Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'године)'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да "ходимо у обновљењу живота", и "ако je ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: "Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога" (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: "Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога" (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона - Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: "Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76,14-15). (...) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају - вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама - вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама - вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари - вечан спомен! (...) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (...) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога - њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима - анатема.
  2. Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да "ходимо у обновљењу живота", и "ако je ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: "Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога" (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: "Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога" (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона - Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: "Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76,14-15). (...) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају - вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама - вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама - вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари - вечан спомен! (...) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (...) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога - њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима - анатема. View full Странице
  3. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет
  4. У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Владимир Пекић У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет
  6. О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Српска Православна Црква
  7. У овом, јунском броју новина Српске патријаршије (број 1230 од 15. јуна 2018. године), читалачкој јавности скрећемо пажњу на текст са хиротоније и устоличења Преосвећеног Владике осечко-пољског, као и на текст Марине Марић о манастиру Даљска водица – најлепшем бисеру Осечко-пољске и барањске Епархије. О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. У овом броју читалачкој јавности скрећемо пажњу на два важна саопштења: Саопштење Светог Архијерејског Сабора са управо завршеног редовног заседања, одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду, од 29. априла до 10. маја ове године – као и Саопштење Светог Сабора – Поруку о Косову и Метохији. О важном догађају, са кога једна од фотографија и краси насловницу овог броја, о обележавању славе у Гарди Војске Србије, у касарни Дедиње, први пут након 80- годишњег прекида, пише Славица Лазић. Она је, на наредним странама, ексклузивно за Православље, тим поводом разговарала са командантом генерал-мајором Миломирем Тодоровићем у тексту под насловом: „Чврста вера уз снажну војску је најјаче српско оружје.“ Српска Православна Црква уврстила је у ред Сабора Светитеља новомученике Христове косовско-метохијске: монаха Григорија, пекара Василија и девојку Босиљку, о чијим житијима читамо у овом броју Православља. Читалачкој пажњи препоручујемо и текст о „најписменијој српкињи од монахиње Јефимије до данас“, о Исидори Секулић, из пера проф. др Ксеније Кончаревић. Текст поводом стогодишњице од смрти српског родољуба и народног хероја Гаврила Принципа, пише др Александар Раковић. Из ризнице светоотачке духовности издвајамо текст о Симеону Старијем, у преводу Лазара Нешића са старогрчког. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Извор: Српска Православна Црква
  9. Насловну страницу новог броја Православља краси фотографија ђакона Драгана Танасијевића, на којој видимо како је, након увођења верске службе у Војску Србије, Генералштаб Војске Србије прославио 6. маја 2018. године по први пут своју славу - Светог великомученика Георгија. У овом броју читалачкој јавности скрећемо пажњу на два важна саопштења: Саопштење Светог Архијерејског Сабора са управо завршеног редовног заседања, одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду, од 29. априла до 10. маја ове године – као и Саопштење Светог Сабора – Поруку о Косову и Метохији. О важном догађају, са кога једна од фотографија и краси насловницу овог броја, о обележавању славе у Гарди Војске Србије, у касарни Дедиње, први пут након 80- годишњег прекида, пише Славица Лазић. Она је, на наредним странама, ексклузивно за Православље, тим поводом разговарала са командантом генерал-мајором Миломирем Тодоровићем у тексту под насловом: „Чврста вера уз снажну војску је најјаче српско оружје.“ Српска Православна Црква уврстила је у ред Сабора Светитеља новомученике Христове косовско-метохијске: монаха Григорија, пекара Василија и девојку Босиљку, о чијим житијима читамо у овом броју Православља. Читалачкој пажњи препоручујемо и текст о „најписменијој српкињи од монахиње Јефимије до данас“, о Исидори Секулић, из пера проф. др Ксеније Кончаревић. Текст поводом стогодишњице од смрти српског родољуба и народног хероја Гаврила Принципа, пише др Александар Раковић. Из ризнице светоотачке духовности издвајамо текст о Симеону Старијем, у преводу Лазара Нешића са старогрчког. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Пажњи читалаца препоручујемо традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У новом броју Православља објављен је и последњи интервју са Оливером Ивановићем, разговор са Николом Хаџи Николићем, фронтменом групе „357“, као и текст протођакона Радомира Ракића написан поводом 170-годишњице превода Новог Завета Вука Стефановића Караџића. У 1221. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље - новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, у јануару и августу излази двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије (ул. Краља Петра 5), или на текући рачун - о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција иpretplata@spc.rs – претплата. Извор: Српска Православна Црква
  11. Насловну страницу новог броја Православља краси фотографија Саборног храма Светога Саве у Милвокију, у америчкој држави Висконсин. Новине The Milwaukee Journal од 18. јула 1949. године донеле су чланак да је дан раније Епископ Николај Велимировић осветио камен темељац за нови црквени дом. Том приликом, новинар је упитао владику Николаја о његовом четворогодишњем страдању затвору у Дахауу. Владика је скромно одговорио: -Ја сам страдао као што је страдао и други народ. Не бих могао да вам кажем једну или две речи више. Саборни храм Светог Саве у Милвокију је једна од најлепших црквених грађевина америчког Средњег запада. Велелепни храм је освећен 1958. године. Пажњи читалаца препоручујемо традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У новом броју Православља објављен је и последњи интервју са Оливером Ивановићем, разговор са Николом Хаџи Николићем, фронтменом групе „357“, као и текст протођакона Радомира Ракића написан поводом 170-годишњице превода Новог Завета Вука Стефановића Караџића. У 1221. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље - новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, у јануару и августу излази двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије (ул. Краља Петра 5), или на текући рачун - о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција иpretplata@spc.rs – претплата. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. У летопису манастира Ваведење стоји записано да су приликом копања темеља за манастирску цркву откривени у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена очувана свештеничка одежда. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије „Краљ Александар“ на земљишту које је Град Београд уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Манастирску цркву пројектовао је руски архитекта Иван Рик. Као пројектант помиње се и Павле Петровић. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а велико освећење обављено је 25. октобра 1936. Манастир је осветио Патријарх српски Варнава (Росић). Храм је осликан руком академског сликра Душана Михајловића у периоду од 1972. до 1982. године. У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије Вашу пажњу усмеравамо на текст „О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године“ из пера Снежане Крупниковић, затим текст о Сионским сабрањима 2017 године - Фестивалу Вере, Наде и Љубави који потписује Ранка Маџаревић; текст поводом стогодишњице од почетка рада Помесног Сабора Руске Православне Цркве чији је аутор проф. др Ксенија Кончаревић, као и текст о Православном богословском факултету у Београду – нежељеном оснивачу Београдског универзитета чији је аутор Благоје Пантелић. О уредницима Православља као и у претходним бројевима пише Славица Лазић: у овом броју доносимо њен разговор са протојерејем др Љубивојeм Стојановићем. О кремацији као савременом изазову за хришћане пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, а о недавно завршеним рестаураторско-конзерваторским радовима на фресци Успења Пресвете Богородице у Богородичиној цркви манастира Студеница пише др Миљана Матић. О томе да положај српских цркава и манастира на Косову и Метохији не може имати аналогију са светогорским примером у овом броју пише др Александар Раковић. Из ризница светоотачког богословља у броју од 1. децембра читаоцима доносимо превод трећег поглавља Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског, које је са старогрчког превео Лазар Нешић. О српској идеји у средњем веку за Православље пише Милош Павловић... У 1217. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима из света издаваштва, као и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... * * * Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата. Извор: Српска Православна Црква
  13. Корице овог броја Православља краси фотографија манастира Ваведења Пресвете Богородице. Фотографију је забележио ђакон Драган С. Танасијевић, светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве. Овај манастир налази се у насељу Сењак, на узвишењу изнад Београда. Припада Архиепископији београдско-карловачкој. Првих неколико година по оснивању, манастир Ваведење био је метох манастира Кувеждина на Фрушкој гори, првог српског женског манастира у обновљеној Србији. Добротом и љубављу Персиде Миленковић, родом из Шапца, сазидана је ова светиња као и многа друга здања; храм Свете Тројице у Кумодражу, зграда Математичке гимназије и кућа Црвеног крста у Београду. У летопису манастира Ваведење стоји записано да су приликом копања темеља за манастирску цркву откривени у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена очувана свештеничка одежда. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије „Краљ Александар“ на земљишту које је Град Београд уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Манастирску цркву пројектовао је руски архитекта Иван Рик. Као пројектант помиње се и Павле Петровић. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а велико освећење обављено је 25. октобра 1936. Манастир је осветио Патријарх српски Варнава (Росић). Храм је осликан руком академског сликра Душана Михајловића у периоду од 1972. до 1982. године. У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије Вашу пажњу усмеравамо на текст „О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године“ из пера Снежане Крупниковић, затим текст о Сионским сабрањима 2017 године - Фестивалу Вере, Наде и Љубави који потписује Ранка Маџаревић; текст поводом стогодишњице од почетка рада Помесног Сабора Руске Православне Цркве чији је аутор проф. др Ксенија Кончаревић, као и текст о Православном богословском факултету у Београду – нежељеном оснивачу Београдског универзитета чији је аутор Благоје Пантелић. О уредницима Православља као и у претходним бројевима пише Славица Лазић: у овом броју доносимо њен разговор са протојерејем др Љубивојeм Стојановићем. О кремацији као савременом изазову за хришћане пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, а о недавно завршеним рестаураторско-конзерваторским радовима на фресци Успења Пресвете Богородице у Богородичиној цркви манастира Студеница пише др Миљана Матић. О томе да положај српских цркава и манастира на Косову и Метохији не може имати аналогију са светогорским примером у овом броју пише др Александар Раковић. Из ризница светоотачког богословља у броју од 1. децембра читаоцима доносимо превод трећег поглавља Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског, које је са старогрчког превео Лазар Нешић. О српској идеји у средњем веку за Православље пише Милош Павловић... У 1217. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима из света издаваштва, као и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... * * * Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...