Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'геноцид'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Стокхолм: Сећање на Јасеновац 28. Мај 2015 - 12:52У петак 29. маја 2015. године, у згради ABF у Стокхолму, Sveavagen 41, биће одржано вече сећања на небројане жртве страдале у Јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Једини логор у Европи који нису надзирали Немци већ Независна Држава Хрватска (НДХ) и усташки режим током пуне 4 године. Ово је трећи пут да се организује програм сећања на страдање Срба и усташких жртава Јасеновачког система хрватских концентрационих логора у Шведској. Гости на предходним обележавањима су били 2013. филмски стваралац и бивши саветник Меморијалног центра Јасеновац-Доња Градина Симо Брдар, Еберхард Рондхолз историчар и публициста из Немачке; 2014. године историчар Милош Ковић који је говорио о почецима Првог светског рата, на отварању изложбе коју су организовали Историјски музеј Србије и Музеј Армије - Стокхолм заједно с нашим амбасадом у Стокхолму. Ове године гости програма су: - проф. др Жарко Видовић, рођен 1921. године у Трешњу, Југославија - Босна и Херцеговина. Студирао је у Загребу, затим се пребацио у Сарајево у време када су усташе почеле с агресијом и пропагандом против Срба, Јевреја и Рома. Неколико пута је хватан и ослобађан током Другог светског рата од стране немачких и италијанских снага у Сарајеву да би на крају био депортован у Јасеновац од стране НДХ. У Јасеновцу бива одређен, од стране Немаца, за принудни рад у Норвешкој, где је преко Земуна и Бејфјорда стигао у Нарвик 1942. тачно на Нацинални дан Норвешке, 17. мај. Градио је пут који се и дан данас користи у Норвешкој. 1943. године уз помоћ локалног становништава, успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. Како би средио своје личне докумнете одлази у Југославију 1947. где бива затворен и добија потпуну забрану напуштања земље уз прекид било какве комуникације с Шведском. Данас, порфесор Жарко живи и ради у Београду као пензионисани професор Историје цивилизацоије и уметности. Наставља да пише и предаје по свету. Специјално за програм у Стокхолму направљен је интервју с живим сведоком Јасеновца др Жарком Видовићем који из здравствених разлога није могао да допутује у Стокхолм у којем није боравио од 1947 године. - Зага Грип - ћерка Жарка Видовића, живи и ради у Стокхолму. - Драгана Мијатовић Томашевић - директор и суоснивач Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation са ICTJ, добротворне организације са седиштем у Лондону, која има као један од циљева да и финансијски помогне изградњу меморијалног центра у Доњој Градини. У току вечери биће приказана изложба Јасеновац - Доња Градина аутора Симе Брдара заједно с докуметарним филмом истог аутора; као и видео запис разговора с др Жарком Видовићем аутора Јелене Миле. http://spc.rs/sr/stokholm_setshanje_na_jasenovac |
  2. Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан. Постоји само једна шанса. Постоји толико много ствари које нисмо искусили, које можемо искусити. Постоји само једна шанса да спознамо шта је права љубав, по први пут. И никада и нећемо спознати, ако нисмо спремни да за то жртвујемо себе - и више од тога, да умремо за то по стотину пута. Након што умремо, више никада не можемо учинити ту жртву, више никада не може остетити сласт бола. Постоји само једна шанса да сазнамо да философија, менталитет и религија 90-тих нису једине (и 2000-тих прим. прев.). И да су можда постојале боље у прошлости, другим местима. Да није истина оно што су нас учили - што модерније то боље. Постоји само једна шанса да више не будемо робови времена и моде, модерне контракултуре и културе. Посебно што су нас обе изневериле. Постоји само једна шанса да живимо. Постоји само једна шанса да покажемо храброст. Постоји само једна шанса да променио ствари и курс. Постоји само једна шанса да се издигнемо изнад пасивности и сумње у којима смо заробљени телевизијом и другим медијским стимулацијама. Постоји само једна шанса да живимо виртуозно. Постоји само једна шанса да одемо у планине и гледамо залазак сунца међу дрвеће. Постоји само једна шанса да седимо на литици изнад океана и да се питамо зашто смо овде. Постоји само једна шанса да видимо звезде. Да чујемо откуцаје срца. Постоји само једна шанса да будемо слободни. Истинска слобода не долази из узимања живота, већ из давања. Самоубиство је једини неопростив злочин, зато што је то једини злочин после којег не можемо молити опроштај. Након тога, улазиш у будући живот у којем нема више шанси. И то је, уколико нисте искористили једину шансу која вам је дата, прави пакао. Самоубиство сваке године узима 6,000 живота младих људи у САД. Овај феномен је нешто нечувено у историји целог света. Зашто се ово дешава, ако свет заиста постаје боље место? Самоубиство је последњи геноцид. Монах Дамаскин, Death to the World No. 4 (PDF)
  3. Документарни филм у продукцији Музеја жртава геноцида Музеј жртава геноцида у оквирима својих активности започео је продукцију дугометражних документарних филмова. Први у планираној серији био је филм „Пакао Независне Државе Хрватске“. Вредност филма потврђена је емитовањем на програмима Радио телевизије Србије и Радио телевизије Републике Српске, на неколико мањих локалних телевизијских програма и доступан је на Интернету. Продукцију настављамо дводелним филмом о логору Сајмиште: први је под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“), а други „Anhaltelager Semlin“ („Прихватни логор Земун“). Филм је урађен у оквиру обележавања 75-годишњице страдања српског народа на Козари (1942–2017) од којих је више од 8.000 особа било депортовано на Сајмиште. Овим филмом подсећамо и на страдање припадника јеврејског народа са територије Краљевине Југославије са посебним освртом на Сајмиште. Екипа која је урадила филм „Пакао Независне Државе Хрватске“, урадила је и овај: аутор филма је др Вељко Ђурић Мишина а режију потписује Драган Ћирјанић. Пројекција филма ће бити 21. октобра 2017. (дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941) у простору Дома Војске Србије, у 13 часова.
  4. Документарни филм у продукцији Музеја жртава геноцида Музеј жртава геноцида у оквирима својих активности започео је продукцију дугометражних документарних филмова. Први у планираној серији био је филм „Пакао Независне Државе Хрватске“. Вредност филма потврђена је емитовањем на програмима Радио телевизије Србије и Радио телевизије Републике Српске, на неколико мањих локалних телевизијских програма и доступан је на Интернету. Продукцију настављамо дводелним филмом о логору Сајмиште: први је под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“), а други „Anhaltelager Semlin“ („Прихватни логор Земун“). Филм је урађен у оквиру обележавања 75-годишњице страдања српског народа на Козари (1942–2017) од којих је више од 8.000 особа било депортовано на Сајмиште. Овим филмом подсећамо и на страдање припадника јеврејског народа са територије Краљевине Југославије са посебним освртом на Сајмиште. Екипа која је урадила филм „Пакао Независне Државе Хрватске“, урадила је и овај: аутор филма је др Вељко Ђурић Мишина а режију потписује Драган Ћирјанић. Пројекција филма ће бити 21. октобра 2017. (дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941) у простору Дома Војске Србије, у 13 часова. View full Странице
  5. Јанковић за АЈБ: Нисам био на ратишту у БиХ, идем у Сребреницу Од видовдан Вучић се смије док нас гази руском чизмом и пјева европску химну, тврди Саша Јанковић, челник Покрета слободних грађана. Саша Јанковић, предсједник Покрета слободних грађана, потврдио је за Ал Јазееру да 11. српња иде у Сребреницу, како би одао почаст жртвама геноцида почињеног прије 22 године, али да има сазнања о могућим инцидентима. Демантирао је наводе да је у прољеће 1992. године ратовао у Бијељини, али и још једном упозорио на ‘господаре рата и мира који прете ратовима и башкаре се у нашем страху’. За Ану Брнабић не мисли да је нада за Србију, а за Вучића каже да је ‘опијум за омамљени народ’. ‘Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду’, поручује Јанковић. Након што вам је упућен позив да присуствујете обиљежавању годишњице геноцида у Сребреници, у јавности се појавила прича да сте са Шешељем и Арканом ратовали у Бијељини. Како то коментирате, тко и с каквим намјерама пласира те информације у овом тренутку и што му је циљ? – Знам да такве дезинформације пласира преко својих мање или више прикривених сарадника и извршилаца тих прљавих послова садашња власт у Србији и то чине ради дискредитације политичке опозиције. Нема тога чиме се они не служе – од лажи, манипулације, притисака до насиља да униште сваку алтернативу. Српска напредна странка и Александар Вучић нису постали моћни тиме што су у Србији нешто направили, већ што су привремено уништили и угушили сваку опозицију, сваку алтернативу свом неподношљивом начину владања. Гдје сте, заправо, били у прољеће 1992. године кад су се догодили злочини у Бијељини? – Тада сам се вратио из Хрватске, где сам био мобилисан, као резервиста, у редовну јединицу Војске Југославије и наставио започете студије у Београду. Чак сам својевремено и јавно дао потврде са тачним датумима када сам био мобилисан, све заједно нека три месеца. Дакле, никада ниједног јединог дана нисам био на ратишту у Босни и Херцеговини. Идете ли у Сребреницу 11. српња? – Добио сам позив и, упркос овим непријатностима које сасвим сигурно немају везе са организатором, отићи ћу у Сребреницу да изразим поштовање према жртвама и преживелим члановима њихових породица. ‘Брнабић није нада за Србију’ Србија је недавно добила нову/стару владу и нову премијерку. Је ли Ана Брнабић играчица Запада, Вучићева марионета или нада за Србију? – Нада свакако није, јер нико ко учествује у власти Александра Вучића не може бити нада за Србију. Она није премијерка него председница владе и њено председавање владом је још један маркетиншки трик за Запад. И политику ће у Србији, што је супротно уставу, и даље водити Александар Вучић, а права власт ће бити његов брат, кум, Синиша Мали, Горан Весић, тајкуни, батинаши… То су људи које Србија никад није бирала, али они суштински имају власт. Вучић је само некаква врста опијума за омамљени народ, а ови које сам навео владају и богате се неслућено. Постоје сазнања да власти у Србији и сада планирају да искористе мој одлазак у Сребреницу да би направили неки инцидент. Једноставно они не могу да поднесу да то буде све у реду. И не би ме чудило да ће све то искористити да се инсценира било какав инцидент. То ми је најтеже зато што од све муке, уместо барем да на тај дан пажња буде усмерена према жртвама и породицама, неки људи једноставно не могу да побегну од себе и своје ексцентричности. Због чега је суочавање с прошлошћу у државама насталим распадом Југославије толико тешко? Хоће ли доћи тренутак када ће службени Београд престати негирати геноцид у Сребреници? – Службени Београд је 2010. године у Народној скупштини Републике Србије донео декларацију о Сребреници. У њој се осуђује злочин онако како га је окарактерисао Међународни суд правде, а знамо да је тај суд окарактерисао тај злочин као геноцид. Према томе, службени Београд је већ 2010. године јасно рекао и осудио злочин геноцида у Сребреници. Како ће данашњи службени Београд да прихвати одговорност за злочин потпуно је контроверзно, зато што је Александар Вучић у кожуху по босанским брдима млатарао пушком и стајао испред џипа на коме је на мртвачкој глави шлем мировњака Уједињених нација. Србија и српски народ нису криви за геноцид, али појединци имају мању или већу одговорност за њега и међу њима су и они који су хушкали на рат и играли се рата туђим главама. Уверен сам да нема искреног сучељавања и превазилажења последица рата све док наше земље воде они који су нас у тај рат и увели или њихова политичка деца. Дакле, то су људи који једном руком праве тензије и оживљавају ратне духове, а другом као смирују то што сами праве да би се испоставили као господари рата и мира. А ми грађани док причамо ‘ћути, само да рата не буде’, они ће нам тим истим ратовима претити и башкарити се у нашем страху. Преузимање предсједничке дужности Александра Вучића попратило је и ново батинање неистомишљеника власти, али и притисак, овога пута и физички, на новинаре. Тко туче грађане Србије, опозиционаре и споменуте неистомишљенике власти? – Чак смо нашли и објавили фотографије, оне су и на мом Тњиттер профилу, које доказују да су управо они људи, исти они који су давили људе и малтретирали новинаре током полагања заклетве, константно у најближем окружењу и личној пратњи Александра Вучића. Објавио сам фотографије тог човека који је физички савладао новинарку Данаса, односно њега и Вучића заједно у више наврата. То је отворена и незамислива срамота и дрскост и Вучић се тако директно смеје у лице јавности пошто је претходно потчинио и полицију и правосуђе својој партији тако да не може ништа институционално да се уради по том питању. Знате да полиција и тужилаштво још нису наводно утврдили о коме се ради. Ко уствари данас гарантује безбедност грађанима у Србији? Небојша Стефановић као министар полиције, Александар Вулин као министар одбране, Братислав Гашић као директор тајне службе. Јасно је да су то људи који се не баве националном, већ партијском безбедношћу и то преко батинаша као што сам рекао. И то се у Србији више и не доказује јер је то ноторно познато свима. Чак ни они то више не крију. ‘Отели су државу, слободу, правду’ По Србији се руши, а да се никад не открије тко су рушитељи. Зар је баш онаква порука, којој смо свједочили из Земун Поља, кад је срушен месџид у изградњи, морала бити послана муслиманима на почетку њиховог светог мјесеца? – Та порука је суштина Вучићеве власти, а она гласи – ако нисте са нама, ако нам не служите, уништићемо вас. И то се потпуно брутално и отворено ради. Зукорлићев нелегални објект у центру Новог Пазара не руше, а знамо да је Муамер Зукорлић део власти, док се истовремено у једном малом приградском насељу, у којем на ободу Београда живе најсиромашнији грађани, руши верски објект. Тачно је да тај објект нема дозволу, али се ниједном у Београду није омогућило да се та дозвола било када било коме изда. Јасно је да нема правне сигурности, владавине права и да нису сви људи равноправни пред законом у Србији, али је још јасније да се то више не крије. Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду. Покрет ‘Слободни грађани Србије’, којем сте недавно стали на чело, нова је политичка снага у Србији. Но, чине га људи који су дуго врло ангажирани у различитим подручјима живота. Зашто покрет, а не политичка странка? – Покрети су свугде у свету организовани првенствено на вредносним, а тек онда на политичким принципима. А странке прво иду за политиком, па тек онда за вредностима. Некако осећамо да су у Србији, пре свега, угрожене вредности – поштење, истина, образовање, знање, култура, институције, правна сигурност. И опредељени смо према социјалној правди, а не неограниченом и ничим омеђеном отимању у борби за профит. Проблем у Србији је цивилизацијски, а тек онда политички. Нема неорадикална власт у Србији лошу политику на папиру, него је та политика лоша у својој намери и суштини јер потире цивилизацијске и људске вредности. Ти људи нам се цере у лице док нас газе руском чизмом и певају европску химну. Ако опет ‘изненаде’ неки нови пријевремени парламентарни избори, хоћете ли бити спремни ујединити опозицију? – Свако од нас има своју одговорност и мора да је прихвати. Није то шта ко од нас жели, ако смо одговорни према себи, другима и друштву. Опозиција у Србији сарађује још од председничких избора. После избора још некима је постало јасно шта нам је чинити и где је такође тачка окупљања. Опозициони фронт у Србији се шири и другим демократски настројеним слободним странкама и људима. Управо то ширење опозиционог фронта, моји разговори са Вуком Јеремићем и Борисом Тадићем, који су на председничким изборима били на другој страни, неорадикална власт која се зове напредна јако добро препознаје и због тога толико нападају. Али не може да се промени историјска законитост. Њихова власт убрзава према свом крају и то је јасно. Истовремено, опозиција консолидује своје редове и настојаће на најефикаснији начин вратити грађанима Србије достојанство. Иако се чини да Вучићева власт јача, јер има све њене полуге у својим рукама, тврдите да је на силазној путањи. Што се, доиста, мора догодити да дође до смјене власти? И како ће Србија изгледати тог ‘дана послије’? – То је доста тешко питање. Не знам никога у Србији ко може да замисли Вучића како каже, као што је то урадио много пута критиковани Борис Тадић: ‘изгубио сам изборе, видимо се у неком другом филму’. И због тога морамо да градимо систем већ сада који ће у одсудном моменту после победе, као на некој железничкој скретници да промени правац државној композицији са све људима и стварима које носи и да кренемо у другом правцу са овог историјског ћорсокака у који нас је Вучић повео. Он не сме Србију, приликом промене власти, да поново гурне у унутрашњи и спољашни отворени конфликт и то му нећемо дозволити. Након тога ћемо спровести лустрацију, ту нема говора. Не може бити као да се све ово што се данас дешава, није дешавало. Из институција морамо уклонити и уклонићемо људе који су газили права грађана, који су газили законе и правду. Да је то учињено после 2000. године, вероватно данас не би били у овој ситуацији, живели исте муке и пратили децу у иностранство још више него што смо их пратили за време Слободана Милошевића. Зашто су избори у Београду важни? Предстоје и избори у Београду. Због чега су они толико важни? Из најмање два битна разлога су важни. Пре свега, Београд је главни град, један од симбола, у њему живи готово трећина становника Србије, и страшно је битно ко је на власти у главном граду. С друге стране, није садашња власт у Београду лоша зато што је Синиша Мали нестручан, већ због тога што постоји пирамида корумпиране политички и криминалне власти. Промена власти у Београду ће бити победа у срцу корумпиране и криминалне, неподношљиве власти неорадикалне странке. И хоћете ли прихватити кандидатуру за градоначелника? – Одмах сам после председничких избора рекао да има других кандидата из опозиције који треба да преузму дужност градоначелника Београда. Нисам човек који сматра да му све припада и да нема других способних људи са интегритетом. Управо мислим да је супротно. У опозицији су сада часни људи који не тргују својим уверењима због власти. Оно лоше што је било у садашњој опозицији док је била власт, нашло је већ врло брзо ухлебљење код напредњака. Спомињали сте с ким сте сурађивали и с ким намјеравате сурађивати. Но ту нема имена Чедомира Јовановића и Ненада Чанка. Због чега? – Не сарађујем са Српском напредном странком и Александром Вучићем, па због чега бих сарађивао са њиховим реповима? У Србији је тема Јовановића и Чанка испричана давно и озбиљни људи само слегну раменима и окрену главу на другу страну. Не бих коментарисао то што они раде. Штета је што њихове странке сносе последице активности њихових лидера који нису остали достојни идеја које су некада високо носили. Србијанске власти, а поготово изабрани предсједник, хвале се како је Србија фактор стабилности. Но, мало је потребно да та стабилност буде уздрмана и прерасте у своју негацију. Може ли Србија, између НАТО-а и ЕУ с једне стране те Русије с друге стране, доиста бити фактор стабилности или су то приче прихватљиве једнако и Западу, и Истоку? – Теза да су Вучић и њему слични гарант стабилности је чиста супротност нашој стварности. Та стабилократија, како су је назвали, испоставља се као супротност слободи и демократији. Одржавање на власти неких људи да би земља била наводно стабилна, а при чему нестабилношћу прете управо ти људи ако их са власти макнемо, то је држање и Србије, и БиХ, и целог региона као таоца. Када се уништава владавина права и институција, поштовање људских права, социјална и елементарна људска правда и достојанство, тада се ствара дубока системска нестабилност која ће пре или касније да избије на површину. Таоци смо тих људи који су себе прогласили факторима стабилности, а у ствари изазивају конфликте и тензије, па их, као, смирују. Онда су они господари. Нема ту никаквог лавирања између Истока и Запада. Ти људи учиниће и за Исток и за Запад потпуно све да би остали на власти. Ако се, на крају, поиграм ријечима из назива покрета којег сте основали и којег водите… Вјерујете ли доиста у слободну, грађанску Србију, државу и друштво из које се и од које се више неће бјежати него остајати? – Верујем да нисмо проклети народи. Да не верујем и ја бих отишао одавде и то не за ‘трбухом за крухом’, него за слободом. Грађани и народи много су бољи него што власти у региону чине да изгледају и другима, и самима себи. Сигуран сам да нам ништа не фали, само имамо власти које на површину износе и подстичу оно најгоре у нама. То може и мора да се промени, али не само од себе и не под палицом неке стране силе. Готово је извесно да све више људи схвата да даљег узмицања пред овом неправдом и простотом не сме да буде и да су спремни да узму ствари у своје руке, иако се никад раније бавили политиком нису, како обично кажу. Нисам ни ја, али немамо где даље. Ово је наша последња линија одбране.
  6. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић
  7. Поводом дана у којем се обележава геноцид над хришћанским Јерменима у Османској империји - 1915, 24. априла, преносимо један занимљив поглед на савремено кинематографско - политичко обележавање тог догађаја из пера Динка Страхинића. Текст је објављен у листу „Православље“ бр. 1202 (15. април 2017. године) и овде се доноси уз сагласност уредништва новина Српске Патријаршије. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић View full Странице
×
×
  • Create New...