пуној крокодила“ неколицина људи стекне славу, моћ и новац за кратко време док су обични људи – људи који живе од сопственог рада - одлазили на ратишта, напуштали огњишта, добијали отказе итд., постало је јасно да Србија више није држава у којој је могуће да радни човек – иначе симбол социјализма који је до тада постојао – има елементарна права која је до тада имао и могућност да свој живот заиста проживи, а не само да преживи. Као у филму „Ране“, отац који је пензионисани официр не успева да омогући егзистенцију својој породици у периоду санкција и хиперинфлације, док његов син постаје малолетни криминалац који брзо долази до новца и славе. Прослава десет година постојања СНС у Краљеву (21.10.2018) Ти малолетни криминалци су вредносни систем који је дубоко урезан у главе свих руководилаца СНС. То су људи које занима само новац, слава и моћ. Ништа више. И ништа за њих није недозвољено средство да у својим намерама успеју. СНС је машина за репродукцију опстанка на власти. То је једини разлог њиховог постојања и нико више не би смео да има илузије да постоји било која друга сврха. Нико не би смео да има илузије да ће моћи „слободно и демократски“ да се супротстави овој машини, а да га машина неће напасти и покушати да га заустави. Ми из Левице смо то видели и прошле године у Косовској Митровици и ове године у Крушевцу и на још многим случајевима притисака, претњи и напада широм наше земље. Машина је направљена тако да не сме нико да јој се успротиви. Но, да ли је она заиста тако непобедива каквом се представља? Кључна фалинка напредњачке машине је што ништа људско она не може да прихвати. Како би наставила да буде на власти она ће пребијати своје политичке противнике, националне противнике попут Харадинаја и Тачија ће поставити као своје коалиционе партнере и међународне сараднике, званичнике НАТО ће представити као своје пријатеље, а „Блерове“, „Шредере“ и сличне као државне саветнике. Не постоји ствар коју они неће издати. СНС је издала целу Србију, грађане свих националности који у њој живе, а понајвише је издала Србе на КИМ. Ниједна држава у Европи није свој народ препустила на милост и немилост криминалцима попут Звонка Веселиновића и Милана Радојичића и многих других који ведре и облаче на Косову и Метохији. Наш народ који је преживео пакао ратова и који је тугу навикао да гледа као свакодневицу, народ који је прожет свакодневном борбом за егзистенцију морао би да буде најзаштићенији сегмент нашег становништва!!! Супротно томе, СНС је тим људима решила додатно да отежа и стегне окове, да им радојичићи и слична криминална олош са дна каце нашег друштва води главну реч и држи их у страху. Који круг пакла вас за то чека напредњаци? Поврх свега, власт у Београду одређује Марка Ђурића „шмекера са Правног факултета“ да преговара и учествује у стварању државне политике према Приштини. Тужна си Србијо када овакви људи који ни нацртану овцу не би умели да сачувају треба да се баве горућим државним питањима. На нашу срећи или тугу, Ђурић се свакако ништа и не пита. Све одлуке се доносе на релацији Вучић – Тачи/Харадинај у дослуху са водећим европским политичарима. Ако смо били незадовољни што је Милошевић на Косову ратовао, треба ли да будемо задовољни оваквим миром браће Вучића и Тачија? Ја мислим да треба да будемо и још незадовољнији јер је оваква врста мира само мазање очију јавности док српска и албанска мафија на Косову сарађује и богати се, а велика већина и Срба и Албанаца једва живи на том простору и све више га напушта. Помирење Срба и Албанаца, у овом тренутку, може доћи једино у заједничкој борби против српско-албанске мафије која влада Косовом и Метохијом. Ни једно једино помирење на другим основама неће бити могуће. Док ова два народа не скину са власти Вучића и Тачија и њихове следбенике криминалце, шверцере дроге, бензина и „легалне“ власнике грађевинских фирми, нико не може очекивати бољи живот на Косову. Другим речима, ни Срби ни Албанци не треба да се баве „питањем статуса“, јер каква је то независност Косова за Албанце са америчком војном базом, нарко дилерима и највећом криминалном организацијом на Балкану, најнижим платама и највећом незапосленошћу у региону? Каква је то аутономија КИМ у оквиру Републике Србије са разним радојичићима, разграничењима, понижавањем цркве и сваког Србина који не размишља као Српска листа? Чему и коме треба статус „банана републике“ или „банана аутономије“? Српском и албанском народу сигурно не, политичко-криминалној елити свакако да. Какав је статус наших грађана у остатку Србије? Не пуно виши од ропског. Актуелни режим је одлучио да немилосрдно и бесконачно експлоатише сваког радног човека. Србија је у погледу радних права у последњих 20 година ближа средини 19-ог него 20-ог века. Само мањина запослених може да рачуна на стабилност и извесност. Сви остали морају да стрепе да ли ће остати на послу, да ли ће морати да остају да раде неплаћено прековремено, да ли ће поред свог посла морати да обављају и друге послове на радном месту за који нису плаћени. О синдикатима више људи и не знају и не размишљају да могу да их имају. Воља послодавца, често страног и субвенционисаног, је божја воља. Међутим, наша власт нема ни толико образа да изађе и народу у лице каже да је на њега послала олују и огањ, већ тврди да га је увела у златно доба. И заиста, све је то народ позлатио, све те стране инвеститоре који живе на државној сиси заједно са гомилом напредњака. Проживљавамо период масовне пљачке државног и друштвеног богатства. Све што није приватизовано у послењих 30 година СНС приватизује. Обећали су да ће испитати претходне приватизације, изгледа да су их стварно дубински испитали и нашли решење да их унапреде и да њихове приватизације буду још бруталније и штетније по државу и народ. Преко 80% извора пијаће воде у Србији контролишу стране компаније. Храну масовно увозимо из читавог света док домаћег пољопривредника уништавамо и једва му омогућавамо производњу од које може сам живети, а камоли да вишак изнесе на продају. ПКБ, пољопривредно благо Београда и Србије поклањамо Арапима, РТБ Бор Кинезима. Србија је постала предмет черупања, нису је очерупали само они који то нису хтели! И немамо прилику нигде о томе да чујемо на националним фреквенцијама, јер су и националне фреквенције украли. Последња у низу је свакако пљачка једне од ретких преосталих државних фирми, Телекома, како би се купила приватна СНС телевизија Коперникус, а тај новац даље искористио за куповину Прве и О2. Економско пропадање је у блиској вези са општим друштвеним пропадањем које се поново надовезује на економско. Ова спирала општег друштвеног пропадања је најопаснија спирала у којој се једно друштво може наћи. На таквом путу долази до „крчкања лонца“ који може експлодирати у сваком тренутку. Читав свет се налази у нестабилној ситуацији. Уместо да нашој држави то буде разлог да буде још опрезнија, она као да долива уље на ватру. Наши квази државници појма немају шта значи држава, шта значи државна власт, шта значе народ и идеологија. За њих су то све само инструменти власти и манипулације. Такав однос према животу и политици на добро не може да изађе. Како је рекао мексички револуционар Емилиано Запата: „Ако нема правде за народ, нека не буде ни мира за власт“, то је и дужност свих нас који хоћемо да се бавимо политиком зато што истински, и главом и срцем, верујемо да је могуће боље друштво и бољи систем. Ми не смемо дозволити да било ко може у миру да пљачка, да унесрећује, да понижава, да тргује сопственим народом! Ми не смемо бити ни саучесници, ни неми посматрачи, ни они који окрећу своју главу! Погледајте змију у очи и суочите се са њом! У борби између добра и зла, опозиције и власти, тас на ваги је народ. Свако од нас обичних људи, малих људи у великим свакодневним проблемима. Наша воља, наша акција, наша вера. Све то је тас на ваги. То је једина нада да године које су појели напредњаци не постану и године које ће напредњаци наставити да једу у даљој будућности. Учинимо све од себе да се загрцну у својој халапљивости и бахатости! Не дозволимо да нас историја запамти као генерацију кукавица и слабића који нису умели своју судбину да узму у сопствене руке! Узмимо се у памет док још није прекасно.
  2. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ храма Светог Саве, служиo je ноћас благодарење за прошлу и молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару на платоу испред Спомен-храма на Врачару. После молебана, у поноћ, на радост многобројног верног народа престонице приређен је традиционални ватромет. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  3. Јесен 1944. године обележиле су велике победе Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), која је у садејству са Црвеном Армијом ослободила Србију и Војводину, велике градове Ниш, Београд, Нови Сад и друге. НОВЈ бројчано нараста и постаје Југословенска армија (ЈА), а уз помоћ од СССР у опреми и наоружању и војна сила. У том процесу бриљантно место има ваздухопловна компонента – на име помоћи од две ваздухопловне довизије са шест пукова и ваздухопловне базе са батаљонима позаднских служби ЈА добија праву ваздушну армију. У току 1944. године НОВЈ је нарасла у снажну оружану силу, са свим видовским обележјима, укључујући и ваздухопловство. Формиране су Прва ескадрила НОВЈ (Nо. 352 /Yugoslav/ Squadron) и Друга ескадрила НОВЈ (Nо. 351 /Yugoslav/ Squadron) које су дале велики допринос нарастању Народноослободилачке борбе (НОБ) и нове народне војске. То је још више учврстило потребу за стварањем снажне ваздухопловне компоненте НОВЈ. Пошто је већ било формирано Ваздухопловно одељење при Врховном штабу, Прва ваздухопловна база и две ескадриле, организована широка акција на прикупљању и школовању неколико хиљада ваздухопловаца, 29. октобра 1944. године формиран је Штаб ваздухопловства ЈА у Земуну. Створене су организационе и кадровске претпоставке за формирање оперативних ваздухопловних састава. У међувремену, на основу споразума између југословенске и совјетске владе из септембра 1944. године, НОВЈ је од Црвене Армије добила помоћ у комплетном наоружању за 12 пешадијских и две ваздухопловне дивизије. Тито и Толбухин Одлучено је да се из 17. совјетске ваздушне армије, Трећег украјинског фронта, који је у садејству са НОВЈ ослобађао североисточне делове Југославије, издвоје две ваздухопловне дивизије, једна јуришна и једна ловачка са одговарајућим позадинским јединицама. Споразум су потписали маршал Тито и маршал Толбухин. За команданта наведне групације постављен је генерал Витрук, са задатком да се југословенски кадар оспособи за употребу ваздухопловне технике и јединице оспособе за самостална борбена дејства. Витрук и Лазаревић То је била респективна оружана формација од око 7000 људи и 250 авиона типа "Ил-2" и "ЈАК". Ова групација имала је циљ да подржи снаге југословенске Прве, Друге и Треће армије у операцијама за коначно ослобођење, и да оспособи југословенски ваздухопловни кадар за овладавања ваздухопловном борбеном техником, по принципу "дублирања" и оперативно задејствује група ваздухопловних дивизија. Ил-2 у лету После формирања Штаба ваздухопловства ЈА почеле су припреме за прикупљање људства, њихову обуку и формирање јединица. Врло брзо је у сабирним центрима у Панчеву и Земуну, прикупљено неколико хиљада ваздухопловаца, који су прошли стручну и здравствену селекцију. Затим су упућивани у Нови Сад, где је 11. новембра 1944. године, формирана пријемна комисија за попуну команди, штабова и јединица Групе ваздухопловних дивизија (ГВД). Након пријема кандидата извршена је селекција и класификација кадра, тако да је већ 28. новембра 1944. године, почела преобука по специјалностима ваздухопловно-техничке службе. Изучавање ваздухопловног наоружања Обука пилота почела је 10. децембра 1944. године. Преобука пилота ловаца на авионима "ЈАК" била је на аеродрому Рума, а пилота јуришника на аеродрому Земун. Прва група је завршила преобуку и укључила се у борбене јединице 18. јануара 1945. године. Обука пилота ловаца Обука и оспособљавање летачког и ваздухопловно-техничког састава, вршена је по принципу "дублирања". У свакој совјетској јединици паралелно је био распоређен и југословенски састав, тако да је оспособљавање ишло веома брзо и ефикасно. Сличан метод је био примењен у оспособљавању српског ваздухопловног кадра у француско-српским ескадрилама на Солунском фронту 1917/18. године. Такав принцип оспособљавања дао је одличне резултате и југословенски састав је врло брзо био оспособљен за летачке задатке и борбена дејства. На основу усвојене и одобрене организације и формације Групе ваздухопловних дивизија (Схема број 1), јединице су формиране следећим редом: - 4. децембра 1944. године формиран је 422. јуришни авијацијски пук на аеродрому Нови Сад. Командант пука био је капетан Крсто Лакићевић. Састав 422. јуришног пука - 9 децембра 1944. године, формиран је 423. јуришни авијацијски пук на аеродрому Рума. Командант пука био је мајор Милан Малнарић. Састав 423. јуришног пука - 15. децембра 1944. године формиран је 112. ловачки авијацијски пук на аеродрому Велики Радинци. Командант пука био је капетан Саво Пољанац. Састав 112. ловачког пука - 15. децембра 1944. године формиран је 113. ловачки авијацијски пук на аеродрому Нови Сад. Команднат пука био капетан Миљенко Липовшћак. - 20. децембра 1944. године, формиран је 421. јуришни авијацијски пук на аеродрому Лаћарак. Командант пука био је мајор Душан Божовић. Састав 421. јуришног пука Авиони Ил-2 на стајанци - 25. децембра 1944. године формиран је 111. ловачки авијацијски пук на аеродрому Рума. Командант пука био је капетан Љубомир Попадић. Авиони ЈаК-3 на стајанци Штабови 42. јуришне ваздухопловне дивизије и 11. ловачке ваздухопловне дивизије формирани су 29. децембра 1944. године. Схема број 1. Команда и штаб 42. јуришне ваздухопловне дивизије почели су са активностима 5. јануара 1945. године у Новом Саду. Командант ове дивизије био је пуковник пилот Божо Лазаревић, а после његовог постављења за командната Оперативног штаба Групе ваздухопловних дивизија, пуковник Јеврем Бјелица. Дивизији су непосредно били потчињени 421, 422 и 423. јуришни авијацијски пукови и пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Имала је 1100 људи, од тога 253 летача, (113 пилота и 140 стрелаца), а у наоружању 125 авиона "Ил-2", популарних "Штурмовика", најбољих јуришника Другог светског рата (Табела број 1). Табела број 1. Божо Лазаревић Команда и штаб 11. ловачке ваздухопловне дивизије почели су са активностима 7. јануара 1945. године у Руми. Први командант дивизије био је мајор пилот ловац Арсеније Бољевић. Једанаестој ловачкој ваздухопловној дивизији били су непосредно потчињени 111, 112 и 113. ловачки авијацијски пук и пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Дивизија је имала око 1000 људи, од тога 136 пилота, а у наоружању 115 авиона типа "ЈАК" (Табела број 2). Табела број 2. Арсеније Бољевић Штаб Девете обласне ваздухопловне базе почео је са радом 5. јануара 1945. у Новом Саду. Командант је био пуковник Тодор Узелац. Штабу су биле непосредно потчињене: команде шест батаљона аеродромске службе и остале пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Девета обласна база, као позадинска јединица Групе ваздухопловних дивизија била је попуњена преко формације и имала је 4500 људи. Група ваздухопловних дивизија са 9. обласном вадухопловном базом била је респективна ваздухопловна војна групација од око 7000 људи и 250 авиона. То је било југословенско ваздухопловство у малом, основа и темељ изградње нашег ратног ваздухопловства у послератном периоду. Посада Ил-2 пред борбени лет Ради обједињавања командовања и ефикаснијег рада, команде 11. ловачке ваздухопловне дивизије и 9. обласне ваздухопловне базе, потчињене су у оперативном погледу команданту 42. јуришне ваздухопловне дивизије, до 17. марта 1945. године када је формиран Оперативни штаб Групе ваздухопловних дивизија и за команданта постављен пуковник Божо Лазаревић. Штаб је почео је одмах да функционише, на командном месту Пригревица код Сомбора, одакле је командовао 42. јуришном и 11. ловачком дивизијом у задацима на подршци јединица наше Прве, Друге и Треће армије у завршним операцијама за ослобођење Југославије. Спомен плоча у Пригревици Група ваздухопловних дивизија почела је борбена дејства 17. јануара 1945. године, на задацима посредне и непосредне подршке. Борбена дејства трајала су до 25. маја 1945. године, десет дана дуже од рата у Југославији, а 16 дана после капитулације Немачке. Ловци „Јак“ у лету Јединице Групе ваздухопловних дивизија оствариле су значајне борбене и велике моралне ефекте. Пукови ових дивизија извршили су самостално 1445 борбених летова,а са совјетским посадама 4568 летова. Уништили су преко 200 противавионских топова митрељеза, 32 локомотиве, 312 вагона, 43 тенка, 1335 камиона, 51 пловни објекат, два моста, 19 магацина, 1121 кола, 25 путничких аутомобила и избачено из строја око 7500 непријатељских војника. Снимак за успомену на крају рата Формирање Групе ваздухопловних дивизија представљало је најкрупнији догађај у стварању и изградњи ратног ваздухопловства у току НОР-а. То је била прва ваздухопловна формација оперативног ранга и значаја, окосница даљег развоја овог вида. Дан почетка борбених дејстава Групе ваздухопловних дивизија, 17. јануар 1945. године, поклапа се са значајним догађајима из историје ваздухопловства и има вишеструку симболику и значај у нашој ваздухопловној традицији. Наиме, 17. јануара 1918. године формирана је на Солунском фронту Прва српска ескадрила, тада уз помоћ Француза, и то на сличан начин. Мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији
  4. Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице
  5. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т
  6. ризница богословља

    Две године од упокојења владике јегарског Јеронима

    Две године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у суботу, 24. новембра 2018. године, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Извор: Епархија бачка
  7. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  8. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“ Извор: Епархија нишка
  10. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић. Звучни запис беседе Владике Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
  11. На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква
  12. На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. ризница богословља

    Молитвени почетак школске године у Загребу

    Његовом Високопреосвештенству су саслуживали свештеници, свештеномонаси и ђакони Саборног храма и гости из Епархије бачке. На крају литургијског сабрања Митрополит је служио молебан за почетак нове школске године. У светој Литургији и молебану учествовала су деца предшколског и школског узраста која похађају часове веронауке при Саборном храму. У храму су били и ученици Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на челу са директором протојерејем-ставрофором Слобданом Лалићем и професорима. После читања јеванђелске приче о талантима беседио је протонамесник Богољуб Остојић: -Свакоме од нас Бог даје различиту количину таланата у зависности од тога колико свако од нас може понети, али једну могућност Бог свима даје подједнако, а то је могућност да будемо спасени. То је тај један талант који је свакоме од нас загарантован. Никоме врата Царства Божјега, односно врата спасења, нису затворена. По завршетку богослужења окупљеним ученицима обратио се митрополит Порфирије пожелевши да им Господ просветли ум и загреје срца, да оне дарове и способности које су добили, уз помоћ Божију, развију и умноже, као и да постигну добре резултате у свом школовању. Извор: Српска Православна Црква
  14. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је 16. септембра 2018. године Божанском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали свештеници, свештеномонаси и ђакони Саборног храма и гости из Епархије бачке. На крају литургијског сабрања Митрополит је служио молебан за почетак нове школске године. У светој Литургији и молебану учествовала су деца предшколског и школског узраста која похађају часове веронауке при Саборном храму. У храму су били и ученици Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на челу са директором протојерејем-ставрофором Слобданом Лалићем и професорима. После читања јеванђелске приче о талантима беседио је протонамесник Богољуб Остојић: -Свакоме од нас Бог даје различиту количину таланата у зависности од тога колико свако од нас може понети, али једну могућност Бог свима даје подједнако, а то је могућност да будемо спасени. То је тај један талант који је свакоме од нас загарантован. Никоме врата Царства Божјега, односно врата спасења, нису затворена. По завршетку богослужења окупљеним ученицима обратио се митрополит Порфирије пожелевши да им Господ просветли ум и загреје срца, да оне дарове и способности које су добили, уз помоћ Божију, развију и умноже, као и да постигну добре резултате у свом школовању. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Свету Литургију служио је презвитер Мирко Божић, уз саслужење братства Саборног храма. После заамвоне молитве, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први прочитао је молитву за почетак школског рада, а после отпуста Литургије све присутне поздравио је и благословио владика Иринеј, са жељом да деца у здрављу душе и тела, и уз Божју помоћ, усвоје корисна знања, да би били на радост својим родитељима, а Цркви и отаџбини на корист. Извор: Радио Беседа
  16. У недељу шеснаесту по Педесетници, 3/16. септембра 2018. године, у Саборном храму у Новом Саду, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, у склопу Литургије, служен је Молебан поводом почетка школске године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију служио је презвитер Мирко Божић, уз саслужење братства Саборног храма. После заамвоне молитве, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први прочитао је молитву за почетак школског рада, а после отпуста Литургије све присутне поздравио је и благословио владика Иринеј, са жељом да деца у здрављу душе и тела, и уз Божју помоћ, усвоје корисна знања, да би били на радост својим родитељима, а Цркви и отаџбини на корист. Извор: Радио Беседа View full Странице
  17. На дан када су пре 4 године откривене мошти Светог Јакова, у недељу 21. октобра 2018. године, братство манастира Тумане позива верни народ на Литургију и пресвлачење моштију овог Божијег угодника. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче... У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти. У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8 август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац. У недељу, 21. октобра 2018. године, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! Литургија је у 9 сати, а након тога резање славског колача, пресвлачење моштију и литија. Добро дошли!!!
  18. На молбе многих верника, са благословом Епископа браничевског Г. др Игнатија, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! На дан када су пре 4 године откривене мошти Светог Јакова, у недељу 21. октобра 2018. године, братство манастира Тумане позива верни народ на Литургију и пресвлачење моштију овог Божијег угодника. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче... У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти. У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8 август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац. У недељу, 21. октобра 2018. године, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! Литургија је у 9 сати, а након тога резање славског колача, пресвлачење моштију и литија. Добро дошли!!! View full Странице
  19. Преузмите летак ,,Изабери веронауку” Преузмите плакат ,,Изабери веронауку” Извор: Епархија бачка ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  20. ризница богословља

    Разговор са јерејем Слободаном Лукићем, вјероучитељем године

    Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. На овогодишњем, деветнаестом Православном дјечијем сабору, награда “Вјероучитељ године”, припала је јереју Слободану Лукићу, пароху црмничком. Овим поводом, отац Слободан говори о свом животном путу и о значају ријечи Божије за дјецу и младе. Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког у свим храмовима у Епархији бачкој истога дана, у недељу 16/3. септембра 2018. године, биће служено Молепствије о почетку школског рада или како често кажемо призив Светог Духа пред почетак нове школске године. Позивамо све ученике, вероучитеље, катихете и остале просветне раднике хришћане, родитеље и целокупни благочестиви народ Божји да дођу, у своје парохијске цркве, на богослужење тога дана. Дођите да се помолимо да Дух Свети својом божанском благодаћу разгори срца ђакâ по школама, и свим просветним установама и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога а за лично и свеопште спасење! Преузмите летак ,,Изабери веронауку” Преузмите плакат ,,Изабери веронауку” Извор: Епархија бачка ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  23. Епископу су саслуживали професори ове школе, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Милутином Тимотијевићем. У току литургије, оджан је молебан за почетак нове школске године. По завршетку, Преосвећени Владика пожелео је професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу. Напоследку Епископ је уручио Орден Светог Саве другог степена, протојереју-ставрофору Николи Божанићу, дугогодишњем економу Богословије, за истрајну и делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним трудом на очувању библиотеке Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену. Извор: Епархија нишка
×