Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'говор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин. Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо! Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил. Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације. У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу. Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница. Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе. Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима. Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева. У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију. Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава. Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу. Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност. Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“. Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности. Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама. Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу! Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве. Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема. Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама. Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини. Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација. Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена. И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе. Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља. Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост. Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље. Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести. И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину. Хвала вам на пажњи. Извор: Православие.ру
  2. Када бих, као католички теолог, смео да говорим уочи тужног славља посвећеног овом великом евангелистичком теологу, не бих то чинио зато што сам у последњих петнаест година Карла Барта могао да сматрам увек духовно сродним и очинским пријатељем, већ зато што би на овом гробу сама католичка теологија требало да дође до речи. Захваљујем вам на чињеница да она то и сме. Са вама данас жале небројени католици, теолози и лаици свуда широм света где их је реч Карла Барта сусрела на многим језицима. Постојало је време које је потребовало Doktor utrisque iuris, доктора обеју права. Наше време има горућу потребу за Doctor utrisque theologiae, доктором обеју теологија – евангелистичке и католичке. А ако је неко у овом столећу то опримеровао, онда је то био Карл Барт. То може да изненади уколико се има на уму да је ретко који значајнији теолог нашег века напао католичку цркву тако тачно, тако гневно, тако изазовно попут Карла Барта: у својој „Црквеној догматици“, као и на пленарним седницама Светског савеза цркава у Амстердаму. Да, он је изазвао нас: нас, католике на десници, ништа мање него новопротестантске противнике на левици. То није чинио увек у Моцартовим тоновима о коме, крај све љубави, једва нешто сетно примећује у ,,Црквеној догматици“ – он није, наизглед, био никакав посебно ревносни хришћанин и остао је, штавише, католичански хришћанин. Његов изазов је била полемика одређена оним што је код Моцарта тако величао: једном страсном, великом, слободном објективношћу. И тај предмет (=објекат) за који је желео да обезбеди слух, чисти слух, је била хришћанска вест (=објава). Због Еванђеља је мислио да толико оштро говори, да је сматрао како мора протествовати против нас. Тако се многима од нас учинио као прави правцати протетантски теолог. Истини за вољу, то није било само због тога што је протествовао против нечега, него и зато што је протествовао за нешто, нешто за шта вреди данас можда и изнова протествовати: за живог и у потпуности другог Бога кога су неке плитке протестантске и католичке теологије мислиле да могу сасвим сакупити у своје хумане системе; за свагда савремену реч Божију у Писму која се и у цркви услед свих побожних и разборитих а одвећ људсих речи, изговорених и написаних, тешко могла чути; за једног Исуса Христа коме се у цркви вазда радо желело да отпише свако политичко или духовно вођство, па чак и проста људскост; за заједницу верујућих људи која је, у црквеној историји, увек изнова угрожена – било преко самониклих институција – било преко арогантног самониклог фанатизма. Са овим својим позитивним протестом, својим великим еванглистичким намерама које су, како је то увек пристајало баротовском систему, морале да буду изнесене до краја, Карл Барт је учинио саму протестантску теологију озбиљним еванглистичким партнером у дискусији за нас католике. И са тим протестом је сместа пробудио многе од нас, католика: његова се – чак и у догматици – пророчка реч чула у нашој цркви и он је сам био запрепашћен колико се добро чула. Управо је кроз свој утицај у католичкој цркви, Карл Барт као темљни евангелистички теолог, врло индиректно и опет врло учинковито – што не би смело да буде претерано рећи – постао, у свези са Другим ватиканским концилом, један од духовних отаца католичког обновљења, једног обновљења које је у задњим гонинама учинило да се унеколико тужно-радосно запита да ли је данас Дух Божији живљи у католичкој цркви него у његовој сопственој. До самог краја, међутим, он није имао наклоности према оном преповршном прилагођавању, „католизацији“, као што ни од својих католичких пријатеља није прижељкивао никакву „протестантизацију“ и упозоравао их је на понављање протестантских грешака у посткоцилијарном добу. Од других је очекивао исто држање које је и он сам имао: не плашљиво искрцавање, већ правовољно хватање у коштац у тренутку када се сопствени брод нађе у олуји и опасности. Чврсто стојећи у сопственој цркви, са поверењем у Божију реч, али са отвореним погледом за друге. Увек је имао тај отворени поглед. Тако је нама, католичким теолозима, учинио лакшим да разумемо њега, а кроз њега и евангелистичку теологију. И као што је људски ујединио неумољиви дар разграничавања са хумористичном благошћу, тако је, крај све бескомпромисне евангелистичке концентрације, имао ширину која је учинила да постане доктором и наше теологије. Управо је овај радикални евангелистички теолог, поред свих разлика, нарочито скретао пажњу на два кретања која су указивала на евангелистичко-католички опсег изнад једног уског протестантизма: Карлу Барту је била важна целокупна црква и то понајпре у временској димензији: дакле, и црква прошлости такође. Још раније се успротивио једној слици историје и једном теолошком ставу који је, у неисторијском надовезивању на првобитну цркву, вредновао међувреме између првобитне цркве и протестантизма као неки црквени вакуум. Предговор првом тому „Црквене догматике“, поред свог оштрог одбијања католичке „Analogia entis“, жестоко полемише против оних за које црквена историја започиње са 1517. годином и који, како он каже, на темељу бајке о „неплодној схоластици“ и крилатице „грчко умовање црквених отаца“, престају да размишљају управо тамо где почињу најинтересантнији проблеми. Желео је да има смелост да цитира Анселма и Тому без „знака гађења“. Тако је Карл Барт стајао критички и са разумевањем у овој цркви од две хиљаде лета, цркви која ни у једном веку није била у свету, повезан са њеним великим теолозима које је он, свагда испитујући, ипак признавао за своје оце и браћу у вери. На тај начин је освојио не само католичку ширину, већ и протестантску суштину. Баш зато што није порицао континуитет и приближио себи цркву прошлости, његова критика је била тако незаобилазна, тако неодложна. Kaрлу Барту је била важна целокупна црква и то такође у просторној димензији: црква целог света. Чврсто убеђен у реформистичку традицију и никад не поричући Калвина као њеног особитог црквеног оца, у теологији се није држао секташко-протестантски. Његова теологија никада није била провинцијална или – још горе – националистичка. Није имао никакве наклоности према интровертираности учаурених заједница, покрајинским црквеностима или самодопадљивим конфесионалним црквама и конфесионалним савезима. Испуњен павловском „бригом о свим црквама“, све више је мислио универзално у теорији и пракси како је време пролазило. Зато што је настојао да мисли широко, широко се и прочуо. И зато што је мислио универзално, био је кадар да свуда посредује евангелистичку усредсређеност. Тако је oн нашироко постао – и то је можда најлепше што о њему може да се каже – сведок наше заједничке вере. Баш као такав је могао да нам учини реформаторску веру разумљивом боље од других, у све до сада великим питањима разилажења и одлучивања реформације пре 450 година, оправдању грешника искључиво кроз веру, питањима по којима данас више није неопходан раскол. Пре много година смо дискутовали, као што смо то често чинили, о папи и Петровој служби у цркви. Како се тада није слагао са мном, рекао сам, смешкајући се: ,,Па, у реду, потврђујем Вам добру веру.“ Постао је тада озбиљан и рекао: ,,Дакле, Ви ми потврђујете добру веру. Ја не бих себи никада потврдио добру веру. И једном када дође дан да се појавим пред мојим Господом, тада нећу доћи са мојим делима, са мојим томовима ,,Догматике“ натовареним у корпи. То мора да би насмејало све анђеле. Међутим, тада нећу рећи ни: увек сам добро мислио, имао сам добру веру. Не, тада ћу рећи само једно: Господе, буди милостив мени, сиротом грешнику!“ То је заједничка вера хришћанства. И наша је заједничка утешна нада да је Карлу Барту било поклоњено оно за шта је молио. Извор: Karl Barth (1886-1968). Gedankenfeier im Basel Münster (Zürich 1969), S. 43–46. Превод: Вукоман Миленковић теологија.нет
  3. У Бихаћу је у недељу освештан храм Свете Тројице. Чин освећења и литургијско сабрање је предводио Патријарх српски г. Иринеј. Његовој Светости су саслуживали Господа Архијереји: Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ Инокентије марински и јургински (Руска Православна Црква), Фотије зворничко-тузлански, Атанасије милешевски, Герасим горњокарловачки, Јован пакрачко-славонски, Никодим далматински и Сергије бихаћко-петровачки. Уз Његову Светост и Њихова Преосвештенства евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан (Епархија далматинска), протопрезвитер Стојко Стрика (Епархија бањалучка), презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), потођакон Стевица Рапајић (Архиепископија београдско-карловачка), протођакон Захариј (Руска Православна Црква), протођакон Никола Перковић (Епархија милешевска), ђакон Драган Радић (Митрополија загребачко-љубљанска) и ђакон Немања Рељић. О детаљима вас је већ обавестио @ризница богословља још јуче. Ипак, један детаљ је свакако занимљив. Патријарх је овом приликом одликовао неколико људи који су својим делима заслужни да се у граду на Уни обнови саборни храм којег су срушиле усташе 1941. године. Између осталих, орденом Светог Саве одликован је Хамдија Липовача, некадашњи начелник Унско-Санског кантона и (такође бивши) градоначелник Бихаћа, те професор на Правном факултету у том граду. За име овог члана СДП-а и његову политичку каријеру везују се бројне контроверзе. Једно време је провео у затвору, али су колико видим све оптужбе одбачене. Хамдија је иначе праунук Нурије Поздерца, којем је праунук и Вук Јеремић, тј. Хамдија и Вук су браћа. Но, све је то сада мање битно, с обзиром на чињеницу да је Хамдија први муслиман-Бошњак, који је одликован овим признањем СПЦ (истина, одликован је и Емир Кустурица), а ако се "рачуна" и истоимено краљевско признање, онда је Хамдија трећи по реду муслиман којем груди "краси" Свети Сава. Пре 100-ак лета, то су били реис-ул-улема Џемалудин Чаушевић и Омер бег Бајровић. Након уручивања признања, и објаве информације у медијима, ФБ профил Хамдије Липоваче, као и ЈТ снимак говора су "затрпани" у већини негативним коментарима Бошњака, премда треба рећи да има и коректних ставова и мишљења. Ево тог говора изреченог на агапи након освештавања храма у Би`аћу:
  4. У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 29. Април 2018 - 21:19 Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на почетку Светог Архијерејског Сабора, које можете погледати од 3:10 минута прилога ТВ Храм, доносимо у целини: Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћика овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих предходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Предходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих предходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици... Мало је жеље да се прогнани врате својим домовима, а они који то желе немају где да се врате. Куће су им уништене или узурпиране као и њихова имања. Сада је најважније да се омогући опстанак и живот онима који су остали на Косову и Метохији. Србија издваја знатна финансијска средства за народ и Цркву на Косову и Метохији. Драгоцену помоћ прижају и поједници попут Француза Гујона и других. Наравно и наша Црква чини колико то може - мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метојији. Да кажемо неколико речи како медији и јавност коментаришу о будућем раду овога Сабора са чиме смо мање више сви упознати пратећи штампу. Они очекују буран ток Сабора и виде велику подељеност у Сабору која је почела актом потписивања познатог апела од стране неких епископа. Други виде поделу Сабора по питању новог Устава и новина које нови Устав пружа, и тако много других ствари. Браћо архијереји, имајмо све ово у виду и много чега другог и недопустимо да ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба са буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђелском испуњени међусобно Христовом љубављу. Свети Сабор смо почели у највећој светосавској светињи српској у којој почивају мошти наших светих претходника који нас позивају да се у свему угледамо на њих као што су се они угледали на своје свете претке. Дух свети који нас је сабрао на ово свето сабрање нека нас испуни својом благодаћу и наш саборски рад да буде у славу Божју на добро и благодатну корист наше Цркве и нашег напаћеног народа.
  5. У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 29. Април 2018 - 21:19 Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на почетку Светог Архијерејског Сабора, које можете погледати од 3:10 минута прилога ТВ Храм, доносимо у целини: Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћика овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих предходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Предходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих предходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици... Мало је жеље да се прогнани врате својим домовима, а они који то желе немају где да се врате. Куће су им уништене или узурпиране као и њихова имања. Сада је најважније да се омогући опстанак и живот онима који су остали на Косову и Метохији. Србија издваја знатна финансијска средства за народ и Цркву на Косову и Метохији. Драгоцену помоћ прижају и поједници попут Француза Гујона и других. Наравно и наша Црква чини колико то може - мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метојији. Да кажемо неколико речи како медији и јавност коментаришу о будућем раду овога Сабора са чиме смо мање више сви упознати пратећи штампу. Они очекују буран ток Сабора и виде велику подељеност у Сабору која је почела актом потписивања познатог апела од стране неких епископа. Други виде поделу Сабора по питању новог Устава и новина које нови Устав пружа, и тако много других ствари. Браћо архијереји, имајмо све ово у виду и много чега другог и недопустимо да ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба са буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђелском испуњени међусобно Христовом љубављу. Свети Сабор смо почели у највећој светосавској светињи српској у којој почивају мошти наших светих претходника који нас позивају да се у свему угледамо на њих као што су се они угледали на своје свете претке. Дух свети који нас је сабрао на ово свето сабрање нека нас испуни својом благодаћу и наш саборски рад да буде у славу Божју на добро и благодатну корист наше Цркве и нашег напаћеног народа. View full Странице
  6. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“ Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана) У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“. То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира… Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве. А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако. Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“ Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради… Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“… Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)! Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности… Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице. И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“. А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“ А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује. Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „ Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи. Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини. Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ. Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије. Живи били па видели. P. S. Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу: „… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“ Треба ли још нешто додати овоме? P. P. S. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“. Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?… (Фејсбук страница Драгослава Бокана)
  7. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“ Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана) У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“. То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира… Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве. А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако. Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“ Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради… Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“… Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)! Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности… Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице. И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“. А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“ А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује. Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „ Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи. Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини. Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ. Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије. Живи били па видели. P. S. Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу: „… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“ Треба ли још нешто додати овоме? P. P. S. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“. Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?… (Фејсбук страница Драгослава Бокана) View full Странице
  8. -Први који су видели понизну славу Спаситеља после Марије и Јосифа били су витлејемски пастири, рекао је Папа и подсетио: -Препознали су знак који су им анђели наговестили и поклонили се Детету. Ти скромни, али будни људи пример су верницима свих времена који се пред Исусовом тајном не саблажњавају због Његовог сиромаштва, него попут Марије имају поверења у Божју реч и сазерцавају Његову славу једноставним очима. Пред тајном оваплоћене Речи хришћани посвуда исповедају речима јеванђелиста Јован: „И видесмо славу Његову, славу коју има као Јединородни од Оца – пун милости и истине“. -Данас, када се над светом надвијају ветрови рата и када је одређени модел развоја већ застарео и изазива пропадање свега што је људско, друштвено и везано уз околину - нагласио је поглавар Римокатоличке Цркве - Божић нас позива да се вратимо знаку Детета, да га препознамо на лицима деце, особито оних за које, као и за Исуса, „нема места“. -Видимо Исуса на лицима деце Блиског истока, која и даље пате од заоштравања напетости између Израелаца и Палестинаца, рекао је папа Фрања и истакао: -На овај слављенички дан молимо Господа за мир у Јерусалиму и у читавој Светој земљи; молимо се да међу супротстављеним странама превлада воља да се поново окрену дијалогу како би се коначно могло доћи до споразума који омогућава миран саживот двеју држава у оквиру међусобно договорених и међународно признатих граница. Господ нека помогне напорима оних у међународној заједници које покреће добра воља да помогну тој напаћеној земљи да пронађе, упркос тешким препрекама, склад, правду и сигурност које већ дуго времена чека. -Видимо Исуса на лицима сиријске деце која су још увек обележена ратом који је ових година земљу натопио крвљу – рекао је Папа и зажелио: Нека љубљена Сирија поново и коначно оствари поштовање достојанства сваке личности заједничким заузимањима за изградњу друштвеног ткива независно од етничке или верске припадности. -Видимо Исуса у деци Ирака - наставио је Папа - који је још увек рањен и подељен непријатељствима која су га последњих петнаест година погађала и у деци Јемена где је у току сукоб углавном заборављен, али с дубоким хуманитарним последицама за становништво које пати од глади и ширења болести. Видимо Исуса у афричкој деци - додао је папа Фрања - посебно у оној која трпи у Јужном Судану, Сомалији, Бурундију, Демократској Републици Конго, Средњоафричкој Републици и Нигерији. -Видимо Исуса у деци читавог света где су мир и безбедност угрожени опасношћу од напетости и нових сукоба. Молимо да на Корејском полуострву буду превладана супротна гледишта и да се повећа узајамно поверење у корист целога света. Детету Исусу поверавамо Венецуелу како би различите делове друштва поново могле наставити у миру преговарати за добро читавог љубљеног венецуеланског народа, рекао је Папа и наставио:- Видимо Исуса у деци која заједно са својим породицама пате због насилних сукоба у Украјини и због њихових тешких хуманитарних последица, те се молимо Господу да што пре подари мир тој драгој земљи. -Видимо Исуса у деци чији родитељи немају посао и муче се како би својој деци пружили безбедну и мирну будућност, рекао је папа Фрања и нагласио: -И у онима којима је украдено детињство, јер су одмалена били присиљени да раде или су били упошљени као бескрупулозни војници плаћеници. Видимо Исуса у многобројној деци која су присиљена да напусте своје земље, која путују сама у нехуманим условима, која су лак плен за трговце људима. У њиховим очима видимо драму многих присилних миграната који су своје животе изложили опасности суочавајући се с исцрпљујућим путoвањима која се понекад завршавају у трагедији... Превод информативне службе Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква
  9. -У Витлејему, од Дјеве Марије, рођен је Исус. Није рођен људском вољом, него као дар љубави Бога Оца који је „тако заволео свет да је Сина свога Јединородног дао да нико који у њега верује не погине, већ да има живот вечни, рекао је на Божић папа Фрања обраћајући се са средишње ложе Базилике Светог Петра у Ватикану у свом говору „Urbi et orbi“ и наставио: -Тај догађај обнавља се данас у Цркви. Вера хришћанског народа поново проживљава у Божићној Литургији тајну Бога који долази, који прима на се наше смртно тело, који постаје мален и сиромашан да би нас спасао. То нас испуња ганућем, јер превелика је нежност нашег Оца. -Први који су видели понизну славу Спаситеља после Марије и Јосифа били су витлејемски пастири, рекао је Папа и подсетио: -Препознали су знак који су им анђели наговестили и поклонили се Детету. Ти скромни, али будни људи пример су верницима свих времена који се пред Исусовом тајном не саблажњавају због Његовог сиромаштва, него попут Марије имају поверења у Божју реч и сазерцавају Његову славу једноставним очима. Пред тајном оваплоћене Речи хришћани посвуда исповедају речима јеванђелиста Јован: „И видесмо славу Његову, славу коју има као Јединородни од Оца – пун милости и истине“. -Данас, када се над светом надвијају ветрови рата и када је одређени модел развоја већ застарео и изазива пропадање свега што је људско, друштвено и везано уз околину - нагласио је поглавар Римокатоличке Цркве - Божић нас позива да се вратимо знаку Детета, да га препознамо на лицима деце, особито оних за које, као и за Исуса, „нема места“. -Видимо Исуса на лицима деце Блиског истока, која и даље пате од заоштравања напетости између Израелаца и Палестинаца, рекао је папа Фрања и истакао: -На овај слављенички дан молимо Господа за мир у Јерусалиму и у читавој Светој земљи; молимо се да међу супротстављеним странама превлада воља да се поново окрену дијалогу како би се коначно могло доћи до споразума који омогућава миран саживот двеју држава у оквиру међусобно договорених и међународно признатих граница. Господ нека помогне напорима оних у међународној заједници које покреће добра воља да помогну тој напаћеној земљи да пронађе, упркос тешким препрекама, склад, правду и сигурност које већ дуго времена чека. -Видимо Исуса на лицима сиријске деце која су још увек обележена ратом који је ових година земљу натопио крвљу – рекао је Папа и зажелио: Нека љубљена Сирија поново и коначно оствари поштовање достојанства сваке личности заједничким заузимањима за изградњу друштвеног ткива независно од етничке или верске припадности. -Видимо Исуса у деци Ирака - наставио је Папа - који је још увек рањен и подељен непријатељствима која су га последњих петнаест година погађала и у деци Јемена где је у току сукоб углавном заборављен, али с дубоким хуманитарним последицама за становништво које пати од глади и ширења болести. Видимо Исуса у афричкој деци - додао је папа Фрања - посебно у оној која трпи у Јужном Судану, Сомалији, Бурундију, Демократској Републици Конго, Средњоафричкој Републици и Нигерији. -Видимо Исуса у деци читавог света где су мир и безбедност угрожени опасношћу од напетости и нових сукоба. Молимо да на Корејском полуострву буду превладана супротна гледишта и да се повећа узајамно поверење у корист целога света. Детету Исусу поверавамо Венецуелу како би различите делове друштва поново могле наставити у миру преговарати за добро читавог љубљеног венецуеланског народа, рекао је Папа и наставио:- Видимо Исуса у деци која заједно са својим породицама пате због насилних сукоба у Украјини и због њихових тешких хуманитарних последица, те се молимо Господу да што пре подари мир тој драгој земљи. -Видимо Исуса у деци чији родитељи немају посао и муче се како би својој деци пружили безбедну и мирну будућност, рекао је папа Фрања и нагласио: -И у онима којима је украдено детињство, јер су одмалена били присиљени да раде или су били упошљени као бескрупулозни војници плаћеници. Видимо Исуса у многобројној деци која су присиљена да напусте своје земље, која путују сама у нехуманим условима, која су лак плен за трговце људима. У њиховим очима видимо драму многих присилних миграната који су своје животе изложили опасности суочавајући се с исцрпљујућим путoвањима која се понекад завршавају у трагедији... Превод информативне службе Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Ако знамо да се у Америци, Аустралији и Енглеској говори Енглески, има ли основа да се у Хрватској и Босни говори Хрватски и Босански?
×
×
  • Create New...