Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'времена'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Након пет уводних емисија у оквиру којих смо говорили уопште о Светој Евхаристији као централном догађају васцелог хришћанског живота, указавши на правилно поимање и правилан поглед на ову небо-земну тајну, четрдесет првом емисијом почињемо циклус емисија које посвећујемо тумачењу Свете Евхаристије. Пратећи освештани поредак нашег приступања Тајни над тајнама, своју пажњу смо усмерили на припрему са Свету Евхаристију, као и на она молитвена последовања која литург обавља пре сâмог приступања Светом Жртвенику, односно пре сâмог служења Свете Литургије, а која су у црвеној терминологији позната као "молитве узимања времена". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО
  2. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру
  3. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице
  4. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26.
  5. Посетиоцима нашег портала доносимо текст катихете Бранислава Илића "Молитва као освећење времена", који је објављен у мајско-јунском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26. View full Странице
  6. Српска православна црква последњих дана оптужена је за ратове, страдања, патњу, да је међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. Са наводом о звецкању оружјем почео је шеф дипломатије Ивица Дачић, а реторику су додатно заоштрили председници политичких партија ЛДП и СПО Чедомир Јовановић и Вук Драшковић. Оптужбе које су упућене на адресу СПЦ односе се на период када је у трону Српске цркве био патријарх Павле. Распад државе, брутално крвави ратови, страдање, избеглице… да су са благословом Цркве почињени злочини на Kосову и Метохији. Све то и “опредељење за смрт” приписано Цркви. Окидач је био став Сабора СПЦ – ни независност ни подела Kосова и Метохије. Међу првима, у таласу који је потом узео маха, огласио се Ивица Дачић. Дан после објављивања става Цркве, испрва, гостујући на телевизији, он је указао на опасност од напада на север Kосова и упитао: “Да ли смо сви ми спремни да реагујемо и учествујемо”. Потом је током дана, на питање “Блица”: Kо хоће да нападне север Kосова или како је то закључио из Саборског става Цркве, ублажио свој став. – Нисам мислио заиста на напад, као ни да ће до њега доћи. Нисам ја то говорио о Цркви. Ја се залажем да се не призна Kосово чак и по цену да то закочи наше европске интеграције, али да ли су сви спремни на то – рекао је Дачић за “Блиц”. Он, ипак додаје “лако је доносити резолуције и апеле, али шта урадити”. Истиче “велики би успех био ако би дошли до компромиса”. На питања, шта је то остварив компромис, мисли ли на поделу KиМ и ко нам то као решење нуди, Дачић одговара: – То што ја причам разграничење, они (западне државе) мисле да сам луд – каже Дачић. До сада ипак најгласнији у осуди Цркве су Чедомир Јовановић (ЛДП) и Вук Драшковић (СПО). Јовановић је између осталог рекао, да су са благословом Цркве почињени злочини широм Kосова. Драшковић који је био склон запаљивим изјавама деведесетих је нагласио: Век иза нас опомиње нас да је СПЦ међу кривцима за највеће трагедије”… Иако је и сам једно време био сарадник режима Милошевића, Драшковић је осудио: “Црква рачун за губитак Kосова није ни покушала да испостави Слободану Милошевићу“, “као и да владике не занима хоће ли, ако се послуша глас ‘мајке Цркве’, бити иједног Србина”. Мора се признати да, када је реч о БиХ и Хрватској било је потеза за осуду а највише у сећању остаје један, сада већ смењени владика Филарет, који се и сликао са мртвачким главама. Међутим, шта се одиграло са Црквом на Kосову и Метохији односно, како се пре, током и после рата, понашало и шта је радило свештенство Епархије рашко-призренске. Једноставно, шта се догађало са Црквом у време и на простору о коме данас причају политичари: 1. Црква је једина српска институција која 1999. године после повлачења војске и полиције, остала на Kосову и Метохији. Овај простор није напустила, ни пре ни после. 2. 25. фебруара 1999. године СПЦ је издала Декларацију о миру и толеранцији на Kосову и Метохији осуђујући сваку врсту насиља. 3. СПЦ на Kосову и Метохији, континуирано је позивала на дијалог и мир. Била један од нагласнијих противника рата и режима Слободана Милошевића и свих оних који су учествовали у његовој власти. Иако су били проглашавани издајницима, из СПЦ са Kосова је непрестано упозоравано на погибељну националистичку политику која води ка рату и конфликту. Поједини угледни монаси обраћали су се јавности и давали изјаве. Једну од њих пред само бомбардовање Србије је тешко заборавити: Милошевићев режим и УЧK имају исте финансијере. 4. Може се слободно тврдити, да су у једном периоду потпуне изолације Србије и оцене Срба као злочиначког народа, једини који су позивани и имали комуникацију са странцима били, представници Цркве. Још од 1997. године представници Епархије Рашко-призренске су позивани од стране Стејт Департмента, Америчког Kонгреса, влада европских земаља. Ти сусрети били су прилика да се негде чује о прогону Срба, а остваривани контакти помогли су, показаће се касније, тамошњем свештенству да издејствују помоћ за преостали народ. 5. На хеарингу у Kонгресу 1998. године у САД представници СПЦ и канцеларија СПЦ коју је водио садашњи Епископ Источно-амерички Иринеј (Добријевић) најоштрије су осудили претерану употребу силе приликом обрачуна полиције са екстремистицком групом Адема Јасхарија где је страдао и један број цивила. Страдање цивила, био је један од усуда и за централну Србију. Црква је на истом скупу гласно и јасно говорила и о албанској оружаној побуни која за циљ има управо изазивање нових инцидената и проширење оружаног конфликта рачунајући да ће Милосевићев резим упасти у замку, што се и догодило. 6. Представници СПЦ и представници Српског националног већа са KиМ срели су се чак и са државном секретарком Медлин Олбрајт непосредно пре бомбардовања Србије у зиму 1999. године умољавајући је и указујући на погибељне последице тада још неизвесне али могуће интервенције. 7. Манастир Високи Дечани је још 1998. године осудио употребу насиља са било које стране и позвао на мирно решавање проблема у циљу мирног заједничког зивота. 8. Црква на Kосову и Метохији није заслужна само за останак народа већ и његов опстанак. Али Епархију не карактерише само то. За време рата манастир Високи Дечани збринуо је и заштитио 200 албанских муслимана. То је приликом посете Дечанима 2010. године посебно нагласио Џо Бајден, тадашњи амерички потпредседник. 9. Одмах по заврсетку бомбардовања монаштво са Kосова је поручило да су косовски Срби таоци режима у Београду. 10. 16. јуна 1999. Српска православна црква захтева од председника СР Југославије Слободана Милошевица да хитно поднесе оставку. 11. СПЦ је ушла у косовске институције када је било каква помисао на то у Београду била јерес. Kасније ће се испоставити да је то био једини начин ако Срби желе да опстану и издејствује било шта од воде, преко струје… 12. 2005. године Патријарх Павле је са тадасњим косовским министром културе потписао споразум о обнови српских светиња под патронатом Савета Европе и поред тога што Београд није учествовао у никаквом дијалогу са Албанцима. 13. На Kосову и Метохији 1999. године убијени су монаси Харитон (Лукић) и Стефан (Пурић). Срушено је и уништено преко 150 манастира и цркава од којих је до данас део обновљен. 14. Припадници УЧK упадали су у манастире. Пример: Монахиње манастира Девич код Србице од сигурне смрти после вишедневног малтретирања у последњем тренутку спасила је игуманија Соколице Макарија. Она је у манастир довела војнике Kфор (француски контигент са севера). И данас је у манастиру Девич живо. На Литургије долазе Срби са KиМ и централне Србије. 15. Током рата на Kосову и Метохији осим тада надлежног епископа, боравило је још неколико владика. Један од њих је владика Атанасије (Јефтић) који је обилазио села, хранио и сахрањивао. Српски епископи помагали су и Албанце који су били жртве њихових вођа, а један од примера који осликава ратне године је – када би наишли на тело читали би молитве не знајући које је вере убијени или да ли је крштен. Срби са KиМ данас кажу: “Испратили би душу, а не знајући о коме је реч они би у молитви уместо “раб Божји” (за кршетног и православног) изговарали “створење Божје”, што смо сви ми људи, заправо”. 16. Стављање СПЦ и Епархије рашко-призренске на стуб срама уз навод да је подржавала злочине на KИМ у време рата, је до сада по први пут изговорена оптужба. До сада је није поменуо нити изговорио нико од међународних представника, склоних осуди Срба. Сада већ давно, поглавар СПЦ у време ратова, Павле, који ће остати упамћен и по поруци “Будимо људи”, рекао је: Неки су мене оптуживали да позивам српски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима – да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Kада би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди. Жељка Јевтић, Блиц, ВИДОВДАН.орг
  7. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  8. На Бадње вече 24. децембра 2017. године (по грегоријанском календару) поноћну мису у катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије у Београду предводио је београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар уз саслужење катедралног жупника влч. Леонида Бевза, влч. Горана Аврамова и богослова Хрвоја Шпехара и Михаела Сокола. Евхаристијско славље директно је преносио РТС. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Слово блаженог старца Пајсија, са болом и љубављу о савременом човеку Сада Бог попушта оштру опомену. Долазе тешка времена. Очекују нас велика искушења. Хајде да то озбиљно схватимо и почнемо да живимо духовно. Околности нас присиљавају и присиљаваће нас да радимо духовно. Ипак, тај духовни рад ће бити цењен, уколико га будемо обављали са радошћу, по слободној вољи, а не због тога што нас на то наводи несрећа. Многи светитељи молили су да живе у нашој епохи, да се тако подвизавају. Радујем се када ми прете обрачуном за то што не ћутим и што разобличавам њихове планове. Касно увече, када чујем како неко прескаче преко ограде у двориште колибе, моје срце почиње радосно да лупа. Али када ноћни посетиоци моле: „Стигао је телеграм, помоли се за болесног тог и тог! “, ја говорим себи: „Ево шта је! Изгледа опет несрећа!“ Кажем вам то не зато што ми је досадило да живим, него што ми је радосно да умрем за Христа. Хајде да се радујемо што данас имамо такву добру могућност. Оног, ко жели мучеништво, очекује велика награда. У прошлим временима, када је почињао рат, човек је ишао у борбу са непријатељем, бранећи своју Отаџбину, свој народ. Сада се не боримо да би заштитили Отаџбину. Идемо у бој не да бисмо спречили варваре да спале наше домове, да исмеју наше сестре и нас обешчасте. Не ратујемо за националне интересе, нити за неку идеологију. Сада ратујемо или на Христовој страни, или на страни ђавола. Ко са ким – са расподелом снага је све потпуно јасно. У време окупације, био си херој, ако ниси салутирао немцу. Сада си херој, ако не салутираш ђаволу. Овако или онако, предстоји нам да угледамо страшне догађаје. Догодиће се духовне битке. Свети ће се још више просветити, а погани ће се још више опоганити (Апок. 22, 11). Осећам утеху. Очекују нас несреће, и наша борба има цену, јер сада непријатељи нису Али-Паша, ни Хитлер, ни Мусолини, него сам ђаво. Зато ће и наша награда бити небеска. Бог, као Бог Благи, да управи зло на добро. Амин. Том 1. Са болом и љубављу о савременом човеку Старац Пајсије Светогорац Са руског Ива Бендеља Портал «Православная жизнь» 12 / 12 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/109106.htm
  10. У ноћи између суботе и недељу у три сата ујутру, завршава се летње и почиње зимско рачунање времена померањем казаљки један сат уназад. Тако ће уместо три, бити два сата ујутро што значи да ћете моћи дуже да спавате. Сат се помера због уштеде енергије и како би више времена проводили и радили на дневној светлости. Померање казаљки се не примењује у свим државама света, нити се код оних који померају казаљке то дешава у исто време. Русија, Белорусија и Украјина укинуле су праксу промене времена, а руски премијер Дмитриј Медведев истакао је да је та одлука добра за здравље становништва.
  11. У ноћи између суботе и недељу у три сата ујутру, завршава се летње и почиње зимско рачунање времена померањем казаљки један сат уназад У ноћи између суботе и недељу у три сата ујутру, завршава се летње и почиње зимско рачунање времена померањем казаљки један сат уназад. Тако ће уместо три, бити два сата ујутро што значи да ћете моћи дуже да спавате. Сат се помера због уштеде енергије и како би више времена проводили и радили на дневној светлости. Померање казаљки се не примењује у свим државама света, нити се код оних који померају казаљке то дешава у исто време. Русија, Белорусија и Украјина укинуле су праксу промене времена, а руски премијер Дмитриј Медведев истакао је да је та одлука добра за здравље становништва. View full Странице
  12. Kazuo Išiguro: Uzeću koliko god mi je vremena potrebno Gospodine Išiguro, da li ste ikada naišli na neku od svojih knjiga u second hand knjižari? Jesam, takve stvari su teške. Kada odem u neku od secondhand knjižara negde u unutrašnjosti Engleske i nađem svoju knjigu, pomislim „Pa, ovo je uvreda! Neko nije želeo da zadrži moju knjigu!“ (Smeh) Ali ako je nema, opet sam uvređen i zapitam se „Zašto je ljudi ne razmenjuju? Zašto je nema u radnji?“ Da li bavljenje pisanjem podrazumeva da morate biti otporni na kritike? Da, na primer, moja žena zna da bude veoma gruba. Na svojoj poslednjoj knjizi, Sahranjeni džin, počeo sam da radim još 2004, ali sam pisanje prekinuo nakon što sam joj pokazao deo rukopisa. Smatrala je da je u pitanju koještarija. (Smeh) Problem je u tome što, kada mi je bila devojka, ja nisam bio pisac. Dakle, dok čita moje rukopise, ona me i dalje posmatra kao tek diplomiranog studenta koji mašta o tome da se jednog dana bavi pisanjem. Čak i nakon što ste osvojili Buker nagradu? Nju to uopšte ne zastrašuje, i dalje me kritikuje na isti način kao što je to činila dok sam tek počinjao i nisam još bio objavljen. Ona je vrlo stroga, mora da bude. Raspravljamo o mojim romanima, romanima drugih ljudi, filmovima koje gledamo, predstavama koje posećujemo od 1980 – 35 godina! Postoje neke stvari oko kojih se slažem sa njom i neke oko kojih se večito ne slažem. Dakle, neke stvari koje kaže ne uzimam za ozbiljno, ali ima i onih drugih za koje znam da su relevantne. Postoje određene oblasti u kojima je ona veoma jaka. Ali nikada ne biste pravili kompromis oko onoga što treba da bude osnovna zamisao. Ne, nikada ne bih odstupio od osnove, od srži, od ideja ili tema. Ona, zapravo, nikada to ne kritikuje. Uvek se radi o načinu na koji sam nešto izveo. Ona bi rekla „Ovo nisi dobro uradio. Znam šta želiš da postigneš, ali ovako ti nije uspelo.“ Mislim da mi nikada nije rekla „Ideja tvog romana je pogrešna.“ Zašto ste onda Sahranjenog džina toliko dugo ostavili po strani? Započeli ste rukopis pre više od deset godina. Često sam prestajao sa pisanjem i ostavljao knjige na nekoliko godina. Ne daj mi nikada da odem, prethodni roman, tri puta sam pokušavao da napišem! Navikao sam na tu ideju da knjige koje pišem mogu da ostavim u stranu, pa ako im se nakon dve, tri godine vratim… mogu da ih promenim. Možda mi se razvila mašta ili mogu da razmišljam o novom kontekstu ili načinu da nešto uradim. Dešavalo mi se i ranije, pa ne paničim kada mi neko kaže „Stavi to na stranu.“ Iz iskustva znam da takva stvar može da bude veoma dobra. Kakav je osećaj znati da ste upravo završili knjigu? Zanimljivo je što to kažete, jer mi se nikada nije desio momenat u kom bih pomislio „Uh, završio sam!“ Gledam fudbalere na kraju utakmice, znate, čuje se zviždaljka i oni znaju da li su pobedili ili izgubili. Do tog momenta, oni daju sve od sebe i znaju kada je kraj. Smešno je jer kod pisca ne postoji završni zvižduk. Nije baš spektakularno. Zašto? Pa, čak i nakon objavljivanja knjige, stvari se stalno menjaju. Od kada je u Britaniji objavljeno štampano izdanje moje knjige u tvrdim koricama, na primer, različiti prevodioci su postavljali različita pitanja – jako su rigorozni u veziu sa sitnim detaljima. Ja onda saslušam sve njihove komentare i promenim određene delove. Tek kada štampano izdanje izađe, imam osećaj kao da je to finalna verzija i onda mogu da stanem… Jer je tada prekasno, to je završni zvižduk. Nema pravog trijumfalnog momenta. Da li ikada osetite pritisak da treba da pišete više? Objavili ste samo osam romana u toku tridesetpetogodišnje karijere. Na početku svoje karijere sam odlučio da broj knjiga koje postoje na svetu nije problematičan. Vodio sam diskusiju o tome sa urednikom izdavačke kuće Faber & Faber, Robertom MekKramom, čovekom koji me je otkrio. Nakon prvog romana sam ga pitao koliko bi vremena trebalo da prođe dok ne objavim drugu knjigu. Rekao mi je „Pa, za tvoju karijeru bi najbolje bilo da objaviš knjigu na svake dve godine.“ Uvek ga podsećam na ovo, jer smo i dalje veoma dobri prijatelji, i on uvek kaže da je to bio glup savet! Ali sećam se da sam tada pomislio „To je za mene nemoguće.“ Kreativnost ne možete požurivati. Tada sam odlučio da ne želim kvantitativno da doprinesem književnosti, ono što sam smatrao da moram da uradim jeste da pokušam da stvorim dela koja su malo drugačija od onih koja već postoje. Koja je svrha u pukom dodavanju na već postojeću planinu knjiga osim ako ne napišem nešto novo ili malo drugačije? Stenli Kjubrik je za mene neka vrsta uzora, on je mnogo vremena provodio razmišljajući o projektu i svaki film je potpuno drugačiji od prethodnih. Mislio sam „Moram da budem kao Kjubrik. Uzeću koliko god mi je vremena potrebno.“ To bi mi omogućilo da svaki put sagradim novi svet. Šta prvo smislite, priču ili svet dela? Scenu biram u skladu sa potrebama priče. I u stvari, to me često dovodi u teške situacije. Često imam priču, ali nisam odlučio gde bi trebalo da se odvija, u kom vremenskom periodu… Osećam se kao da izviđam lokacije za film. Postavka, a to uključuje vreme i mesto, jedan je od mojih glavnih alata u pričanju priče. Postao sam prilično zainteresovan za stvaranje tog malog sveta. Takođe, muzika je veoma važna za moj način pripovedanja. Kako to? Teško je objasniti. U muzici, posebno ako se udubite u neku pesmu, čak i ako nema reči, postajete duboko svesni određene emocije koja u njoj vlada. A kada pišem, ono što pokušavam da uradim je da prenesem određenu vrstu emocije ili raspoloženja. Tako, često uhvatim sebe kako razmišljam o atmosferi u određenoj pesmi koja mi se dopada, a koja je bliska emociji koju želim da uhvatim. Šta možete da saopštite bez reči? U poslednjih nekoliko dana sam putovao i, iz nekog razloga, razmišljao sam o svojoj omiljenoj kompoziciji od Kita Džereta, pijaniste za koga mislim da u toj pesmi opisuje stariju osobu koja se osvrće na svoju mladost. U pitanju je instrumental, bez reči, pa sam razmišljao kako bih voleo da prenesem tu priču u sledećem romanu. Potrebna mi je ta vrsta atmosfere, mešavina žala i ponosa. Ali to osećanje možete imati samo slušanjem muzike… Kako emociju iz muzike prevesti u reči na papiru? Problem za pisce je taj što zbog upotrebe reči kao alata, a reči se često koriste u esejima i raspravama, nailazimo na iskušenje da mislimo da uvek moramo da razmišljamo u okvirima logičnih intelektualnih obrazaca. Naravno, to je važan aspekt pisanja romana, ali je za romanopisca takođe važno da maštu koristi kao što bi je i muzičar, kompozitor ili slikar koristili, na neki nelogičan način. Mislim da je za mene jako važno da ne postanem neka vrsta intelektualnog pisca. Prevod: Iva Kosovac izvor: the-talks.com Nikad me ne ostavljaj – Kazuo Ishiguro Never Let Me Go 2005. Za Lomu i Naomi. Engleska, koncem 1990-ih (Početak romana) Prvo poglavlje Zovem se Kathy H. Imam trideset jednu godinu i već sam jedanaest godina njegovateljica. Znam da to zvuči dovoljno dugo, ali zapravo žele da nastavim još osam mjeseci, do kraja ove godine. To će biti gotovo točno dvanaest godina. Sada znam da činjenica da sam tako dugo njegovateljica ne mora značiti da me smatraju izvrsnom u tom poslu. Ima nekoliko doista dobrih njegovatelja kojima su nakon samo dvije ili tri godine rekli da je dovoljno. I mogu se sjetiti barem jednog njegovatelja koji je taj posao obavljao svih četrnaest godina, premda je bio posve beskoristan. Dakle, ne pokušavam se hvalisati. No s druge strane, zasigurno znam da su zadovoljni mojim radom, a sve u svemu, i ja sam zadovoljna. Moji su se donori uvijek oporavljali mnogo bolje no što se očekivalo. Njihovo vrijeme oporavka bilo je impresivno, a jedva da je bilo koji od njih klasificiran kao »uzrujan«, čak ni prije četvrte donacije. U redu, sad se možda ipak hvalim. No to mi mnogo znači, sposobnost da dobro obavljam svoj posao, osobito onaj dio o tome da moji donori ostaju »smireni«. Razvila sam neku vrstu instinkta o donorima. Znam kad se treba zadržati uz njih itješiti ih, kad ih ostaviti nasamo; kad slušati sve što žele reći, a kad jednostavno slegnuti ramenima i reći im neka se priberu. U svakom slučaju, ne tvrdim da sam po bilo čemu posebna. Poznajem njegovatelje, koji trenutno rade, a jednako su dobri bez ičije hvale. Ako ste vi jedan od njih, mogu razumjeti kakvu biste zavist mogli osjećati, zbog mojeg jednosobnog stana, mojeg automobila, i povrh svega, zbog načina na koji mogu birati koga ću njegovati. Osim toga ja sam pohađala školu Hailsham, što je katkad samo po sebi dovoljno date ljudi poprijeko gledaju. Kathy H., kažu, ona može birati i uvijek bira svoje: ljude iz Hailshama ili iz neke druge privilegirane ustanove. Nije ni čudo da ima tako sjajan uspjeh. Ja sam to dovoljno često čula, pa sam sigurna da ste vi čuli još češće, a možda u tome ima nečega. Ali ja nisam prva kojoj je dopušteno birati, a sumnjam da ću biti posljednja. U svakom slučaju, dala sam svoj doprinos njegovanju donora odgojenih na svakakvim mjestima. Imajte na umu da ću, kad završim, za sobom imati dvanaest godina ovoga posla, a samo su mi tijekom posljednjih šest dopustili da biram. A zašto i ne bi? Njegovatelji nisu strojevi. Trudiš se i daješ sve od sebe za svakog donora, ali to te na kraju iscrpi. Ne posjeduješ bezgranično strpljenje i energiju. Kad ti se pruži prilika da biraš, naravno, biraš one slične sebi. To je prirodno. Ni slučajno ne bih mogla ovoliko izdržati da sam prestala na svakom koraku suosjećati sa svojim donorima. I u svakom slučaju, da nikad nisam počela birati, kako bih se nakon svih tih godina uopće ponovno zbližila s Ruth i Tommyjem? No u današnje je vrijeme, naravno, preostalo sve manje i manje donora kojih se sjećam, pa zapravo i nisam baš tako mnogo birala. Kao što kažem, posao je mnogo teži ako nemate onu dublju vezu s donorom, a premda će mi nedostajati njegovateljski rad, nekako mi se čini da je u redu što ću koncem godine završiti s tim poslom. Ruth je, usput rečeno, bila tek treći ili četvrti donor kojeg sam dobila po vlastitom izboru. U to joj je vrijeme već bio dodijeljen njegovatelj, i sjećam se da sam se morala malo potruditi oko toga. No na koncu sam uspjela, a čim sam je ponovno ugledala, u onom oporavilištu u Doveru, sve naše nesuglasice, premda nisu u potpunosti nestale, ipak se nisu doimale ni približno onako važnima kao sve ostalo: kao što je činjenica da smo zajedno odrasle u Hailshamu, činjenica da smo znale i sjećale se nekih stvari koje nikom drugom nisu bile poznate. Mislim da sam otad počela tražiti svoje donore među ljudima iz prošlosti, a kadgod sam mogla, među ljudima iz Hailshama. Bilo je trenutaka tijekom godina kad sam nastojala zaboraviti na Hailsham, kad sam govorila sebi da se ne bih smjela toliko osvrtati unatrag. No tada je stigao trenutak kad sam se jednostavno prestala opirati. To je moralo imati veze s jednim donorom kojega sam jednom njegovala, tijekom svoje treće godine rada kao njegovateljice; radilo se o njegovoj reakciji kad sam spomenula da sam iz Hailshama. Upravo je prošao kroza svoje treće doniranje, koje nije dobro prošlo, te je zasigurno znao da neće uspjeti. Jedva je disao, ali je pogledao prema meni i rekao:- Hailsham. Kladim se da je to bilo krasno mjesto.- Idućeg jutra, kad sam nešto pričala kako bih skrenula njegove misli sa svega toga, i pitala gdje je on odrastao, spomenuo je neko mjesto u Dorsetu, a njegovo se lice iskrivilo u neku posve novu vrstu grimase. Tada sam shvatila kako očajnički želi zaboraviti na to mjesto. Umjesto toga, želio je slušati o Hailshamu. Stoga sam mu tijekom narednih pet ili šest dana pričala o svemu što je želio znati, a on je ondje ležao, prikopčan na sve moguće aparate, dok mu se na licu pojavljivao blag osmijeh. Pitao me o velikim i o malim stvarima. O skrbnicima, o tome kako je svatko od nas ispod kreveta imao vlastitu škrinju za raznorazne sitnice, o nogometu, o bejzbolu, o stazi što jevodila s vanjske strane glavne kuće, oko svih njezinih zakutaka, o jezercu za patke, o hrani, o pogledu iz Umjetničke sobe što se za maglovitih jutara pružao preko polja. Katkad bi tražio da neprestano ponavljam neke stvari; raspitivao bi se o nečemu što sam mu ispričala prethodnoga dana kao da mu to uopće nisam spomenula. »Jeste li imali sportski paviljon?« »Koji je skrbnik tebi bio najdraži?« U početku sam mislila da je riječ o lijekovima, ali sam tada shvatila da mu je um posve bistar. Zapravo nije želio samo slušati o Hailshamu, želio se sjećati Hail shama, baš kao da je to bilo njegovo vlastito djetinjstvo. Znao je da je blizu skončanju, pa je zato to radio: tražio je da mu sve opisujem kako bi mu se sve to doistausjeklo u pamćenje, pa će se možda tijekom besanih noći, uz lijekove, bolove i iscrpljenost,zamagliti linija između mojih i njegovih sjećanja. Tad a sam prvi put shvatila, doista shvatila, koliko smo sreće imali, Tommy, Ruth, ja, i svi ostali. *Dok se sada vozim naokolo, još uvijek vidim ponešto što me podsjeća na Hailsham. Možda prođem kraj maglom zastrtog polja, ili u daljini opazim dio velike kuće dok se spuštam u neku dolinu, čak i posebno raspoređene jablane na nekoj padini, te pomislim:»Možda je to! Našla sam ga! Ovo doista jest Hailsham! «Zatim shvatim da je to nemoguće i nastavim voziti, a moje misli prijeđu na nešto drugo. Osobito su tu oni paviljoni. Svuda ih vidim kako stoje na udaljenom kraju igrališta, malene bijele montažne kuće s nizom prozora smještenim neprirodno visoko, gotovo tik ispod strehe. Mislim da su ih mnogo izgradili u pedesetima i šezdesetima, kad su vjerojatno i našu postavili. Ako prođem kraj jednog takvog paviljona, promatram ga što je moguće dulje, a jednog ću dana tako imali sudar, ali ipak to radim. Nedavno sam vozila pustim područjem Worcestershirea i ugledala jedan kraj terena za kriket, a bio je tako sličan našem u Hailshamu da sam okrenula automobil i pošla bolje pogledati. Obožavali smo naš sportski paviljon, možda zato jer nas je podsjećao na one slatke malene kolibe što su ih ljudi imali u slikovnicama. Sjećam se kad smo bili u mlađim razredima, pa smo preklinjali naše skrbnike da sljedeći sat održe u paviljonu umjesto u običnoj prostoriji. Nakon toga, kad smo bili u šestom razredu, kad smo ušli u trinaestu godinu života, paviljon je postao mjesto gdje smo se mogli skrivati sa svojim najboljim prijateljima, kad smo se željeli maknuti od ostalih iz Hailshama. Paviljon je bio dovoljno velik da ondje borave dvije zasebne skupine bez međusobnog ometanja; ljeti se na verandi mogla zadržavati i treća skupina. No u idealnim okolnostima zapravo ste vi i vaši prijatelji željeli cijeli paviljon samo za sebe, pa je često dolazilo do nadmudrivanja i prepirki. Skrbnici su njima uvijek govorili neka se ponašamo civilizirano polom pitanju, ali u stvarnosti vam je trebalo nekoliko jakih ličnosti u skupini kako biste imali šanse zauzeti paviljon tijekom odmora ili slobodnog razdoblja. Ni ja nisam bila baš povučeni tip, ali pretpostavljam da smo paviljon onako često imali za sebe zapravo zahvaljujući Ruth. Obično bismo se rasporedile po stolicama i klupama; bilo bi nas pet, odnosno šest ako bi došla i Jenny B.; te bismo s užitkom tračale. Postojala je vrsta razgovora do koje je moglodoći jedino kad ste bili skriveni u paviljonu; mogle smo raspravljati o nečemu što nas je zabrinjavalo, ili bismo se mogle valjati od smijeha, ili se bijesno posvađati. Uglavnom je tobio način opuštanja uz najbliskije prijatelje.Onog poslijepodneva o kojem sad razmišljam, stajale smo na stolcima i klupama,gurajući se uz visoke prozore. Tako smo dobro vidjele sjeverno igralište gdje se okupilo dvanaest ak dječaka s naše godine i iz sedmog razreda da bi igrali nogomet. Sjalo je sunce, ali je ranije toga dana zasigurno padala kiša jer se sjećam odsjaja sunca na blatnjavoj travi. Netko je rekao da ne bismo trebale tako otvoreno zuriti, ali gotovo se uopće nismo pomaknule unatrag. Zatim je Ruth rekla: Shvatila sam da je za Ruth i ostale prilično nevažno ono što će dječaci učiniti; nije bitno odobravamo li mi to ili ne. U tom se trenutku nismo natisnule na prozore jer smo uživale upomisli da ćemo vidjeti kako ponovno ponižavaju Tommyja, nego zato što smo čule za tunajnoviju zavjeru pa nas je nekako neodređeno zanimalo što će se događati. Mislim da u tim danima nismo bile previše zainteresirane za ono što su dječaci među sobom radili. Za Ruth, za ostale, sve je bilo tako nepristrano. I svi su izgledi da je tako bilo i za mene. Ili me možda sjećanje vara. Možda sam čak i tada, dok sam gledala kako Tommy trči potom igralištu, s neskrivenim oduševljenjem na licu jer su ga ponovno primili u svoje redove, te je trebao igrati igru u kojoj je bio tako dobar, možda sam ipak osjećala bol. Međutim, točnose sjećam kako sam opazila da Tommy nosi plavu polo majicu što ju je prošlog mjeseca kupiona Rasprodaji, onu kojom se tako ponosio. Sjećam se da sam pomislila: Tommy ima svoju majicu. Svoju najdražu polo majicu. Ne vjerujem da me itko čuo jer su se svi smijali Lauri, velikom klaunu u našoj grupi, koja je oponašala izraze što su se pojavljivali na Tommyjevu licu dok je trčao, mahao,dozivao, driblao. Ostali su se dječaci kretali igralištem na onaj namjerno tromi način kao štočine dok se zagrijavaju, ali je izgledalo đa Tommy, u svojem uzbuđenju, već daje sve od sebe.Rekla sam, ovoga puta glasnije: Tada su dječaci prestali šutirati loptu naokolo i okupili se na sredini igrališta. Prsa su imse lagano uzdizala i spuštala dok su čekali da počne biranje ekipa. Dva kapetana momčadibila su iz sedmog razreda, premda su svi znali da je Tommy bolji igrač od bilo koga s te godine. Bacali su novčić da vide tko će prvi birati, a zatim se onaj koji je pobijedio zagledao uskupinu dječaka. – Pogledajte ga – rekao je netko iza mene.- Posve je uvjeren da će njega prvog izabrati. Samo ga pogledajte! Tommy je u tom trenutku doistadjelovao nekako komično, a to vas je navodilo dapomislite, pa, da, ako je tako budalast, zaslužuje ono što će ga snaći. Svi su se drugi dječacipretvarali da ignoriraju postupak biranja, glumeći da im je svejedno kad će doći na red. Nekisu tiho međusobno razgovarali, neki su vezivali vezice nacipelama, a drugi su samo zurili usvoje noge dok su gazili po blatu. Ali Tommy je željno gledao u dječaka iz sedmog razreda,kao da je ovaj već prozvao njegovo ime. Laura je svoju predstavu izvodila za cijelo vrijeme biranja ekipa, oponašajući sve različite izraze Tommyjeva lica: vedra usrdnost na početku; zbunjena zabrinutost nakon što jesvaki kapetan izabrao četiri igrača, a on još uvijek nije bio prozvan; povrijeđenost i panika kad je počeo shvaćati što se zapravo događa. Ja, međutim, nisam neprestano pogledavala Lauru jer sam promatralaTommyja; znala sam što ona radi jer su se ostale stalno smijale ipoticale je. Kad je Tommy ostao sam ondje stajati, a svi su se dječaci počeli smijuljiti, čulasam kako Ruth kaže: Nije stigla do kraja. Tommy je počeo gromoglasno vikati, a dječaci, koji su se sad već otvoreno smijali, potrčaše prema južnom igralištu. Tommy je učinio nekoliko koraka zanjima; teško je reći je li nagonski krenuo u bijesan lov za njima ili ga je obuzela panika jer su ga ondje ostavili. U svakom slučaju, uskoro se zaustavio i stajao ondje, bijesno zureći zanjima, grimizna lica. Tada je počeo vrištati i vikati; besmislena zbrka psovki i uvreda. (Odlomak) Izvor: scribd.com Prema prognozama kladioničara dobitnik Nobelove nagrade za književost Kazuo Išiguro nije bio ni na spisku širih favorita. Kenijac Ngugi va Tiong’o (79) i Japanc Haruki Murakami (68) bili su vodeći kandidati sve do nekoliko sati pred dodelu, kada ih je pretekla dotada trećeplasirana Kanađanka Margaret Atvud (77). Interesantno je da je japanski pisac godinama unazad glavni favorit za Nobelovu nagardu. Vredno priznanje mu je izmaklo i ove godine. Novčani dodatak uz Nobelovu nagradu iznosi devet miliona švedskih kuna (oko 940.000 evra) Nobelova nagrada prvi put je dodeljena 1901. godine Ukupno 109 pisaca dobilo je do danas Nobelovu nagradu za književnost među kojima je 14 žena, 36 pesnika i 28 autora koji su pisali na engleskom. Najmlađi laureat, Rađard Kipling, imao je 41, a nastariji, Doris Lesing, 88 godina. U proseku nagrađeni pisci imaju 65 godina. Švedska akademija nikada ne odaje ko je sve razmatran za nagradu, a spisak užih kandidata otkriva se tek 50 godina kasnije. Za P.U.L.S.E Velibor Mihić
  13. Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
  14. У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152). Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан View full Странице
×
×
  • Create New...