Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'врлина'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Поред основних страсти постоји и мноштво оних које се из њих развијају. На нашем форуму има доста тема које се баве њима и свака заслужује посебну пажњу. Ова има за циљ повезивање знања и искустава проистеклих из духовне борбе било да се ради о светоотачким сведочанствима или нашим личним. Оријентир и стратешки план су нам преко потребни. http://www.pravoslavie.ru/put/69738.htm Теме о страстима: Шта је то страст? Шта је то грех? О самооптерећењу грехом... Како спознати своје грехе и борити се против њих? ( о греху.....) Шта су мисли? Одакле долазе...? Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности? Да ли је коцка и кладионица грех? (Не)захвалност Не судите, да вам се не суди. ( о осуђивању....) Da li postoji razlika izmedju kritike i osude? О паметовању и држању придика ближњима! О опомињању других у храму Нешто о гордости Понос - демонско упориште Sta je to sujetna ljubav? Шта значи бити горд? Последице демонске гордости Samopouzdanje vs gordost Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања? "Сујетно је све за чим нема потребе" Сноб и снобизам Себичност која убија Не причај о себи Завист, таштина и самохвалисање Farisejstvo, a zasto? Како смирење може бити лажно? О зависти Униније - како се изборити с њим? Депресија се лечи редовним литургијама ( све о депресији...) Ја сам гори од свих, и тако ми је добро? Да ли си депресиван и усамљен? Разлика између сујете и осетљивости? Безосећајност Претерана радост или претерана жалост?... Горки плодови немарности Не мисли да ти једини трпиш више од других Незнање и равнодушност Прелест (дискусије на тему прелести...) Хришћански трипови и остала прелесна умовања Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност Perfekcionizam Страхови (сва ваша искуства и ставови о страховима...) Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ? "Уста говоре оно чега је срце пуно" - Оговарање - средство социјалне изолације и подстрекач злостављања Последице клеветања! Празнословље Мрсне теме за разговор(на форуму, фејсбуку, уживо, у мислима...) Од комплимента до ласкања... Sveti Jovan Lestvičnik o laži i korišćenju iste... HOT HOT HOT Патолошки лажови Proklinjanje Ја у клин ти у плочу Многобрижност - маловерје Tračevi iz crkve (čuo sam, priča se...) šuš, šuš... Што човек више ропће, то се више упропаштава Раздражљивост Мржња Преподобни Јован Касијан - Борба са духом гнева Три степена гнева Злопамћење - духовни рак О освети... Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле Снисходљивост и тајноједење Проблем наркоманије Зашто се наркомани дрогирају или алкохоличари опијају? Зоран Ђуровић: Онан- Онанија Седам знакова да превише мастурбирате Како се развија блуд у човеку? Блуд, модерна веза, страсти Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијетуПрељуба https://www.pouke.org/forum/topic/28421-%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%B8-%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5/ https://www.pouke.org/forum/topic/36345-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5/ Конзумативизам западног света и ропство источног Колико смо склони похлепи? Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше? Подмитљивост Угодност и удобност Пропадамо ако не растемо духовно О негативним навикама Доброта ради поштовања закона Божијег или можда... Теме о подвизима и врлинама: Моја вера и вера Цркве Шта су врлине? Подвиг без негодовања? Поље борбе су срца људи Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста (обједињене све теме о посту) Милост Божија, људска милост и милостиња (о милостињи, милосрђу....) Наш опит молитве... (о свим питањима везаним за молитве...) Смирење-најкраћи пут ка спасењу (разна питања на тему смирења) Борба са искушењима - изазов самоспознаје и преумљења Да ли је плач користан за верника? Послушање Мирјанин и послушност Како се понашате када вас идеализују? Отац Јосија Тренхам – Телесни (сексуални) односи Шта радити када чујеш клевету? Преподобни Никодим Агиорит: Духовно исцељење доконости и презапослености Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности Погрешио сам, покајаћу се, и шта онда? Епископ Порфирије: Мач који одсеца нарцисоидност Примери послушности! Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?) Васпитање срца или тренирање воље? Od podviga devstvenosti do podviga Agape (ljubavi): ponovna poseta misli Sv Jovana Zlatoustog na brak i seksualnost Да ли је Исусова молитва за мирјане? Молитва - поделимо искуства... На чему ћете се трудити у посту, који су смисао, сврха и резултат поста? Пост и буђење врлине Udarimo po gordosti Шта је потребно игнорисати Исправно + Грубо = Погрешно О ћутању.... О језику Ако си пао, устани! Спријатељи се са проблемима О истрајности Како да се понаша православни хришћанин када хуле на оно што му је најдраже О преображавању себе Трпељивост Оружје за војевање Чедност, част, смрт и самоубиство Стид и бестидност или како смо стигли докле јесмо Од толеранције и поштовања до љубави Шта је храброст за вас?... Права мера подвига - царски пут (трезвеноумље)
  2. У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа
  3. Какo избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним). – Oче Илија, како да научимо да живимо врлинским животом? – Свако од нас има савест. То је глас Божији који је са рођењем дат свакој људској души. Дата нам је и слободна воља. Човек може да поступи супротно својој савести. Она ће га, наравно, потом пећи. Зато је човек обдарен разумом, да би промишљао о поступку пре него што га учини. Када човек поступа сходно моралном закону који је установио Творац, савест одобрава његове поступке и то човека радује. Речено је у Јеванђељу: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.” (Мт. 7:12). Ако бисмо почели само ту заповест да испуњавамо, наш живот би био много мирнији. И то је само једна заповест! Свето Писмо нам је дато као подсећање на животна правила: тако треба да буде, ако хоћемо да живимо савесно. Господ је за нас све учинио. Он виси на Крсту све док на земљи има макар један грешник. Христос је распет за сваког од нас. Он хоће да се сви људи спасу. (1 Тим. 2:4). Ако би људи у своје бесмртне душе сместили ову истину о Богу који их све воли. Како су бесомучни комунисти падали у јарост рушећи цркве Божије! Зато што је у цркви све ради спасења људске душе, све Тајне су откривене: покајање, да бисмо своју савест чистили, Причешће, да бисмо се сјединили са Господом. И друге Тајне. Човек не може да не греши. Чим сагреши, одмах му прилазе тамне силе, и човек постаје немоћан пред саблазнима, друге жалости, поробљава. Тако почиње мржња. Људи заборављају шта је страх Божији. Над свима нама стоји правични Судија, и од Бога се не може ништа сакрити. Ако си сагрешио – покај се, опрости ближњем из све душе. Вечност нам је неизбежна, хтели ми то или не. Господ нам је дао молитву ”Оче наш”. То је врло проста молитва, али је у њој све речено. То је основа општења душе са својим Оцем. Сви смо ми деца Божија. Стога, обраћајући се Оцу, кажемо: ”И остави нам дугове наше, као што ми остављамо дужницима нашим” (види Мт. 6: 9–13). То јест, не само да молимо Господа да нам подари оно најнеопходније, него и дајемо обећање да ћемо праштати својој браћи и сестрама, који су нас нечим повредили, нешто због чега смо незадовољни. Трпљење је Божанско својство, и нестрпљење и озлојеђеност – сатанско. ”Трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21:19) – говори Господ. Исто су нам и свети оци завештали: хришћанско савршенство се достиже кроз трпљење. Зато Бог шаље човеку разне недаће, спољашње и унутрашње. Спољашње су болести, беда, поруга, презир од стране ближњих. Унутрашње су страсти које некада притискајући душу, помажу да се душа обрати Богу, наводећи човека који се услед своје лоше нарави мучи, да потражи Спаситеља. Речено је да је митар изашао из храма много чистији, од фарисеја, иако је овај први био сав у греху, а други сав у добродетељи. – Фарисеј није имао смирење? – Није, а ни љубав према ближњему. Смирење и љубав су врх добродетељи. Без љубави и смирења немогуће је прићи Христу: ”Бог је љубав и који пребива љубави, у Богу пребива и Бог у њему.” (1 Ин. 4:16), – пише код апостола. Тако је и са смирењем. Речено је: ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.” (Фил. 2:8). Нисмо видели Оца Небеског, а Господ наш Исус Христос који се оваплотио, јавио нам је Бога. Призвани смо да се угледамо на Бога. Да почнемо да живимо у смирењу, трпљењу, љубави и тада ће и наше молитве бити услишене. Увек се види да ли се човек моли или не, да ли има снагу од молитве или га мучи нека туга. Највећи грех је наравно гордост. Горди људи се често сами изненаде како немају вере, чак и онда када као да јој теже? Са споља гледано, све раде како треба. Вера гордих је егоизам, као код фарисеја. А смирење и жртвена љубав приближавају Христу. – Оче, до револуције 1917.г. је, изгледа, преовладавало фарисејство? Људи су посећивали храмове, али су се суштински многи удаљавали од Бога, као што је речено код пророка: ”Народ се овај приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени”. (Ис. 29:13). – Господ допушта да се зло разобличи како би људи изабрали вечност са Богом. Па нису они тада за кору хлеба свирали. Како су се почетком ХХ века завршиле присилне побуне у Петрограду? Сада су већ историчари доказали да је то била престоница зараћених држава у Првом светском рату обезбеђена храном. Тако и сада омладини пуне главу лажима, окрећу је против власти. То је ђавоља логика. Тако су и цара свргли. Шта се догодило са људима, па су се бојали и да стану у цареву одбрану? А сада, против чега ратују? Да ли неко гладује? Да ли својој деци желе оно што је било пре сто година у нашој земљи? Свеједно, има доста сличности… Ево у часопису ”Непрегледна Русија” (излази у родном граду схиархимандрита Илије, у Орлу. – прим. аут. ) пише: ”Они који још увек желе да чују глас опомене, нека послушају речи пророштва светог праведног оца Јована Кронштатског, много пре катастрофе 1917.г. која је задесила руско друштво: шта чека Русију ако…”Ако се руски народ не покаје, крај је близу. Бог…ће послати бич у облику нечастивих, сурових, самозваних (тако и јесте: комунисти су били самозвани, – коментарише отац Илија) владалаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Одкуд та анархија, ти штрајкови, то разбојништво, убиства, отмице, сва тај неморал друштва, тај разврат који је царовао, то опште пијанство? Од безверја, од безбожништва…На тлу безверја, малодушности, неморала, дошло је до распада државе. Ако се руском народу не усади вера и страх Божији, она неће моћи да издржи. Брже к Богу са покајањем! Брже ка чврстом и непоколобивом пристаништу вере и Цркве! Вера у слово Божије, слово Истине нестала је и заменила ју је вера у људски разум, штампа је постала вестник лажи – за њу нема ништа свето и вредно поштовања, ништа осим свог лукавог пера које је често пуно отрова клевете и подсмеха. Деца више нису послушна родитељима, ученици својим наставницима…Брак је исмејан, породични живот се распада; нема чврсте политике, свако је политичар…сви желе аутономију…Интелигенција је остала без љубави према Отаџбини, и спремна је да је прода странцима, као што је Јуда продао Христа злим књижевницима и фарисејима…Непријатељи Русије се спремају да распарчају државу…Отаџбина је на ивици пропасти.” Речи светог праведног Јована Кронштатског су и данас подједнако актуелне, као и пре сто година. Да бисмо живели врлинским животом, прво се треба покајати. Као што је писао светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, гледајући на оно што се догађа у прошлом веку: ”Са отровног извора греха потекла је велика саблазан овоземаљских добара којима се саблазнио наш народ, заборавивши на једино што му је потребно. Нисмо одбили то искушење, као што га је одбио Христос Спаситељ у пустињи. Желели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. Бога не можеш исмејати. Зато сада жудимо, плачемо и дрхтимо разобличени на земљи, која је благословена многим даровима природе, и печат проклетства пао је на народски труд, и на сва дела руку наших. Грех – тешки, непокајани грех – призвао је сатану из ништавила…” – ”Саблазан овоземаљским добром” – то је нешто из савременог репертоара. Данас је, као и вековима пре, много кокетирања са нечистом силом: свуда у новинама неке вести о вештицама, шаманима, на телевизијским програмима се емитују ”битке екстрасенсова”... уз то, нисмо још ни са прошлошћу расчистили... – Треба имати на уму да је наш народ проживео страшан период непросветљеног крвавог богоборства – немогуће је данашњем покољењу пренети сав ужас онога што се тада догађало. Народ, они који су одступили од Цркве, помрачили су се, а власт је била под дејством демонских сила. Зато је многима и ушло у навику да признају присуство сатане, тако да су свакакве Чумаке, и остале служитеље тамног култа после деценије богоборства одмах прихватили, а Бога се идаље одричу. Колико је требало да ум отупи, да би се безбожништво сматрало животном нормом? Зар је могуће да је народ за време државног атеистичког робовања изгубио разум, па се пита како је могуће живети другачије – врлински, у складу са вољом Божијом? Још пре убиства царске породице, светитељ Тихон се обраћао онима који су захватили власт у земљи: ”Опаметите се, безумници, прекините своје крваве расправе. Јер то што чините није само сурови поступак: то је уистину сатанско дело, за које ћете бити бачени у огањ адски у будућем животу – загробном и страшном проклетству потомства у стварном животу - овоземаљском”. Била је то посланица од 1. фебруара 1918.г. Ко га је, од оних који су се незаконски дочепали власти послушао? Читаву земљу су залили крвљу. На дну пакла су, и колико су душа за собом повукли. – Исти тај светитељ Тихон, када је обелодањено убиство Цара Николаја (бољшевици су у почетку лагали да су убили само њега, а да су царица и деца безбедни) рекао је: ”Треба, повинујући се Речи Божијој да осудимо овај поступак, јер ће и крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га извршили.” Већ у наше време се у Москви подизао референдум да се промени назив метро станице Војковскаја, тако да су у већини били гласови за убицу цара, убицу у чију је част названо више од 130 улица по читавој земљи. Да ли људи настављају да живе вредностима царског убице? – Да, и тиме се предају у власт ђаволу. Какав ту може да буде врлински живот? Уз све то, чини им се да ће све бити изузетно. То је прелест. Тако је било пре сто година. Комунисти, као и присталице западног мњења, све призивају да направе рај на земљи. Не схватају ђаволску лаж ових псеудо-обећања. На заласку совјетске државе А. И. Солжењицин је побуђивао да се ”не живи по лажи”. ”Насиље нема чиме другим да се покрива, осим лажима, а лаж може да опстане само помоћу насиља.” Уистину, колико је лажи остало после комуниста! Узурпаторски су заузели власт. У страху су држали целу земљу. Осећали су незаконитост својих поступака и зверски су се понашали: страљали су, морили глађу и прекомерним радом, приморавали милионе оних који се нису слагали да им се покоре. – Када се, приликом истраге о царским остацима подигао дим у вези са верзијом истраге као ”ритуалног убиства” Цара Николаја II и њихове породице, још тада је епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов) парирао: ”А није ли маузолеј Лењина ритуал?” – Лењин је претеча антихриста, то је усађивање култа антихриста. Ако говоримо о историји, Лењин је издајица Русије. Да ли су за то скоро два милиона наших сународника жртвовали својим животима на фронтовима Првог светског рата, да би он довео Русију до војног пораза, закључивши срамни Брест-литовски мир, који је резултирао одвајањем скоро половине европског дела државе: целе Украјине, Белорусије, а такође и Ростова на Дону, Грузије, и других територија? Он је крив за геноцид над руским народом. Покренуо је братоубилачки Грађански рат, који је са собом однео животе од дванаест до петнаест милиона људи. То је био само почетак масовних убистава. Нажалост, многи ни сада не схватају да иза комуниста и њихових култова стоји ђавољска реалност. Одакле им та незаситна жеђ за крвљу? Лењин је у својим телеграмима тако и писао: што више стрељања, то боље (Лењин В.И. Писмо члановима Политичког Бироа ЦК РКП(б) од 19.марта 1922.г.). Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио да комунисти нису никакви политичари, него да су јавни сатанисти. Њима је руководио сам ђаво. Хрушчов је довршавајући сва комунистичка безакоња објавио: да се на телевизији покаже последњи поп. Желели су да сасвим униште Цркву. Изван Цркве нема спасења. Захваљујући Цркви наша земља је токов векова напредовала и побеђивала. Колико је деце имала једна породица! Осам од дванаест, а некад и шеснаесторо деце се рађало! А за време комуниста? Лењин је први у модерном добу легализовао абортусе, и до данас се у Русији милиони живота приносе на тај сатански жртвеник. Бољшевици су уништавали породице. Жене су еманциповали, чинили их блудницама. Какав врлински живот, ако су мајке престале да виде смисао свог живота у материнству, у рађању и васпитавању деце? Шта је комунистима требало да вешају, стрељају и зверски убијају милионе најбољих људи? Шта су тим изродима који су се дочепали власти сметали свештеници, монаси и монахиње? Лењин је испуњавао сатанине задатке! Сатанисти се заиста клањају силама ада, добијају од њих конкретне инструкције: како да разврате неког, како да неког начине суровим, да доведу до братоубиства. Ако посматрате у којој су мери одводили душе у ад, размислите како су континуирано комунисти и бољшевици све уредили. Никакав прагматизам не може да објасни њихове поступке. Лењин сам није веровао да је могуће захватити власт у земљи. Зар је људска снага у стању да почини такав паклени геноцид у, по својој величини, огромној земљи? Демони су паметнији и искуснији од било кога ко се кити својом ”прогресивношћу” или ”образованошћу”. Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година” (Пс. 89:10) – шта је то у поређењу са хиљаду година? Недовољно узимамо у обзир утицај ђавола, а он постоји, и ако му људи сами дају власт кроз то што одступају од Бога, од Цркве, кроз грехе – он дејствује. Управља, као и пре сто година, и садашњим бунтовницима. Ако би само они који се подчињавају демонима сазнали још за овог живота колико су те силе ада мрске и ужасне. То се може открити души у њеном унутрашњем искуству – некима Господ и митарства, која не може избећи ни једна душа, може да открије, а такође да покаже рај и ад – свака душа ће их свакако угледати после смрти. У паклу нема ничега – ни окова, ни боли – цело биће хвата ужас од демонског смрада, паралише – ништа се не догађа, и тако то траје целу вечности, и тако је одвратно, а ђаво се тамо више не може отелотворити, само та одвратна реалност гута и у свој својој мржњи се свети људској души, која је трајна. Немогуће је то пренети. Чак ни тренутак тога, а не целу вечност. То је нешто тако одвратно и тешко подношљиво. Ни са чим се не може упоредити то небиће. Ако би се људи само покајали! – Оче, можемо ли рећи да историја чак у тим ”формалним”, како неки одмахују, топонимима, као што су имена улица, метро станица, насеља у ”част” револуционара-џелата – није равнодушна према томе, какав се живот у том окружењу одвија? – Наравно! Прочитајте књигу епископа Митрофана (Баданина) ”Истина о руским псовкама”. Он тамо описује искуство када се чак и класје пшенице кривило због непристојних речи. Сасвим је друго када се у молитвама помиње име Божије, Мајке Божије и светитељи, тада се све створење буди, оздравља и чисти; а друго су повици оних чији је деловање у народној историји једнако проклетству, оних који су сами проклети и налазе се у аду. Када људи псују, све се окреће: дно постаје врх – исто се дешава када народ велича и ”поштује” неморалне преступнике. То се већ догађало: Христа су распели – још су и клицали ”Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27:25) – а разбојнике су пустили. Тако су и са нашим Царем поступили, а од те крвопије-џелата су направили идола. У центру земље је његов труп, и свуда су идоли-споменици, и називи улица, градова, тргова, метро станица, носе његово и имена његових слугу… Када би само људи постали свесни колико је несрећа у њиховим животима због те равнодушности према страшном наслеђу. Исто је као кад у кући остане извор заразе и сви се чуде: зашто деца умиру? Није ли од тога све то морално распадање – разврат, абортуси, наркоманија, псовке, пијанство, распад породице – што народ није уложио напор да расчисти са оним што се у земљи у ХХ веку догађало? Нису се потрудили да злочинце назову злочинцима, и да их у државним размерама заувек осуде. То изнутра трује сав организам. – Да, родитељи се питају како да деци причају истину, када их деца могу заузвртат упитати: ”А зашто ми онда живимо на улици Војковскаја?! Ако је тај Војков страшни убица, као што си ми, тата, испричао?” Тада ће родитељи морати да објашњавају: зато што га власти у Москви не сматрају за убицу... Шта се дешава: притајена лаж на државном нивоу? – Лаж је од ђавола. ”Тешко онима који зло зову добро, а добро зло (на црквенословенском: ”Горе глаголющим лукавое доброе и доброе лукавое”) који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко.” (Ис. 5:20) Лукави треба да буде осуђен. Власт и народ треба да се изолују од тих злодела, и као што је призивао светитељ Тихон да их осуде. – Оче, ипак засебно људи откривају шта се догађало, и постепено се освешћују, оцрковљују, или обрнуто: прво улазе у цркву, а потом почињу, између осталог и кроз историјске чињенице да спознају истину? Почињу да се интересују за историју свог народа... – Потребни су јака вера и покајање. Народ је после свега што се десило у историји наше земље прошлог века, ипак постао мало смиренији. Тада су били више горди: још нису знали како ће се окренути њихове дрске револуционарне идеје. Сада схватају. Потом је наишао рат. Савременици су постали и физички слаби. Сада је народ ослабио. Господ има за свакога Свој Промисао. Али је у многоме слабост долазећих покољења и од тога што родитељи живе по безбожничкој инерцији: безлично, изван Црквених Тајни, невенчани. Родитељи су болесни не само духовно, него и физички, исто као деца. – Раније су живели сви заједно, у великим породицама где су деде и бабе васпитавали унуке. Зашто данас тако не живе покољења? –Не живе по вољи Божијој. – Генерално, нека је подељеност свих са свима, чак и унутар породица је присутан тај раздор. А народ говори, и настоји да кроз призму једниства сагледа историју, заједничке вредности, а заправо се све урушава, намеће се нешто страно... Како родитељи да васпитавају децу данас да би их сачували од погубног утицаја? – Децу треба учити Закон Божији. Сада тога нема. Треба школовати професоре. – Владика Теодосије, митрополит Тамбовски и Расказовски, поделио је са верницима чињеницу да су они у Тамбовском педагошком колеџу отворили одељење ”Православне педагогије”, у оквиру којег спремају професоре за предмет ”Основе православне културе” и као и за директоре недељних школа. У школама те епархије, по жељи родитеља 98% процената деце изучава православну културу. То је највиши показатељ у Русији. – Постоје неки позитивни примери, али није свугде тако. Треба кренути од припреме учитеља. Сада ипак на власт долазе позитивни људи. – Оче, шта младима доноси изучавање сопствене историје, против чега се данас одређене силе тако боре? – Тако се Русија препорађа. То је најважније. Како Леонид Петрович Решетников у својој књизи ”Вратити се Русији” пише: треба да се вратимо кући. Свако треба да прочита ову књигу, као и рад Владимира Михајловича Лаврова ”Православни поглед на лењински експеримент над Русијом”. У овим књигама је врло добро формулисано оно што треба данас да откријемо. Како делује сатана? Он сукцесивно побуђује и подстиче међу људима страст мржње, сладострашћа и гордости – или помоћу једног, или помоћу другог покушава да улови. У књизи Леонида Петровича осветљени су ови ”ћорсокаци безнађа” – стаљинизам, либерализам, национализам. О чему се ради? И до Револуције је Русија имала своје недостатке. Није постојало, и неће постојати ни једно идеално уређење. Комунисти су само махали и машу паролама, да ће они наводно направити рај на земљи. Још Господа клевеће тај Зјуганов, као Христос је обећао рај на земљи. Разговарао сам са једним старим човеком: ”Како сам само чекао, како сам исчекивао… - признао ми је – револуцију! Али, када су је направили…Почело је страшно време. Кошмар!” Људи су мало религиозни. Интелигенција се надала да ће посредством револуције донети наводно корист земљи. Каква корист! Толико је крви проливено! Господ би сам временом све уредио.”Моја је освета, ја ћу вратити.” (Рим. 12:19) – говори Господ. Они који не познају законе духовног живота, и при томе сами не живе духовно, доводе до оваквих револуција и сличних социјалних катаклизми. Господ је Сам прошао голготски пут спасења. Он је први пострадао, био је клеветан, бичеван и распет. И сваки човек да би се спасао треба да прође свој пут туге. Нека тај пут није тако мучан, као што био Господњи, за нас, али свако мора нешто да истрпи. Сада нам Господ, услед наше немоћи, даје да истпримо неки минимум. Људски пут на земљи је крсни пут. ”Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. ”(Мт. 16:24) – говори Спаситељ. ”И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14:27). Треба да разумемо који је смисао живота. Зашто живимо. Ево, изволите, сва западна идеологија је изграђена на уживању. Шта, при томе, човек добија? Дај човеку раскош...Господ би могао да уради тако да сви живе у раскоши. Неки и живе. Ево пример милијардерке, жене банкара Моргана, која је на самрти наредила да јој донесу њену омиљену хаљину, за коју се ухватила, и после ма колико да су покушавали да истргну тај предмет из руку покојнице, нису успели. Морали су да исеку маказама део хаљине. Шта сад? Однела је крпу са собом у гроб? Шта ће јој тамо? Где јој је душа? Овде се то привремено тело наслађивало богатством, али каква ће јој бити вечност? Души не требају модерне хаљине. Шта је чека без вере, без молитве?... – Тумачи пишу да је јелеј у кандилима мудрих девојака које су ушле у Царство Небеско из Спаситељеве приче (види.: Мт. 25:1-13) заправо метафора за делатељне врлине? – Да покајање и врлина уводе у рај. Зашто нам је дато Јеванђеље? Црква Божија? Све тајне смисла живота су нам у њима откривене. Ми смо православни хришћани. Хајдете да живимо по Божијем Закону и онда ће у земљи завладати мир, и све неопходно ће нам се придодати (види.: Мт. 6:33), и живот наш ће бити устројен по вољи Божијој. Извор: Православие.ру
  4. ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско- -швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка View full Странице
  5. ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско- -швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка
  6. У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа View full Странице
  7. 'И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима'. (И Кор. 13). Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка. Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.
  8. Врлина је све оно најбоље што човек може да има. То је сва она духовна красота која краси човека и чини да он сија попут злата. Човек треба стално да трага за врлином, да себе све више продубљује, и да умножава добра дела. Смисао нашег живота и крајњи циљ требало би да буде „стицање врлине“. Ни богатство, слава или углед не треба да нам буду важнији од тога. Већ сам говорио да о истинском знању о свету не можемо говорити, јер као што каже философ Шопенхауер: „Свет је моја представа“. Значи, не постоји универзално гледиште на ствари које нас окружују,него само гледиште кратког домета које важи док се не прихвати неко ново, боље решење. Али зато са правом можемо говорити о врлини, која је увек иста, непромењена. Увек се знало какве човек особине треба у себи да негује(наравно, мислим на цивилизована друштва!). Данас пред савременим изазовима ми бисмо рекли да се врлина баш и не цени. Али то је само тренутно. Људи ће схватити да поред свих ових несрећа и криза што нас сналазе, треба пронаћи другачије решење. Обновиће се саборност наше православне цркве, и људи ће похрлити ка њој. Црква је наша духовна мати. Преко ње долазимо до нашег Господа Исуса Христа који је господар свих врлина. Њему ћемо да се молимо и да иштемо врлину. Али врлину која неће бити себична, јер то онда и није права врлина, него врлину коју ћемо примењивати у животу, и према потреби је преносити свету, и ширити све оне добре особине које постоје у човеку. Човек је биће изузетних могућности. Треба у себи открити божанску природу. Треба из свог срца посећи све оно шибље од греха и лоших мисли које су у њему скупљају. Треба припремити плодну земљу на којој ће да расте божије семе. Плод свега тога биће врлина. Она не може одмах да се стекне, зато је потребно време. За пример себи треба да узмемо ону веселу дечицу која су незлобива и пуна радости. Сам Господ је рекао: „Ко не буде као дете, неће ући у царство небеско“. То значи да треба да имамо све те добре особине које красе малу децу! То су пре свега: Безазленост, чистота и простота духа, незлобивост, поштење, искреност, итд. Погледајте како дете хоће код свакога и са сваким! Не избегава ничије друштво. Сваког воли и са сваким хоће себе да подели. Треба полако да идемо као степеницама, ка духовном узрастању. У човеку постоје трагови „наследног греха“, још од прародитеља Адама и Еве, али крштењем се ослобађамо њега као и својих личних грехова. Као сведочанство остаје само пала људска природа! Човек без Бога не може, то је очигледно. Јер човек је по природи слаб, и не може својим скромним снагама да се избори са животним проблемима. Треба се чувати од упадања у грех! Стално нам се јављају искушења у овом животу, а онолико смо јаки колико успемо да се изборимо са њима. Као што сам већ поменуо живот је вечита борба!А највећа је борба против самих себе, против својих страсти,жеља и грехова.Одатле долазе сви проблеми који нас сналазе. Треба прво себе да променимо, па онда да почнемо мењати друге. Али за тај циљ треба се много жртвовати и много шта претрпети!Али ваља да истрајемо. Не клони духом ако околина не прихвата твоје гледиште и схватање света. Схвати да је твоја обавеза да чуваш и негујеш врлину. Немој дозволити да се ње постидиш само зато што она данас није на цени.Постани свестан привилегије коју имаш, али и обавезе.Ти си обавезан да радиш на себи и да дајеш пример другима. Никако другачије нећемо посведочити врлину него својим личним примером и честитим животом! Врлина се види само кроз наш однос према другима, и према нашим делима. Увек се труди да се добро опходиш према свима, да никога не повредиш ружном речју или делом. Труди се да себи обезбедиш миран живот, како себи тако и другима. Јер када би се држали оне максиме: „Што не желиш себи немој ни другоме чинити“, не би било апсолутно никакве препреке у нашем животу и односу са другим људима! Треба имати разумевања за људе, и опростити увреду коју нам нанесу. Већ сам напоменуо у ранијим одељцима да је човек биће великих могућности. Човек је божанско подобије. Главна препрека сваком напретку јесте грех и неверовање. Човеку је духовни вид ослабио, а треба га побољшати, тако што ћемо исправити себе, и цео свој живот. Очишћен човек може чак и да буде прозорљив и да пророкује. У Св. Писму стоји записано: „Благо ономе човеку који се интересује само за Бога и божије, и цео живот томе посвећује“. Божија наука, то је животна наука, и највећа школа за сваког човека. Сви највећи ученици који су допринели бољитку у свету су похађали ту школу! Следеће о чему ћемо говорити јесу неке најважније врлине које треба да поседује сваки хришћанин.
  9. Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема. И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова. Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом. Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26). Тит Колиандер Из књиге "Пут подвижника" фото
  10. Lion

    (Не)захвалност

    Незахвалност је доста присутна у нашем свету. Заобићићемо тему незахвалности према Богу, јер је мало људи који су те не огреше. Заобићићемо и констатације типа "Боље, Бог ће му/јој захвалити ако је остао лишен захвалности од људи" и слично... Два примера, па да се надовежемо на тему.... Често имамо овкве случајеве. Црквена или чешће, манастирска слава. Пуно званица. Неко треба све то да спреми, почисти, скува,постави, опере... Обично се јаве побожне хришћанске жене. Одраде, очисте, скувају, поставе, оперу... На крају у пролазу неко се надури на њих, неко подвикне, као да сметају. Заврши се све, ником ништа. Уколико, међутим, се не нађу добре православне хришћанке, онда се домаћини потруде, па плате жене које ће да све то ураде... Дакле, ако си део Цркве, зашто теби неко да не плати ако још и тешко живиш ? Пустите ви то "Бог ће да плати". Ако ништа бар поклоните једну књигу, икону, неки знак пажње који много значи... Једне године у једноме манастиру где је иначе и вашар, неки момци су се понудили и поставили бесплатно сво опрему за озвучење... На другом крају дошао Ера Ојданић, коме су се после тога до земље захваљивали, а ове момке нико није ни погледао. Један намлатио паре, оскрнавио место, добио похвале и отишао. Други се намучили, дали нешто своје, мислите да их је неки бар на ручак позвао ? Други пример. Када сам почео да радим у школи, приметио сам много лепе слике на зидовима. Све је то један наставник цртао. Прича ми после тога наставник физичког који је пред пензијом "Видиш ово двориште како је сређено, терен за децу, паркић... Све смо то наставник Љ. и ја урадили за ових 35 година... И шта ? Ено га, разболео се пре пар месеци, мислиш да га се неко сећа ? " Брзо заборављамо, повучени смо у своје проблеме. А о захвалности према родитељима да не причамо...
  11. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков
  12. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков
×
×
  • Create New...