Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вредности'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Зашто су праве вредности постале медијски табу Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
  2. ризница богословља

    Политика: Зашто су праве вредности постале медијски табу

    Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу. Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. Извор: Политика
  3. Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације. У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности. У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање. Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт. Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације. У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима. Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб. Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији. Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства. Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“. Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма. Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса. Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19] Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности.   Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005. Превод: Јована Пантелић
  4. Питање вредности је главно питање у савременом дијалогу цивилизација. Човечанство данас и у будућности зависи управо од одговора на то питање. Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације. У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности. У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање. Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт. Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације. У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима. Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб. Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији. Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства. Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“. Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма. Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса. Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19] Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности. Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005. Превод: Јована Пантелић View full Странице
  5. Међу гостима су представници влада, научне заједнице, друштвених организација, православног свештенства, лекари, наставници, новинари, личности из културне сфере, бизнисмени, активисти омладинских организација и појединци са активном грађанском улогом. Русију ће представљати делегација представника око 200 организација активних у 57 региона у земљи. Укупни број најављених организација већ је премашио 250. Догађају ће такође присуствовати председник Синодског одељења за црквени добротвони рад и друштвени сервис Епископ ореховско-зујевски Пантелејмон. Руска Православна Црква води кампању с циљем спречавања абортуса и подржавања трудних жена у кризи. Укупно Русија има 51 склониште за трудне жене и мајке са децом, организованаих учешћем Цркве. Додатно, Русија је успоставила 115 црквених центара за хуманитарни рад. У плану је да до краја 2017. године отвори још 14 центара. Према речима председника непрофитне организације „За Живот“ Сергеја Чеснокова, фестивал није ограничен за временски оквир од три дана. Учесници у народном покрету „За Живот“ не само да се боре за законску заштиту нерођене деце, већ и активно развијају добротворне програме намењене  трудницама и породицама са децом. Покрет има и свој савезни, свенародни програм „Сачувај живот“ који пружа психолошку и социјалну помоћ трудницама у тешким животним ситуацијама. Од 1. јануара 2015. организатори су успели да сачувају 6.907 беба мајки које су одбиле абортус, а добиле помоћ у одређеном временском перидоу. -Други пројекти овог покрета је програм „Просветљење“ које спонзорише предавања о превенцији абортуса у 160 градова и насеља у Русији, а која је похађало 130.000 људи, каже координатор програма Константин Шестаков. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет
  6. Москва ће бити домаћин 8. међународног фестивала друштвених технологија у одбрани породичних вредности „За Живот“ од 14. до 17. августа 2017. године. Фестивал је највећи форум такве врсте на територији бившег Совјетског Савеза, са више од 500 учесника из 186 градова Русије, Белорусије, Украјине, Грузије, Србије, Литваније, Италије и Шпаније са циљем заштите људског живота од момената зачећа и ради превладавања демографске кризе. Међу гостима су представници влада, научне заједнице, друштвених организација, православног свештенства, лекари, наставници, новинари, личности из културне сфере, бизнисмени, активисти омладинских организација и појединци са активном грађанском улогом. Русију ће представљати делегација представника око 200 организација активних у 57 региона у земљи. Укупни број најављених организација већ је премашио 250. Догађају ће такође присуствовати председник Синодског одељења за црквени добротвони рад и друштвени сервис Епископ ореховско-зујевски Пантелејмон. Руска Православна Црква води кампању с циљем спречавања абортуса и подржавања трудних жена у кризи. Укупно Русија има 51 склониште за трудне жене и мајке са децом, организованаих учешћем Цркве. Додатно, Русија је успоставила 115 црквених центара за хуманитарни рад. У плану је да до краја 2017. године отвори још 14 центара. Према речима председника непрофитне организације „За Живот“ Сергеја Чеснокова, фестивал није ограничен за временски оквир од три дана. Учесници у народном покрету „За Живот“ не само да се боре за законску заштиту нерођене деце, већ и активно развијају добротворне програме намењене трудницама и породицама са децом. Покрет има и свој савезни, свенародни програм „Сачувај живот“ који пружа психолошку и социјалну помоћ трудницама у тешким животним ситуацијама. Од 1. јануара 2015. организатори су успели да сачувају 6.907 беба мајки које су одбиле абортус, а добиле помоћ у одређеном временском перидоу. -Други пројекти овог покрета је програм „Просветљење“ које спонзорише предавања о превенцији абортуса у 160 градова и насеља у Русији, а која је похађало 130.000 људи, каже координатор програма Константин Шестаков. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет View full Странице
  7. Јеврејским заједницама враћена имовина у вредности више од 14 милиона евра среда, 17. мај 2017, 21:24 -> 21:57 Извор: Танјуг Од доношења Закона о отклањању последица Холокауста до сада, Јеврејским заједницама Србије враћена је имовина у вредности од преко 14 милиона евра, изјавио је за "Танјуг" потпредседник Јеврејске општине Београд Харис Дајч. Према речима Дајча, највећи део те имовине је враћен Јеврејској општини Београд, а у питању је имовина углавном у централним градским општинама Стари град, Врачар и Савски венац. Потпредседник Јеврејске општине Београд Харис Дајч "Веома смо задовољни тиме јер је то пре свега резултат веома добрих односа. Оно што је предуслов свега је закон, који је свеобухватан и јединствен у Европи, као и врло професионалан и савестан однос Агенције за реституцију, али и других државних институција које учествују у том процесу", рекао је Дајч. Наводећи да је од укупног броја захтева, Јеврејска општина Београд поднела три четвртине, Дајч је напоменуо да је скоро половина захтева што се тиче Београда решена. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић каже да је Закон о отклањању последица Холкауста први и једини у Европи, подсетивши да се он примењује од марта 2016. године. Он је поновио да је од тада Јеврејским заједницама враћена имовина од преко 14 милиона евра. "Врло је ефикасан поступак. Доносимо одлуке краће од законских рокова који су нам дати. Очекујемо да ћемо решити све захтеве у року од три године. Сви захтеви су у поступку, ниједан не стоји", рекао је он Танјугу. Како каже, закон се спроводи веома ефикасно. Истичући да је недавно био на Међународној конференцији у Бриселу на којој се говорило о искуству других земаља, Секулић је напоменуо да у Србији нема оних проблема који су тамо препознати. Каже да су архиве у Србији отворене за све и да је однос државних органа потпуно отворен, без икакве дискриминације. Одлука се, додаје, донесе ефикасно у складу са законом без икаквих проблема. "Осам година једна жена у Пољској није успела да уђе у архиву како би добила податке о опственом идентитету. Требало је да добије извод из матичне књиге рођених. Осам година је чекала и након тога су јој одбацили захтев јер је застарео", наводи један од примера директор Агенције за реституцију. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић Он је подсетио и да је Закон о отклањању последица Холокауста у Скупштини Србије прошао без иједног гласа против и без иједног отпора у јавности. "Србија има право да тражи признање од Међународне заједнице за то јер га је заслужила", закључио је Секулић. Скупштина Србије усвојила је Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих законских наследника у фебруару 2016. године. Законом се уређује поступак враћања имовине припадницима јеврејске заједнице који немају правне наследнике и организацијама које су у време када им је одузета имовина биле у функцији јеврејске заједнице. Према том пропису, захтев за враћање имовине подносице јеврејска општина, а поступак врацања имовине поверава се Агенцији за реституцију која у року од шест месеци мора да донесе решење по поднетом захтеву. У случају посебно сложених предмета, рок је годину дана од пријема захтева.
  8. Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго  раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта  представља тренути случај једног Румуна који хоће  да његов „брак“ са Американцем буде законом признат. Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015.  Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене. Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква. Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  9. Свети Синод Румунске Православне Цркве одлучио је да организује велики марш овог пролећа u циљу подршке традиционалних хришћанских вредности. Romanian Insider је известио да ће се „Марш за живот 2017: Помогните мајкама и бебама – Оне зависе од вас“ одржати 25. марта, на дан када ће по новом календару Православна Црква прославити велики празник Благовести. „Овим догађајем вредности традиционалне хришћанске породице биће истицане у свима епархијама Румунске Патријаршије,“ пише у саопштењу Цркве. Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта представља тренути случај једног Румуна који хоће да његов „брак“ са Американцем буде законом признат. Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015. Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене. Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква. Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
×