Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вучићу' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Путин је Вучићу поклонио оригиналну пушку Милана Обреновића. Пушку из 19. века коју је Вучић добио од Путина, Руси су, наводе неки медији, купили на једној аукцији. Путин је одлучио да поклони председнику ту пушку и тако је врати српском народу у власништво.
  2. Вучићу Орден Светог Саве Танјуг | 06. октобар 2019 Велики јубилеј СПЦ, 800 година аутокефалности, обележава се под покровитељством председника Србије Председник Србије Александар Вучић биће одликован Орденом Светог Саве на свечаној академији, 8. октобра, у оквиру обележавања јубилеја Српске православне цркве, потврђено је Тањугу у врху СПЦ. Велики јубилеј СПЦ, 800 година аутокефалности, обележава се под покровитељством председника Србије који треба и да се обрати на свечаној академији у Сава центру, поред патријарха Иринеја. Очекује се присуство највиших званичника, српског члана Председништва БиХ Милорада Додика, представника Владе Србије, дипломатског кора.
  3. Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, којег су пет пута оружано нападали након рата албански екстремисти (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да поделите Косово и Метохију и натерате преостале Србе у прогонство, да буду отписани као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Било их је још две, Драгица и Јела, упокојиле су се Бог душу да им прости. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често нашим "бакама" долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобличавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије, па и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекну живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду, Ораховцу, у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали, суочавајући се са свим невољама, посебно последњих 20 година, као и њихови преци у претходним вековима. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте српски народ да чините саучесницима свога недела и заблуде! Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Погледајте слике ових старица Српкиња и добро их запамтите. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. Извор: Православие.ру
  4. Одговор архимандрита Саве, игумана манастира Високи Дечани, председнику Србије Александру Вучићу на тешке речи којима дубоко вређа преостале Србе на КиМ и оне који би желели да се врате. Данас је председник Србије, у директном ТВ преносу из Војно-техничког института у Жаркову, изјавио и следеће: "А ко од вас хоће у Ђаковици да живи.... јел' има икога од вас..... ја нећу, а јел' има икога од вас. А нема никог, нема никог, ал' је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5000 година, ал' нема ниједног Србина и ко ће да оде тамо" Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, којег су пет пута оружано нападали након рата албански екстремисти (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да поделите Косово и Метохију и натерате преостале Србе у прогонство, да буду отписани као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Било их је још две, Драгица и Јела, упокојиле су се Бог душу да им прости. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често нашим "бакама" долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобличавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије, па и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекну живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду, Ораховцу, у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали, суочавајући се са свим невољама, посебно последњих 20 година, као и њихови преци у претходним вековима. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте српски народ да чините саучесницима свога недела и заблуде! Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Погледајте слике ових старица Српкиња и добро их запамтите. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. Извор: Православие.ру View full Странице
  5. Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. (”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Митрополит Амфилохије: Издаја КиМ почела у Црној Гори, а хтјела би да се заврши у Београду Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група Дукљана, Монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се одричући се Косова и Метохије одриче изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором Митрополит Амфилохије Митрополит црногорски-приморски Амфилохије рекао је да све што се сада догађа с политиком у Србији представља само наставак дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Он је то казао синоћ на промоцији својих књига „Ново косовско распеће” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, преноси „Дан“. Митрополит Амфилохије, који је један од потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, рекао је да не разумије реакцију српских званичника након што је изјавио да се боји да политика српског предсједника Александра Вучића води издаји Косова и Србије. „Они су хтјели да сву кривицу баце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије. Од 2008. године не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада. Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група Дукљана, Монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се одричући се Косова и Метохије одриче изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново“, казао је Амфилохије. Он је додао да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим”. „Прво је овдје почела та издаја, па се онда сада наставља и хтјела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и увјерен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе“, нагласио је митрополит, преноси Дан. Подсјетимо, предсједник Србије Александар Вучић синоћ је казао да су га Амфилохијеве ријечи погодиле. (ИН4С, 15. 1. 2018) У крипти подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог синоћ је, у оквиру „Косовско-метохијске вечери“, многобројној публици представљено четворокњижје Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија „Ново косовско распеће“. Ради се о Митрополитовим дневничким записима из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромјесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његовим текстовима, есејима и интервјуима о Косову и Метохији. На почетку вечери приказан је документарни филм „Косово – универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Проф. др Милош Ковић казао је да се Београд ових дана сјетио косовског завјета. „Има нас у овом тренутку 10.330, нас, потписника апела за одбрану Косова и Метохије. Међу нама је дванаест архијереја наше Цркве, осам академика преко стотиуну професора универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици, Источном Сарајеву и у Бањој Луци, око стотину педесет доктора наука. Затражили смо само то – да се конфликт замрзне и да се не предамо, да не напуштамо Косово – српски Јерусалим. Да не напустимо ових 120 хиљада наших сународника и суграђана“, казао је Ковић. Додао је да се кључни дио духовне и интелектуалне елите између правде и силе опредијелио за правду. „Између подвига и страха, ми се опредјељујемо за подвиг, између незнања и знања, на страни смо знања, између вере и невере, погађате – вера. Рекао бих, настојимо да будемо на путу Косовског завета“, поручио је професор Ковић. Он је подсјетио да се ових дана много прича о томе како Црква не треба да се мијеша у политику. „Опет – резултат незнања и, рекао бих, лоше воље. То што је Црква одвојена од државе не значи да Црква не треба да се изјашњава и о политичким питањима“, сматра Ковић. Додаје да су књиге Митрополита Амфилохија дио те приче. „Ко је био са народом и остао са народом и у Метохији и на Косову? Шта је ко радио у оном тешком и смутном времену? У овим књугама Митрополит Амфилохије сведочи о косовском завету и овремену у којем живимо. То ће остати као предрагоцена грађа за историчаре који долазе“, поручио је професор Ковић. Проф. др Мило Ломпар каже да се од нас данас тражи од нас да прихватимода злочин и насиље на Косову и Метохији није било ништа друго до наша воља и наша сагласност. „То је кључно што не смемо учинити“, поручио је професор Ломпар. Владика захумско-херцеговачки г. Григорије казао је да нам је Христов пут једини прави путоказ према догађајима на Косовуи и Метохији. „Једнако према Србима и према Албанцима треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин, и ми треба да будемо при руци сваком потребитом“, каже Владика Григорије. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије говорио је о догађајима из тзв. мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године, будући да се тада налазио у Печкој Патријаршији. „Хвала Митрополиту Амфилохију што нас је вечерас овдјке сабрао и пробудио“, казао је Владика Јоаникије. Умировљени Владика захумско-херцеговачки г. Атанасије каже да је неистина прича државног врха Србије да се Срби враћају на Косово. „Ти људи тамо, почев од Вучића па до Ивице Дачића, па не знам све до кога, ових његових трабанта около, причају лажи како се Срби враћају на Косово. Чиста лаж. Они обнављају светиње? Да нам кажу коју су обновили. Него помажу, рецимо, Норвежани. Они лажу. Сјевер су дали на поклон Хашиму Тачију, такозвани интегрисани прелаз, то су у ствари границе, царине и албанска власт на царинама. А они не иду преко тих граница јер су кукавице. И онда прича то тако Марко Ђурић, а само понавља за Вучићем. Као Вучић добио такозваних десет српских општина ниједну није добио. А и да је добио, ко зна Косово, зна да су све те општине у Поморављу, а ни једна није унијета с Метохије, а има их пет или шест“ казао је Владика Атанасије. Он је додао да је Метохија дата као што је дат и сјевер Косова и упитао како Вучића није срамота да на Нову годину издаје проглас. „У којем каже да се бави само реалполитиком и земљском Србијом, а да на небу нема ничега. Е па како живи, ја га сажаљевам. Он је присвојио Србију, а појма нема шта је Србија. Он је нови Тито, нови унесрећитељ Србије. Амфилохију они не могу много, али могу да лажу да га је Мило Ђукановић подстакао, а Мило је главни тутор и ментор Вучићев. Шта је Београд на води него прање пара Вучића и Мила“, закључио је Владика Атанасије. Многобројној публици обратио се на крају вечери и Митрополит Амфилохије. Рекао је да не разумије реакцију српских званичника након што је изјавио да се боји да политика Александра Вучића води издаји Косова и Србије. „Они су хтјели да сву кривицу збаце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. „Од 2008. године, не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада. Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група дукљана, монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се, одричући се Косова и Метохије, одричу изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново“, сматра Владика Амфилохије. Додао је да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим”. „Прво је овдје почела та издаја, па се онда сада наставља и хтјела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и увјерен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић, Митрополија Црногорско Приморска
  8. Извјештаји са Косовско-метохијске вечери у Крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 14.01. 2017., одржане прије обраћања председника Србије на РТС-у. Митрополит Амфилохије: Издаја КиМ почела у Црној Гори, а хтјела би да се заврши у Београду Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група Дукљана, Монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се одричући се Косова и Метохије одриче изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором Митрополит Амфилохије Митрополит црногорски-приморски Амфилохије рекао је да све што се сада догађа с политиком у Србији представља само наставак дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Он је то казао синоћ на промоцији својих књига „Ново косовско распеће” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, преноси „Дан“. Митрополит Амфилохије, који је један од потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, рекао је да не разумије реакцију српских званичника након што је изјавио да се боји да политика српског предсједника Александра Вучића води издаји Косова и Србије. „Они су хтјели да сву кривицу баце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије. Од 2008. године не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада. Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група Дукљана, Монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се одричући се Косова и Метохије одриче изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново“, казао је Амфилохије. Он је додао да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим”. „Прво је овдје почела та издаја, па се онда сада наставља и хтјела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и увјерен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе“, нагласио је митрополит, преноси Дан. Подсјетимо, предсједник Србије Александар Вучић синоћ је казао да су га Амфилохијеве ријечи погодиле. (ИН4С, 15. 1. 2018) У крипти подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог синоћ је, у оквиру „Косовско-метохијске вечери“, многобројној публици представљено четворокњижје Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија „Ново косовско распеће“. Ради се о Митрополитовим дневничким записима из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромјесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његовим текстовима, есејима и интервјуима о Косову и Метохији. На почетку вечери приказан је документарни филм „Косово – универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Проф. др Милош Ковић казао је да се Београд ових дана сјетио косовског завјета. „Има нас у овом тренутку 10.330, нас, потписника апела за одбрану Косова и Метохије. Међу нама је дванаест архијереја наше Цркве, осам академика преко стотиуну професора универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици, Источном Сарајеву и у Бањој Луци, око стотину педесет доктора наука. Затражили смо само то – да се конфликт замрзне и да се не предамо, да не напуштамо Косово – српски Јерусалим. Да не напустимо ових 120 хиљада наших сународника и суграђана“, казао је Ковић. Додао је да се кључни дио духовне и интелектуалне елите између правде и силе опредијелио за правду. „Између подвига и страха, ми се опредјељујемо за подвиг, између незнања и знања, на страни смо знања, између вере и невере, погађате – вера. Рекао бих, настојимо да будемо на путу Косовског завета“, поручио је професор Ковић. Он је подсјетио да се ових дана много прича о томе како Црква не треба да се мијеша у политику. „Опет – резултат незнања и, рекао бих, лоше воље. То што је Црква одвојена од државе не значи да Црква не треба да се изјашњава и о политичким питањима“, сматра Ковић. Додаје да су књиге Митрополита Амфилохија дио те приче. „Ко је био са народом и остао са народом и у Метохији и на Косову? Шта је ко радио у оном тешком и смутном времену? У овим књугама Митрополит Амфилохије сведочи о косовском завету и овремену у којем живимо. То ће остати као предрагоцена грађа за историчаре који долазе“, поручио је професор Ковић. Проф. др Мило Ломпар каже да се од нас данас тражи од нас да прихватимода злочин и насиље на Косову и Метохији није било ништа друго до наша воља и наша сагласност. „То је кључно што не смемо учинити“, поручио је професор Ломпар. Владика захумско-херцеговачки г. Григорије казао је да нам је Христов пут једини прави путоказ према догађајима на Косовуи и Метохији. „Једнако према Србима и према Албанцима треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин, и ми треба да будемо при руци сваком потребитом“, каже Владика Григорије. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије говорио је о догађајима из тзв. мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године, будући да се тада налазио у Печкој Патријаршији. „Хвала Митрополиту Амфилохију што нас је вечерас овдјке сабрао и пробудио“, казао је Владика Јоаникије. Умировљени Владика захумско-херцеговачки г. Атанасије каже да је неистина прича државног врха Србије да се Срби враћају на Косово. „Ти људи тамо, почев од Вучића па до Ивице Дачића, па не знам све до кога, ових његових трабанта около, причају лажи како се Срби враћају на Косово. Чиста лаж. Они обнављају светиње? Да нам кажу коју су обновили. Него помажу, рецимо, Норвежани. Они лажу. Сјевер су дали на поклон Хашиму Тачију, такозвани интегрисани прелаз, то су у ствари границе, царине и албанска власт на царинама. А они не иду преко тих граница јер су кукавице. И онда прича то тако Марко Ђурић, а само понавља за Вучићем. Као Вучић добио такозваних десет српских општина ниједну није добио. А и да је добио, ко зна Косово, зна да су све те општине у Поморављу, а ни једна није унијета с Метохије, а има их пет или шест“ казао је Владика Атанасије. Он је додао да је Метохија дата као што је дат и сјевер Косова и упитао како Вучића није срамота да на Нову годину издаје проглас. „У којем каже да се бави само реалполитиком и земљском Србијом, а да на небу нема ничега. Е па како живи, ја га сажаљевам. Он је присвојио Србију, а појма нема шта је Србија. Он је нови Тито, нови унесрећитељ Србије. Амфилохију они не могу много, али могу да лажу да га је Мило Ђукановић подстакао, а Мило је главни тутор и ментор Вучићев. Шта је Београд на води него прање пара Вучића и Мила“, закључио је Владика Атанасије. Многобројној публици обратио се на крају вечери и Митрополит Амфилохије. Рекао је да не разумије реакцију српских званичника након што је изјавио да се боји да политика Александра Вучића води издаји Косова и Србије. „Они су хтјели да сву кривицу збаце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. „Од 2008. године, не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада. Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група дукљана, монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се, одричући се Косова и Метохије, одричу изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново“, сматра Владика Амфилохије. Додао је да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим”. „Прво је овдје почела та издаја, па се онда сада наставља и хтјела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и увјерен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић, Митрополија Црногорско Приморска View full Странице
  9. Irinej: Blagodarimo Gospodu na Vučiću VIDEO Beograd -- Ljudi mogu da pričaju ovo ili ono, ali mi vidimo koliko se predsednik Aleksandar Vučić bori da sačuva Kosovo i Metohiju, navodi patrijarh Irinej. IZVOR: B92, TANJUGUTORAK, 9.01.2018. | 17:29 Patrijarh je to rekao na liturgiji koju je služio u Banjaluci povodom Dana Republike Srpske. “Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju”, rekao je patrijarh Irinej, prenosi državna agencija Tanjug. Kako navodi, “vidljivo je koliko se Vučić sa svojim saradnicma bori da sačuva taj najsvetiji deo naše zemlje, Kosovo i Metohiju, taj naš Jerusalim, tu našu Palestinu, tu našu svetu zemlju, sa onim svetinjama brojnim, velikim i slavnim, na Kosovu i Metohiji". “Nadamo se i molimo se Gospodu da predsedniku Republike Srbije da snage i moći da se odupre silnim vetrovima našega vremena, sa nadom i verom i uz pomoć božju da nas Gospod neće ostaviti", dodao je Irinej. Patrijarh je na liturgiji takođe zahvalio Bogu “što je Republici Srpskoj dao čoveka, Milorada Dodika, koji mudro vodi svoj narod i lavovski se bori da sačuva Republiku Srpsku”. "Srbi znaju šta je država, jer su je uvek imali i umeju da poštuju državu i dok to budemo sledili tako - istoriju i kulturu našu, kao što rekoh, opstaćemo, odolećemo svim neprijateljima i iskušenjima našega vremena", zaključio je patrijarh. Podsećamo, mitropolit crnogorsko-primorski SPC Amfilohije naveo je u nedelju da je “Apel za odbranu Kosova i Metohije“ potpisan zbog "nepoverenja i kombinacija". Osim toga, on je, kako se navodi, “izrazio bojazan da politika predsednika Srbije Aleksandra Vučića vodi "izdaji Srbije i Kosova". Nakon toga, zvaničnici Vlade Srbije oštro su osudili izjavu mitropolita SPC i poručili mu da on kao crkveni poglavar "neće voditi državnu politiku Srbije". Generalni sekretar predsednika Srbije NIkola Selaković je ocenio da se Amfilohije ne bavi pravoslavnim stvarima, već "vradžbinama", kada govori o stvarima koje se nisu desile, dok je ministar odbrane Aleksandar Vulin bio oštriji, rekavši da je Amfilohije "njega i Vučića žive sahranjivao". "Kada je Kosovo zaista bilo izdano i napušteno, Amfilohije Radović nije sahranjivao žive i nije bacao kletve na one koji su zabranjivali srpsko ime u Crnoj Gori i priznali Kosovo kao nezavisnu državu, a pravdali i hvalili NATO bombardovanje", saopštio je Vulin. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić neće komentarisati izjavu mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija do 14. januara. Amfilohije se ponovo oglasio u utorak rekavši da se nada da predsednik Vučić ne pripada onima "koji su spremni da se odreknu istorije, tradicije i najvećih vrednosti svog naroda". Kako je rekao, protiv Vučića nema ništa lično, a istakao je i da nije njemu držao opelo već "Ivici Dačiću i tadašnjoj Skupštini". https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=01&dd=09&nav_category=11&nav_id=1345162&version=amp

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...