Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'време'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Жељко Ђурић ни своју пету књигу – како је он назива – фотопоезије „Сенке кад им време није“ (2018) не потписује као свештеник и теолог, нити у биографији наводи своју професију и објављена теолошка дела – једино што донекле отрива ту страну његовог идентитета је издавач: Црква Успења у Смедереву. Ђурић у овим поетским књигама жели да га прихватимо без мантије, одоре, униформе, што наглашава и сликар Милан Туцовић у свом кратком поговору. Он се одриче моћи и ауторитета, али и реторике коју би могло да подразумева његово свештеничко и теолошко звање, као што се уосталом и у својој поезији клони сваке устаљене, уврежене или прописане форме. Укратко, он као да не жели да буде обавезан било чему светском и „културном“, па и себи самом, односно оним „светским“ и „културним“ наслагама – или можда опнама-оклопима? – његове личности. Толико не жели да трагови његовог „другог“ живота, па и његове реторике, слободно продиру у ову поезију, без срачунате и тиме нужно артифицијелне стратегије поигравања идентитетима. Већ и сама форма ове поезије и њеног књишког уобличења се не своди само на вербални, него и – са речима овде сасвим равноправни – визуелни и то још фотографски исказ. Ауторске фотографије Жељка Ђурића нису илустрације песама него равноправан чинилац поетске целине и њеног естетског јединства. И „формално“ и „садржински“ Ђурић не протерује пролазност и смрт из своје поезије, нити у маниру псеудо-религијског тријумфализма сматра да их је заувек победио, или да их је – у овом животу – уопште могуће победити. А овде живимо – што сведоче и фотографије, не само у овој књизи него и фотографски медиј као такав, који не може да сакрије пролазност и смрт. Песнички глас у овој књизи је стога уздрхтао пред смрћу и пролазношћу, али отворен бљесковима и путевима на које се наилази у том и таквом, смртном и пролазном животу и свету, који нас обасјавају и усмеравају – како би некако преживели, ако је још могуће без насиља и лагања. Залазимо свакако, и то не можемо сакрити, не можемо заборавити. Залази све око нас, и свако и све кога смо волели. А ново свитање – то је ствар вере и искуства, које једино осећамо као истините онда када долазе из нас самих, кроз нас саме, и тако сијају, а не кроз било шта спољашње чему приписујемо силу и моћ. Плачите, плачите над собом и другима и овим лепим светом, али ту су негде и они други станови, свети и горњи – ту су, и само што нису. Треба имати око за те бљескове, њух за мирис… Сенкама су само ту док је ту и време, а после их више неће бити. А сада, у времену, оне нам понекад служе као хлад и као одмор, као благословена тишина пред буком света. Која нас подсећа на то где смо и ко смо, а можда на неку нашу дубоку слутњу, дубоко сећање да то сунце није једино од свих сунаца које нас још чекају у животу, у свему оном што нас још чека, а што и не слутимо. Чекајући ту светлост, без сенки, будимо захвални и нежни пред онима које нас сада окружују. Људска је ово поезија, тако људска. А има ли нешто лепше од тога? Извор: Теологија.нет
  2. ризница богословља

    Протопрезвитер Владан Симић: Време је за један корак више

    Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  3. Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић беседио је 18. новембра 2018. године, после свете Литургије, у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланцима. Пастирску поуку на тему „О посветовњачењу цркве и верника у наше време“. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  4. ризница богословља

    Живот у Епархији нишкој за време и након Великог рата

    У оквиру радијског специјала поводом 100 година од Дана примирја у Првом светског рату госта Радија Глас Православне Епархије нишке био је ђакон Далибор Мидић. Теме разговора биле су Великом рат, живот Епархије нишке након његовог завршетка, Гвоздени пук и Грчко војничко гробље у Пироту. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  5. ИВАН KARINGTON

    Време без савести

    Време без савести Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана. Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо! % Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам. Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем. Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други. Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?! & Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!" Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости . % Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"! IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.
  6. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве
  7. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчанико-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу, у емисији посвећеној почившем академику Владети Јеротићу, осветљава духовни лик овог великог човека. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  8. „Будимо трезвени навијачи који ћемо са својим породицама возити бицикл или ујутру бавити се спортом,“ рекао је овај свештеник у интервјуу за Интерфакс-религија“. Лебедев је нагласио да бити „пијан као даска значи упропастити светковину“. У овом смислу се труди и Руска православна добротворна агенција „Милосердије“, која ће крајем ове недеље организовати фудбалски турнир бескућника у једном спортском центру у Москви, а који ће се завршити безалкохолним пикником. „Фудбалско такмичење међу бескућницима представља корак ка солидарности са онима који су изгубили свој стан или кућу“, рекли су организатори такмичења. Извор: Српска Православна Црква
  9. Руска Православна Црква се залаже за опуштену, позитивну и веселу атмосферу за време одржавања светског такмичења у фудбалу. Из тог разлога позива да се за све време такмичења не узима алкохол. Заменик председника Пастирског савета Епархије Вјатке Андреј Лебедев апелује на навијаче да за време одржавања Светског првенства у фудбалу не узимају алкохол и да дају предност спорту. „Будимо трезвени навијачи који ћемо са својим породицама возити бицикл или ујутру бавити се спортом,“ рекао је овај свештеник у интервјуу за Интерфакс-религија“. Лебедев је нагласио да бити „пијан као даска значи упропастити светковину“. У овом смислу се труди и Руска православна добротворна агенција „Милосердије“, која ће крајем ове недеље организовати фудбалски турнир бескућника у једном спортском центру у Москви, а који ће се завршити безалкохолним пикником. „Фудбалско такмичење међу бескућницима представља корак ка солидарности са онима који су изгубили свој стан или кућу“, рекли су организатори такмичења. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Како је Црква одредила дане у које треба да се пости, тако је исто одредила дане када је пост разрешен. То су у народу познати дани као трапаве седмице. У јутарњем програму радија Беседе говорили смо о томе да ли се може причешћивати у време трапавих седмица и који је разлог њиховог постојања. Гост радија био је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Кирила и Методија на Телепу. НА ЗВУЧНОМ ЗАПИСУ БЛАГОДАРИМО РАДИЈУ БЕСЕДА! View full Странице
  11. ризница богословља

    Свети Игњатиjе Брјанчанинов: Врт у време зиме

    Једном, ја сам седео и нетремице гледао у врт. Изненада, спала је завеса са очију моје душе: пред њима се отворила књига природе. Та књига, која је дата на читање првоствореном Адаму, књига која је садржала у себи речи Духа, попут божанског Писма. А какву сам то науку прочитао у врту? – Учење о васкрсењу мртвих, силно учење, учење откривањем стварности сличне васкрсењу. Да ми нисмо навикли на оживљавање природе у пролеће, оно би нам се учинило потпуно чудесно, невероватно. Не задивљујемо се због навике, гледајући чудо, више као да га не видимо! Гледам огољене гране дрвећа и оне као да ми са уверљивошћу говоре својим тајанственим језиком: „Ми ћемо оживети, покрићемо се лишћем, замирисаћемо, украсићемо се цвећем и плодовима: зар неће оживети суве кости људске у време свог пролећа?“   Оне ће оживети, обући ће се у тело, у новом облику ступиће у нови живот и у нови свет. Као што дрвеће које није издржало љути мраз, изгубивши животни сок, при доласку пролећа бива посечено и износи се из врта ради огрева; тако ће и грешници, који су протраћили свој живот – Бога, бити сабрани у последњи дан тог века, у почетку будућег вечног дана, и бачени у неугасиви огањ.   Ако би било могуће наћи човека који не би знао за преокрете који се догађају са променом годишњих доба, и ако би довели тог незнанца у врт који у време зиме величанствено почива смртним сном, и показали му огољено дрвеће и говорили му о тој раскоши у коју ће се она обући у пролеће: он би, уместо одговора, погледао на вас и осмехнуо се – ваше речи би му се чиниле као неостварива измишљотина! Тако и васкрсење мртвих делује невероватно за мудраце који лутају у мраку земаљске мудрости, и нису сазнали да је Бог свемогућ, и да Његова разнолика премудрост може бити созерцавана, али не може се постићи умом створења. Богу је све могуће: за Њега нема чуда. Лоша претпоставка човека: оно што ми нисмо навикли да видимо, то нам делује као неизводљива ствар, невероватно чудо. Дела Божија, на која непрекидно и већ равнодушно гледамо – јесу дивна дела, велика чуда, недостижна.   И сваке године, природа пред очима читавог човечанства понавља учење о васкрсењу, осликавајући га преображавајућим, тајним делом!   Извор: Православие.ру
  12. Године 1829. ја сам провео зиму у Плошћанској пустињи. И сада тамо, у врту, усамљена стоји дрвена келија у којој сам живео са мојим другом. Када је мирно време, у јасне сунчане дане, ја сам излазио на трем, седао сам на клупу и гледао сам пространи врт. Његова нагост била је покривена снежним покривачем, унаоколо све тихо, некакав мртви и величанствени мир. Тај видик је почео да ми се допада: замишљени поглед нехотице се усмеравао ка њему, прикивао се за њега, као да у њему проналази тајну. Једном, ја сам седео и нетремице гледао у врт. Изненада, спала је завеса са очију моје душе: пред њима се отворила књига природе. Та књига, која је дата на читање првоствореном Адаму, књига која је садржала у себи речи Духа, попут божанског Писма. А какву сам то науку прочитао у врту? – Учење о васкрсењу мртвих, силно учење, учење откривањем стварности сличне васкрсењу. Да ми нисмо навикли на оживљавање природе у пролеће, оно би нам се учинило потпуно чудесно, невероватно. Не задивљујемо се због навике, гледајући чудо, више као да га не видимо! Гледам огољене гране дрвећа и оне као да ми са уверљивошћу говоре својим тајанственим језиком: „Ми ћемо оживети, покрићемо се лишћем, замирисаћемо, украсићемо се цвећем и плодовима: зар неће оживети суве кости људске у време свог пролећа?“ Оне ће оживети, обући ће се у тело, у новом облику ступиће у нови живот и у нови свет. Као што дрвеће које није издржало љути мраз, изгубивши животни сок, при доласку пролећа бива посечено и износи се из врта ради огрева; тако ће и грешници, који су протраћили свој живот – Бога, бити сабрани у последњи дан тог века, у почетку будућег вечног дана, и бачени у неугасиви огањ. Ако би било могуће наћи човека који не би знао за преокрете који се догађају са променом годишњих доба, и ако би довели тог незнанца у врт који у време зиме величанствено почива смртним сном, и показали му огољено дрвеће и говорили му о тој раскоши у коју ће се она обући у пролеће: он би, уместо одговора, погледао на вас и осмехнуо се – ваше речи би му се чиниле као неостварива измишљотина! Тако и васкрсење мртвих делује невероватно за мудраце који лутају у мраку земаљске мудрости, и нису сазнали да је Бог свемогућ, и да Његова разнолика премудрост може бити созерцавана, али не може се постићи умом створења. Богу је све могуће: за Њега нема чуда. Лоша претпоставка човека: оно што ми нисмо навикли да видимо, то нам делује као неизводљива ствар, невероватно чудо. Дела Божија, на која непрекидно и већ равнодушно гледамо – јесу дивна дела, велика чуда, недостижна. И сваке године, природа пред очима читавог човечанства понавља учење о васкрсењу, осликавајући га преображавајућим, тајним делом! Извор: Православие.ру View full Странице
  13. Џуманџи

    Нађено време

    Version 1.0.0

    11 downloads

    Марсел Пруст
  14. После прочитаног јеванђеља, патријарх Кирил се обратио   присутним верницима на Гори Патријаршије и притом  истакао да је њихова побожност сведок кога да румунско православље данас напредује.   Нека Господ, ходатајством преподобних Серафима Саровског и Димитрија Бесарабијског, штити румунску земљу и њен благочестиви народа од свих зала. Нека се овај народ испуни  даровима Духа Светог. Нека се ревносно  бори за веру једанпут предану светима (Јуда 1,3), и нека очува верност Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви, коју сви њени прогонитељи нису превладали, рекао је на крају своје проповеди Свјатјејши Кирил.     После проповеди, Његово Преосвештенство Варлаам, епископ плоештански, викарни епископ румунског патријарха и секретар Светог Синода, прочитао је свечани спомен документ Светог Архијерејског Синода издатог у спомен на блаженопоч. патријарха Јустинијана и бранитеље Православља у време комунизма.   Посебан тренутак за време Божанске Литургије била је заупокојена јектенија за покој душа свих бранитеља православне вере у свим бившим комунистичким земљама  и  који су као такви скончали у Господу. "Вјечнаја памјат" је отпевано  на румунском, црквенослованском и албанском језику.     Патријарх Данило је одликовао патријарашким крстом неколико лица која су страдала у комунистичким затворима и  исповедала  Христа током атеистичког  режима, што је највише одликовање Румунске Патријаршије. Његово Блаженство је истакао да им је уручен патријаршијски крст зато  што су у изузетно тешким временима носили Христов крст у тамници, док су други исповедали своју веру по цену свог живота.   На крају Божанске Литургије патријарх Кирил је захвалио патријарху Данилу на позиву да учествује на прославама којима је прослављен св. Димитрије Нови. Свјатјејши Кирил је говорио о исповедницима у време комунизма, истакавши да су они пример за савремено друштво. Од њих смо научили да будемо верни Христу, и не издајемо свога Спаситеља, да будемо заједно са Христом у време радости, али и током невоља, да увек призивамо Његово Свето Име.   Руски патријарх је указао на чињеницу да се данас људи одводе од Бога не физичком силом, као што је био случај током прогона. Данашње методе су агилније и боље погађајусвоју мету. Данас нико не присиљава хришћанина да негира Цркву или Христа, али постоје многи напори и средства која се користе како би се Црква сматрала тек делом националне традиције, нека врста фолклора, те би тако верници могли заборавити на Христа и Цркву. Данас бити сведок Христа није мање компликовано него током прогона, јер се човек може одвојити од Бога не само силом, већ и различитим искушењима, усмеравајући пажњу на земљу уместо у небеса, казао је  сверуски патријарх на крају свога обраћања.     Свјатјејши Кирил је подарио румунском патријарху архијерејски жезал  и панагију с ликом Исуса Христа.   Заузврат, патријарх Данило је захвалио патријарху Кирилу на духовној радости која је настала доношењем честица моштију св. Серафима Саровскога, на саслуживању Божанске литургије и на разговорима о мисији Православне Цркве у данашњем свету. Патријарх Данило је са своје стране подарио руском патријарху икону Светог Димитрија Новог са опточеном честицом његових светих моштију.   Ми смо уверени да само подршка светих представља ону моћ која нам помаже да превазиђемо свако искушење, да прођемо кроз тешкоће, али и да осетимо радост хришћанства и припремимо  се у овоме свету како бисмо стекли мир, радост и весеље у Царству Свете Тројице, напоменуоје патријарх Румунске Православне Цркве.     Поред тога, Његово Блаженство Данило упутио је патријарху Кирилу позив за учешће у освећењу иконостаса Националне катедрале, која се очекује у блиској будућности.   Патријарх Данило је подарио и својем сабрату архиепископу албанском Анастасију икону светог Димитрија Новог и изразио захвалност, али и охрабрење, јер је током комунизма Албанија била једина држава у Европи која је себе прогласила за атеистичку, у којој је свака религија била укинута, свештеници били побијени и било која верска манифестација била забрањена. Икону св. Димитрија Новог добио је и митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав.   Превод са енглеског: протођакон Радомир Ракић       Извор: Српска Православна Црква
  15. У петак 27. октобра 2017. хиљаде верника молило се на Литургији поводом светковања празника Светог Димитрија Новог, покровитеља Букурешта и Патријаршијске саборне цркве. Његова Светост патријарх руски Кирил началствовао је празничном божанском Литургијом уз саслужење румунског патријарха Данила, архиепископа албанског Анастасија и митрополита Чешких земаља и Словачке Растислава. После прочитаног јеванђеља, патријарх Кирил се обратио присутним верницима на Гори Патријаршије и притом истакао да је њихова побожност сведок кога да румунско православље данас напредује. Нека Господ, ходатајством преподобних Серафима Саровског и Димитрија Бесарабијског, штити румунску земљу и њен благочестиви народа од свих зала. Нека се овај народ испуни даровима Духа Светог. Нека се ревносно бори за веру једанпут предану светима (Јуда 1,3), и нека очува верност Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви, коју сви њени прогонитељи нису превладали, рекао је на крају своје проповеди Свјатјејши Кирил. После проповеди, Његово Преосвештенство Варлаам, епископ плоештански, викарни епископ румунског патријарха и секретар Светог Синода, прочитао је свечани спомен документ Светог Архијерејског Синода издатог у спомен на блаженопоч. патријарха Јустинијана и бранитеље Православља у време комунизма. Посебан тренутак за време Божанске Литургије била је заупокојена јектенија за покој душа свих бранитеља православне вере у свим бившим комунистичким земљама и који су као такви скончали у Господу. "Вјечнаја памјат" је отпевано на румунском, црквенослованском и албанском језику. Патријарх Данило је одликовао патријарашким крстом неколико лица која су страдала у комунистичким затворима и исповедала Христа током атеистичког режима, што је највише одликовање Румунске Патријаршије. Његово Блаженство је истакао да им је уручен патријаршијски крст зато што су у изузетно тешким временима носили Христов крст у тамници, док су други исповедали своју веру по цену свог живота. На крају Божанске Литургије патријарх Кирил је захвалио патријарху Данилу на позиву да учествује на прославама којима је прослављен св. Димитрије Нови. Свјатјејши Кирил је говорио о исповедницима у време комунизма, истакавши да су они пример за савремено друштво. Од њих смо научили да будемо верни Христу, и не издајемо свога Спаситеља, да будемо заједно са Христом у време радости, али и током невоља, да увек призивамо Његово Свето Име. Руски патријарх је указао на чињеницу да се данас људи одводе од Бога не физичком силом, као што је био случај током прогона. Данашње методе су агилније и боље погађајусвоју мету. Данас нико не присиљава хришћанина да негира Цркву или Христа, али постоје многи напори и средства која се користе како би се Црква сматрала тек делом националне традиције, нека врста фолклора, те би тако верници могли заборавити на Христа и Цркву. Данас бити сведок Христа није мање компликовано него током прогона, јер се човек може одвојити од Бога не само силом, већ и различитим искушењима, усмеравајући пажњу на земљу уместо у небеса, казао је сверуски патријарх на крају свога обраћања. Свјатјејши Кирил је подарио румунском патријарху архијерејски жезал и панагију с ликом Исуса Христа. Заузврат, патријарх Данило је захвалио патријарху Кирилу на духовној радости која је настала доношењем честица моштију св. Серафима Саровскога, на саслуживању Божанске литургије и на разговорима о мисији Православне Цркве у данашњем свету. Патријарх Данило је са своје стране подарио руском патријарху икону Светог Димитрија Новог са опточеном честицом његових светих моштију. Ми смо уверени да само подршка светих представља ону моћ која нам помаже да превазиђемо свако искушење, да прођемо кроз тешкоће, али и да осетимо радост хришћанства и припремимо се у овоме свету како бисмо стекли мир, радост и весеље у Царству Свете Тројице, напоменуоје патријарх Румунске Православне Цркве. Поред тога, Његово Блаженство Данило упутио је патријарху Кирилу позив за учешће у освећењу иконостаса Националне катедрале, која се очекује у блиској будућности. Патријарх Данило је подарио и својем сабрату архиепископу албанском Анастасију икону светог Димитрија Новог и изразио захвалност, али и охрабрење, јер је током комунизма Албанија била једина држава у Европи која је себе прогласила за атеистичку, у којој је свака религија била укинута, свештеници били побијени и било која верска манифестација била забрањена. Икону св. Димитрија Новог добио је и митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав. Превод са енглеског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. ризница богословља

    Доцент др Растко Јовић: Гласно ћутање и наше време (АУДИО)

      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  17. У среду, 18. октобра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је треће у низу предавање у оквиру јесењег циклуса предавања на тему „Црква и Друштво“, који организује, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, Црквена општине загребачка. Предавање је одржао доцент на катедри за Канонско право на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Растко Јовић, а његова тема је била: „Гласно ћутање и наше време“. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је професор Јовић одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  18. Директор Радио Београда, г. Миливоје Михајловић, најавио је у јучерашњем Политикином ТВ додатку да ће доћи до стварања интегрисане редакције информативног програма РТСа (радио, телевизија и сајт), јер савремени новинар мора да буде оспособљен да ствара прилоге за сва три медија. У Европи већ више година постоје овако интегрисане информативне редакције јавних сервиса, ВВС од 2008., тзв. "newsroom", и показало се да они јавни сервиси који тако функционишу имају далеко већи утицај на јавност и у редовним приликама и у ванредним околностима, а интензивно се шире и према друштвеним мрежама. О томе исцрпне податке, даје Ројтерсов Институт за журнализам у свом извештају: http://www.digitalnewsreport.org/publications/2016/public-service-news-and-digital-media/ Постоје и сведочења ирских, британских, финских, белгијских новинара који раде у таквим условима: Са друге стране, густ распоред, Богу хвала, дешавања у СПЦ, само у току овог месеца (устоличења владика, посета александријског патријарха, седам векова Троноше, Дани Јасеновачких Новомученика, Фестивал хришћанске културе у Зајечару, фестивал православног филма у Крушевцу, слава бачке епархије и друга епархијска, о значајне парохијским збивањима да не говорим) показала су да електронски медији СПЦ: званичан сајт Патријаршије и епархијски сајтови, ТВ Храм, епархијске радио станице) не могу ни да "покрију" и испрате све ове догађаје, посебно не "у реалном времену" у коме би и утицај информација на црквену и световну јавност био највећи. Вероватно је преурањено говорити о интегрисаној редакцији, када ни сама професија и позиција "црквеног новинара" није јасно одређена, када у цркви нема никакве координације медијске активности, али баш због тога би желео да чујем Ваше мишљење и предлоге за унапређивање црквеног информисања.
  19. Предавање пречасног презвитера др Оливера Суботића, одржано 13. септембра 2017. године у оквиру II Фестивала хришћанске културе у Зајечару. Предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  20. BEOGRAD – Pobedu na izborima može da omogući samo ujedinjena opozicija, a ta pobeda se neće desiti dok god se vodi borba za pobedu unutar same opozicije, kaže predsednik SDS Boris Tadić. “Pobeda nad Aleksandrom Vučićem neće desiti dok god se vodi borba za pobedu unutar opozicije. Takva borba se uvek pretvori u borbu za bolje mesto na političkom Titaniku, što smo, nažalost, imali prilike da vidimo na svim izborima od 2012. godine”, rekao je Tadić u intervjuu Nedeljniku. Prema njegovim rečima, u opoziciji postoje oni koji rade svesno za Vučića i u dogovoru sa njim, ali i oni koji to rade nesvesno, a koji opoziciji nanose veću štetu. “Šešelj, na primer nije u vlasti, ali je ipak veran Vučićev politički partner i kao pripadnik opozicije zastupa umesto njega onaj radikalski deo njihove zajedničke prošlosti. Opozicioni lideri poput Šešelja su ogoljeni u svojoj ulozi, pa samim tim i nemaju potreban opozicioni kredibilitet. Međutim, oni koji imaju takav kredibilitet su daleko opasniji”, naveo je Tadić. Tadić je istakao da je možda vreme da ga građani ponovo vrate na vlast kako bi spasio Srbiju daljeg propadanja. Šešelj odgovorio Tadiću: On je napravio SNS, sa njim ne bih bio ni u istom autobusu "Kad su se naprednjaci otcepili, Nikolić je ukrao 20 mandata SRS, a Tadić im je pružio podršku. Davao im je publicitet i nagovarao biznismene, među kojima je bio i Mišković, da Nikoliću daju veliki novac", kaže Šešelj Datum: 08/09/2017 "Boris Tadić je u svom kabinetu kreirao Srpsku naprednu stranku i kod njega su stalno dolazili i Tomislav Nikolić i, nešto manje, Aleksandar Vučić", rekao je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj odgovarajući na optužbe lidera SDS Borisa Tadića da je lider radikala "veran Vučićev partner". "Kad su se naprednjaci otcepili, Nikolić je ukrao 20 mandata SRS, a Tadić im je pružio podršku. Davao im je publicitet i nagovarao biznismene, među kojima je bio i Mišković, da Nikoliću daju veliki novac", kaže Šešelj za Novosti. Lider radikala kaže da je Tadić "jedan od najvećih srpskih izdajnika zato što je Haškom tribunalu izručio Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Stojana Župljanina": "Sa njim ne treba čovek da bude ni u istom autobusu. Čak se i njegov otac, veliki filozof Ljubomir Tadić, odrekao politike svog sina i osudio njegove političke poteze. Ljubomir je bio prijatelj Karadžića, a njegov sin ga je izručio Hagu. SRS je jedina prava opoziciona stranka, jer kritikuje vlast, a ne bavi se 'zapišavanjem grobova' i napadima na porodicu".
  21. Жељко

    Време баба

    Да ме неко погрешно не схвати, јер има данас ових чудноватих ликова који воле све наопако да толмаче, заиста нисам бабомрзац. Искрено баба ми је омиљени лик из фемили и остала ми је у драгој успомени. Дакле да пређем на причу: Философи историје, цикличари нарочито, као што су Тојнби и Шпенглер, пореде цивилизације и народе са живим организмом. Њихов циклизам не говори да се историја дословно понавља, него да се понављају етапе из живота једног народа и једне цивилизације. Па као што један организам или човек рецимо, има период рађања, детињства, младости, зрелог доба, старости и смрти, тако и један народ или цивилизација или култура морају проћи неке своје фазе, настанка, детињства, успона и пада и нестанка. Данашњи јевропски човек, тачније његова култура и цивилизација је по мишљењу и Тојнбија и Шпенглера у свом касном старачком добу. Стога обојица предвиђају скори крај Европе и европске културе и европских нација. Срби као и остали европљани су такође ушли у неке своје старачке године. Више је показатеља који сведоче томе у прилог. Од беле куге, до одсуства младалачког духа и доминирајућег џангризавог бабског хејтеризма скоро према свему. Сваки народ кад дође до краја свога историјског пута, обично изумре. По свој прилици то ће се десити и европским бабама а и нама Србима. Није ми намера да у овој теми јадикујем над клетом судбином нашом србском и јевропском, већ да дам примере свега бапског у нашој савременој култури и понашању.
×