Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'време'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење (Овчар Бања) и Асим Сарван ( група "С времена на време"), снимили су музички албум под називом У ВРЕМЕ ОНО ... На албуму се налази 10 композиција, различите, свака оставља другачији утисак. О. Тимотеј је написао 4 текста, по један потписују Матија Бећковић и протођакон Владо Јарамаз, преосталих 4 текста и све мелодије Асим Сарван. Албум је пријатан за слушање. У песмама је подсећање на оно што је од животне важности . Албумом доминира звук акустичне гитаре, али су ту и звуци инструмената са истока; канун, ути, деф, рик ... Песме су намењене онима који имају осетљив слух и воле да упосле своје мисли. Снимано у студијима Analog Mind и Студио Коларац током 2018 г. Музички продуцент: Жељко Вељковић Лого: Светлана Седлан Насловну страну насликао свештеник др Зоран Ђуровић Дизајн омота: Тригон Дизајн - Чачак Издавач: манастир Вазнесење (Овчар) Албум је одсвирала група ТАРГУМ, коју чине: +Пеђа Манов - гитара и бузуки + Григорије Пећанац - гитара +Горан Милошевић - удараљке +Стефан Саблић - канун и ути (уд) +Бранко Исаковић - бас гитара +Асим Сарван - вокал и гитара ЛИНК ЗА АЛБУМ U vreme ono by Asim H. Sarvan i arhimandrit Timotej View full Странице
  2. ИВАН KARINGTON

    Време без савести

    Време без савести Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана. Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо! % Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам. Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем. Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други. Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?! & Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!" Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости . % Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"! IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.
  3. Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  4. Логос

    Симон Вејл: Време

    Време је слика вечности, али оно је и надоместак вeчности. Тврдица којем су одузели његово благо. То су му одузели замрзнуту прошлост. Прошлост и будућност, једино човеково богатство. Будућност која испуњава празнину. Некада и прошлост испуњава ту улогу (био сам, учинио сам). У другим случајевима нeсрећа чини мисао о срeћи нeсносном. Тада несрећнога она лишава његове прошлости (nessum magior dolore…). Прошлост и будућност уништавају спасилачки учинак несреће, пружајући бескрајно поље за парадирање имагинационим узлетима. Баш зато одрицање од прошлости и будућности јесте прво од одрицања. Време и пећина. Изићи из пећине, бити одвојен, почива на томе да се више не усправљамо према будућности. Начин очишћења: молити Бога не само у тајности пред људима, него мислећи да Бог не постоји. Поштовање према смрти: чинити све за оно што не постоји. Трајање, што значи векови за цивилизацију, године и десетине година за индивидуални живот, имају дарвинистичку функцију искључивања неспособности. Оно што је способно за све – јесте вечно. Само на томе почива вредност онога што се зове искуство. Али лаж је оклоп помоћу кога човек често допушта неспособности у себи да преживи у случајевима који би је, без тога оклопа, убили (тако, на пример, охолост у њему преживљава и поред понижења), а тај оклоп на неки начин гради сама неспособност, ради одбране од опасности (охолост пониженога човека баца га још више у унутрашњу лаж). У души као да постоји фагоцитоза: све што угрожава време, излучује лаж да не би умрло, и то у сразмери с опасношћу да ће умрети. Зато нема љубави према истини без пуног пристанка на смрт. Христов крст представља једина врата за сазнање. Време, строго узев, не постоји (осим садашњости као границс), а ипак, њему смо подложни. Таква је наша судбина. Подложни смо ономе што не постоји. Или се ради о трајању које се осећа пасивно – физички бол, чекање, жаљење, грижа савести, страх – или о времену ухваћеном у шаке – ред, метод, нужиост – у оба случаја оно чему смо подложни – не постоји. Али наша потчињеност постоји. Одиста смо везани нестварним ланцима. Време, нестварно, све ствари и нас саме заклања нереалношћу. Како се разликује имагинарно од реалног у духовној области? Треба више ценити реални пакао него имагинарни рај. Ради се, увек, о односу према времену. Изгубити илузију да се поседује време. Отеловити се. Човек треба да обавља чин отеловљења, јер је њега раз-теловила машта. Оно што у нама потиче од Сатане јесте машта. Извор: Теологија.нет
  5. Снимано у студијима Analog Mind и Студио Коларац током 2018 г. Музички продуцент: Жељко Вељковић Лого: Светлана Седлан Насловну страну насликао свештеник др Зоран Ђуровић Дизајн омота: Тригон Дизајн - Чачак Издавач: манастир Вазнесење (Овчар) Албум је одсвирала група ТАРГУМ, коју чине: +Пеђа Манов - гитара и бузуки + Григорије Пећанац - гитара +Горан Милошевић - удараљке +Стефан Саблић - канун и ути (уд) +Бранко Исаковић - бас гитара +Асим Сарван - вокал и гитара ЛИНК ЗА АЛБУМ U vreme ono by Asim H. Sarvan i arhimandrit Timotej
  6. Књига „Цариградска и Руска Црква у време великих потреса (1910-1950)“ Михаила Шкаровског представљена је у Одељењу за спољне црквене везе Московске Патријаршије 27. фебруара 2019.годоне. Говорили су председник овог Одељења митрополит волоколамски Иларион, писац књиге М. Шкаровски, професор Петроградске Духовне Академије; протојереј Александар Мазурин; А. Кострјуков, познати научни сарадник Научноистраживачког одељења најновије историје Руске Цркве. Књига је посвећена историји Цариградске Патријаршије у 20. веку са нагласком на период од 1910. до 1950. године. Опширно је описан однос ове свете православне Цркве са Руском Православном Црквом. Извор: Српска Православна Црква
  7. ОТАЦ МИХАИЛО : Благослов за постдипломске студије добио сам од Патријарха Павла. Редовно се враћам Србији, јер сам ту провео најлепше дане живота. У посети Србији недавно је боравио протојереј Михаилo Чиквин, свештеник Пољске православне цркве, велики поштовалац блаженопочившег Патријарха Павла и српског народа, који је постдипломске студије завршио у Београду, и који се задивљен српским светињама и историјом, као и многовековном борбом за очување православља на Балканском простору, Србији увек враћа с љубављу. Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије. O томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом. Долазите често у Србију, где имате много пријатеља и посећујете наше светиње, али већина људи мало зна о вама и животу православне цркве у Пољској ? Одрастао сам и живим као свештеник у граду Бјалистоку на истоку Пољске, у породици која је одувек неговала православну традицију, и наравно васпитаван сам у духу православља. У Пољској има много измешаних бракова, јер већина становништва припада римолатоличкој цркви. Али постоји одлична сарадња са свима и људи се међусобно уважавају и поштују, тако је и моја мајка као млада прешла у паравославље. На истоку земље живи доста староседелаца и доста њих се воде као Белоруси, а близу је и граница са Белорусијом, тако да и са те стране имамо велики утицај православља. У Пољској има око петсто хиљада православаца, на челу Цркве је Митрополит варшавски и све Пољске Г. Сава. Црквени живот се одвија без проблема, јер је тамо традиција да народ долази у цркву. Определио сам се за свештеничку службу и после Гимназије сам студирао на Духовној Академији у Варшави. Био сам три и по године ипођакон нашем митрополиту Сави. Постдипломске студије сам завршио у Београду од 2001 – 2005 године. Зашто сте за студије изабрали Београд? Иако нисам знао ни реч српског језика, верујте дошао сам из неког личног ината. Слушао сам те 1999. године о бомбардовању Србије, и као млад човек осетио сам да то није баш права истина како медији преносе о српском народу. Учио сам на Академији историју помесних цркава и наравно историју Српске православне цркве, читао сам о светом Сави и бројним светитељима и манастирима, о српском народу који је толико дао православљу. Нисам могао да схватим да се један такав народ променио толико и да убија и уништава по Балкану. Тражио сам више информација, јер нисам хтео да прихватим црно – белу истину. Наш митрополит Сава, који је студије такође завршио у Београду, питао ме је где желим на постдипломске студије. Ни сам не знам зашто у том тренутку сам рекао да желим у Београд. Он се у почетку забринуо због ратних збивања, а затим је писао Патријарху Павлу, и ја сам тако добио благослов за студије у Београду. Да ли сте упознали Патријарха Павла ? Да. Када сам дошао у Београд Патријарх ме је примио и као сина посаветовао шта да радим и како да живим. Заволео сам Србију и драго ми је да увек изнова дођем. Ту сам, мислим, провео најлепше дане мога живота и редовно се враћам Србији. Склопили сте и бројна пријатељства? Имам доста пријатеља и долазим са великом радошћу када ме позову. Овде у Зајечару је мој пријатељ Зоран Јанићевић, који је осликавао нашу цркву у Бјалистоку. Први пут сам у овом крају и надам се да ћу га боље упознати. Чули смо да сте боравили на Косову и Метохији? Да. Често сам боравио тамо као студент обилазећи светиње, а и после. Дешавало се да дуже времена проводим у манастирима, на пример у Пећкој Патријаршији сам много пута спремао испите. Много тога сте сазнали и научили о нашој цркви и народу, шта је то што носите са собом из Србије? Искуство из Србије је велики допринос мојој служби. Највише знања сам стекао у Београду, и у српским манастирима од монаха и игумана. Они су мене овде прихватили и васпитавали када је вашем народу било најтеже. Они су ме чували и градили, такав сам свештеник добрим делом како сам научио у Србији. Има ли разлике у свештеничкој служби овде и у Пољској? Срби су добар и отворен народ. Код вас у цркви се у комуникацији са верницима јако брзо смањује дистанца између свештеника и верника и то постаје присан однос са поверењем. Постоји разлика у вашем и нашем менталитету. Код нас то баш није тако, бар не на први поглед, постоји више дистанце. Мени је дражи начин опхођења овде код вас, зато се трудим да будем ближи са мојим верницима, иако је тамо потпуно другачији однос између људи, што због утицаја римокатоличке цркве, што због близине Руске цркве, која има огроман број верника, тако да свештеници понекад не могу да пруже пажњу сваком појединцу. У Србији свако ко има потребу и жељу може да комуницира непосредно са свештеником, чак и са Епископом. Трудим се да као свештенослужитељ будем што више са народом, јер код нас много људи долази на богослужења. Много зависи од човека тј. од свештеника како ће служити Богу и верницима. Како је организован црквени живот у вашој парохијској цркви? Свештеник сам при храму светог Јована Богослова и ту сам од почетка градње храма (2008). Код нас свака парохија има своју цркву и у њој неколико свештеника који раде на тој парохији, служе у цркви и брину о њој. У нашој Епархији имамо више од 40 парохијских храмова, од чега је дванаест цркава у нашем граду Бјалистоку, који има 300 000 становника, а мање од половине су православци. Немамо плату од државе, једино имају они који као свештеници предају веронауку, раде у војсци или болницама. У парохијском дому имамо Параклис посвећен светом владики Николају српском. Мислим да је то јединствено ван Србије, и показује колико смо везани за Српску цркву. Постоје бројне активности при храмовима за наше парохијане, а свештеници сваке недеље одржавају предавања за народ. С обзиром на савремен начин живота, успевате ли да привучете младе људе у цркву? Имамо јако добро искуство у раду са младима, јер је црквена заједница добро организована, нарочито протеклих тридесетак година. Постоји „Братство православне омладине“ које ради на томе да се млади окупљају око цркве и да у православном духу проводе време на разне начине. Осим доласка у цркву на богослужења, организујемо састанке, предавања, кампове, забаве. Важно нам је да омладина одраста у здравој средини и да у будућности брине о својој цркви. Сасвим је природно да млади људи траже смисао свега и питају се како ће усмерити свој живот, зато им је потребна подршка. Многа питања и одговори су тешки за младе особе, неки од њих се изгубе у том трагању, али се врате хвала Богу својој цркви, где нађу помоћ и утеху. Да ли постоји веронаука у школама и да ли је обавезна? Када се дете уписује у школу онда се опредељује и за веронауку, која се подразумева, али родитељи не морају да упишу своје дете уколико не желе. Готово сва деца иду на веронауку, то је тамо сасвим нормално. На државном нивоу постоји римокатоличка и православна веронаука. У мојој парохији 99 % деце иде на веронауку. Има ли активности у оквиру цркве у које су укључена деца? У богослужбени део деца су укључена кроз појање у хоровима. Имамо три хора, одраслих, омладински и дечији. Недељом служимо две Литургије, у осам и десет часова. На првој Литургији пева хор најмлађих и то је јако лепо, највише волим да служим ту Литургију. Деца потом половину дана проводе у парохијском дому, јер се за њих спрема доручак, а онда имају пробу хора и међусобно се друже. Наравно слично је организовано и за одрасле, који после Литургије разговарају са свештеницима и слушају предавања. Колико држава и градске институције подржавају православну заједницу? Имамо добру сарадњу са свима. Град подржава многе програме са којима конкуришемо за помоћ. Већ десет година постоји и ради приватна православна школа „Свети Ћирило и Методије“, за коју смо се заиста доста борили да се отвори. Школа има преко 180 ученика и ја сам тамо духовник. Почињемо наставу са јутарњом молитвом. Поред обавезних предмета као и у свакој другој школи, у настави имамо и црквенословенски језик. Професори нису бирани на основу вероисповести, већ по професионалности, да буду најбољи у граду. Тако постижемо висок ниво образовања. Последњих година смо најбоља школа по резултатима наставе у источној Пољској. Имамо највише државних и међународних лауреата из разних предмета, што нас сврстава у првих десет школа у Пољској. У школи ради кухиња, где се спрема храна поштујући празнике и дане поста. То је квалитетна школа замишљена да што боље образује нашу децу и да они сутра буду на корист целом друштву, а првенствено својој Цркви. Држава помаже као и сваку другу школу, онолико колико је обавезна, одређеним износом новца за сваког ђака. У граду постоје и два православна вртића, као и старачки дом на периферији града. Активне су и наше хуманитарне организације, где кроз црквене кухиње помажу сиромашне и бескућнике. Средства се прикушљају од разних приложника, а понекад конкуришемо и за одређена средства на нивоу града. Они нас уважавају јер мисле да квалитетно радимо. Имате пуно активности, постоји ли нека сарадња са српском црквом? Већ осам година организујемо један изузетан фестивал српске културе „Видовдан“, чији сам директор, у оквиру кога представљамо српску културу и традицију. Намера нам је да наш народ што више упознамо и приближимо српском народу и Српској цркви. Сваке године имамо различите теме по којима спремамо програме. Прошле године бавили смо се музиком Србије. Долазили су многи хорови, диригенти и појци из Србије, који су сарађивали са нашим хоровима. Тада отварамо и српски биоскоп, где приказујемо српске филмове које преводимо на пољски језик. Заједно одржавамо концерте, изложбе, предавања, и као резултат свега имамо заједничку литургију на Видовдан. Увек дођу и српски Епископи и свештеници које позовемо. У цркви имамо честицу светих моштију светог кнеза Лазара, што нам је посебна радост. Фестивал је одлично посећен и траје седам дана. Интересантно је да у нашем граду нема српских становника тако да нас често зову „Амбасадом Србије у Пољској“. У организовању овог фествала помаже нам град и Министарсво културе. Не можемо а да не останемо задивљени великим трудом и енергијом коју улажете у све ове активности? Знате, ситуација у нашој цркви је другачија него код вас, ми смо у мањини као православци и много се трудимо да сачувамо нашу Цркву. Сами бринемо о себи, чувамо веру и традицију. Пољаци су верујући народ и редовно иду у цркву, то је традиционално код нас, све је ораганизовано и народ је побожан, зато редовно посећује богослужења. Ако хоћете нешто добро да урадите и постигнете, потребни су за све добри и верујући људи који ће са љубављу да живе и раде у Цркви Божијој. Ви у Србији имате много више могућности, јер сте већински православна земља, зато то треба искористити, јер не можемо вратити живот уназад, време пролази па да се не деси да преспавамо спасење, једноставно не треба правити пропусте. Све што је јеванђелско и у име Божије донеће свој плод. Зато се и ми трудимо да урадимо што више. Посећују ли ваши верници Србију? Сваке године организујемо екскурзије. Почетком године у фебруару путујемо у Свету земљу и Јерусалим, а после Васкрса долазимо у Србију, где са нашим верницима посећујемо различита места, прошли пут смо били на Косову и Метохији. Често обилазимо цркве у Белорусији јер нам је близу. Позивамо вернике из Србије да нам дођу и посете нас, а ми ћемо организовати братски дочек. Извор: Епархија тимочка
  8. У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве". Извор: Радио Беседа
  9. Жељко Ђурић ни своју пету књигу – како је он назива – фотопоезије „Сенке кад им време није“ (2018) не потписује као свештеник и теолог, нити у биографији наводи своју професију и објављена теолошка дела – једино што донекле отрива ту страну његовог идентитета је издавач: Црква Успења у Смедереву. Ђурић у овим поетским књигама жели да га прихватимо без мантије, одоре, униформе, што наглашава и сликар Милан Туцовић у свом кратком поговору. Он се одриче моћи и ауторитета, али и реторике коју би могло да подразумева његово свештеничко и теолошко звање, као што се уосталом и у својој поезији клони сваке устаљене, уврежене или прописане форме. Укратко, он као да не жели да буде обавезан било чему светском и „културном“, па и себи самом, односно оним „светским“ и „културним“ наслагама – или можда опнама-оклопима? – његове личности. Толико не жели да трагови његовог „другог“ живота, па и његове реторике, слободно продиру у ову поезију, без срачунате и тиме нужно артифицијелне стратегије поигравања идентитетима. Већ и сама форма ове поезије и њеног књишког уобличења се не своди само на вербални, него и – са речима овде сасвим равноправни – визуелни и то још фотографски исказ. Ауторске фотографије Жељка Ђурића нису илустрације песама него равноправан чинилац поетске целине и њеног естетског јединства. И „формално“ и „садржински“ Ђурић не протерује пролазност и смрт из своје поезије, нити у маниру псеудо-религијског тријумфализма сматра да их је заувек победио, или да их је – у овом животу – уопште могуће победити. А овде живимо – што сведоче и фотографије, не само у овој књизи него и фотографски медиј као такав, који не може да сакрије пролазност и смрт. Песнички глас у овој књизи је стога уздрхтао пред смрћу и пролазношћу, али отворен бљесковима и путевима на које се наилази у том и таквом, смртном и пролазном животу и свету, који нас обасјавају и усмеравају – како би некако преживели, ако је још могуће без насиља и лагања. Залазимо свакако, и то не можемо сакрити, не можемо заборавити. Залази све око нас, и свако и све кога смо волели. А ново свитање – то је ствар вере и искуства, које једино осећамо као истините онда када долазе из нас самих, кроз нас саме, и тако сијају, а не кроз било шта спољашње чему приписујемо силу и моћ. Плачите, плачите над собом и другима и овим лепим светом, али ту су негде и они други станови, свети и горњи – ту су, и само што нису. Треба имати око за те бљескове, њух за мирис… Сенкама су само ту док је ту и време, а после их више неће бити. А сада, у времену, оне нам понекад служе као хлад и као одмор, као благословена тишина пред буком света. Која нас подсећа на то где смо и ко смо, а можда на неку нашу дубоку слутњу, дубоко сећање да то сунце није једино од свих сунаца које нас још чекају у животу, у свему оном што нас још чека, а што и не слутимо. Чекајући ту светлост, без сенки, будимо захвални и нежни пред онима које нас сада окружују. Људска је ово поезија, тако људска. А има ли нешто лепше од тога? Извор: Теологија.нет
  10. Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  11. Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић беседио је 18. новембра 2018. године, после свете Литургије, у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланцима. Пастирску поуку на тему „О посветовњачењу цркве и верника у наше време“. Звучни запис предавања
  12. У оквиру радијског специјала поводом 100 година од Дана примирја у Првом светског рату госта Радија Глас Православне Епархије нишке био је ђакон Далибор Мидић. Теме разговора биле су Великом рат, живот Епархије нишке након његовог завршетка, Гвоздени пук и Грчко војничко гробље у Пироту. Звучни запис емисије
  13. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве
  14. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчанико-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу, у емисији посвећеној почившем академику Владети Јеротићу, осветљава духовни лик овог великог човека. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  15. „Будимо трезвени навијачи који ћемо са својим породицама возити бицикл или ујутру бавити се спортом,“ рекао је овај свештеник у интервјуу за Интерфакс-религија“. Лебедев је нагласио да бити „пијан као даска значи упропастити светковину“. У овом смислу се труди и Руска православна добротворна агенција „Милосердије“, која ће крајем ове недеље организовати фудбалски турнир бескућника у једном спортском центру у Москви, а који ће се завршити безалкохолним пикником. „Фудбалско такмичење међу бескућницима представља корак ка солидарности са онима који су изгубили свој стан или кућу“, рекли су организатори такмичења. Извор: Српска Православна Црква
  16. Руска Православна Црква се залаже за опуштену, позитивну и веселу атмосферу за време одржавања светског такмичења у фудбалу. Из тог разлога позива да се за све време такмичења не узима алкохол. Заменик председника Пастирског савета Епархије Вјатке Андреј Лебедев апелује на навијаче да за време одржавања Светског првенства у фудбалу не узимају алкохол и да дају предност спорту. „Будимо трезвени навијачи који ћемо са својим породицама возити бицикл или ујутру бавити се спортом,“ рекао је овај свештеник у интервјуу за Интерфакс-религија“. Лебедев је нагласио да бити „пијан као даска значи упропастити светковину“. У овом смислу се труди и Руска православна добротворна агенција „Милосердије“, која ће крајем ове недеље организовати фудбалски турнир бескућника у једном спортском центру у Москви, а који ће се завршити безалкохолним пикником. „Фудбалско такмичење међу бескућницима представља корак ка солидарности са онима који су изгубили свој стан или кућу“, рекли су организатори такмичења. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Како је Црква одредила дане у које треба да се пости, тако је исто одредила дане када је пост разрешен. То су у народу познати дани као трапаве седмице. У јутарњем програму радија Беседе говорили смо о томе да ли се може причешћивати у време трапавих седмица и који је разлог њиховог постојања. Гост радија био је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Кирила и Методија на Телепу. НА ЗВУЧНОМ ЗАПИСУ БЛАГОДАРИМО РАДИЈУ БЕСЕДА! View full Странице
  18. Једном, ја сам седео и нетремице гледао у врт. Изненада, спала је завеса са очију моје душе: пред њима се отворила књига природе. Та књига, која је дата на читање првоствореном Адаму, књига која је садржала у себи речи Духа, попут божанског Писма. А какву сам то науку прочитао у врту? – Учење о васкрсењу мртвих, силно учење, учење откривањем стварности сличне васкрсењу. Да ми нисмо навикли на оживљавање природе у пролеће, оно би нам се учинило потпуно чудесно, невероватно. Не задивљујемо се због навике, гледајући чудо, више као да га не видимо! Гледам огољене гране дрвећа и оне као да ми са уверљивошћу говоре својим тајанственим језиком: „Ми ћемо оживети, покрићемо се лишћем, замирисаћемо, украсићемо се цвећем и плодовима: зар неће оживети суве кости људске у време свог пролећа?“ Оне ће оживети, обући ће се у тело, у новом облику ступиће у нови живот и у нови свет. Као што дрвеће које није издржало љути мраз, изгубивши животни сок, при доласку пролећа бива посечено и износи се из врта ради огрева; тако ће и грешници, који су протраћили свој живот – Бога, бити сабрани у последњи дан тог века, у почетку будућег вечног дана, и бачени у неугасиви огањ. Ако би било могуће наћи човека који не би знао за преокрете који се догађају са променом годишњих доба, и ако би довели тог незнанца у врт који у време зиме величанствено почива смртним сном, и показали му огољено дрвеће и говорили му о тој раскоши у коју ће се она обући у пролеће: он би, уместо одговора, погледао на вас и осмехнуо се – ваше речи би му се чиниле као неостварива измишљотина! Тако и васкрсење мртвих делује невероватно за мудраце који лутају у мраку земаљске мудрости, и нису сазнали да је Бог свемогућ, и да Његова разнолика премудрост може бити созерцавана, али не може се постићи умом створења. Богу је све могуће: за Њега нема чуда. Лоша претпоставка човека: оно што ми нисмо навикли да видимо, то нам делује као неизводљива ствар, невероватно чудо. Дела Божија, на која непрекидно и већ равнодушно гледамо – јесу дивна дела, велика чуда, недостижна. И сваке године, природа пред очима читавог човечанства понавља учење о васкрсењу, осликавајући га преображавајућим, тајним делом! Извор: Православие.ру
  19. Године 1829. ја сам провео зиму у Плошћанској пустињи. И сада тамо, у врту, усамљена стоји дрвена келија у којој сам живео са мојим другом. Када је мирно време, у јасне сунчане дане, ја сам излазио на трем, седао сам на клупу и гледао сам пространи врт. Његова нагост била је покривена снежним покривачем, унаоколо све тихо, некакав мртви и величанствени мир. Тај видик је почео да ми се допада: замишљени поглед нехотице се усмеравао ка њему, прикивао се за њега, као да у њему проналази тајну. Једном, ја сам седео и нетремице гледао у врт. Изненада, спала је завеса са очију моје душе: пред њима се отворила књига природе. Та књига, која је дата на читање првоствореном Адаму, књига која је садржала у себи речи Духа, попут божанског Писма. А какву сам то науку прочитао у врту? – Учење о васкрсењу мртвих, силно учење, учење откривањем стварности сличне васкрсењу. Да ми нисмо навикли на оживљавање природе у пролеће, оно би нам се учинило потпуно чудесно, невероватно. Не задивљујемо се због навике, гледајући чудо, више као да га не видимо! Гледам огољене гране дрвећа и оне као да ми са уверљивошћу говоре својим тајанственим језиком: „Ми ћемо оживети, покрићемо се лишћем, замирисаћемо, украсићемо се цвећем и плодовима: зар неће оживети суве кости људске у време свог пролећа?“ Оне ће оживети, обући ће се у тело, у новом облику ступиће у нови живот и у нови свет. Као што дрвеће које није издржало љути мраз, изгубивши животни сок, при доласку пролећа бива посечено и износи се из врта ради огрева; тако ће и грешници, који су протраћили свој живот – Бога, бити сабрани у последњи дан тог века, у почетку будућег вечног дана, и бачени у неугасиви огањ. Ако би било могуће наћи човека који не би знао за преокрете који се догађају са променом годишњих доба, и ако би довели тог незнанца у врт који у време зиме величанствено почива смртним сном, и показали му огољено дрвеће и говорили му о тој раскоши у коју ће се она обући у пролеће: он би, уместо одговора, погледао на вас и осмехнуо се – ваше речи би му се чиниле као неостварива измишљотина! Тако и васкрсење мртвих делује невероватно за мудраце који лутају у мраку земаљске мудрости, и нису сазнали да је Бог свемогућ, и да Његова разнолика премудрост може бити созерцавана, али не може се постићи умом створења. Богу је све могуће: за Њега нема чуда. Лоша претпоставка човека: оно што ми нисмо навикли да видимо, то нам делује као неизводљива ствар, невероватно чудо. Дела Божија, на која непрекидно и већ равнодушно гледамо – јесу дивна дела, велика чуда, недостижна. И сваке године, природа пред очима читавог човечанства понавља учење о васкрсењу, осликавајући га преображавајућим, тајним делом! Извор: Православие.ру View full Странице
  20. Џуманџи

    Нађено време

    Version 1.0.0

    11 downloads

    Марсел Пруст
  21. После прочитаног јеванђеља, патријарх Кирил се обратио присутним верницима на Гори Патријаршије и притом истакао да је њихова побожност сведок кога да румунско православље данас напредује. Нека Господ, ходатајством преподобних Серафима Саровског и Димитрија Бесарабијског, штити румунску земљу и њен благочестиви народа од свих зала. Нека се овај народ испуни даровима Духа Светог. Нека се ревносно бори за веру једанпут предану светима (Јуда 1,3), и нека очува верност Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви, коју сви њени прогонитељи нису превладали, рекао је на крају своје проповеди Свјатјејши Кирил. После проповеди, Његово Преосвештенство Варлаам, епископ плоештански, викарни епископ румунског патријарха и секретар Светог Синода, прочитао је свечани спомен документ Светог Архијерејског Синода издатог у спомен на блаженопоч. патријарха Јустинијана и бранитеље Православља у време комунизма. Посебан тренутак за време Божанске Литургије била је заупокојена јектенија за покој душа свих бранитеља православне вере у свим бившим комунистичким земљама и који су као такви скончали у Господу. "Вјечнаја памјат" је отпевано на румунском, црквенослованском и албанском језику. Патријарх Данило је одликовао патријарашким крстом неколико лица која су страдала у комунистичким затворима и исповедала Христа током атеистичког режима, што је највише одликовање Румунске Патријаршије. Његово Блаженство је истакао да им је уручен патријаршијски крст зато што су у изузетно тешким временима носили Христов крст у тамници, док су други исповедали своју веру по цену свог живота. На крају Божанске Литургије патријарх Кирил је захвалио патријарху Данилу на позиву да учествује на прославама којима је прослављен св. Димитрије Нови. Свјатјејши Кирил је говорио о исповедницима у време комунизма, истакавши да су они пример за савремено друштво. Од њих смо научили да будемо верни Христу, и не издајемо свога Спаситеља, да будемо заједно са Христом у време радости, али и током невоља, да увек призивамо Његово Свето Име. Руски патријарх је указао на чињеницу да се данас људи одводе од Бога не физичком силом, као што је био случај током прогона. Данашње методе су агилније и боље погађајусвоју мету. Данас нико не присиљава хришћанина да негира Цркву или Христа, али постоје многи напори и средства која се користе како би се Црква сматрала тек делом националне традиције, нека врста фолклора, те би тако верници могли заборавити на Христа и Цркву. Данас бити сведок Христа није мање компликовано него током прогона, јер се човек може одвојити од Бога не само силом, већ и различитим искушењима, усмеравајући пажњу на земљу уместо у небеса, казао је сверуски патријарх на крају свога обраћања. Свјатјејши Кирил је подарио румунском патријарху архијерејски жезал и панагију с ликом Исуса Христа. Заузврат, патријарх Данило је захвалио патријарху Кирилу на духовној радости која је настала доношењем честица моштију св. Серафима Саровскога, на саслуживању Божанске литургије и на разговорима о мисији Православне Цркве у данашњем свету. Патријарх Данило је са своје стране подарио руском патријарху икону Светог Димитрија Новог са опточеном честицом његових светих моштију. Ми смо уверени да само подршка светих представља ону моћ која нам помаже да превазиђемо свако искушење, да прођемо кроз тешкоће, али и да осетимо радост хришћанства и припремимо се у овоме свету како бисмо стекли мир, радост и весеље у Царству Свете Тројице, напоменуоје патријарх Румунске Православне Цркве. Поред тога, Његово Блаженство Данило упутио је патријарху Кирилу позив за учешће у освећењу иконостаса Националне катедрале, која се очекује у блиској будућности. Патријарх Данило је подарио и својем сабрату архиепископу албанском Анастасију икону светог Димитрија Новог и изразио захвалност, али и охрабрење, јер је током комунизма Албанија била једина држава у Европи која је себе прогласила за атеистичку, у којој је свака религија била укинута, свештеници били побијени и било која верска манифестација била забрањена. Икону св. Димитрија Новог добио је и митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав. Превод са енглеског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  22. У петак 27. октобра 2017. хиљаде верника молило се на Литургији поводом светковања празника Светог Димитрија Новог, покровитеља Букурешта и Патријаршијске саборне цркве. Његова Светост патријарх руски Кирил началствовао је празничном божанском Литургијом уз саслужење румунског патријарха Данила, архиепископа албанског Анастасија и митрополита Чешких земаља и Словачке Растислава. После прочитаног јеванђеља, патријарх Кирил се обратио присутним верницима на Гори Патријаршије и притом истакао да је њихова побожност сведок кога да румунско православље данас напредује. Нека Господ, ходатајством преподобних Серафима Саровског и Димитрија Бесарабијског, штити румунску земљу и њен благочестиви народа од свих зала. Нека се овај народ испуни даровима Духа Светог. Нека се ревносно бори за веру једанпут предану светима (Јуда 1,3), и нека очува верност Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви, коју сви њени прогонитељи нису превладали, рекао је на крају своје проповеди Свјатјејши Кирил. После проповеди, Његово Преосвештенство Варлаам, епископ плоештански, викарни епископ румунског патријарха и секретар Светог Синода, прочитао је свечани спомен документ Светог Архијерејског Синода издатог у спомен на блаженопоч. патријарха Јустинијана и бранитеље Православља у време комунизма. Посебан тренутак за време Божанске Литургије била је заупокојена јектенија за покој душа свих бранитеља православне вере у свим бившим комунистичким земљама и који су као такви скончали у Господу. "Вјечнаја памјат" је отпевано на румунском, црквенослованском и албанском језику. Патријарх Данило је одликовао патријарашким крстом неколико лица која су страдала у комунистичким затворима и исповедала Христа током атеистичког режима, што је највише одликовање Румунске Патријаршије. Његово Блаженство је истакао да им је уручен патријаршијски крст зато што су у изузетно тешким временима носили Христов крст у тамници, док су други исповедали своју веру по цену свог живота. На крају Божанске Литургије патријарх Кирил је захвалио патријарху Данилу на позиву да учествује на прославама којима је прослављен св. Димитрије Нови. Свјатјејши Кирил је говорио о исповедницима у време комунизма, истакавши да су они пример за савремено друштво. Од њих смо научили да будемо верни Христу, и не издајемо свога Спаситеља, да будемо заједно са Христом у време радости, али и током невоља, да увек призивамо Његово Свето Име. Руски патријарх је указао на чињеницу да се данас људи одводе од Бога не физичком силом, као што је био случај током прогона. Данашње методе су агилније и боље погађајусвоју мету. Данас нико не присиљава хришћанина да негира Цркву или Христа, али постоје многи напори и средства која се користе како би се Црква сматрала тек делом националне традиције, нека врста фолклора, те би тако верници могли заборавити на Христа и Цркву. Данас бити сведок Христа није мање компликовано него током прогона, јер се човек може одвојити од Бога не само силом, већ и различитим искушењима, усмеравајући пажњу на земљу уместо у небеса, казао је сверуски патријарх на крају свога обраћања. Свјатјејши Кирил је подарио румунском патријарху архијерејски жезал и панагију с ликом Исуса Христа. Заузврат, патријарх Данило је захвалио патријарху Кирилу на духовној радости која је настала доношењем честица моштију св. Серафима Саровскога, на саслуживању Божанске литургије и на разговорима о мисији Православне Цркве у данашњем свету. Патријарх Данило је са своје стране подарио руском патријарху икону Светог Димитрија Новог са опточеном честицом његових светих моштију. Ми смо уверени да само подршка светих представља ону моћ која нам помаже да превазиђемо свако искушење, да прођемо кроз тешкоће, али и да осетимо радост хришћанства и припремимо се у овоме свету како бисмо стекли мир, радост и весеље у Царству Свете Тројице, напоменуоје патријарх Румунске Православне Цркве. Поред тога, Његово Блаженство Данило упутио је патријарху Кирилу позив за учешће у освећењу иконостаса Националне катедрале, која се очекује у блиској будућности. Патријарх Данило је подарио и својем сабрату архиепископу албанском Анастасију икону светог Димитрија Новог и изразио захвалност, али и охрабрење, јер је током комунизма Албанија била једина држава у Европи која је себе прогласила за атеистичку, у којој је свака религија била укинута, свештеници били побијени и било која верска манифестација била забрањена. Икону св. Димитрија Новог добио је и митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав. Превод са енглеског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...