Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'година'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 244 results

  1. Драги наши! Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"! Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо View full Странице
  2. Светом Литургијом у Светосавском храму и свечаном академијом у Српском народном позоришту, у Новом Саду је прослављен велики догађај ‒ најзначајнији подухват мисионарског деловања Светога Саве ‒ чије плодове данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ. Епископ Исихије: „Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет”. Прослављање осам векова од стицања самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019) почело је у суботу, 18. маја 2019. године, служењем празничног вечерњег у храму Преноса моштију Светога Саве на Новом насељу, а потом је настављено свечаном академијом Осам векова Светосавља, уприличеном на сцени Јован Ђорђевић Српског народног позоришта. Поред домаћинâ – Њихових Преосвештенстава епископâ бачког Иринеја и мохачког Исихија, свечаности су присуствовала Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, као и умировљени епископи Василије и Георгије. Наводећи да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, владика Исихије је истакао да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. Свети Сава је уредио и организовао Цркву у српскоме роду. Као што је свој живот засновао на Јеванђељу и служењу Богу, тако је род српски посадио и утврдио у јеванђелском идентитету. Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет. То није нека инертна и сетна загледаност у идеализовану прошлост, то је жива вера у Живога Бога, прослављена у светоме оцу нашем Сави. Исто Јеванђеље, исти догмати и канони одређују и надахњују наш живот, како појединаца тако и свега народа у мери у којој је он Христов народ, казао је Епископ мохачки. Својим присуством, академију су увеличали: г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Здравко Јелушић, председник Скупштине Града, професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, бригадни генерал Зоран Насковић, и многе друге угледне личности јавног и културног живота. На сцени Српског народног позоришта публика је имала прилику да види изведбе и чује композиције: хора Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под уметничким руководством јеромонаха Јеротеја, хора гимназије Јован Јовановић Змај, који је наступио под диригентском палицом Јована Травице, Културно-уметничког друштва Вила, као и ансамбла Сербоплов. Свечана академија је уприличена у оквиру вишедневне манифестације Светосавски дани, коју је организовало братство храма на Бистрици. ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ Владика Иринеј: „Свети Сава је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија”. На дан празновања славе храма на Новом насељу – спомена на Пренос моштију Светога Саве, у недељу, 19. маја 2019. године, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Василије, Георгије и Филарет, као и владика мохачки Исихије. Истакавши да је Свети Сава аутокефалију извојевао на частан, законит, канонски и богољубив начин, Епископ бачки је казао да појам аутокефалија, односно самосталност, није сличан појму државног суверенитета. Не! Самостална Црква, аутокефална Црква, увек остаје у заједници, у општењу, у јединству, у љубави са свим осталим Црквама Божјим у свету, које исповедају праву веру, које су зато Православне. То није издвајање, него је увек сабирање, јединство, и у томе је суштинска разлика између Цркве, њеног устројства и било какве људске организације или институције у овоме свету. Шта значи та самосталност? Значи да једна помесна Црква, Црква једне области, стиче право да сама бира себи свога Предстојатеља, који има изузетну службу коју Бог поверава – Духом Светим – само њему, али по свему осталоме он је једнак са браћом својом архијерејима, па, у извесном смислу, једнак и са сваким верником пред Богом, јер се сви причешћујемо из једне Чаше и од једнога благословенога Хлеба, од Тела и Крви Христове. У тој најсветијој Тајни Цркве сви смо једно, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој се осврнуо и на црквену кризу у Украјини, наводећи да је такве проблеме могуће избећи само поштовањем канонског поретка. Као пример наводим управо светли лик и велико духовно дело Светога Саве. Он је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија – не ради сујете, не ради истицања свога првенства над другима, него ради што делотворнијег служења другима, ближњима. Ми Срби, са радошћу и поносом пред св Појао је хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Умировљени епископ Василије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво, а после отпуста, Епископ бачки г. Иринеј доделио је орден Светога Саве другог степена протопрезвитеру-ставрофору Милану Остојићу, за истрајну љубав према Цркви нарочито показану вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем, а орден Светога деспота Стефана Лазаревића Огранку Српске академије наука и уметности из Новог Сада, у знак признања за неизмеран допринос очувању традиције и културне баштине српскога народа. Такође, орден Светога деспота Стефана Лазаревића уручен је господину Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, за делатну љубав према светој Цркви. На молбу протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља Светосавског храма у Новом Саду, заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма на Бистрици, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој доделио је архијерејске грамате признања: г. Бранку Пантошу, г. Дејану Слијепчевићу, г. Ранку Ковачевићу, г. Кирилу Кравченку, г. Дражену Ђурђићу, г. Христивоју Станимировићу, г. Желимиру Крешталици, г. Јовици Гајићу, г. Милану Цветковићу, г. Стеви Иштоковићу, госпођи Роси Зечевић, госпођи Софији Босиљкић и госпођи Ковиљки Субаков, а архијерејске захвалице: г. Богдану Родићу, г. Бошку Ђукићу, г. Предрагу Коњевићу, г. Душану Швоњи, г. Душану Алексићу, г. Дубравку Татомиру, г. Мирославу Јаковљевићу, г. Ранку Јанковићу, г, Властимиру Матићу, г. Радовану Никачеву, г. Владимиру Дропцу, г. Раденку Драгичевићу, г. Душану Петровићу, госпођи Марији Јовановић, госпођи Данки Шавија, породицама Миловановић и Цалић из Новог Сада, и породицама Милић и Ступар из Шековића. Желим да свима који су одликовани и одато им признање за заслуге за нашу Цркву, за опстанак и културу нашег народа, за овај свети храм и његову изградњу, честитам и пожелим да у здрављу, на много година, своја признања са поносом носе и оставе својој породици за трајну успомену, навео је владика Иринеј. У име Епископа мохачког, свештенства и верног народа, Епископ бачки г. Иринеј је изразио благодарност браћи архијерејима који су дошли у Нови Сад да увеличају прославу јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, и славу храма Преноса моштију Светога Саве. Настојатељ храма, отац Бранислав, захвалио је свима на љубави и труду, пожелевши срећан и благословен данашњи дан и празник. ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕТЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ЛИТУРГИЈЕ ********* За хришћанство на простору српских земаља, не само у средњем веку, од пресудног значаја јесте личност и дело Светог Саве. Од ране младости надахњиван етосом Свете Горе, потпуно и без остатка предајући се испосништву и молитви, Растко – најмлађи син великог жупана Стефана Немање – постао је монах Сава. Најплодоноснији изданак светородне лозе Немањића непрекидно је путовао по свим српским земљама, проповедао, ширио писменост, градио цркве и манастире. Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Добро знајући да је основни предуслов за остварење циљева његовог мисионарског деловања био оснивање аутокефалне црквене организације, студенички игуман Сава одлази у Никеју 1219. године, те после преговорâ са византијским царем Теодором I Ласкарисом и цариградским патријархом Манојлом I Харитопулом, успева да издејствује аутокефалност Српске Цркве. Сава је у Никеји хиротонисан за Архиепископа – Предстојатеља Цркве у Србији, са титулом архиепископ српских и приморских земаља. Манастир Жича је постао седиште Српске Архиепископије, основане су нове епископије, напредовала је црквеноградитељска делатност, као и опште просвећивање српског народа, што додатно расветљује смисао и значај оснивања аутокефалне Српске Цркве. ИЗВОР: Епархија бачка
  3. У оквиру манифестације „Светосавски дани“, која се одржава при Светосавском храму у Новом Саду, у суботу 18. маја у 19 часова у Српском народном позоришту биће уприличена Свечана академија посвећена великом јубилеју 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом, гост Јутарњег програма био је сабрат Светосавског храма, војни свештеник Ђорђе Стојисављевић. Извор: Радио Беседа
  4. Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо
  5. ,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“ Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба. И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана, започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија. Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“, и то сасвим оправдано! Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006. и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“ У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао. Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914. године, да би највеће доживео у периоду Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава. Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека, док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста. У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира. Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“ Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару) играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то: Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780); Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892); Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737); Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780); Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788); Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796); Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850); Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854); Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853); Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805); Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790); Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823); Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768); Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815); Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851); Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783); Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800); Севастијан II, митрополит будимски (1643); Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768); Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841); Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864). Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године. Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ задарски Димитрије Бранковић (1913-1920). И уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква. Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца. Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића. Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе да манастир буде удостојен части и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека Господ подари вечни покој у Царству Своме. Јеромонах Евгеније, сабрат манастира Раковца *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква
  6. Ове године сусрела су се два важна јубилеја за Српску Православну Цркву: 800 година аутокефалије СПЦ и 100 година традиције часописа Жички благовесник. Тако је број април-јун 2019. Жичког благовесника, часописа Епархије жичке, добио леп и захтеван задатак да два велика јубилеја представи својим читаоцима. Труд на остварењу овог задатка видљив је већ на корицама. Предња корица је лепим дизајнерским решењем објединила фреску првог српског архиепископа Светог Саве из 1315. године, која краси зидове Краљеве цркве у Студеници, затим фреску Жичког сабора на којој се виде Свети Симеон Мироточиви и Краљ Стефан Првовенчани, као и две најзначајније задужбине ових владара: Манастире Жичу и Студеницу. Задња корица је украшена великом сликом Манастира Жиче, док је на њеном унутрашњем делу корица првог броја Прегледа Цркве Епархије Жичке из 1919. када је започета традиција епархијског часописа који ће 1938. понети име Жички благовесник. Са предње унутрашње корице, из простора садржаја часописа, посматра нас лик Светог Николаја Жичког, као оснивача часописа. Овај број часописа проширен је на 80 страна са квалитетним корицама са прошивом, а тираж је повећан на 2.500 примерака. На почетку се налази запис Са уредничког стола, кроз који се уводи у предстојећи садржај часописа. Посебан део заузима осврт на време од пре сто година када отпочиње традиција Жичког благовесника. За читаоце су издвојена три поглавља из првог броја, где је непотписани аутор (највероватније владика Николај Велимировић) изнео поређење како се недеља прославља у Енглеској, Норвешкој и Србији. Паралела са данашњицом се намеће и упозорава да већ одавно треба да се упитамо да ли као народ заиста идемо путем Светог Саве? Богат садржај је тематски. Прва два текста су посвећена Васкрсу и догађајима који му претходе. Различите аспекте догађаја око добијања аутокефалности расветљавали су проф. др Драгољуб Даниловић и протојереј мр Миломир Радић. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је изнео веома занимљиве и за науку значајне детаље око историјата Студеничког типика. Овај типик је недавно у тројезичном издању (српски, енглески и руски) објављен при Манастиру Студеници, па се тако овде нашао и приказ истог од стране студеничког монаха Силуана. Ксенија Радојичић је приказала пут којим су дела Светог Саве доспела у Русију и утицала на тамошње црквено и државно уређење. Милоје Радовић је приредио приказ књиге “Манастир Жича, центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, аутора др Драгољуба Даниловића. Надахнутом беседом о Светом Сави и почетку наших сећања читаоцима се обраћа др Драган Хамовић, а оглед о Светом Сави у светлу традиције и савремености изнео је протонамесник Александар Р. Јевтић. Мр Маријана Матовић је представила лик и дело Светог Јоасафа Метеорита – првог српског књигохранитеља. Храм Светог Саве у Грачацу, као један од првих храмова посвећених дивном светитељу, јереј Милан Костић и Вишња Костић предочавају на основу предања као задужбину Светог Саве. Жељко Јеж је написао текст о цркви и некрополи у Дићима, које имају изузетан значај и заузимају важно место међу средњовековним задужбинама наших предака. Александар Јелић је у овом броју приредио наставак текста о Манастиру Дубрави,који сведочи несвакидашњу причу о Божијем промислу и људској ревности да се ова светиња подигне. У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић је кроз текст Будимо људи! Подсетио на изворне људске вредности које би требале да красе све нас који се зовемо верујућим људима. Протонамесник Дејан Марковић нам са Страницом православног хумора поново доноси паузу за осмех. Рубрика Веронаука представља школу “Свети Сава“ у Бајиној Башти, као и поетске и прозне радове које су деца широм наше Епархије писала спремајући се за прославу великог светосавског јубилеја. У Летопису богослужења Епископа жичког Г. Јустина, протођакон Александар М. Грујовић је забележио богослужбене и пастирске посете којима је наш Архијереј испунио претходни временски период настављајући духовни пут који је у Епархији жичкој започео још од времена Светог Саве. Веома смо радосни и захвални свима који су на било који начин учествовали и допринели да овај број Жичког благовесника, надамо се, заиста може без стида да се назове јубиларним. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  7. Радио "Глас" Православне Епархије нишке отпочео је са емитовањем програма на празник Цвети, 12. априла 2009. године. О почецима радија, значају и утицају црквених радио станица на спровођење мисије Цркве говорили смо са првим директором радија "Глас" протојерејем Бориславом Стаменковићем, трећим парохом нишким. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  8. Your browser does not support the HTML5 video tag. Данас се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС. Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије. Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета. Извор: Радио Светигора / РТС
  9. Ове, 2019. године, 20. априла, навршава се 17 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. Животопис Владике Данила (Крстића) Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава. Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду. Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци. На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града. Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997). Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа. Извор: Манастир Ваведење
  10. На овај дан, 18. априла, 2010. године, у Недељу мироносица, братство манастира Хиландара изабрало је јеромонаха Методија (Марковића) за новог игумана и духовног оца ове древне обитељи Немањића. На многаја љета, Високопреподобном игуману Методију! У наставку подсећамо на животопис и беседе игумана Методија у скорије време: У Манастиру Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог, 2019: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18490 У Светој царској српској лаври Хиландар свечано је 2019. прослављена ктиторска слава, празник Светог Саве Српског, који је заједно са својим оцем, Стефаном Немањом – Преподобним Симеоном Мироточивим, основао српски Хиландар 1198. године, на Светој Гори Атос:http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18245 Беседа игумана Хиландарског Методија на Божић 2019: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18095 Ексклузивни звучни записи из Хиландара – дводневна свечана прослава манастирске славе, празника Ваведења Пресвете Богородице, 2018: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=17860 ** Животопис игумана Методија Архимандрит Методије је рођен у Чачку, на Божић 1970. године, од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из Манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд на студије. Студирао је Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код проте Љубодрага Петровића. Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ. У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, а по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био је и његов заменик. Од 1999. је духовник а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу. Председник је Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу. Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, добио је задужење да руководи подухватом његове обнове. (текст: сајт Хиландара) Извор: Слово љубве линк
  11. Уочи упокојења је рекао: ”Радујте се! тек сада сам са вама! ”. Отац Тадеј рођен је 19. 10. 1914. године у Петровцу на Млави. Првобитно по рођењу је био слеп и пошто су родитељи мислили да неће ни преживети позвали су свештеника да га крсти. После крштења Тома је прогледало и родитељи су били срећни што ће преживети. Мајка му је преминула још када је био мали. Због тога је одрастао уз маћехе. Више пута би га у кући тако истукли да је узимао комад хлеба и бежао од куће. Као млад био је јако слаб и није могао да се бави земљорадњом. Зато су га, након што је завршио основну школу у родној Витовници, родитељи дали на кројачки занат у занатско-трговачку школу у Петровцу (као јеромонах је завршио и иконографску школу). По завршеном занату он се запошљава у Београду и ту остаје 6 година. Ту се и разбољева и доктори му прогнозирају још 5 година живота. Због тога је жудећи за Богом отишао код руских монаха у манастир Миљково код Свилајнца. Ту је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега. Замонашен је 10. марта 1935. године у манастиру Горњак, а потом је 14. (1.) јула исте године рукоположен у чин јерођакона, као сабрат манастира Горњака. Упућен је одмах после монашења 1935. године у иконографску школу у манастиру Раковица. У чин јеромонаха рукуположен је 3. фебруара 1938. године у манастиру Раковица. Рукоположио га је епископ харковски Митрофан. У чин игумана произведен је 1949. године Саборној цркви у Београду. Производство је обавио викар Његове Светости Патријарха епископ Висарион, бивши епископ банатски. Октобра 1938. године, јеромонах Тадеј је премештен у Пећку Патријаршију. По избијању Другог светског рата, старац Тадеј је избегао из Пећи и поново дошао у манастир Раковицу. Априла 1947. године старац Тадеј се враћа у браничевску епархију и постаје сабрат манастира Горњак. По жељи патријарха Гаврила Тадеј се поново враћа у Пећку Патријаршију 1949. године, и постаје њен намесник. Године 1955. из здравствених разлога, по други пута се враћа у браничевску епархију. У овој епархији је био привремени парох печанско-кленовачки и шапинске епархије,а затим од 1957. године старцу Тадеју подељен је канонски отпуст за манастир Хиландар. После непуна четири месеца, старац Тадеј је пре свега вољом Божијом после јављања Пресвете Богородице и речи да му ваља да утеши многе у Србији а онда и вољом грчких власти, враћен из Хиландара, са Свете Горе у Србију. Ту је, привремено, био парох бистрички,затим старешина манастира Туман. Са ове дужности,по молби 1962. године премештен је за старешину манастира Витовница. На овој дужности је провео десет година,да би најзад,као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле по други пут, за старешину манастира Витовница. У чин архимандрита произведен је 1989. године у манастиру Горњак пред моштима кнеза Лазара. Радујте се! Тек сада сам са вама! Извор: www.svetigora.com
  12. На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине. Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије. Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу. Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре. У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех. Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије. Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде. Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале. "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом. Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка. Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори." Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца. Просечна старост погинулих била је 25 година. У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије. Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену. Весна ИЛИЋ
  13. Поводом 10-годишњице постојања ове високе богословске установе, њен председник митрополит волоколамски Иларион одслужио је 6. априла Божанску Литургију у московској цркви Усековања Светог Јована Крститеља, уз саслужење свештених лица који делују при овом Институту. Служби су присуствовали ректори и професори московских универзитета, као и професори и студенти Богословског института за постдипломске студије Светих Кирила и Методија. На крају богослужења јеромонах Јован Копејкин, заменик ректора за развој овог Инстутута, срдачно је поздравио Архијереја поводом 10-годишњице, приметивши да је током ових година овде студирало 2.000 људи, међу којима 100 новоизабраних архијереја. Уз то је Институт организовао 20 значајних међународних студијских конференција и основао издавачку кућу која је до сада издала преко 500.000 књига. Митрополит Иларион је честитао свима присутнима десетогодишњицу овог Института и изложио своју визију даљег унапређења богословско-научне наставе на њему. Извор: Српска Православна Црква
  14. Херојска одбрана Србије Припадници Војске Југославије и МУП-а Србије пружили отпор мимо свих очекивања. – Кумановски споразум је бољи од документа понуђеног у Рамбујеу, али борци се нису радовали напуштању Косова и Метохије (Фото EPA/igor jovanov) Прошло је тачно двадесет година откако су се у тадашњој СР Југославији огласиле сирене за узбуну због ваздушних удара НАТО-а. Тог 24. марта 1999. године почео је рат који је потрајао 78 дана и завршио се Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН 1244, после чега су се Војска Југославије (ВЈ) и МУП Србије повукли са Космета на који су, као гарант безбедности, ушле међународне снаге – Кфор. Поводом ове важне годишњице у „Политици” је одржан округли сто о НАТО агресији. Наши саговорници били су генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, ратни командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ВЈ, генерал-мајор у пензији Божидар Делић, у то време командант 549. механизоване бригаде ВЈ на Космету, и проф. др Обрад Стевановић, пензионисани генерал-потпуковник полиције, тада помоћник министра унутрашњих послова, иначе дугогодишњи командант Посебних јединица полиције (ПЈП). Стевановић је подсетио на безбедносну ситуацију која је претходила сукобима на Космету. Током деведесетих дешавали су се напади на полицију и грађане који су ескалирали 1998. године. Током лета те године, у великој офанзиви наших снага безбедности, ОВК је практично била разбијена. Генерали Обрад Стевановић, Спасоје Смиљанић и Божидар Делић (Фотографије Драгослав Жарковић) Делић је нагласио да југословенско-албанска граница заправо никада није била мирна. Нападани су граничари, кријумчарило се оружје на Космет, а ВЈ је од 1998. активно укључена у сузбијање тероризма, посебно након што је ОВК накратко заузела Ораховац и отела више Срба. Смиљанић је истакао улогу РВ и ПВО у подршци снагама ВЈ и МУП-а, као и припрему за одбрану земље у случају напада НАТО-а, што је било извесно у јесен 1998. године. Почетком 1999. ОВК, упркос свим договорима уз посредовање међународне заједнице, наставља нападе. ВЈ и МУП одговарају и НАТО покреће нападе. Политика: Питање за сву тројицу – где вас је затекао почетак рата 24. марта и шта се дешавало у последњим сатима мира и прве ратне ноћи? Стевановић: Те вечери сам био у штабу МУП-а у Приштини, где сам провео бројне године пре тога и остао све до окончања рата. Било је можда седам или осам сати увече. Имао сам обавештење из Београда да су прве ракете погодиле Специјалну антитерористичку јединицу у Новом Саду, а неколико минута касније и базу САЈ-а у Приштини. Одмах је дата узбуна, имали смо резервна командна места и брзо смо напустили све објекте у којима смо до тог тренутка функционисали. У Приштини смо за ту намену имали најмање пет-шест резервних места. Посебно је било драматично када је погођена команда Треће армије у Куршумлији. Тад смо схватили да ниједно командно место планирано у миру не може да нас заштити и да морамо често да мењамо локације. Уз то, одлучили смо да нико у команди не буде у униформи. Четири командна места у којима сам функционисао су погођена, укључујући и два у Београду. Припадници МУП-а Србије на кратком предаху између жестоких борби против ОВК на Косову и Метохији (Фото EPA/Srdjan Suki) Делић: Када је ОЕБС 19. и 20. марта 1999. напустио Космет и уз нашу помоћ отишао у Македонију, знали смо да нас од агресије деле дани. Кад су 23. марта исто учиниле и хуманитарне организације, оставивши магацине пуне робе, знали само да нас од напада деле сати. Тог дана смо у команди Приштинског корпуса примили задатак за противтерористичка дејства од тренутка када падне прва бомба. По повратку у касарну у Призрену направили смо планове и заповести и обавили командантско извиђање. Већ 23. марта увече део јединица је изашао из касарне. У то време већ смо имали пет локација и пет борбених група на терену. А онда нам је 24. март протекао у контроли да ли су све јединице на свом месту. Притом, недељу дана раније добили смо систем аутоматског пријема података – монитор с модемом прикљученим на телефонску „парицу” који даје комплетну слику ваздушног простора СРЈ. Тако смо могли да пратимо све што се дешава у ваздуху. Кад је почела агресија није било стратегијског, оперативног ни тактичког изненађења. Добро је што смо у 95 одсто случајева тачно предвидели дејства непријатеља. Увече 24. марта две ракете су пале на Чеју, тактички објекат на три-четири километара од карауле Врбница. Није било последица. Наиме, тај објекат смо морали да ставимо на увид ОЕБС-у па смо га превентивно напустили, људство нам је било километар даље. Онда је 25. марта ујутру почела противтерористичка операција, прва је трајала три дана на подручју Сува Река – Призрен – Ораховац. У том троуглу смо раније, у фебруару, у једној шиптарској команди запленили план „Феникс”, који су у Албанији спроводили Американци, обучавајући команданте батаљона и командире чета, поново оживљавајући ОВК. Пошто је тај план имао и графички део, у позадини бригаде су била тачно нацртана места са којих ће ОВК кад почне копнена офанзива пресећи комуникације, напасти командна места, линије снабдевања... Знали смо да ће снаге које нападају из Албаније и Македоније бити врло јаке, уз ваздухопловну подршку, и да је немогуће да истовремено водимо борбу са снагама које нападају на нашу границу и из дубине. Договорили смо се да ћемо, кад падне прва бомба или ракета, одмах урадити оно што нисмо могли због ОЕБС-а – да рашчистимо ситуацију у нашој позадини, да МУП поново запоседне комуникације и пунктове, а да се ми вратимо на границу и чекамо непријатеља. За две недеље смо то решили, МУП се вратио на територију, а ми на границу. Полицајац узвраћа ватру заклоњен тенком Т-55 Војске Југославије (Фото EPA/bela szandelszky) Смиљанић: Прве крстареће ракете су пале у 19.41 на Црни врх, Копаоник и Качарево – три стационарна објекта која су била расељена. Тада сам био у команди РВ и ПВО у Земуну. Иначе, РВ је 23. марта ноћу и 24. марта пре подне напустило све положаје који су се могли напустити, међу којима и 20. оперативни центар сектора ПВО Стари Бановци, што сам лично наредио, против своје команде која није била за то. Једино су остали аеродроми и авиони на њима који се нису могли склонити. А и тамо где су склоњени, погађани су, пробијани су сви капонири. Изузев подземних објеката, све што је у инжињеријском смислу припремљено као заштита људи и средстава, било је „лук и вода”. Све команде и јединице су 24. марта биле на положајима, тако да сам ја са кабинетом и још неколико људи остао у команди. Једна занимљивост – те вечери ме је позвала секретарица начелника безбедности и рекла: „Ево нас на крову ’Београђанке’, видимо да Дунавом иду три ракете ка команди, ако сте ту, изађите!” Са мном је био један генерал који је главом без обзира истрчао напоље. Те три ракете су у 20.35 сати погодиле управо 20. оперативни центар сектора у Старим Бановцима и од њега није остао ни камен на камену. А тај центар је био командно место за све снаге ПВО од 44. паралеле па до мађарске границе. У њему је требало да буде 30 до 50 људи и нико жив не би остао. Опрема изнета из центра кошта 80.000 фунти стерлинга. Иначе, прва ракетна јединица је погођена тек 28. марта у вечерњим сатима, на положају, а све до тада авиони НАТО-а гађали су лажне и старе положаје, „оживљене” имитаторима и другим средствима. Зато је НАТО тек 1. априла тежиште напада пренео на Космет. Политика: Реците нам нешто више о употреби наше авијације у првим данима рата. Смиљанић: Моја лична одлука била је да забраним полетање „миговима 21”. Тада сам имао 29 година летења на том авиону. Знао сам да је он на прелазу из прве у другу генерацију, врло скромних борбених могућности и да се ниједан од њих 46, ако полете, неће вратити. И нису полетели свих 78 дана рата. Полетали су „мигови 29”, али њих сам зауставио, такође знајући шта ће их снаћи. Прве вечери је полетело пет авиона – по два из Ниша и с Батајнице и један с Поникви. Ниједан од њих није био у прилици да отвори ватру. Три су оборена, један је с оштећењем слетео у Ниш, а још један, исправан, на Сурчин, јер је аеродром Батајница исте ноћи жестоко бомбардован, на њему су 24 авиона уништена на земљи, а свако армирано бетонско склониште у којем су се налазили пробушено је као сир. Кад је реч о ловачко-бомбардерској авијацији, 25. марта по подне из Лађеваца је дејствовала 241. ловачко-бомбардерска ескадрила на простору Метохије, на Чичавици, код Глоговца и Врбице. Командант јој је био Живота Ђурић. Погођен је са земље, оборен, он је био прва жртва РВ и ПВО у том рату, у којем су погинула још два пилота – Миленко Павловић, командант 204. пука, и Зоран Радосављевић, млади, перспективни официр, нада нашег ваздухопловства. Припадници Војске Југославије осматрају положаје ОВК у околини Косовске Митровице (Фото EPA/Moma Dabic) Верификатори без морала Политика: Како гледате на улогу међународних посматрача, такозваних „верификатора”, који су крајем 1998. и почетком 1999. године надгледали поштовање споразума о прекиду непријатељстава на Космету? Стевановић: Био сам присутан у Генералштабу кад се разговарало о закључењу тог споразума и остали смо три дана и три ноћи са генералима НАТО-а, које је предводио (амерички генерал Весли – прим. аут) Кларк. Било је јако тешко јер су они инсистирали да се број војника и полицајаца смањи, да се повуку с доминантних тачака и контролних пунктова. Нећу заборавити то вече, кад смо до пет сати ујутру, повремено дремајући по поду и фотељама, истрајавали да нешто тако не прихватимо. Полицијски генерали у томе су били упорнији од Перишића, Димитријевића и других који су то релативно лако прихватили. На крају је Кларк схватио да мора да оде ујутру код Милошевића и по повратку је направљен тај условни договор. Кад ме је Кларк лично убеђивао да се не противим смањивању броја полицијских пунктова који су суштински доминантно држали комуникације под контролом, рекао ми је: – Како, генерале, на схватате да, ако повучете те пунктове, бићете мање провокативни за ОВК и сами ћете себе више заштитити? Рекао сам му: – Господине генерале, не разумем како мислите да је то могуће, јер кад их повучемо, онда више нико неће моћи да иде тим комуникацијама, будући да смо изгубили бројне људе да те комуникације деблокирамо и ставимо их под контролу. На крају је дошла мисија и део споразума је била наша обавеза да уђу у војне и полицијске јединице, што су они користили за кодирање циљева и постављање локатора. Сама чињеница да су имали задатак да верификују ситуацију била је на први поглед добра за нас, јер смо наивно веровали да су они суштински добронамерни. Штавише, постоји извештај где Вилијам Вокер јавља Вашингтону да су, отприлике, Срби добри момци, а да Албанци праве проблем. А онда му високи амерички званичник каже: – Ви нисте схватили зашто сте тамо, не кварите нам план да помогнемо Албанцима. Дакле, тај злогласни Вокер, који потом фингира Рачак, у почетку покушава да буде искрен, али брзо схвата да то није висока политика и мења ствар. Схватамо наједном да, упркос томе што они раде тако како раде, можемо с њима да направимо бар неки договор. Али они користе лукавства. Један од Вокерових заменика, Шон Бернс из САД, долази код мене и моли да обуставимо операције против ОВК и да се не приближавамо Малишеву, јер ће он бити тамо да их убеди да предају оружје. И потписали смо документ по којем он прихвата да их пацификује. Након извесног времена долази други човек и тражи да разговарамо о истом питању. Кажем му да смо већ направили споразум, а он каже: – А, не, ви сте то направили с оним господином а ми смо га склонили. Дакле, они кад направе споразум који за њих није прихватљив, одмах раде на томе да га не спроведу и да за то користе баналне разлоге. Потом, наједном схватамо да верификациона мисија „пакује пинкле” и да бомбардовање следи. Ми смо преузели обавезу да их штитимо и, иако свесни да бомбе треба да крену, обезбеђујемо њихову евакуацију према Македонији. Дакле, упркос томе што смо мали и инфериорни, а они супериорни, ми континуирано тежимо да будемо морални и поштујемо договор. Милан Галовић – Димитрије Буквић
  15. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је, у Дому Војске Србије у Београду, свечаном отварању међународне конференције под називом: Агресија НАТО 20 година касније ‒ МИР И НАПРЕДАК, УМЕСТО РАТОВА И СИРОМАШТВА. Конференцију су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина. Прогам поводом обележавања 20-годишњице агресије НАТО-пакта на нашу земљу, организован је у Дому Војске Србије у Београду, у периоду од 20. до 24. марта 2019. године, уз учешће око две стотине учесника из иностранства. Извор: Епархија бачка
  16. За становнике на северној земљиној полулопти пролеће стиже у 22.58. Пролеће стиже сат и два минута раније него што смо учили у школи. линк Ова среда је почела као зимски дан, а завршава се као пролећни. Ово није прва година када нам пролеће стиће 20. марта. Бранко Симоновић са Народне опсерваторије каже за РТС да пролеће стиже вечерас у 22.58. "У првом дану пролећа, сутра, сунце ће изаћи у приближно 5.40, а заћи ће у 5.50 после подне, што значи да ће обданица трајати десетак минута дуже неголи ноћ, што може збунити људе имајући у виду да говоримо о пролећној равнодневици", каже Симоновић. Према његовим речима, разлог промени је земљина атмосфера која привидно уздиже лик сунца и чини да се сунце привидно дуже задржава на небу. У том смислу, обданица и ноћ су подједнако трајали и пре неки дан је била потпуна равнодневица, каже Симоновић. Што се изласка сунца тиче оно је на крајњем истоку наше земље изашло у 5.27, а на крајњем западу у 5.44 минута. "Опростили смо се са 21. мартом 2011. године, пре тога је био дужи период у коме су се 20. и 21. март смењивали, од 2011. па у наредних безмало 100 година 20. март ће бити за нас овде дан када почиње пролеће", рекао је Симоновић. У исто време за становнике на јужној земљиној полулопти почиње јесен. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3459237/u-narednih-100-godina-prolece-pocinje-20-marta-.html
  17. Његово Блаженство румунски Патријарх Данило обележио је 4. марта 2019. г. своју 29-годишњицу архијерејске хиротоније. За епископа је хиротонисан 4. марта 1990. г. а 7. јуна исте године устоличен је као архиепископ Јашија и митрополит Молдавије и Буковине. И у овом високом јерархијском својству он је од 1992. до 2007. предавао догматску и пастирско богословље на Богословском факултета „Димитрија Станилоа“ у Јашију. За Архиепископа Букурешта митрополита Муртеније и Добруџе и Патријарха Румунске Православне Цркве изабран је 12. септембра 2007. а устоличен 30. септембра 2007. у Букурешту, иначе он је од 2007. г. он предаје пастирско богословље на Богословском факултету Патријарха Јустинијана у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква
  18. Његова Свесветост г. Вартоломеј, Архиепископ Цариграда – Новога Рима и Патријарх васељенски, обележио је у четвртак свој 79. рођендан. Патријарх је рођен 29. фебруара 1940. године, дакле преступне године, па је свој рођендан обележавао богослужењем 28. фебруара. Извор: Српска Православна Црква
  19. Родио се четвртог јуна 1948. у Пиелавеси, у Финској, у карелској породици православних хришћана (Карелска Република је прибалтичка земља, северне области, данас у саставу Русије). Ратне прилике и сложена политичка ситуација у етапама, на ову чудесну Божију земљу остављају своје печате. Завршивши средњу школу у родном месту, одлази на богословско усавршавање у град Куопио, где дипломира 1972. године. Еклисиолошка и пасторална одговорност архиепископа Лева доћи ће Промислом, икономијски, кроз деценије рада и преданости у служењу Цркви и пастви. Ступивши у брак, убрзо након тога бива рукоположен у чин свештеника 1973. године, а већ 1975. постаје члан СА Синода Финске Цркве. Супруга му се упокојила 1979. (тиме поставши други од финских предстојатеља из реда удових свештенослужитеља) након чега се монаши и већ 25. фебруара 1979, руком архиепископа финског Павла и неколицине архијереја бива хиротонисан у чин архијереја. Интронизација и ступање на дужност епископа Јоенсујског, викара Карелске епархије, отпочињу 1. марта 1979. године. Наредне године постаје митрополит оулски. Богослужења на српском језику задњих година, у катедралном храму у Хелсинкију, отпочињу на његову иницијативу. Од маја 1996. обавља дужност мјестобљуститеља хелсиншког, све до одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије. Двадесет седмог октобра 2001. потврђена је аутономија хелсиншко – финске архиепископије у саставу Васељенске Патријаршије, те потврђен избор Црквеног сабора финске архиепископије за архиепископа, господина Лева (Макконена). Интронизација је обављена 16. децембра 2001. Његова Свесветост патријарх Вартоломеј посетио је Финску у септембру 2013. године. Архиепископ Лев је степен магистра богословља стекао 1995. у Јенсуу, а почасни је доктор богословља Светосергијевског института у Паризу. Првог марта 2019. године се навршило четрдесет година Богољубезне, првопастирске службе архиепископа Лева у Финској Цркви. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  20. Предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик и Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије данас су у Источном Сарајеву разговарали о положају српског народа у долини Неретве, као и у осталим градовима у Федерацији БиХ који припадају овој епархији. Током састанка, највише пажње посвећено је обиљежавању 800 година Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Српске православне цркве, чији се јубилеј прославља ове и наредне године, саопштено је из Предсједништва БиХ. Епископ Димитрије информисао је предсједавајућег Предсједништва БиХ о динамици обнове старе школе и Саборне цркве у Мостару, која би требало да буде централно мјесто обиљежавања јубилеја Епархије. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  21. Ове 2019. године навршава се 500 година од доношења из Венеције прве штампарије у Доњу Сопотницу надомак Горажда. Било је то дело Божидара Љубавића Горажданина и његових синова. Српска горажданска штампарија је радила у склопу цркве Светог Георгија у Доњој Сопотници до 1523. године када је због страха да би је Турци могли пронаћи и уништити пренешена у Трговиште у данашњој Румунији где је наставила са радом. Поводом 500-годишњег јубилеја, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом својом одлуком бр.83/19 од 23. јануара 2019. године формирао је Организациони одбор за припрему обележавања јубилеја. У суботу, 16. фебруара 2019. године са почетком у 11 часова, одржана је прва седница именованог Одбора у згради Митрополије у Сарајеву. На крају седнице усвојени су следећи предлози и то да се: 9. новембра 2019. године организује једнодневни научни скуп посвећен Српској горажданској штампарији, 13. јула 2019. године у Доњој Сопотници код цркве Светог Георгија организује и одржи духовна академија, у недељу, 14. јула 2019. године, јубилеј литургијски прослави служењем свете архијерејске Литургије, по могућности сними документарни фил о Српској горажданској штампарији, по могућности организује ликовна колонија , доштампају зборници радова са репринт издањима горажданских штампаних књига од 2009. године, штампа проспект о 500-годишњици Српске горажданске штампарије, изда поштанска маркица (већ учињено 28. јануара 2019), наставе археолошки радови на локалитету старог манастирског конака у Доњој Сопотници, наставе радови на изградњи адекватног објекта за потребу предвиђене изложбе и за свакодневен потребе посетилаца Доњој Сопотници, организује изложба артифаката о Српској горажданској штампарији, изда зборник научних радова који ће бити приложени на научном скупу, изда зборник предавања која ће током 2019. године бити одржана на тему Српска горажданска штампарија, медијско престављање Српске горажданске штампарије и српског књижевног штампарства, са организаторима Сајма књига 2019. године у Бања луци и Београду приреди промоција 500-годишњег јубилеја Српске горажданске штампарије, припреми и отвори web страница: 500 година Српске горажданске штампарије, изда монографија о Горажданској штампарији... Договорено је и да се Одбору кооптирају и нови чланови, као и да се чим прије Одбор поново састане ради ажурирања донешених одлука. Извор: Српска Православна Црква
  22. Прошле године, 11. новембра, Пољска држава обележила је стогодишњицу обнове незавнисности после 127 година окупације Русије, Немачке и Аустрије. После 11. новембра 1918. године Пољска постепено је била призната као независна држава код других народа, такође је био то пут за православне хришћане у Пољској према аутокефалној Цркви. Парохија св. Марине у Атини већ од 1997 године је везана са Пољском, пошто тадашњи архиепископ Бијалистока, а садашњи поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава – даровао је овој заједници копију чудотворне остробрамске иконе Пресвете Богородице, која је важни део пољског идентитета и духовности, и за православце, и за католике. Тако, није чудно, да ова парохија је била изабрана за прославу јубилеја 100 година обнове односа пољско-грчких. Свечаности биле су одржане у недељу 10 фебруара; Литургију су служили епископ Хајнувке Павле (Пољска Православна Црква) и епископ Салонон Антоније (Грчка Православна Црква), а такође свештеници из Грчке и Пољске. Литургија је била служена на грчком, пољском и црквенословенском. Присуствовали су њој пољски и грчки дипломати и журналисти. После Евхаристије одржана је литија са остробрамском иконом Пресвете Богородице и заставама Пољске и Грчке. Снимак са Литургије (30 минута): Извор слика
  23. У порти храма Светог архангела Гаврила у Бранковини, где почива Деснака Максимовић са супругом јој Сергејем Сластиковим, 11. фебруара 2019. године молитвени помен служили су Преосвећена господа Епископи ваљевски Милутин и шабачки Лаврентије. -Десанка је својом речју показала да за истинито, искрено, дубоко и чисто писање није потребна оштрина пера, него ширина душе и дубина љубави којом се то перо натапа, дивне су речи Александре Павловић, професорке српског језика у шабачкој Медицинској школи „Др Андра Јовановић“, која је са својим ученицима дошла у Бранковину да посети надалеко познати културно-историјски комплекс и помоли се за душу најлепшег пера српске лирике, песникиње која је била један од најистакнутијих српских стваралаца и интелектуалаца свог времена и остала путоказ и надахнуће новим генерацијама. Крај хумке у којој почива са супругом Сергејем, молитвени помен одслужили су Епископ ваљевски г. Милутин и Епископ шабачки г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Владика Лаврентије дуго је и добро познавао Десанку Максимовић. -Њен лик и дело драгоцени су српском народу и, молећи се за њену душу, молимо се Господу да нас благослови и убудуће тако великим људима, рекао је владика Лаврентије. Владика Милутин, пак, са великом поетесом упознао се преко њених књига: -Добро је читати их, јер тако осећамо и њену душу. Добре људе Бог памти и ми смо се данас молили да она остане у памћењу Божјем, што је најважније после упокојења. Јер, ко је у Божјем памћењу, није умро, већ је само прошао кроз капију смрти и ушао негде где људско око није видело и ухо чуло. То је Бог уготовио нашој Десанки и свима онима који су били добри људи овде на земљи. На гробу човек најбоље осети колико је пролазан, али и колико је вечан. Владика Лаврентије је Десанку одлично познавао и нико лепше не говори о њој од њега, закључио је владика Милутин и захвалио Епископу шабачком што сваке године долази у Бранковину. Старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј – ставрофор Душан Патијаревић и овога пута био је пословично добар домаћин у Бранковини, прелепом колубарском селу које уз Десанку Максимовић чува успомене и на славну породицу Ненадовић из које су потекли великани српске историје, духовности и културе. Поздрављајући госте за трпезом љубави у Парохијском дому, прота Патијаревић захвалио је свима који су дошли да упуте молитве и лепе речи у част 26. године од одласка са овог света драге песникиње. -Те 1993. године, када се она упокојила, био је сличан дан као данас. Сећам се, када је стигла вест да се Десанка упокојила, било је снега у порти, а неки тмурни облаци се надвили над овим крајем. На сам дан њене сахране сунце нас је обасјало кад смо служили опело. Радујем се што сте обишли спомен комплекс овде у Бранковини. Имали сте шта и да видите. Ово је место великана: проте Матеје, војводе Јакова, књижевника Љубе Ненадовића... Одавде је кренуо устанак, борба за ослобађање Србије од турског ропства и то Бранковину такође чини важним и местом поклоњења људи са свих страна, казао је прота Душан Патијаревић. Свештенство Епархије шабачке даривало је све присутне књигом одабраних песама Десанке Максимовић „Духовни завичај“. Са благословом владике Лаврентија, збирку је издала Издавачка кућа „Глас Цркве“ прошле године у част 120-годишњице рођења и 25-годишњице упокојења Десанке Максимовић. Чланови Уметничке групе „Агапе“ из Шапца извели су кратак уметнички програм инспирисан стваралаштвом Десанке Максимовић. Организатори сабрања у њену част били су Задужбина „Десанка Максимовић“, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево и Град Ваљево. Извор: Српска Православна Црква
  24. Помен посеченим кнезовима Илији Бирчанину и Алекси Ненадовићу одслужио је архимандрит Михаило (Биковић), старешина манастира Јовања, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића и пароха бранковинског протојереја – ставрофора Душана Патијаревића. Цвеће крај спомен обележја великанима српске историје положили су министар унутрашњих послова Србије др Небојша Стефановић и градоначелник Ваљева др Слободан Гвозденовић. Свечаност је употпуњена културно – уметничким програмом, који су извели Оркестар полиције, почасни вод Жандармерије и ученици. По благослову оправдано одсутног Епископа ваљевског Г. Милутина, министра полиције и потпредседника Владе Србије др Небојшу Стефановића дочекао је архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић. Преневши поздраве Владике Милутина, протонамесник Јаковљевић уваженом госту рекао је да је увек добродошао у завичај славне породице Ненадовић, чији су чланови имали велике државотворне, али и улоге у духовном и културном напретку Србије. Обраћајући се учесницима свечаности поводом 215 година Васкрса српске државе, министар Стефановић рекао је да осећа посебну одговорност пред храбрим и мудрим прецима. Њихову одлучност, борбу и жртву никада не смемо заборавити. Животе су дали да бисмо ми данас живели у независној, сувереној, модерној и уређеној држави Србији и тешко је замислити да за живота неко више може да учини – рекао је министар полиције. Давне 1804., кнез Алекса Ненадовић, заједно са другим кнезовима, дао је веру српском народу да може да живи у слободној држави. Не заборављајући прошлост, истакао је др Стефановић, морамо у садашњости да радимо најбоље што умемо. Након помена кнезовима, министар Небојша Стефановић и градоначелник Ваљева Слободан Гвозденовић положили су цвеће крај спомен обележја, а потом јеприређен културно – уметнички програм. Химну Србије „Боже правде“ интонирао је Оркестар полиције, а заједно са њим почасни вод Жандармерије извео је „Српску женску песму“. Стихове песме „Бој на Мишару“ казивала је ученица Основне школе „Прота Матеја Ненадовић“ у Бранковини Вања Штулић, а одломак из чувене песме Филипа Вишњића „Почетак буне против дахија“ матурант Ваљевске гимназије Вељко Ускоковић. По завршетку свечаности, министар полиције др Небојша Стефановић поклонио се Храму Светог архангела Гаврила. Са историјатом светиње, која је задужбина Проте Матеје Ненадовића, и њеним значајем за српску историју и духовност упознао га је старешина храма протојереј – ставрофор Душан Патијаревић. Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Create New...