Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'георгија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, началствовао је 6. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Георгија на Бежанији. Саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После причешћа, владика Стефан је осветио и преломио славски колач са братством храма и благочестивим народом. Славу је својим појањем увеличао хор при храму Светог великомученика Георгија у Старој Бежанији, под изузетним вођством диригента гђе Ане Ивановић. Извор: Српска Православна Црква
  2. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Саборност
  3. Литургијска бесједа после прочитаног свештеног Апостола и Јеванђеља, у храму Светог Георгија Побједоносца у Бору, у недељу 27. јануара 2019. године, на празник Светог Саве првог архиепископа и просветитеља српског, коју је изговорио протонамјесник Радоје Мијовић, старешина храма. После литургије отац Радоје, освештао је славски колач у Основној школи Душан Радовић и обратио се професорима и ученицима. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  4. У организацији Одбора за културу Епархије браничевске у крипти храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 24. јануара 2019. године представљена су сабрана дела Георгија Флоровског. О делима Георгија Флоровског говорили су, у својству председника Одбора за културу Епархије браничевске, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду Епископ браничевски др Игњатије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, проф. др Богољуб Шијаковић и доц. др Александар Ђаковац са Православног богословског факултета. Промоцију је водио уредник Одбора за културу Епархије браничевске протођакон доц. др Златко Матић. Промоцији су присуствовали умировљени епископ г. Јован (Пурић); викар Патријарха српског и настојатељ Светосавског храма Епископ ремезијански г. Стефан са братством Храма и свештенством Архиепископије београдско-карловачке; свештенство Епархије браничевске и многобројни верни народ. Министарство културе у Влади Републике Србије донело је званичну одлуку да се сабрана дела Георгија Флоровског уврсте у обавезни откуп у свим библиотекама Републике Србије како би то капитално црквено-догматско дело било доступно свим заинтересованим читаоцима. Штампање првог тома од 18 књига Георгија Флоровског помогла је Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Министарству правде Републике Србије. У плану је да се изда 30 томова књига еоргија Флоровског. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске латио се 2015. године обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене оца Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела тог блаженог оца и учитеља који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Овим капиталним делом допринеће се даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. Медијски покровитељ догађаја била је Телевизија Храм. Реч издавача О. Георгије Флоровски (1893–1979) је ретка личност у новијој историји, међу православним богословима. Његова богословска дела не само да обилују мноштвом информација из светоотачког наслеђа, него се првенствено издвајају проницљивим судовима о светоотачком учењу. Он својом даровитошћу и огромним трудом прониче иза слова светоотачког наслеђа, тј. у сам дух свеукупног хришћанског наслеђа, тј. Предања. То му је омогућило да буде стваралац на пољу богословља, што значи да, служећи се духом Предања, одговара на нове изазове и дилеме које се постављају пред човека и да на тај начин продужава стварање црквеног предања, попут древних великих отаца Цркве. Његова препорука да савремено православно богословље има потребу за новом светоотачком, новопатристичком синтезом, доживела је у његовим делима пуну афирмацију. О. Георгије је Богослов који се, баш као и велики древни оци Цркве, бави егзистенцијалним питањима човека и на њих одговара служећи се светоотачким Предањем. На тај начин, он својим делима ствара оквир за доношење нових догмата који ће следовати светим оцима, а ипак ће бити нови. Речју, отац Георгије је светао пример међу богословима, који показује како и на који начин се чува св. Предање Цркве и како се користи ради спасења нових генерација у Христу Господу. Рођен је у Русији, а стицајем историјских околности и по промислу Божјем, живео је и радио на Западу. Његовом заслугом не само да су многи православни открили, помало заборављено, своје аутентично предање, већ су и западни хришћани могли да се упознају са аутентичним заједничким наслеђем, тј. Предањем из првог хиљадугодишта неподељене Цркве. Полазећи од тога да је Црква у свету да би га спасла, водио је искрен и конструктивни дијалог са свима који су се интересовали за егзистенцијална питања човека, а посебно са западним хришћанима. Све ово је учинило оца Георгија васељенским учитељем, попут великих отаца Цркве. Ово је био повод и разлог да се наша Богом спасавана Епископија браничевска подухвати једног великог и Богу угодног дела, као што је сабирање и издавање његових дела на српски језик. Надамо се да ће она послужити не само будућим богословским генерацијама, већ свим људима који се интересују за онтолошка питања човека и света, да нађу прави одговор у оквирима Предања Христове Цркве. Епископ браничевски Игнатије Извор: Српска Православна Црква
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. децембра 2018. године свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Старој Бежанији. Саслуживали су протојереј-ставрофор Јеремија Старовлах, јереји Владимир Левићанин, Желимир Продановић и Андрија Вукчевић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић, Радомир Врућинић и Дарко Радовановић. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. новембра 2018. године, на Ђурђиц, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду. Најмлађи полазници црквеног вртића „Ђурђевак“ били су домаћини славе храма Светог Ђорђа на Бановом Брду. Њихов главни гост са којим су преломили славски колач био је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовој Светости Патријарху на светој Литургији саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић, Игњат Товаревић, Милорад Никшић, Часлав Маринковић, Славко Божић и Драгомир Сандо, као и ђакони Саво Топаловић и Марко Станковић. Појао је хор храма који води гђа Бисерка Васић. Торжественој прослави храмовне славе присуствовали су г. Срђан Коларевић, председник Општине Чукарица, и г. Милан Стојић, преседник Скупштине Општине Чукарица, са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу. Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен. Извор: Епархија тимочка
  8. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу. Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  9. Библиотека Српске Патријаршије, као овогодишњи организатор штанда Српске Православне Цркве на 63. Међународном сајму књига у Београду, приредила је 23. октобра 2018. године промоцију Сабраних дела о. Георгија Флоровског у сали „Иво Андрић“. Промоцију је отворио директор Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић који је истакао значај мисли и личности о. Георгија Флоровског и присутнима скренуо пажњу на „изузетан издавачки подухват Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске“ због кога је посебну захвалност изразио епископу Игнатију Мидићу. Домаћин је, затим, реч и модерирање промоцијом, препустио техничком уреднику Сабраних дела, продекану Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакону доц. др Златку Матићу, који је поздравио говорнике и све присутне, међу којима су били Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, и проф. др Богољуб Шијаковић, и подсетио на техничку страну издавачког пројекта. Том приликом, најпре је изразио захвалност онима без којих реализација оваквог пројекта не би била могућа, дакле са једне стране и пре свих епископу Игнатију Мидићу, а са друге стране Управи за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије, особито директору, г. Милети Радојевићу. Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске до сада је издао 14 томова Сабраних дела о. Георгија Флоровског, а према речима уредника до завршетка пројекта, према досадашњим увидима, планирано је још толико. После кратког техничког осврта, протођакон Матић је реч предао „оцима да говоре о оцу“ и то: најпре Епископу пожаревачко-браничевском, декану Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Игнатију Мидићу, а потом Епископу западноамеричком проф. др Максиму Васиљевићу. Епископ Игнатије говорио је о богословској подлози и богословској мисли о. Георгија Флоровског. Пажњу присутних, Владика је најпре усмерио на чињеницу да живимо у времену експанзије богословске литературе, због чега се јавља потреба за богословима који својим ликом и мишљу могу послужити као темељ и мера. Према Владикиним речима, о. Георгије Флоровски управо је један од таквих богослова. Владика је у том контексту указао присутнима на ширину у којој се креће мисао о. Георгија и подсетио на његове књижевне критике, философске студије, на његово врсно познавање историје, али и на неоспорни теолошки допринос. Сумирајући теолошки допринос о. Георгија Флоровског, владика Инатије подвлачи да неопатристичком синтезом овај учитељ Цркве ослобађа богословље од вавилонског ропства, тј. од робовања схоластици. „Повратак оцима“ претпоставља стваралачки приступ у сусрету са онтолошким и егзистенцијалним темама, а све у Духу Отаца. Допринос мисли о. Г. Флоровског владика Игнатије је присутнима сажео у следећим темама које представљају окоснице за разумевање значаја мисли аутора: Слобода Јединствен приступ предању Истока и Запада Разликовање личности и природе На самом крају излагања, Владика је позвао на читање дела о. Георгија Флоровског и унапред изразио задовољство, уколико дела заиста буду усвојена! Присутнима се, затим, обратио епископ Максим који је указао на значај који има овакав издавачки подухват назвавши га „радошћу и благовешћу“. Владика је подсетио на величину подухвата, посебно имајући у виду да је реч о првом сабраном делу о. Г. Флоровског и то не само у Србији него и уопште. Такође, скренуо је посебну пажњу присутних на чињеницу да је реч о „лепом издању“, које због фине техничке обраде текста посебно олакшава посао читаоцу. Епископ Максим указао је присутнима на привилегију коју је имао будући да ауторова дела није само читао, већ је о аутору и о његовој мисли слушао од оних који су га лично познавали. Владика је указао и на новије тенденције да се мисао о. Георгија Флоровског тумачи као она која се кључно обликовала у дијалогу са руском мишљу, али подсећа на чињеницу да је отац, будући да је већи део живота провео на Западу, своју мисао пресудно формирао у дијалогу са западном мишљу, о чему додатно сведочи његов екуменски рад. На самом крају владика Максим је присутнима прочитао део из дневника о. Георгија Флоровског у коме потакнут питањем једног студента о приступу оцима, тј. о томе у чему је њихов ауторитет, запажа да се некада трага за ауторитативним одговорима и пре суочавања са проблемима, али оптимистично примећује да студенти негују стваралачки приступ проблемима. На самом крају уследио је неформалан разговор присутних уз коктел који је за све присутне приредио Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Извор: Српска Православна Црква
  10. Библиотека Српске Патријаршије, као овогодишњи организатор штанда Српске Православне Цркве на 63. Међународном сајму књига у Београду, приредила је 23. октобра 2018. године промоцију Сабраних дела о. Георгија Флоровског у сали „Иво Андрић“. Промоцију је отворио директор Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић који је истакао значај мисли и личности о. Георгија Флоровског и присутнима скренуо пажњу на „изузетан издавачки подухват Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске“ због кога је посебну захвалност изразио епископу Игнатију Мидићу. Домаћин је, затим, реч и модерирање промоцијом, препустио техничком уреднику Сабраних дела, продекану Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакону доц. др Златку Матићу, који је поздравио говорнике и све присутне, међу којима су били Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, и проф. др Богољуб Шијаковић, и подсетио на техничку страну издавачког пројекта. Том приликом, најпре је изразио захвалност онима без којих реализација оваквог пројекта не би била могућа, дакле са једне стране и пре свих епископу Игнатију Мидићу, а са друге стране Управи за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије, особито директору, г. Милети Радојевићу. Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске до сада је издао 14 томова Сабраних дела о. Георгија Флоровског, а према речима уредника до завршетка пројекта, према досадашњим увидима, планирано је још толико. После кратког техничког осврта, протођакон Матић је реч предао „оцима да говоре о оцу“ и то: најпре Епископу пожаревачко-браничевском, декану Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Игнатију Мидићу, а потом Епископу западноамеричком проф. др Максиму Васиљевићу. Епископ Игнатије говорио је о богословској подлози и богословској мисли о. Георгија Флоровског. Пажњу присутних, Владика је најпре усмерио на чињеницу да живимо у времену експанзије богословске литературе, због чега се јавља потреба за богословима који својим ликом и мишљу могу послужити као темељ и мера. Према Владикиним речима, о. Георгије Флоровски управо је један од таквих богослова. Владика је у том контексту указао присутнима на ширину у којој се креће мисао о. Георгија и подсетио на његове књижевне критике, философске студије, на његово врсно познавање историје, али и на неоспорни теолошки допринос. Сумирајући теолошки допринос о. Георгија Флоровског, владика Инатије подвлачи да неопатристичком синтезом овај учитељ Цркве ослобађа богословље од вавилонског ропства, тј. од робовања схоластици. „Повратак оцима“ претпоставља стваралачки приступ у сусрету са онтолошким и егзистенцијалним темама, а све у Духу Отаца. Допринос мисли о. Г. Флоровског владика Игнатије је присутнима сажео у следећим темама које представљају окоснице за разумевање значаја мисли аутора: Слобода Јединствен приступ предању Истока и Запада Разликовање личности и природе На самом крају излагања, Владика је позвао на читање дела о. Георгија Флоровског и унапред изразио задовољство, уколико дела заиста буду усвојена! Присутнима се, затим, обратио епископ Максим који је указао на значај који има овакав издавачки подухват назвавши га „радошћу и благовешћу“. Владика је подсетио на величину подухвата, посебно имајући у виду да је реч о првом сабраном делу о. Г. Флоровског и то не само у Србији него и уопште. Такође, скренуо је посебну пажњу присутних на чињеницу да је реч о „лепом издању“, које због фине техничке обраде текста посебно олакшава посао читаоцу. Епископ Максим указао је присутнима на привилегију коју је имао будући да ауторова дела није само читао, већ је о аутору и о његовој мисли слушао од оних који су га лично познавали. Владика је указао и на новије тенденције да се мисао о. Георгија Флоровског тумачи као она која се кључно обликовала у дијалогу са руском мишљу, али подсећа на чињеницу да је отац, будући да је већи део живота провео на Западу, своју мисао пресудно формирао у дијалогу са западном мишљу, о чему додатно сведочи његов екуменски рад. На самом крају владика Максим је присутнима прочитао део из дневника о. Георгија Флоровског у коме потакнут питањем једног студента о приступу оцима, тј. о томе у чему је њихов ауторитет, запажа да се некада трага за ауторитативним одговорима и пре суочавања са проблемима, али оптимистично примећује да студенти негују стваралачки приступ проблемима. На самом крају уследио је неформалан разговор присутних уз коктел који је за све присутне приредио Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Велики број деце са својим родитељима, наставницима, вероучитељима и верним народом са радошћу је дочекао свог епископа који је по завршетку литургије са свештенством одслужио и молебан за почетак нове школске године благосиљајући сваки њихов труд усмерен ка напретку. Молитвеног учешћа у овом светом сабрању узео је и градоначелник града Бора господин Александар Миликић са својим сарадницима. Беседом коју је произнео владика је, осврнувши се на јеванђељску причу о талантима, подсетио да је поред талената и знања које имамо и које стичемо, битна и неопходна врлина како би оно што смо стекли изграђујући себе у трудовима многим користили на добро својим ближњима, породици, пријатељима, а самим тим и својој Цркви и држави. Након благословене трпезе љубави, уприличене у парохијском дому цркве преосвећени владика је, у пратњи директора Опште болнице у Бору, господина Горана Јоксимовића, старешине борског храма протонамесника Радоја Мијовића, као и господина Миливоја Ристића, председника борског Црквеног одбора, обишао и параклис посвећен Св. бесребреницима Козми и Дамјану, који је уређен у склопу борске болнице. Извор: Епархија тимочка
  12. У Недељу 9. септембра 2018. године, на празник Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион служио је cвету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Бору, уз саслужење братства овога светога храма. Велики број деце са својим родитељима, наставницима, вероучитељима и верним народом са радошћу је дочекао свог епископа који је по завршетку литургије са свештенством одслужио и молебан за почетак нове школске године благосиљајући сваки њихов труд усмерен ка напретку. Молитвеног учешћа у овом светом сабрању узео је и градоначелник града Бора господин Александар Миликић са својим сарадницима. Беседом коју је произнео владика је, осврнувши се на јеванђељску причу о талантима, подсетио да је поред талената и знања које имамо и које стичемо, битна и неопходна врлина како би оно што смо стекли изграђујући себе у трудовима многим користили на добро својим ближњима, породици, пријатељима, а самим тим и својој Цркви и држави. Након благословене трпезе љубави, уприличене у парохијском дому цркве преосвећени владика је, у пратњи директора Опште болнице у Бору, господина Горана Јоксимовића, старешине борског храма протонамесника Радоја Мијовића, као и господина Миливоја Ристића, председника борског Црквеног одбора, обишао и параклис посвећен Св. бесребреницима Козми и Дамјану, који је уређен у склопу борске болнице. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  13. Креационизам свештеника Георгија Максимова Једна од западних мода (протестантски круг) за коју сам мислио да ће заобићи православне, је креационизам. Та доктрина, која вели да Шестоднев се има узети у буквалном смислу, односно да Писмо описује заиста како је свет настао, изложена је у претенциозно насловљеном тексту: Истина о ‘православном’ еволуционизму, руског свештеника Георгија Максимова, и публикована код нас 18. децембра 2016.[1] ГМ Текст је галиматијас разнородних и неутемељених изјава тако да на ништа не личи. Далек је било каквој идеји да мало појасни ствари, а камо ли да изложи нешто што би била православна „истина“. Све базичне претпоставке су, по мом скромном мишљењу погрешне, а истраживачки метод је сасвим одсутан. Да погледамо изближе ову „православну истину“, али тек у неким детаљима, јер би темељнији одговор захтевао цео том. 1. Тако у Уводу (пошто немамо пдф, наводићу по параграфима Максимова да би лакше пратио онај ко жели да проверава моја приведена места; сви називи параграфа су по Максимову) аутор тврди како је црквена традиција тумачења Стварања полазила из буквалног схватања, и да је „све до друге половине 19. века целокупно школско и универзитетско образовање у Европи, укључујући и Русију, било неодвојиво од религије и последично, библијског схватања порекла света“. Затим нас плаши одлуком Константинопољског Сабора из 1076: „Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините… анатема“ [цит. по: Анатема и ХХ век. М., 1998. С. 140]. Стога „они православни хришћани који, бирајући између првог и другог [еволуционизма=ТЕ и Шестоднева= ШТ], више верују светској науци него речи Божијој чине, са тачке гледишта верујућег човека, чудан избор“. За Максимова ТЕ и ШТ су неспојиви, јер ШТ вели: „створи Бог из земље“, а ТЕ „настало је само из воде, а затим једно из другог“. Ерго, Библија и дарвинизам су неспојиви. 2. Настанак света – чудо или природни процес? „Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт... Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст“. Данас ће сваки научник рећи да они описују феномене, како се свет развио, еволуирао. И долази се до Big Bang theory. Big Bang theory Шта је пак иза те границе експлозије, шта се дешавало пре сингуларитета, наука не може да каже. Хокинг је скоро покушао да сасвим избаци Бога као непотребну хипотезу. Интерпретација теистичка или атеистичка се једнако среће у квантној механици. Но, наука не може да ни докаже постојање Бога ни да га порекне. Научне теорије постоје у оквиру нашег покушаја интерпретације развоја универзума и живота. Ни сам Дарвин није негирао да је Бог био онај који је запалио прву искру живота. То што су неки видели у ТЕ згодно оружје за борбу против цркве, то је њихов проблем, као што Библија није крива за разноразне кретене који су је злоупотребили за спаљивање, убијање, мучење људи и бескрупулозну пљачку. Дарвин Поготово се не може нама, који иако теисти, поклањамо пажњу науци, импутирати идеја да негирамо creatio ex nihilo, мада та теорија не може да се демонстрира на основу Писма, као што ни учење о Св. Тројици не може да се покаже на основу СЗ. 3. Однос према Светом Писму Сада бих ушао мало детаљније у образлагања Максимова. Критикујући еволуционисте пише: „Могу нас уверавати да тобож реч אדמה (‘adama’) која стоји у... Пост... посвећена стварању човека, има значење земље која је већ обрађена, што следи да то даје место за еволуционистичко тумачење – ето, еволуција је управо ту земљу и ‘обрадила’ до стања примата, тако да ‘под прахом земаљским треба схватати живу материју у коју је био усађен дух“ [Александар Мењ. Како читати Библију. Брисел, 1981. С. 34]. Александар Мењ ГМ на основу 3 „најауторитетнија речника: Brown-Driver-Briggs (Oxford, 1951), речник Holladay-а (Leiden, 1989) и речник Clines-а (Sheffield, 1993)“, пориче да адама може имати значење фине материје, већ значи тло, посед земље, „материјална супстанца при чему је наглашено да је у 1 Мојс. 2, 7 ова реч употребљена у трећем значењу“. Такође и територија, „део земље, управо земља као грумен, глина, тло“. То повезује затим са עפר, ‘afar’ – „сува земља, прашина, прах (Brown-Driver-Briggs), мала честица грумена, дробљени камен (Holladay). Какве честице грумена могу да се налазе у мајмуну“? Додаје и да Ап. Павле вели како је Први човек од земље, земљан (1 Кор. 15, 47), буквално, ὁ πρῶτος ἄνθρωπος ἐκ γῆς χοϊκός. Гр. γῆ, γῆς, ἡ, уверава нас ГМ нема „никаквог другог значења осим ‘земља’, – χοϊκός, управо значи ‘који се састоји из земље, глине’“. Сада ја питам: Мајмуни нису од земље? Пост 1, 24 вели да јесу. Па какво грумење може да се налази у мајмуну? И ако не може у мајмуну, како може у човеку? Него кад страсти овладају умом, свашта може да се чује... ГМ затрави са цитатима из отаца, и тријумфалистички нам наводи hebraica veritas, заборављајући да се и наша LXX сматра инспирисаним текстом. Тако је прескочио Иринеја Лионског који вели да Бог узе девичанску земљу, не обичну, која прасликује Дјеву Марију; наравно да та земља није нешто специјално, или друга у односу на ову нашу, али се овде истиче симболичка димензија и теолошко значење. Наиме, Тај који треба да убије грех и искупи осмрћеног човека, морао је постати човеком. „Јер какo су кроз непослушност једног човека, који је на почетку био саздан из необрађене земље, многи постали грешници и изгубили живот, тако је требало, да се кроз послушност једног човека, који се први родио од Дјеве, многи оправдају и задобију спасење. На тај начин Слово Божије се направило човеком... Он је био Бог, који је у себи установио древно саздање човека, да би убио грех, уништио смрт и оживео човека; и зато су истинита његова дела“ (Adversus haereses, III, 18, 7). Нагласак је на девичанској материји од које су оба Адама настала, и на Очевој акцији који обојицу твори. То продубљује на другом месту: „Откуда је суштаство првозданог? Од воље и мудрости Божије и од девичанске земље. Јер Бог, говори Писмо, до стварања човека још није послао кишу, и није било човека на њој, који би обрађивао земљу (Пост 2, 5). Од те земље, док је она још била девствена, Бог је узео прах и саздао човека, као начало нашег рода. Да би по други пут саздао тог човека, Господ је потчинио себе поретку таквог оваплоћења, родивши се од Дјеве сагласно са вољом и мудрошћу Божијом, да би показао сличност свог оваплоћења са оваплоћењем Адама, и да би се остварило написано на почетку: Човек по Божијој слици и наликовању (Пост 1, 26)“ (Demonstratio apostolicae praedicationis, 32). Христос „не би имао реално крв и месо, преко којих нас је искупио, да није у себи самом рекапитолирао древно обликовано дело, тј. Aдама“ (Adversus haereses, V, 1, 2). Монреале, стварање човека Ово је типолошко тумачење, које неће бити у савршеном складу са буквалним, како би желео Максимов. Јер та „девичанска земља“, адама, може бити сада интерпретирана и као нешто што је другачије од природе коју сада имамо. И тада не би била ова обична земља, како би желео ГМ. Свакако да је девица нешто друго у односу на удату. Наравно, не по природи, него по стању. Такође, ако ћемо да будемо буквалисти, онда морамо рећи да је Бог створио човека од сувог праха, јер још није било воде (Пост 2, 7). То је у сукобу са нашим знањем, јер тело човеково има око 65% воде; буквалиста не може да ми каже: Узео је и воде и направио блато, јер никакве воде није било на земљи (Пост 2, 6). Од земље је направио воду? Не будимо деца... Таквим смејуријама не прибегава ни сам Јован Златоусти, код кога превладава литерална егзегеза, па вели да је Бог сачинио човека од земље и воде (ἔπλασεν ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον ἀπὸ γῆς καὶ ὕδατος. In Genesim sermones, 7, 5). А то не пише у Пост. Ми пак нећемо Јована кудити зато што је употребљавао разум. Није био најпажљивији ГМ када је читао Златоустог, па му је промакло да и он у земљи види нешто специјално. Бог не узима просто земљу, него прах, најфинији, тако рећи, део земље, и тај исти прах од земље свјом наредбом преобраћа у тело (Οὐ γὰρ ἁπλῶς γῆν λαμβάνει, ἀλλὰ χοῦν, τὸ λεπτότατον, ὡς ἂν εἴποι τις, τῆς γῆς, καὶ τοῦτον αὐτὸν τὸν χοῦν τὸν ἀπὸ τῆς γῆς τῷ οἰκείῳ προστάγματι εἰς σώματος φύσιν μετέστησεν. In Genesim homiliae, 13, 2). Опет, Златоусти је учитељ васељене, јер није био једноумац, тако да другде инсистира на томе да је та земља нешто најлакше и бешчасно (Ναὶ, φησὶ, καὶ οὐχ ἁπλῶς εἶπε γῆν, ἀλλὰ, Χοῦν, ὡς ἂν εἴποι τις, αὐτῆς τῆς γῆς τὸ λεπτότερον καὶ ἀτιμότερον. In Genesim homiliae, 12, 4), и треба да указује на крхку људску природу, која узета за себе и по себи је смртна, док је душа по природи бесмртна (ἠ γὰρ ψυχὴ φύσει ἀθάνατος, θνητὸν δὲ φύσει τὸ σῶμα. In Genesim sermones, 7, 4. Да ми се не јави сада неки индијанац са својим „суптилним“ разликовањем „по природи и по благодати“ - није тема); она пак управља телом и оживљава га (Τί ἐστιν, Εἰς ψυχὴν ζῶσαν; Ἐνεργοῦσαν, ἔχουσαν ὑπηρετούμενα τὰ μέλη τοῦ σώματος ταῖς αὐτῆς ἐνεργείαις, καὶ τῷ βουλήματι αὐτῆς ἑπόμενα. In Genesim homiliae, 12, 5). Најбитнији моменат из Златоустог, а везан за ову расправу, је његова експлицитна тврдња да је човек од почетка састављен од исте земље, из које су биљке и бесловесне животиње (τὰ ἅλογα ζῶα. In Genesim homiliae, 12, 4). За њега не постоји, барем на овом нивоу, колизија између стварања из земље и из воде, тј. ТЕ и ШТ. То је код њега јединствени материјал, јер он не прибегава буквализму у који би га убацио ГМ. Сва телесна природа живих бића, укључујући и човека, саздана је од истог материјала. Тако је на основу једног од представника антиохијске школе показана неоснованост ГМ супростављања библијских извештаја порекла живог света из воде и/или земље. Монреале, стварање птица и риба Пре него да наставим, ја нисам неки строги еволуциониста (јер ту има мноштво фракција), а да бих објаснио у каквом смислу сам еволуциониста, требала би ми једна књига; најмање пак сам креациониста. Библија не подржава ниједан научни модел, али ни не нуди неки свој. Али како ГМ верује да она подржава креационизам, ја само демонстрирам неодрживост те заблуде. Авина визија еволуције... Наставља ГМ у истом стилу и са речју „дан“. Јеврејска реч יום (yom), према ТЕ „може да се схвати не само као дан“, већ и као дужи временски период. „Међутим, Аутор Библије је изабрао реч ‘дан’. И, штавише, употребљавајући ову реч у тексту прве главе књиге Постања, Он сваки пут наглашава да се говори о таквом дану у коме постоје јутро и вече. Какво ‘јутро’ и ‘вече’ могу да постоје у одломку времена који траје 170 милиона година“?... Теистички еволуционисти... прибегавају чак потпуно наивним аргументима. Нпр...: схватати под данима стварања ‘наше астрономске дане који су повезани са окретањем Земље око своје осе није могуће, јер до четвртог ‘дана’ није постојало Сунце, тако да следи да није било смене дана и ноћи’. ‘Одсуство Сунца, месеца и звезда одлучно искључује буквално схватање речи ‘дан’ у смислу савремених дана’. [Иљин В.Н. Шест дана стварања. Минск, 2006. С. 48]“. ГМ аргументује како 24 часа представља време окретања Земље око своје осе. „Ништа није сметало Земљи да се окреће око своје осе том истом брзином и пре појаве Сунца“. Аутор који нас убеђује у дословни смисао Библије, сада га негира. Заборавља да она нигде не тврди да се земља окреће око своје осе и око сунца, него се стиче утисак да је земља непомично утврђена на некаквим темељима, а да све око ње кружи. Но, бацање прашине у очи, није наодмет ако жели да се победи у спору, а не да се дође до истине. Тек да наведем једног аутора, св. Амброзија - он на основу Писма вели да је земља обешена у празном простору и непокретна (Hexaemeron, II, 3, 11). Да се земља окреће око себе знамо на основу науке, не на основу Писма. Оно нам пак вели да сунце и месец одређују временске порције (Пост 1, 14-18). Дакле, аргумент је сасвим валидан, јер говори из Писма, а не из друге области. Просто остављају без даха следеће речи Максимова: „Укратко речено: време представља атрибут материјалног света и његово протицање уопште не зависи од присуства или одсуства Сунца“. Наиме, Пост 1, 14 вели да видела на своду небеском, деле дан и ноћ, и да су знаци временима и данима и годинама; да видело веће управља даном, а видело мање управља ноћу (16). Они обасјавају земљу (17) и управљају даном и ноћу, делећи светлост од таме (18). Сунце-месец Ко год је читао коментаре св. Августина на Постање зна колико су му мука задали дан и ноћ. Одбацио је буквално тумачење (24 сата) дана. Тако вели у De Genesi ad litteram, 4, 35, 56 да је Дан када је Бог створио у почетку духовно и рационално створење, тј. анђеле и силе највишег неба. Захваљујући томе анђео је знао у Речи Божијој створења која ће настати, али „пре“ и „после“, се користе само у односу на појединачна бића, иако је све истовремено у креативном чину Свемогућег. „Тако су седам дана наше недеље, развијени и савијени у светлости небеског тела на свом путу, као један алегоријски знак који нас подстиче да истражујемо о данима када је створена духовна светлост могла бити присутна свим делима Божијим које су распоређене према савршенству броја шест“. Вероватно би наш добри о. Георгије отписао овај одломак из Августина као некакав инцидент у Предању, јер не разуме фон на коме оваква интерпретација почива. Она извире из помирења вечности божанског бића и границе која настаје стваралачким актом, односно увођењем у биће материје, простора и времена. Није Августин из жеље за провоцирањем или некаквом ексклузивношћу „измишљао“ ова компликована решења, него једноставно шест соларних дана не могу да се, како он верује, узму здраво за готово. Ту је сасвим на супротној страни св. Јефрему Сирину. Зато у Августина имамо и анагошку интерпретацију ових дана као епоха (De Genesi contra manichaeos, 1, 23, 41. 25, 43); свестан је такође да време не зависи искључиво од кретања сунца, али да се то онда не уклапа у буквални смисао, па се пита зашто ШТ уопште користи тај термин и даје интересантне предлоге, али који не означавају 24 сата (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 12, 36); неко би могао мислит да је четврти дан уствари први, али треба да о данима има дубље промишљање (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 13, 43). Иако су дани наше седмице нека слика ових дана стварања, „ипак не треба да имамо ни најмање сумње да они нису слични онима, него су много различити“ (De Genesi ad litteram, 4, 27, 44). Јасно је да је разлика у њима у трајању. Сунце и месец Проток времена, према Августину, почео је са кретањем створења; зато нема времена пре стварања, јер нема времена пре времена. Када не би било кретања створења, духовног или физичког, којим се смењују догађаји, не би било времена. Време је почело са стварањем а не стварање са временом. Време је створење, „јер време је промена бића из једног стања у друго, док се ствари сукцесивно смењују у складу са законима Бога који управља свиме што је створио. Ето, зато, када мислимо о првобитном стварању бића, тј. на дела после којих је Бог седми дан починуо, не треба да замишљамо те дане као наше соларне дане“ (De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Но, овде нам није тема Августин, поготово није за оне који су лишени сваког спекулативног дара. Тако би ГМ убацио Августина у „православне еволуционисте, који воле да се, ради потврде концепције ‘дана – епохе’, позивају на речи: „Један дан пред Господом је као хиљада година, и хиљада година као један дан“ (2Петр 3, 8)... Истина, они никада не појашњавају зашто такво схватање ових речи треба да буде примењиво на дане Стварања, а не и на друге случаје употребе речи дан у Писму, на пример, на дане које је Христос провео у гробу“? Није ми јасно шта треба ГМ да убацује тридевно Хр лежање у гробу, када ми православци држимо да је умро на Велики Петак? Ни по каквој математици не може да се тврди да је Ис у том случају био 3 дана у гробу како би желео наш о. Георгије, јер по јеванђељима и нашем богослужбеном циклусу, он ни 2 цела дана није био у гробу. Појавила се скоро нека секта која би да набуџи 72 часа у гробу па веле да је распет у среду... Можда им се Максимов придружи... Не одустајући од продавања магле, ГМ вели: „Друга заблуда теистичких еволуциониста је у томе што се они односе према Писму протестантски, усуђујући се да га тумаче по сопственом разумевању, игноришући и нарушавајући притом правила установљена у Православљу. Још је Св. Викентије Лерински запазио да 'Писмо не схватају сви једнако, већ га један тумачи овако, а други другачије, тако да се из њега може извући онолико смислова колико има и глава. А зато је и неопходно руководити се црквеним разумевањем' [Перегринови записи. М., 1999. С. 17]“. Вероватно овај који плаши људе да размишљају, верује да је „црквено разумевање“, то које би нам он презентовао. Умножило се папа у нас... Можда би било лепо да и ми, као католици у једном периоду, уведемо забрану верницима да читају Библију, јер ми ћемо им је протумачити у „црквеном духу“... „Можемо да наиђемо на помињања о томе да су неки Свети Оци говорили о постојању различитих нивоа схватања једног и истог библијског текста – буквалног, историјског и духовног, симболичког – али наравно, без помињања о томе да су Свети Оци схватали ове нивое смисла као међусобно допуњујуће, а не као међусобно искључујуће. Еволуционистима је јако важно да легитимишу своје алегоријско тумачење, тј., оно које замењује буквални смисао преносним значењем... Међутим, светоотачка традиција је до нас донела управо буквално схватање Шестоднева и штавише, недвосмислену осуду оних који такво схватање одбацују“. Света инквизиција Тачно је да постоје различити нивои тумачења једног текста који не морају да буду међусобно искључујући, али су некада искључујући када се нема буквални смисао. Оно што је још Ориген приметио, а усвојено је од традиције: Цело божанствено Писмо има духовни смисао, али цело нема телесни смисао (De principiis, IV, 3, 5). Било би доста сакаћења када бисмо дословно схватили Мт 5, 29-30. Управо ту Оригенову реченицу (διακείμεθα γὰρ ἡμεῖς περὶ πάσης τῆς θείας γραφῆς, ὅτι πᾶσα μὲν ἔχει τὸ πνευματικὸν, οὐ πᾶσα δὲ τὸ σωματικόν) наводе св. Василије Велики и св. Григорије Богослов (праштајте што убацујем ово св., јер га обично не стављам, али имамо посла са „богобојажљивим“ човеком који стално пребива у молитвама Светих Отаца) у њиховој чувеној компилацији, Добротољубљу (Philocalia, 1, 21). Ergo, испада да ми који нисмо баш много побожни, ипак следимо отачки принцип тумачења који „најпобожнији“ о. Георгије пориче. Хајде мало и ум да отворимо! Када би ШТ имао у целости буквални смисао, онда бисмо прву реченицу морали превести са: У почетку створише богови небо и земљу. Или: У глави створи Бог(ови) небо и земљу. Богови су елохим, како буквално и тачно преводи Mauro Biglino. Јер елохим је плурал од ел/ох (бог), дакле, богови. Такође, Ἐν κεφαλαίῳ, У глави је Аквилин превод који је буквалан; понавља га André Chouraqui, па вели: Entête, што одговара јеврејском re’shit, од ro’sh = глава. Ориген овај превод убацује у своју Хексаплу. Ствари се компликују јер се Аквилин предлог може разумети и као све заједно, све скупа, одједанпут, на шта ће се директно Нисенац позвати тврдећи да је у једном а-темпоралном акту Бог све створио (Apologia in hexaemeron, PG 44, 69D-72B: Ἐν κεφαλαίῳ (τοῦτο γὰρ ἀντὶ τῆς ἀρχῆς Ἀκύλας ἐκδέδωκε)… ἡ ἑκάστου τῶν ὄντων οὐσία συνέδραμεν, οὐρανὸς, αἰθὴρ, ἀστέρες, πῦρ, ἀὴρ, θάλασσα, γῆ, ζῶον, φυτά. Како су пагани у александријском кругу приговарали да је Бог немоћан, јер му треба 6 дана за стварање, овде се одговара како Бог све ствара у једном моменту, а ту идеју презузимају и разрађују кападокијци, Амброзије, Августин, како видесмо). TOB интересантно сугерише: Када Бог започе стварање неба и земље... Тако и велики Раши овде види почетак односа Бога и творевине, а не некакав апсолутни почетак, или што ће се у развијенијем хришћанству назвати creatio ex nihilo. Библисти знају колико је историје иза сваке од ових „буквалних“ интерпретација, превода Пост 1, 1. Не сумњам да би нам Максимов одмах открио истинско буквално значење... Раши Није проблем само интерпретације дана, која би била, како настоји да нас без пардона обмане Максимов, решена по „црквеном уму“, него са мноштвом других извештаја из ШТ који се не могу узети дословно. Тако: Рече Бог... На ком језику? Има уста па да каже? Али није довољно да има уста као животиња, него и као човек, јер тада се може артикулисати говор. Ко га је чуо? Ако је рекао, онда мора да постоји ваздух као медијум да би се реч чула... Ако кажеш: Помислио, онда није рекао, па опет немаш буквални смисао. Зашто почиње да говори тек када вели да се појави светлост? Ко и како зна да је земља била безоблична и да је постојала тама ако нема светла? Није ми за циљ да се исмевам са Мојсијем него да отрезним ове буквалисте, ако је то икако могуће. Максимов наведе Василија као буквалисту, и како виши смислови Писма не поричу буквални. Ја једноставно „обожавам“ (било би ружно да не признам) да порекнем своје опоненте управо у ауторима на које се позивају. Јер, могу ја да кажем како је ауторитет Августин, који пориче да се ради о соларном дану од 24 сата у постањском извештају, ови ће да ми машу са Василијем, Јефремом и сл. и да тако кажу како је пат позиција. А није. Јер се и оци цркве испитују по одређеним критеријумима. И нечије мишљење вреди, нечије се испостави као слепа улица. Ко чу беседу нашу? Зато да видимо један пример из Василија, Homiliae in hexaemeron, 1, 5: „Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи. Јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити; али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум... Та створења сачињавају суштину невидљивог света, као што нас Павле учи (Кол 1, 16; Рим 8, 38)... или војске анђела или одреди арханђела. А кад је дошао час да у биће пређе и овај свет, најпре као школа и училиште људских душа, а затим као прикладно пребивалиште свега онога што уопште настаје и пропада, као основа свега створен је ток времена који је прирођен свету и животињама и биљу које је на њему... Или можда то време није оно време чија је прошлост ишчезла, будућност се још није појавила, а садашњост измиче чувствима и пре но што буде спозната? У извесном смислу, таква је и природа насталих ствари, која свакако расте и троши се, и не одликује се чврстином и постојаношћу. Требало је, дакле, да тела животиња и биљака, која су, на неки начин, по нужности повезана у један ток и која је захватило кретање које их води ка постајању и пропадању, да буду обухваћена природом времена чије је својство сродно промењивим стварима. Зато је Мојсије, који нас учи о стварању света, са правом започео своју приповест речима: У почетку створи; односно у овом временском почетку. Јер, кад сведочећи каже да је постало у почетку, не мисли тиме да је време првонастало у односу на све творевине, већ да се после невидљивих и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима доступних ствари. Почетком се, пак, назива и прва кретња; као: Почетак пута добра јесте чињење онога што је праведно (Приче 16, 7)... Почетком се назива и оно одакле настаје нешто, то јест оно друго што постоји у њему, као што је темељ у кући и дно у корабљи... И уметност је почетак уметничких дела“. За овај одломак се све може рећи, само не да је литерално тумачење Пост 1, 1. Штавише, у директном сукобу је са њиме, јер Василије пласира хипотезу да је анђеоски свет створен пре стварања, односно да је ванвремен и претпостојао је акту стварања. То је његов покушај да убаци да је Бог творац и духовног света, зато што то ШТ нигде не помиње. Ту је он близак предлогу TOB: Када Бог започе стварање неба и земље... За мој аргумент је довољно да Василије не аплицира буквални метод тумачења на овом месту, а на страну проблеми са којим се оваква интерпретација среће, наиме да је време независно од творевине, да се не објашњава како су духовна бића творевина а да им не претходи време, итд. Анђео умире од досаде јер је ван времена Не само што је немогуће протумачити буквално ШТ по себи, него се свештеничко/елохистички извештај (Пост 1,1-2,4а) не да уклопити са другим, јахвистичким (Пост 2,4б-24). И сами оци су приметили ово понављање. Неки би желели да га схвате као interpretatio (Златоусти, млади Августин). Но, Августина је поређење Пост 1, 11 са Пост 2, 5 присилило да негира дословни смисао. Јер у 1, 11 јасно стоји да су биљке створене трећег дана, док 2, 5 вели да још није било кише, а за вегетацију и пољопривреду, како примећује Августин, неопходна је киша. Стога Августин каже да је зеленило фигура душе (De Genesi contra manichaeos, 2, 4). Довољна је само једна чињеница да убеди скептике да флору и фауну не треба схватити у материјалном смислу (non carnaliter haec esse intellegenda), јер Пост 1, 29-30 држи да су биљке као храна дате свим животињама, птицама итд., што је у сукобу са фактом да су многе месождери (De Genesi contra manichaeos, 1, 20, 31). Јасно је да, по Августину, Preastercodex изражава примордијалну духовну динамику. Мање проблеме неће имати ни представници дословне интерпретације. Јефрем, не могу а да не поменем, не успева да нађе никакав буквални смисао за Божији починак од посла (Пост 2, 2), јер, вели (In Genesim commentarii, 2), Бог нема потребе за одмором, него даје тај дан да би и робови, упркос вољи њихових господара, могли да почину, а тај дан је и слика будућег века. То пак није буквално тумачење. Јер ко буквално тумачи, мора да објасни по себи како се то Бог одмара. У Златоустог ћемо наћи буквално тумачење, јер он вели да је седмог дана Бог престао да производи ни из чега бића, и то повезује са Јн 5, 17, објашњавајући да се сада Божији посао изражава у одржавању творевине (In Genesim homiliae, 10, 7). Руку на срце, ни ово није баш строго буквално тумачење, јер инсистира на првом делу стиха, али не и другом, јер ту Бог почива, узима да се одмори (κατέπαυσεν), што означава да престаје са својом делатношћу (зато се Златоусти позива на Јн 5, 17, али тиме негира одмор јер му Бог остаје делатан до дана данашњег), и тада би свет био препуштен себи, а то Јефрем не може да допусти, па одмор са Бога пребацује на творевину. Богу пале руке и вели: Шта ми је све ово требало? Јахвистичка нарација ће показати како је једна била Јефремова жеља, а друго постигнути резултати, који, ако беспристрасно посматрамо, су незадовољавајући. У овом коментару, он вели да Мојсије поново узима да прича о стварању и добро разуме да је ово сада друга нарација: „Ово је књига постања небеса и земље, наиме, ово је приповест стварања неба и земље, у дан кад Господ Бог створи небо и земљу, и није било још дрвећа у пољу, и трава још не беше никла (Пост 2, 4-5). Но мада се заиста, они нису појавили у први дан - зато што су створени в трећи - ипак нису узалуд укључене у приповест о стварању првога ствари које су створене трећег дана. Јер вели даље: још не беше дрвећа, нити је трава била никла; јер Бог још не пусти дажда на земљу; али је извор излазио из земље да натапа сву земљу (Пост 2, 5). Јер све то што је рођено и родиће се из земље, доћи ће на светлост кроз сједињење воде са земљом, па је Мојсије хтео овде да покаже да ниједна биљка или вегетација нису створени заједно са земљом, јер киша још није падала“. Дакле, биљке настају са повлачењем воде у трећи дан. Вреди приметити како се св. Јефрем прави луд па не цитира стих 5 до краја (нити беше човека да обрађује земљу), и исекавши овај део прелази на извор. Све он то јуначки прескаче, јер из Пост 2, 5-9 испада да је човек створен пре флоре! Те инконгруенције је приметио Августин, па иако не негирајући да је Бог створио овај свет, ова 2 извештаја није могао помирити па је давао друге типове тумачења. То ћемо код њега наћи и у ономе што он назива својим Буквалним тумачењем Постања. Опет, Јефрем силује смисао Писма и пише: „Тако, вели Писмо, из земље је изашао извор и оросио је сву површину земље, и тада је она произвела биљке, траве и растиње“. Не, то вели Јефрем, а не Писмо. Дакле, немамо буквалног тумачења. Тек после овог недоследног маневра, он помиње пропуштени стих: „Мојсије прелази на опис саздавања човека и говори: нити беше човека да обрађује земљу, - то јест до шестог дана није постојалао човека, јер је он створен у шести дан“. Земља морала да чека да је срБски сељак ради Одговарајући на исти проблем, други „буквалиста“, Златоусти, даје прихватљивије решење, и мада не износи александријску тезу о стварању свега одједанпут, он примећује да у првом извештају се говори о стварању одређених сегмената бића по фазама, а да се овде разматрају у свеукупности на шта указују речи: Ово је књига постања небеса и земље, када насташе. Као неки савремени егзегета, Јован примећује да овај извештај нам поучава „о врлини праведника, о човекољубљу Божијем, о снисхођењу, које је Господ показао и ка првозданом као и ка свом роду човечијем, и о многим другим стварима“ (In Genesim homiliae, 12, 1). У директној опозицији ономе што прочитасмо у Јефрема, он пише: „Када оно [Писмо] говори о небу и земљи, оно подразумева истовремено сва створења, како она на земљи тако и она на небу. Усто, како при повести о створењима оно не помиње све њих по реду, него нам помиње у глобалу наведене ствари, и не покушава да их затим опише, тако и сву ову књигу, мада она садржи в себе и много другог, назива књигом постања неба и земље“ (In Genesim homiliae, 12, 2). Овде имамо, дакле, разумевање неба и земље не у њиховом буквалном смислу (као у Јефрема, или у Златоустог на другим местима) него као општа имена за целокупност створених бића. Стварање свода 4. Однос према Светом Предању ГМ вели како „православне“ еволуционисте не занимају отачка мишљења на ове природно-научне теме, а по њему, Бог би надахњивао оце и око ових ствари. Стога он наводи неколико отаца који тврде да је сва видљива творевина саздана за шест дана. Има ту и погрешно разумеваних навода, али да не дужим расправу, јер је евидентно да је било неких од отаца који су били буквалисти. Међутим, проблем је то што они излажу њихово разумевање генезе света и често или по сопственом расуђивању или преузимајући идеје из паганске науке, тако да ту Дух Свети има мало шта да ради. Наилазимо мноштво детињастих и смешних ставова у отаца, али им се не треба смејати, јер су били деца свог времена. Још луђе би било заузети неки апологетски став па правдати те изјаве као истините. Ево неколико примера: Василије пише: „Веле да грлица, ако се икада деси да свога друга изгуби па остане сама и удова, неће да ступи у заједницу са другим, већ због успомене на некадашњег брачног друга, остаје усамљена. Нека почују жене како је, чак и међу бесловесним животињама, часност удовиштва достојнија од неприличја многобрачности“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Ову идеју Василије није добио од Духа Светог него ју је могао читати у Аристотела и Елијана. И у паганским култовима грлица је имала овај статус невиности, али то је само стара заблуда, коју је и Шекспир делио, јер грлица уме да шврља кад је мужијак ван гнезда, а такође после смрти не чувају удовиштво, што је без икакве сумње показало истраживање холанђанке Paula den Hartog.[2] Од Василија овај модел преузима Амброзије (Hexaemeron, V, 19, 62-63). Грлице док су верне Сигурно је да Дух није асистирао Василију када овај написа: „Много је врста птица којима, да би зачеле, није потребно никакво парење са мужјаком. И док код других птица неоплођена јаја бивају неродна, веле да белоглави суп без икаквог парења углавном полаже плодна јаја; и поред тога супови знају да живе веома дуго, јер се њихов живот често протеже и до сто година“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Наравно да је Амброзије и ово преузео (Hexaemeron, V, 20, 64). Опет је Елијан извор. Амброзије ће отићи и мало даље па ће тврдити да се пчеле не размножавају сексуалним путем, и да се хране росом и тако сакупљају младе (De virginibus 1, 8, 40). Наравно да су све ове слике погрешне, али, са друге стране, природа зна за партеногенезу (али не и Писмо!), и то не само код мањих гмизаваца, него чак и код змаја са Комода. Најтеже ће борцима против хомосексуалних односа пасти факат да гуштери који се тако размножавају су женке где једна стимулише другу, изигравајући мушку индивидуу, и на тај начин покрећу давно заборављени механизам. Ипак, у људском роду ово не сретосмо, мада верујемо у девичанско зачеће Маријино. Свако ко је читао велике спекулативне оце: Оригена, Василија, Августина, Златоустог, Нисенца, Григорија Богослова итд. зна колико је њихово мишљење више пропозитивно него афирмативно. Приступ о. Максимова само оживљава оно најгоре што је стајало у Светој Инквизицији. Зато да поновим ону чувену од кардинала Ћезара Баронија: Намера Светог Духа је да нас научи како се пење на небо, а не како се небо креће! Ћезаре Бароније Та мисао је надахнута Августином, а сада ћу превести и тај просвећујући одломак из Хипончевог De Genesi ad litteram, 1, 19, 39, кога је у целини цитирао Галилеј у писму Мадам Кристини ди Лорено, великој дукеси Тоскане: „Често се дешава да, у односу на земљу, небо и друге елементе овог света, на кретање и револуцију или чак на величине и удаљености звезда, око помрачења сунца и месеца, циклус година и циклус годишњих доба , природе животиња, биљака, камења и свих осталих ствари ове врсте, чак и неки паган има таква сазнања да их подржава са неспорним аргументима и на основу личног искуства. Било би веома срамотно и штетно и мора да се избегава по сваку цену, да тај паганин чује некога да говори о овим темама у складу - по његовом мишљењу - са смислом хришћанског Писма говорећи напротив такве глупости да, видећи га да греши - како кажу - у галактичким размерама, не би човек могао да се задржи да не прасне у смех. Али није толико непријатна чињеница да се изруга онај ко погреши, колико чињеница да се пружа прилика странима нашој вери да сматрају како су наши [свети] аутори подржали такве ставове и, на велику пропаст оних, за чији спас се старамо, бивају окривљени и одбачени као незналице. Када, наиме, у вези са питањима које ови добро познају, пагани изненаде неког хришћанина који греши и брани своје погрешно мишљење, подржавајући га нашим Светим књигама, на који начин ће имати поверења у ове Књиге, када се оне баве васкрсењем мртвих, надом у живот вечни и царством небеским, пошто ће мислити да ови списи садрже грешке које се односе на ствари које су већ могли научити из сопственог искуства или на основу сигурних математичких прорачуна? Не може се изразити довољно колики бол и тугу наносе благоразумној браћи ови непромишљени и арогантни хришћани када бивају критиковани и када им бивају демонстриране грешке у вези њихових погрешних и лажних мишљења од стране оних који нису обавезани ауторитетом наших Светих књига. Они, поврх свега, да би подржали то што тврде, са безазорном дршкошћу и сасвим јасном лажношћу, настоје да наведу саме Свете књиге, којима би да докажу своја мишљења, и иду толико да цитирају напамет многе делове које сматрају валидним сведочанствима у њихову корист, без да разумеју ни то што кажу, ни то што тврде (1Тим 1, 7)“. Августин је у праву! Господственост овог размишљања је и данас многима ретка... Бог не збија шале са нама, тако да многе, који се, јер не могу да разумеју како ствари у свету функционишу, позивају на Божију свемоћ, Августин критикује (у De Genesi ad litteram, 2, 1, 2 има на уму Амброзија, али га не помиње експлицитно, јер га има много у срцу и цени као мислиоца) говорећи да је сасвим јасно да Бог може да уради све, да може нпр. да учини да уље стоји испод воде, али да то не чини, јер је он творац тих природа. Зато је ум легитимно средство у испитивању природних ствари. Али, познавање тих ствари није циљ Писма. Зато нам је Бог дао разум. Те ствари Дух је успут напоменуо, не као науку, „јер Дух Божији, који је кроз њих [свете писце] говорио, није желео да људе учи ове спознаје [светску науку] које ништа не користе спасењу“ (De Genesi ad litteram, 2, 9, 20: sed Spiritum Dei, qui per ipsos loquebatur, noluisse ista docere homines nulli saluti profutura). Једноставно речено, „да би се знало са сигурношћу како ствари стоје, потребна су деликатна и марљива рационална истраживања“ (De Genesi ad litteram, 2, 10, 23: multum subtilibus et laboriosis rationibus ista perquiri). Тешко да ће неко на основу отаца доказати ТЕ. Ту ГМ има право, јер се ти текстови углавном натежу и екстраполирају да би могли бити манипулисани. Ни у једног оца нећемо наћи ТЕ, али ни креационистичку теорију, барем не на библијском дословном смислу утемељену. Довољно видесмо на неколико примера колико тај приступ пушта воду на све стране. Зато сматрам да је узалудан посао обрачун ГМ са онима који покушавају да ТЕ оснују на оцима. Све што се може рећи је да ТЕ није искључена апсолутно од отаца. Једино што остаје мали проблем што Писмо и Оци нису ауторитет у овој материји. Сасвим су неумесна позивања ГМ на новије свеце, јер: 1) они нису студирали ТЕ; 2) живели су у време када је ТЕ била барјак атеизма. Ја бих сам потписао све што би било против тако презентиране ТЕ да сам живео у њихово доба. Да је ГМ чедо старог совјетског режима, и тај непоправљиви идеолошки менталитет одражавају ове његове речи: „Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи истину коју је Сам Бог открио човеку. Тако да када се поставља избор: веровати ли Богу Који је рекао да је Он створио човека из земље или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека не може бити никаквих колебања... Слава Богу, ми нисмо протестанти“. Слава Богу, ми нисмо протестанти! 4. Ово није суштинско питање? Сагласно ТЕ смрт се јавила независно од греха и постојала је у свету пре Адама, док Свето Писмо учи, вели ГМ да „Бог није смрт створио нити се радује пропасти живих (Прем Сол 1, 13), тј., на почетку смрти у свету није било, али се она појавила као последица греховног пада Адама и Еве... и она је прешла на целокупну земаљску творевину којој је човек постављен за главу“. Бог се свети Адаму стварајући му жену; искористио прилику док је овај спавао јер у свесном стању никад не би пристао на тако нешто ГМ приводи Пост 1, 13: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома, а ми видимо како „женке богомољке прождиру мужијаке након парења, осе паразити полажу јаја у живог паука где се оне развијају и нагризају га изнутра, истовремено га убијајући – за то не може да се каже да добро беше веома“. На крају, Максимов износи свој крипто-манихејски закључак негирајући да овај свет није таквим „каквим га је замислио и створио Бог“. ГМ наводи неке оце који су тврдили да животиње првобитно нису умирале (није тајна да има и таквих), и затим, нимало не укључујући мозак, цитира нашег Јустина Поповића: „Ко је увео смрт у овај свет? Грех. Човек, на жалост, одиграо је у овом животу ту срамну улогу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Ово нису учиниле звери, нити птице, већ човек. И зато човек треба да осећа стид пред свим животињама, птицама и биљкама; нека се стиди човек и нека моли за опроштај од сваке птице зато што је увео смрт у овај свет, увео је и у птице и у животиње и у биљке. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих“ [ Сабрана дела Преподобног Јустина Поповића, Т. 1. М., 2004. Сс. 193-194]. Ово је тешка бесмислица, јер су се животиње и пре пада храниле биљем (Пост 1, 30). Како те биљке нису умирале? Животиње их нису вариле него их само избацивале аналним путем? Зашто су се онда животиње храниле ако нису интегрисале храну у свом организму? Овај „суптилни“ компилатор отачког учења, вредан као пчела и жељан да нас нахрани медом отачких речи, не лети баш до отаца него чита неке елаборације па измишља да у Василија Великог пише: „До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести… Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…“[ГМ ово наводи по Серафим Роуз, Православно схватање књиге Постања, С. 94]. Максимов наводи овог опскурног лика, који је радокализовао масе православне неутврђене младежи, јер је потурица гори од Турчина, а не узима да чита самог Василија. Серафим Роуз Велики кападокијац пише управо супротно овом шарлатану: „Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Наиме, во је постојан на ногама, а магарац је лењ; коњ је, опет, силовит у својој жељи за женком; вук се не да припитомити; лисица је амфилохијеваста; срна је плаха; мрав је марљив; а пас је благодаран и истрајан у пријатељству. И тако је свака од животиња попримила својства властите природе онога часа кад је саздана (Ὁμοῦ τε γὰρ ἐκτίσθη ἕκαστον, καὶ συνεπηγάγετο ἑαυτῷ τῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα). Заједно са лавом настала је и његова јарост, самотност његова живота, као и недружевност према једноплеменицима“ (Homiliae in hexaemeron, IX, 3). И пошто је расудио управо о овом и оваквом свету, Василије (ib.) пева са Давидом (Пс 104, 23): Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио! И Александар Милојков пева лепоту Божије творевине Просто делују смешне следеће ГМ речи: „Једини Светитељ чије речи се без насиља над смислом могу схватити у смислу првобитног постојања смрти код животиња је Св. Григорије Ниски. У Великом слову за оглашене, он говори да 'када су се први људи дотакли забрањеног… тада Господ ставља на првосаздане кожне хаљине (Пост 3, 21), како ми се чини… након тога Онај Који лечи нашу порочност… ставио је на људе могућност да умиру што је била одлика неразумне природе... Ипак, једно сведочанство Св. Григорија Ниског ни на који начин не може бити ‘противтежа’ или тим пре, да укине заједничко сведочанство Писма, толико много Отаца и литургијског предања Цркве. Треба обратити пажњу и на то да се Св. Григорије ослања на своје лично мишљење – ‘како ми се чини’ (Покушаји еволуциониста да оспоре сведочанство Предања Цркве)“. Мало сам куцнуо главу... Овде имамо један хаос у размишљању и коришћењу цитата. Овај дискурс одговара Нисенчевој аутентичној мисли, али код њега имамо и оно што се назива „двоструко стварање човека“, доктрина која сеже до Филона, а означава да је првобитни човек створен по слици (Пост 1, 27), односно као душа или духовно биће, али још бестелесно и не сексуално издиференцирано, и стварање од праха (Пост 2, 7), што би у Оригена значило да то суптилно тело му омогућава живот у рају, и онда чак и треће стварање, облачење у кожне хаљине (Пост 3, 21), што значи да тек тада добија ово смртно тело, односно да се облачи у кости, месо и крв. По првој матрици у Нисенца имамо животиње које до пада не умиру (управо је то Роузов цитирани „Василије“, где су лешинари јели траву. Одломак се налази у Нисенчевом De opificio hominis, 2, 49-51). Ја сам намерно избегао да говорим о двоструком стварању, јер са киме бих расправљао, када човек не чита оце?, а то учење једнако постоји у нашем предању. Максимов као да је експонент јехова. Они тврде да су све животиње биле биљоједи. То је у сукобу са свиме оним што знамо из науке. Физичка конституција месождера јасно указује да не могу да буду биљоједи и обрнуто. Видели смо шта се десило са кравама кад је некоме пала „бриљантна“ идеја да их храни животињама... Паук је после Адамовог греха научио да плете мрежу, пре је јео семење? Dionea је после постала биљка месождер? Dionea Човек није постојао у време диносауруса, али знамо да је нпр. Tirannosaurus rex био месождер, иако се расправља да ли је био искључиво ловац или/и сапрофаг. Дођи, цветићу, нећу ти ништа! Или ће Максимов да нам каже како је човек постојао у време диносауруса? Или су НАСА и илуминати фалсификовали ове фосиле? А совјети измислили да је Гагарин био у космосу? Што рече св. Августин, не брукајмо се! Можемо да разумемо библијски текст да говори о fitoplancton-у као првој карици у ланцу исхране, јер цео живи свет зависи од ње. У том смислу можда „Мојсије“ вели да су се сви хранили биљкама, да су биљке у основи свега. Писмо овде изражава не вегетеријанску доктрину, како би следбеници те секте желели, него једно изворно поштовање живота, које је симболизовано у животињској крви као души (Пнз 12, 23), коју људи ни после Ноја не смеју да једу (Пост 9, 3-4), што је остало у Јевреја и неких других (чак, канонски, и у нашој цркви, али у пракси слабо). Идеја је поштовања живота, оног који је есхатолошки, али овде типски изображеног у шестом и седмом дану. Зато се у месијанско-есхатолошком контексту говори о миру међу животињама (Ос 2, 20; Ис 11, 6-8), када више неће бити смрти у животињском и људском свету. Само из такве перспективе се нећемо саблажњавати када у неких отаца прочитамо како су првобитне животиње биле бесмртне или искључиво биљоједи. Да се не ругамо Библији и Оцима, у шта би нас јехове и ГМ увукли, са њиховим перверзним интерпретацијама! Да ли, што не чита оце, или је нешто друго посреди, о. Максимов 'ладно заобилази целу антиохијску традицију, која у различитим решењима говори о оригиналној смртности не само животиња него и човека. Наиме, Антиохијци (Диодор, Теодор, Теодорит итд.) су користили мозак па су поставили питање: Како то да неко ко је бесмртан мора да једе да би живео, а чему сексуална диференцијација ако она није направљена ради размножавања и тиме побеђивања смрти? Једење и сексуално размножавање су јасан указатељ осмрћене природе. Теодорит ће довести све претходне рефлексије до логичког закључка, тако да ће рећи да је цео свет, као и човек, створен смртним по природи (управо оваквим какав је) и да није изгубио неку претпостављену бесмртност, коју никада реално није имао, јер је Бог предвидео да ће човек забрљати. Видети студију: S. Zincone, Studi sulla visione dell’uomo in ambito antiocheno (Diodoro, Crisostomo, Teodoro, Teodoreto), Roma 1988, pp. 46-47. Другим речима, прича о паду није прича о паду једног, него сваког од нас, сваког ко се налази у овом стању и позван је на преображење, на улазак у нови начин постојања. Како каже Василије Велики, овај свет је наша школа за будући живот. Ајмо, пионири малени! И зато је он добар. Стога оци у глобалу посматрају и негативности у светлу корисности за нашу индивидуацију. Завршио бих са Августином (Enchiridion ad Laurentium de fide et spe et caritate, 3, 11): „У овом универзуму има чак и оно што се зове зло, које је подређено једном реду и постављено на своје место; оно чини да се још више цене добре ствари, јер у поређењу са лошима оне се више допадају и заслужују веће дивљење. Уосталом Бог, у својој свемоћи, је Онај који има врховну власт над стварима (Виргилије, Aeneis, 10, 100), како признају и неверујући, будући Савршено добро, не би дозволио да постоји апсолутно ништа лоше у његовим делима, када не би био свемоћан и добар толико да буде способан да извуче и из зла добро“. Августин: Боже, да те подсетим да си рекао како више нећеш да давиш човека! Зоран Ђуровић Рим 28.12.2016 [1] http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/. Пренет је такође и на Blog-у "Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku", stranica o pravoslavlju, Pravoslavnoj Crkvi, teologiji, i duhovnosti, na hrvatskom jeziku. Članovi smo zakonite SPC, koja ima kanonsku jurisdikciju u Republici Hrvatskoj...: http://orthodoxhr.blogspot.it/2016/12/pravoslavlje-i-evolucija.html. [2] https://www.sciencedaily.com/releases/2008/10/081015100033.htm.
  14. У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.
  15. У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. View full Странице
  16. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо видео запис промоције знаменитих сабраних дела Георгија Флоровксог. View full Странице
  17. Његово преосвештенство Викарни Епископ диоклијски г. Кирило служио је на Ђурђевдан, 6. маја 2018. г. уз саслужење свештенства Свету архијерејску литургију у манастиру Бања код Рисна, поводом храмовске славе ове Светиње која чува дио моштију Светог Георгија. Опширније на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис беседе View full Странице
  18. Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин) Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио. „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ. Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник. „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова. „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат! Информација узета са: http://www.pravmir.ru/ За Стање ствари приредио: Светозар Поштић
  19. Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин) Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио. „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ. Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник. „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова. „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат! Информација узета са: http://www.pravmir.ru/ За Стање ствари приредио: Светозар Поштић View full Странице
×
×
  • Create New...