Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'време'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. У светлу догађаја који потресају православни свет, и тренутног сукоба између Цариграда и Москве, као и исказаних намера расколничке јерархије у Северној Македонији, поново се намеће питање које се у црквеним и научним круговима већ више пута претресало - да ли је Св. Сава био канонски рукоположен за Архиепископа српских и поморских земаља, тј. да ли је при оснивању наше помесне Цркве том приликом повређен канонски поредак хришћанске васељене?
  2. На празник када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави три празника – Обрезање Господа нашег Исуса Христа, празник Светог Василија Великог – кападокијског оца и истакнутог богослова, који се сматра великим подвижником и праведником Божијим, и празник Новог лета Господњег – Православне Нове Године. Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију под сводовима Преображењског храма на Златибору. Епископу Јустину саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу и професор на Православном богословском факултету у Београду, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј Давид Селаковић, протојереј Владимир Дуканац, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Тимотијевић. У својој архипастирској беседи Епископ Јустин нагласио је важност три празника које прослављамо. Позвао је све верне да се помоле за сагрешења и слабости које учинише. Нагласио је да је време чудесна појава у нашем свету и да брзо пролази, по речима апостола Павла да хришћани треба да: искупљују време, јер су дани зли. Сећамо се и осмог дана када Христос би обрезан, да би показао тиме да је узео људску природу, човечански лик и узео човечанске муке, тешкоће и болести. Преосвећени Владика је позивао верни народа да живи врлински и мудро, искупљујући време нашег живота. Јер како је рекао Свети Јустин Ћелијски: „Црква је радионица нашег спасења.“ Црква претвара време у вечност. Након беседе нашег Епископа, Чаши спасења приступио је многобројни верни народ. После Свете Литургије, трпезу љубави организовало је братство храма Преображења Господњег на Златибору. Присутнима се обратио старешина храма јереј Ненад Ивановић, захваливши се Епископу на благослову који нам доноси из трона Светог Саве. Извор: Епархија жичка
  3. У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом. На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју. Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу. Извор: Епархија шумадијска
  4. Вероучитељи стално раде на одређено време О пунолетству веронауке говори се уз помињање нових уџбеника и нерешен статус наставног особља, које обнавља уговор сваке године, иако су неки од њих разредне старешине, па и помоћници директора Аутор: Јелена Чалија, 12.11.2019. у 21:00 Ђаци ОШ „Јован Поповић” са својим вероучитељом на литургији у Саборној цркви у Крушевцу (Фото СПЦ) Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18 година од тада а подршку и противљење су заменила текућа питања: прављење наставног плана и програма, писање одговарајућих уџбеника и наставног материјала, питања о статусу вероучитеља и оно основно што би сви да знају – колико се ученика опредељује за овај изборни предмет. Данас у Београду, осамнаест година откако је у ОШ „Краљ Петар Први” одржан први час православног катихизиса, тај проценат износи 52 одсто. Односно, како појашњава протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, 78.000 ученика у основним и средњим школама похађа часове верске наставе. У неким епархијама, попут ваљевске, проценат ђака који се опредељују за веронауку је чак 90 одсто. Школске 2016/17. године донет је нови план и програм, будући да је једна од примедби вероучитеља који су учествовали у истраживању Министарства просвете пре пет година била да за поједине разреде програм није прилагођен узрасту ученика, али и да су потребни нови уџбеници, пријемчивији ђацима. – Нови план и програм је одобрен од свих релевантних чинилаца и почело се радити на припреми уџбеника. Овога пута су поверени вероучитељима као некоме ко је непрестано у контакту с материјом. Уџбеници су селектовани и аутори именовани, извршена је стручна дидактичка процедура и, колико ми је познато, требало би у најскорије време да се штампају за први и пети основне и први разред средње школе, а за следеће разреде већ наредне године – најављује протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Оно што се, међутим, још није променило јесте статус вероучитеља. Њих Министарству просвете предлажу верске заједнице, оне и контролишу њихов рад, плате добијају из државног буџета, а уговоре о раду обнављају сваке године. Више пута су тражили да се тај њихов „привремени” статус реши, али је то до данас остало отворено питање. – Обећано нам је још пре више година с највишег министарског места да ће се то питање у најскорије време решити, али се то још није догодило. Истински разлог нам није познат ако се има у виду да су вероучитељи с адекватним личним примањима и свим доприносима изједначени са својим колегама који су у редовном радном односу. Добра воља би могла да пренебрегне нове услове за радни однос где се траже завршене мастер студије јер су вероучитељи већ одавно у школском систему по ондашњим важећим условима – каже Сандо. Иако такав статус, према речима нашег саговорника, делимично утиче на крајње резултате у верској настави, вероучитељи су за ових 18 година постали саставни део колектива школе, негде чак и њен управљачки део. – Имамо већи проценат изванредних вероучитеља, оних који су по цео дан у школским просторима и зато не чуди што су неки помоћници директора, а њих тридесетак су и разредне старешине. Квалитет њиховог рада их је издигао да дају свој лични допринос и за одговорније задатке мада их по слову закона не би могли обављати. Међу вероучитељима имамо и известан број њих у академском знању, доктора и магистара из разних научних области – напомиње Сандо. Спајање с грађанским васпитањем У децембру прошле године, патријарх Иринеј је на пријему свих београдских директора школа у Патријаршији предложио да би било добро да се верска настава и грађанско васпитање обједине у један предмет, каже протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. – Ако би дошло до озбиљности њиховог извођења: да се имају два часа недељно, да се оцењују, да нису као у данашњем случају шести и још чешће седми час радног дана и још неколико корекција, и да се Црква још више ангажује у њиховој реализацији, предлог би био више него примењив. Избегли бисмо осећај ривалитета, пребројавања у процентима ова два предмета, а било би простора и за религијску културу, уметност, корелативност с другим школским предметима, темељнију садржајну етичност и много тога примењивог и кориснога за ученике наших основних и средњих школа. Многи су се одушевили овим предлогом – наводи наш саговорник. Политика Online - Вероучитељи стално раде на одређено време WWW.POLITIKA.RS Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18...
  5. У току је Божићни пост. Тим поводом, саговорник у емисији „Гост Радија“ је ђакон Никола Дувњак, ђакон при храму Рођења Светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци. Ђакон је подсетио на историјат и правила Божићног поста, а говорио је и томе како се човек данашњице у току поста носи с ововременским искушењима. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Доносимо видео запис предавања одржаног у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару 13. октобра 2019. године. Предавање је одржао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић). Уводно слово дао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион. Извор: Епархија тимочка
  7. Док је време снажно заокупљало пажњу људске мисли у новије време, простор је остао на маргинама. У стварности, међутим, оба чиниоца, и време и простор, су сједињени и нераздвојни. Време не постоји само за себе, него у простору. А и простор се не пружа сам за себе, него заједно са временом. Изгледа, међутим, да се упоредо ствара и извесна супротстављеност између времена и простора. Одрешеност од неког конкретног простора остварује се посредништвом времена. Тако је и са кретањем у простору, који је корпа за отпатке времена. Ова феноменска супротстављеност између времена и простора, не укида њихово јединство, нити поништава њихове аналогије. Време као меритељ кретања и промена није само меритељ рашћења и живота, него и меритељ распадања и пропадања. А простор као позорница кретања и промена, није само област трулежности и смрти. Време чак, као меритељ живота, пружа човеку релативну слободу унутар простора. Када слобода завршава своје време, завршава се и сама слобода, као и њен живот унутар простора. И немогуће је да постоји било која форма слободе или наде у свету, без перспективе времена. Дефинитивно потпадање под простор јесте потпадање под владавину пропадљивости и смрти. Посебан значај у Старом Завету има простор који је везан за неко јављање Бога. Овај простор је свештени и према њему се односи са поштовањем. Тако, простор где је Јаков у сну видео Господа и лествицу са Анђелима где силазе и узлазе на небо, карактерише се као "страшно место", као "дом Божији" и "двери небеске". Као и оно место купине неопаљиве, где се Бог открио Мојсеју и позвао га да ослободи Израиљ од Египћана, карактерише се као "земља света".
  8. Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину АМИР Јусичић (44) није успео да статус особе са инвалидитетом добије у месту становања у Федерацији, односно у Тешњу, где је био пријављен као избеглица, већ у Републици Српској и Добоју, у својем предратном месту боравка, где се вратио. Тешко је рањен непосредно пред потписивање Дејтонског мировног споразума, који је означио крај рата у БиХ. - Остао сам без ноге нагазивши на мину на Озрену, као припадник радног вода ВРС, а пре тога од мине је, такође за време радне обавезе, копајући ровове, смртно страдао и мој отац Хамза. Као избеглица, једно време сам живео у ФБиХ, где су одбили да ми признају статус инвалида рекавши ми: "Иди тамо код којих си био за време рата" - прича нам Амир. Каже да му није преостало ништа друго него да се врати у Добој, како би покушао да регистрацијом као инвалид оствари право на примања, здравствену заштиту и протетичко помагало. То му је и успело уз помоћ "Мреже преживелих од мина" 2003. године и већ сада Амир има сва права која имају и остали инвалиди у РС. Осим инвалиднине, породицу, коју је у међувремену стекао, обезбеђује израђујући у властитој малој столарској радионици предмете од дрвета. - Израђујем украсне кутије за пиће и накит, подметаче за сто, плоче за врата и друго. Од примања из буџета РС и мог столарског рада живимо супруга Амира (37), деветогодишњи син Хамза и ја - није незадовољан садашњим животом Амир. Све то не би успео да оствари и обезбеди, како каже, без Зорана Панића, који му је као координатор "Мреже" много помогао. Он је пронашао је потребне сведоке да докаже начин рањавања, обезбедио и све друге документе за решавање предмета. - Ето, помогао ми је Србин, а моји Бошњаци којима припадам су ме одбацили. Са Зораном сам развио искрено пријатељство и породица и ја му дугујемо захвалност до краја живота - каже за наш лист Амир. Вели да је Зоран и као регионални координатор Организације особа са инвалидитетом УДАС наставио да му помаже. Недавно му је, захваљујући апликацији коју је за њега поднео, обезбедио компјутерски контролисану ЦНЦ машину. Тиме ће значајно побољшати квалитет и проширити асортиман производа, и олакшати рад у столарској радионици. ПРОЈЕКАТ НОВУ ЦНЦ маштину Амир је добио у оквиру пројекта "Интегрисана социо-економска подршка жртвама мина у БиХ", које имплементира "Ворлд вижн" у партнерству са Организацијом ампутираца УДАС, а финансира Европска унија. "ИДИ ТАМО КОД КОЈИХ СИ БИО ЗА ВРЕМЕ РАТА": Ово је прича инвалида кога су Бошњаци одбацили, а Србин му помогао | Република Српска | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину
  9. У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима. Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“ Извор: Радио Источник
  10. У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  11. „У време оно“ – музички албум са духовним песмама Након албума „Потрази за добрим одговором“ из 2003. године и „Хајде Јано кућу да не дамо“ из 2007. године музичар Асим Сарван приредио је новo издање у несвакидашњем дуету са Архимандритом Тимотејем манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Музички албум под називом „У време оно“ је плод дугогодишњег пријатељства и десетогодишњег рада. На овом албуму по четири песме су написали Архимандрит Тимотеј и Асим Сарван, док су још две дело песника Матије Бећковића („Лажне ми путеве“) и протођакона Владимира Јарамаза („Христос Воскресе“), које су се одлично уклопиле у целину. Албум је израз жеље да се приближи време Јеванђеља јер је заправо то време и ово садашње нису два различита времена. Како каже Архимандрит Тимотеј „кроз православно богослужење спаја се време ово и време оно у једно исто време и тако се врши освећење времена и простора.“ Цео албум је одсвиран махом акустичним инструментима и песме зраче тихом радошћу. Иако је Асим Сарван заслужан за музику и већину аранжмана на албуму, склад којим је одсвиран албум са другим музичарима и коначни облик песама одају утисак да је албум направљен у духу заједничарења. Од прве „Витезу светом - Владици Николају“, посвећене обновитељу манастира Вазнесење, до последње на албуму „Христос Воскресе“ песме обилују иконичним сликама и искрено изражавају духовност и велику веру у Љубав Божију. Насловна „У време оно“, чије стихове потписује Архимандрит Тимотеј, посвећена је историји оснивања манастира и описује путешествије синaтиских монаха пред прогониоцима са Синаја на Свету Гору а потом због нових невоља њихов долазак у средњовековну Србију. Стихови песме успешно оживљавају „слике“ средњовековних записа о прогону монаха. Песма „На Дрини ћуприја“ није повезана са делом Иве Андрића и заправо говори о отуђености међу људима и порушеним мостовима између њих, нарастању индивидуалности и губљењу човечности, што све обележава ово садашње време. У песми „Северни ветар“ Асим примећује да „Земља са небом не разговара“ и позив је, литургијским речима „горе имајмо срца“, да се окренемо вечности jeр „тело је ломљиво и брзо пуца“. Песма „Сило небеска“ је написана у молитвеном духу и песник се обраћа Богу за преображај и себе и других. Одликује је складан однос акустичне гитаре и кануна који свира Стефан Саблић. Песме су писане из срца и у духу народних црквених песама и врло лако могу да заживе међу вернима и да буду део црквених свечаности и прослава. Асим Сарван је полетан као да је на почетку каријере и на албуму су дошли до изражаја његово четрдесетпетогодишње искуство као текстописца и музичара али и дугогодишња посвећеност вери и трагању за духовношћу. Они љубитељи музике којима пак духовне вредности православља нису блиске треба да послушају ово издање јер Асим Сарван и после низа деценија бављења музиком и са музичке стране нуди једно свеже и окрепљујуће издање. На албуму су свирали и певали: група Таргум коју чине Предраг Манов (гитаре и бузуки), Горан Милошевић (удараљке), Бранко Исаковић (ел. бас гитара), Милица Петровић (виолина), Асим Сарван (вокал и акустична гитара) и Стефан Саблић (уд/ути и канун), као и Григорије Пећанац (гитаре) и Љубомир (Љуба) Нинковић (акустична гитара) и Мешовити хор при манастиру Вазнесење (Овчар Бања) и чланови хора при храму Св. Георгије (Бежанијска црква), док је албум продуцирао Жељко Вељковић. Албум је издао манастир Вазнесење, омот је осликао свештеник Зоран Ђуровић, док је за лого осмислила и насликала иконописац Светлана Седлан. Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1-15. август 2019.
  12. У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија. Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста. Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1] Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Катихета Бранислав Илић --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста, изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић. У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље. Извор: Епархија шумадијска
  14. „Људска ријеч само је слика једног вањског утиска. Слика је допутовала као дојам кроз наше око или кроз наше ухо или мозак и, претворивши се тамо у ријеч она је као пчела из кошнице излетјела по нове дојмове у природи, и тако се гомила у људском мозгу језично благо као хиљадугодишњи мед људског искуства. Низови ријечи излазе из нашег мозга као гости из расвијетљене куће, утисци утјечу у мождане станице као возови у колодвор, а над нашом можданом кором лете слике дојмова као метеори. Ријечи нису друго него одрази појединих дојмова у мозгу.“ „Многопоштованој господи мравима“ М. Крлежа Читајући критику коју је на рачун антинаучног друштва упутио амерички молекуларни биолог и члан организације American Council on Science Алекс Березов, подсетих се његових речи из чланка под називом „The New Dark Age“ у ком каже: „Европски политичари, новинари и грађани треба да се ангажују у јавној расправи. Треба да одлуче какву врсту друштва желе. Оно које ће се темељити на науци и доказима или оно које ће почивати на псеудонауци и празноверју? Иронично је да је континент који се бизарно хвали окретањем од религије, религију заменио свим могућим постмодернистичким глупостима и псеудонауком. Добродошли у „Ново Мрачно Доба“.[1] Да ли је ово друштво заиста Друштво Новог Мрачног Доба? Може ли друштво у ком је образовање маргинализовано, а јавни простор уступљен тренутним трендовима, идеологији баналности, полуинформацијама, површним ослањањем на традицију коју ретко преиспитујемо и коју подразумевамо као такву, умети да одговори на изазов постмодерне? Позивањем на традицију, повратком на „стара правила“, њеним изучавањем, постајемо анестезирани данашњим стањем ствари и у таквом контексту постајемо неспособни за разумевање времена у ком живимо. Тако се ослањањем на правила која не одговарају савременом добу, на мисао која не описује савременог човека, на архајске доживљаје због којих смо лишени сазнања и квалитетног садржаја, наш повратак традицији претвара у антиинтелектуализам. Прегршт неупотребљивих информација којима смо засути уместо најбољих садржаја којима ће човек коначно достићи меру властитих могућности и моћи да одигра улогу Deus ex machina. Да ли новонастала ситуација појмовног схватања стварности око нас утиче на наш језик, тачније немогућност да истим изразимо себе, проблеме које можда мисаоно препознајемо али због удаљености од језика не умемо да их прецизно изрекнемо? И да ли због ње губимо могућност да се тачно дијагностикујемо и одредимо? Можемо ли се извући из заглушености сазнавања? Човек промишља, учи, закључује, ствара и тако је мисао постала језик, а заједно их треба користити као средство разума и утицаја на потенцијално болна препознавања и не дозволити лично утапање у прописане норме и конвенције, губећи тако аутентичност и непоновљивост. Лудвиг Витгенштајн, један од утемељивача аналитичке филозофије, установио је и нову филозофску парадигму, односно обрт ка језику. Његова теза гласи да је „мој свет мој језик“ и да су „границе мог језика границе мог света“, те да је „мишљење нешто што претходи говору као његов нужни предуслов“. Како наглашава Витгенштајн, треба „да се истакне чињеница да је говорење језика део једне делатности или животне форме.“[2] Колико је језик значајан за наше мишљење, макар то била скромна помисао о физиолошким потребама, како мисао претварамо у језик и колико смо способни да овладамо употребом речи? Мисао урања у дубину, пење се у висину своје ширине и у свом пространству непостојаних граница формира реч. Тако на новонасталим нивоима усложњава језик и прецизно бираним речима даје одговоре на стварност. Мисао служи језику да јасно изрази наш идентитет, додуше флуидан и протејски, али који настаје кроз језик и у њему. Има једна занимљивост везана за лобању Ренеа Декарта. Наиме, научници су, проучавајући је, открили да она, иако наизглед једнака другим обичним лобањама, у подручју фронталног кортекса има истурен један део који је управо задужен за начин процесуирања значења речи.[3] На то колико је ово утицало на великог мислиоца наука ће дати коначан одговор, али је чињеница да бар делимично сазнајемо како је и зашто овај „отац“ модерног мишљења, припадник рационализма, који је сматрао да је разум, независно од спољашњег света и чулних утисака, главни критеријум знања, умео тако дубоко да промишља и пренесе језиком то искуство.[4] „У почетку беше Реч“. Реч нас је формирала и надаље формира нашу културу, мишљење и целокупан наш живот. Помоћу речи, кроз магију откривања себе, проширујемо свакодневни поглед на свет. Човек неусловљен социјалним, стекнутим и уписаним нормама у виђењу света и културе, човек изван просека масе, лепше ће креирати свој свет језика, па самим тим и свој идентитет. Потрага за одговорима на многа питања управо је условљена језиком. Да ли нас и та потрага, а не само одговори, доводи до преображаја, у животу који је заплет пун понављања, али са увек новим изазовима које треба изразити истим тим језиком на потпуно нов начин? И да ли је средство самоспознаје, та главна протеза која нам служи, управо Реч? Дугачак пут лутања и тражења себе изискује разговор са собом. Захтева директну суоченост са имагинарним, или пак истинским собом, трансформисаним собом, изискује суочење са стварношћу и својим деловањем у њој. Спознаја тако бива једино могућа ако буде препозната мишљу, односно речима. Модеран човек је дужан да буде залог свести свог доба, залог промене и искорака унапред. Усредсређивањем на духовност и изоштравањем сопственог знања постаје могуће достизање врховне спознаје која се у цркви остварује у Христу. Тако знање бива средство постизања смисла живота. Велики руски редитељ Андреј Тарковски поставља себи питање: „Шта треба да радим када сам прочитао Откровење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се променио, него зато што ми је било речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим.“ [5] Ако уронимо у сам појам еволуције, као прихваћене законитости развоја феномена које данас разматрамо, видећемо да су филолози углавном прихватили становиште да су језици настали кроз развој, а не да су се вештачки формирали. Постмодерни теоретичари су тврдили да је језик неухватљив и произвољан. Промишљање себе кроз процес промене језика, промишљање о сопственој природи, не затвара нас у границе наше форме. Напротив, преиспитивањем себе излазимо из оквира и оно надаље бива саморефлексија која имплицира модификовање наших емоција и доживљаја. Викторијанском снагом и ренесансним језиком речено: ми постајемо уметници и креатори себе самих. Саморефлексија, преиспитивање наших дела, одражава наш преображај. Свака теорија о стварању је теорија о променама. Материја и енергија у свом кретању мењају облик. Ако овоме додамо Дарвиново мишљење да се слобода мишљења најбоље унапређује постепеним просветљењем људских умова, а да то просветљење следи из напретка науке, нема нам куд него да поверујемо и њему и апостолу Павлу који нас учи: „ Зато вас, браћо, усрдно молим Божјом самилошћу да своја тела дате као жртву живу, свету, угодну Богу, да служите Богу користећи свој разум.“ (Римљанима 12:1) Кантовским језиком речено треба да испитамо субјективне моћи ума да бисмо смели тврдити да је наше сазнање истинито. Треба да „будемо храбри и користимо разум“. „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ Огледало је симбол саморефлексије, удвајања, али и другости. Саморефлексија је способност ума да на свесном нивоу промишља о себи. Једна Магритова слика, на којој он приказује британског песника Едварда Џејмса који стојећи испред огледала не види свој лик, већ своја леђа, често ме нагони на страх да је немогуће спознати свој лик до краја. Али која су то помагала која нам служе да у тој потрази напредујемо? Једно су сигурно језик и култура, а друго, што обухвата све, јесте наше образовање. Наш одраз, наша сенка, јесте суочавање, препознавање, прихватање и могућност поправљања деформисаног себе, оног што у одразу видимо. На другој слици, насловљеној Лажно огледало, исти уметник приказује велико око у чијем средишту су облаци. Наше око је наше чуло вида, али може ли се њим спознати свет, своје ја, и каква је разлика и однос између ума и наших чула при сазнајним процесима? Апостол Павле нам говори да сада видимо „као у огледалу“, замагљено, а да ћемо у Есхатону успети да спознамо као што смо спознати. Да ли нас онда то спречава да у овом предокушају ипак употребимо и очи, и срце и сва чула да бисмо коначну спознају учинили смисленом? Чувени књижевник Хорхе Луис Борхес у својим делима на фантастичан начин меша фикцију и реалност, користећи многе параболе као што су тигрови и лавиринт, али и параболу огледала. Као дете се плашио огледала, тачније страха да у њему неће видети свој лик, него туђи. И не само да се неће препознати, него да га неће видети, да ће му огледало показати туђе лице или неку безличну маску која скрива нешто страшно. А страх се показао као оправдан јер је касније од свог оца наследио прогресивно слепило. Но Борхеса губљење вида није одвојило од напредовања и даљег стварања. У том стању схвата да су његове очи заправо лажно огледало.[6] Тако урањањем у себе, у читање које је по сопственом сведочењу волео више од писања, страх ишчезава и остаје смисао који је за Борхеса знање по себи. Овоме можемо додати и Сартрово разумевање свести: „Ја не могу да будем предмет за себе сама, јер јесам оно што јесам, ослањајући се само на своја средства, рефлексиван напор према подвајању завршава у неуспеху, ја увек схватам сам себе.“[7] Још један пример параболе огледала налазимо у поеми „Црни човек“ Сергеја Јесењина у којој он својим песничким и човечијим „ја“ напада црног човека и с надљудском снагом се суочава са двојником. У драматичном тренутку пред огледалом, суочен са злом, песник у личној драми, у оваплоћењу личне борбе против себе као највећег непријатеља, разбија огледало. Сам црни човек на тај начин не бива убијен и борба и даље траје, јер остаје и даље пред огледалом, само разбијеним. Огромна је борба у спознаји себе и тешка су сазнања себе у безнадној души, а тек „када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“, учи нас преподобни Нил Синајски. Постоји сведочанство Максима Горког који каже да је једва суздржавао сузе када је слушао Јесењина док рецитује монолог Хлопуше, и да је дубоко потресен плакао када му је овај изрекао једну од првих верзија „Црног човека“. Борба и суочавање са самим собом је одувек присутна у човеку. Пушкин, Едгар Алан По, Чехов, Гогољ, Шекспир су само неки који нам у својим делима доносе ту личну човекову драму. И онда нам постаје јасно и Августиново чуђење над чињеницом да људи путују да би се дивили висини планина, великим морским таласима, широком пространству мора, кружењу звезда, а пролазе покрај себе и не зачудивши се. Парчад разбијеног огледала, када их саставимо и склопимо у једну слику, можемо да замислимо као детаље наших искустава у упознавању себе. Ту парчад успевамо да интегришемо помоћу свести и разума, јер “све оно што опажамо у било ком тренутку формира нашу свест, што свесно искуство чини истовремено најближим, најфамилијарнијим и најмистериознијим аспектом наших живота.”[8] Томе нас учи и свети Јован Златоусти када каже: „Како онај ко је познао себе познаје све, тако онај који не зна себе не може познати ни ништа друго.“ Естрагон у драми „Чекајући Годоа“ дели судбину са Владимиром који му каже: „Увек ми пронађемо нешто, зар не, Владимире, што нам створи утисак да смо живи?“ У тој драми апсурда, неверица писца да ипак постоји рационални и уређени универум се проширује и на могућност језика да изрази суштину ствари и буде средство сазнања? Чекајући извесног Годоа протагонисти, који су представници целог људског рода, убијају време у необавезном, усиљеном разговору. Када им се на сцени придружи други пар, схватамо да време у ком се налазе Владимир и Естрагон заправо стоји у својој пасивности чекања, док се другој двојици праволинијски креће. То време које тече јесте и време које се мења. Кроз њихове кратке реплике и бесмислено чекање схватамо „апсурдни положај човека у свету у коме не постоји трансценденција која га осмишљава.“ Али у том пасивном чекању време не доноси метаноју. Ако узмемо да је Бекетов Годо Бог, да је оно што јунаци чекају спасење, намеће се питање могу ли га задобити својим пасивним чекањем? Одговор је очигледан: чињеница да постоји само чекање без кретања већ је сама по себи апсурдна.[9] Да ли је могуће да човек промени себе и стварност властитом снагом и индивидуалношћу? Да ли је машта довољна? Да ли је довољно само поверовати да би се достигла коначна индивидуална промена? Или је у човековој властитој жељи да напредује одговор на његову вечност? Да ли је лична спознаја, речи које је описују, данас добила нову конотацију у којој не распознајемо њену изворну снагу и вредност? Из снаге ума и знања, из маште и људске имагинације је једино могуће истински стварати. „На тржишту реч креативност данас означава произвођење идеја које са могу применити у практичним стратегијама увећавања профита. Извитоперавање њеног значења траје тако дуго да та реч тешко може пасти на ниже гране. Више је не употребљавам; препуштам је капиталистима и професорима да је злоупотребљавају до миле воље. Али имагинацију не дам. Имагинација није средство за стицање новца. Нема је у речнику прављења профита. Она није оружје, мада су из ње потекла сва оружја и мада од ње зависи њихова употреба или неупотреба, што, уосталом, важи и за све други алатке и њихове употребе. Уобразиља је фундаментални начин мишљења, суштинско средство постајања и остајања људским бићем. Она је алат ума.“[10] Време игра значајну улогу и у Јовановом Откровењу. За Апокалипсу Тарковски каже да је она највеће поетско дело створено на земљи. „Ми живимо материјализовано, понављајући о постојању простора и времена. То јест, ми живимо захваљујући пристуству овог феномена, или двеју феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље и способност да ствара… У Откривењу Јовановом речено је: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. То јест, равнодушност, неучешће, изједначује се са грехом, са преступом пред Творцем.[11] Једанпут сам питала пријатеља: „Шта је то пакао?“ Одговорио је кратко: „Пакао је рутинизација живота.“ Пут до себе је често дуг. Живот је ткање себе, проналажење и прихватање новог себе, сигурно не потпуно новог, али оно бар једним делом, оним најлепшим, као палимпсест, ново писање на оструганом. Ми смо нестални, недовршени, несавршени, али спремни на прихватање и љубав према промени. У сталном смо кретању напред, у потрази за знањем, светлошћу, за истинским духовним бићем себе, у откривању непроцењивог себе, у тражењу истинске лепоте људског живота и постојања, људске креативности и стваралаштва, јер оно што „делимично знамо“ одређује наш трајни одјек у вечном и оном потпуно спознатом, савршеном. Знање нам пружа шансу да афирмишемо сопство. Кроз Реч, Речју кроз себе-себе остварујемо. Све оно лепо, истинито, добро и љубавно, Речју препознајемо у сваком тренутку. Можда не потпуно, овде и привремено, али оно у Нади да ћемо бити спознати. ------------------------------------------------------ [1] https://www.acsh.org/news/2017/06/21/new-dark-age-eu-court-issues-insane-ruling-vaccines-11468 [2] Л. Витгенштајн, Л, Филозофска истраживања, Нолит, Београд, 1980. [3] Journal of the Neurological Sciences, Volume 378, „The brain of René Descartes (1650): A neuro-anatomical analysis“ [4] Р. Декарт, „Реч о методи доброг вођења свог ума и истраживања истине у наукама“, у: Расправа о методи, Естетика, Ваљево-Београд 1990. [5] У Лондону 1984. године, у оквиру Сент Џејмског фестивала, била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу „Борис Годунов” Мусоргског, спремао за снимање „Жртвовања”. У неколико наврата је говорио на тему „Стварање филма и одговорност уметника” и одговарао на питања публике, а у једној од лондонских цркава одржао је „Слово о Апокалипси”. [6] Џ. Вудал, Човек у огледалу књиге (Живот Хорхеа Луиса Борхеса), Бранко Кукић и Уметничко друштво Градац, Чачак – Београд, 2004. [7] Ж. П. Сартр, Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, Београд, Нолит, 1984, стр. 280. [8] M. Velmans, S. Schneider, The Blackwell Companion to Consciousness, Published December 1st 2006 by John Wiley & Sons. [9] T. F. Driver Beckett by the Madeleine, From Columbia University Forum (Summer, 1961.) [10]U. K. Le Guin, Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016. [11] А. Тарковски, „Слово о Апокалипси”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу. Било је то време процвата поморства Боке. Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је српска држава била на врхунцу своје моћи. Бодинов велики жупан Вукан и његови наследници припремили су терен Стевану Немањи да створи српску државу, која је по њему и добила епитет "немањићка". Постоји сумња да је Немањин отац Завида из рода жупана Вукана.Немања је ширећи стално своју државу, 1185 године припојио Зету, укључујући и Боку. У почетку владавине Немањића овим просторима Немањим брат кнез Мирослав управљао је Захумљем које је у другој половини 12 века ушло у састав српске феудалне државе. До пропасти српског царства тежиште српске трговине било је углавном усмерено преко Јадрана, што се наставило и после освајања пространих области.Српски жупан Немања је, држећи у својој власти читав обални појас од Макарског приморја до Љеша, покушао да освоји и Дубровник, без византијске заштите. Немања није успео да га заузме због његове топографије и фортификације, као и због Немањине слабости на мору. Његов покушај је спречила дубровачка флота од 11 бродова, која је августа 1184 године победила флоту од 13 бродова Немањиног брата Мирослава крај села Пољица, код Колочепа. То је била прва поморска битка коју је Дубровник самостално водио.Немањићи су владали и Скадром, а с њим и Скадарским језером. Међу насељима око Скадарског језера постојао је у то време жив саобраћај с већим или мањим лађама. Од старих времена су се пловила на Скадарском језеру делила на "лађе"(на арбанашком "лундра"), "лађице"("фркет") и "чунове"("суља"). Лађе и лађице су обично имале четири или више весала и често су употребљавале једра и кормило. ДВА ВЕКА НЕМАЊИЋА Читава Бока је припадала Немањићима и под њиховом влашћу остала је све до 1371 године. Котор са непосредном околином остао је у византијској власти све до краја 12 века. Врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем веку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем веку био летовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се делом односе и на Пељешчане. Немањин брат, кнез Мирослав, је владао Захумљем. Прве вести о бродарству Пељешца донео је у 12 веку арапски географ Ел Идриси, у свом путопису, који каже да су становници Стона имали бројне бродове. И у корчуланском архиву има потврда о средњовековним пељешким бродовима, који су долазили на Корчулу, понекад и због пљачке. Осим Стоњана, превозима соли из Стона бавили су се и становници свих села на северној обали полуострва, према Неретви (Малом мору). КОТОР ГЛАВНА ЛУКА Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко - Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара)."Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек, Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису «Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у замену за декларацију о независности Србије. Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда Осорског.Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац. РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка Првог.У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија, али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице. СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ Да би се имала потпуна слика о изгледу Митрополији зетско-дукљанској и манастиру арханђела Михаила на Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје (1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова" подразумевало и снабдевање бродова посадом.Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351 године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира. По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима. У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом. Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , српски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име српског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког Сената. Которска галија БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе. Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица. Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.БУДВА И ПАШТРОВИЋИ На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна српска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице. Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева. Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору. Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу. После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.Извор: Восток.рс
  16. У оквиру духовних сабрања парохијске заједнице цркве св. Јована Владимира у насељу Медаковић у Београду, 13. јуна 2019. године беседио је протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу. Тема сабрања била је "Значај и улога храма у наше време". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  17. Снежана Маринковић, наутрициониста-дијететичар у Заводу за јавно здравље Ваљево, саветује како да се квалитетно и разноврсно хранимо у току поста. „Пост је опоровак душе и тела“, каже гошћа која напомиње да је улагање у здравље, улагање у будућност. „Без воде и понеке воћке, не крећите нигде“, каже Снежана која закључује да се извор енергије крије у бобичастом воћу, махунаркама, печуркама и риби. На звучном запису благодаримо радију Источник.
  18. Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење (Овчар Бања) и Асим Сарван ( група "С времена на време"), снимили су музички албум под називом У ВРЕМЕ ОНО ... На албуму се налази 10 композиција, различите, свака оставља другачији утисак. О. Тимотеј је написао 4 текста, по један потписују Матија Бећковић и протођакон Владо Јарамаз, преосталих 4 текста и све мелодије Асим Сарван. Албум је пријатан за слушање. У песмама је подсећање на оно што је од животне важности . Албумом доминира звук акустичне гитаре, али су ту и звуци инструмената са истока; канун, ути, деф, рик ... Песме су намењене онима који имају осетљив слух и воле да упосле своје мисли. Снимано у студијима Analog Mind и Студио Коларац током 2018 г. Музички продуцент: Жељко Вељковић Лого: Светлана Седлан Насловну страну насликао свештеник др Зоран Ђуровић Дизајн омота: Тригон Дизајн - Чачак Издавач: манастир Вазнесење (Овчар) Албум је одсвирала група ТАРГУМ, коју чине: +Пеђа Манов - гитара и бузуки + Григорије Пећанац - гитара +Горан Милошевић - удараљке +Стефан Саблић - канун и ути (уд) +Бранко Исаковић - бас гитара +Асим Сарван - вокал и гитара ЛИНК ЗА АЛБУМ U vreme ono by Asim H. Sarvan i arhimandrit Timotej View full Странице
  19. ИВАН KARINGTON

    Време без савести

    Време без савести Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана. Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо! % Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам. Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем. Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други. Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?! & Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!" Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости . % Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"! IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.
  20. Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  21. Логос

    Симон Вејл: Време

    Време је слика вечности, али оно је и надоместак вeчности. Тврдица којем су одузели његово благо. То су му одузели замрзнуту прошлост. Прошлост и будућност, једино човеково богатство. Будућност која испуњава празнину. Некада и прошлост испуњава ту улогу (био сам, учинио сам). У другим случајевима нeсрећа чини мисао о срeћи нeсносном. Тада несрећнога она лишава његове прошлости (nessum magior dolore…). Прошлост и будућност уништавају спасилачки учинак несреће, пружајући бескрајно поље за парадирање имагинационим узлетима. Баш зато одрицање од прошлости и будућности јесте прво од одрицања. Време и пећина. Изићи из пећине, бити одвојен, почива на томе да се више не усправљамо према будућности. Начин очишћења: молити Бога не само у тајности пред људима, него мислећи да Бог не постоји. Поштовање према смрти: чинити све за оно што не постоји. Трајање, што значи векови за цивилизацију, године и десетине година за индивидуални живот, имају дарвинистичку функцију искључивања неспособности. Оно што је способно за све – јесте вечно. Само на томе почива вредност онога што се зове искуство. Али лаж је оклоп помоћу кога човек често допушта неспособности у себи да преживи у случајевима који би је, без тога оклопа, убили (тако, на пример, охолост у њему преживљава и поред понижења), а тај оклоп на неки начин гради сама неспособност, ради одбране од опасности (охолост пониженога човека баца га још више у унутрашњу лаж). У души као да постоји фагоцитоза: све што угрожава време, излучује лаж да не би умрло, и то у сразмери с опасношћу да ће умрети. Зато нема љубави према истини без пуног пристанка на смрт. Христов крст представља једина врата за сазнање. Време, строго узев, не постоји (осим садашњости као границс), а ипак, њему смо подложни. Таква је наша судбина. Подложни смо ономе што не постоји. Или се ради о трајању које се осећа пасивно – физички бол, чекање, жаљење, грижа савести, страх – или о времену ухваћеном у шаке – ред, метод, нужиост – у оба случаја оно чему смо подложни – не постоји. Али наша потчињеност постоји. Одиста смо везани нестварним ланцима. Време, нестварно, све ствари и нас саме заклања нереалношћу. Како се разликује имагинарно од реалног у духовној области? Треба више ценити реални пакао него имагинарни рај. Ради се, увек, о односу према времену. Изгубити илузију да се поседује време. Отеловити се. Човек треба да обавља чин отеловљења, јер је њега раз-теловила машта. Оно што у нама потиче од Сатане јесте машта. Извор: Теологија.нет
  22. Снимано у студијима Analog Mind и Студио Коларац током 2018 г. Музички продуцент: Жељко Вељковић Лого: Светлана Седлан Насловну страну насликао свештеник др Зоран Ђуровић Дизајн омота: Тригон Дизајн - Чачак Издавач: манастир Вазнесење (Овчар) Албум је одсвирала група ТАРГУМ, коју чине: +Пеђа Манов - гитара и бузуки + Григорије Пећанац - гитара +Горан Милошевић - удараљке +Стефан Саблић - канун и ути (уд) +Бранко Исаковић - бас гитара +Асим Сарван - вокал и гитара ЛИНК ЗА АЛБУМ U vreme ono by Asim H. Sarvan i arhimandrit Timotej
  23. Књига „Цариградска и Руска Црква у време великих потреса (1910-1950)“ Михаила Шкаровског представљена је у Одељењу за спољне црквене везе Московске Патријаршије 27. фебруара 2019.годоне. Говорили су председник овог Одељења митрополит волоколамски Иларион, писац књиге М. Шкаровски, професор Петроградске Духовне Академије; протојереј Александар Мазурин; А. Кострјуков, познати научни сарадник Научноистраживачког одељења најновије историје Руске Цркве. Књига је посвећена историји Цариградске Патријаршије у 20. веку са нагласком на период од 1910. до 1950. године. Опширно је описан однос ове свете православне Цркве са Руском Православном Црквом. Извор: Српска Православна Црква
  24. ОТАЦ МИХАИЛО : Благослов за постдипломске студије добио сам од Патријарха Павла. Редовно се враћам Србији, јер сам ту провео најлепше дане живота. У посети Србији недавно је боравио протојереј Михаилo Чиквин, свештеник Пољске православне цркве, велики поштовалац блаженопочившег Патријарха Павла и српског народа, који је постдипломске студије завршио у Београду, и који се задивљен српским светињама и историјом, као и многовековном борбом за очување православља на Балканском простору, Србији увек враћа с љубављу. Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије. O томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом. Долазите често у Србију, где имате много пријатеља и посећујете наше светиње, али већина људи мало зна о вама и животу православне цркве у Пољској ? Одрастао сам и живим као свештеник у граду Бјалистоку на истоку Пољске, у породици која је одувек неговала православну традицију, и наравно васпитаван сам у духу православља. У Пољској има много измешаних бракова, јер већина становништва припада римолатоличкој цркви. Али постоји одлична сарадња са свима и људи се међусобно уважавају и поштују, тако је и моја мајка као млада прешла у паравославље. На истоку земље живи доста староседелаца и доста њих се воде као Белоруси, а близу је и граница са Белорусијом, тако да и са те стране имамо велики утицај православља. У Пољској има око петсто хиљада православаца, на челу Цркве је Митрополит варшавски и све Пољске Г. Сава. Црквени живот се одвија без проблема, јер је тамо традиција да народ долази у цркву. Определио сам се за свештеничку службу и после Гимназије сам студирао на Духовној Академији у Варшави. Био сам три и по године ипођакон нашем митрополиту Сави. Постдипломске студије сам завршио у Београду од 2001 – 2005 године. Зашто сте за студије изабрали Београд? Иако нисам знао ни реч српског језика, верујте дошао сам из неког личног ината. Слушао сам те 1999. године о бомбардовању Србије, и као млад човек осетио сам да то није баш права истина како медији преносе о српском народу. Учио сам на Академији историју помесних цркава и наравно историју Српске православне цркве, читао сам о светом Сави и бројним светитељима и манастирима, о српском народу који је толико дао православљу. Нисам могао да схватим да се један такав народ променио толико и да убија и уништава по Балкану. Тражио сам више информација, јер нисам хтео да прихватим црно – белу истину. Наш митрополит Сава, који је студије такође завршио у Београду, питао ме је где желим на постдипломске студије. Ни сам не знам зашто у том тренутку сам рекао да желим у Београд. Он се у почетку забринуо због ратних збивања, а затим је писао Патријарху Павлу, и ја сам тако добио благослов за студије у Београду. Да ли сте упознали Патријарха Павла ? Да. Када сам дошао у Београд Патријарх ме је примио и као сина посаветовао шта да радим и како да живим. Заволео сам Србију и драго ми је да увек изнова дођем. Ту сам, мислим, провео најлепше дане мога живота и редовно се враћам Србији. Склопили сте и бројна пријатељства? Имам доста пријатеља и долазим са великом радошћу када ме позову. Овде у Зајечару је мој пријатељ Зоран Јанићевић, који је осликавао нашу цркву у Бјалистоку. Први пут сам у овом крају и надам се да ћу га боље упознати. Чули смо да сте боравили на Косову и Метохији? Да. Често сам боравио тамо као студент обилазећи светиње, а и после. Дешавало се да дуже времена проводим у манастирима, на пример у Пећкој Патријаршији сам много пута спремао испите. Много тога сте сазнали и научили о нашој цркви и народу, шта је то што носите са собом из Србије? Искуство из Србије је велики допринос мојој служби. Највише знања сам стекао у Београду, и у српским манастирима од монаха и игумана. Они су мене овде прихватили и васпитавали када је вашем народу било најтеже. Они су ме чували и градили, такав сам свештеник добрим делом како сам научио у Србији. Има ли разлике у свештеничкој служби овде и у Пољској? Срби су добар и отворен народ. Код вас у цркви се у комуникацији са верницима јако брзо смањује дистанца између свештеника и верника и то постаје присан однос са поверењем. Постоји разлика у вашем и нашем менталитету. Код нас то баш није тако, бар не на први поглед, постоји више дистанце. Мени је дражи начин опхођења овде код вас, зато се трудим да будем ближи са мојим верницима, иако је тамо потпуно другачији однос између људи, што због утицаја римокатоличке цркве, што због близине Руске цркве, која има огроман број верника, тако да свештеници понекад не могу да пруже пажњу сваком појединцу. У Србији свако ко има потребу и жељу може да комуницира непосредно са свештеником, чак и са Епископом. Трудим се да као свештенослужитељ будем што више са народом, јер код нас много људи долази на богослужења. Много зависи од човека тј. од свештеника како ће служити Богу и верницима. Како је организован црквени живот у вашој парохијској цркви? Свештеник сам при храму светог Јована Богослова и ту сам од почетка градње храма (2008). Код нас свака парохија има своју цркву и у њој неколико свештеника који раде на тој парохији, служе у цркви и брину о њој. У нашој Епархији имамо више од 40 парохијских храмова, од чега је дванаест цркава у нашем граду Бјалистоку, који има 300 000 становника, а мање од половине су православци. Немамо плату од државе, једино имају они који као свештеници предају веронауку, раде у војсци или болницама. У парохијском дому имамо Параклис посвећен светом владики Николају српском. Мислим да је то јединствено ван Србије, и показује колико смо везани за Српску цркву. Постоје бројне активности при храмовима за наше парохијане, а свештеници сваке недеље одржавају предавања за народ. С обзиром на савремен начин живота, успевате ли да привучете младе људе у цркву? Имамо јако добро искуство у раду са младима, јер је црквена заједница добро организована, нарочито протеклих тридесетак година. Постоји „Братство православне омладине“ које ради на томе да се млади окупљају око цркве и да у православном духу проводе време на разне начине. Осим доласка у цркву на богослужења, организујемо састанке, предавања, кампове, забаве. Важно нам је да омладина одраста у здравој средини и да у будућности брине о својој цркви. Сасвим је природно да млади људи траже смисао свега и питају се како ће усмерити свој живот, зато им је потребна подршка. Многа питања и одговори су тешки за младе особе, неки од њих се изгубе у том трагању, али се врате хвала Богу својој цркви, где нађу помоћ и утеху. Да ли постоји веронаука у школама и да ли је обавезна? Када се дете уписује у школу онда се опредељује и за веронауку, која се подразумева, али родитељи не морају да упишу своје дете уколико не желе. Готово сва деца иду на веронауку, то је тамо сасвим нормално. На државном нивоу постоји римокатоличка и православна веронаука. У мојој парохији 99 % деце иде на веронауку. Има ли активности у оквиру цркве у које су укључена деца? У богослужбени део деца су укључена кроз појање у хоровима. Имамо три хора, одраслих, омладински и дечији. Недељом служимо две Литургије, у осам и десет часова. На првој Литургији пева хор најмлађих и то је јако лепо, највише волим да служим ту Литургију. Деца потом половину дана проводе у парохијском дому, јер се за њих спрема доручак, а онда имају пробу хора и међусобно се друже. Наравно слично је организовано и за одрасле, који после Литургије разговарају са свештеницима и слушају предавања. Колико држава и градске институције подржавају православну заједницу? Имамо добру сарадњу са свима. Град подржава многе програме са којима конкуришемо за помоћ. Већ десет година постоји и ради приватна православна школа „Свети Ћирило и Методије“, за коју смо се заиста доста борили да се отвори. Школа има преко 180 ученика и ја сам тамо духовник. Почињемо наставу са јутарњом молитвом. Поред обавезних предмета као и у свакој другој школи, у настави имамо и црквенословенски језик. Професори нису бирани на основу вероисповести, већ по професионалности, да буду најбољи у граду. Тако постижемо висок ниво образовања. Последњих година смо најбоља школа по резултатима наставе у источној Пољској. Имамо највише државних и међународних лауреата из разних предмета, што нас сврстава у првих десет школа у Пољској. У школи ради кухиња, где се спрема храна поштујући празнике и дане поста. То је квалитетна школа замишљена да што боље образује нашу децу и да они сутра буду на корист целом друштву, а првенствено својој Цркви. Држава помаже као и сваку другу школу, онолико колико је обавезна, одређеним износом новца за сваког ђака. У граду постоје и два православна вртића, као и старачки дом на периферији града. Активне су и наше хуманитарне организације, где кроз црквене кухиње помажу сиромашне и бескућнике. Средства се прикушљају од разних приложника, а понекад конкуришемо и за одређена средства на нивоу града. Они нас уважавају јер мисле да квалитетно радимо. Имате пуно активности, постоји ли нека сарадња са српском црквом? Већ осам година организујемо један изузетан фестивал српске културе „Видовдан“, чији сам директор, у оквиру кога представљамо српску културу и традицију. Намера нам је да наш народ што више упознамо и приближимо српском народу и Српској цркви. Сваке године имамо различите теме по којима спремамо програме. Прошле године бавили смо се музиком Србије. Долазили су многи хорови, диригенти и појци из Србије, који су сарађивали са нашим хоровима. Тада отварамо и српски биоскоп, где приказујемо српске филмове које преводимо на пољски језик. Заједно одржавамо концерте, изложбе, предавања, и као резултат свега имамо заједничку литургију на Видовдан. Увек дођу и српски Епископи и свештеници које позовемо. У цркви имамо честицу светих моштију светог кнеза Лазара, што нам је посебна радост. Фестивал је одлично посећен и траје седам дана. Интересантно је да у нашем граду нема српских становника тако да нас често зову „Амбасадом Србије у Пољској“. У организовању овог фествала помаже нам град и Министарсво културе. Не можемо а да не останемо задивљени великим трудом и енергијом коју улажете у све ове активности? Знате, ситуација у нашој цркви је другачија него код вас, ми смо у мањини као православци и много се трудимо да сачувамо нашу Цркву. Сами бринемо о себи, чувамо веру и традицију. Пољаци су верујући народ и редовно иду у цркву, то је традиционално код нас, све је ораганизовано и народ је побожан, зато редовно посећује богослужења. Ако хоћете нешто добро да урадите и постигнете, потребни су за све добри и верујући људи који ће са љубављу да живе и раде у Цркви Божијој. Ви у Србији имате много више могућности, јер сте већински православна земља, зато то треба искористити, јер не можемо вратити живот уназад, време пролази па да се не деси да преспавамо спасење, једноставно не треба правити пропусте. Све што је јеванђелско и у име Божије донеће свој плод. Зато се и ми трудимо да урадимо што више. Посећују ли ваши верници Србију? Сваке године организујемо екскурзије. Почетком године у фебруару путујемо у Свету земљу и Јерусалим, а после Васкрса долазимо у Србију, где са нашим верницима посећујемо различита места, прошли пут смо били на Косову и Метохији. Често обилазимо цркве у Белорусији јер нам је близу. Позивамо вернике из Србије да нам дођу и посете нас, а ми ћемо организовати братски дочек. Извор: Епархија тимочка
  25. У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве". Извор: Радио Беседа
×
×
  • Креирај ново...