Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'година'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 352 results

  1. Дана 18. фебруара 2020. године, у просторијама Црквене општине Врање одржана је конференција за штампу, а поводом обележавања јубилеја 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског. Уз присуство представника штампаних и електронских медија, конференцију је одржао Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије. На конференцији су, такође, говорили игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског архимандрит мр Методије (Марковић) и професор Философског факултета у Београду господин Влада Станковић. Конференцији су присуствовали: представници Радио Телевизије Врање, Врањске Плус ТВ, Фокус телевизије, представници штампаних и електронских медија: ОК радио и портал, Блиц, Информер, Ало и Телеграф, затим Југ медиа портал и интернет портал Врање Њуз. 950 ГОДИНА МАНАСТИРА ПРЕПОДОБНОГ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ Прве активности поводом јубиларне годишњице манастира Преподобног Прохора Пчињског почеле су 01. 11. 2019. године, када је у манастиру Преподобног Прохора Пчињског одржан састанак Организационог одбора за обележавање јубиларне 950. годишњице. Састанку су присуствовали многи представници црквених, друштвених, научних, културних и других институција у земљи, укључујући и господина Николу Селаковића, генералног секретара председника Републике Србије, господина Александра Вучића, покровитеља манифестације. Одлучено је да медијски покровитељ буде Радио Телевизија Врање. На састанку су утврђене активности које ће се одвијати током целе године. Том приликом изабрани су чланови Извршног одбора и Програмског савета. - Највећа свечаност поводом јубилеја биће уприличена средином маја месеца, тачније 14. маја, када ће, по одлуци Светог архијерејског Синода Српске Православне Цркве, започети редовно заседање Светог архијерејског Сабора у манастиру Преподобног Прохора Пчињског и трајаће 15. и 16. маја 2020. године. Свечана прослава 950-годишњице манастира Преподобног Прохора Пчињског биће обележена у недељу 17. маја 2020. године Светом саборном архијерејском Литургијом, којом ће началствовати Патријарх Српски Господин Иринеј. У наставку ће бити пригодни културно-уметнички програми, на којима ће учествовати значајни уметници и фолклорне групе из земље и региона. Издвојићемо део активности којима ће бити обележена јубиларна 950. годишњица манастира Преподобног Прохора Пчињског: - Од 11-13. јуна биће одржан Међународни научни скуп на тему „Преподобни Прохор Пчињски – 950 година у српском народу“. За овај Научни скуп одазвало се око 50 истраживача са многих научних и образовних институција из земље и иностранства. - Поводом славе Св. Прохора Пчињског, 1. новембра, у манастиру ће бити организован Симпозијум на тему “Монаштво кроз векове“; - Свечана академија поводом Светог Краља Милутина, обновитеља манастира Преподобног Прохора Пчињског пре 700 година, биће одржана поводом славе Манастира 12. новембра. Тиме би се и окончало обележавање јубилеја 950 година Манастира; - До краја новембра 2020. године у плану је објављивање неколико пригодних публикација, међу којима издвајамо монографије о Преподобном Прохору Пчињском. Већ је објављено фототипско издање веома ретке кратке монографије аутора Архимандрита Методија Ж. Миловановића, Манастир Св. Оца Прохора Пчињског,из 1924. године. Припремљено је, такође ретко издање монографије аутора Јована Хаџи-Васиљевића, Свети Прохор Пчињски и његов манастир, из 1900. године. У току је припремање рукописа превода Монографије о Светом Прохору Пчињском од групе аутора, на енглески и руски језик. У плану је објављивање још неколико наслова и другог пратећег материјала (каталога, календара, флајера, плаката, икона и иконица, спотова, филма, итд). Треба напоменути да ће се током целе године одвијати многа ликовна, литерарна и друга такмичења на тему о Преподобном Прохору Пчињском, на којима ће учествовати деца и ученици основних и средњих школа. Такође, и друге секције и друштва ће својим активностима обележити овај значајан јубилеј, најпре Свеправославно друштво Св. Јустин Ћелијски и Врањски, Коло српских сестара, Јустинова омладина и други. Молимо медије да прате наше активности и свечаности, доприносећи и својој професији и своме манастиру који вековима осветљава наше национално биће и душе свих нас! Извор: Епархија врањска
  2. Кратак животопис почившег презвитера Миленка Јеловца, пароха новосадског Прилог Радио-Беседе: Презвитер Миленко Јеловац, рођен је 23. августа 1961. године у Пљевљима. Од Епископа бачког Господина Иринеја рукоположен је у чин ђакона 7. априла 2001. године, а у чин презвитера 22. априла 2001. године, у новосадском Саборном храму. Од 15. октобра 2001. до 28. фебруара 2013. године био је парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Од 1. марта 2013. године, постављен је за пароха новоoсноване треће парохије при храму Вазнесења Господњег на Клиси. Отац Миленко се упокојио у Господу 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, у парохијском храму Вазнесења Господњег у Новом Саду. Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Миленко!
  3. Патријарх антиохијски и свег Истока Јован X обележио је богослужбено 10. фебруара 2020. године седму годишњицу своје предстојатељске службе на престолу свете Велике Антиохије. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори. Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“. Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“. Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“. Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову. Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“. У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона. Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве. Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“ „Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Први пут од рата, послије око 30 година, православна литија је у недјељу прошла улицама Вуковара. Вуковар: Литија Срби су се од цркве Светог Оца Николаја из центра града упутили ка Дунаву на освећење обновљеног Богојављенског крста. На том мјесту крст је подигнут још крајем 19. вијека, а страдао је у ратном вихору 1991. године. Важно православно знамење обновљено је, захваљујући дуго чеканој доброј вољи руководства града. Литија је на улице извела више стотина Срба који су, послије готово три деценије, своје молитве изнијели из храма под ведро небо. - Колону, која се послије освећења крста вратила у цркву, обезбјеђивала је полиција и све је прошло у најбољем реду - каже замјеник градоначелника Града Вуковара из реда српске националне мањине и предсједник Демократског Савеза Срба Срђан Милаковић. Он не крије радост због обнове крста, али каже да се овај чин не може назвати важним кораком у међунационалним односима у граду у коме су на појединим мјестима још видљиве ратне ране. Небројени су, каже, проблеми који Србе притискају, али највећи је лош дискурс у јавности, етикетираност и маргинализација Срба, у сваком смислу. Вуковар: Освећење Богојављенског крста - Одатле извиру и свакодневни проблеми које као припадници српске заједнице имамо. Најтежи су они који се тичу Уставом загарантованих права националних мањина, али у глобалу, то је једна повријеђеност људи ставом јавности према њима која се рефлектује и у материјалним правима, у свему. Људи се свјесно маргинализују од стране већине, зато што се то показало као нешто што је оправдано, нешто што је у цијелој земљи нормално - каже Милаковић. Он као примјер велике муке Срба у овом дијелу Хрватске наводи регистрацију школа на српском језику и ћириличном писму. У Вуковару је то некако ријешено, али у околним општинама - Борову, Трпињу и Негославцима, српским селима којима је град окружен - још није. - Не могу да се школе региструју на језику и писму српске националне мањине. Тренутно имамо и проблем са уџбеницима за први и пети разред, којих у настави на српском језику и ћириличном писму - нема. Министарство је лоше организовало тај посао, па још уџбеници у настави на српском у тим одјељењима не постоје, дјеца раде без уџбеника - објашњава Милаковић. Муке са запошљавањем Као посебан проблем Срба у Вуковару - замјеник градоначелника наводи запошљавање. У јавном сектору Срби и даље нису пожељни, иако би, по закону, морало да постоји такозвано пропорционално запошљавање. Нема их ни у управама градова, ни жупаније, ни у било којим државним органима. О томе најбоље говори његов примјер. - Ја лично са градоначелником готово и да нисам у комуникацији, заправо уопште нисам у посљедње двије године, поготово од протеста за санкционисање ратних злочина. А када је у питању ратна прича и санкционисање злочина над Србима, то је остало на апсолутној нули, без икаквог помака. Чак је и у јавности врло тешко говорити о томе и пробити баријере када је у питању истина о тим дешавањима - истиче Милаковић. Он додаје да Србима, да би се о овим проблемима говорило, највише недостаје медијски простор. Иако би требало да постоји мањинска редакција на државној телевизији, Срби морају да се задовоље једном емисијом. - Када би чули свој језик у медијима, људи би почели да се осјећају слободно, а отвориле би се и друге теме - каже он. Вуковар: Освећење Богојављенског крста Чести међунационални инциденти - Једна од тих тема су и инциденти који се дешавају када је у питању млађа популација. Они се релативно често дешавају и сврставају се под малољетничку делинквенцију и сукобе навијачких група, а у ствари пуно њих има међунационални карактер, што се покушава сакрити - указује Милаковић. Ипак, Богојављенски крст је обновљен, а Срби су послије тридесет година са својим свештенством и црквеним заставама прошли градом. - То улива наду да се макар њихова свијест мијења, а колико ће се промијенити, то прије свега зависи од њих самих - сматра замјеник градоначелника Вуковара. Христос се роди - на ћирилици и латиници - Треба да осјетимо да живимо, да људи осјете да имају слободу и да то зависи од њих. Важно је испољавање властите духовности и културе у много већој мјери и у том смислу се морамо ослободити. То не треба да постане никаква ексклузива, да у Вуковару у центру града стоји поздрав "Мир Божији, Христос се роди" на латиници и на ћирилици, као што је било на Бадњи дан. Много таквих малих симболичких корака потребно је предузети како би се људи ослободили закључује Милаковић. Свечаном чину освећења православног крста на Дунаву у име градског руководства присуствовала је и замјеница градоначелника Ивана Мујкић, што је у српској заједници схваћено као гест добре воље. Први пут послије тридесет година - литија Срба центром Вуковара (ФОТО) WWW.RTRS.TV Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of...
  6. Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић
  7. Једном, угледавши у сеоском храму икону Анђела, сеоски дечак Василије, будући свети преподобни Василиск Сибирски, сачинио је себи крила од дугачког птичијег перја и дуго трчкарао по оближњим брежуљцима, узмахујући рукама, покушавајући да се одвоји од земље и узлети на небо. Свакако, ништа тада није произашло из те замисли, али је после много година Господ ипак испунио његову жељу – преподбни Василиск се приближио душом Богу толико, колико је то могуће човеку у овом пролазном животу. Он је живео у XIX веку, али је по молитвеном подвигу био раван древним подвижницима. Мошти овог великог молитвеника Уралског краја, који се подвизавао 65 година у пустим шумама, почивају у селу Јелисавет на недавно преданом нашој обитељи подворју. Његови чесни остаци су једине целокупне мошти у Јекатеринбургу. Све житије старца Василиска је непрекидно усхођење људске душе ка Богу. Безљудне шуме Чувашије, Брјаншчине и Сибира памте његова ноћна бдења и непрестана молитвословља. Преподобни Василиск се туђио од људи, и само је његов верни ученик, дугогодишњи сатајник и самолитвеник, старац Зосима Верховски, са којим је преп. Василиск остао нераздвојан скор све до своје кончине, био сведок његових пустињских подвига. Сибирска забит је давала отшелницима оно најнеопходније – потпуну отуђеност од спољашњег света и могућност непрестаног молитвеног разговора са Богом. Посебно је у делању умно-срдачне молитве напредовао сатарац Василиск. Он је причао оцу Зосими, да се удостојио чудесних виђења, за опис којих су недовољне људске речи. А једном у тренутку, када је од изобиља Божије благодати њег ово срце кипело као узаврели котао, он је у покренут сладосним осећањем, дотакао дланом својих груди и сместа је осетио страховит бол. А пошто је молитвено стање прошло, он је угледао на руци пликове од опекотине. Савременик старца Василиска, свети Игњатије Брјанчанинов, који је знао за молитвене опите сибирског подвижника, писао је да су њему позната само два инока, који су се у његовом веку удостојили д авиде своју душу, како излази из тела за време молитве. Један од њих је био пустињак Василиск. По смирењу старац Василиск је сматрао себе недостојним да било кога поучава и поштовао је оца Зосиму пре као пријатеља и љубљеног у Христу брата, али овај, свестан највиших духовних достигнућа свога старца, читавог живота га је поштовао као светог. Мора да је дирљиво изгледало са стране, када је после духовних разговора и заједничког читања светоотачких књига отац Зосима пратио свога старца до његове келије, да би се враћајући се ка својој, старао да корача тачно по његовим траговима, верујући да ће му и то бити од користи. Међутим, не само да је видљиво следио отац Зосима за својим учитељем – већ се и неодступно његова душа привијала поукама благодатног старца. Много пута ноћу, када би с едогодило да отац Зосима чврсто заспи, тако да се јављала опасност да пропусти час молитве, чуо би глас свог старца, као да он сам стоји испред врата келије, и чита наглас молитву: „Господе, Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас“. „Амин“ – одговарао је отац Зосима по навици, муњевито се пробудивши. Мислећи, д ага је и заиста отац Василиск и дошао посетити, потрчао би ка вратима, али отворивши, видео је да тамо нема никога. „Није дошао мој старац, већ ме то његов Анђео буди“, - говорио је он сам себи и приступао своме монашком правилу. Светлоносну ноћ Васкрсења Христова они су проводили у читању и умно-срдачној молитви. Затим, узевши Јеванђеље, а такође и празничну храну, секиру, кресиво, котлић одлазили су на две-три недеље, остављајући келије отовреним. Ходећи по шумама, планинама и долинама, оглашавали су сву пустињу слатким торжественим пјенијем: „Христос Воскресе!“, на тај начин објављујући свему створеном о васкрсењу Њеног Творца и прогонећи том вешћу демоне из свих дивљих, тамних и непроходних безљудних места. При томе, они нису само Пасху, већ и Педесетницу и друге летње празнике проводили на сличан начин. Пред крај живота Господ је удостојио старце да послуже људима: они су основали у граду Туринск женски манастир. Овде је старац и предао Богу своју чисту душу. До самог последњег даха он је остао у умно-срдачној молитви и последње његове речи су биле: „Господе Исусе Христе, Сине Божији...“. Он је умро, као да је уснуо. Старца Василиска су погребли у туринском Свето-Николајевском манастиру поред олтара Вазнесењског сабора. Године 1914., над његовим гробом била је освећена капела у име мученика Василиска. А верни његов саподвижник и духовни брат, старац Зосима, надживео је свог учитеља скоро за 20 година, и за то време он је основао још једну женску обитељ – Тројице – Одигитријевску општежитељну пустињу, а такође је саставио и животопис старца Василиска. Поштовање старца Василиска је започело у XIX веку, убрзо после његовог престављења. На његову хумку је долазило на хиљаде поклоника, разних професија, и тамо су се почела догађати многобројна чуда и исцељења. Међутим, после трагичних догађаја 1917. г, Свето-Николајевски Турински манастир је био затворен, храмови разрушени, а гроб старчев се нашао под асфалтом. Безбожна власт се постарала да избрише из народног сећања име сибирског подвижника, али то није била кадра да учини до краја. Питањем прослављења старца Василиска у лику светих међу првима се позабавио духовник наше обитељи, схиархимандрит Авраам. На његову иницијативу су на територији Свето-Николајевског Туринског манастира били организовани истраживачки радови, да би се 2000. године, по милости Божијој одиграло обретење бесцене светиње – чесних моштију блаженог старца. Сестре црквено-исотријског кабинета су припремиле документа за канонизацију, да би 2004. године подвижник био прослављен у лику преподобних. У храму у име Свемилостивог Спаса у селу Јелизавет почивају целокупне мошто од времена њихово проналаска. До револуције је храм заједно са припадајућом територијом био подворје нашег манастира. Оскверњен и полуразрушен, у совјетским годинама он је служио као магацин. Године 1988., храм је био предат Православној Цркви, и од тог времена је започела његова обнова. До краја 2006. г у селу Јелизавет се налазио мушки манастир у име Свемилостивог Спаса. Доцније су његови насељеници ради већег осамљивања прешли у село Костиљева (Верхотурски реон), где су основали Свето-Козминску пустињу, а подворје било предато нашем манастиру. За житеље Урала и Сибира свети старац Василиск, чије су молитве још за живота биле сличне пламеном стубу од земље до неба, био је и остао је посредник и заступник у свим невољама. Сестре верују, да је близу време, када ће име преп. Василиска Сибирског засијати у пређашњој слави, јер „упаљена свећа се не ставља под суд“ и „не може се сакрити град који на врху горе стоји“. Извор: Православие.ру
  8. За време заседања Свештенога Синода Руске Православне Цркве, 26. децембра 2019. године, Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је патријарашком намеснику Московске епархије, митрополиту крутицком и коломенском Јувеналију 54- годишњицу архијерејске хиротоније , која је обележена тога дана. Предстојатељ Руске Цркве такође је честитао митрополиту Јувеналију 60-годишњицу служења у свештеном достојанству и предстојећу 60-годину свештеничког рукоположењ., Наиме, 4. новембра 1959. године у катедралној цркви кнеза Владимира у Лењинграду монах Јувеналије (Појарков) рукоположен је за јерођакона, а 1. јануара 1960. у катедрали Светог Николе-Богојављења у Лењинграду рукопопложен је за јеромонаха. Одлуком патријарха Алексија II и Свештеног Синода, 25. новембра 1965. године, архимандрит Јувеналије (Појарков) изабран је за епископа зарајског, викара Московске епархије. Хиротонисао га је 26. децембра у Светотројичној саборној цркви Лавре Александра Невске митрополит лењинградски и ладошки Никодим. Извор: патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)За време заседања Свештенога Синода Руске Православне Цркве, 26. децембра 2019. године, Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је патријарашком намеснику Московске епархије, митрополиту крутицком и коломенском Јувеналију 54- годишњицу архијерејске хиротоније , која је обележена тога дана. Предстојатељ Руске Цркве такође је честитао митрополиту Јувеналију 60-годишњицу служења у свештеном достојанству и предстојећу 60-годину свештеничког рукоположења. Наиме, 4. новембра 1959. године у катедралној цркви кнеза Владимира у Лењинграду монах Јувеналије (Појарков) рукоположен је за јерођакона, а 1. јануара 1960. у катедрали Светог Николе-Богојављења у Лењинграду рукопопложен је за јеромонаха. Одлуком патријарха Алексија II и Свештеног Синода, 25. новембра 1965. године, архимандрит Јувеналије (Појарков) изабран је за епископа зарајског, викара Московске епархије. Хиротонисао га је 26. децембра у Светотројичној саборној цркви Лавре Александра Невске митрополит лењинградски и ладошки Никодим. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. марија97

    Нова (Стара) година

    Сваке године од 20.децембра до 31., добијам питање: ,,Где ћеш за Н(н)ову?'', и кад добију одговор да ћу бити кући, онда следи : -Како? -Зашто? -Шта ћеш кући? Хајде са нама! -Али како то мислиш никад ниси славила ван куће? -Имаш бре 22 године, треба са родитељимада будеш??(цитирано питање) -Зар ти није досадно кући? .......и тако унедоглед. Па бих да разјасним своју перцепцију посматрања, не да бих објаснила одговор, већ да бих дала одговор. 1) Нова година је 14.јануара. (Али да се не лажемо то није главни разлог, могу да кажем да није уопште.) 2) Откуд знате да мој ,,провод'' није бољи од вашег? Немам ништа против слављења ван куће, али ми смо Срби, увек терамо контру основним одликама понашања, а још грђе претерамо и у ономе што знамо. Па се прославе отпочете у духу и нади на радост, весеље, лепу музику, обично заврше разбијеним главама, празним разговорима, прокоцканим сатима. 3) Како? Лепо, исто као и ви, само мало другачије. Добро, мало више другачије. Са дословним сећањем прославе, јер не верујем у оно да провод није провод ако се ујутру сећаш свега, напротив. Желим да се сећам очевих речи, маминих загрљаја, татиних обећања(испуњена), маминих успеха, радости, наших жеља, пређених препрека, научених поука, научених живота. Чекајте, шта заправо славимо? Што се планета окренула око Сунца? Око истог оног Сунца које 365 дана у години псујемо? Оно Сунце што га призивамо да нас греје, па једва чекамо да га се отарасимо и тако сваке године кад је лето. Кад би ми рекли, славимо стару годину, па и да разумем. Славимо успехе, победе рака, победе на тркама, рађање деце, личних успеха, напредовање културе, итд.. Иако смо све супротно од наведеног......... Али славимо НОВУ годину, то не разумем? Не знаш да ли ћеш жив устати 1.јануара, а не неког другог дана. Не знаш колико ће некоме длака косе опасти, јер бије битку прво са сопственом душом, па онда са раком. Не знаш колико ће деце отети, једино шта знамо да ће се десити, то је енормни пад наталитета. Ово славимо? Не бих, хвала. 4) Не, није ми досадно. Најпаметнија ствар коју сам одлучила у свом животу је да ћу до свог(њиховог) последњег трена бити са родитељима, (по)слушати њихову реч, живети и носити њихов и свој крст, јер смо сви једни другима дати на искушење и на радост и зато не желим да прокоцкам сате у кафани, док заиста мислим да итекако имам шта да (на)чујем од људи који носе љубав, за разлику од оних који сем дипломе, кафане, празних обећања, пустих душа, немају ништа друго да понуде.
  10. Богословски факултет Софијског универзитета обележио је 17. децембра 2019. године 80-годишњицу освећења академског параклиса у самом Факултету посвећеног његовом покровитењу Светом Клименту Охридском. На свечаности су се окупили садашњи и ранији професори, студенти и гости ове духовне школе. Одслужен је парастос за све архијереје, монахе и свештенике који су се старали о богослужбеном животу у овом студентском параклису. После парастоса митрополита Варне и Великог Преслава Јована поздравио је декан Факултета доцент Ивајло Најденов. Студентски параклис Светог Клименат Охридског при Универзитету у Софији освећен је 1939. године, на 16 година после оснивања Богословског факултета (у јесен 1923. г.). Осветио га је тадашњи софијски митрополит Стефан, 16. децембра 1939. године, у присуству видинског митрополита Неофита (чије проповеди су преведене на српски) као председника Светог Синода и свих професора и студената Факултета и других. Фреске су изображене до 1978. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  12. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Поводом 800 година од посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, Српска академија наука и уметности организује свечану академију у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, с почетком у 11 часова. На свечаној академији беседиће академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ, и високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, и биће изведене пригодне композиције академика Светислава Божића и прочитани одломци из Житија Светог Саве од Доментијана, његовог првог биографа. Скуп ће поздравити и отворити академик Владимир С. Костић, председник САНУ. Програм свечане академије Програм научне трибине Византолошки и Хиландарски одбори САНУ, у сарадњи са Светогорским центром у Солуну, Задужбином Светог Манастира Хиландара и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда, уз подршку Града Београда и Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, такође у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, у 14 часова, организују научну трибину под насловом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава. Осамсто година од посвећења за првог српског архиепископа“, на којој учествује 18 говорника и излагача. Свечана академија и научна трибина део су свечаности којима се у Солуну и Београду, у заједничкој организацији наведених установа, обележава овај изузетан јубилеј. Извор: Српска Академија наука и уметности
  14. Трећег дана свечаности поводом прославе великог црквеног јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне Цркве, у недељу 8. децембра служена је Света архијерејска Литургија у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу коју је служио Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије уз саслужење домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја те свештенства бечких храмова. Посебна радост приликом овог литургијског славља било је рукоположење дипломираног теолога Романа Фишера (Roman Fischer) официра Аустријске војске у ђаконски чин. У својој пригодној пастирској беседи Епископ Пахомије захвалио се Епископу Андреју на позиву и могућности да узме учешће у обележавању овог великог јубилеја. Он је истакао сву важност деловања Цркве у дијаспори као обједињујућег фактора нашег расејаног народа. Црква се брине о сваком њеном члану већ 8 векова и њен задатак је да то чини и у будућности у својој мисији у отаџбини и у расејању. После литургијског славља свечаност је настављена за трпезом љубави коју је за госте уприличио домаћин, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Господин Андреј. Свечаном литургијском слављу присуствовали су господин др Марко Николић, представник Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, госпођа Наталија Милатовић, представница Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Републике Србије те бројни други угледни гости из отаџбине и расејања. Овим литургијским слављем завршено је обележавање 8 векова аутокефалности Српске православне Цркве у организацији Епархије аустријско-швајцарске и СПКД ”Просвјета” из Беча. Целокупном нашем црквеном бићу остаје да и у временима која долазе шире мисију Речи Господње на славу Божију а на спасење наше. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  15. Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Извор: Радио Светигора
  16. У Епископском двору у Врању, на дан Светог Јована Златоустог, 26. новембра 2019. године одржан је састанак Програмског савета за организацију Међународног научног скупа Преподобни Прохор Пчињски – 950 година у српском народу, којим је председавао Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. На састанку су усвојене тематске целине за Међународни научни скуп који треба да се одржи од 11. до 13. јуна 2020. године у манастиру Преподобног Прохора Пчињског: Ктитори манастира Преподобног Прохора Пчињског, Монаштво у доба Преподобног Прохора Пчињског, Монаштво и игумани манастира Преподобног Прохора Пчињског, Преподобни Прохор Пчињски и светитељи Православне Епархије врањске, Свети отац Прохор Пчињски у народном животу и предању, Манастир Преподобног Прохора Пчињског у историји, науци, култури, књижевности и медицини кроз векове, Литургијски живот, архитектура, сликарство и уметност манастира Преподобног Прохора Пчињског, Историјска сведочанства о манастиру Преподобни Прохор Пчињски, Језик и говори у долини Пчиње. На седници је разматран предлог учесника Међународног научног скупа, као и предлог термина за пријаву тема и достављање радова, као и друга организациона питања. За секретаре Програмског савета именовани су: архимандрит мр Методије (Марковић), намесник манастира Преподобног Прохора Пчињског; др Драгољуб Марјановић, научни сарадник Филозофског факултета у Београду; и г. Ненад Радуловић, асистент на Филозофском факултету у Нишу. Извор: Епархија врањска
  17. Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар View full Странице
  18. Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар
  19. Његово Блаженство Растислав, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, 18. новембра 2019. г. молитвено је обележио седам година своје архијерејске службе. Растислав или Ростислав, познат и као Свети Растислав, био је други познат моравски владар (846-880.г.). На његов предлог, византијски цар Михаило III послао је 863. г. двојицу браће Кирила и Методија у Моравску ради проповедања православне вере. Растислава је ова Црква прибројала сабору светих 1994. године. Митрополит Растислав (на крштењу Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снини, у Словачкој. Пошто је завршио основну школу (1992) и гимназију (1996), дипломирао је на Православном богословском факултету Прешовског универзитета 2002. г. на тему „Тајна смрти“. Провео је четири месеца на Аристотеловом универзитету у Солуну, а боравио је и у манастиру Свете Теодоре у Солуну. За јерођакона га је рукоположио блаженопочивши митрополит Николај 7. септембра 2003, а 22. септембра 2003. за јеромонаха рукоположио га је у прешевској Саборној цркви Светог Александра Невског архиепископ Хајновке, а у присуству Његовог Блаженства митрополита Николаја и архиепископа Јана. Децембра 2003. постављен је за духовника сиротишта Светог Николаја Мириклијског у месту Медзилабође. Сарађивао је са васпитачима око провођења основних хришћанских начела у животу деце која су имала духовне и менталне проблеме. Од те деце у сиротишту двоје њих је почело да студира богословље на прешевском Богословском факултету. Овде је основао омладински хор Светог Апостола Андреја 2008. године. Малу схиму је примио 6. октобра 2012. у манастиру Полагања ризе Пресвете Богородице у Комарну добивши име Растислав. Замонашио га је Преосвећени епископ Тихон, епископ Комарна. За игумана је унапређен 7. октобра 2012. године. За архиепископа прешовског хиротонисан је 18. новембра 2012. у Саборној цркви Светог Александра Невског у Прешову. Њега је Општа скупштина ове Цркве изабрала 11. јануара 2014. за предстојатеља Православне Цркве у Чешким земљама и Словачкој. Устоличен је 9. фебруара 2014. године. Блажењејши Растислав настоји да унапреди пастирски рад и ојача богослужбени живот у Цркви. Много се трудио на решавању проблема насталих после одступања са престола његовог претходника. Члан је Наставно-научног савета Православног богословског факултета Прешовског универзизета, над којим према Уредби врши канонски надзор. Иначе, због свог активног доприноса појединим црквеним догађањима, он ужива леп углед у друштву и члан је појединих организација. Одлично говори руски и грчки, а служи се српским, немачким, енглеским и пољским језиком. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Вечерњом службом у Саборном храму посвећеном Сабору Светих Архангела у Нишу и Свечаном академијом у Светосавском дому, започела је централна прослава 200 година од изградње овог вољеног нишког храма, у суботу, 16. новембра 2019. године. Вечерњом службом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Г. Давид, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија. Нешто касније у Светосавском дому у порти Саборне цркве у Нишу одржана је Свечана академија у част 200 година малог Саборног храма. Након дочека Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја академија је започела химном "Боже правде" коју је извела Нишка црквена певачка дружина "Бранко", предвођена г-ђом Саром Цинцаревић. Потом је приказан документарни филм о малом Саборном храму, за који су сценарио написали ђакон Далибор Мидић и г-ђа Марина Милутиновић. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је свечано отворио академију, одржавши пре тога надахнуту беседу о двеста година дугој историји Саборног храма Светих Архангела у Нишу. Преосвећени Владика је заблагодарио свима који су на било који начин и у било којој мери допринели да овај храм буде комплетно обновљен у протекле две године. Учешће у програму академије узели су и Дечји омладински црквени хор „Бранко“ из Ниша, предвођен диригентом Јованом Микић, г-дин Бранимир Стошић, певач врањских изворних песама, глумци г-ђа Јелена Лугоња, г-дин Мирослав Ђорђевић, г-дин Драган Тричковић, г-дин Миодраг Мики Јовић и г-дин Стефан Младеновић, г-ђа Драгана Молес, оперска певачица, г-ђа Марина Милутиновић, г-дин Марко Радојковић и наратори г-ђа Емилија Радмиловић и г-дин Ивица Џунић. Свечаној академији присуствовали су: Патријарх српски Господин Иринеј, Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ милешевски Г. Атанасије, Епископ крушевачки Г. Давид, Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије, високопреподобни архимандрит Методије (Марковић), игуман манастира Хиландара, г-дин Едвин Сугарев, генерални конзул Републике Бугарске, представници Одреда Жандармерије у Нишу, г-ђа Драгана Сотировска, начелница Нишавског округа, г-дин Дарко Булатовић, градоначелник Ниша, председници нишких градских општина, проф. др Драган Антић, ректор универзитета у Нишу, свештенство и монаштво Епархије нишке, али и других Епархија СПЦ, као и уважени гости из земље и иностранства. Захваљујући Православној Епархији нишкој и братству Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, верни народ широм наше земље и света могао је да прати видео пренос Вечерње службе и Свечане академије путем Јутјуб канала Православне Епархије нишке, а видео записе можете прегледати ОВДЕ. Извор: Епархија нишка
  21. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Трибина „800 година аутокефалности Српске Православне Цркве“ одржана је у понедељак, 11. новембра 2019. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана. Звучни запис трибине Учесници трибине били су мр Петар Ђурђев, историчар, и протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. На дан празновања храмовне славе, 14. новембра 2019. године, биће одржана централна славска свечаност: света Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, а Епископ мохачки г. Исихије узеће учешће на вечерњем богослужењу, које ће бити служено на дан храмовне славе од 18 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...