Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вјекова'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Поводом прославе 800 година аутокефалности СПЦ, манифестације која се ове године одвија широм Балкана, ми смо у Црној Гори имали бројна народна окупљања око цркава и манастира на једној (у моменту доласка српског патријарха г. Иринеја у Подластву, звонила су звона са свих 60-ак грбаљских сеоских цркава), и нападе ”научне аналитичности” од стране провладиних медија и њима блиских појединаца, на другој страни. Да ли Црква заиста траје осам вјекова или јој је постојање ограничено важењем њеног посљедњег устава? Имамо ли ”томос” из 1219? Да ли је Свети Сава ”рукоположен за архиепископа”? И остала ”стручна питања”… Апсолутни поклоници једне идеолошке догме која се не доводи у питање, претварају се у сумњичаве и посвећене истраживаче – када се ради о оном увјерењу које им се не свиђа? Само прије три године, финансирано новцем свих нас грађана Црне Горе, имали смо шаренолику прославу 1000 година државности наше земље (1016 – 2016)! Од билборда и флајера, преко спотова и поштанских маркица, па све до приредби у којима су учествовали високи државни званичници… Неко је нашао за сходно да 1016. означи почетком наше државне историје. И тај свој проналазак уздигао је на државни, опште-обавезујући ниво. Али, то није све. Средњовјековна феудална Зета Војислављевића, која се простирала од Косова до Херцеговине, – овом обљетницом је поистовјећена са ”теократском” територијом четири нахије из 17. и 18. вијека (која се више и није звала Зетом) – а онда је све то крунисано уставном, парламентарном монархијом с почетка 20. в. Потом је та краљевина са православљем као државном вјером, без проблема доведена у везу са атеистичком и једнопартијском социјалистичком републиком, која је била тек федерална јединица југословенске државе… итд. Од свега тога се не одузимају периоди у којима – стицајем околности – државе готово и да нема. Ето, само се таквом математиком могло доћи до импозантног миленијума црногорске државности. Збиља – добро! Држава у којој ми Црногорци сад живимо – ни по званичном имену (без ”републике” у свом називу), ни по државним симболима, ни по друштвеном уређењу, а ни по својим границама – не може повући знак једнакости са државама које су јој претходиле у посљедњих сто година. То ипак ни једног здравомислећег човјека не омета да препозна континуитет државне мисли, једног те истог народа (истих предака и потомака) не само у протеклом вијеку, него – како видимо – цијелих 1000 година раније. Но, кад је у питању поменути званични јубилеј, моја сазнања о 1016. години воде ме до мученичке смрти зетског краља Јована Владимира, који јесте био свети човјек, можда и једна од највећих личности наше историје, ама ништа више од византијског и бугарског вазала – у политичком смислу. Оно што би личило на прво историјско међународно признање наше државе услиједило је неких 60-ак година послије Светог Јована, па би свако научно истрајавање на принципима у вези ове теме с пуним правом обесмислило годишњицу обиљежену 2016. Али – то се онда не би поклапало са неком тамо предизборном кампањом, па – кога брига за науку. Како то да тада не чусмо никога од истинољубаца из овог љета Господњег? Никог од оних који ”хируршки прецизно” раздавјају Црногорско-приморску митрополију (реформисану и преименовану 1931), од Цетињске митрополије, која је прије ове стајала на истом мјесту, у истим храмовима, са истовјетним свештенством (буквално – истим људима) и истим вјерним народом!? Очигледно, у агенде провладиних медија никако се не уклапа осмовјековно трајање светосавске Цркве. ”Утолико горе по истину” – кажу наши ”аналитичари” и додају: ”Средњи вијек је одавно завршио и потпуно је погрешно тражити континуитет у савременим догађајима, процесима и институцијама са нечим што се десило или се није десило прије 800 година”. Занимљиво – нема шта! Онда се даље каже да се „данашње помјесне православне цркве са националним предзнаком позивају на некакво средњовјековно насљеђе, а ипак су формиране као такве и добијају аутокефалије од Васељенске патријаршије тек у 19. и 20. вијеку”. Објективно – до сржи, што би се рекло. Да ли да онда године трајања црногорске државности бројимо од Берлинског конгреса, а причу о државотворном миленујуму сврстамо у бајке? Или да будемо посве прецизни и научно досљедни – па да постојање ОВЕ И ОВАКВЕ црногорске државе везујемо искључиво за вријеме послије референдума 2006? Мени лично то никада не би пало на памет, и сматрао бих то несланом шалом, јер знам да је држава мојих предака постојала и на Граховцу (19. вијек) и на Крусима (18. вијек ), и у боју Црногораца за Нови (17. вијек) – пуно прије међународних дипломатских аката о независности исте. То је, за мене, иста она држава која је штампала Октоих на Цетињу, али заиста и она која је исписала Мирослављево јеванђеље, нешто сјеверније и нешто прије тога. Само, толико сам писмен да знам да је било времена у којима држава није ни постојала (без световних владара, монета, буџета, полиције, позитивних закона, редовне војске, дефинисаних државних граница…), али никада није било времена без Цркве (без владика, свештенства, богослужења у храмовима), па је отуда Црква морала да преузима ингеренције саме државе. Дакле, препознајем и славим 1000 година црногорске државности користећи претпоставку насљедности политичких тековина код домицилног становништва, од пра-предака до мене данас, – без обзира на различитост граница, идеологија, уређења, па и имена… које је тај државни простор имао. Лијепа слика тог континуитета јесте говор црногорског краља 1910. на његовом крунисању, када се, између осталог, позива на државу Војислављевића, као темељ државе којој он тада постаје краљ. Али будући досљедан истим принципима сагледавања, немам проблема да видим и да као хришћанин славим осам вјекова Цркве, чију је самобитност издејствовао Свети Сава 1219. Ко инсистира на административној (формалној) истовјетности тог чина са добијањем аутокефалности СПЦ из 1922. – такав би морао да упореди признање књажевине Црне Горе на Берлинском конгресу са потврдом краљевске круне коју је тадашњи римски папа дао 1077. Михаилу Војислављевићу. Није баш упоредиво – зар не? Ових дана чујем за ”истраживачко запажање” како поменути папски документ имамо, док оргинални докумнет о аутокефалности из Никеје – немамо. Ех, ”није школа појата” кажу наши преци. Није мала ствар знати да се римски папа краљу Михаилу обратио из Рима, у потпуно редовној ситуацији, ни од кога ометан, док овамо цариградски патријарх са Светим Савом сарађује из свог ”никејског изгнанства”- прогнан из сопствене куће! Касније, српска патријаршија је у својој историји пострадала до бројних темељних разарања њених сједишта и пустошења, спаљивања архива и библиотека (Пећ, Смедерево, Београд). Коме пада на памет да ја сад претјерујем – тај не зна ништа о балканској историји. Убијани су и сами патријарси, рад Патријаршије привремено укидан. Слично се дешавало и Цариградској патријаршији. Отуда, сваког ко се озбиљно бави научним истраживањем, не чуди, што у вези средњег вијека нема бројних историјских извора првог реда – када се ради о Цркви на Истоку. Међутим, опис самосталности коју је Српска црква добила 1219, сачуван нам је у изворима другог реда, насталим недуго послије самог догађаја. И сасвим је научно релевантан. Хагиографија је облик комуникације људи у 13. вијеку (повезује, информише и весели људе) – као што је и интернет у 21. вијеку. Коначно и најважније: појам аутокефалности је најпрепознатљивији у појави (могућности) неке црквене области да сама (без сугестије и утицаја са стране, од неког ”другог” или ”старијег” црквеног центра) бира и рукополаже своје епископе, а преко њих и ниже свештенство. А ту могућност Српска црква нема прије 1219. године – а баш од тада, има! И то без престанка, до данас (та се непрекинутост огледа и у начину функционисања Карловачке митрополије – оне која је хиротонисала Светог Петра Цетињског – у времену између 1766. и 1918). И ми на Цетињу јесмо збиља, дуго времена, сами бирали владике, али није било могућности да их сами и хиротонишемо. И ето, то вам је та фамозна аутокефалност, које – или има или нема. А Пећка (Жичка) архиепископија је има – тачно 800 година. Инсистирање на оргиналном ”томосу” из ”никејског збјега”, осим што показује елементарно непознавање историјског контекста, помало је и карикатурално, налик тражењу крштенице из његушког села Ераковићи, да бисмо ”доказали” да је Његош икада постојао! Осам вјекова пећко црквено средиште само бира патријарха и друге епископе своје помјесне цркве, а међу њима и цетињске православне архијереје. Оно што је за мене као Црногорца најбитније, тековине те никејске дјелатности Светог Саве најпрепознатљивије су баш у Црној Гори. Моја Црна Гора је споменик аутокефалности светосавске Цркве – и збиља је ред био да ту годишњицу и ми прославимо овдје, са све патријархом на челу. Јер да није било аутокефалности Цркве са сједиштем у Пећи, не би било ни Зетске/Цетињске митрополије. Да Сава Немањић није био поштован као Свети (него да је био онакав каквим га приказују неки наши ”аналитичари”) не би његово име било штампано црвеним словом у црквеном календару штампарије на Цетињу, крајем 15. вијека, нити би његов лик био сликан у свим црногорским манастирама и црквама, од тада, до данас. Да патријарх у Пећи није био аутокефалан не би млетачки чиновник и путописац М. Болица почетком 17. вијека записао да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”. И не би, у истом том вијеку, Свети Василије Острошки, слава му и милост, никад био рукоположен за владику (баш руком тог патријарха). Ни Висарион Бориловић, ни Данило Петровић, ни владике Сава, Василије, Арсеније… У истом том XVII вијеку, римокатолички мисионар Леонардис пише како ”народ и Црква на Цетињу славе Светога Уроша – краља српског”. (Чудо су, добро чувани и неокрњени ватикански архиви!) Да вјекови аутокефалности Пећке патријаршије немају везе за Црном Гором – не би било манастира Пиве, Острога, Савине, Мораче, Ђурђевих Ступова, Превлаке код Тивта. (Шта бисмо били без свих тих светионика?) Не би у манастирима Косијереву и Ждребаонику биле чуване, до данас, мошти Св. Арсенија Сремца насљедника Св. Саве и првог Пећког архиепископа. Не би, књаз Никола (исти онај који се 1910. позива на Бодина) овако говорио о Цетињском манастиру 1895: „Кроз зла времена, која су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини, тај мудри српски владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави“… А да то није било само неко тренутно надахнуће Николино, говори и његова пјесма „Светом Сави“ коју је написао 20 година касније, сад већ као краљ 1912. Баш на Савиндан! У тој пјесми, црногорски краљ овако пјева о својој држави: „А да нам је она љепша, Слобода је ресит’ мора, Слободи је колијевка, Немањина Црна Гора“. (Знам да сам о овоме већ писао, али нека ми се не замјери. Деценијама радим у црквеној просвети и знам колико је корисно обновити и утврдити одређено градиво – сталним понављањем непобитних истина.) На крају, неко се може упитати, зашто свештеник не пише о Богу, о вјери, о љубави, о људима… него пише о историји и политици? Можда ово питање и сам себи постављам, јер осјећам благу непријатност у вези тема које ми се намећу мимо мог основног нахођења? Али опет – о каквој и којој љубави да причамо, ако смо спремни да своје најпознатије претке прогласимо преварантима и окупаторима? Зар и они нијесу људи које смо позвани да волимо и поштујемо? И на шта, и на кога, ћемо ми да личимо, ако све њихово што су нам оставили, упркос јасним доказима, означимо као лаж? Или, ако се држимо основне теме, о Богу и људима, све ово што написах могло би да стане у пет ријечи: ”Побогу, људи, шта ово радимо”? Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице- Подластва у Грбљу прославиће на Кстовдан, у петак 27. и суботу 28. септембра два велика јубилеја: 1.500 година постојања и 800 година аутокефалности Српске православне Цркве. Звучни запис разговора Програмом прославе 27. септембра у 18 часова предвиђена је вечерња служба са свечаним дочеком Његове светости Патријарха српског г. Иринеја. У 19 часова биће одржана свечена академија на којој ће бесједити књижевник Драгослав Бокан. Света архијерејска литургија којом ће началствовати Патријарх српски Иринеј са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и више архијереја наше Цркве, са освећењем параклиса Светог великомученика косовског цара Лаза и манастирских конака са свенародним сабором одржаће се 28. септембра у 9 часова, каже у разговору за наш Радио мати Аквилина, настојатељица ове Свете обитељи. За све присутне у 12 часова биће приређена трпеза љубави уз културно умјетнички програм на коме ће наступити Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Српски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Вјерницима ће се обратити Патријарх српски г, Иринеј, Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије, г. Станко Магуд и г. Марко Бато Царевић, каже се у саопштењу Одбора за обнову манастира Подластва. Манастир Подластва Манастир Рођења Пресвете Богородице кога је 1350. године обновио Цар Душан, вјековима је духовно и просвјетитељско сједиште Грбља. На мјесту данашњег манастира постојала је црква која датира из старијег периода. Предање су потврдила археолошка истраживања из 1984. године, када је на поду манастирског храма нађен дио мозаика и фрагмент парапетне плоче који су припадали ранохришћанској базилици из V – VI вијека. Према народном предању, Свети Сава је кратко боравио у Подластви, након чега се са оближње морске обале упутио на Свету Гору. Кроз трајање храма кроз вјекове у више наврата је вршена његова обнова, доградња, преграђивање звоника, уградња розете тако да данас храм има издужену основу, дужине 12,50 а ширине 4 метра са тродјелним звоником на преслицу. Између храма и конака налази се ранохришћанска крстионица из VII вијека. У храму је на јужном дијелу олтарског зида дјелимично сачуван мањи дио старог фрескописа из XV вијека, док је у највећем дијелу храма постоји новији фрескопис, мањег квалитета, сликан преко претходног живописа. У писаним изворима манастир се према М. Црногорчевићу први пут помиње 1419. године, када је Никола Ерцеговић из Врановића завјештао овом манастиру цекин свијећа: “да му горе пред душом мртвијех, а за здравље живијех“, а затим 1427. године, за коју се везује настанак Грбаљског Законика који је донијет у овом манастиру. У току свог вишевјековног трајања манастир је разаран, паљен и уништаван, а посљедњи пут је пострадао у великом земљотресу из 1979. године. Извор: Радио Светигора
  3. Одбор за обнову манастира Подластва – Грбаљ саопштио је данас да се приводе крају припреме за прославу 1.500 година постојања Манастира Рођења Пресвете Богородице и 800 година самосталности Српске православне цркве која ће се одржати 27. и 28. септембра. Програмом прославе 27. септембра у 18 часова предвиђена је вечерња служба са свечаним дочеком Његове светости Патријарха српског г. Иринеја. У 19 часова биће одржана свечена академија на којој ће бесједити књижевник Драгослав Бокан, каже се у саопштењу Одбора. Света патријаршијска литургија са освећењем параклиса Светог великомученика косовског цара Лаза и манастирских конака са свенародним сабором одржаће се 28. септембра у 9 часова, истичу у Одбору за обнову манастира Подластва. За све присутне у 12 часова биће приређена трпеза љубави уз културно умјетнички програм на коме ће наступити Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Српски православни појци, хор Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Вјерницима ће се обратити Патријарх српски г, Иринеј, Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије, г. Станко Магуд и г. Марко Бато Царевић, каже се у саопштењу Одбора за обнову манастира Подластва. Манастир Подластва Манастир Рођења Пресвете Богородице кога је 1350. године обновио Цар Душан, вјековима је духовно и просвјетитељско сједиште Грбља. На мјесту данашњег манастира постојала је црква која датира из старијег периода. Предање су потврдила археолошка истраживања из 1984. године, када је на поду манастирског храма нађен дио мозаика и фрагмент парапетне плоче који су припадали ранохришћанској базилици из V – VI вијека. Према народном предању, Свети Сава је кратко боравио у Подластви, након чега се са оближње морске обале упутио на Свету Гору. Кроз трајање храма кроз вјекове у више наврата је вршена његова обнова, доградња, преграђивање звоника, уградња розете тако да данас храм има издужену основу, дужине 12,50 а ширине 4 метра са тродјелним звоником на преслицу. Између храма и конака налази се ранохришћанска крстионица из VII вијека. У храму је на јужном дијелу олтарског зида дјелимично сачуван мањи дио старог фрескописа из XV вијека, док је у највећем дијелу храма постоји новији фрескопис, мањег квалитета, сликан преко претходног живописа. У писаним изворима манастир се према М. Црногорчевићу први пут помиње 1419. године, када је Никола Ерцеговић из Врановића завјештао овом манастиру цекин свијећа: “да му горе пред душом мртвијех, а за здравље живијех“, а затим 1427. године, за коју се везује настанак Грбаљског Законика који је донијет у овом манастиру. У току свог вишевјековног трајања манастир је разаран, паљен и уништаван, а посљедњи пут је пострадао у великом земљотресу из 1979. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Постоји стара изрека да језик представља границу царства једног народа. Друга изрека каже да се границе царства народа простиру све дотле гдје се налазе његови гробови. Мислио сам о томе док смо испловљавали ка Хиландару из луке Јерисос. Хиландару, којега је пјесник назвао крштеницом нашег народа, на коме никада није проливена ни кап крви, нити се икада лажно свједочило. Монаси често знају да кажу да су сви они који посјете Хиландар призвани, и да вас пут ту не може нанијети, већ да је то стаза која је рођењем негдје судбински зацртана, баш као из пророчанстава вила суђеница из древних предања. Таласи који се одбијали о стране брода, преливали су се у бескрајно плаветнило воде. Слика која нам кратко показује колико је човјек заправо мали и ситан. Пред нама се нижу обале нетакнуте природе, које су у прохујалим вјековима са малих дрвених лађа, гледали монаси и властелини, на путу ка манастирима и келијама. Сјетио сам се када смо прошли гребен и у даљини угледали Бијели Вилиндар усред Горе Свете, како га народна пјесма назива, стихова из Горског вијенца и појање Игумана Стефана који каже да је славио Божић у „Гору Атонску“. Сјетио сам се епске пјесме Смрт краљевића Марка, којег је по легенди у Хиландару сахранио игуман Светогорац Васо са својим ђаком Исаијом, у необиљеженом гробу, да се Марку душмани не свете. Легенде да је у Хиландару сахрањен Вук Бранковић, као и један од 12 властелина који су се зарекли да ће на Видовдан 1389. године, убити турског султана Мурата, који је рањен после Косовске битке дошао на ово свето мјесто. О поријеклу назива Хиландар постоји више предања. Једно од њих казује да термин потиче од од имена његовог оснивача, грчког монаха Георгија Хеландариоса. Друго предање каже да назив потиче од грчке ријечи “хили” што у преводу значи хиљаду, и “андарие” што значи магла. Током једног од напада најамника са мора, Бог је спустио густу маглу да се ништа није могло видјети, и да су разбојници, дезоријентисани налетјели једни на друге и почели међусобно да се убијају. Од свих разбојника, тројица су остала да живе као калуђери у Хиландару, и њихова имена су се налазила у трпезарији над вратима. То је само још једна од тајни које Хиландар крије. Када се велики жупан, и отац Светог Саве, Стеван Немања, придружио свом сину у манастиру Ватопеду, пожелио је да се поклони црквама Светогорским, и заједно са сином Савом обилазио Свету Гору, када су угледали опустјели грчки манастир Хиландар. Свети Сава је приликом боравка у Цариграду негдје 1198. године, добио дозволу за обнову од византијског цара Алексија III Анђела, који им је издао хрисовуљу којом им додјељује Хиландар и светилишта у Милејама. Ктиторство је било и раније заступљено у Немањиној породици, али и у осталим средњевјековним властелинским породицама. Немања је био ктитор Богородичине цркве и Цркве Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова код Раса. Његов брат кнез Мирослав Цркве Светог Петра и Павла, а Немањин унук, Стефан, син Вуканов, подигао је Манастир Морачу. Приближавамо се обали касно ујутро, иако овдје вријеме нема одлике нашег времена, које се овдје назива „вријеме свијета“. Вријеме на Светој Гори мјери се између служби и молитви, ако оне икада и престају, и тако пуних 800 година. Ступамо на тле луке која води до манастира, гдје нас очекује позната слика куле или пирга коју је саградио краљ Милутин, како би се манастир сачувао од напада са мора, на чијем врху је саграђена црква посвећена Вазнесењу Христовом. До врха куле, која је у вријеме краља Милутина, била ојачана зидинама, поред које су се налазили конаци, воде уске степенице у прилично скученом простору. Пут нас даље води кроз винограде и маслињаке Савиног поља, на коме се сусријећемо са мјестима која нам још прије уласка у манастир показују и доказују о светости Хиландара. Поред пута иза густе шуме, појављује се крст цара Душана. По предању, цар Душан је дошао у Свету Гору, у вријеме када је у његовој земљи владала куга. На мјесту гдје је сишао са коња и гдје су га дочекали монаси, је саградио крст. По старом правилу цар је засадио и маслину која данас стоји и сведочи једном времену, и људима… Пут нас даље води до чесме и крста краља Александра Обреновића који је откупио дугове манастира од Бугара и саградио болницу у Хиландару. Прије манастира дочекује нас и проскинитар Богородици Тројеручици или Богородичин врт. Предање, које је живописано у капели, каже да се Богородичина икона „Тројеручица”, од времена посјете цара Душана Хиландару, налазила у манастиру Студеници. Овај манастир је као и бројни други манастири у то вријеме био нападнут од стране Турака. Једном приликом, монаси су се, обавијештени о планираном нападу Турака, трудили да спасу драгоцености. Монаси су икону учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице, које је дошло управо до тог мјеста и угинуло, гдје је и сазидана капела. Неко каже да се то догодило када је цар Душан царство утврдио, а опет неко каже да је то вријеме великаша који су на комаде раздробили царство. Прије самог манастира до којег нас води широки макадамски пут, налази се Гробљанска црква испод које се налази костурница монаха кроз вјекове. Окрепљујемо се пред улазом на Хаџи Томиној чесми из 1780. године. Све се овдје мјери вјековима, као да су они једна ситница која се ето, успут помиње, а жива имена царева, властеле и светитеља, као да још увијек ту негдје у молитви обитавају. Гдје год се окренете виде се иконе, цркве и иконе из 14, 15. и каснијих вјекова. Отварају се тешка стара дрвена врата, испод трема који је саграђен у 17. вијеку, која су барем видљивом оку, граница нашег свијета и свијета Хиландара. Граница која се првим кораком брише, као да никада није ни постојала. Тим истим путем, помислих, пролазили су цареви и просјаци, велможе и кнезови. Остављали коласте аздије, свијетло оружје и наоружани молитвом приступали манастиру. Као да се њихове тихе молитве кроз вјекове још увијек чују заробљене међу овим зидинама. Корачамо тихо стазом гдје је сваки камен сведок историје, гдје су се вјекови слили у један тренутак и у једну слику. Ону коју смо гледали. Каже се да у Хиландару нема гостију, већ да су сви браћа. Сјетио сам се да су везе Подгорице и Хиландара увијек биле јаке. Тестаментом је Божидар Вуковић Подгоричанин оставио Хиландару „обложен кожом и позлаћен“ пергаментни Празнични минеј. Момишићи, данас дио Подгорице, били су метох манастира Хиландара, а Свети Симеон је рођен у Рибници, на мјесту данашње Подгорице. Такође, остало је записано да је 1600. године, подгорички спахија Димитрије поклонио Хиландару једно Јеванђеље, а да су 1815. године, у Хиландару боравили Подгорички грађани Самарџић и Гвозденовић. Као и када смо Свету Гору гледали са врха Атоса, схватам да ово није долазак, већ повратак Хиландару. Као да тихо кроз вјекове пролазимо, у тишини које само звук птица ремети. Речено жаргоном модерног времена „враћање човјека на фабричка подешавања“. Гледамо иза скела обнову дијела старих зидина, који је изгорио 2004. године. Пред нама слика главне цркве испред које стоји фијала, саграђена у 18. а обновљена у 19. вијеку, у којој се врши освећење воде. Испред фијале, попут древних чувара, стоје два чемпреса, нијема свједока историје, које је опет, по предању, засадио Свети Сава. Није познато гдје се налазила црква коју су саградили Свети Сава и Свети Симеон, али се може претпоставити да се налазила, ако не на мјесту данашње цркве, онда у њеној непосредној близини. Главна хиландарска црква посвећена је Ваведењу пресвете Богородице, а њен ктитор био је краљ Милутин, праунук Стефана Немање. Са западне стране, 80-тих година 14. вијека, кнез Лазар је саградио спољашњу припрату. На спољашњој страни припрате, на плочи, уочљив је грб Немањића и грб непознате породице, док се са супротне стране припрате налази плоча са грбом породице кнеза Лазара. У Хиландару постоји строго правило забране фотографисања унутар цркве, које смо поштовали. Пењемо се ка улазу старим каменим степеницама припрате кнеза Лазара. Спојила се тако садашњост и прошлост у полутмини манастира. Пламен свијећа испред древних икона које нас окружују, пред којима су се молили краљеви и властела, монаси и путници намјерници. Пламен који траје скоро 800 година. Гледам иконе ратника, светитеља, испосника, скоро живих ликова са зидова манастира. Застајем док са са лијеве стране од улаза, посматрам фреску Милоша Обилића, једину фреску која је Милоша представила као светитеља. Постоје они који тврде да Милош није постојао, већ да је плод нечије маште. Тада се сјетим изреке једног научника који је рекао “људска глупост и свемир су бесконачни, али за свемир нисам сигуран.” Ваљда и у овом свијету и глупост права има. Ту у близини иконе Обилића, палим свијеће. Кажу да, ако пламен свијеће затрепери, то значи да се радују душе оних, за које смо те свијеће запалили. А овдје се пламен свијећа уливају у свјетлост која се прелива преко фресака и икона и испуњава свод. Ту, у припрати великог кнеза. Прије него што закорачимо на тле главне цркве краља Милутина, схватам да се осим фреске Милоша Обилића, у Хиландару можда налази гроб Вука Бранковића, као и икона Необориве стијене, коју су цјеливали ратници пред Косовску битку 1389. године. На овом мјесту су се тако сусреле личности из Косовске легенде и народне поезије, свети кнез Лазар, оклеветани витез Милош, и клеветник Вук Бранковић. Тишину манастира прекида звук клепала, древни знак да служба треба да почне. Однекуд се, као из дубине времена зачује глас монаха који улазе у манастир. Прво далек, онда све ближе и ближе. Блиједа, испосничка лица, попут њихових духовних предака са фресака манастира, гласом као један, започињали су, односно настављали службу која траје скоро 800 година. Монаси који су у једном од типика названи богоизабраним светилима који хитају на подвиг духовни, као свјетлост која и у временима која називамо модерним, води ка спасењу. О тајнама гробова у цркви и око ње, остала су предања. На питање да ли је Вук Бранковић сахрањен у Хиландару или манастиру Светог Павла, или неком другом манастиру на Светој Гори, немамо података. Ипак, истраживања показују да у самој цркви постоје гробови непознатих покојника, који су сигурно били значајне личности свог времена. Слушајући појање монаха погледом тражим гроб Ћесара Војихне, оца Јелене Мрњавчевић, у монаштву Јефимије, и њеног сина младенца Угљеше. Јефимија која није могла доћи на гроб свог сина, написала је на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем, пјесму која је остала једна од најупечатљивијих пјесама књижевности средњег вијека. Икона на којој се записани стихови и данас се налази у Хиландару. Јефимија је, израдила велику везену завјесу за царске двери у цркви. Ту, у главној цркви, осим Скендербеговог оца Јована, у унутрашњој припрати, уз сјеверни зид, сахрањен је Репош, његов брат, коме се за спас душе моле Свети Георгије, и светитељи Симеон и Сава. Над гробом стоји натпис “Престави се Репош дукс илирски, у години 6939 (1430/1)”. Иван Кастриот је даровао Хиландар црквама и селима у Албанији, а такође је откупио пирг у коме за случај напада могу боравити чланови његове породице. Ко зна какве све тајне Хиландар у себи скрива, али и открива… Такав је Хиландар, гдје свако сваког назива братом. Саткан од вјекова и за вјекове, давна задужбина оца и сина, али створена за вјекове и за народ. Једино мјесто на свијету гдје су владари скидали владарске одежде и облачили монашке. Мјесто гдје су разбојници постајали покајници. Постоји предање да је у VI вијеку Свети Сава Освећени прорекао да ће једног дана доћи принц са запада, и да се принцу када се то предсказање оствари, завјетује његов штап (патерица), и икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Вјекови су минули од овог пророчанства, али се оно преносило И чувало. Предање каже да је Свети Сава дошао у манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима, а да је приликом поклоњења, штап Светог Саве Освећеног падао, а да се икона Млекопитатељница помјерала. Тако је пророчанство испуњено и Свети Сава је добио на поклон поред жезла Светог Саве Освећеног, и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице и икону Пресвете Богородице Тројеручице. Икона Пресвете Богородице Тројеручице била је драгоцјеност Светог Јована Дамаскина. Тадашњи халиф Дамаска Валид, је казнио оклеветаног светог Јована Дамаскина и одсјекао му десну руку. Јован је како предање каже, измолио од халифа своју отсечену руку, и дошао са њом пред икону Пресвете Богомајке, пред којом се помолио за исцјељење своје руке. У сну му се јавила Богородица и исцијелила му руку која је била као прије одсјецања, о чему је свједочио ожиљак на кожи, као сведок чуда. Из захвалности за услишену молитву и исцјељење, Свети Јован Дамаскин је начинио од сребра руку и приложио је Икони Богородице, која због тога и би названа “Тројеручица”. Након тога Свети Јован је отишао у велику лавру Светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), гдје се замонашио. Пречиста Икона “Тројеручице” остала је у лаври Светог Саве Освећеног све до времена, када је дата светом Сави који је донио у Хиландар. Доста година касније, Цар Душан је икону однио у Србију а, која се налазила у манастиру Студеница. У једном од турских напада, икона је чудесно на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, све до мјеста гдје се данас налази проскинитар Богородици Тројеручици. Монаси су сачували предање да је Света Икона Тројеручица сама дошла у игумански престо, иако су је монаси враћали у олтар. Чудо се понављало три пута, све док икона није ту остављена. Од тог времена је света Тројеручица постала Игуманија хиландарска. Са десне стране од улаза, у југозападном дијелу наоса цркве налази се ковчег који је украшен сребрним рељефима на мјесту гдје се некада налазио гроб монаха Симеона, Светог Симеона Мироточивог. Житије Светог Симеона казује да је старац на самрти тражио да га на рогозини положе на земљу, да му под главу поставе обичан камен, и да му принесу икону Богородице, и тако све док га Господ не походи. Иако је једна од његових порука била да “љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе”, управо браћа Светог Саве, а синови његови, Вукан и Стефан, заратила су око власти, што нас је попут сјенке пратило све до модерних времена. Управо је Свети Сава, након преношења нетакнутих моштију Светог Симеона Мироточивог у Студеницу, над моштима помирио браћу. На мјесту гдје се Свети Симеон упокојио, изникла је чудотворна лоза која данас постоји. Многи извори казују да је помогла нероткињама, а сачуван је податак да је један турски паша који је живио у 16. вијеку, као захвалност што је добио наследника, Хиландару поклонио имање Каково. Предање каже да ако лоза увене да ће наступити крај времена. То ме подсјетило на анегдоту када су једног монаха питали знајући искушења модерних времена, да ли су дошла последња времена, а он је духовито одговорио “играју се продужетци”. Одмах поред лозе Светог Симеона налази се бунар Светог Саве. Обичај је да се поклоници умију и попију воде са бунара како би добили благослов Светог Саве. Вода бистра, окрепљује душу прије свега. Она иста вода која је вјековима благосиљала све оне који су долазили у Хиландар. Пењемо се старим дрвеним степеницама ка врху куле светог Саве, гдје је постојала црква посвећена Светом Јовану Претечи, са које се Хиландар види као на длану. У даљини се види пирг или кула Светог Ђорђа на чијем врху је била црква, чију обнову је помагао и Свети Василије Острошки, који је боравио у Хиландару годину. Пред нама су биле и Милутинова и Лазарева црква, пиргови и келије, древни конаци који су се обнављали, а са друге стране шуме и брда који окружују манастир. Све то у тишини која се једино ремети цвркутом птица, службом и молитвом. Помишљам на силне вјекове који су се стопили и сродили у овом мјесту. Слику давног завјештања оца и сина које је остављено народу. Гледајући ходочаснике који са брода журно улазе на утабани пут, желећи да упознају Хиландар, схватам да је то завјештање живо, и да букти баш као пламен бексрајне молитве хиландарске. Оно је данас потребно више него икада, у времену које вреднује материјалне и потрошне ствари, и које меље сваки индивидуални и национални идентитет. Док смо се враћали ка луци Јерисос, сјетио сам се приче да сви који се враћају са Хиландара, углавном ћуте, јер су под утиском онога што су видјели. Шум морске воде и понеки делфин који нас је сликом обрадовао, и слике гребена за којим је нестајао Хиландар. То свето мјесто одакле је све почело, завјештањем овоземаљског оца и сина, као залог за упис у књиге небеске. Мјесто, које се баш као и сам човјек, увијек гради и обнавља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. -Поставих овога кир Саву као архиепископа свима српским земљама и поморским… Васељенски патријарх Манојло I (Доментијан, Житије Светог Саве) У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске православне цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог архијерејског синода Српске православне цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске православне цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Програм првог дана научног скупа – понедељак, 10. децембар 2018. године: 9:00 – 11:00 – Света архијерејска литургија 11.00 – 12.00 – регистрација учесника и послужење 12:00 – 13:30 – отварање скупа и поздравне речи: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, председник САНУ академик Владимир Костић, ректор Универзитета у Београду проф. др Иванка Поповић и Епископ браничевски др Игнатије Мидић, декан Уводно предавање – Јован Тарнанидис: Ћутање Светога Саве на оптужбе охридског архиепископа Димитрија Хоматијана о злоупотреби архијерејског чина 13:30 – 15:00 – ручак за званице и регистроване учеснике 16:00 – посета Музеју Српске православне цркве и храму Светог Саве 19:00 – вечерња служба Извор: Званична интернет страница научног скупа извор
  6. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. У оквиру прославе јубилеја која је почела 14. септембра Светом архијерејском литургијом коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, одржан је и дводневни научни скуп “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“ на којем је учествовао велики број еминентних научника. Централна свечаност је у суботу 22. септембра када ће се у 9 часова обавити Велико освећења ове обновљене светиње која памти седам вјекова. У складу са традицијом, црквено – народно саборовање наставиће се истог дана свечаним концертом у 17 часова групе „Легенде“. Обиљежавање овог великог јубилеја наше Цркве, Стањевићи дочекују обучени у ново прилијепо рухо, какво и приличи светињи која је скоро 150 година представљала престоницу Црне Горе Петровића. Присјећајући се свог првог доласка у Стањевиће, Митрополит Амфилохије свједочи да су 1994. године једва успјели, питајући сељаке, да нађу гдје се налазе рушевине манастира. „То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви до ње“, прича Митрополит Амфилохије. Подсјећа да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“ и радосно наставља: „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументална рушевина. Али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића, благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове.“ Од давнина се преко овог манастира остваривала веза и комуникација између Старе Црне Горе и Приморја. Према предању, манастир је основао, још у првој половини XIV вијека, угледни племић Никола Стањевић. Као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашковић Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића, оснивача Цетињског манастира). Војвода Ђурђе подигао је на на брду пред манастиром утврђење и цркву посвећену Светом великомученику Георгију, чији су остаци сачувани до наших дана, а на простору манастира свој дворац. Крајем XV и почетком XVI вијека, продирањем турске војске, манастир је напуштен и скоро читав један вијек запустио, а у XVII вијеку се води као метох манастира Св. Петке у Подмаинима. Нови живот манастир започиње у вријеме митрополита Данила I Петровића Његоша (1697-1735). Почетком XVIII вијека, послије разарања Цетињског манастира од стране венецијанске и одмах затим и турске војске, владика Данило се 1714. године сели у Стањевићки манастир, када уз обнову отпочиње и његов нови живот. Приликом свог десетогодишњег боравка у манастиру, владика Данило је, од новчане помоћи добијене од Русије, обновио манастирски конак и цркву посвећену Св. Тројици. Обнову довршава владика Сава који је освештао манастирску цркву 1736, о чему свједочи запис у Љетопису Цетињског манастира. Са својим синовцем владиком Василијем, владика Сава је утицао да манастир од овог времена доживи велики духовни препород и процват. О висини умјетничког домета манастира, у то вријеме, свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће, код владике Саве, долазиле су многе знамените личности, а међу њима 1764. и Доситеј Обрадовић, велики народни просветитељ. Недуго затим, венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за описмењавање калуђера и свештеника коју је похађао и Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније су његове мошти пренесене у Цетињски манастир. У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1830) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је у њему боравио од 1790-1809. У Стањевићима је као духовни и народни вођа, написао велики број посланица свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је 29 сачувано до наших дана. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га народу на празник Преображења Господњег, 19/6. августа 1798. То је била објава првог Законика у нашем народу послије средњовјековног периода. И Митрополит Петар II Петровић Његош (1830 – 1851) је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Ту је написао и свој знаменити спјев „Луча Микрокозма“ и имао сусрете са угледним људима из Приморја и других страна, међу којима је био и Вук Караџић (1835). Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-Угарске) монархије, 1839. уступио је манастире Стањевиће и Подострог под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. нови дом за митрополите – Биљарду на Цетињу. Запис ђакона Саве Пламенца, писан у Стањевићима 1788. године, на једној руској штампаној књизи која се данас чува у Цетињском манастиру, говори да су све покретне ствари из Стањевића, приликом његовог уступања Аустрији, пренесене у друга вјерска средишта. Аустријска власт је од 1839. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво (Побори, Маини и Грбљани) минирали су и разрушили Стањевићко утврђење, пазећи да не страда црква Св. Тројице,тако да је она остала најбоље очувани дио манастирског утврђења. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс следећих 120 година. Земљотрес 1979. године тешко је оштетио ионако руинирану грађевину. Доласком и ступањем у митрополитску службу владике Амфилохија, децембра 1990. године, отпочиње свеобухватна обнова духовног и црквеног живота у Митрополији црногорско-приморској са више стотина богослужбених објеката, међу којима и Стањевићи. Савремена обнова манастира отпочела је 1994. именовањем јеромонаха Димитрија Благојевића који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, 2004. године. Његов рад наставио је вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира, чијом је заслугом уз Божију помоћ и несебичну жртву и труд монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, обнова приведена крају. Старешина манастира је игуман Јефрем Дабановић (од 2004), а манастирско братство чине тројица монаха: монах др Павле Кондић, јеромонах Јован Шљиванчанин, монах Данило Бабић. Упоредо са обновом манастира обнавља се и богослужбени живот ове светиње кроз свакодневно (јутрења и вечерња), недјељно и празнично богослужење а посебно је свечана прослава манастирске славе Тројичиндан. Од самог почетка игуманства оца Јефрема, уобличила се чврста духовна заједница од око 200 душа, везана за олтар манастира Стањевићи. Они чине језгро духовне заједнице која је стално присутна на богослужењима, али и преко недјеље, када притичу у помоћ за испуњавање манастирских потреба. Просјечан број вјерника присутних на недјељним и празничним богослужењима је око 70 – 80 особа, у зимском периоду и нешто мање, али нема правила. Међу њима увијек има доста дјеце. Од 1997. године братија Стањевића сваке године, на Ђурђевдан, 6. маја врши богослужење међу сачуваним зидинама Цркве Светог Ђорђа на Ђурђевцу јужно од остатака тврђаве. Црква је такође обновљена а освештао је уочи Велике Госпојине, 27. августа 2017. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Основно послушање које се врши у манастиру јесте израда воштаних свећа. Манастир има свој пчелињак, винарију чији производи подмирују потребе манастира и даривање. Имајући за узор Аврамово гостопримство тројици анђела Божјих, оно што су, како истичу, научили од духовног оца и путовође, митрополита Амфилохија на Цетињу, оно што су понијели из родитељског дома и оно што су изградили у себи током монашког и духовног стасавања, Игуман и братија ове светиње испуњавају кроз гостопримство у Стањевићима, према свакој души која ступи на праг манастира. Тако да уколико до сада нијесте били у прилици да посјетите овај манастир и учествујете у богослужењима, то нека буде повод да дођете у овај светионик православља у чијој се обнови пројавила сила Христовог Васкрсења, а Велико освећења у суботу 22. септембра разлог да се саберемо и заједно прославимо догађај по коме ће нас памтити и спомињати будућа покољења. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На јужним падинама Ловћена, на 800 метара надморске висине у атару села Побори, код Будве налази се Манастир Свете Тројице – Стањевићи који ове године слави 680-годишњицу постојања.Име је добио по оближњем поборском братству Стањевићи. У оквиру прославе јубилеја која је почела 14. септембра Светом архијерејском литургијом коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, одржан је и дводневни научни скуп “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“ на којем је учествовао велики број еминентних научника. Централна свечаност је у суботу 22. септембра када ће се у 9 часова обавити Велико освећења ове обновљене светиње која памти седам вјекова. У складу са традицијом, црквено – народно саборовање наставиће се истог дана свечаним концертом у 17 часова групе „Легенде“. Обиљежавање овог великог јубилеја наше Цркве, Стањевићи дочекују обучени у ново прилијепо рухо, какво и приличи светињи која је скоро 150 година представљала престоницу Црне Горе Петровића. Присјећајући се свог првог доласка у Стањевиће, Митрополит Амфилохије свједочи да су 1994. године једва успјели, питајући сељаке, да нађу гдје се налазе рушевине манастира. „То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви до ње“, прича Митрополит Амфилохије. Подсјећа да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“ и радосно наставља: „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументална рушевина. Али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића, благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове.“ Од давнина се преко овог манастира остваривала веза и комуникација између Старе Црне Горе и Приморја. Према предању, манастир је основао, још у првој половини XIV вијека, угледни племић Никола Стањевић. Као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашковић Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића, оснивача Цетињског манастира). Војвода Ђурђе подигао је на на брду пред манастиром утврђење и цркву посвећену Светом великомученику Георгију, чији су остаци сачувани до наших дана, а на простору манастира свој дворац. Крајем XV и почетком XVI вијека, продирањем турске војске, манастир је напуштен и скоро читав један вијек запустио, а у XVII вијеку се води као метох манастира Св. Петке у Подмаинима. Нови живот манастир започиње у вријеме митрополита Данила I Петровића Његоша (1697-1735). Почетком XVIII вијека, послије разарања Цетињског манастира од стране венецијанске и одмах затим и турске војске, владика Данило се 1714. године сели у Стањевићки манастир, када уз обнову отпочиње и његов нови живот. Приликом свог десетогодишњег боравка у манастиру, владика Данило је, од новчане помоћи добијене од Русије, обновио манастирски конак и цркву посвећену Св. Тројици. Обнову довршава владика Сава који је освештао манастирску цркву 1736, о чему свједочи запис у Љетопису Цетињског манастира. Са својим синовцем владиком Василијем, владика Сава је утицао да манастир од овог времена доживи велики духовни препород и процват. О висини умјетничког домета манастира, у то вријеме, свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће, код владике Саве, долазиле су многе знамените личности, а међу њима 1764. и Доситеј Обрадовић, велики народни просветитељ. Недуго затим, венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за описмењавање калуђера и свештеника коју је похађао и Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније су његове мошти пренесене у Цетињски манастир. У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1830) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је у њему боравио од 1790-1809. У Стањевићима је као духовни и народни вођа, написао велики број посланица свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је 29 сачувано до наших дана. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га народу на празник Преображења Господњег, 19/6. августа 1798. То је била објава првог Законика у нашем народу послије средњовјековног периода. И Митрополит Петар II Петровић Његош (1830 – 1851) је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Ту је написао и свој знаменити спјев „Луча Микрокозма“ и имао сусрете са угледним људима из Приморја и других страна, међу којима је био и Вук Караџић (1835). Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-Угарске) монархије, 1839. уступио је манастире Стањевиће и Подострог под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. нови дом за митрополите – Биљарду на Цетињу. Запис ђакона Саве Пламенца, писан у Стањевићима 1788. године, на једној руској штампаној књизи која се данас чува у Цетињском манастиру, говори да су све покретне ствари из Стањевића, приликом његовог уступања Аустрији, пренесене у друга вјерска средишта. Аустријска власт је од 1839. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво (Побори, Маини и Грбљани) минирали су и разрушили Стањевићко утврђење, пазећи да не страда црква Св. Тројице,тако да је она остала најбоље очувани дио манастирског утврђења. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс следећих 120 година. Земљотрес 1979. године тешко је оштетио ионако руинирану грађевину. Доласком и ступањем у митрополитску службу владике Амфилохија, децембра 1990. године, отпочиње свеобухватна обнова духовног и црквеног живота у Митрополији црногорско-приморској са више стотина богослужбених објеката, међу којима и Стањевићи. Савремена обнова манастира отпочела је 1994. именовањем јеромонаха Димитрија Благојевића који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, 2004. године. Његов рад наставио је вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира, чијом је заслугом уз Божију помоћ и несебичну жртву и труд монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, обнова приведена крају. Старешина манастира је игуман Јефрем Дабановић (од 2004), а манастирско братство чине тројица монаха: монах др Павле Кондић, јеромонах Јован Шљиванчанин, монах Данило Бабић. Упоредо са обновом манастира обнавља се и богослужбени живот ове светиње кроз свакодневно (јутрења и вечерња), недјељно и празнично богослужење а посебно је свечана прослава манастирске славе Тројичиндан. Од самог почетка игуманства оца Јефрема, уобличила се чврста духовна заједница од око 200 душа, везана за олтар манастира Стањевићи. Они чине језгро духовне заједнице која је стално присутна на богослужењима, али и преко недјеље, када притичу у помоћ за испуњавање манастирских потреба. Просјечан број вјерника присутних на недјељним и празничним богослужењима је око 70 – 80 особа, у зимском периоду и нешто мање, али нема правила. Међу њима увијек има доста дјеце. Од 1997. године братија Стањевића сваке године, на Ђурђевдан, 6. маја врши богослужење међу сачуваним зидинама Цркве Светог Ђорђа на Ђурђевцу јужно од остатака тврђаве. Црква је такође обновљена а освештао је уочи Велике Госпојине, 27. августа 2017. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Основно послушање које се врши у манастиру јесте израда воштаних свећа. Манастир има свој пчелињак, винарију чији производи подмирују потребе манастира и даривање. Имајући за узор Аврамово гостопримство тројици анђела Божјих, оно што су, како истичу, научили од духовног оца и путовође, митрополита Амфилохија на Цетињу, оно што су понијели из родитељског дома и оно што су изградили у себи током монашког и духовног стасавања, Игуман и братија ове светиње испуњавају кроз гостопримство у Стањевићима, према свакој души која ступи на праг манастира. Тако да уколико до сада нијесте били у прилици да посјетите овај манастир и учествујете у богослужењима, то нека буде повод да дођете у овај светионик православља у чијој се обнови пројавила сила Христовог Васкрсења, а Велико освећења у суботу 22. септембра разлог да се саберемо и заједно прославимо догађај по коме ће нас памтити и спомињати будућа покољења. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Благосиљајући сабрање, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да и црква Светог Николаја на Луштици свједочи да је наше опредјељење за Цариград и Исток старије од Светог Саве. „Већ у деветом вијеку у Расу је тадашњи епископ, на захтјев тадашњег папе Јована VIII да се прикључи панонској митрополији и призна ауторитет римског епископа, рекао: ми припадамо Истоку, Цариграду. И овај храм управо то потврђује, то наше опредјељење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је додао да је Свети Сава управо на том опредјељењу зидао нашу помјесну Цркву. „Отуда је толики значај овога храма на Луштици. Није он једини из тога времена. У манастиру Подластва је након земљотреса, рецимо, пронађена крстионица из 6. вијека. Исто тако и у Светим архангелима на Превлаци из времена цара Константина“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да црква Светог Николаја свједочи о истинској вјери Луштичана кроз вјекове. „Свједочи кроз девет вјекова, не само од времена кад је ту по предању служио и Свети Сава. Ту је био и метох Михољског збора, један од главних метоха Михољске Превлаке. Чак се помиње да је ту некада било и по тридесет монаха, у тој цркви на Луштици“, рекао је Митрополит Амфилохије. На академији су још наступили: драмски умјетник Небојша Миловановић, которско Српско пјевачко друштво „Јединство“, флаутиста и вокални солиста Душан Тадић, као и ученик музичке школе Максим Урдешић. Академији је присуствовао и умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, који је Митрополиту Амфилохију предао поклон за јубилеј цркве Светог Николаја на Луштици – икону, какао је казао „наших заједничких херцеговачко-црногорских светитеља на челу са Светим Савом“. Приређена је и изложба фотографија „Духовни мозаик Луштице“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У дворани „Парк“ у Херцег Новом вечерас је одржана свечана духовна академија поводом великог јубилеја – девет вјекова о изградње и освећења саборне цркве Светог Николаја Мирликијског у Радованићима на полуострву Луштица. Уводно поздравно слово изговорио је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски протопрезвитер бококоторски. Благосиљајући сабрање, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да и црква Светог Николаја на Луштици свједочи да је наше опредјељење за Цариград и Исток старије од Светог Саве. „Већ у деветом вијеку у Расу је тадашњи епископ, на захтјев тадашњег папе Јована VIII да се прикључи панонској митрополији и призна ауторитет римског епископа, рекао: ми припадамо Истоку, Цариграду. И овај храм управо то потврђује, то наше опредјељење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је додао да је Свети Сава управо на том опредјељењу зидао нашу помјесну Цркву. „Отуда је толики значај овога храма на Луштици. Није он једини из тога времена. У манастиру Подластва је након земљотреса, рецимо, пронађена крстионица из 6. вијека. Исто тако и у Светим архангелима на Превлаци из времена цара Константина“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да црква Светог Николаја свједочи о истинској вјери Луштичана кроз вјекове. „Свједочи кроз девет вјекова, не само од времена кад је ту по предању служио и Свети Сава. Ту је био и метох Михољског збора, један од главних метоха Михољске Превлаке. Чак се помиње да је ту некада било и по тридесет монаха, у тој цркви на Луштици“, рекао је Митрополит Амфилохије. На академији су још наступили: драмски умјетник Небојша Миловановић, которско Српско пјевачко друштво „Јединство“, флаутиста и вокални солиста Душан Тадић, као и ученик музичке школе Максим Урдешић. Академији је присуствовао и умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, који је Митрополиту Амфилохију предао поклон за јубилеј цркве Светог Николаја на Луштици – икону, какао је казао „наших заједничких херцеговачко-црногорских светитеља на челу са Светим Савом“. Приређена је и изложба фотографија „Духовни мозаик Луштице“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...