Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'година'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 377 results

  1. На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Повезане вести: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!
  2. Свака споменица је свједочанство епохе и незаобилазно штиво у историјским и социолошким истаживањима, али превасходни циљ монографије која приказује дјелање Епископа Цркве јесте – као и све у њој – изграђивање Цркве. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај је објавила књигу Владика Фотије: Двадесет година епископске службе у којој се пред очи припадникâ Новог Израиља и пред суд историје и Есхатона износе поуке и поруке, бесједе и интервјуи, апели и апологије Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Књигу је – сабирајући Епископове ријечи посијане од Јадрана до Посавине – приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини. Свака споменица је свједочанство епохе и незаобилазно штиво у историјским и социолошким истаживањима, али превасходни циљ монографије која приказује дјелање епископа Цркве јесте – као и све у њој – изграђивање Цркве. Књига која је пред нама доноси управо такве плодове. Кроз упознавање са омладинским данима и студентским добом будућег Епископа, његовим призивом ка монашком подвигу, просветним радом у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, избором на катедру Епископа Далмације и доласком на трон Епископа зворничко-тузланских стичемо увид у биографију човјека коју је обликовало искуство Цркве, а који је касније својим подвигом – носећи бреме страдајуће Далмације – свједочио искуство Цркве на простору и у времену у којем је све (било) прихваћеније и пожељније од апостолског и отачког исповиједања вјере у Богочовјека. По(р)уке које казује епископ Фотије кроз литургијске бесједе, есеје у богословским часописима, интервјуе штампаним и електронским медијима, расписе свештенству и монаштву, јавна обраћања државним званичницима у протеклих двадесет година нам помажу да разумијемо (еклисијалну и друштвену) збиљу у којој јесмо. Међутим, њихова највећа вриједност јесте – како би казао Апостол који је рађао Цркву и у Далмацији – призив свакоме ко их (про)чита ка узрастању у мјеру раста пуноће Христове. Основни извор Епископових поука је живот у Цркви. Не можемо се не сјетити мисли Преподобног Софронија који ће казати да би у случају да нестане последњи примјерак Светог Писма Црква била у стању да поново напише Свето Писмо, јер су светописамски списи рођени у њој и јесу израз њеног искуства. Дакле, искуство Цркве које је Епископ учинио својим искуством је извор ријеке која (је) напаја(ла) богожедне душе. Разумије се да су Јеванђеље и посланице Апостолâ неизоставни оријентири у поукама епископа Фотија. Такође, јасно су уочљиви утицаји дјелâ Светих Отаца и поука древних пустиножитеља сабраних у монашким зборницима. Треба казати да се препознају и утицаји античких и савремених философа, а посебну љепоту књизи даје позивање на савремене књижевнике као што је Џорџ Орвел, чији (аутобиографски) романи су инспирација многих бораца против модерног робовласништва и обезличностњеног економског система. Слово која би могло да илуструје Епископов богословски поглед и – у стилу Георгија Флоровског – стваралачки приступ светоотачком и аскетском насљеђу је Бесједа о старом и новом човјеку изговорена у Шибенику на дан прослављања Светог Саве Српског, 2013. године. Епископ се – не губећи богословску дубину – изражава једноставним језиком о протологији и есхатологији, христологији и антропологији, амартологији и аретологији. Светоотачки језик, будући неријетко непрозиран, Епископ прилагођава уху савременог човјека, који није увијек у стању да се креће по висоравнима византијског теолошког наратива. Ријечи свједоче о дјелима. Дјела потврђују ријечи. Господ Исус Христос нас учи да однос према другом одређује нашу христообразност. Добро знајући да је тако, епископ Фотије је основао у Далмацији Фонд Милостиви Самарјанин, а одмах по доласку у Бијељину Добротворну организацију Богородице Тројеручице. Носећи патњу другога као своју патњу – јер нико не живи и не умире самоме себи – Епископ пише распис својим свештеницима 2015. године у којем их подсјећа на неопходност добротољубиве дјелатности. Од древних времена старјешине Цркве су владајућим структурама упућивали писана обраћања у којима су се заузимали за своје словесно стадо. Писмо епископа Фотија Предсједнику Републике Хрватске из 2010. године – у којем изражава забринутост због нове манифестације усташке идеологије кроз злоупотребу вјере – може стати у ред древних апологија из периода прогонитељског односа Римске империје према Цркви. Зборник у којем су сабране ријечи Епископа Фотија о нашем животу у Логосу и Логосовом животу у нама – како је Цркву назвао један учитељ богословља – помоћи ће нам да пронађемо чврст ослонац и да не потонемо у овим смутним данима, оптерећеним духовним, политичким, социјалним и епидемиолошким ломовима. /приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, Издавачка кућа >Синај<, Бијељина, 2020. година/ Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Светом архијерејском Литургијом у придворном параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин прославио је празник Светих врача Козме и Дамјана, обележивши притом 28 година епископске хиротоније. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин др Јустин (Стефановић) рођен је 26. маја 1955. године у Чачку, од оца Станислава у монаштву Нектарија и мајке Данице у монаштву Христине, добивши на крштењу име Мирослав. Основну и средњу школу, као и Економски факултет студирао у Београду. Свој монашки живот започиње 1980. године у манастиру Црна Река, где прима монашки постриг 1983. године од Епископа рашко-призренског Павла, потоњег Патријарха српског. Упоредо са манастирским послушањима уписује Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду и дипломира на њему 1987. године. У Атини завршава постдипломске студије на Богословском факултету Атинског Универзитета. Године 1991. постаје игуман манастира Црна Река. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 27. маја 1992. године изабран је за викарног Епископа хвостанског и постављен за заменика оболелом Епископу тимочком г. Милутину, са свим правима и дужностима епархијског архијереја. Хиротонија је обављена у манастиру Сопоћани на дан Светих врача Козме и Дамјана 14. јула 1992. године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја архијереја. Неуморно ради на обнови црквеног и монашког живота у Тимочкој епархији. Три пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Учесник је многих домаћих и међународних богословских и научних скупова, конгреса и симпосиона. Преводи и објављује са грчког језика богословске текстове и научне радове. Више од три деценије бави се уметношћу – израдом дуборезних крстова и дрворезбарењем. Своја уметничка дела излагао је на више колективних и самосталних изложби. Једна од њих је изложба Савремена православна уметност у галерији Примењене уметности 1995. године у Београду. Поводом прославе јубилеја – двадесет година његовог архипастирског служења у Тимочкој епархији, своја уметничка дела Епископ Јустин представио је и на самосталној изложби под називом “Сила Часног Крста“ у Народном Музеју у Зајечару 29. септембра 2012. године. Иста изложбена поставка приказана је у галерији “Стеван Мокрањац“, 27. јануара 2012. године у Неготину, као и у Етнографском музеју у Београду 22. маја 2014. године, отворена под насловом “Дрво живота”. Затим је у току 2014. године изложба приказана у Народном музеју у Краљеву, Чачку и Ужицу. Дана 25. марта 2014. године Његово Преосвештенство Епископ Јустин одбранио је магистарску дисертацију на тему Покајање по учењу Апостолских отаца. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2014. године изабран је за Епископа жичког. На Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи Епископ је 23. новембра 2017. године успешно одбранио докторску дисертацију на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу“ . За свој дугогодишњи рад, као епархијски архијереј, добио је многа црквена и друштвена признања међу којима и звање почасног грађанина града Зајечара, додељено 2006. године. * * * Светом архијерејском Литургијом у придворном параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Преосвећени Епископ жички г. Јустин је прославио празник Светих врача Козме и Дамјана обележивши притом 28 година епископске хиротоније, као и имендан архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО Епархије жичке. Извор: Епархија жичка
  4. Пре 11 година, на велики хришћански празник Светих апостола Петра и Павла, у 12 сати, јереј Марко Вуксановић, парох храма Светог Димтирја у Вашаришту (тада само свршени студент) први пут вам се обратио са таласа 90, 5 мегахерца епархијског Радија Златоусти. Две године пре тога Његово преосвештенство епископ шумадијски г. Јован дао је свој очински благослов да се почне са припремама оснивања првог црквеног радија у Крагујевцу и Шумадији, који ће унапредити мисионарску, информативну делатност Српске православне епархије шумадијске и Српске православне цркве, уопште. Најважнији задатак и заправо једини прави уређивачки концепт Радија Златоусти јесте ширити јеванђелску Реч, ширити Истину, показивати Пут, водити слушаоце ка једином Животу, а све то је сабрано у Господу Исусу Христу, бити као његови апостоли, почев од Дванаесторице, па до свих осталих који и данас преносе јеванђељску радост у напаћеном свету. Такође, нисмо одустајали ни од намере да будемо медиј заједнице, да служимо Крагујевчанима, Србији, Европи, свету у остваривању здравог, културног, племенитог, толерантог друштва које брине о рањивим групама. Странпутица данас има много, раскрсница на којима треба изабрати прави смер, такође, а Радио Златоусти се трудио да буде добар пример. Од почетка наше мисије у медијском етру, борили смо се и за професионално новинарство које сведочи чињенице, без манипулација. Господе, ми смо „отворили своја уста“ и надамо се да ширимо славу твоју. Извор: Радио Златоусти
  5. На празник Рођења светога Јована Претече, 7. јула 2020. године, житељи Сомборa свечано су прославили престони празник храма који ове године обележава 230 година од изградње. Прослављање празника отпочело је свечаним празничним бденијем, на којем је началствовао протонамесник Срђан Нешић, парох Светојовановског храма у Сомбору. На Ивањдан, на светој Литургији началствовао је протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, а саслуживали су сомборски свештеници и два ђакона. Појали су полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, отац Саво је поучио верни народ о мисији светога Јована Претече. Данас, поред овог првопрестоног празника, прослављамо и један значајан јубилеј – 230 година од освећења овога храма. Сећајући се светога цара Уроша, чије су мошти овде једно време почивале; потом српског мученика проте Димитрија Бокшана; имајући у виду све оно што је овај храм изнедрио, ми хришћани морамо бити поносни на историју ове светиње. Наша одговорност није мала и није мања него што је била одговорност наших предака. Она нас обавезује да – поред чистога срца, молитвеног вапаја и свих дарова које нам Господ благосиља – чувамо оно што су нам преци оставили, нагласио је отац Саво. После заамвоне молитве отац Саво је благословио славске дарове, које је ове године са љубављу – Господу у славу, а у част светога Јована Претече – принео кум, господин Славољуб Шиђански са породицом. Залог кумства за следећу годину примио је господин Стеван Градинац. После чина резања славског колача и благосиљања славског кољива, присутним свештенослужитељима, гостима и кумовима је захвалио протонамесник Срђан Нешић. Светој Литургији су присуствовали: господин Недељко Дудуковић, председник Црквене општине у Сомбору, господин Чедомир Јаничић, члан Епархијског управног одбора, као и други часници Управног одбора Црквене општине сомборске. Уочи празника Рођења светога Јована Претече, у порти Светојовановског храма у Сомбору, одржан је културно-уметнички програм посвећен 230-годишњици наведене светиње. У програму су учествовали: Српски православни црквени хор Свети цар Константин и царица Јелена, Градска културно-уметничка друштва Сомбор и Раванград, као и Дечја појачка група при храму Светога великомученика Георгија, док је духовну поезију читала Тања Недељков. Водитељи програма били су Слободан Вукобратовић и Данијела Ерор. Свечаност је организовала Црквена општина сомборска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године. Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије. За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду. После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије. За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  7. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије обележио је 19. јуна 2020. године, на празник Преподобног Висариона Египатског, двадесетогодишњицу свог архијерејског служења. Тим поводом Преосвећеног Епископа г. Фотија у здању Епископије у Бијељини посетили су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Поводом јубилеја сестринство манастира Светог Василија Острошког из Бијељине припремило је монографију под насловом Владика Фотије - двадесет година архијерејске службе. Ових дана из штампе је изашла и нова збирка песама Епископа Фотија - Вечност ми треба. Придружујући се молитвама и честиткама упућеним епископу Фотије, данас и свагда молитвено појемо: Фотију, преосвећеном и богоизбраном Епископу, богоспасаване Епископије зворничко-тузланске, нашем оцу и пастиру, многаја љета! Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, храмовне славе манастира Врањина, са свештенством Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У току Свете службе Божије крштен је и миропомазан Василије Паљевић а на малом входу Високопреосвећени је подарио игумански штап досадашњем настојатељу врањинске светиње оцу Игњатију, истичући да је ово послије дуго времана први званични игуман ове обитељи Св. Николаја. “Нека ти Господ да снаге заједно са својим братством и пријатељима ове свете обитељи, да се духовно и морално обнављате и да обнављате ову светињу, да она процвјета и да кроз њу проговори дјело Светога оца нашега Николаја Мирликијског Чудотворца”, казао је том приликом владика. Отац Игњатије је заблагодаривши владици, братији, свештеницима, указао и дужно поштовање породици пострадалих: Дарка Вујошевића, Ратка, Јане и Нине Кумбуровићима. “Дадох обећање, даће Бог и љубав ове братије и ваша очинска љубав да издржим и да се још јаче утврдим и у ангелском чину и у овом позиву”, казао је игуман Игњатије у свом кратком благодарном слову. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да се Христово васкрсење већ двије хиљаде година прославља широм васељене а у исто вријеме прослављајући Христа васкрслога из мртвих, ми се сјећамо и чувствујемо све оне који су Њега прославили и посвједочили кроз вјекове. Подсјетио је да данас поред Светога оца Николаја, преноса његових моштију у 11. вијеку из Мира Ликијскога у град Бари, гдје се и данас налазе, прослављамо Светог мученика Христифора, Светог пророка Исаију који је посвједочио Христа Господа 700 година прије Његовога рођења и прорекао да ће Дјева родити Сина и даће му име Емануил: “Пророк Исаија који је Духом Светим надахнут и уздигнут до небеса, први је чуо глас и пјесме светих ангела и архангела око Престола Божијег на небесима Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот… Ту пјесму је чуо Св. пророк Исаија, пренио и записао, и она се пјева до данашњега дана”, бесједио је владика, подсјетивши на многобројна његова пророчанства међу којима и Силазак Духа Светога на Гору сионску. Даље је казао да је врањинска светиња мјесто свједочења Христа распетога и васкрслога преко Светога оца Николаја, коме је овај свети храм посвећен, истичући да су се многи уградили у ову немањићку светињу кроз вјекове, те да су до данас сачуване повеље којима ју је Свети Стефан Првовјенчани обдарио. Како је нагласио овдје је и Свети Сава долазио а мошти његовог ученика првог зетског епископа Илариона су биле у овој светињи све до великог њеног страдања од Турака 1843. године, када су настрадале: “Историја ове светиње је везана за историју наше Митрополије и 800 година њенога постојања, везана је за Св. Симеона Мироточивога, за Св. Саву, Св. Стефана Првовјенчанога, Илариона подвижника и дивнога епископа зетскога, и све оне који су се кроз вјекове овдје Бога прослављали.” Како је казао ова светиња је везана и за оне који су се у вријеме Црнојевића овдје окупили када је надирала турска сила и када је Млетачка република загосподарила била овим крајевима и Пречистом Крајинском и наметала своје унијатске епископе и митрополите. “Онда су Црнојевићи и ондашњи главари зетски тражили да они хоће да прихвате Млетачку власт, да би се спасили од турске окупације, али под условом да митрополит буде њиховог поријекла и вјере, као што се и догодило. И није прекинута та жива заједница унутар Митрополије зетске, Митрополије црногорске, од тада и до тада па ево и до данашњега дана”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Посебно је нагласио тај живи континуитет Зетске митрополије, накнадно назване Црногорском митрополијом, због лажних историчара који тврде како је наводно од тога времена био некакв зетски митрополит који нема везе са Српском православном црквом: “Једна потпуно бесмислена и лажљива историјска прича. На тим лажима данас многи покушавају да граде ову нашу древну Зету, Црну Гору. Ова светиња је везана управо за тај древни период од времана Св. Саве и Митрополита Илариона па све редом до тога страдања у 15. вијеку а од тада до наших времена”, рекао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да је веома значајно да се ова немањићка, светосавска, светоиларионовска светиња обнови, да се обнове њени конаци које је подизао књаз и краљ Црне Горе, а који су порушени послије Другог свјетскога рата у вријеме када је ту био јеромонах Роман, који је овдје прогоњен. “У то вријеме су Скојевце организовали из Подгорице да прогоне калуђера и да разарају овај манастир а сада Бог удесио да наш отац Игнатије, нови игуман ове светиње, са подгоричком омладином, са братством Светога Симеона Мироточивога и Светога Николаја, обнавља ову древну светињу. Обнављајући се кроз њу, обнавља и наше и своје памћење за тај живи континуитет врањинске светиње кроз вјекове и за све оне који су себе уградили до краља Николе и до најновијих времена, као и за оне који су овдје пострадали: Дарко, Ратко, Јана и Нина, који су себе уградили у ову светињу и њихов спомен ће остати незабораван”, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Архиепископ цетињски је након Литургије предводио литију око храма, освештао и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је обнову ове светиње, подсјећајући да је изнад манастира, гдје су почела ископавања темеља старога храма посвећенога Св. Сави, пронађен и гроб највероватније ктитора а, како је казао владика, могуће и некога од зетскиха епископа. “Надамо се да ћемо обновити тај Храм Светога Саве јер је он старији од свих храмова који су подигнути у његову част и у Србији, Босни и Црној Гори”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Овогодишњи кум славе био је Богдан Паљевић, који је крстио сина Василија, док је кумство за идућу годину преузео Игор Пренкић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем. Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама. Звучни запис специјалне емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. На јучерашњи дан, 7. маја, навршило се 70 година од упокојења блажене памјати Патријарха српског Гаврила (Дожића.
  12. „Ми у Црној Гори имамо два вируса, вирус беззаконог закона и коронавирус", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије након што су, због короне, прекинуте литије у Црној Гори. Између осталих, гост у новом издању емисије "Око магазин" на РТС, био је блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. „Народ је победио јер је морао да победи", рекао је 1989. године један од тројице младих, лијепих и паметних, након до тада највећег догађања народа у историји Црне Горе. Наравно, слике из Титограда 1989. и Подгорице 2020. потпуно су другачије, Антибирократска револуција нема никакве везе са данашњим временом, осим једне чињенице. Тада је један од тројице младих, лијепих и паметних дошао на власт и остао на власти до данашњег дана. Народ је од почетка 2020. па све до појаве корона вирусa био на улицама црногорских градова због њега, тачније Закона о слободи вероисповести који је Мило Ђукановић донео. Не зна се да ли ли ће и када литије бити настављене, али 2020. ће у Црној Гори остати упамћена као година литија. Литије су отвориле бројна питања, најважније - ко и зашто шета, зашто су литије довеле до "тробојка револуције", да ли је ово само верско или идентитетско питање, и како ће се све завршити, по цркву и власт у Црној Гори? Извор: РТС
  13. Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи. Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода. Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”. Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину. Извор: Епархија жичка
  14. Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи. Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода. Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”. Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину. Извор: Епархија жичка View full Странице
  15. У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији „Гост Радијаˮ протонамесник Срђан Нешић, парох при храму Рођења Светога Јована Претече у Сомбору, говорио је о прослави 230 година поменутог храма, његовој богатој историји и плановима прославе јубилеја у овој години. Звучни запис беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Против вируса, који је Божија творевина и који је дошао до нас по Божијој вољи, боримо се молитвом, стрпљењем и поштовањем здравствених прописа. Бог је хтео да се све ово одвија баш у време поста у коме су нам, и иначе, задати, и уздржање и молитва. А што се тиче неистина које су лансиране на адресу Цркве, да не поштујемо ванредне мере, треба збиља показати хришћанско човекољубље, по оној Господњој “љубите и непријатеље”! “Благосиљајте и оне који вас прогоне”! Нека лажи остану саме на сунчевој светлости, истопиће се, пред налетом пролећа, пред истином Васкрсења. Овако, за “Новости”, говори протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, члан експертског тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са представницима Владе Црне Горе око спорног Закона о слободи вероисповести. На питање како је доживео то што су на велики хришћански празник Васкрс храмови били празни, а испред њих полицијске патроле, одговара: – Неко се нашао духовит и продуховљен, па је ту сцену упоредио са оном јеванђељском где празан Христов гроб чува ондашња полиција (Пилатова стража). Дакле, то је призор који сведочи Христово васкрсење. Узалудан труд људи да спрече наступ Божије силе… Е, тако некако је било и сада. *Верници су, ипак, нашли начина да прославе Ускрс и испоштују обичаје. – Људи су доносили мере како би забранили окупљање на Васкрс… Али, то је само појачало ангажман и свештеника и верујућих. И да буду стрпљиви, и да, поред свих мера, нађу начина да прославе Васкрс како треба. По мом мишљењу, Црква је показала виталност, незаустављивост… Иако, слажем се, те сцене празних цркава јесу биле тужне, нисмо на њих навикли. Али, ето, парадоксално, како то Бог често воли да нам приреди, празан храм је и овај пут, након две хиљаде година, посведочио Васкрсење. Посведочио, упркос људској стражи. *Недавно је приведен митрополит Амфилохије, један број свештеника, верника. Како то коментаришете? – Што у претераном страху од епидемије, што у недостатку добре (политичке) воље, одређени потези ове власти су показали злоупотребу здравствених мера и опреза. Опрез је разуман и природан. Поготово у оваквим неприликама, али ова злоупотреба ограничења, не само да није разумна, већ је и штетна. Изазива и шири панику међу грађанима. А грађани ове земље су, свидело се то коме или не, већином верници. Али, о томе ћемо причати кад све ово прође. * Сматрате ли да је власт искористила епидемију као прилику да поново жестоко удари на Цркву? – Нека власти раде свој посао, а лекари свој. Ми смо као Црква, и као одговорни људи, све мере поштовали, а неко је нашао за сходно, да усред свега и медијски и репресивно Цркву блати и прогони. Све смо евидентирали, и за све ћемо наћи начина да се разјаснимо: јесмо ли ми, као хришћани, равноправни грађани ове државе, или неки ванземаљци који хоће да је униште? Да видимо, има ли црногорска власт грађанског и демократског капацитета да цивилизовано одговори на ово питање. ЛИТИЈЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ *A Очекујете ли наставак преговора око спорног Закона о слободи вероисповести и хоће ли се наставити литије? – Очекујемо наставак. Нису литије биле неки наш хир, или улична атракција. Оне су биле одговор народа на безакоње у најави. Пошто смо уочи епидемије стали “на пола пута” односно добили одговор из Владе да се седница експертских тимова одлаже до даљег – онда свакако настављамо где смо стали. Тим пре што је спровођење ванредних мера у току епидемије јасно показало да неко не жели, или не уме, да прихвати Цркву у друштву, па чак ни онда када она показује максималну кооперативност и нуди испружену руку сарадње. Извор: Новости
  17. Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске. Честитка министра одбране Александра Вулина поводом Дана Војске Србије Као продукт самосталности српске државе, уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа. Садашња Војска Србије званично је формирана 8. јуна 2006. године Уредбом Народне скупштине Србије. Извор: Министарство одбране Републике Србије
  18. Овог, 2020. Лета Господњег, 20. априла, навршило се 18 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. Животопис Владике Данила (Крстића) Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава. Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду. Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци. На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града. Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997). Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа.
  19. На Четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша Света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној, српској, сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је недјељна, празнична Света литургија. После одслужене Свете службе Божије, око 14 часова, кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске Светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Свете лавре Пећаршије. Ову велику Светињу рода српскогправославног на рукама су носиле мати Харитина Игуманија Пећка и сестре монахиње ове Свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, Икона Мајке Божује Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјерним слугама својим. Извор: Радио Светигора
  20. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  22. Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква
  24. Др Емилијан М. Чарнић је рођен 28. новембра 1914. године у Чакову у Румунији. Са оцем Михаилом и мајком Анком је од 1921. године живео у њеном родном селу Црепаји код Панчева, али већ 1924. године прелазе у сâмо Панчево, где ће завршити гимназију, у којој ће касније и предавати верску наставу у периоду 1939-1941. године. Њихова породична кућа је била преко пута Болнице и Народне баште, у улици, како се сада назива, Милоша Требињца бр. 56. Господин Никола Влајић, наш уважени етнолог, коме се захваљујем на помоћи и подршци, бавећи се између осталог културном историјом Панчева, дотакао се ове теме у публикацији "Куће и људи", у издању Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, штампаној у Панчеву 2013. године. Иако је прва асоцијација при помену Емилијановог имена – превод са грчког језика Светог Писма Новог Завета, што и јесте врхунац његовог научног рада, а који је достигао милионске тираже, његову библиографију чине и тумачења посланица Апостола Павла, уџбеници, међу којима и "Увод у Свето Писмо Новог Завета" јер је био предавач на том предмету, као и други радови и преводи са грчког, црквенословенског и руског језика. Старије генерације свештеника и појаца се добро сећају Јеванђелистара, Апостола, Псалтира, Часослова, Паримејника и других значајних превода, који су се деценијама користили у нашој Цркви на богослужењима и обредима. Потиснути су другим, новијим преводима и издањима. У широкој употреби је остао само, свима добро познати, превод малог "Требника" у издању крагујевачког Каленића – издавачке установе Епархије шумадијске, који се данас може наћи и у луксузном кожном повезу. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, чији је превод Новог Завета данас као званични – општеприхваћен у нашој Цркви, али не и код сектаната, што је разумљиво. Чињеница је да се ови други држе Емилијановог превода, а не Вуковог нити Синодског, али то не значи да његово дело и труд треба одбацити зато што га штампају разна "друштва" без благослова Синода и користе секте. Упокојио се у Београду, 5. августа 1995. године, као пензионисани професор и бивши декан Богословског факултета, у чину протођакона. Иако га се многе генерације студената још сећају, вероватно мало њих зна да је сахрањен у Панчеву на Православном гробљу у Ружиној улици, у породичној гробници, крај родитеља, сестре и супруге. Опело је обавио Епископ бачки Господин Иринеј (Буловић). На 20. годишњицу од упокојења, свом професору је на гробном месту одслужио помен Високопречасни протојереј-ставрофор Стеван Урошев, [тадашњи] Архијерејски намесник панчевачки. [У августу ове 2020. године, очекујемо обележавање 25. годишњице од упокојења.] Због нескромног давања себе у службу науке, подвлачим – Христове науке, у знак захвалности нашем познатом, сада почившем, суграђанину, појемо скромно "Вјечнаја памјат". Светислав Вуковић - Портрет Емилијана Чарнића (1953) Гробно место породице Чарнић у Панчеву на Православном гробљу Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник", Вршац, септембар 2015.
  25. У недељу, 23. фебруара, Свету литургију у манастиру Светог Великомученика Георгија у Улофстрему у Шведској, служили су протосинђел Методије Лазић и протојереј Жељко Бјелић, парох при манастирској парохији. Послије богослужења, у црквеној сали, монах др Павле Кондић одржао је предавање посвећено 800 година самосталности Српске Православне Цркве. Звучни запис предавања У знак захвалности за мисионарску службу на просторима Шведске и 75. година живота, прота Жељко предао је дар протосинђел у о. Методију, икону Светог Сергија Радоњешког. Икону Светог Серафима Саровског са честицом земље из Дивјејева где се подвизавао овај угодник Божји, као и умјетнички израђену кашичицу за Свето причешће, о. Жељко је даровао монаху Павлу, за манастир Свете Тројице Стањевићи, као дар и спомен неразориве богослужбене везе ова два манастира и духовне заједнице верника који се у њима сабирају на молитву. Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...