Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'временима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије се, током обраћања вјерном народу, на Литургији, коју је, у Недјељу Светих отаца I Васељенског сабора, 9. јуна 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови, осврнуо и на дешавања поводом предлога закона о слободи вјероисповјести. „Нажалост, времена гоњења Цркве, још, нијесу престала. Мислили смо да то никад више неће бити. Црква је била гоњена све до Светог цара Константина, који је био присутан на Првом васељенском сабору, па је, онда, хришћанство било признато као званична, слободна религија, касније и као државна религија. Наши преци, и у Црној Гори, хришћанство су примали као државну религију, православље, али, видите шта се догодило у XX вијеку. Било је гоњење Цркве суровије, него у првим хришћанским временима, нарочито у Русији, а и код нас. Код нас је, у току Другог свјетског рата, пострадало од нашег народа, несрећног преко стотину свештеника. Имамо тај рефлекс и дан данас. Послератне власти одузеле су доста црквене имовине Цркви, али су оставили храмове. Нису нам храмове дирали, хтјели су и тада они да храмове претворе у музеје, да наплаћују улазнице, али, ипак, то није заживјело. Данас, наше власти, супротно свим међународним повељама и супротно Уставу Црне Горе, припремају закон по коме, једним актом, све цркве и манастире хоће да препишу на државу. То је, једноставно, отимачина и пљачка“, констатовао је Преосвећени Епископ. Навео је мишљење једног нашег доктора права по коме је прошло, већ, преко двије стотине година од како су најбољи правници дефинисали такве покушаје: „Ако некоме хоћете да одузмете имовину ви га лишавате права на опстанак, хоћете да га уништите, хоћете да уништите његово достојанство. Није то моја имовина, нити било којег свештеника; то је имовина Цркве, то је Богу посвећено“. „Није нико давао држави када је давао прилог за храм, него је давао Цркви и ту се крше завештања, и ту се чини злочин и неправда, да не говорим даље, али стојим иза ових ријечи и то могу свуда да докажем. Ми, који имамо посједовне листове и вадимо их стално од ове државе, имамо доказе кроз толико вјекова историје. Ево га натпис овдје, коме припада овај свети храм? Ево гроба ктиторовог, коме је он посветио овај храм – Светом Георгију Великомученику. Не било којој држави, па ни оној славној немањићкој, великој и чувеној. Не, него Цркви!“, поручио је владика. Позвао вјерни народ да присуствује Тројчинданском сабору, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 15. јуна. „Ријешили смо да се саберемо сви заједно на Храм у Подгорици, да пошаљемо поруку мира и разума свима у Црној Гори, и нашем народу и нашим властима, али је, осим тога, добро да се сви заједно саберемо и да се Богу помолимо, па смо позвали народ, у следећу суботу, свештенике и монахе, чланове црквених одбора да се саберемо на саборну службу. Нећемо ми тамо демонстрирати мржњу, нити изазивати било какве сукобе, али хоћемо да искажемо нашу вољу и свако је спреман да се супростави овој неправди и великом злу које се припрема овом народу. Ово је удар на православље, то је више него сигурно“, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Православном народу у Црној Гори, сматра он, најприје, је подметнуто кукавичје јаје у виду лажне цркве, коју је створила власт, па кад су схватили да им то није успјело и да су с тим направили бруку, кренули су даље. „Да видимо докле ће, а ми имамо то искуство, били смо толико пута гоњена Црква, па смо опстали и сада ћемо опстати и не бојимо се. Ако је Христос узишао на Голготу и ми смо позвани, у оваквим временима, да са Њим узиђемо на голготу. Он ће бити са нама и неће нас лишити своје заштите и своје славе. Ми знамо да, у појединим моментима, Господ попушта искушења да страдају свештеници и храмови, али, то је историја, тако ће бити до краја свијета и вијека. Не причамо вам ми шарене лаже, свједочимо оно што је реално, а реално је то да сви они који су се посветили, који су Богу угодили, угодили су кроз свједочење и страдање, већина од њих“, закључио је владика Јоаникије, поучавајући вјерни народ да држи мир са свима, колико, по ријечима апостола Павла, до нас стоји. „Али, морамо бранити светиње, јер су Богу посвећене, а ми смо овом светом службом и сваки хришћанин је завјетован да брани своју вјеру и своју светињу. У суботу, ако Бог да, позив је јавно саопштен, јавите се својим свештеницима, монасима да се сви саберемо у Подгорици, у што већем броју, на Храму Васкрсења Христовог, да би и наша вјера васкрсла и ми са њом“, закључио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Августа 1984. морало се у војску. Мене је најпре слало на Ластово, а након седам дана на обуку у Книн, у Северну касарну, у којој се, како ми се чинило, нагурало пола Југославије, и то оне дивљије, бучније, физички јаче и издржљивије. А ја као да сам се неком грешком затекао међу тим терминаторима и суперменима. На јутарњем трчању око полигона увек сам био задњи, липсао бих већ након петсто метара, па би ме требало чекати. А на испробавању гас-маски, када нас је водник Ковачевић послао у неку вртачу и бацио за нама димну бомбу, мене је ухватила паника, скинуо сам маску и кренуо бежати главом без обзира, да су ме тројица морала ловити. Онда, како имам повелику главу, шлем ми је на првој смотри стајао наврх главе, и кад је капетан Вукићевић, мислећи да нисам скинуо капу пре него што сам ставио шлем, дрекнуо: „Војниче, шта ти је то испод шлема!”, ја сам скрушено одговорио: „Глава, друже капетане!”. Елем, испало је како ћу баш ја бити онај на чији ће рачун причати најсмешније шале. Гадно је у тој војсци било градској деци, ненавикнутој на све што се у мушкоме животу сматра нормалним: ето, рецимо, буђење у пет, па марш од којих тридесетак километара, углавном узбрдо, гађање бојевом муницијом, а затим повратак у касарну и играње кошарке у слободном времену. Још би се то некако и издржало да и десетарима и водницима, а и страшноме капетану Вукићевићу, није савршено јасно да је у твојој глави један жилави унутрашњи непријатељ, који им се руга и када је теби најтеже, и који ти не да да верујеш у оно у што верују они. Срећом, у војсци никада ниси сам, па је тако у јединици био и један Требињац, повисок дечко, још смотанији од мене, а при том и социјално сасвим неадекватан. Пристојан и фин, попут џентлмена у британским комедијама, он нити је псовао, нити је учествовао у оним мушким церемонијалима иницијације, који мени нису лоше ишли, јер сам барем на језику био довољно брз, а сарајевско ме је одрастање испунило оним отровом од којега се, по потреби, ствара и безазлени хумор и начин да се од себе или од других направи будала. Драгану Јањићу, тако се Требињац звао, до таквих ствари није било стало. У слободно је време читао своје књиге, или бисмо, уз сендвиче са ајваром и пресованом шунком, нас двојица причали о животу и о литератури, док је остатак војске играо баскет или одлазио у град. Напричали смо се у тих шест месеци, пре него што је мене вратило на Ластово, а њега на Вис, толико да и не знам с киме сам се више наразговорио о ономе чиме ћу се, на крају крајева, у животу и бавити. У духовном смислу Драган Јањић био је мој блиски сродник, један од оних људи који разумеју што ти свака реч значи и пре него што је изговориш. Након војске чули смо се још два-три пута, али како не знам разговарати телефоном, нисам се баш нешто ни трудио. Када је почео рат, и када би на радију споменули Требиње, увијек бих се Драгана сетио, да му људи нису учинили неко зло. Знао сам, а то није лако знати, да се он није прозлио. Прошао је рат, а о њему и даље ни гласа. Онда се, крајем 1998, по српским и западним медијима прочуло за необичног калуђера из Високих Дечана, оца Саву, који је, успркос страшноме времену и усијаним главама, покушавао што лицем у лице, а што уз помоћ Интернета, људе дозвати памети, да не чине зло једни другима. А још касније, када су се сва зла подогађала, загребачки је „Вјесник” објавио интервју са њим. Није било фотографије, али сам већ добро знао шта је и ко је мени отац Сава. Обично се сматра како се неки велики преврат и лом у човеку деси пре него што се замонаши или зареди. Заиста, ништа монашко није било у Драгану Јањићу, док смо у Книну расправљали о животу и о поезији. Осим те сасвим изузетне доброте. У пролеће 1999. отац Сава је спасавао једне људе, да би већ након неколико месеци спасавао друге људе. Не зна се, заправо, колико их је спасао. Као што се не зна ни колико их је, властитим примером, спасао да не постану злочинци. Могли су убијати и палити, а због њега, ето, нису. У страшна времена сачувао је Дечане, својом их добротом чинећи Високима. Или је доброта, и онда у Книну, већ била његово монаштво. Миљенко Јерговић
  3. Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина. Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не? Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно. Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег. Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна. Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш. О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља ТВ канал «Царьград» Извор: Православие.ру
  4. Драга браћо и сестре, поздрављам вас. Данас бих желео да попричамо о речима једног великог човека, преподобног Антонија Великог – Мегалос Антониос. Ево шта он каже: „Настаће дан, и почеће патње људске. Када угледају једног који не болује од опште болести, устаће на њега, говорећи: најпре си ти у проблему, јер ниси сличан нама.“ Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина. Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не? Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно. Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег. Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна. Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш. О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља ТВ канал «Царьград» Извор: Православие.ру View full Странице
  5. Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма Од 1945. до 1985. године комунистички режим на вишегодишњу казну затвора осудио је неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски г. Милутин крунисао је орденом Светог владике Николаја. Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани… Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945. до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на вишегодишњу робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945-1985. Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити… Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора…) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао: “Умреће и Тито једног дана“. Невероватно… Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско-приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт) пет несрећних година у затвору у Зеници. -Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски г. Милутин. -Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да отац Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има орден Светог владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау, рекао је владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу орден Светог владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима…“. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска
  6. Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма Од 1945. до 1985. године комунистички режим на вишегодишњу казну затвора осудио је неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски г. Милутин крунисао је орденом Светог владике Николаја. Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани… Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945. до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на вишегодишњу робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945-1985. Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити… Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора…) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао: “Умреће и Тито једног дана“. Невероватно… Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско-приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт) пет несрећних година у затвору у Зеници. -Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски г. Милутин. -Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да отац Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има орден Светог владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау, рекао је владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу орден Светог владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима…“. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  7. Приликом растанка Исуса Христа с ученицима на Елеонској гори пре Вазнесења, они су се заинтересовали: Онда они који бијаху сабрани питаху Га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А Он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап. 1, 6-7). А ми смо често радознали желећи да сазнамо, довијамо се да видимо најразличитија указивања Светог Писма покушавајући да одредимо рокове и времена. Рок другог доласка су много пута одређивали секташи – адвентисти, али, наравно, њихова очекивања се нису остварила. Морамо имати на уму да ће Дан Господњи доћи изненада, као лопов ноћу (2 Петр. 3, 10). Други долазак Господа ће бити попут муње која је изненада бљеснула од једног краја неба до другог (в.: Мт. 24, 27). Само то треба да знамо и да се више не распитујемо радознало. Господ је у Откровењу светог Јована рекао: Ево долазим као лопов; благо ономе који бди и који чува хаљине своје, да не ходи наг и не виде срамоту његову (Откр. 16, 15). Благо ономе ко је у чистоти сачувао своје срце, ономе чију наготу неће угледати људи који стану на Страшни Суд. Он неће бити посрамљен пред Богом и пред њима. Благо ономе ко стане у одећи праведности, у светлој одећи светаца. Христов долазак ће за нас бити потпуно неочекиван. Јер кад говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија, као бол на трудну жену, и неће избјећи. Али ви, браћо, нисте у тами, да вас тај дан затече као лопов. Јер сте ви сви синови свјетлости и синови дана; нисмо ноћи нити таме. Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо тријезни. Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају ноћу се опијају (1 Сол. 5, 3-7). Крстили смо се Светим Крштењем, поверовали смо у Христа, идемо за Њим, трудимо се да испуњавамо Његове заповести, јер Он је Светлост која се не гаси, која обасјава све оне који Га воле. Нисмо с онима који гину у греховима, у нечистоти, који никад нису размишљали о својој души. А ми, пошто смо синови дана, обуцимо се у штит вере, која ће нас сачувати од ужарених стрела лукавог, испунимо се пламеном надом у Бога, Чија нас љубав спасава. Добили смо безбројне дарове благодати, не бојимо се да станемо на Суд Христов. Свети апостол Павле каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости (Рим. 13, 12). За нас, хришћане, који смо пошли за Христом, прошла је греховна ноћ и приближио се дан спасења, који увек треба да будемо спремни да дочекамо, као човек који се спремио на далеки пут, који је ограђен вером, надом и љубављу. Сећајући се Христових речи: Нек буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене (Лк. 12, 35), живимо тако да се светиљке, с којима ћемо изаћи пред Господа, не угасе. Амин. Свети Лука Кримски http://www.pravoslavie.ru/srpska/103432.htm
  8. Разговор - говор умировљеног Епископа захумско-херцеговачког професор емеритуса др Атанасија, почетком марта о.г. за столом Архиепископа охридског Јована почетком марта 2017. године. View full Странице
×
×
  • Create New...