Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вучић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 44 results

  1. Председник Републике Србије г. Александар Вучић, у пратњи бугарског премијера г. Бојка Борисова, посетио је 1. јуна 2020. године цркву Светих четрдесет мученика севастијских у Великом Трнову, месту престављења Светог Саве, првог Архиепископа српског. -Веома сам поносан и искрено срећан што ми је премијер Борисов омогућио да посетим Велико Трново, ово свето место, и када видим како наша бугарска браћа чувају сећање на Светог Саву. То је за нас не само доказ пријатељства и братске љубави, већ и посвећености унапређењу односа, рекао је председник Вучић, који је истакао да је Свети Сава најзначајнија личност у српској историји, јер је 1219. основао аутокефалну Српску Православну Цркву. У цркви Светих четрдесет мученика свастијских у Трнову Свети Сава је на Богојављење 1236. године служио своју последњу Литургију пре смрти. Ту је био и сахрањен, а потом су његове мошти пренете у манастир Милешеву, одакле их је Синан паша однео у Београд и спалио на Врачару 1594. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Председник Републике Србије г. Александар Вучић упутио је васкршњу честитку Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве, као и свим православним верницима: „Упућујем најискреније честитке свим грађанима Србије који славе васкрсење Христово, са жељом да овај највећи хришћански празник прославе у нади и смирењу. У времену велике пошасти која је захватила цео свет и на искушење ставила људе свих вера и нација, ми прослављамо наш велики празник са надом да ће наше молитве за здравље, мир, благостање и опште добро целог човечанства наћи свој пут и да ће бити услишене. Иако су наше породице раздвојене, иако многи самују и са стрепњом очекују сваки нови дан, управо Васкрс свима нама даје и снагу и наду да у чврстој и непоколебљивој вери прославимо живот у свој његовој пуноћи. Васркшњи празник нас и сада, можда више него икада, подсећа на благодет праштања, међусобног разумевања и подршке, на дух заједништва и несебичног давања, како бисмо сложно победили ову велику невољу која нас је све снашла. Желим да овај празник сви дочекамо са надом, прослављајући живот који управо на Васкрс добија своје пуно значење и смисао. Уз најбоље жеље свима за добро здравље, мир, спокој и заједништво, упућујем вам најрадоснији поздрав: Христос васкрсе!“, наводи се у честитки председника Вучића. Извор: Рredsednik.rs
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 11. априла 2020. године, подовом Лазареве суботе, крсне славе Његове Светости, честику председника Републике Србије г. Александра Вучића следеће садржине: Ваша Светости, Од срца Вам се захваљујем на позиву да заједно, како наши обичаји налажу, обележимо Вашу крсну славу, Васкрсење четрвородневног Светог Лазара. Сложена ситуација у којој се налази наша земља захтева од свих нас велику одговорност и пажњу за наше ближње. У овом тренутку наша је дужност и обавеза да сачувамо што више живота наших грађана. Надам се да ћете разумети да, због озбиљности ситуације, не можемо да будемо заједно овог важног дана. Не можемо да будемо заједно физички, али духовно ћу, будите уверени, бити са Вама целим својим бићем. Не дозвољаваљући овој пошасти да нам помути радост због долазећег Празника над празницима, Васкрсења Христовог, од срца Вам честитам Вашу крсну славу - Лазареву суботу. Желим Вам да у здрављу славите јоиш много година и да достојно предводите нашу свету Српску Православну Цркву као што сте то и до сада чинили. Александар Вучић Председник Републике Србије Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Главна тема Цркве је да се вјерни народ поводом Божића окупи у црквама, а било би добро да политичари траже друге датуме и поводе за посјету другим државама, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Одговарајући на питање „Дана“ у вези са најављеном посјетом српског предсједника Александра Вучића Црној Гори на Бадњи дан, отац Гојко је нагласио да свако има право да долази кад хоће. „Што кажу – сви су путеви свакоме отворени. Али се бојим да таква посјета једног државника другој држави не стави медијски и уопште, што се тиче пажње народа, сам празник Божић у други план, што не би било добро“, рекао је прота Перовић наводећи да је то његов лични став. Поручио је да је њихова главна тема да прославе Божић и да се вјерни народ тим поводом окупи у црквама. „Вучић нека дође као државник у посјету држави. Озбиљно, вишедневно, плански и најављено. Вјерски празници нијесу прилика за то. Поготово не у ситуацији када се боримо за права Цркве, а не било које нације или етничке групе“, нагласио је протојереј-ставрофор г. Перовић. Агенција Тањуг јуче је навела да им је из Вучићевог кабинета потврђено да ће Вучић Бадњи дан провести „са Србима, православним вјерницима, на сјеверу Црне Горе“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Председник Републике Србије г. Александар Вучић, током званичне посете Атини, састао се 10. децембра 2019. године са Архиепископом атинским и све Јеладе г. Јеронимом. После сусрета, председник Вучић је рекао да се враћа кући са више оптимизма о јединству у православном свету, уверен да све разлике могу да се превазиђу дијалогом и разговорима. Председник Вучић је Архиепископу поклонио икону Светог Саве, која је са благословом Патријарха српског Иринеја урађена поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, док је Архиепископ председнику Србије даровао икону Светог апостола Павла. Председник Србије је захвалио архиепископу Јерониму на поклону и топлој добродошлици и поручио да ће Србија увек бити „раме уз раме" са братским грчким народом. Председник је пожелео грчком народу, Грчкој Православној Цркви и самом Архиепископу много успеха, среће, здравља и радости и да се оствари све што желе, јер ће то бити, како је рекао, и остварење наших жеља и снова. Архиепископ Јероним је узвратио речима да председника Вучића дочекује у светој Архиепископији атинској са осећањима дубоког поштовања, пријатељства и љубави, с радошћу што је у посети Цркви чији је оснивач свети апостол Павле. „Преко вас шаљемо срдачне поздраве српском народу са којим корачамо у нераскидивом пријатељству”, рекао је поглавар Грчке Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Председник Републике Србије г. Александар Вучић поручио је 13. новембра 2019. године у обраћању на 40. заседању Генералне конференције Унеска у Паризу, да и даље постоје притисци да се српско наслеђе на Kосову и Метохији преда неком другом и да му је неопходна заштита. Председник Вучић је казао да је веома важно шта ће бити усвојено у Унеску, јер је за очување мира и стабилности веома важно чување културног наслеђа. Председник Вучић је истакао да се Србија залаже да се Повеља Унеска и даље поштује и подвукао да је неопходно да се посвети посебна пажња заштити културног наслеђа од свих облика насиља. Он је указао да је српско културно наслеђе на Kосову и Метохији, које је под заштитом Унеска, угрожено, а као примере навео манастире Дечани, Пећ, Грачаницу и друге. -То културно наслеђе није важно само за српски идентитет, већ за целу Европу и свет, нагласио је председник Вучић, истичући да Повеља Унеска мора бити поштована. Председник Вучић је додао да ће Србија бити спремна да конструктивно и блиско сарађује са свим земљама које су чланице Унеска и указао да је неопходна сарадња како би се суочили са заједничким проблемима. -Мир је један од најважнијих циљева, али је немогућ без образовања, уколико не учимо шта су културе, без комуникације, без познавања међусобних разлика. Унеско је један од главних стубова који држе све, подвукао је председник Вучић. Председник Вучић је истакао да Унеско мора да пружи одговоре на изазове са којима се суочава човечанство и нагласио да су миран међудржавни дијалог, толеранција, као и међудржавна размена врло важне за очување стабилности. Председник Вучић се пре почетка заседања 40. Генералне конференције Унеска састао и са генералном директорком те организације Одри Азуле након чега се уписао у Књигу почасних гостију. Председник Вучић је дан раније учествовао на отварању Другог париског форума мира, на ком је учествовао велики број светских званичника, а који се обележава поводом Дана примирја у Првом светском рату. Он је после отварања Париског форума мира уручио „Библиотеци мира“ симболичан поклон књигу „Serbia under the Sun“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Председник Републике Србије Александар Вучић, одлуком Светог Синода Српске Православне Цркве, одликован је Орденом Светог Саве првог степена на свечаној академији поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Највише црквено признање председнику Вучићу уручио је патријарх Иринеј. Председнику Вучићу је орден додељен за његову делатну љубав према мајци цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх српски г.Иринеј је истакао да му је част да председнику, у име цркве, додели највеће црквено одликовање, што, како је рекао, црква чини са пуно разлога и оправдања. "Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. "Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред", рекао је српски патријарх. За то је, подвукао је, потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету. Захвалио се председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. "Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је он на свечаној академији у Сава центру. Председник Вучић је додао да му је тешко да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више", рекао је председник Вучић. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје.Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске православне цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин и Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ðоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац...Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве. Патријарх српски Иринеј уручио је вечерас српском члану Предсједништва БиХ Орден Светог Симеона Мироточивог Милораду Додику Патријарх српски Иринеј уручио је Орден Светог Симеона Мироточиво српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику. - Ово није Орден Додику, већ цијелом српском народу, који показује велику љубав и приврженост нашој Цркви, када смо је бранили у злу, и градили у добру - истакао је Додик. Нагласио је да је српски народ исписао хиљаде страница историје. - Прву и најзначајнју написао је Свети Сава прије 800 година, а она је одредила и све оне послије ње. Усмјерио нас је на прави пут, којим гордо корачамо већ осам вјекова - додао је он. Истакао је да су се Срби увијек налазили између Истока и Запада. - Како тада, тако и данас. Историја нам објашњава да је свако вријеме тешко, и оно тражи жртву. Ни Свети Сава, и сви послије њега нису урадили ништа без жртве, било да служимо народу кроз Цркву или државу. Често смо успјевали и немогуће. Сачували смо се и као људи, и као народ - изјавио је Додик, Поручио је да је ова годишњица јубилеј над јубилејима. - Све што је настало на чврстим темељима, има трајну категорију, а Српска православна црква то јесте. Честитам и предсједнику Вучићу на признању. Заслужио је. Знам најбоље колико помаже Републику Српску - додао је Додик. Претходно је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом прочитао одлуку Синода да патријарх српски буде одликован Орденом Светог Саве Првог степена, а истим орденом и предсједник Србије Александар Вучић. Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик одликован је Орденом Светог Симеона Мироточивог, будући да му је раније уручен Орден Светог Саве Првог степена. Патријарх Иринеј је захвалио за орден који му је додијељен, наводећи да је ово одликовање Српској цркви, архијерејима, свшетенству и монаштву и народу који је помагао да Црква изврши своју узвишену јеванађељску и божанску мисију. На приједлог патријарха Иринеја, Вучићу је Орден Светог Саве Првог степена додијељен за дјелатну љубав према мајци Цркви и залагање за српски народ и цјеловитост Србије, а посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама Извор: Председник.рс / РТРС Видео: Радио-телевизија Србије
  8. Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info
  9. Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  10. Мат у једном потезу - Како је председник Вучић дипломатски матирао црногорске режимске политичаре Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
  11. Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић Танјуг | 20. април 2019. Литургији је присуствовао епископ шабачки Лаврентије, а саслуживао је епископ ремезијански Стефан, викар патријарха српског са свештенством Архиепископије београдско-карловачке Патријарх српски Иринеј служио је данас на велики хришћански празник Лазарева субота архијерејску литургију у Саборној цркви у Београду, а прослави крсне славе патријарха присустовао је и председник Србије Александар Вучић, наводи Тв Храм. Прослави крсне славе патријарха присуствовали су и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик, министар спољних послова Ивица Дачић, директор БИА Братислав Гашић, председник САНУ Владимир Костић и бројни други представници верских заједница, културног и јавног живота Србије. Литургији је присуствовао епископ шабачки Лаврентије, а саслуживао је епископ ремезијански Стефан, викар патријарха српског са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. По завршетку литургије, свете тајне причешха и одржане беседе у Патријаршијском дому пресечен је славски колач, а по обичају је приређена и "трпеза љубави". Колач је по традицији, у присуству домаћина патријарха српског Иринеја и бројних гостију, пресекао епископ шабачки Лаврентије. Владика Лаврентије је патријарху Иринеју пожелео да славу, у радости и здрављу, дочекује са свештеницима и паством "на многаја и благаја љета". http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:790242-Патријарх-прославио-крсну-славу-присуствовао-Вучић
  12. Тренутна атмосфера у Србији је таква да би евентуални избори могли да доведу до инцидената и насиља и то сам пренео америчким саговорницима, рекао је у интервјуу за Глас Америке један од лидера Савеза за Србију Драган Ђилас који је у дводневној посети Вашингтону. Ђилас се састао са директором Савета за националну безбедност за Европу и Русију Џоном Ератом, директором за европске послове Вилијамом Берклијем, као и са Метјуом Палмером замеником помоћника државног секретара, и представницима у Конгресу, а теме разговора су биле стање демократије у Србији, протести и Косово. Ђилас је за Глас Америке: рекао да је саговорнике упознао са основном ситуацијом у Србији, да у Србији нема дијалога, могућности другачијег говора, да је друштво подељено на два пола, да је мржња међу људима огромна. "Наравно, она је производ начина на који се председник државе обраћа људима који другачије мисле и медија које уређује сваки дан. Оно што је суштина, на чему сам инсистирао, јесте потреба дијалога и да реченице које председник државе изговара да неће да прича са опозицијом, да не прихвата ниједан захтев, јесу јасан доказ да у Србији нема више демократије и да смо се вратили у време од пре 30 година", казао је. Упитан да ли амерички званичници са којима је разговарао могу да утичу на то да се питање о стању демократије у Србији постави и власти у Београду, он је рекао да је све што се дешава у Србији заиста "на нама, на људима који живе у Србији". "Међународну заједницу треба да обавештавамо о томе, не да би нам они помагали на било који начин, него да буду информисани због стабилности не само Србије, него читавог региона. Односи са бившим југословенским републикама су нам најнижи у протеклих неколико деценија. Рецимо, када сам имао званични састанак са премијером Северне Македоније, око тога су се оглашавали наши званичници, добијали смо текстове како је у питању завера, како је премијер Заев „шиптарски плаћеник“. То су ствари које угрожавају стабилност региона у којем живимо, Србија није острво, ми смо део целе приче и неопходно је да се промени тај начин комуникације, јер ми улазимо у све већи степен агресије и питање је како ће то да се заврши на крају", додао је. Јасно је, казао је Ђилас, да су Вучић и "цела та екипа" добили подршку 2012. уз обећање да ће довести до независности Косова, да ће испунити неке захтеве које у оно време Борис Тадић и неки људи на власти нису прихватили. Део је урађен кроз Бриселски споразум, додаје, али и даље не постоји решење. "Највећи проблем је што су људи који живе на Косову и Метохији, посебно Срби на северу, предмет малтретирања криминалних власти које су повезане са властима у Београду. Истовремено, постоји страх код људи у јужном делу да би у случају таквог решења њихов опстанак био немогућ. Као што су ми рекли неки људи са којима сам причао доле, не можете тражити решење на несрећи једног дела народа", каже он. Међународна заједница, наравно, додаје Ђилас, може да настави да инсистира на свом приступу, али ја не видим да он даје решење и не видим како ће то довести до смиривања тензија и стабилности региона. Захтев опозиције и грађана је да добијемо фер и слободне изборе Ђилас је рекао да је било доста састанака у Савету за националну безбедност, и у Стејт департменту, и у Конгресу и није било превише приче на тему рада српског парламента и опозиционог бојкота скупштине. "Знам да је многима у међународној заједници неразумљиво зашто неко бојкотује изборе када су они начин да се дође на власт, али једноставно не можете учествовати у нечему што нису избори. Захтев целе опозиције у Србији и грађана је да добијемо фер и слободне изборе: то значи слободни медији, бирачки спискови, да престане притисак на људе да морају да гласају да би сачували посао или им неко прети", казао је. Према његовим речима, све то мора прво да се регулише да би имали могућност да дођемо до избора, то значи прелазни период од шест до девет месеци да држава почне да функционише, па да се иде на изборе. "Ја сам рекао својим саговорницима: замислите данас изборе у Србији, у оваквој атмосфери и тензијама. На тим изборима би било хиљаде инцидената, вероватно и жртава, јер су људи у таквој атмосфери у којој мрзите оног ко гласа за другу опцију. То није клима ни атмосфера у којој можете да дођете до било каквих избора у Србији", истакао је. Опозиција намерава власт да промени кроз даље облике притиска, грађанске непослушности. "На крају крајева увек им наведем исти пример. Зоран Заев и његова странка су бојкотовали изборе у Македонији, па се после годину дана дошло до решења. Избора на којима се власт променила. Нисам, наравно, од људи који мисле да власт може да се мења на улици и нисам ни за какве упаде у институције. На крају крајева, ово није исто време као 5. октобра када је опозиција победила, па неко није хтео да јој призна то. Или 1996. када се исто десило. Ми сада тек треба да дођемо до слободних избора на којима, пре свега, имамо шасну да се чујемо. Шта нудимо и на који начин разговарамо", казао је. Он је истакао и да је споразум са народом који су представници опозиције потписали у оквиру ових протеста велика ствар. "Јединство свих оних грађана који живе у Србији, а сматрају да Србија иде у погрешном смеру. А верујте ми да иде. Ми смо преговоре са ЕУ почели као слободна земља. Данас смо делимично слободна – односно неслободна. 2011. године је 13.000 људи отишло из Србије – прошле године скоро 100.000. То јасно показује какав је квалитет живота у Србији и да људи из Србије једноставно беже", рекао је он. Ђилас каже и да председник Србије "уопште није адреса за разговоре". "То што он стално излази из својих уставних овлашћења и преузима ствари за које није надлежан – не значи да треба да му дамо легитимитет за то место. За разговоре није Председништво Србије – постоје други органи у држави Србији чија то јесте функција", додаје. Ђилас је рекао и да се не може учествовати у парламенту у коме нема дискусије, који служи за "малтретирање опозиције и усвајање закона о којима не можете да кажете ни реч". Немојте ми рећи да неко мисли да се РТС понаша као јавни сервис "Али, ако је Србија земља која макар формално иде ка ЕУ, иако ја мислим да у стварности мислим да идемо на другу страну, очекујем да људи који се баве Србијом посредују да дође до неких разговора. Не до разговора Вучића, Јеремића, Обрадовића и мене, него између владе и институција, и оних људи који данас протестују укљућујући и опозиционе политичаре", казао је. Имао је, како је рекао, састанке са представницима међународних организација из иностранства, који су се претходно видели са Вучићем, који им је изговорио да је РТС потпуно под контролом опозиције, да он нема никакав утицај тамо. "То можете да кажете некоме ко не зна разлику између Србије и Сибира, али било коме ко се бави Србијом то не можете да кажете. На крају крајева, да имамо било какав утицај не бисмо ушли у РТС са грађанима на начин на који смо ушли оно вече, па се све мирно завршило и изашли смо, него би имали могућност да ово што причам ја сад са вама чује и неко у Србији на телевизијама са националном фреквенцијом, пре свих на РТС-у". Упитан хоће ли поново бити упада у РТС и какви су даљи планови за демонстрације, Ђилас је рекао да је то што се десило било спонтано те вечери и последица чињенице да РТС неколико месеци не одговара на бенигне захтеве – да представници протеста, не опозиције, дођу и кажу зашто људи у више од 100 градова у Србији протестују. "Грађани Србије имају више информација о томе шта се дешава у Паризу на протестима него у Србији. То је био захтев на који месецима није одговорено и онда се десио један спонтани излив неке енергије, можете да кажете и беса народа, али опет никаквог насиља на крају унутра није било. И ваш колега Зоран Станојевић је рекао да се нису осећали угрожено, да су људи тражили могућност да кажу нешто и на тој својој телевизији", додао је. То није метод који ће се примењивати убудуће, казао је Ђилас. "Трудићемо се да сви облици борбе буду мирни, јер не мислим да ми треба да испровоцирамо неке сукобе. Али имамо човека који спрема контрамитинге у Новом Саду, када је иначе заказана шетња сваког петка, заказује их у Београду после нашег протеста, то смо све видели са Слободаном Милошевићем. И да кажем још нешто – овде нас је возио возач Убера из Етиоптије. Кад је чуо одакле смо рекао је: знам, вас су бомбардовали, а Милошевић је био глуп. И он је схватио, човек из Етиопије, да је Милошевић такорећи био глуп, да ништа није разумео. Има нас који смо то схватили пре 30 година, али има и неких који су на власти данас који нису схватили ни тада, а богами ни сада", закључио је Ђилас у интервјуу за Глас Америке,.. via
  13. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве на Врачару, говорио је 16. јануара 2019. године у Дневнику РТС-а о предстојећој посети председника Русије г. Владимира Путина заветном храму српског народа. Прилог радија Слово љубве Председник Русије г. Владимир Путин долази у званичну посету Србији 17. јануара 2019. године, где ће му домаћин бити председник Републике Србије г. Александар Вучић. Према програму посете, председнику Руске Федерације на Аеродрому Никола Тесла биће приређен дочек. Уследиће церемонија полагања венаца на Гробљу ослободилаца Београда и споменику Црвеноармејцу. Свечани дочек председника Руске Федерације испред Палате Србија предвиђен је за 12.45 часова. Уследиће састанак у ужем формату двојице председника. Састанак делегација Републике Србије и Руске Федерације планиран је за 14.05 часова, а потом у 15 часова и потписивање билатералних докумената у присуству двојице председника. Свечани чин доделе ордена Александра Невског председнику Србије г. Александру Вучићу, који ће му уручити председник Руске Федерације г. Владимир Путин, предвиђен је за 15.15 часова. После обраћања медијима двојица председника ће заједно посетити храм Светог Саве на Врачару, за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници, где ће високе госте дочекати Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Извор: Српска Православна Црква
  14. Путин потписао: Вучић добија орден Александра Невског Председник Русије Владимир Путин потписао је указ о награђивању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики допринос у развоју сарадње двеју држава, јавила је прес-служба Кремља. - Шеф руске државе је потписао указ о награђивању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики лични допринос развоју вишестране сарадње са Руском Федерацијом - наводи се у саопштењу. Ово је најзначајније признање, које се после скоро 100 година додељује једном Србину. Орден Светог Александра Невског, добили су, између осталих, Милан Обреновић, Александар Карађорђевић, а последњи пут је додељен Николи Пашићу. http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:770149-ПУТИН-ПОТПИСАО-ЗВАНИЧНИ-ДОКУМЕНТ-Вучићу-орден-Александра-Невског
  15. Не, заиста није важно на којем је месту Александар Вучић седео током париске шараде, већ на којем је месту стајао пре ње?! Стајао је тамо где се већ годинама осећа најкомфорније- на газишту чауша западних дахија, па откуд толико чуђење што му је запала хоклица на излазу у случају нужде?! Макрон га је сместио тамо где ће га и историја посести- на маргини, столици намењеној за гардеробера који се веероватно задржао послом па су нашли адекватну замену, с тим што су у знак “почасти” Вучићу дозволили да сав бакшиш од чување капута задржи и прикаже у Србији као још једну историјску инвестицију која ће упослити хиљаде младих на кривљењу кифли за сендвиче. Не ликујем, напротив, жао ми је што дивну и славну Србију гледају кроз њега, што је многима овде синоним Србије, што магарећу клупу из које је извиривао нико неће смети да назове тако, већ престолом с којег је са висине гледао на остале… Престол јесте, али голог цара који је своју царевину свео на “благовести” издаје, моралног бездана, наличја људскости и националног поноса сапнутог у покајању: “Извите, и овог сам се јутра пробудио као Србин, даћу све од себе да сутра исправим грешку, обећавам!” Но, признајмо, не би Вучић успео Кајмакчалан да учини клизиштем да не саучествујемо у тој бесрамној работи! Ко потпаљујући фитиље, ко правећи се да не види како горе, ко срећан што се неће обрушити на његову већ братовљеву кућу, ко пресрећан што ће затрпати његов дом јер боље је остати жив закопан док све не прође, а после ће ваљда неко чути вапај из “гроба”..? Није Француска понизила Србију већ се према њој понела гледајући шта јој Вучић чини! А, Вучић јој чини оно што је та иста Француска (уз саслужење највећег подлаца- британске империје) желела да учини 1916. на обалама Валоне и Драча- да остави мору да докрајчи оно што албанске врлети нису српском збегу! Но, тада се дични Србин није дао, није га дала мајчица Русија, а данас…данас ћутке, у страху од сопственог гласа, молимо плиме да нас понесу у мрачне дубине јер смо пристали да ова шака јада власти утка у нас мисао да ваљамо онолико колико они не ваљају ничему! Нисмо достојни славних предака, нити сасвим сигурно славнијих од нас потомака, јер ми смо, МИ, дозволили да Вучић и Вучићеви сведоци владају нашим празним душама! Државом не владају, то су издали душманима на управљање, а они су приграбили душе и преметнули их у своје бисаге и самаре! Издали су Косово и Метохију јер смо ћутке, или полушапатом, пристали да нам небо замене фото-тапетом, Бога за распеване фонтане, кандила за бофл лампионе, славу за надничарење у сопственим животима, наду за трептај среће у лавини очајања, Високе Дечане за високе куле Потемкиновог села “Београд на води” и ресто Србије на хлебу и води, Кајмакчалан за брдо шута безвратих неимара, Солунски фронт за фронт пред “Лидлом”, Милунку Савић за Мају Гојковић, Живојина Мишића за Вулина… Отуда Вучић у Паризу, под ђавољим знамењем некаквог “косова”! Отуда крвава звер од Тачија у строју победника! Отуда магарећа клупа, јер немамо храбрости да је назовемо тако, већ троном лажног цара Алека малог! Нико у Паризу није понизио наше славне претке- одавно су они с десне стране Господа, не може Божијој војсци дан овоземаљског бесрамља ништа! Понизили смо себе заборавивши чији смо предајући душу и срце задругарима јада на откуп! Лакше нам је ћутати у рушевинама куће, него с њеног прага пркосно викнути- ВАЛА, ДОСТА ЈЕ, И ПРЕВИШЕ! СИКТЕР ЧАУШИ ЗАПАДНИХ ДАХИЈА! Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/2018/11/12/није-важно-где-је-вучић-седео-већ-где-с/?fbclid=IwAR3SIBKJ907ic1eQrS2zuLW-6GHw7Pv_uqyXAH1FB9t_q_M8Bq9bggTnndQ
  16. Послови Тонија Блера у Србији - Савети од два милиона долара Иако је Вучић изјавио да бивши британски премијер „није коштао Србију ни динар“, огранак једне од његових фирми у Београду, наплатио је 2016. године 233,4 милиона динара за своје услуге. Блерова фирма отворена је фебруара исте године, а из регистра избрисана тек у априлу ове Бивши премијер Велике Британије Тони Блер отворио је фирму у Србији, којој је за консултантске услуге исплаћено 223,4 милиона динара или више од 2,15 милиона долара, открива НИН. Фирма Windrush ventures No. 3, преко које је један од заговорника бомбардовања Србије 1999. зарадио новац у Београду, затворена је недуго након што је новац пребачен у Велику Британију. Упркос томе, постоје документи по којима Блер и даље има послове у Србији, али је то толико вешто сакривено да није могуће утврдити ко га плаћа, на име којих услуга и преко којих фирми иде новац. У јавни простор Србије име Тонија Блера вратило се прошлог месеца, када је један од лидера опозиције Вук Јеремић обелоданио незванична сазнања да је бивши британски премијер ангажован „да у име наше земље заговара предлог о разграничењу између Срба и Албанаца на Косову“. Са тим предлогом се, за сада, не слаже Немачка, иако се по Београду све гласније прича да то противљење Ангеле Меркел можда неће још дуго трајати. Председник Србије Александар Вучић и Блеров Институт за глобалне промене су демантовали Јеремића. Вучић је рекао да он преговара о Косову, а не Блер, док је Институт за глобалне промене саопштио да „Блер апсолутно не наступа у име Владе Србије или председника“. „Пројекат нашег института нема никакве везе са питањем Косова“, поручили су, али ниједном својом реченицом нису демантовали Јеремићеве тврдње о лобирању и састанку Блера са Ангелом Меркел на тему разграничења, док се из других докумената Института види да постоје њихови пројекти са Србијом. Контроверза да Србија сада плаћа Блера да он игра било какву улогу у решавању будућег статуса Косова довољно завређује пажњу, посебно због „доприноса“ који је имао у време када је био британски премијер. Крајем деведесетих био је један од најгласнијих заговорника независности Косова и бомбардовања СР Југославије. У мемоарима, објављеним 2010. написао је чак да своју улогу сматра „кључном“. Писао је да Американци, за разлику од њега, нису били толико заинтересовани за војно решење, пошто га није било лако „продати“ америчком јавном мњењу. Аутор:Илија Стаменковић Фото:ЕПА Опширније у штампаном издању НИН-а http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=116690&fbclid=IwAR2GxXKNLF76Eu_Ym2lhMfI_c6528whnHfJPqEuWCOB8q3ApHXQdPxaE0ao
  17. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем за свечани број "Вечерњих новости", поводом 65. годишњице постојања листа: 1. Православни свет се налази у најделикатнијој ситуацији у новијој историји. Епископ бачки г. Иринеј оценио је тим поводом да Православљу прети раскол тежи од оног који је на вишевековни рок поделио хришћански свет на Исток и Запад. Да ли је, ако имамо у виду аргументе Московске и Васељенске Патријаршије, глобални црквени поредак неповратно промењен? Ето, принуђени смо да и разговор за овај јубиларни број „Вечерњих новости“ отпочнемо великим проблемима. Ипак, честитам Вама, редакцији и читаоцима велики, шездесетпетогодишњи јубилеј. Радујем се што је, напокон, дошло време да овај наш угледни дневни лист буде потпуно и без остатка гласило које заступа интересе српског народа, српске културе, просвете, спорта, па ─ зашто не? ─ и Српске Цркве. Криза о којој питате јесте већ ту, и то веома дубока, а може, нажалост, доћи и до трагедије дубоког и дуготрајног раскола. Али глобални црквени поредак није неповратно промењен. Црква не зна за неповратне процесе и коначне промене. Све се може излечити и превазићи, љубављу и милошћу Божјом, ако код нас људи иоле има добре воље и спремности на покајање. Црквени поредак је уствари суштински непромењив, а проблеми настају кад га ми људи, не искључујући ни оне најодговорније у Цркви, из било којих разлога и ради било каквих циљева нарушимо. Односи Васељенске и Московске Патријаршије 2. Имали сте прилику да се за веома кратко време сретнете са представницима обе древне Патријаршије, – патријархом Вартоломејем и митрополитом Иларионом, – што је протумачено као нека врста Ваше помиритељске мисије. Коју поруку сте пренели представницима ових Цркава и шта су Вам они рекли? Верујете ли да је могуће приближити ставове Васељенске и Московске Патријаршије и несугласице вратити у оквире искреног братског дијалога? Ја нисам био у некој специјалној помиритељској мисији, али сам, у име Српске Православне Цркве, чинио све што сам могао да се избегне најгори сценарио. Најпре је наш Сабор апеловао на Његову Светост цариградског патријарха да не пренагљује и да иде путем дијалога и свеправославног консензуса, затим је наш Свети Синод поново апеловао у истом духу, а најзад сам и лично изнео наш став приликом сусрета са Васељенским Патријархом у Солуну. Наравно, претходно сам разговарао и са Његовом Светошћу Патријархом московским, а став наше Цркве пренели смо и свим помесним аутокефалним Црквама. То је управо став да треба потпуно и неизоставно поштовати вековни црквени поредак и свете каноне, што наша Мајка Црква у Цариграду, нажалост, по мишљењу огромне већине епископа и теолога Српске Православне Цркве, сада не чини. Ми нисмо на клацкалици „за и против”. Ми смо за јединство Цркве, слогу, одговорност, верност канонском поретку, а против свега што дели и води у опасност раскола. Као потез који води до раскола, и то не само на канонском подручју аутономне Украјинске Православне Цркве, него директно и недвосмислено отвара могућност ─ готово и да потенцира ─ нове расколе у другим помесним Црквама, доживљавам и последње саопштење Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра. То саопштење је словом, ставовима и духом супротно учењу и усторојству Православне Цркве. Његов последњи став који, наводно у духу мира и љубави Христове апелује на избегавање насиља, одмазде и преотимања цркава и манастира, личи ми на затварање очију пред лако предвидим последицама сопствених поступака, да не кажем баш на пилатовско прање руку. 3. Делите ли забринутост дела наше јавности да би раскол у Православљу могао да прозиведе тешке последице на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве, посебно у Македонији, Црној Гори и Хрватској, где већ делују парацрквене организације? Таква опасност, уколико би овај преседан „прошао”, претила би не само нашој помесној Цркви него, практично, свакој без изузетка, укључујући и сестринску Цркву у Грчкој. Будућност Косова и Метохије 4. Будућност Косова и Метохије питање је свих питања у Србији. Иницијатива председника Александра Вучића о разграничењу са Албанцима, чини се, највеће противнике стекла је у делу Српске Православне Цркве. Осим званично формулисаног става Светог Архијерејског Сабора о КиМ, видите ли још неки пут који би водио праведном решењу косовског питања? Ја разумем сву трагику ситуације са којом су суочени наша држава и сав српски народ, као и све муке и дилеме са којима се бори председник Вучић, али сматрам да не треба ићи на брза или, не дај Боже, провизорна решења. Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом. То је једнодушни став нашег Архијерејског Сабора и велике већине наших верника. Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима. 5. Више пута сте рекли да Црква може и хоће да подржи државу, у труду да заштити пресудне интересе нашег народа. Говорили сте и да се Вучић лавовски бори за КиМ. Како видите положај СПЦ у случају да држава и Црква не постигну сагласност око најбољег решења за јужну покрајину? И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењиви став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације. Наду и утеху улива то што он вишекратно изјављује да неће наметати своју вољу и своја евентуална решења већ да ће поштовати слободно изражену народну вољу, па макар се са њом интимно и не слагао. Црква, по својој природи, не доноси државне и политичке одлуке, али има право, а још више дужност, да укаже на вечна мерила и вечне вредности, пре свега на служење правди, слободи, миру и животу за све и сваког, па, не на последњем месту, и за свој народ, своје вернике. Европска унија и Русија 6. Србија, српски народ и његове власти изложене су великим притисцима и претњама које долазе из развијене Европе којој и сами стремимо. Видите ли у скорије време Србију у друштву држава Европске уније? Наш главни проблем и нису наши вековни суседи Арбанаси него управо „развијена Европа”, па и Запад уопште (част изузецима), јер се не бави превасходно решавањем кризе и превазилажењем сукоба, штетног и опасног за све, а не само за нас Србе, него се, нажалост, понајвише бави својим „вечним интересима”. У Европској унији, рекао бих, баш и не изгарају од жеље за нашим присуством, што због нашег пријатељства са Русијом што из својих унутрашњих разлога, и зато стално постављају нове услове, траже да прихватимо њихово „решење” за Косово и Метохију и одлажу ли, одлажу. Ако и када дођемо на ред, Европска унија ће бити сасвим другачија него што је данас, уколико, наравно, буде постојала. Рећи ћу шаљиво: бар за њену будућу судбину нећемо ми Срби бити криви. 7. Како тумачите то што нам из Брисела сугеришу да своју спољну политику ускладимо са ЕУ, што је параван за њихову стварну жељу да уведемо санкције Русији? На то сам вам већ одговорио. Маколико чланство у Унији изгледало привлачно са економског аспекта, не верујем да ћемо ми икада купити за себе чланску карту по цени увођења санкција Русији или било каквих аката непријатељства према тој великој, једноверној и братској земљи. 8. Да ли је у овим глобалним кретњима и оживљавању хладног рата позиција војно неутралне и самосталне Србије уопште одржива? Мислим да јесте одржива – штавише, и једина реална шанса за опстанак Србије на међународној позорници. 9. Како коментаришете најаве из света да Босну и Херцеговину чека процес унитаризације, што за нас значи нестанак Републике Српске? Да ли ће српски народ успети да спречи овај процес? Републику Српску је огромним жртвама створио српски народ и она неће, ако Бог дâ, ни нестати нити се утопити у унитарну Босну. Недавни избори то показују – грађани Републике Српске гласали су првенствено за Републику Српску. Положај српског народа у Црној Гори 10. Указали сте недавно на изузетно тежак положај српског народа у Црној Гори, на шта је са највишег места у овој држави Српска Црква оцењена као главни носилац великосрпског национализма и ударна песница идеологâ Велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Како сте схватили и доживели ову поруку? Како видите будућност Српске Цркве у Црној Гори суочене са отвореним претњама тамошњег режима? Да бисмо било који проблем почели да решавамо, морамо се са њим суочити. Није, до сада, са одговарајућег места и на одговарајући начин, дефинисан положај српског народа у Црној Гори. Уколико је изјава коју помињете помогла да се отворено говори о проблемима Срба - асимилацији, дискриминацији по различитим основама, бруталном затирању и фалсификовању историје, покушајима отимања светиња, културног и верског наслеђа - више сам него задовољан. Пошто је Црна Гора историјски класична српска земља, наша Спарта, како се раније говорило, и Српска Православна Црква мора бити оно што јесте и што је одувек тамо била, под било чијом влашћу, турском, млетачком, комунистичком, стожер Православља и Српства, Српства у смислу чувања, неговања и унапређивања православне културе, али и јасне одбране угрожених права народа и појединаца. То никако не значи угрожавање државе и власти или њихових прерогатива. 11. Предстоји заседање Светог Архијерејског Сабора. Са којим мотивима је после више година заказано јесење заседање и која ће питања разматрати највиши великодостојници наше Цркве? Јесења заседања су, по правилу, тематска и трају дан или два, не више. Предстојеће је заказано ради унапређења црквене просвете. Ту има неких проблема, можда и лутања. Наравно, болна тема којом смо почели данашњи разговор биће, неизбежно, уврштена у дневни ред. Нацрт новог Устава Српске Православне Цркве 12. Велику пажњу је у јавности је изазвао предложени нацрт новог Устава Српске Православне Цркве. Како тече рад на унапређењу овог акта и када очекујете да буде усвојен? Да ли ће Пећка Патријаршија постати саставни део њеног званичног назива? Велика пажња јавности са једне стране је добра и сведочи да многи брину о својој Цркви, њеном унутрашњем устројству, положају у друштву и слично. Са друге стране, ради се о заиста уско стручној и интердисциплинарној проблематици, коју не познају, или је веома слабо познају, многи који су се оглашавали. Било је ту и помало комичних ставова, малтене да Устав Цркве иде и на референдум и слично. Црква овом питању приступа са највећом могућом пажњом. Текст у основи није споран. Чланови Сабора су на претходном заседању извршили увид, дискутовали и дали одређене сугестије, а потом је одлучено да се те и нове сугестије још једампут расмотре, тако да се усвајање новог Устава очекује на редовном заседању, 2019. године. И напокон, историјско име Српске Православне Цркве јесте Пећка Патријаршија. Тако је било, тако ће и бити. Уставом ће само формално бити васпостављено. Пећки патријарашки престо, историјско је, актуелно и трајно седиште Српске Православне Цркве. И назив Српска Православна Црква, мада новијег датума, свакако ће остати у употреби. Породица - домаћа Црква 13. Сведоци смо велике полемике у јавности поводом емитовања ријалити програма на изузетно гледаним телевизијама са националном фреквенцијом. Који је Ваш став о емитовању оваквих баналних, а све чешће и изузетно вулгарних садржаја у медијима? Честитам министру културе што је покренуо ово питање. Ономе ко такве ствари хоће да гледа, нека се приказује после поноћи на посебном каналу и нека плати! Рекли су ми да је таква пракса у свету. Уколико је проблем у законима, нека их промене! Деци и младима треба пружити добре примере, а не да им беспризорни служе за углед. Телевизија треба да служи просвећивању народа, култури, просвети, наравно и разоноди, хумору, али са мером и укусом. 14. Како се у савременом друштву борити против општег тренда отуђења и самодовољности? Долазимо ли до позиције да је породица превазиђена, што нам сугеришу идеолози неких нових покрета? Први благослов и прва заповест коју је Бог дао људима гласи: Рађајте се и множите се и напуните земљу! Апостол Павле тајну брака и породице у Посланици Ефесцима пореди са Христом и Црквом, а наш народ, који можда и не познаје довољно богословске науке, суштински следи апостола Павла па за породицу каже домаћа Црква. То довољно говори о значају породице. Морамо се, као народ, одупрети таквим идеологијама. Ту одговорност медијских посленика није мања од одговорности просветних радника. Црква има своју велику одговорност у промовисању породице као здраве заједнице у којој живе и васпитавају се здраве личности. Последице разбијања нормалне породице су наркоманија, алкохолизам, отуђеност, бежање у секте и друге девијације. Извор: Српска Православна Црква
  18. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем за свечани број "Вечерњих новости", поводом 65. годишњице постојања листа: 1. Православни свет се налази у најделикатнијој ситуацији у новијој историји. Епископ бачки г. Иринеј оценио је тим поводом да Православљу прети раскол тежи од оног који је на вишевековни рок поделио хришћански свет на Исток и Запад. Да ли је, ако имамо у виду аргументе Московске и Васељенске Патријаршије, глобални црквени поредак неповратно промењен? Ето, принуђени смо да и разговор за овај јубиларни број „Вечерњих новости“ отпочнемо великим проблемима. Ипак, честитам Вама, редакцији и читаоцима велики, шездесетпетогодишњи јубилеј. Радујем се што је, напокон, дошло време да овај наш угледни дневни лист буде потпуно и без остатка гласило које заступа интересе српског народа, српске културе, просвете, спорта, па ─ зашто не? ─ и Српске Цркве. Криза о којој питате јесте већ ту, и то веома дубока, а може, нажалост, доћи и до трагедије дубоког и дуготрајног раскола. Али глобални црквени поредак није неповратно промењен. Црква не зна за неповратне процесе и коначне промене. Све се може излечити и превазићи, љубављу и милошћу Божјом, ако код нас људи иоле има добре воље и спремности на покајање. Црквени поредак је уствари суштински непромењив, а проблеми настају кад га ми људи, не искључујући ни оне најодговорније у Цркви, из било којих разлога и ради било каквих циљева нарушимо. Односи Васељенске и Московске Патријаршије 2. Имали сте прилику да се за веома кратко време сретнете са представницима обе древне Патријаршије, – патријархом Вартоломејем и митрополитом Иларионом, – што је протумачено као нека врста Ваше помиритељске мисије. Коју поруку сте пренели представницима ових Цркава и шта су Вам они рекли? Верујете ли да је могуће приближити ставове Васељенске и Московске Патријаршије и несугласице вратити у оквире искреног братског дијалога? Ја нисам био у некој специјалној помиритељској мисији, али сам, у име Српске Православне Цркве, чинио све што сам могао да се избегне најгори сценарио. Најпре је наш Сабор апеловао на Његову Светост цариградског патријарха да не пренагљује и да иде путем дијалога и свеправославног консензуса, затим је наш Свети Синод поново апеловао у истом духу, а најзад сам и лично изнео наш став приликом сусрета са Васељенским Патријархом у Солуну. Наравно, претходно сам разговарао и са Његовом Светошћу Патријархом московским, а став наше Цркве пренели смо и свим помесним аутокефалним Црквама. То је управо став да треба потпуно и неизоставно поштовати вековни црквени поредак и свете каноне, што наша Мајка Црква у Цариграду, нажалост, по мишљењу огромне већине епископа и теолога Српске Православне Цркве, сада не чини. Ми нисмо на клацкалици „за и против”. Ми смо за јединство Цркве, слогу, одговорност, верност канонском поретку, а против свега што дели и води у опасност раскола. Као потез који води до раскола, и то не само на канонском подручју аутономне Украјинске Православне Цркве, него директно и недвосмислено отвара могућност ─ готово и да потенцира ─ нове расколе у другим помесним Црквама, доживљавам и последње саопштење Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра. То саопштење је словом, ставовима и духом супротно учењу и усторојству Православне Цркве. Његов последњи став који, наводно у духу мира и љубави Христове апелује на избегавање насиља, одмазде и преотимања цркава и манастира, личи ми на затварање очију пред лако предвидим последицама сопствених поступака, да не кажем баш на пилатовско прање руку. 3. Делите ли забринутост дела наше јавности да би раскол у Православљу могао да прозиведе тешке последице на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве, посебно у Македонији, Црној Гори и Хрватској, где већ делују парацрквене организације? Таква опасност, уколико би овај преседан „прошао”, претила би не само нашој помесној Цркви него, практично, свакој без изузетка, укључујући и сестринску Цркву у Грчкој. Будућност Косова и Метохије 4. Будућност Косова и Метохије питање је свих питања у Србији. Иницијатива председника Александра Вучића о разграничењу са Албанцима, чини се, највеће противнике стекла је у делу Српске Православне Цркве. Осим званично формулисаног става Светог Архијерејског Сабора о КиМ, видите ли још неки пут који би водио праведном решењу косовског питања? Ја разумем сву трагику ситуације са којом су суочени наша држава и сав српски народ, као и све муке и дилеме са којима се бори председник Вучић, али сматрам да не треба ићи на брза или, не дај Боже, провизорна решења. Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом. То је једнодушни став нашег Архијерејског Сабора и велике већине наших верника. Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима. 5. Више пута сте рекли да Црква може и хоће да подржи државу, у труду да заштити пресудне интересе нашег народа. Говорили сте и да се Вучић лавовски бори за КиМ. Како видите положај СПЦ у случају да држава и Црква не постигну сагласност око најбољег решења за јужну покрајину? И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењиви став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације. Наду и утеху улива то што он вишекратно изјављује да неће наметати своју вољу и своја евентуална решења већ да ће поштовати слободно изражену народну вољу, па макар се са њом интимно и не слагао. Црква, по својој природи, не доноси државне и политичке одлуке, али има право, а још више дужност, да укаже на вечна мерила и вечне вредности, пре свега на служење правди, слободи, миру и животу за све и сваког, па, не на последњем месту, и за свој народ, своје вернике. Европска унија и Русија 6. Србија, српски народ и његове власти изложене су великим притисцима и претњама које долазе из развијене Европе којој и сами стремимо. Видите ли у скорије време Србију у друштву држава Европске уније? Наш главни проблем и нису наши вековни суседи Арбанаси него управо „развијена Европа”, па и Запад уопште (част изузецима), јер се не бави превасходно решавањем кризе и превазилажењем сукоба, штетног и опасног за све, а не само за нас Србе, него се, нажалост, понајвише бави својим „вечним интересима”. У Европској унији, рекао бих, баш и не изгарају од жеље за нашим присуством, што због нашег пријатељства са Русијом што из својих унутрашњих разлога, и зато стално постављају нове услове, траже да прихватимо њихово „решење” за Косово и Метохију и одлажу ли, одлажу. Ако и када дођемо на ред, Европска унија ће бити сасвим другачија него што је данас, уколико, наравно, буде постојала. Рећи ћу шаљиво: бар за њену будућу судбину нећемо ми Срби бити криви. 7. Како тумачите то што нам из Брисела сугеришу да своју спољну политику ускладимо са ЕУ, што је параван за њихову стварну жељу да уведемо санкције Русији? На то сам вам већ одговорио. Маколико чланство у Унији изгледало привлачно са економског аспекта, не верујем да ћемо ми икада купити за себе чланску карту по цени увођења санкција Русији или било каквих аката непријатељства према тој великој, једноверној и братској земљи. 8. Да ли је у овим глобалним кретњима и оживљавању хладног рата позиција војно неутралне и самосталне Србије уопште одржива? Мислим да јесте одржива – штавише, и једина реална шанса за опстанак Србије на међународној позорници. 9. Како коментаришете најаве из света да Босну и Херцеговину чека процес унитаризације, што за нас значи нестанак Републике Српске? Да ли ће српски народ успети да спречи овај процес? Републику Српску је огромним жртвама створио српски народ и она неће, ако Бог дâ, ни нестати нити се утопити у унитарну Босну. Недавни избори то показују – грађани Републике Српске гласали су првенствено за Републику Српску. Положај српског народа у Црној Гори 10. Указали сте недавно на изузетно тежак положај српског народа у Црној Гори, на шта је са највишег места у овој држави Српска Црква оцењена као главни носилац великосрпског национализма и ударна песница идеологâ Велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Како сте схватили и доживели ову поруку? Како видите будућност Српске Цркве у Црној Гори суочене са отвореним претњама тамошњег режима? Да бисмо било који проблем почели да решавамо, морамо се са њим суочити. Није, до сада, са одговарајућег места и на одговарајући начин, дефинисан положај српског народа у Црној Гори. Уколико је изјава коју помињете помогла да се отворено говори о проблемима Срба - асимилацији, дискриминацији по различитим основама, бруталном затирању и фалсификовању историје, покушајима отимања светиња, културног и верског наслеђа - више сам него задовољан. Пошто је Црна Гора историјски класична српска земља, наша Спарта, како се раније говорило, и Српска Православна Црква мора бити оно што јесте и што је одувек тамо била, под било чијом влашћу, турском, млетачком, комунистичком, стожер Православља и Српства, Српства у смислу чувања, неговања и унапређивања православне културе, али и јасне одбране угрожених права народа и појединаца. То никако не значи угрожавање државе и власти или њихових прерогатива. 11. Предстоји заседање Светог Архијерејског Сабора. Са којим мотивима је после више година заказано јесење заседање и која ће питања разматрати највиши великодостојници наше Цркве? Јесења заседања су, по правилу, тематска и трају дан или два, не више. Предстојеће је заказано ради унапређења црквене просвете. Ту има неких проблема, можда и лутања. Наравно, болна тема којом смо почели данашњи разговор биће, неизбежно, уврштена у дневни ред. Нацрт новог Устава Српске Православне Цркве 12. Велику пажњу је у јавности је изазвао предложени нацрт новог Устава Српске Православне Цркве. Како тече рад на унапређењу овог акта и када очекујете да буде усвојен? Да ли ће Пећка Патријаршија постати саставни део њеног званичног назива? Велика пажња јавности са једне стране је добра и сведочи да многи брину о својој Цркви, њеном унутрашњем устројству, положају у друштву и слично. Са друге стране, ради се о заиста уско стручној и интердисциплинарној проблематици, коју не познају, или је веома слабо познају, многи који су се оглашавали. Било је ту и помало комичних ставова, малтене да Устав Цркве иде и на референдум и слично. Црква овом питању приступа са највећом могућом пажњом. Текст у основи није споран. Чланови Сабора су на претходном заседању извршили увид, дискутовали и дали одређене сугестије, а потом је одлучено да се те и нове сугестије још једампут расмотре, тако да се усвајање новог Устава очекује на редовном заседању, 2019. године. И напокон, историјско име Српске Православне Цркве јесте Пећка Патријаршија. Тако је било, тако ће и бити. Уставом ће само формално бити васпостављено. Пећки патријарашки престо, историјско је, актуелно и трајно седиште Српске Православне Цркве. И назив Српска Православна Црква, мада новијег датума, свакако ће остати у употреби. Породица - домаћа Црква 13. Сведоци смо велике полемике у јавности поводом емитовања ријалити програма на изузетно гледаним телевизијама са националном фреквенцијом. Који је Ваш став о емитовању оваквих баналних, а све чешће и изузетно вулгарних садржаја у медијима? Честитам министру културе што је покренуо ово питање. Ономе ко такве ствари хоће да гледа, нека се приказује после поноћи на посебном каналу и нека плати! Рекли су ми да је таква пракса у свету. Уколико је проблем у законима, нека их промене! Деци и младима треба пружити добре примере, а не да им беспризорни служе за углед. Телевизија треба да служи просвећивању народа, култури, просвети, наравно и разоноди, хумору, али са мером и укусом. 14. Како се у савременом друштву борити против општег тренда отуђења и самодовољности? Долазимо ли до позиције да је породица превазиђена, што нам сугеришу идеолози неких нових покрета? Први благослов и прва заповест коју је Бог дао људима гласи: Рађајте се и множите се и напуните земљу! Апостол Павле тајну брака и породице у Посланици Ефесцима пореди са Христом и Црквом, а наш народ, који можда и не познаје довољно богословске науке, суштински следи апостола Павла па за породицу каже домаћа Црква. То довољно говори о значају породице. Морамо се, као народ, одупрети таквим идеологијама. Ту одговорност медијских посленика није мања од одговорности просветних радника. Црква има своју велику одговорност у промовисању породице као здраве заједнице у којој живе и васпитавају се здраве личности. Последице разбијања нормалне породице су наркоманија, алкохолизам, отуђеност, бежање у секте и друге девијације. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Лист наводи да српски председник често бива у Русији, „чешће од свих других председника“, додајући да је Путин доста популаран на Балкану, те да за српског председника још један долазак у Москву значи пораст популарности за неколико процената. Комерсант пише да се уочи доласка Вучића у Москву, „догодила непријатност“ са појавом косовског председника Хашима Тачија на Северу Косова. „Вучић је хтео да скрене пажњу Путина на забринутост због те ситуације, тим пре што, по информацији Комерсанта, у Србији очекују седницу Савета безбедности УН, на којој ће Кина поставити питање о коначном признању Косова од стране светске организације… А Вучић и није против тога, посебно јер осећа притисак руководства ЕУ и Федерике Могерини: Могуће је да она жели да остане упамћена на својој функцији као неко ко је коначно затворио проблем Косова за свет,“ пише дневник. Лист наводи, позивајући се на неименоване изворе, да је Вучић „за време разговора са Путином хтео да добије његову подршку за признање Косова“, и додаје да је сам председник Србије спреман на такво признање, ако се одвоји Север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска православна црква која има утицај на народ. „Зато Вучић енергично обећава Русији да Србија неће ући у НАТО? Али, зар он то не пренаглашава? У таквим случајевима бива да се све завршава тако да оно за шта си се клео да нећеш да урадиш, ипак на крају урадиш,“ пише дневник. „Очигледно да су руски преговарачи схватили да није све тако једноставно, примајући Вучића. На почетку је био само Путин, преговори у четири ока трајали су више од сат времена, а 40 минута је било посвећено управо Косову,“ пише извештач листа из Кремља. Дневник додаје, позивајући се на неименоване изворе да Вучић „није наишао на разумевање код Путина о томе зашто Русија не треба да стави вето у СБ УН, ако Кина заиста и постави питање о чланству Косова у УН и о цени тога за Србију у Вучићевој варијанти“. „Треба рећи да је српски председник говорио са Путином искључиво на руском језику, мада протокол, без сумње, то не предвиђа, чак ако саговорници и говоре језик другог не лошије него сопствени: сматра се исправним да шеф државе на преговорима говори на језику своје земље,“ наводи Комерсант. Извор: Кossev.info АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Српска Православна Црква и српски народ, не деле амбиције председника Вучића! Данас је московски Комерсант у свом тексту о Косову и Метохији подсетио да се СПЦ противи признању Косова. Поред цитата из московског дневника у српском преводу (цео текст на руском https://www.kommersant.ru/doc/3758959), наводим поново став Св. Архијерејског Сабора СПЦ из маја ове године, у коме се износи недвосмислен и јединствен став свих архијереја СПЦ о овом питању (За сада се из Београда није појавио деманти писања московског дневника). "Према Комерсанту Александар Вучић је тражио у току преговора са Владимиром Путином да задобије његову подршку за признање Косова (у УН). Сам председник Србије је спреман на такво признање ако би као резултат Србија добила север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска Православна Црква која има утицаја на свој народ, и да будем директан, ни сам народ без подстицаја Цркве."
  20. Комерсант: Вучић није добио одобрење Путина за своју верзију признања Косова Председник Србије Александар Вучић у разговору са руским председником Владимиром Путином није постигао циљеве које је поставио уочи посете, односно није добио „одобрење за своју верзију признања Косова“, пише данашњи московски дневник Комерсант. Лист наводи да српски председник често бива у Русији, „чешће од свих других председника“, додајући да је Путин доста популаран на Балкану, те да за српског председника још један долазак у Москву значи пораст популарности за неколико процената. Комерсант пише да се уочи доласка Вучића у Москву, „догодила непријатност“ са појавом косовског председника Хашима Тачија на Северу Косова. „Вучић је хтео да скрене пажњу Путина на забринутост због те ситуације, тим пре што, по информацији Комерсанта, у Србији очекују седницу Савета безбедности УН, на којој ће Кина поставити питање о коначном признању Косова од стране светске организације… А Вучић и није против тога, посебно јер осећа притисак руководства ЕУ и Федерике Могерини: Могуће је да она жели да остане упамћена на својој функцији као неко ко је коначно затворио проблем Косова за свет,“ пише дневник. Лист наводи, позивајући се на неименоване изворе, да је Вучић „за време разговора са Путином хтео да добије његову подршку за признање Косова“, и додаје да је сам председник Србије спреман на такво признање, ако се одвоји Север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска православна црква која има утицај на народ. „Зато Вучић енергично обећава Русији да Србија неће ући у НАТО? Али, зар он то не пренаглашава? У таквим случајевима бива да се све завршава тако да оно за шта си се клео да нећеш да урадиш, ипак на крају урадиш,“ пише дневник. „Очигледно да су руски преговарачи схватили да није све тако једноставно, примајући Вучића. На почетку је био само Путин, преговори у четири ока трајали су више од сат времена, а 40 минута је било посвећено управо Косову,“ пише извештач листа из Кремља. Дневник додаје, позивајући се на неименоване изворе да Вучић „није наишао на разумевање код Путина о томе зашто Русија не треба да стави вето у СБ УН, ако Кина заиста и постави питање о чланству Косова у УН и о цени тога за Србију у Вучићевој варијанти“. „Треба рећи да је српски председник говорио са Путином искључиво на руском језику, мада протокол, без сумње, то не предвиђа, чак ако саговорници и говоре језик другог не лошије него сопствени: сматра се исправним да шеф државе на преговорима говори на језику своје земље,“ наводи Комерсант. Извор: Кossev.info АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Српска Православна Црква и српски народ, не деле амбиције председника Вучића! Данас је московски Комерсант у свом тексту о Косову и Метохији подсетио да се СПЦ противи признању Косова. Поред цитата из московског дневника у српском преводу (цео текст на руском https://www.kommersant.ru/doc/3758959), наводим поново став Св. Архијерејског Сабора СПЦ из маја ове године, у коме се износи недвосмислен и јединствен став свих архијереја СПЦ о овом питању (За сада се из Београда није појавио деманти писања московског дневника). "Према Комерсанту Александар Вучић је тражио у току преговора са Владимиром Путином да задобије његову подршку за признање Косова (у УН). Сам председник Србије је спреман на такво признање ако би као резултат Србија добила север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска Православна Црква која има утицаја на свој народ, и да будем директан, ни сам народ без подстицаја Цркве." View full Странице
  21. Александар Вучић планира да се повуче из СНС, а самим тим и из политике, открива Српски телеграф од његових најближих сарадника! Председник Србије на овај корак се одлучио због великог отпора унутар појединих кругова у Србији решавању проблема Косова, али и сталних опструкција реформи. - Вучић је одлучио да у октобру напусти бриселске преговоре јер зна да Албанци не желе да ти преговори успеју. Минирају их стално, не желе решења у којима Срби треба да добију нешто. Једноставно, мислили су да ће лакше доћи до потпуно независног Косова и да ће Србија на преговорима падати на колена. Међутим, захваљујући Вучићу, не да нису то остварили, већ смо успели да међународну заједницу убедимо да саслуша и наше аргументе, што никоме није пошло за руком последњих 27 година - објашњава саговорник Српског телеграфа, један од Вучићевих сарадника и људи из његовог најближег окружења. Тиха подршка И сад, када смо на добром путу да коначно решимо статус Косова, а самим тим и статус Србије, Албанцима ветар у леђа дају поједини кругови унутар Србије - навијачи, НВО, делови Цркве... Вучићев сарадник каже да Вучић свакодневно слуша како му прете Лазаревом клетвом, убиством, линчом... - Свестан је да много људи мисли као он, али да су они превише тихи и не желе да се замерају никоме: навијачима, Наташи Кандић, Сави Јањићу... Верујте ми, њему би најлакше било да слуша серендања разноразних и да влада деценијама. Он жели да иза себе остави траг и сви потези које је вукао били су реформски, за добробит Србије, иако је тиме директно угрожавао свој рејтинг. Почев од смањења плата и пензија, па до Косова. Има сан да од Србије направи малу Немачку на Балкану. Међутим, сада је коначно схватио оно што је и сам знао - да Срби то не желе да прихвате. Кроз историју се показало да ништа добро не прихватамо, све што је рационално логично одбацујемо. Поразе славимо као победе и желимо да будемо жртве. Вучић је то хтео да промени, али очигледно узалудно. - Следећи потез му је да на десетогодишњицу оснивања СНС, на конгресу те странке, најави одлазак са чела странке, што би уједно значило и из политике. Тек кад он оде, на један или други начин, јер много страних и домаћих фактора жели његову главу, Срби ће плакати за њим у складу са својим добрим обичајем: прво га убиј, па онда жали. Оваква шанса, какву Србија има са Вучићем, питање је да ли ће се више икад поновити - закључује саговорник нашег листа. Колико би Србија изгубила одласком Вучића, какви би резултати остали иза њега, шта о томе мисле неки од најистакнутијих представника напредњака, чланови Владе? Информер је у међувремену са свог портала повукао вест о Вучићевом повлачењу! (Српски телеграф, Ало, Информер) Izvor
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 4. августа 2018. године у Патријаршији српској у Београду г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Пријему су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, и генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј разговарао је са Председником Србије г. Александром Вучићем о кључним питањима данашњице: о положају српског народа на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Председник Републике Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић донео је указ о постављењу бригадног генерала Душка Жарковића на нову дужност команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. На основу члана 112. став 2. Устава Републике Србије и члана 17. тачка 9. Закона о Војсци Србије, председник Републике Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић донео је указ о постављењу бригадног генерала Душка Жарковића на нову дужност команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Бригадни генерал Душко Жарковић, рођен је у Бенковцу 26. јануара 1968. године. Након ВА АРЈ ПВО, завршио је Генералштабну школу, а 2006. године завршио је и Генералштабно усавршавање. Обављао је дужност начелника Управе за оперативне послове Генералштаба Војске Србије, заменика команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране и команданта 250. ракетне бригаде, као и дужност начелника штаба Команде Ваздухопловства и противваздухопловне одбране и помоћника команданта Ваздухопловства и ПВО за операције. Више пута је одликован и награђиван. Генерал Жарковић је 35-и по реду Командант нашег РВ и ПВО од оснивања 24. децембра 1912. године и трећи на тој дужности без летачког звања (Армијски ђенерал Радисав Станојловић, 1923-1930, инжињеријски официр и Генерал-потпуковник мр Славко Бига, 1998-1999, официр АРЈ ПВО). Из Кабинета Председника Републике нису саопштени разлози за смену досадашњег команданта, генерал мајора Ранка Живака. ВС/Поуке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...