Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'воду'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm
  2. Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm View full Странице
  3. План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су они Арапи колико и чувени Миле Шеик, који је надимак добио јер је радио на бензинској пумпи ПКБ је много више од једне компаније. Он је симбол свега кроз шта смо као земља пролазили претходних 30 година и како ћемо, ако се нешто убрзо не промени, завршити. Годинама је ПКБ функционисао као озбиљна компанија, какву ју је замислио Петар Зечевић, човек који ју је деценијама водио. Имала је производњу, прераду, малопродајну мрежу, банку, али и показивала висок степен, како би се то данас рекло, друштвене одговорности. Двадесетак хиљада хектара земљишта, 70 километара канала за наводњавање, научна лабораторија, фарме кокошака, крава - Имлек, Имес, Пекабета, Фриком... Фриком који је седамдесетих година прошлог века у време комунистичке Југославије направљен као заједничко улагање и власништво ПКБ-а и америчког Унилевера, једне од највећих светских фирми у производњи хране! Године санкција су му нанеле озбиљну штету, а дотучен је одлуком донетом после петооктобарских промена да се одвоје и продају Имлек, Фриком, Пекабета и да у ПКБ-у остане само примарна производња. Колико је тај концепт, који сам и тада критиковао, био погрешан, показује чињеница да су сви велики светски малопродајни ланци, од Теска до Делезеа, покренули производњу сопствених робних марки, које данас у завидној количини попуњавају њихове продајне рафове. Оно што је најпрофатибилније узето је ПКБ-у са идејом да се компанија бави земљорадњом и сточарством. Сведен на производњу пшенице, кукуруза, шећерне репе и на углавном непрофитабилне фарме крава, препуштен вођству неквалитетног менаџмента, гомилао је дугове. У томе су му својски „помагале“ суперуспешне компаније попут МК комерца, Имлека и њима сличних, које су своју успешност базирале на томе да су сви уговори са ПКБ-ом по компанију били више него штетни. Догурао је ПКБ до дуга од скоро сто милиона евра, 14 година неплаћених пореза и доприноса на плате, 10 година неплаћене струје, две деценије без улагања у развој, механизацију, одржавање канала за наводњавање... Преокрет је наступио током 2010. године. Тада су неке приватне фирме понудиле држави да га откупе за један евро уз преузимање дугова. Сећам се како ме је покојни Захарије Трнавчевић убеђивао да се то не дозволи, да ПКБ вреди милијарду евра, да ниједна држава не продаје земљу... То се поклопило са реализацијом идеје за мост Земун-Борча и било је јасно да, ако се ПКБ прода, годину-две касније ћемо платити десетине милиона евра да за приступне саобраћајнице од купца откупимо то исто, у бесцење дато земљиште. Са идејом да ПКБ не продајемо, да га преузме град и да доведемо професионални менаџмент отишао сам код председника Србије Бориса Тадића и добио безрезервну подршку за то. И град је преузео ПКБ. Довели смо стручан нестраначки тим људи да га води, сели са синдикатима и тражили подршку да се број радника смањи за око 400, јер фирма није могла да издржи толики број запослених. Радници који су се опекли са многим гарнитурама гледали су нас неповерљиво по принципу „дошли још једни да краду“, али су нам ипак указали поверење. Без динара из градског буџета ПКБ је почео да на плате које су у просеку биле око 500 евра плаћа све порезе и доприносе, да плаћа струју, купује нову механизацију, гради најмодерније фарме крава. Министри пољопривреде Саша Драгин и Душан Петровић прихватили су да ПКБ по литру млека добија исту субвенцију као приватни произвођачи и помогли су да се почне са чишћењем канала. МК комерцу, који је откупљивао репу по 0,28 евра кроз компензацију, запрећено је раскидом уговора уколико не прихвати тржишну цену од 0,45 евра и да је плаћа - парама. Прихватили су. Имлеку је понуђено да наставимо са продајом млека, али по 20 одсто већој цени, јер су толико литар плаћали у Босни. Одбили су са поруком да немамо коме другом да продамо млеко. После осам месеци, када су схватили да ПКБ може без њих, вратили су се и платили тражену цену... Компанија која је 2010. имала пословни приход од 34.369.000 евра за две године достигла је 60.809.000 евра. Без отписа дугова од стране државе који се књиже као приход и који то реално нису. Смањен је број крава, али је повећана производња млека. Једна крава је у ПКБ-у годишње давала 7.555 литара млека. Просек на нивоу Србије је био 2.920 литара. Смањени су хектари под пшеницом на уштрб профитабилнијих култура, али је просек пшенице био 5,9 тона по хектару, док је просек на нивоу Србије био четири тоне. Запослени су радили не као Немци, него као Јапанци, није била потребна никаква чуварска служба, јер су људи третирали фирму као своју. Издвојено је земљиште поред новосаграђене саобраћајнице са по три траке, претворено у грађевинско чији се хектар продавао за 800.000 евра. Сто продатих хектара било је довољно да се отплате сви дугови гомилани деценијама. Планирали смо да радници и пензионери добију 10 одсто акција, да понудимо сарадњу великим светским компанијама, да радимо као што су радили ПКБ и Унилевер пре скоро 50 година, да тако стигну инвестиције, повећамо производњу и имамо сигурне купце, да направимо и своју млекару ако постојеће наставе да нам уместо природног продају млеко у праху растворено у води, да преузмемо Воћарске плантаже Гроцка, у којима је ПКБ власник више од 20 одсто, да покренемо отварање још неколико компанија по моделу ПКБ-а широм Србије... Ништа се од тога није десило. Ова прича, која је могла имати срећан крај, прекинута је променом власти и одлуком да се ПКБ прода. Почело је систематско уништавање фирме. Менаџмент, коме нова власт није хтела да исплати уговорене бонусе, напустио је фирму и она је 2017. завршила са пословним приходом од свега 34.007.000. Дакле скоро упола мањим него 2012. и малтене у евро истим приходом какав је био 2010, пре него што га је град преузео! План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су шеици Арапи колико је Арапин био и чувени Миле Шеик, који је тај надимак добио јер је радио на Југопетроловој пумпи Змај 1. Цена од 105 милиона евра коју је Ал Дахра платила је понижавајућа и показује да људима на власти никад није доста. Прво су одлучили да се не продаје бизнис и његов потенцијал него само огољена имовина. Па је и та имовина потцењена. Скоро 20.000 хектара земљишта у делу Србије где хектар кошта више од 15.000 евра. А овде цена расте, јер је већина покривена каналима за наводњавање, а земљиште је у комаду. Свако ко се бави бизнисом зна да је немогућа мисија купити у Србији у комаду ни 100, а камоли скоро 20.000 хектара. Додајте на то механизацију, фарме, институт и лабораторије, фабрику сточне хране... Цена за ПКБ је удар на интелигенцију - исти као и кад је РТБ Бор у питању. Кинези су га купили за дугове (200 милиона евра) и одмах сутрадан канадском Невсуну, који уз 60 одсто рудника цинка у Еритреји поседује још само права на два налазишта у Бору, понудили су у парама - 1,4 милијарде долара!? Рече председник државе да су му сузе кренуле када је видео колико смо добру понуду добили за Бор. Признајем и мени су кренуле. Али не сузе радоснице... Продати природне ресурсе Србије – рудна богатства, земљу и воду никада никоме није пало на памет. Све док нису на власт дошли ови. Њима је продаја Србије нормална ствар. Решење? Промена власти. Свака наредна демократска власт има за обавезу да поништи све ове по Србију штетне, а по џепове њених челника и њихових партнера више него корисне уговоре. Тога треба да буду свесни сви који данас са њима праве овакве дилове. Једном ће морати да се подвуче црта и нико од деведесетих до данас неће моћи да буде аболиран. Шта ће бити ако се то не деси? Одговор ћете наћи у прве две реченице текста. НСПМ
  4. Aко неког заиста занима реално стање на Косову и Метохији и ако жели спремно да дочека следеће преопасне импровизације несрећних српских власти, може да прочита овај озбиљан и уравнотежен допис професорке Универзитета у Косовској Митровици, стручњака и личности с интегритетом, др Митре Рељић.У околностима блокаде медија ширење озбиљних информација и анализа само по себи је отпор даљем пропадању. ... Разлози испољене забринутости представника Српске православне цркве, часних интелектуалаца којима је стало до очувања целовитости државе и идентитета народа, као и највећег броја Срба са Косова и Метохије (свих који нису интересно упрегнути да доказују другачије), крупни су и лако доказиви. 1. Досадашњи резултати Бриселског споразума знатно су отежали живот српског и горанског становништва, као и припадника других народа лојалних држави Србији, и довели га у понижавајући положај. Сагласно договору у Бриселу прелазни пунктови на северу покрајине претворени су у граничне бедеме (изјаве актуелних представника власти да се то догодило раније представљају пуку обману). Преговоре о граници које је дотад водио Борко Стефановић Срби су, добро је познато, одбацили а неприхватање истих показали су масовним коришћењем алтернативних прелаза. То су могли с обзиром на то да албански представници власти ни на који начин нису имали приступ северу Косова и Метохије. Нису, јер им то дотад добро организован и сложан народ није дозвољавао. Какви год да су били међустраначки односи у Београду, представници тих странака на Косову и Метохији у озбиљним недаћама били су један уз другог и сви заједно увек са народом. Нова, и до данас актуелна власт, Србима је, механизмима раздора међу политичким представницима различитих странака те механизмима подмићивања једних и уцене других, забранила да се бране. Док су се бранили, у помоћ су им притицали родољуби са свих страна – писци, новинари, најпознатији српски спортисти и др. Откад се сами не бране, ни други им не притичу у помоћ. У Косовску Митровицу, изузев партијских једноумника, више нико није добродошао. Након што је пуштен из затвора, Оливеру Ивановићу је, како би га видео и пружио му људску подршку, стигао у посету некадашњи спортиста а данас опозициони политичар чији грех није ни мањи ни већи од греха актуелног министра спорта (и један и други су бивши успешни ватерполисти). Док су шетали градом, овдашњи „комсомолци” владајуће партије су пристајали за њима и вређали госта. Таква непристојност раније је овде била незамислива. Осим понижења, Србима који се још увек опиру да узму документа тзв. државе Косово (масовно прибављање таквих докумената својим договорима такође су изнудили представници актуелне власти, али им данас не смета да тим истим документима машу као још једним „доказом” да нисмо своји на своме), успостављена граница је донела стрепњу од могућности да буду заустављени на граничном прелазу, немогућност слободног допремања књига, далеко скупље (под изговором плаћања царине) намирнице које трговци довозе из централног дела наше земље итд. Бриселским споразумом Срби су искључени из платног система Републике Србије; уместо у својој пошти и у динарима, као што је био случај, данас плаћају телефонске услуге у еврима и на шалтерима страних банака. Осим што немају своју полицију и судство, након Бриселског договора, Срби у Косовској Митровици немају ниједну државну апотеку, па, уколико не желе или не могу да плате преписани лек, морају путовати у Рашку. При овој власти Срби су први пут 2013. натерани да изиђу на тзв. косовске изборе и истовремено онемогућени да изборе које организује њихова држава спроведу регуларно и по закону (џакови с гласачким листићима, као што је познато, отпремају се у Рашку и Врање и онде проглашава „победник”). Супротстављање окупацији на северу покрајине увек је значило наду и за, далеко бројније, Србе настањене јужно од Ибра, као и Горанце који су на шарској тромеђи, опирући се свакојаким покушајима њихове преидентификације, јуначки чували српски језик. Ако су досад, једнима и другима, дизали куће у ваздух, крали имовину, тамничили их без суда и пороте, забрањивали приступ гробљима и светињама – све то у присуству тзв. међународних снага, шта би их тек чекало након најављиване нагодбе о разграничењу. 2. Након што је народ дезоријентисан и преплашен, „дужносници” су започели агресивно уверавање грађана Србије да на Косову и Метохији српско више није ништа. Ово, као и уверавање туђих медија како сви Срби знају да су изгубили Косово, осим што сугерише да се Срби сагласе са тим „ништа” и буду задовољни ако им тренутна „далековида” политика тобоже загарантује бар „нешто”, подразумева и аминовање изгона Срба из највећег дела покрајине те свих злодела почињених над њима. Да је другачије, државни представници би се позабавили виновницима српског страдања, а не исцртавањем карте покрајине „са белинама” и усхићеном промоцијом исте, не би ли поткрепили неистиниту тврдњу и добили сагласност за нечасни наум. Срби који су, заједно са монаштвом и свештенством, остали на Косову и Метохији боље од свих знају одакле су све прогнани, где се све српски језик више не чује и где се више не зове својим именом. Упркос томе и упркос дводеценијским патњама које су подносили не би ли сачували Косово и Метохију никада нису помислили, нити данас помишљају, да Српски Источник није њихов. Напротив, полетан и плодоносан рад Призренске богословије, Дома културе у Грачаници (ваља питати насмејаног родољуба Бојана Суђића диригује ли сваке године о Видовдану на својој или на туђој земљи), прегалаштво овдашњих појединаца који, упркос запрекама, прелазе сваку стопу Земље хвостанске, поморавске, подримске… , казује да живе и делају на својој заветној очевини. 3. „Имаћете више” (наравно, уколико пристанете на маратонско робијање под скутима крстоубилаца у Тачијевој „државној” творевини) – најодвратнија је и најувредљивија реченица за сваког поштеног Србина на Косову и Метохији који већ две деценије желе само слободу. Нажалост, како су полуге у њиховим рукама, властодршци ће већ у септембру вероватно искористити прилику и неуку сиротињу како би изнова послали слику о косовскометохијским Србима као људима које је лако умирити чиме било материјалним. А истина је да материјална незајажљивост никад није пристајала уз часног Косовца и Метохијца. Косовска гробља најбоље посведочавају врлинску скромност и верујуће било косовскометохијског човека. 4. Како предочити широј јавности да косовскометохијски Срби (изузев оних спремних на конвертитство сваке врсте), више од сваког блага, желе слободу? Како уверити саотечественике широм лепе Србије да им ту слободу неће донети најављивана нагодба? Ко смо, какви бисмо били и хоће ли нас бити без Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке, Грачанице? Зар треба поверовати да ће наш национални и просторни идентитет на Косову и Метохији сачувати некакав потпис бриселских или чијих год чиновника (Ко се у Османлију узда, штапом се на воду наслања – каже стара српска пословица)? Како, с обзиром на потпуну медијску изолацију, пренети грађанима Србије да часни људи са севера покрајине не пристају на „нешто” које подразумева одрицање од светиња и сабраће јужно од Ибра, па макар им то „нешто” тренутно решило све егзистенцијалне проблеме. С вером, љубављу и надом,Митра Рељић ... https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10217468778819733&set=a.3732020747439&type=3
  5. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/
  6. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/ View full Странице
  7. Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет
  8. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Москва - Амерички амбасадор у Русији Џон Хантсмен ритуално је на Богојављење ушао у ледену воду како би се "приближио Русима". Како преноси "Раша тудеј", амбасадор је недалеко од Москве ушао у хладну воду док су се са стране зачуле овације. "Невјероватно искуство", рекао је Хантсмен након што је изашао из воде. Како је рекао, био је инспирисан снимцима на Јутјубу. глас српске
  10. Москва - Амерички амбасадор у Русији Џон Хантсмен ритуално је на Богојављење ушао у ледену воду како би се "приближио Русима". Како преноси "Раша тудеј", амбасадор је недалеко од Москве ушао у хладну воду док су се са стране зачуле овације. "Невјероватно искуство", рекао је Хантсмен након што је изашао из воде. Како је рекао, био је инспирисан снимцима на Јутјубу. глас српске View full Странице
  11. ПОРЕД проблема са животом у изолацији и без српског живља у ближем окружењу, сестринство манастира Пећке патријаршије последњих дана, али и током летњих месеци, додатно је угрожено због проблема водоснабдевања односно готово сталних рестрикција воде. Како је јуче "Новостима" испричала мати Харитина, игуманија ове православне светиње, рестрикције воде са којима је суочен само овај манастир у читавом окружењу, посебно су учестале последњих дана, када у манастир долазе бројни туристи из свих крајева Космета, централане Србије али и иностранства. - Никада не знамо када ће нам вода бити искључена нити стижемо да обезбедимо резерву воде јер и када дође, углавном после наших жалби и реакција које упутимо представницима локалне самоуправе, притисак је толико слаб, да једва успемо да обезбедимо за најнеопходније потребе - прича за наш лист мати Харитина. И док објашњава да су последњих дана учестале групе гостију из инстранства, Немачке али и из других земаља, старешина ове светиње надомак Пећи каже да су током викенда светињу посетили чланови фолклорних друштава из десет земаља али да се нису задржали због недостатка воде јер нису могли чак ни да се умију. - Тешко је и замислити какву су слику из манастира понели, али то, нажалост, није наша, већ срамота за град Пећ односно локално самоуправу која нас очигледно намерно излаже овом беспотребном малтретирању и проблему на температурама од 40 степени Целзијусових - прича мати Харитина. Сестра Меланија напомиње да због слабог притиска воде данима не могу да укључе машину за веш, као и да имају проблема са храном у фрижидеру. РЕСТРИКЦИЈЕ МАТИ Харитина, игумамнија ове светиње, објашњава да су рестрикције воде које се односе само на манастир очигледно намерне, и да када интервенишу код локалних власти, накратко укључе воду, али да често и не реагују на њихове оправдане захтеве. - И поврће и воће које имамо на имању око манастира нам се осушило због проблема са водом - опомиње мати Харитина, старешина овог прваославног манастира, у којем почивају мошти четрнаест српских патријарха. ОТИШЛО ОКО 30.000 СРБА И ДОК опомиње да је у граду Пећи до 1999. године живело око 30.000 Срба, Винка Радосављевић, начелница овог округа, истиче да у граду тренутно нема ни десетак српских душа.Поред свештеника у порти цркве у центру града, у Пећи је свега још неколико старијих Срба, док поред сестринства у манастиру у околној Љевоши, повратничком месту, живи такође неколицина Срба. Иначе, највеће српско село надомак Пећи је Гораждевац, а Срба повратника има у Белом Пољу, Сиги и Брестовику, њих око 1.000. новости
×
×
  • Create New...