Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'година'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 199 results

  1. Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну. Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов. Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО. Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве. Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.
  2. Верским обредом и полагањем цвећа на споменик у Земунском парку припадници Ратног ваздухопловства и ПВО данас су обележили тридесетогодишњицу страдања посаде транспортног авиона који се 12. децембра 1988. године срушио у Јерменији. Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну. Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов. Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО. Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве. Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији. View full Странице
  3. Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Звучни запис емисије
  4. Сутра се навршава 27 година од убиства српске породице Зец у Загребу, коју су ликвидирали припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, под командом Tомислава Мерчепа, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас Они су 7. децембра 1991. године ликвидирали Михајла Зеца /38/, његову супругу Марију /36/ и њихову дванаестогодишњу кћерку Александру. По Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић је наредио припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима. Приликом привођења, око 23.00 часа, испред његове куће у Пољаничкој улици на Tрешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бијега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћер Александру. Суљић их је најприје одвео у хотел „Панорама“, а одатле на Сљеме гдје их је побио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да лешеве баце у јаму за смеће и затрпају. Неколио дана послије ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Преостало двоје дјеце породице Зес, Гордана и Душан, успјели су преживјети, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама, наводи се у саопштењу. Убице породице Зец су убрзо пронађене и ухапшене, а у преткривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на мјесто гдје су закопали жртве. За дјело за које су били пријављени прије саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у предкривичном поступку. Међутим, по расвјетљавању злочина, дјело се преквалификује, а починиоци се, по савјету адвоката, у истрази бране ћутањем, због чега се претходни искази као незаконити изузимају из списа, а поступак се обуставља „у недостатку доказа“. Хрватска влада је, под притиском међународне заједнице, у априлу 2004. године донијела одлуку да дјеци убијених Михајла и Марије Зец, Гордани и Душану, додијели износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малољетници остали без родитеља и без икаквих средстава за живот. Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Tомислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а Хрватске стациониране у Пакрачкој Пољани и на Загребачком велесајму и савјетника у истом министарству, на пет година и шест мјесеци затвора. Осуђен је због тога што „није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“, а међу убијенима су наведена и имена Михајла, Гордане и Александре Зец. Из чињеничног описа пресуде изостављено је 20 жртава за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао. Пресудом из фебруара 2017. године, Врховни суд је преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на седам година затвора, коју, умјесто у затворској ћелији, повремено „издржава“ у елитној бањи Крапинске топлице. http://jadovno.com/navrsava-se-27-godina-od-ubistva-srpske-porodice-zec-u-zagrebu/?fbclid=IwAR1OSCfB9PKX6UnEvWYhxuAT1VhHqE-7TAl0zRyGv5zY_WBR5Wj14EYpjcA#.XAlykVVKjGh
  5. ризница богословља

    Најава: Хиљаду година Призренске епархије

    Свечаност обележавања хиљадугодишњег јубилеја од првог писаног спомена Призренске епархије у првој хрисовуљи византијског цара Василија II биће одржана у царском Призрену 15. и 16. децембра 2018. Ова информација је у форми позивног писма, које је потписао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г.Г. Теодосије, објављена на Фејсбук страни Српске православне богословије Св. Кирила и Методија у Призрену. У суботу 15. децембра вечерња служба се служи у цркви Богородице Љевишке, са почетком у 16 сати. Предавање епископа Атанасија Јевтића под називом „Хиљаду година Призренске епархије“ биће одржано у Призренској богословији истог дана у 17 сати. Сутрадан, у недељу 16. децембра, Света Литургија се служи у Саборном Храму Светог Великомученика и Победоносца Георгија у 9 часова. Извор: Радио Глас
  6. На данашњи дан (5. децембар) 2008 године уснуо је у Господу Патријарх московски и све Русије Алексеј II (Ридигер Алексеј Михајлович).
  7. О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.
  8. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl
  9. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла 25 угледних Пољака 20. века, између њих православног свештеника и војника, Шимона Федороњко. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl View full Странице
  10. Ромејац

    100 година од ослобођења Сарајева

    Вијек од ослобођења Сарајева Навршено је 100 година од уласка српске војске под командом војводе Степе Степановића у Сарајево, чиме је симболично окончана, четири деценије дуга, аустроугарска окупација БиХ. Позив српској војсци да дође, упутила је новоформирана Народна влада у Сарајеву, гдје данас нема ни трагова овог значајног датума. Када је 6. новембра 1918. године, обалом Миљацке промарширала Друга армија Војске Краљевине Србије под командом Степе Степановића, дочекана је као ослободилачка, као вјесник слободе за православце, католике, муслимане након вјекова туђег јарма, каже Александра Костовић, историчар из Источног Сарајева. - Након што су нове власти то тражиле да српска војска уђе у БиХ, она улази без борби. За разлику од 1914. када након побједа на Церу и Колубари стиже пред Сарајево, овај пут долази без борби и улази у град, дочекана са једним одушевљењем, како становништва тако и водећих личности тог времена - прича Костовић. Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга". - Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа - рекао је тада Чаушевић, реис улема ИЗ у БиХ. Вијек послије, власт у Сарајеву о уласку војске Краљевине Србије говори као о преврату и успостављању "српске власти" којом је почео прогон муслимана. Нема ни помена славног војводе Степе Степановића и жртава које је српски народ поднио за ослобађање од туђинаца. Од 1919. до посљедњег рата, с прекидом током њемачке окупације у Другом свјетском рату, сарајевска улица носила је назив "Обала војводе Степе Степановића", команданта српске војске која је ослободила Сарајево. Српски војвода данас је уступио мјесто Кулину бану. Као што се свјесно прећуткује свечани дочек српских трупа у Сарајеву, тако се занемарује историјска истина да је БиХ у јесен 1918, након слома Аустроугарске, била на ивици уједињења са Краљевином Србијом. - 42 од укупно 54 среза у БиХ проглашавају директно уједињење са Србијом, не питајући уопште за мишљење Народну владу у Сарајеву. Срез Фоча 3. децембра проглашава уједиње са Србијом. Житомислић, Јабланица... бањалучко вијеће је такође прогласило уједињење са Србијом -истиче Драга Мастиловић, историчар из Источног Сарајева. Ипак, умјесто уједињења са матицом, српски политичари из БиХ прихватају магловиту идеју југословенства, што ће се касније показати као мајка свих грешака, плаћена милионама жртава, губитком територије и националне свијести. У супротном, данас би војвода Степа Степановић и даље имао своју улицу у Сарајеву. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=315602
  11. Тренутак формалног чина ослобођења и предаје српске Боке Краљевини Србији. Аустроугарски подмаршал Хоусек, командант ратне луке Бока Которска, испред хотела "Бока" у Херцег Новом, предаје управу над Боком потпуковнику Српске војске Светиславу Т. Симовићу. Након потписивања предаје двојица званичника излазе из хотела док Новљани радосно кличу “а градска музика свира ‘Боже Правде’" (7. новембар 1918)... Томо Крстов Поповић, управитељ Српске поморске закладне школе у Херцег Новом описује тренутак ослобођења српског мора: “...По томе музика – ту пред аустријским официрима! – засвира српску химну коју народ саслуша побожно гологлав и сузнијем очима од радости. А бијаше около наоколо мноштво народа све прекрилило, да се од силнога свијета нигдје није могло приступити. Све ово изгледаше нам као сан, нипошто јава, нарочито гледајући, како се све ово, послије дојучерашње аустријске строгости, све врши пред ц. и к. аустријским официрима, који на глас српске химне стоје укочени, салутирајући по војнички са руком на сљепочници. У овом неисказаном одушевљењу омладина подиже на рукама потпуковника Симовића, те га у заносу раздрагани понесе тако около свега града“. А ево како се тога дана сећао потпуковник Симовић (његово писмо чува се у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови): “У Херцегновом (7. новембра) чекало ме је пријатно изненађење. На пристаништу су нас дочекали претседник општине уважени г. Гојковић са неколико особа, који су нас братски поздравили и загрлили. Потом смо са спроводником сели у аутомобил и кренули у варош. Пут од пристаништа до хотела 'Боке' био је 'окићен' масом света, који су нас поздрављали и бацали на нас цвеће. Одвезли су нас право у команду Ратне луке Боке Которске, садањи хотел 'Бока'... Одмах за нама у дворану за пријем дошао је командант Ратне луке подмаршал Хоусек са штабом... У то време чули су се споља звуци музике, која је свирала српску химну. Одмах затим у дворану је ступио марински официр – поручник фрегате Бабић и на немачком језику обратио се подмаршалу: 'Екселенцијо, народ је свечано дошао да поздрави српскога команданта и моли да српски командант изађе, јер ће у противном светина продрети у дворану.' Подмаршал нас је замолио да изађемо. Кад смо се појавили на улазним вратима хотела 'Боке' били смо најбурније поздрављени (ова фотографија, начињена управо у том тренутку, чува се у Завичајном музеју у Херцег-Новом). Кад је се утишало клицање, одржао је поздравни говор римокатолички бискуп из Котора, пресветли господин Учелини, прво на српском језику српском команданту и ослободилачкој Српској војсци, почињући свој говор са 'Драги брате'... После њега поздравили су нас врло лепим и патриотским говорима: претседник општине г. Гојковић, претседник Сокола г. Јово Секуловић и у име омладине г-ца Даница Обрадовић... После овога хтели смо се вратити у дворану, где смо били позвани на закуску код подмаршала Хоусека, али нас је омладина дограбила и на рукама пронела кроз варош...“ Сто година касније црногорски премијер изјавио је како тврдња да је српска војска 1918. године ОСЛОБОДИЛА Боку Которску од аустроугарске окупације представља „фалсификовање историје које се неће дозволити“ (25. априла 2018). Док је фантомска организација “Црногорски покрет“ утврдио да је српска војска (у којој је притом било више од 500 добровољаца Бокеља који су прошли Албанску голготу и учествовали у пробоју Солунског фронта) у Боку дошла као ОКУПАТОР...
  12. ризница богословља

    Сремски Карловци: 260 година Саборне цркве

    Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. Музеј града Новог Сада и Епархија сремска припремили су изложбу и поклонили је како карловчанима, тако и свим људима који воле уметност, специфичност и свештеност ове цркве. Аутор изложбе је др Гордана Петковић, музејски саветник. Вече је почело певањем тропара Светом Николи, небеском зашитнику Саборне цркве, које је извео Дечији хор Саборне цркве Слаткопојци. Потом је Мешовити хор Саборне цркве Свети Арсеније Сремац отпевао Богородице Дјево, молитву у част Пресветој Богомајци, која је чинила и чини велика чуда кроз своју чудотворну икону у Саборној цркви. Програм је водила проф. др Зорица Ратков Квочка, професор књижевности у Карловачкој гимназији. На самом почетку се, великом броју окупљених у свечаној сали Патријаршијског двора, обратила гђа Олга Магловски, заменица директора Музеја града Новог Сада, да би се после ње окупљенима обратио и настојатељ Саборне цркве протојереј мр Јован Милановић следећим речима: -Митрополит Павле Ненадовић, у своје време, гледајући на оштећени и урушени стари храм Светог Николаја и истовремено прозирући у будућност, сећајући се дивних речи Светог Максима Исповедника и других светитеља Цркве Христове да је сваки храм место сусрета неба и земље, оснажио се да покрене један невероватан подухват, а то је да подигне храм који ће наставити да буде управо то - небо на земљи. Истовремено имајући свест о томе да се храм не зида и не гради само вертикално него и хоризонтално међу људима и да представља тековину опстајања и постојања једног народа и чини да из овог времена прелази у вечност, из пролазног у непролазно, велики митрополит Павле Ненадовић је упркос ратовима, борбама, немаштини и недаћама, као и страховима у осиромашеном српском народу, од милион комада опеке изидао храм који је изидао милионе душа православних хришћана, Срба и осталих, и који је био и остао стожер православља на овим просторима северно од Саве и Дунава... -Вечерас смо се сабрали овде у Патријарашком двору, да сагледамо величанство и величину Саборне цркве, а што се не огледа само у предметима који су изложени и који обновљени, сијају и блистају. Њено величанство чини и то што у њој и данас столује наследник епископа и митрополита православних и српских: Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, патријараха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, и наследник Светога Саве, Преосвећени Епископ сремски г. Василије. Величину чини и то што су сви предмети овде изложени, трудом и иждивенијем, како су тада говорили, свештенства побожнога а народа благочестивога, скупљани, прилагани, доношени и даривани Светониколајевском храму у Сремским Карловцима, казао је, између осталог, отац Јован Милановић. Ауторка изложбе др Гордана Петковић је казала да је изложба организована поводом два јубилеја: 260 година од почетка градње Саборне цркве и 40 година владичанске службе Епископа сремског г. Василија, чији се резултати најбоље виде на пољу уређења фрушкогорских манастира. За идеју и подршку у реализовању ове изложбе, ауторка се захвалила оцу Јовану Милановићу као и установама: Музеју Града Новога Сада и њиховим конзерваторима Тамини Кесић и Иштвану Печкају Ковачу; Галерији Матице српске и директорки Тијани Палковљевић, као и Музеју Српске Православне Цркве и директору ђакону Владимиру Радовановићу. Међу изложеним предметима свакако треба истаћи копију иконе Господа Исуса Христа са иконостаса Саборне цркве у величанственом монументалном раму, као и икону Светог Николе у браконом раму са српским националним грбом. Приликом конзервирања иконе Светог Николе је у унутрашњем делу рама откривена футрола са брижљиво чуваних 20 руских копејки из 1856 године. Претпоставља се да је мајстор дрворезбарства оставио као знак своје мале жртве, поред труда, и ову копејку не би ли га Господ споменуо у Своме Царству. Изложбу је отворио Епископ сремски г. Василије рекавши између осталог: -Ми смо један мали народ који је изродио толики број великана да често пута и не умемо да одамо одговарајуће поштовање, захвалност и жртву људима који су подигли оно што Сремски Карловци и данас имају, и што у Српској Православној Цркви и српском народу представљају. Посебно ми је драго да, захваљујући оцу проти Јовану и гђи Гордани Петковић, ауторки изложбе, и свим неимарима, данас један сегмент блага могу да виде наша деца и сви који су се сабрали. Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници републичке и покрајинске власти: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу и односе са верским заједницама, као и бројно свештенство и монаштво: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетег, протојереј Кирил Татарка из Епархије за Мађарску Руске Православне цркве, протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, ректор Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима и ученицима, ректори Богословије у пензији протојереји-ставрофори Марко Шпановић и Душан Петровић, свештенство сремскокарловачко и Епархије бачке, представници институција који су безрезервно помагали да се одржи име и достојанство Саборне цркве. Треба истаћи да је Православна омладинска заједница свом архипастиру уручила букет од 40 ружа за 40 година самопрегорне архијерејске службе, а да је свој поклон Епископу као и послужење за све присутне припремило Коло српских сестара које већ три деценије помаже како Саборној цркви, тако и свим сремскокарловачким црквама. На изложби су представљени репрезентативни предмети из Саборне Светониколајевске цркве: старе богослужбене књиге, иконе, антиминси, свештеничке одежде и богослужбени предмети. Оно што представља особеност ове изложбе, јесте што је по први пут после готово сто година из свих институција државе и Цркве, на једном месту поново сакупљено наслеђе Саборне цркве. Издвојићемо само неке од изложених предмета: Четворојеванђеље штампано у Москви 1669. године у сребрном окову; Четворојеванђеље из 1748. године; Јеванђеље из 1909, дар Милане и Владимира Николића, чувеног архитекте у спомен на родитеље; антимис митрополита Павла Ненадовића од 4. маја 1759. из Музеја Српске Православне Цркве и антиминс истог Митрополита из Саборне цркве (1750), антиминси патријараха Димитрија Павловића (1923. Саборна црква) и Гаврила Дожића (око 1938. Саборна црква). Ту су и свештенички одевни предмети углавном из 18. и 19. века; дарохранилнице, дикирије, трикирије, чираци, неколико икона Василија Романовића из 18. века и много другога. Посебан раритет ове изложбе чине антиминс митрополита Исаије Ђаковића, као и део звона „Бимба“, највећег звона Саборне цркве (преко 2 тоне) које су аустријске злочиначке власти разбиле 1917. године, пред сам крај Првог светског рата, са циљем да набаве олово за топовску ђулад (O tempora, o mores!). Темељи Саборне цркве у Сремским Карловцима освећени су 7. маја 1758. године на месту некадашње, старе цркве која је срушена. Саборна црква је подигнута према пројектима насталим највероватније у Бечу; аутори барокног иконостаса били су Арсеније Марковић, дрворезбар и сликари Теодор Крачун и Јаков Орфелин. На карловачком тргу Саборна црква Светог Николаја својим неокласицизмом и барокним стилом и лепотом сведочи величину и значај Карловачке митрополије, која је окупљала православне Србе у Хабзбуршком царству некада. Данас Саборна црква окупља православне на молитву, а друге народе да се кроз њу и њену лепоту и јединственост упознају са богатим и дивним наслеђем нашег народа. У Саборној цркви су хиротонисани готово сви карловачки митрополити и патријарси, као и сви епископи Митрополије.Торжественим Литургијама отварани су српски народно-црквени сабори, обележени су улазак српске војске 1918. и проглашење Српске Патријаршије 1920. године. Овде су савршаване свете тајне крштења, венчања, као и заупокојене Литургије архијерејима Српске Цркве, директорима и професорима Карловачке Гимназије и Богословије, њиховим добротворима, знаним и незнаним Карловчанима. Саборна црква је била, остала и биће симбол српске и православне преданости и истрајности. Извор: Српска Православна Црква
  13. Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. Музеј града Новог Сада и Епархија сремска припремили су изложбу и поклонили је како карловчанима, тако и свим људима који воле уметност, специфичност и свештеност ове цркве. Аутор изложбе је др Гордана Петковић, музејски саветник. Вече је почело певањем тропара Светом Николи, небеском зашитнику Саборне цркве, које је извео Дечији хор Саборне цркве Слаткопојци. Потом је Мешовити хор Саборне цркве Свети Арсеније Сремац отпевао Богородице Дјево, молитву у част Пресветој Богомајци, која је чинила и чини велика чуда кроз своју чудотворну икону у Саборној цркви. Програм је водила проф. др Зорица Ратков Квочка, професор књижевности у Карловачкој гимназији. На самом почетку се, великом броју окупљених у свечаној сали Патријаршијског двора, обратила гђа Олга Магловски, заменица директора Музеја града Новог Сада, да би се после ње окупљенима обратио и настојатељ Саборне цркве протојереј мр Јован Милановић следећим речима: -Митрополит Павле Ненадовић, у своје време, гледајући на оштећени и урушени стари храм Светог Николаја и истовремено прозирући у будућност, сећајући се дивних речи Светог Максима Исповедника и других светитеља Цркве Христове да је сваки храм место сусрета неба и земље, оснажио се да покрене један невероватан подухват, а то је да подигне храм који ће наставити да буде управо то - небо на земљи. Истовремено имајући свест о томе да се храм не зида и не гради само вертикално него и хоризонтално међу људима и да представља тековину опстајања и постојања једног народа и чини да из овог времена прелази у вечност, из пролазног у непролазно, велики митрополит Павле Ненадовић је упркос ратовима, борбама, немаштини и недаћама, као и страховима у осиромашеном српском народу, од милион комада опеке изидао храм који је изидао милионе душа православних хришћана, Срба и осталих, и који је био и остао стожер православља на овим просторима северно од Саве и Дунава... -Вечерас смо се сабрали овде у Патријарашком двору, да сагледамо величанство и величину Саборне цркве, а што се не огледа само у предметима који су изложени и који обновљени, сијају и блистају. Њено величанство чини и то што у њој и данас столује наследник епископа и митрополита православних и српских: Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, патријараха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, и наследник Светога Саве, Преосвећени Епископ сремски г. Василије. Величину чини и то што су сви предмети овде изложени, трудом и иждивенијем, како су тада говорили, свештенства побожнога а народа благочестивога, скупљани, прилагани, доношени и даривани Светониколајевском храму у Сремским Карловцима, казао је, између осталог, отац Јован Милановић. Ауторка изложбе др Гордана Петковић је казала да је изложба организована поводом два јубилеја: 260 година од почетка градње Саборне цркве и 40 година владичанске службе Епископа сремског г. Василија, чији се резултати најбоље виде на пољу уређења фрушкогорских манастира. За идеју и подршку у реализовању ове изложбе, ауторка се захвалила оцу Јовану Милановићу као и установама: Музеју Града Новога Сада и њиховим конзерваторима Тамини Кесић и Иштвану Печкају Ковачу; Галерији Матице српске и директорки Тијани Палковљевић, као и Музеју Српске Православне Цркве и директору ђакону Владимиру Радовановићу. Међу изложеним предметима свакако треба истаћи копију иконе Господа Исуса Христа са иконостаса Саборне цркве у величанственом монументалном раму, као и икону Светог Николе у браконом раму са српским националним грбом. Приликом конзервирања иконе Светог Николе је у унутрашњем делу рама откривена футрола са брижљиво чуваних 20 руских копејки из 1856 године. Претпоставља се да је мајстор дрворезбарства оставио као знак своје мале жртве, поред труда, и ову копејку не би ли га Господ споменуо у Своме Царству. Изложбу је отворио Епископ сремски г. Василије рекавши између осталог: -Ми смо један мали народ који је изродио толики број великана да често пута и не умемо да одамо одговарајуће поштовање, захвалност и жртву људима који су подигли оно што Сремски Карловци и данас имају, и што у Српској Православној Цркви и српском народу представљају. Посебно ми је драго да, захваљујући оцу проти Јовану и гђи Гордани Петковић, ауторки изложбе, и свим неимарима, данас један сегмент блага могу да виде наша деца и сви који су се сабрали. Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници републичке и покрајинске власти: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу и односе са верским заједницама, као и бројно свештенство и монаштво: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетег, протојереј Кирил Татарка из Епархије за Мађарску Руске Православне цркве, протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, ректор Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима и ученицима, ректори Богословије у пензији протојереји-ставрофори Марко Шпановић и Душан Петровић, свештенство сремскокарловачко и Епархије бачке, представници институција који су безрезервно помагали да се одржи име и достојанство Саборне цркве. Треба истаћи да је Православна омладинска заједница свом архипастиру уручила букет од 40 ружа за 40 година самопрегорне архијерејске службе, а да је свој поклон Епископу као и послужење за све присутне припремило Коло српских сестара које већ три деценије помаже како Саборној цркви, тако и свим сремскокарловачким црквама. На изложби су представљени репрезентативни предмети из Саборне Светониколајевске цркве: старе богослужбене књиге, иконе, антиминси, свештеничке одежде и богослужбени предмети. Оно што представља особеност ове изложбе, јесте што је по први пут после готово сто година из свих институција државе и Цркве, на једном месту поново сакупљено наслеђе Саборне цркве. Издвојићемо само неке од изложених предмета: Четворојеванђеље штампано у Москви 1669. године у сребрном окову; Четворојеванђеље из 1748. године; Јеванђеље из 1909, дар Милане и Владимира Николића, чувеног архитекте у спомен на родитеље; антимис митрополита Павла Ненадовића од 4. маја 1759. из Музеја Српске Православне Цркве и антиминс истог Митрополита из Саборне цркве (1750), антиминси патријараха Димитрија Павловића (1923. Саборна црква) и Гаврила Дожића (око 1938. Саборна црква). Ту су и свештенички одевни предмети углавном из 18. и 19. века; дарохранилнице, дикирије, трикирије, чираци, неколико икона Василија Романовића из 18. века и много другога. Посебан раритет ове изложбе чине антиминс митрополита Исаије Ђаковића, као и део звона „Бимба“, највећег звона Саборне цркве (преко 2 тоне) које су аустријске злочиначке власти разбиле 1917. године, пред сам крај Првог светског рата, са циљем да набаве олово за топовску ђулад (O tempora, o mores!). Темељи Саборне цркве у Сремским Карловцима освећени су 7. маја 1758. године на месту некадашње, старе цркве која је срушена. Саборна црква је подигнута према пројектима насталим највероватније у Бечу; аутори барокног иконостаса били су Арсеније Марковић, дрворезбар и сликари Теодор Крачун и Јаков Орфелин. На карловачком тргу Саборна црква Светог Николаја својим неокласицизмом и барокним стилом и лепотом сведочи величину и значај Карловачке митрополије, која је окупљала православне Србе у Хабзбуршком царству некада. Данас Саборна црква окупља православне на молитву, а друге народе да се кроз њу и њену лепоту и јединственост упознају са богатим и дивним наслеђем нашег народа. У Саборној цркви су хиротонисани готово сви карловачки митрополити и патријарси, као и сви епископи Митрополије.Торжественим Литургијама отварани су српски народно-црквени сабори, обележени су улазак српске војске 1918. и проглашење Српске Патријаршије 1920. године. Овде су савршаване свете тајне крштења, венчања, као и заупокојене Литургије архијерејима Српске Цркве, директорима и професорима Карловачке Гимназије и Богословије, њиховим добротворима, знаним и незнаним Карловчанима. Саборна црква је била, остала и биће симбол српске и православне преданости и истрајности. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Навршило се више од века, тачно стодесет година од како је у нас уведена голубија пошта. Прилика је да се нешто каже од томе догађају који је утемељио почетак организовања ваздухопловства у Српској војсци. Како је то ишло, где смо били у односу на свет, да ли смо пратили трендове и били у току, у то време савремених токова, ко су људи који су обавили тај историјски задатак. Све је почело још крајем 1902. и почетком 1903. године, када се Коста Милетић вратио са школовања у Русији и међу пројектима које је одмах почео да ради, а у циљу увођења ваздухопловства у Српску војску, голубијој пошти дао веома важнo местo. То је био ембрион ваздухопловства у нас, прва конкретна ваздухопловна служба у Српској војсци. Коста Милетић је, несумњиво, њеном настанку и развоју дао највећи допринос, што се најбоље види са вековне дистанце од 110 година. Питање голубије поште у српској војсци присутно је од првих сазнања да се голубови писмоноше успешно користе за одржавање везе, и иксустава о томе, која је преносила војна и друга штампа. То је период од осамдесетих година XIX века па до почетка XX века. Иначе, познато је да се голубови писмоноше (па и неке друге птице) користе за везу (пренос порука и поште) од најстаријих времена. Докази о употреби голубова у војне сврхе стари су око две хиљаде година, pо њима је Јулије Цезар у рату са Галима први користио те птице за преношење порука. Са развојем војне организације и модернизацијом војне технике, као и потребом за брзим преносом информација, многе војске европских држава уводе голубију пошту, као саставни део система веза и новонастајућих ваздухопловних формација. Премијерна широка примена голубова писмоноша забележена је у француско-пруском рату 1870-71. године, када су таквим методом везе остварени изванредни резултати. Касније су, поред Француза и Немачка, Русија, Италија и друге државе формирале јединице (станице) голубије поште. Крајем XIX века Француска је била водећа сила са разрађеном мрежом станица голубије поште и способношћу да задовољи потребе одржавање везе голубовима на дужи временски период. У француским војним круговима владало је живо интересовање за коришћење голубова писмоноша у војним активнoстима, посебно у извиђачким задацима. У Немачкој је питање увођења голубије поште постављено 1871. године, а 1874. године организована је мрежа станица голубије поште, које се формирају као мале, средње и велике. У Аустрији је 1875. године установљен војни голубарник у Коморану, а 1882. године и у Кракову, планирано је да се голубарници успоставе у свим пограничним тачкама царевине. У то време у Енглеској су војни голубарници успостављени само у неким прибрежним (граничним) местима, а за шире ангажовање рачунало се на цивилне голубове и голубарнике. У Италији је први велики голубарник установљен 1876. године у Анкони, а други 1879. године у Болоњи. У Шпанији је 1879. године установљен први војни голубарник у Гвадолору, а у то време поред централне станице голубије поште у Мадриду и пет помоћних (етапних) станица, било је још 18 станица у пограничним и прибрежним местима. У Португалији је постојала централна станица голубије поште у Лисабону и још 12 на разним пограничним тачкама. У Шведској је постојао један голубарник установљен 1886. године. У Данској нису постојали војни голубарици, али се у случају рата рачунало на ангажовање цивилних. У Белгији је у то доба постојао један војни голубарник у Анверсу, али су војне власти рачунале да се у случају потребе могу ангажовати голубови писмоноше из разних голубарских удружења. Страна гледања на употребу голубова писмоноша и искуства у вези њиховог коришћења у пракси веома брзо су допирала до српске војске, па су се у војној и другој штампи појављивали чланци о томе. За потребе голубије поште одабирали су се расни голубови летачи. Линије ваздушне поште се пројектује распоредом пара голубова на крајње тачке, тако да се сваки голуб враћа непогрешиво у свој матични голубарник. Голубови захваљујући „инстикту гнезда“ имају изванредан систем навигације. Депеше које носе голубови, пишу се на танком папиру, умањене или микрофилмоване, и причвршћују за тело птице на више начина: лаки метални прстен око ноге; минијатурна курирска торбица око врата, или (код нас заговарано) смештај депеше у шупљи комад одсеченог гушчијег пера која се причвршћује на репна пера голуба писмоноше. У јединицама, голубови су ношени у специјалним кавезима у које су голубови могли само да уђу, али не и да изађу (посебни отвор – вратанца - кликет). Реализација идеје о увођењу голубије поште у Срску војску почела је после повртака Косте Милетића са школовања у Русији. Он је тамо у голубијој станици Ваздухопловног образовног центра Волково поље код Санкт Петербурга завршио обуку за рад са голубовима, формирање станица голубије поште, руковођење радом и примемну поште у пракси. По повратку у Србију он је поднео детаљне извештаје о свом боравку у Русији, посебно о оним стварима које су биле интересантне за примену у Српској војсци. Као што је већ речено, Коста Милетић је одмах по повртаку са школовања урадио предлог за формирање Голубије поште. О том пројекту је вођена дискусија на седницама инжињеријских и других стручњака – официра у Генералштабу, а након тога је урађен предлог или пројекат правила голубије поште 1902-1903. године. Тај пројекат није пронађен и немамо увида у његов садржај, Шта је даље било не зна се али је активност на том плану мировала, а Коста Милетић је узалудно покушавао да нешто покрене. На седницама Генералштабне комисије 1905. године одлучено је у оквиру целовитог „Програма наоружања наше војске инжињеријском спремом“ да се приступи устројству Голубије поште и да успостави једна централна станица. Међутим, све је остало на томе. Тек за време анексионе кризе 1908. године, када је паробродској станици у Обреновцу заплењена корпа са 17 голубова писмоноша (из војних голубијих станица Петроварадин, Коморан и Пешта), које је носио аустријски шпијун, одједном се дигла узбуна и наређено је да се хитно приступи формирању голубије поште у Српској војсци. Од министра војног ђенерала Степе Степановића, Коста Милетић је хитно добио задатак да прегледа заплењене голубове и да реферише о могућности да се исти голубови искористе за формирање српске голубије поште. Коста Милетић је реферисао министру војном да постоје добри изгледи да се брзо оформи голубија пошта. Ђенерал Степа је одмах наредио капетану Милетићу да из архива извади документацију и да се хитно штампају „Правила голубије поште“ и да се одмах крене са реализацијом програма за изградњу објеката, набавку голубова и потребних средстава. У октобру 1908. године одобрен је кредит за изграду станице голубије поште, па је Коста Милетић упућен у Ниш, где је Медошевцу почео изградњу објеката и формирање станице. Користио је заплењене аустријске голубове писмоноше, а за потребе рада на припремама и изградњи добио је потребан број војника и старешина. Убрзо је Минстар војни генерал Степа Степановић издао наређење (ФЂ 9286, од 5. новембра 1908. године, Службени војни лист број 31 од 13. новембра 1908. године, страна 585), а на основу Уредбе о формацији целокупне војске од 15. фебруара 1902. године, да се: 1) Устроји у Нишу Станица III реда Голубије поште по прописаном саставу. 2) Станица ће стајати непосредно под командантом II инжињеријског батаљона. 3) Станица ће почети да дејствује 20. овог месеца. Прва станица голубије поште III реда устројена је у Нишу, командир је био поручник Лазар Крстић, њега је обучио и увео у дужност капетан I класе Коста Милетић. Станица је почела са радом, изграђени су голубарници, почело је гајење и увежбавање голубова писмоноша, вршена је обука људства одређеног за рад у станици. Следеће, 1909. године, на Трупалском пољу у близини Ниша, подигнута је специјална зграда за потребе станице голубије поште. Следеће, 1910. године, почела је обука са младим голубовима, стационарно, јер није било покретних голубарника. Голубови из нишке станице су до јуна 1913. године, били извежбани за летење из правца Сукова, Ужица и Смедеревске Паланке. Са Суковске железничке станице, голубови су до Ниша стизали за један сат, а из Смедеревске Паланке и Ужица за два сата. Друга станица голубије поште III реда основана је У Пироту, 1911. године, а први командир био је поручник Ђорђе Бошковић. Голубови из те станице су до јуна 1913. године увежбани за одржавање везе између штаба у Пироту са утврђењима у околини. Голубарник је био смештен у пиротској касарни. Када је 24. децембра 1912. године формирана Ваздухопловна команда Српске војске у Нишу, у њен састав поред аеропланске ескадре, балонског одељења и водиничне централе ушла је и голубија пошта под командом потпоручника Драгољуба Марјановића. Српска војска током балканских ратова није употребљавала голубију пошту, премда су голубови били спремни. После Лазара Костића, на место команданта Прве (нишке) голубије станице, постављен је, 30. новембра 1913. године, потпоручник Велимир Цветковић, а њега је 29. маја 1915. године заменио потпоручник Драгољуб Марјановић. Током Првог светског рата коришћена је голубија пошта, бар током 1914. године. Познато је да су јединице Дринског одреда из састава Ужичке војске користили голубове за слање обавештења у Врховну команду у Нишу. Током повлачења преко Албаније у зиму 1915/16. године припадници станица голубије поште носили су са собом опрему и корпе са голубовима писмоношама. Они су успели да савладају бројна искушења и спасу драгоцене птице. Нишка и Пиротска голубија станица су се повукле са осталим српским јединицама на Крф. Коришћење голубова писмоноша је било веома интензивно на Солунском фронту, нарочито су их користили савезнички обавештајци убачени на окупирану територију. Након реорганизације српске војске и ваздухопловства на Солунском фронту у пролеће и лето 1916. године голубија пошта је интензивно коришћена у борбеним дејствима, а голубови су често били једина веза са поробљеном Отаџбином.
  15. Извор: Епархија бачка
  16. Извор: Епархија бачка View full Странице
  17. ризница богословља

    160 година Саборног храма у Врању

    Поред 160-годишњице Саборног храма Свете Тројице у Врању обележени су и јубилеји: 180 година од почетка рада на подизању првобитног храма Свете Тројице у Врању, 10 година од велике обнове Саборног храма и 140 година од ослобођења Врања од петовековног турског ропства. Поводи за светковање су бројни, а циљ један - да се подсетимо Врањанаца који су своје молитве, сузе, надања, очајања и веру уградили у сваки камен Саборног храма, као и да наставимо светлу традицију наших предака. Обележавање 160-годишњице од изградње и освећења Саборног храма Свете Тројице у Врању почело је 20. октобра 2018. године свечаном академијом у препуном Саборном храму. Академија, чији је аутор био г. Драган Тадић, одржана је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а под покровитељством Црквене општине Врање и старешине Саборног храма Високопреподобног Архимандрита г. Методија (Марковића). Академију су својим појањем отвориле монахиње из манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском и монахиња Јелена, намесница манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу. У културно-уметничком делу програма наступили су свештеник Арсеније Арсенијевић и теолог Небојша Мастиловић (група Пирг), Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања по диригентском управом Александре Савић, етномузиколог Ивана Тасић, као и наратори Мирољуб Стојчић, Марија Станковић и познати глумац Драган Станковић, који су изабраним текстовима представили богату историју и прилике у којима се налазио Саборни храм и цео врањски крај. Програм академије водио је свештеник Синиша Пиљановић. На крају академије, присутнима се обратио и Епископ врањски г. Пахомије, који је истакао не само личну радост, него радост и целе пуноће Епархије врањске и свих сабраних на академији поводом великог јубилеја. Епископ Пахомије је позвао присутне да следе пример својих предака који су преко уградње себе у свети Саборни храм градили и пут ка Царству Небеском, ка вечном животу. Велика годишњица, како за Епархију врањску, тако и за све житеље Врања, настављена је 21. октобра 2018. године литургијским сабрањем којим је у Саборном храму, у присуству великог броја верника, началствовао Епископ врањски г. Пахомије, уз саслужење свештеника Арсенија Арсенијевића, старешине Вазнесењске цркве у Београду, свештеника Бобана Стојковића, професора Српске православне богословије у Нишу, архимандрита Методија (Марковића), старешине Саборног храма у Врању, и бројног свештенства и монаштва Епархије врањске. После читања Јеванђеља, пригодном беседом верујућем народу обратио се свештеник Бобан Стојковић. По завршетку свете Литургије, епископ Пахомије је поздравио присутне вернике и честитао јубилеј. Епископ је благосиљао славски колач и жито који су припремљени поводом обележавања велике годишњице. После богослужења, у сали Црквене општине Врање трпезу љубави су припремили Црквена општина Врање, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија при Свеправославном друштву Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски и вероучитељи и катихете из Врања и околине. Прослави 160-годишњице од изградње Саборног храма Свете Тројице у Врању присуствовали су чланови Српско-руског удружења Крсни ход, који су на путу ка Грчкој, а у повратку са Косова и Метохије, вернима у Врању на поклоњење донели икону Светог цара Николаја Романова и Светог мученика кнеза Лазара Косовског. После трпезе љубави, епископ Пахомије је члановима Крсног хода даривао икону Светих сурдуличких мученика. Моштима Светих сурдуличких мученика, које је Епископ заједно са иконом даривао свештеницима Арсенију Арсенијевићу и Бобану Стојковићу, верници ће моћи да се поклоне и у Вазнесењској цркви у Београду, као и у цркви Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Извор: Српска Православна Црква
  18. Свечаном академијом и евхаристијским слављем обележено је 160 година од освећења храма Свете Тројице у Врању. Поред 160-годишњице Саборног храма Свете Тројице у Врању обележени су и јубилеји: 180 година од почетка рада на подизању првобитног храма Свете Тројице у Врању, 10 година од велике обнове Саборног храма и 140 година од ослобођења Врања од петовековног турског ропства. Поводи за светковање су бројни, а циљ један - да се подсетимо Врањанаца који су своје молитве, сузе, надања, очајања и веру уградили у сваки камен Саборног храма, као и да наставимо светлу традицију наших предака. Обележавање 160-годишњице од изградње и освећења Саборног храма Свете Тројице у Врању почело је 20. октобра 2018. године свечаном академијом у препуном Саборном храму. Академија, чији је аутор био г. Драган Тадић, одржана је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а под покровитељством Црквене општине Врање и старешине Саборног храма Високопреподобног Архимандрита г. Методија (Марковића). Академију су својим појањем отвориле монахиње из манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском и монахиња Јелена, намесница манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу. У културно-уметничком делу програма наступили су свештеник Арсеније Арсенијевић и теолог Небојша Мастиловић (група Пирг), Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања по диригентском управом Александре Савић, етномузиколог Ивана Тасић, као и наратори Мирољуб Стојчић, Марија Станковић и познати глумац Драган Станковић, који су изабраним текстовима представили богату историју и прилике у којима се налазио Саборни храм и цео врањски крај. Програм академије водио је свештеник Синиша Пиљановић. На крају академије, присутнима се обратио и Епископ врањски г. Пахомије, који је истакао не само личну радост, него радост и целе пуноће Епархије врањске и свих сабраних на академији поводом великог јубилеја. Епископ Пахомије је позвао присутне да следе пример својих предака који су преко уградње себе у свети Саборни храм градили и пут ка Царству Небеском, ка вечном животу. Велика годишњица, како за Епархију врањску, тако и за све житеље Врања, настављена је 21. октобра 2018. године литургијским сабрањем којим је у Саборном храму, у присуству великог броја верника, началствовао Епископ врањски г. Пахомије, уз саслужење свештеника Арсенија Арсенијевића, старешине Вазнесењске цркве у Београду, свештеника Бобана Стојковића, професора Српске православне богословије у Нишу, архимандрита Методија (Марковића), старешине Саборног храма у Врању, и бројног свештенства и монаштва Епархије врањске. После читања Јеванђеља, пригодном беседом верујућем народу обратио се свештеник Бобан Стојковић. По завршетку свете Литургије, епископ Пахомије је поздравио присутне вернике и честитао јубилеј. Епископ је благосиљао славски колач и жито који су припремљени поводом обележавања велике годишњице. После богослужења, у сали Црквене општине Врање трпезу љубави су припремили Црквена општина Врање, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија при Свеправославном друштву Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски и вероучитељи и катихете из Врања и околине. Прослави 160-годишњице од изградње Саборног храма Свете Тројице у Врању присуствовали су чланови Српско-руског удружења Крсни ход, који су на путу ка Грчкој, а у повратку са Косова и Метохије, вернима у Врању на поклоњење донели икону Светог цара Николаја Романова и Светог мученика кнеза Лазара Косовског. После трпезе љубави, епископ Пахомије је члановима Крсног хода даривао икону Светих сурдуличких мученика. Моштима Светих сурдуличких мученика, које је Епископ заједно са иконом даривао свештеницима Арсенију Арсенијевићу и Бобану Стојковићу, верници ће моћи да се поклоне и у Вазнесењској цркви у Београду, као и у цркви Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. ризница богословља

    70 година Српске Православне Цркве у Аустралији

    Најстарија Српска православна Црквена општина у Аустралији посвећена Светом Сави у Сиднеју обележила је 6. oктобра 2018. године 70-годишњицу од оснивања. Прослава је почела вечерњим богослужењем које су у препуном храму служили парох прота Саша Радоичић и ђакон Желимир Миловић у присуству владике Силуана и свештенства из Сиднеја. Одговарао је хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина. -Бог је својим прстом указао баш на овај део града и ту започео богослужбени живот православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду још далеке 1949. године. Од тада па до данас тај жижак Светог Саве се разгорео по свим градовима и крајевима ове велике државе тако да данас Срби имају неколико десетина Црквених општина, Мисионарских парохија, свог Епископа и своју Митрополију, рекао је владика Силуан. Вече се наставило угодном духовном академијом која је уједно била и донаторска вечера за нови пројекат при храму Светог Саве. Са благословом владике Силуана, покренут је пројекат израде црквеног намештаја у традиционалном стилу ручног дубореза. Масивна улазна врата са иконама четири јеванђелиста, постоље за целивајућу икону, певнице, двадесет и шест стасидија, ”Христов гроб”, олтарска врата, горње место са дванаест места за седење са леве и десне стране и ормари за олтар су само неке од ствари које ће се радити. Као и до сада, верни народ Северних плажа (Northern Beaches) и осталих крајева Сиднеја одазвао се позиву да учествује у светом делу и црквену салу испунио до последњег места. Прота Саша је поздравио све присутне, а посебно госте из локалне владе заменика градоначелника гђу Сју Хејнс и годборника г. Рорија Амона. Програм, чији је водитељ био г. Никола Лукић, почео наступом гостујућег хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Патриотске песме које буде љубав према мајци Србији су мамиле велике аплаузе свих присутних: Востани Сербије, Креће се лађа француска... Затим је наступила најстарија фолклорна група при Црквеној општини Светог Саве, а после њих и група Нова младост састављена од родитеља деце са фолклора. Певачка група састављена од девојака из парохије отпевала је сплет етно песама. Неке од ових девојака су чак и трећа генерација Срба рођених у Аустралији. Потом је г. Никола Лукић, историчар и архивар при парохији Светог Савеа у кратким цртама и на оба језика и уз мноштво фотографија представио историјски пут парохије од настанка до данас. Уследио је други сплет игара фолклорне групе Свети Сава, а потом се свим присутнима обратио прота Саша Радоичић најавивши владику Силуана и доделу ордена Светог Саве трећег степена. Као потпуно изненађење орден је додељен кореографу фолклора при парохији г. Герију Довсону. Иако Аустралијанац, г. Довскон је заволео српски фолклор, игре песме и обичаје. Боравећи у Србији у неколико наврата по неколико месеци изучавао је игре и песме из разних српских крајева и тако постао кореограф српског фолклора. Уз мале прекиде скоро четрдесет година је подучавао децу са Северних плажа српској игри и песми. Међутим, поред кореографије г. Довскон је стално подсећао децу да поред фолклора треба да чувају и воле своје Православље, као и да негују свој српски језик. Поред ордена г. Довскону је уручена и велика урамљена фотографија свих фолкорних група, дар фотографа Радивоја Мачковића. Видно изненађен и са сузама у очима, г. Довскон се захвалио Епископу Силуану, као и свима присутнима на указаној части и подсетио је на своје почетке, као и на љубав коју негује према Србима и њиховој култури. Аплауз свих присутних који је трајао неколико минута је показао колико је г. Довскон цењен и вољен у заједници. Додела ордена је завршена са многољествијем које је произвео ђакон Милош Ракетић, а потврдио хор Свети Серафим Саровски. Затим је локални парох прота Саша Радоичић представио пројекат храмовног намештаја и најавио следећи пројекат - комплетну замену крова и кровне конструкције на храму. Како се ове године навршава сто година од завршетка Првог светског рата, део академије је био посвећен и сећању на јунаке које су своје животе дали на бранику отаџбине. Прво је уз помоћ младе Ангелине Миловић солиста Игор Јовановић отпевао песму Тамо далеко, а затим је г. Марко Трифуновић, колекционар српског ордења и медаља, одржао кратко предавање о ордену Карађорђеве звезде са мачевима који је установљен за време тог рата и додељиван само за невиђена јунаштва. Присутни су имали прилику да виде поставку оригиналних Карађорђевих звезда изложених посебно за то вече. По завршеном предавању песма Догодине на Косову све присутне је подсетила на Косовски завет и измамила велики аплауз. Владика Силуан се обратио присутнима, подсетивши да је Косово најскупља српска реч и свима предочио страдалнички живот српског народа на Косову и Метохији. -Једино са вером у васкрслог Христа наш народ опстаје у разним енклавама и побеђује сва искушења, рекао је Владика. Позвавши на слогу, заједништво и међусобну љубав у Христу Владика је захвалио на гостопримству и опростио се од верног народа. Поред веронауке, фолклора и српског језика деца при парохији Светог Саве баве се и спортом. Тако је представљена и фудбалска академија која окупља малишане свих узраста. Тренер Велибор Јоковић са малишанима обученим у дресове представио је четири екипе које су организоване по узрастима. -Циљ академије је не само да се деца баве спортом већ и да се држе на окупу, рекао је г. Јоковић. На крају поново наступио хор Свети Серафим Саровски са сплетом народних песама. Председница Кола српских сестара гђа Олга Павловић је искористила прилику да се свима који су учествовали у припреми прославе свесрдно захвали. Била је то прва духовна академија од три планиране прославе јубиолеја. Следеће велико окупљање је на дан Светог Саве, 27. јануара 2019. године, када ће се прославити седамдесета храмовна слава. Такође, ако буде све текло по плану, крајем идуће године, вероватно опет у октобру, планира се освећење новог црквеног намештаја. Историјат парохије Светог Саве, Мона Вејл Далеке 1949. године на Северним плажама Сиднеја, у предграђима Мона Вајл и Варивуд, започео је први организовани црквени живот Срба на Петом континенту. Српска популација која се бавила узгојем поврћа углавном је била састављена од две групе исељеника. Једну су чинили они који су дошли двадесетих година двадесетог века као економски имигранти. Друга је била састављена од војника и официра Југословенске војске у Отаџбини и њихових породица који су по завршетку Другог светском рата морали побећи пред комунистичким терором. Купљено је имање 1949. године у Мона Вејлу и у јануару 1954. године освећена сала која је уједно служила и као богослужбено место. Доласком новог таласа имиграције седамдесетих година ово имање и сала постају мали. Тада се купује садашње имање на Инглсајду на коме се постепено изграђују Прокатедрални храм Светог Саве, црквена сала, Парохијски дом, велики паркинг, као и фудбалски/кошаркашки терен за омладину. Извор: Српска Православна Црква
  20. Најстарија Српска православна Црквена општина у Аустралији посвећена Светом Сави у Сиднеју обележила је 6. oктобра 2018. године 70-годишњицу од оснивања. Прослава је почела вечерњим богослужењем које су у препуном храму служили парох прота Саша Радоичић и ђакон Желимир Миловић у присуству владике Силуана и свештенства из Сиднеја. Одговарао је хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина. -Бог је својим прстом указао баш на овај део града и ту започео богослужбени живот православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду још далеке 1949. године. Од тада па до данас тај жижак Светог Саве се разгорео по свим градовима и крајевима ове велике државе тако да данас Срби имају неколико десетина Црквених општина, Мисионарских парохија, свог Епископа и своју Митрополију, рекао је владика Силуан. Вече се наставило угодном духовном академијом која је уједно била и донаторска вечера за нови пројекат при храму Светог Саве. Са благословом владике Силуана, покренут је пројекат израде црквеног намештаја у традиционалном стилу ручног дубореза. Масивна улазна врата са иконама четири јеванђелиста, постоље за целивајућу икону, певнице, двадесет и шест стасидија, ”Христов гроб”, олтарска врата, горње место са дванаест места за седење са леве и десне стране и ормари за олтар су само неке од ствари које ће се радити. Као и до сада, верни народ Северних плажа (Northern Beaches) и осталих крајева Сиднеја одазвао се позиву да учествује у светом делу и црквену салу испунио до последњег места. Прота Саша је поздравио све присутне, а посебно госте из локалне владе заменика градоначелника гђу Сју Хејнс и годборника г. Рорија Амона. Програм, чији је водитељ био г. Никола Лукић, почео наступом гостујућег хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Патриотске песме које буде љубав према мајци Србији су мамиле велике аплаузе свих присутних: Востани Сербије, Креће се лађа француска... Затим је наступила најстарија фолклорна група при Црквеној општини Светог Саве, а после њих и група Нова младост састављена од родитеља деце са фолклора. Певачка група састављена од девојака из парохије отпевала је сплет етно песама. Неке од ових девојака су чак и трећа генерација Срба рођених у Аустралији. Потом је г. Никола Лукић, историчар и архивар при парохији Светог Савеа у кратким цртама и на оба језика и уз мноштво фотографија представио историјски пут парохије од настанка до данас. Уследио је други сплет игара фолклорне групе Свети Сава, а потом се свим присутнима обратио прота Саша Радоичић најавивши владику Силуана и доделу ордена Светог Саве трећег степена. Као потпуно изненађење орден је додељен кореографу фолклора при парохији г. Герију Довсону. Иако Аустралијанац, г. Довскон је заволео српски фолклор, игре песме и обичаје. Боравећи у Србији у неколико наврата по неколико месеци изучавао је игре и песме из разних српских крајева и тако постао кореограф српског фолклора. Уз мале прекиде скоро четрдесет година је подучавао децу са Северних плажа српској игри и песми. Међутим, поред кореографије г. Довскон је стално подсећао децу да поред фолклора треба да чувају и воле своје Православље, као и да негују свој српски језик. Поред ордена г. Довскону је уручена и велика урамљена фотографија свих фолкорних група, дар фотографа Радивоја Мачковића. Видно изненађен и са сузама у очима, г. Довскон се захвалио Епископу Силуану, као и свима присутнима на указаној части и подсетио је на своје почетке, као и на љубав коју негује према Србима и њиховој култури. Аплауз свих присутних који је трајао неколико минута је показао колико је г. Довскон цењен и вољен у заједници. Додела ордена је завршена са многољествијем које је произвео ђакон Милош Ракетић, а потврдио хор Свети Серафим Саровски. Затим је локални парох прота Саша Радоичић представио пројекат храмовног намештаја и најавио следећи пројекат - комплетну замену крова и кровне конструкције на храму. Како се ове године навршава сто година од завршетка Првог светског рата, део академије је био посвећен и сећању на јунаке које су своје животе дали на бранику отаџбине. Прво је уз помоћ младе Ангелине Миловић солиста Игор Јовановић отпевао песму Тамо далеко, а затим је г. Марко Трифуновић, колекционар српског ордења и медаља, одржао кратко предавање о ордену Карађорђеве звезде са мачевима који је установљен за време тог рата и додељиван само за невиђена јунаштва. Присутни су имали прилику да виде поставку оригиналних Карађорђевих звезда изложених посебно за то вече. По завршеном предавању песма Догодине на Косову све присутне је подсетила на Косовски завет и измамила велики аплауз. Владика Силуан се обратио присутнима, подсетивши да је Косово најскупља српска реч и свима предочио страдалнички живот српског народа на Косову и Метохији. -Једино са вером у васкрслог Христа наш народ опстаје у разним енклавама и побеђује сва искушења, рекао је Владика. Позвавши на слогу, заједништво и међусобну љубав у Христу Владика је захвалио на гостопримству и опростио се од верног народа. Поред веронауке, фолклора и српског језика деца при парохији Светог Саве баве се и спортом. Тако је представљена и фудбалска академија која окупља малишане свих узраста. Тренер Велибор Јоковић са малишанима обученим у дресове представио је четири екипе које су организоване по узрастима. -Циљ академије је не само да се деца баве спортом већ и да се држе на окупу, рекао је г. Јоковић. На крају поново наступио хор Свети Серафим Саровски са сплетом народних песама. Председница Кола српских сестара гђа Олга Павловић је искористила прилику да се свима који су учествовали у припреми прославе свесрдно захвали. Била је то прва духовна академија од три планиране прославе јубиолеја. Следеће велико окупљање је на дан Светог Саве, 27. јануара 2019. године, када ће се прославити седамдесета храмовна слава. Такође, ако буде све текло по плану, крајем идуће године, вероватно опет у октобру, планира се освећење новог црквеног намештаја. Историјат парохије Светог Саве, Мона Вејл Далеке 1949. године на Северним плажама Сиднеја, у предграђима Мона Вајл и Варивуд, започео је први организовани црквени живот Срба на Петом континенту. Српска популација која се бавила узгојем поврћа углавном је била састављена од две групе исељеника. Једну су чинили они који су дошли двадесетих година двадесетог века као економски имигранти. Друга је била састављена од војника и официра Југословенске војске у Отаџбини и њихових породица који су по завршетку Другог светском рата морали побећи пред комунистичким терором. Купљено је имање 1949. године у Мона Вејлу и у јануару 1954. године освећена сала која је уједно служила и као богослужбено место. Доласком новог таласа имиграције седамдесетих година ово имање и сала постају мали. Тада се купује садашње имање на Инглсајду на коме се постепено изграђују Прокатедрални храм Светог Саве, црквена сала, Парохијски дом, велики паркинг, као и фудбалски/кошаркашки терен за омладину. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Четвртог октобра 1957. године десио се догађај који је представљао прелом не само за СССР, него и читав свет. Управо је тог дана под шифрованом ознаком ПС-1 (Најпростији Спутњик-1) Совјетски Савез лансирао у орбиту први у историји вештачки земљин сателит. Тај се датум сматра и почетком космичке ере човечанства, а у Русији се обележава и као Дан космичких снага. У част управо тог догађаја године 1964. у Москви је подигнут 99-метарски обелиск “Освајачима космоса” у облику испаљене ракете. Лансирање сателита обављено је са научно-истраживачког полигона “Тура-Там”, који је касније добио у свету познати назив – космодром Бајконур. Сателит је лансиран помоћу ракете-носача “Спутњик” (Р-7). За стварањем вештачког земљиног сателита заслужан је утемељивач практичне космонаутике Сергеј Корољов, совјетски научник, конструктор и организатор производње ракетно-космичке технике и ракетног оружја СССР, отац совјетске космонаутике, који је фактички створио совјетско стратешко ракетно оружје средњег домета и интерконтиненталне ракете. 50-их година на стварању првог вештачког сателита у његовој групи такође су радили талентовани научници Мстислав Келдиш, Михаил Тихонравов, Николај Лидоренко и многи други. Влада СССР испланирала је да 1957. године створи и изврши пробно лансирање на бази ракете Р-7 неоријентисаног вештачког земљиног сателита (објекат Д), са апаратуром за научна истраживања, тежине између 1000 и 1400 килограма. Корпус првог сателита састојао се од две полулопте, спојене са 36 спојница. Гумени обруч обезбеђивао је херметичност споја. На горњој полулопти налазиле су се две антене, са по једним краком од 2,4 и 2,9 метара. Споља је сателит имао сферични облик, пречника пола метра. На њему су била инсталирана два радио-предајника са изворима напајања. Дијапазон предајника сателита одабран је тако да су сателит могли пратити чак и радиоаматери. 4. октобра извршено је његово успешно лансирање. Након 295 секунди после старта, ПС-1 и централни блок ракете тешке 7,5 тона, изведени су на орбиту. 314,5 секунди након старта Спутњик се одвојио од ракете и почео емитовати сигнале “бип! бип!”. Те сигнале су на полигону слушали 2 минута, а потом се Спутњик изгубио иза хоризонта. На космодрому је настало славље: конструкторе и војнике су дизали на рукама и извикивали “ура!”. И док је Спутњик летео свој први круг, информативна агенција ТАСС је емитовала саопштење: “…Захваљујући великом и напорном раду научно-истраживачких института и конструктоских бироа створен је први у свету вештачки сателит Земље…” Званично је “Спутњик-1” и “Спуитњик-2” Совјетски Савез ласнсирао у складу са преузетима на себе обавезама по Међународној геофизичкој години. Спутњик је проучавао радиоталасе на две фреквенције, што је омогућавало да се проучавају горњи слојеви јоносфере, пошто је пре лансирања првог сателита било могуће пратити једино одбијање радиоталаса од области јоносфере које су ниже од зоне максималне јонизације јоносферских слојева. Како су касније истицали учесници пројекта, тек након што се у светској штампи почело нашироко писати о овом догађају, било је јасно да се збио епохални догађај и да је извршено лансирање које је отворило космичку еру човечанства, лансирање којим ће се у свим временима Русија поносити као својим величанственим достигнућем. Лет совјетског спутњика имао је и политичку димензију. Њега је видео цео свет. Сигнал који је долазио са сателита хватао је сваки радио-аматер на било којој тачки земљине кугле. А то се косило са америчком пропагандом о великој техничкој заосталости Совјетског Савеза… Сједињене Државе су свој први сателит лансирале тек у фебруару 1958. године, када је из другог покушаја лансиран “Експлорер-1”, који је по маси био 10 пута мањи од ПС-1. Лет првог сателита је, може се казати, покренуо и космичку трку. „Бип… бип… бип…“, могло се чути на радио апарату на фреквенцијама 20,005 и 40,002 мегахерца на данашњи дан 1957. године. Спутњик је летео 92 дана, до 4. јануара 1958. године, направивши за то време 1440 кругова око Земље (око 60 милиона километара), а његови радио-предајници функционисали су две недеље након старта. Параметри лета Почетак лета: 4.октобар 1957. године у 19 часова 28 минута и 34 секунде по Гриничу Завршетак лета: 4. јануар 1958. године Тежина апарата: 83,6 килограма Максимални пречник: 0,58 метара Нагиб орбите: 65,1 степен Кругова око Земље: 1440 Перигеј: 228 километара Апогеј: 947 километара Мирослав АНТИЋ
  22. Данас, 3. октобра 2018. године, навршава се осам година откако је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј устоличен у ставропигијалној лаври Патријараха српских – Пећкој Патријаршији. Информативна служба Српске Православне Цркве упућује Његовој Светости најтоплије честитке, уз молитву Господу да му подари још многа и блага лета и крепост духовну и телесну за даљи пожртвовани труд на Њиви Господњој. Радио Слово љубве емитовао је данас, са почетком у 15 часова, специјалну емисију посвећену осмогодишњици устоличења Његове Светости у Пећкој Патријаршији. Посетиоцима интернет-странице Српске Православне Цркве препоручујемо преглед вести које смо тих радосних дана објавили - ОВДЕ. Извор: Српска Православна Црква
  23. Данас, 3. октобра 2018. године, навршава се осам година откако је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј устоличен у ставропигијалној лаври Патријараха српских – Пећкој Патријаршији. Информативна служба Српске Православне Цркве упућује Његовој Светости најтоплије честитке, уз молитву Господу да му подари још многа и блага лета и крепост духовну и телесну за даљи пожртвовани труд на Њиви Господњој. Радио Слово љубве емитовао је данас, са почетком у 15 часова, специјалну емисију посвећену осмогодишњици устоличења Његове Светости у Пећкој Патријаршији. Посетиоцима интернет-странице Српске Православне Цркве препоручујемо преглед вести које смо тих радосних дана објавили - ОВДЕ. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Ромејац

    Неправда исправљена после 75 година

    Почетком септембра навршило се 75 година од злочина који су 3/4. септембра 1943. године, у селу Добрујевцу, код Бољевца, над петорицом недужних сељака починили партизани, по наредби комесара Озне Момчила Сибиновића из Бучја. Петорица убијених – Петар Деспотовић, Цветко Деспотовић, Јеремија Милосављевић, Радомир Петровић и мој отац Милорад Радисављевић – проглашени су ратним злочинцима и издајницама. Убијени су без утврђене кривице, без суђења и без права на одбрану, иако ниједан није био убица, нити издајник. Петар Деспотовић, солунски борац, инвалид без ноге, који је прешавши гудуре Албаније и Кајмакчалан допринео победи Србије у Првом светском рату, убијен је само зато што је партизане питао зашто су ухапсили његовог брата Цветка. Мој отац, Милорад Радисављевић, убијен је у 24. години, када сам ја имао само шест месеци. Злочинци нису дозволили да запамтим лик оца, а ни њему да се радује мом одрастању. Кроз живот сам стално носио печат да сам потомак ратног злочинца и издајника, иако мој отац никога није убио, нити издао. Виши суд у Зајечару је уважио мој захтев и 2013. године је рехабилитовао мог оца, после равно 70 година. Захваљујући ангажовању МЗ Добрујевац, а пре свега пуковнику, пилоту у пензији, Драгољубу Илићу и месној самоуправи у Бољевцу, подигнут је споменик недужним жртвама, који је освештао парох Цркве Светог Илије из Бољевца. Освећењу споменика присуствовали су потомци невиних страдалника, као и бројни мештани. http://www.politika.rs/scc/clanak/412292/Pogledi/Nepravda-ispravljena-posle-75-godina

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×