Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вјероучитељем'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. ризница богословља

    Разговор са јерејем Слободаном Лукићем, вјероучитељем године

    Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На овогодишњем, деветнаестом Православном дјечијем сабору, награда “Вјероучитељ године”, припала је јереју Слободану Лукићу, пароху црмничком. Овим поводом, отац Слободан говори о свом животном путу и о значају ријечи Божије за дјецу и младе. Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×