Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'води'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни". Повезана вест: Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!
  2. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  4. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  5. „Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка
  6. “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  7. Ове године навршава се 25 година од препорода монашког живота у Сретењском манастиру. Покретач и организатор рада на обнављању обитељи, духовни васпитач браће, студената богословије и парохијана у току свих ових година био је владика Тихон (Шевкунов), тадашњи архимандрит и садашњи Митрополит псковски и порховски – намесник манастира у периоду 1994-2018. године. Владика Тихон нас ни данас не напушта својом молитвеном бригом, саветима и помоћи, на чему смо му дубоко захвални. Поводом значајног датума припремили смо мали избор цитата владике Тихона као извесну поуку, као духовне оријентире по којима хришћани данас треба да граде свој живот. Кад смо започињали манастирски живот у Сретењској обитељи отац Јован (Крестјанкин) је рекао: „Сваки дан – Литургија!“ Сваки дан. Тада сам био сам. Испочетка ми се учинило да је овакав благослов претеран. Зашто сваки дан? Народ се неће окупити, сасвим је довољно служити два-три пута недељно, тим пре што стално треба да трчим и обављам разноразна економска питања и послове. Међутим, нисам се усудио да не послушам – и веома ми је драго што се нисам оглушио о очев благослов. За манастир је врло важно да се свакодневно служи Света литургија. За парохију вероватно – више пута недељно. Литургија је темељ над темељима духовног живота, и заједнице, и свештеника. *** Има једна стара руска пословица: „Две најтеже ствари на свету јесу да човек негује старе родитеље и да се моли Богу.“ Како је говорио један подвижник: „Молити се Богу значи крв проливати.“ Манастирски послови и дани Сваки монах има потребу за осамљивањем, унутрашњим и спољашњим. Да ми је неко на почетку рекао да ћу се, побегавши из главног града и дошавши у манастир, поново наћи, не само у Москви, већ у њеном центру, вероватно бих се ужаснуо. Мислим да исто тако сви они који сањају о монаштву, не могу чак ни да претпоставе где ће се временом наћи и на каквим послушањима ће бити. Али Господ нас милостиво води Својим путевима ка ономе што треба да испунимо. *** Живот свештеника је стални труд. У манастиру је сваки монах веома заузет од понедељка до суботе: сталне службе, осим тога послушања, а често их има по два-три. У суботу увече је бденије. У недељу су једна или две Литургије. Нема слободних дана. *** Мислим да је за манастира исправно и корисно – између осталог, усудићу се да кажем и духовно корисно – кад монаси у већој мери или у потпуности сами издржавају своју обитељ. *** Иако се Сретењски манастир налази у центру града и око нас има мало стамбених зграда, код нас на службе долазе људи из целе Москве, често долазе и из Подмосковља. Наравно, то нас веома радује, али је истовремено и велика одговорност. Главни задатак манастира се састоји у томе да помогне монаху да остави свет и све што је у свету ради служења Богу и људима на спасење своје душе. Ако се манастир по Божијем Промислу налази у центру великог града и ако је Господ довео монаха у њега он не треба да се одриче духовног и просветитељског служења, уколико га Црква позива на такво служење. Савремени манастир у граду, у насељу, мора имати просветитељску мисију. И она је тесно повезана с путем личног спасења којим овде иде сваки сабрат – исто као што је пут спасења свештеника, духовника, нераскидиво повезан с људима који долазе код њега: Се, аз и дјети, јаже ми даде Бог (Ис. 8: 18). Господ нас призива да градимо Христову Цркву На шта Господ позива све нас, који смо се овде окупили да бисмо почели рад на Божијој њиви, на припрему за служење Богу? Шта у овом свету раде разни људи? – Научници граде науку, грађевинци граде зграде, политичари граде државу, лекари граде здравље људи. А на шта смо ми позвани? – Само на једно: Господ нас позива да градимо Христову Цркву. Никога другог Бог није поставио на ова дела осим епископа, свештеника и ђакона. Да приводимо људе Богу – то је посао за сву историју човечанства, за све генерације хришћана без изузетка. Да говоримо, да сведочимо својим животом, да благовестимо о Богу Који је Отац свих људи, Који васкрсава сваког човека, Који је за свакога припремио Своје бесконачно Царство. Како треба говорити о томе? То је питање које се поставља сваком хришћанину. И свако треба и својим животом, и речју да одговори на њега, зато што је то Христова заповест. То је оно што је Он свима нама заповедио пре Свог одласка из света. Свештенство је велики благослов Божији Нека би дао Господ да предстојеће служење, предстојећи живот хришћанина и свештеника Бога Вишњег за вас представљају радосну свест о томе да је све то велики благослов Божији, да све то није ништа друго до посебан пут, пут божанске спознаје, с којим се ниједна спознаја не може упоредити. Нека би дао Господ да овај пут за вас буде пут Живота, пут у Царство Небеско, које је Господ Бог одредио за свакога ко иде за Њим. *** У делу служења Цркви Божијој које вам предстоји све зависи само од сваког од вас. Да ли ћете моћи да схватите шта је потпуно поверење у Божији Промисао? Да ли ћете моћи да схватите шта је послушање, да схватите сву његову узвишеност, да схватите шта је самоодрицање, шта је смирење? Ако будете успели да стекнете ово разумевање, ловац на људске душе – ђаво – никад неће моћи тако да се дотакне нашег срца да га освоји. Ђаво ће прићи свакоме без изузетка, али смо упозорени на ово предстојеће искушење. И зато, уздајући се у силу Божију, смело идите овим дивним путем. И не заборавите: мало је оних које је Господ призвао да Му служе. И имајући то на уму, благодарите Богу. Још једном ћу поновити речи из Јеванђеља: Он је „призвао оне које је хтео“, апостоле и вас, њихове будуће наследнике. Он ће вам корак по корак откривати лепоту усхођења ка Богу и разумевање како да ка овој божанској висини водите људе које вам поверава. Пришао ми је један младић који се спремао да постане свештеник и рекао да из све снаге, свом својом душом жели да се подвизава у стицању љубави према Богу и ближњем, да сву своју снагу жели да посвети управо томе. Упитао је да ли исправно чини. Одговорио сам му: „Боље је да своју снагу употребиш за стицање смирења. А Господ ће ти послати истинску и непролазну љубав, која се не подвргава никаквим променама, због тога што ћеш посветити свој труд стицању смирења, сазнаћеш шта је то.“ Пронаћи вољу Божију Свештеник, духовник, има један задатак: да заједно с човеком који је дошао код свештеника као код духовника, тражи и пронађе вољу Божију за њега. Не да исхитрено каже: „Ево, то је воља Божија,“ већ да је постепено проналази у овим или оним човековим животним околностима. Самоуверено је у глупо кад човек тврди: „Откривена ми је воља Божија.“ Отац Јован (Крестјанкин), старац којем је по мом дубоком уверењу Господ заиста откривао вољу Божију о људима само ми је једном рекао: „То је воља Божија за тебе.“ У појединим животним околностима није нимало тешко пронаћи вољу Божију, зато што је врло јасно изложена у Јеванђељу. Међутим, понекад су околности тако замршене да је врло тешко схватити како човек треба да поступа. Да, духовнику понекад није нимало лако да доведе човека до тога да схвати вољу Божију. Није случајно што су свети оци писали да је пастирско служење – „уметност над уметностима и наука над наукама“. Моћ вере Постоји највећа, и најсвемоћнија сила у човеку. То није моћ власти, то није снага убеђивања, није то моћ ума и није моћ новца. То је моћ вере. У човечанству не постоји ниједна већа сила. Али је то посебна вера. Вера која Самог Господа подстиче да учини оно за шта човек моли. Господ нас води Цео наш живот је учење и лекција, „наказаније“ на црквенословенском, зато што ове лекције понекад уопште нису тако лаке, већ су покаткад, напротив, болне, строге и тешке. Међутим, увек треба да имамо на уму да нам их, сваком човеку, Својој творевини, Свом чеду – увек даје Сам Господ Бог. *** Пут хришћанина у Царство Небеско увек ступа у противречност, увек је у супротности с путем у овом свету. Управо то чини крст – пут у Царство Небеско и пут овог света. Управо то је наш крст. Управо то су оне неизбежне тешкоће, наш неизбежни нонконформизам, односно принципијелан поглед у којем нема никаквог пристајања на оно с чим се не слажеш, што је у супротности с твојим убеђењима – управо то чини наш крст. Заповести Божије и наше страсти и живот по законима овога света су наш крст свакога дана и свакога тренутка. *** Нас, немоћне и раслабљене, подржавају, воде нас. Господ по Свом Промислу и преко Својих верних ученика – светаца, све у животу уређује тако да нас води ка спасењу. Само да не покваримо овај сопствени пут. *** Господ свако пало биће, сваког од нас води кроз искушења, која јачају у нама веру, истину и духовну слободу. Међутим, не дозвољава да нас задесе искушења која превазилазе наше снаге. Он као Отац Који нас воли зна кад је дошло време да посрами наше греховне људске наде и слабе, немоћне снове. И зна кад постајемо спремни за то да се пред нама открију истине божанске љубави како бисмо видели бесконачно изобиље онога што је Бог припремио свакоме ко Га воли. *** Мајка Божија је посебан, бесконачно свети и велики дар хришћанском свету. У животном искуству генерација и генерација хришћана, свих хришћанских народа, дошло је до спознаје особитог места Пресвете Богородице у животу хришћана и појединих људи – Христових ученика. Зато Јој се тако посебно молимо, зато се с таквим поверењем и уздањем односимо према молитвама упућеним Пресветој Богородици. *** Шта је чудо? Чудо је кад Господ неправилно поступа. Уместо да тоне у води Он иде по њој. Уместо да пусти да жена мирно умре од крварења Он је исцељује. С тачке гледишта овог света оно што Бог чини је неправилно. С тачке гледишта света не треба окретати други образ својим личним непријатељима, већ им се треба окрутно осветити и тако даље. Али видимо како је дивно, праведно и савршено оно што Господ с тачке гледишта овог света чини неправилно. Нека се љубав Божија одазива и у нашим срцима Шта човека може да повезује с Богом? Само једно – љубав. Само њу Он очекује од нас. Ако смо ученици Христови треба да имамо на уму да сва наша искушења нису ништа у поређењу с благодаћу и силом, свемоћи, милосрђем и љубављу Божијом. Нека би дао Бог да овде, у Сретењском манастиру, међу братијом, студентима, сарадницима и парохијанима владају љубав, ватрена вера, искрена и жарка међусобна брига које нам је Христос заповедио. Да увек владају мир и радост у Христу. А за то је потребно само једно: да Господ Исус Христос, да верност Њему, испуњавање Његових заповести, буду главни циљ у животу и братије, и парохијана. Тада ће се све туђе, све завидљиво, зло и кушачко што се појављује на човековом животном путу, повући и неће имати никаквог битног значаја, претвориће се ни у шта – у пару, у маглу поред Исуса Христа Господа и Бога нашег. Да знамо само Бога Господа Исуса Христа, да тежимо само ка Њему. И тек онда ће сви проблеми, невоље и потешкоће, сва искушења бити лако савладани. Ми живимо у другим вредностима, у другим димензијама, живимо као једна породица. То ни из далека није савршена, земаљска породица. Да бисмо прошавши кроз искушења, кроз свест о греховима и покајање за њих постали потпуно другачија породица, породица светих, породица у којој постоји само једно осећање – љубави, захвалности, радости у Богу, и како би сва егоистична осећања и свака заблуда остали иза нас. *** Бог показује Своју љубав у нади да ће се ова љубав одазвати и у нашим срцима. Љубав према људском роду до страдања и саме смрти. Треба лако праштати Праштати треба лако и с радошћу. С таквим душевним расположењем да нам у души остане светло осећање да смо, по милости Божијој напокон учинили нешто што је заиста веома потребно и важно и за нас саме, и за нашег ближњег. И јесте управо тако! Пустили смо, колико је од нас зависило, човека на слободу из вечне смрти. Исцелили смо, колико нам наше ограничене могућности допуштају, човека од вечне смрти и пакла. Бојте се незахвалних људи! Родитељи, васпитавајте захвалност у деци. То је главна ствар коју можете да одгајите у њима. Не говорим о спољашњим знањима. Већ духовно васпитавајте у својој деци веру и захвалност, а све остало ће се придодати. Али ако се због неких околности збуњујете и сматрате да захвалност сама треба да никне у срцу вашег детета – тешко грешите: ђаво неће седети скрштених руку и почеће да насађује незахвалност, коју сам има, у срца ваше деце. А ви ћете пожњети плодове свог нерада и најстрашнијег људског порока – незахвалности, која ће у вама самима изазвати ужас и збуњеност. Сви хришћани су задивљујуће стваралачки људи Уметник украшава платно и доноси га људима на дар. Композитор ствара уметничко дело. А хришћанин покушава да очисти и преобрази своју душу и да је принесе Богу. То је најдивније и најзанимљивије стваралаштво од свих која постоје на земљи. Зато ми се чини да су сви хришћани задивљујуће стваралачки људи. *** Онај који је узео пет талената и онај који је узео два талента од свог Господара двоструко су Му умножили ове таленте. Али их Господар није узео. Њему ови таленти нису потребни, опет их је дао... А шта Му треба? Потребно Му је стваралаштво, какво год било зато што су ове слуге створене по Његовом лику и подобију. Моја генерација је, световним језиком речено, имала среће. А ако кажемо с црквене тачке гледишта, задесила нас је велика милост Божија: ми смо свештеници, монаси и епископи, удостојили смо се да обнављамо епархије, манастире и храмове. Ми смо срећни људи. Лекције стараца Пре свега, поуке нам је давао отац Јован (Крестјанкин), који је благословио да се оснује московско подворје. Недавно сам био у Печорама, отишао сам код њега на гроб, на један дан. После тога смо архимандрит Таврион, садашњи манастирски духовник, и ја стајали заједно у храму на служби, и он за време катизме одједном каже: „Слушај, сећаш ли се који је данас дан?“ – „Који?“ – „Празник „Иверске“ иконе Мајке Божије. Отац Јован нас је 1993. године, баш на овај дан благословио да оснујемо подворје Псково-Печерског манастира.“ Осетио сам велику топлину и радост кад сам чуо за ову значајну подудартност и ове речи. Заиста, управо пре седамнаест година, отац Јован ми је потпуно неочекивано, и за мене, и за све, одједном рекао: „Ти ћеш основати подворје Псково-Печерског манастира у Москви. Ничега се не бој!“ Кад је подворје почело да расте отац Јован је благословио да се оснује манастир који ће свеједно остати повезан с Псково-Печерским манастиром. Код нас коначе браћа из Печора, и ми често одлазимо код њих, и као и раније Псково-Печерски манастир, његова духовна традиција и духовни завети његових стараца умногоме одређују наш живот. Отац Јован је врло много писао о уређењу манастирског живота, пратио је, посебно у првим годинама, како се манастир развија, пратио је сложену ситуацију у којој се подворје налазило због познатих догађаја 1994-1995. године у црквеном животу у Москви. И за нас је његова пажња, наравно, била од непроцењиве важности. Отац Јован нам није говорио у принципу ништа што би се разликовало од онога што је написано у његовим писмима о монаштву. Али су то биле његове скривене мисли, стечене у страдању и у искуству проверени путеви уређења монашког живота. У књизи „Невести, а свети“ документовано се говори о свету који се налази поред нас. У непосредној близини нашег свакодневног и уобичајеног. Само што то ми у важним и испразним пословима не примећујемо овај свет. Док се не испостави да проведемо живот не примећујући главно. Главна ствар о којој се говори у „Несветима, а светима“ јесте општење између Бога и човека и како се то дивно и прекрасно одвија. *** Пошто сам слаб човек често ми је потребна утеха, између осталог, и у борби с помислима сумње, маловерја и чамотиње... Књигу „Несвети, а свети“ сам, између осталог, написао и за самог себе, како бих је поново читао и говорио себи: „Слушај, пријатељу, а да ли се сећаш каквих је било догађаја, какве догађаје ти је Господ слао у животу? И још се усуђујеш да нешто лупаш?!“ То је победа светих новомученика Мисао о томе да изградимо храм и да га посветимо новомученицима у нама се родила одавно, практично од почетка препорода обитељи. Место на којем се манастир налази – Бољшаја Лубјанка – је место заточеништва, страдања и мученичке смрти многих исповедника, православних хришћана верних Богу – јерарха, свештеника и мирјана. За нас је био веома важан духовни задатак да подигнемо храм који прославља њихову верност, храброст, духовну лепоту и подвиг, да призовемо њихове молитве за нас. *** На територији Сретењског манастира који је затворен 1920-их година такође су се налазиле јединице ЧК и НКВД-а. И овде је било каземата, и овде је било мучења. Ми за земљу Сретењског манастира кажемо да је антиминс. У антиминс на којем се служи Света литургија – посебно платно које благосиља архијереј и које се ставља на престо у олтару, ушивају се мошти светих мученика. А земља на Бољшој Лубјанки је један велики антиминс. *** Шта може бити боље за осмишљавање трагичних догађаја у нашој историји од храма Божијег? Речима се не може осмислити. Па, рећи ће правилне речи, изразиће правилне мисли, даће тачне оцене. Али је овде у питању нешто веће. Треба да постоји храм-споменик нашим новомученицима – дивно светао. Храм, чија идеја ће бити прелазак из патње у радост, из таме на светлост, од трулежног ка нетрулежном, од нашег времена ка оном стању кад, као што је Господ рекао, времена више неће бити – ка Царству Небеском. Зар то није светао и радостан догађај? Победа светих новомученика! Као епиграф би се могле навести речи оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да су дани које је провео у логору били најсрећније године у његовом животу, кад је Христос био поред њега. Нови храм Сретењског манастира је назван у част свепобеђујућег Христовог Васкрсења и у част верних ученика Господа Исуса Христа – Његових светих новомученика и исповедника. Осмишљавамо пут који су прешли наша земља и народ, пажљиво слушамо лекције које треба да извучемо и схватамо главно: све је само у рукама Божијим. Господ свргава у пакао и изводи из њега. Управо то се десило нашој отаџбини, која је била свргнута у пакао и поново изведена ка Христовом Васкрсењу, ка васкрсењу живота у Богу за многе милионе наших сународника. Треба да запамтимо: живимо у Светој Русији Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити! Наравно, само ум пун предрасуда и злобе може да тврди да се у Русији ништа не дешава набоље, да су узалудне молитве новомученика. Сећам се покојног сабрата из Донског манастира, оца Данила, који се често чудио: „Како можете да не верујете у препород Русије? А молитве збора новомученика?! Оних који су пролили крв за Христа, који се сад моле пред престолом Божијим за нас, за нашу Русију, за нашу Цркву?!“ Говорио је: „Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!“ Поновићу, само пристрасан ум који не воли Русију може да тврди да се у Русији не дешава ништа позитивно. наравно да се дешава. У храмовима видимо већ нову генерацију омладине која је одгајена у православљу. Таквих младих људи има и има их много. Видимо мноштво људи који су стекли веру, који се спасавају и кају. Видимо и спољашњи препород. Кад бисмо само позлаћивали куполе, а кад би Православна Црква духовно умрла, то би било ужасно. Али на срећу, Црква остаје верна свом Учитељу, Господу Исусу Христу. Она иде за Њим, она мноштво људи води у Царство Небеско. Главни задатак Православне Цркве јесте да испраћа своје грађане у Царство Небеско. Један светитељ који се упокојио у ХХ веку је рекао: „Не треба тражити свету Русију, треба живети у њој.“ И ми, по милости Божијој, живимо у њој, у светој Православној Цркви која једина може да нам дарује мир, утеху, смисао овог живота и вечно спасење. Извор: Православие.ру
  8. Будући да је наступило време Божићног поста и усрдног подвига којим се припремамо за празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, Слободанка Грдинић разговарала је са катихетом Браниславом Илићем о овој благословеној и важној теми, о којој није довољно само говорити и промишљати, већ је потребно да је актуализујемо у делатном плану свог хришћанског етоса. -На сâмом почетку, реците нам нешто о значају поста уопште? Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности што за последицу има јачање снаге човекове воље. Не бисмо смели да изгубимо из вида да је посни период везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: "И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." (Пост. 2, 16-17). У Новом завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је средство нашег сједињења са Њим, јер према речима сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: "Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе." Према учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти." Свети Симеон нови богослов о посту благовести: "Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши." -Због чега је важан овај пост који претходни празнику Рождества Христовог? Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина, зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима светима који су својим подвигом просијали угодивши Господу. Како бисмо на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане, као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело људима неисказана блага, па и само Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. -Реците нам нешто о установљењу Божићног поста? Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово божанско и спасоносно учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после свете Четрдесетнице, а по строгости долази после свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље, као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље: Праотаца и Отаца. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученика, пророка, апостола, светитеља и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У Недељи праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја Првозваног и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се оваплотио нас ради и спасења нашега ради. -Споменули сте Недељу праотаца и Недељу отаца, за које нас вежу и бројни обичаји који су проистекли из богослужења? У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Светог Јована Крститеља. У Недељу отаца (познатој као Оци) прослављамо све претке Господа нашег Исуса Христа по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. -Како је могуће да савремени човек који је оптерећен бројним искушењима, бригама и многобројним свакодневним обавезама, зарони у тајну Божићне четрдесетнице и постојано ходи овим благословеним путем духовног препорода? Хвала Вам на овом питању. Ваистину, свако од нас би самоме себи могао да постави исто ово питање, јер живимо у времену „брзогˮ начина живота који потребује свеукупну лагодност. Међутим, као припадници Цркве Божје, као сигурне лађе спасења, требали бисмо да свој начин живљења ставимо у оквире црквеног ритма. Шта желим овим да кажем? Драги моји, сваки нови пост је прилика за нас да се клонимо пуког формализма и законског (фарисејског) испуњавања поста реда ради, већ смо позвани, да васцелим својим бићем заронимо у суштину овог свештеног периода, односно, да изађемо из овог поста као бољи људи који су се одрекли лоших навика, а пригрлили врлине које нас приближавају Богомладенцу чије Рождество са љубављу ишчекујемо. У току ове Божићне четдесетнице наша Црква савршава молитвене спомене на многе свете угоднике који су просијали у свом подвигу, нека нам они буду на помоћи, да угледајући се на њих управимо своје духовне кораке на праву стазу, корачајући постојано и храбро, не само ка Божићу, већ поврх свега, ка радости вечне заједнице са Господом нашим и свима светима који су од памтивека угодили Господу. -Закључујемо да овај благословени период Божићног поста и усрдног подвига својим током већ указује на спасоносни значај празника Божића? Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: "Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско." Друга литијска стихира празника (коју ћемо чути на богослужењу у навечерје Божића) јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир! Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних праведнике. -За крај, Ваша поука слушаоцима Радио Светигоре? Данас су нам, више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима. Али, неће бити мира међу људима, докле год не испунимо себе хришћанским човекољубљем, а први корак задобијања истинског хришћанског човекољубља јесте љубав према ближњима. Дакле, потребно је да у овим благословеним данима умножимо љубав према ближњима, како бисмо били достојни да се у Божићној радости чистим срцем сусретнемо са Богомладенцем. Поред љубави, данас нам је потребан еванђељски мир који нам се роди у Витлејему – новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Услед убрзаног начина живљења савременом човеку постаје све теже да свој живот усмери ка правим и истинским вредности, оним вечним вредностима које нам је даровао Господ. Стога, нека нам овај Божићни пост буде путеводитељ да и поред бројних искушења и „брзогˮ живота, не скренемо са јединог сигурног пута који води ка радости Царства небеског. Богомладенац Христос је дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Завршавајући своје скромно, али искрено слово, поштованим слушаоцима васељенског Радија Светигоре, желим срећан и Богом благословен почетак Божићне четрдестнице, да препорођени, облагодаћени, и радошћу испуњени, припремимо дом своје душе за Богомладенца Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом светим. Амин, Боже дај! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора
  9. Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера. Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности. За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања – гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице. Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве. Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања. Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву. Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена. Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске. А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље. Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи. Извор: Православие.ру
  10. Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем. Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс. У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ. Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере. – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”. – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије. У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију. Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска. Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан. Извор: Политика
  11. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 59, (14, 22 – 34) говори нам о чуду ходања по води које Господ Христос чини, показујући Својим ученицима да је све могуће уколико имамо снажну веру. Поуке ове приче слушаоцима Радија Источник приближио је протођакон Бранимир Терзић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник РадиоИсточник-RadioIstočnik | Протођакон Бранимир Терзић гост „Сведочења“ RADIOISTOCNIK.INFO
  12. У недељу Пачисту, дана 24. марта 2019. године, свету архијерејску Литургију у вуковарском Саборном храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој литургијској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије! На крају свете Службе рекли смо ”Благодат нека буде са вама… ”. У овој недељи прослављамо светог Григорија Паламу кроз чији нам је исихастички покрет и откривена Тајна данашњег празника. Благодат Божија, она таворска светлост коју су видели апостоли силази на сваког човека. Свети Григорије Палама нам открива тајну мистичког богословља – како се Бог даје овоме свету. Људски ум не може да разуме преображену светлост, али људска душа ако је преображена може кроз општење са самим Богом да осети Тајну Божанства. Кроз благодатне енергије које нам се дају кроз Тело и Крв Христову ми општимо са Живим Богом. Прошле недеље прославили смо победу Православља над свим јересима, та победа је била утеха за нашу Цркву. Победа Православља била је пре свега везана за победу над иконоборством – јереси која је учила да се хришћани, клањајући се иконама, клањају материји од које су те иконе створене а не изображеном лику. Наша света Црква је богомудро указала да то није материја и да се, иако се прави од материјала, ми клањајући се икони поклањамо заправо светитељу који је на њој изображен. Иконе се сликају по Христовом праобрасцу, јер је Он Прволик свих изображених светитељских икона. Кроз данашње свето Јеванђеље по Марку могли смо чути какву веру као хришћани требамо да имамо. Требамо да имамо веру која ће нас сјединити са Богом и са ближњим. Као народ Божји, у светој и великој Четрдесетници, требамо непрестано да потврђујемо своју веру, да живимо у Тајни Цркве – у Тајни Тела и Крви Христове. Ту је пуноћа нашег живота у Христу. Ту се преображавамо и тако преображена наша душа може гледати светлост Христову, сусрећемо се са Господом на најлепши и најприснији начин. Црква нас позива на покајање. Често ћемо чути: ”Нисам ја грешан, нисам грешио, шта имам да се кајем?” . То је само људска себичност која мора да се превлада да би се човек могао преобразити. Христос се усељава у душу покајника. Све што у Цркви чинимо води нас ка покајању. У животу Цркве постоје различити методи који једног човека враћају на јеванђелски пут. Епитимије и забране постоје да би се човек кроз њих кајао. Црква није та која ислеђује, него нас на те начине упућује да следимо пут покајања, пут којим треба да ходимо. Прве речи новозаветног Откровења су ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Суштина нашег живота је управо у покајничком лику, а не у живљењу у себичности, у којој једни другима не можемо погледати у лице. Сви смо једни другима браћа, потребни смо једни другима како бисмо имали заједницу у Христу. Требамо тиме да изграђујемо божанску љубав, да милујемо једни друге као што све нас Бог милује. Без обзира колико грешимо и колико је тешко бреме које носимо. Овај прелепи храм светог оца Николаја је заиста мученички храм, храм који заслуђује свако поштовање, који је симбол Васкрсења и симбол једног заједничког живота. Као православни требамо да сијамо том Тајном Васкрсења и Вечног Живота. Овај свети храм је пример тога - страдао је, био порушен и разорен, али је Бог дао да засија у пуноћи и свој својој светлости. Стога се радујемо и надамо се. Отац Саша покренуо је акцију да се овај храм употпуни и да буде на понос нашег народа, али и целокупне заједнице у Вуковару. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин. Отац Саша Кузмановић захвалио се свом Епископу на пастирској бризи и љубави, а радост заједничарења настављена је за трпезом у парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. На иницијативу председника Порошенка, 29. марта 2019. године дошло је до његовог сусрета са члановима Свеукрајинског Савета Цркава и религијских организација, у којем је узео учешће предстојатељ Украјинске Православне Цркве Онуфрије. У његовој пратњи налазили су се и митрополит бориспољски и броварски Антонтије и протојереј Николај Даниловић. Председник је поздравио присутне и захвалио им на служби, примеру јединства у различитости, на сарадњи око пуштања на слободу заробљених. Он је посебно истакао неопходност очувања начела верске слободе. Ја, као председник, као гарант уставних права, учинићу све што је могуће како би се заштитила верска слобода у Украјини. „Питање верске слободе треба да је предмет нашег заједничког рада“, истакао је Председник и додао: „Насиље никад не може бити решење проблема“. У свом излагању митрополит Онуфрије је заблагодарио председнику на сусрету и, између осталог, казао следеће: „У ове благословене дане Великог поста Црква нас позива на покајање, уздржање, молитву и помирење с ближњима. Задатак Цркве је да се стара о моралним и духовним вредностима, да приводи људе Богу, проповеда љубав, праштање и мир. Задатак друштва је да се стара о материјалном стању човековог живота, о очувању донетих закона и томе слично. Међутим, у ове дане Великог поста, као и током дужег времена уназад, у религијској сфери наше земље настају догађања која нас жалосте. Имам у виду отимање храмова, мешање управних власти у црквена питања и друга кршења права. У појединости, начелници сеоских савета, градских савета, управних власти, посланици сазивају скупштине територијалних општина и уређују незаконито гласање по питању припадности дотичних црквених општина. То се директно противи украјинском закону бр. 2683, где је речено да то може учинити црквена општина двотрећинском већином гласова. То води томе да се силом заузимају наши храмови, наши верници изгоне на улицу, па су принуђени да се моле у сеоским кућама (Блажењејши је навео где је све то случај у Волинској области, али је истакао „да се то дешава и у другим областима“). Полиција често не реагује, буде тек посматрач...“ У наставку је господин Митрополит истакао и случајеве када се врши притисак на свештенике да приђу расколничкој организацији, ПЦУ, позивају на информатгивне разговоре и др. „На друштвеним мрежама се шири лажна информација да је око 450 парохија изишло из Украјинске Православне Цркве. Међутим, према нашим подацима, само су 42 опшине одлучиле да пређе у `Православну цркву Украјине` (ПЦУ), од којих је 9 парохија прешло без свештеника. Осталих 55 тзв. „добровољних прелазака“ карактерише присилна отмица, пребијање верних и фактичко отимање храмова. Регистровано је 137 случајева када је друштвена општина на терену прегласала за прелазак у ПЦУ против воље црквене општине. У тим случајевима наши верници са свештеницима остају и служе у својим храмовима, мада локалне власти држе да је та парохија такође прешла...“ Пошто је навео примере притиска на свештенослужитеље УПЦ, дискриминације и других кршења права и слобода УПЦ, што је констатовао и Комесаријат УН по правима човека и објавио их 12.03.2019. године, Блажењејши је казао: „Због свега овога молим Вас, Петре Алексејевичу, да скренете пажњу локалним чиновницима да прекину иницирање на терену примену закона. То ће прекинути конфликте међу људима. Ово није пут који води ка јединству. Треба признати погрешност тога пута, сагледати грешке и тражити друге путеве црквеног јединства. Отимање цркава и притисак на парохије само ће десетинама година уназадити процес јединства. Ми смо то доживели већ почетком 1990-тих година..“ „Господине Председниче, желим да нас схватите правилно. Ми, односно наша Украјинска Православна Црква ту је за Украјину, за целовиту и јединствену државу, за мир, међусобно разумевање и јединство у нашем народу. Ми смо се свагда за то борили и изјављивали, а све што сам напред изнео, само штети држави. Учините нешто како би се то прекинуло. Уверен сам да је то у Вашој могућности!“ - завршио је Блажењејши митрополит Онуфрије. Председник Порошенко је навео да му обласна државна управа није давала податке о местима где су парохије прешле из једне јурисдикције у другу. Он је посаветовао да се по унапред описаним случајевима треба обратити суду, а уз то је предложио Блажењејшем Онуфрију одвојен сусрет како би се размотрила та кризна питања. На одговору на то Предстојатељ УПЦ митрополит Онуфрије је предао г. Председнику списак отетих храмова и извештај о другим случајевима кршења права лица и установа УПЦ. У наставку је председник Порошенко дао налог својим помоћницима да проуче ситуацију и да реагују о сваком конкретном случају. Извор: Српска Православна Црква
  14. После готово пет месеци од општих избора у Босни и Херцеговини(БиХ) ближи се и формирање власти на нивоу БиХ, али је извесно да са формирањем те власти ни на помолу није решење кључних питања која су наметнута међу будуће партнере у власти, Савез независних социјалдемократа(СНСД) Милорада Додика, Странку демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића и Хрватску демократску заједнице(ХДЗ) БиХ Драгана Човића. Прво питање је доношење Годишњег националног програма за Акциони план за чланство БиХ(МАП) у НАТО алијанси, што је до сада био изричит услов СДА да буде формиран нови Савет министара БиХ. СНСД и њихови савезници, као ни опозиција у Републици Српској(РС) нису спремни на активацију МАП-а, а Изетбеговић је ретерирао од првобитног става да неће ући у формирање Савета министара БиХ све док СНСД не пристане на активацију МАП-а. Сада то питање оставља за касније разговоре, не показујући притом знаке да ће одустати од захтева да МАП буде активиран. Све и кад би неким чудом помислио да одустане, на тај захтев ће га подсећати упорно странке левице међу Бошњацима које воде Социјалдемократска партије(СДП) БиХ и Демократска фронта(ДФ) Жељка Комшића, окупљене у политичку групацију звучног назива "Босанскохерцеговачки блок". Тај блок је одлучио да неће у ићи у коалицију са СДА, СНСД-ом и ХДЗ-ом БиХ називајући их "националистима", дочим себе описују као "босанскохерцеговачке патриоте" за које је чланство БиХ у НАТО један од кључних приоритета. Но, како те странке окупљају готово искључиво бошњачке бираче, јасно је да је њихови будући потези бити усмерени на критику сваког потеза СДА за који процене да је "непатриотски" с циљем да придобију што већи број бошњачких бирача до наредних општих избора. Зато ће у СДА добро измерити када ће - након што буде формиран Савет министара БиХ - поново посегнути не само за захтевом за активацију МАП-а, већ и за иницијативом за оцену уставности имена Републике Српске. А о тој иницијативи ће одлучивати за пет-шест месеци, како је то најавио Изетбеговић. С друге стране, СДА чека иницијатива ХДЗ-а БиХ за измене Изборног закона БиХ, којима би био гарантован избор хрватског члана Председништва БиХ гласовима Хрвата, уместо садашњег изборног система у коме је избор хрватског члана у ФБиХ омогућен гласовима Бошњака, што се и догодило избором Жељка Комшића у три изборна циклуса. Гаранције које ХДЗ БИХ тражи односе на формирање виртуелне изборне јединице која би важила само на дан избора, а била би дефинисана тако да обухвата подручја у ФБиХ где живи већинско хрватско становништво. Бошњачки политичари су то до сада одбијали, тумачећи тај захтев као први корак ка успостављању трећег, хрватског ентитета, мада им из ЕУ одавно гарантују да од таквог ентитета нема ништа, па су и из ХДЗ-а БиХ готово престали и да помињу "хрватски ентитет", ваљда схватајући да ће једва доћи и до "своје" целодневне изборне јединице уз досадашње противљење бошњачких политичара. Но, ако се неким чудом о томе договоре ХДЗ БиХ и СДА, колико год Изетбеговићу и његовима буде за врат дувао "БХ блок" - онда би се сав притисак и једних и других могао усмерити према РС у правцу убрзања "пута БиХ ка НАТО савезу". Просто, решавањем хрватског захтева за измену Изборног закона, нестаје крупан проблем у политичким односима Хрвата и Бошњака у ФБиХ, а одатле до њиховог заједничког деловања на приближавању БиХ НАТО алијанси није велики корак. Јер, чланство БиХ у НАТО-у је политички приоритет и ХДЗ-а БиХ, само не први као код СДА и "БХ блока", већ други, одмах после измена Изборног закона БиХ. Иако је мало извесно да ће се такав један савез Хрвата и Бошњака постићи у наредне четири године, ту опцију не треба сасвим искључити. С друге стране, српски политичари недавно су донели заједничке закључке у којима су још једном подсетили да се залажу искључиво за војну неутралност РС и БиХ, позивајући се на декларацију коју је усвојила Народна скупштина РС. Притом је сам Додик, приликом недавног сусрета са аустријским вицеканцеларом Хансом Кристијаном Штрахеом, прецизирао да би пристао и на војну неутралност по аустријском моделу. "Аустрија није члан НАТО-а, а члан је ЕУ и то је концепт за који мислимо да овде треба бити", рекао је Додик, ваљда мислећи да ће мало одобровољити бошњачке политичаре. А сличну поруку пре неки дан упутила је и председница РС Жељка Цвијановић. "Није нужно да држава мора бити члан НАТО-а да би постала члан ЕУ", рекла је Цвијановићева, илуструјући своју изјаву "примерима војно неутралних земаља - чланица ЕУ, попут Шведске и Аустрије, које сарађују са НАТО-ом кроз програм 'Партнерство за мир' ". Тешко је сада рећи да ли се у овим изјавама може назрети само један нови тактички потез Додика и Цвијановићеве или је можда реч о најави стратешкоог помака врха власти РС у правцу у коме се креће власт Србије, која "тренутно ради на новом плану индивидуалног партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, јер је досадашњи план истекао", како је то објаснио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. "Немамо намеру да будемо члан НАТО-а, али желимо да развијемо што је могуће боље односе" - још је рекао Дачић. Међутим, ако се у има у виду да председник Србије Александар Вучић не одустаје од свог плана "разграничења" на Косову и Метохији(КиМ), све уздајући се у гаранције НАТО-а за безбедност Срба на северу покрајине - није тешко закључити да Вучић види управо НАТО као кључног "гаранта" војне неутралности Србије приликом извођења свог плана "разграничења". Али, таква "војна неутралност", без гаранција Русије, више личи на неформално придруживање Србије НАТО алијанси неголи и на аустријску неутралност. А ако РС буде пратила Србију у њеном односу према НАТО-у - као што је прокламовала у једном од кључних делова своје декларације о војној неутралности - онда ће заједно са Србијом најпре и завршити под НАТО "кишобраном". Наравно, када се обави "разграничење" на КиМ, границе између Србије и БиХ остану чврсте као и сада, а границе између самопроглашеног Косова и Албаније - не буде. "Ја сам питао онда шта ми радимо ако 31. марта више не буде границе између Косова и Албаније, шта раде ЕУ и сви други. Нисам добио одговор. Али сам добио један коректан и конкретан одговор шта би било да ми исто урадимо са Републиком Српском. Немци су рекли да у томе и јесте разлика и да зато Србија има будућност, а неке друге немају и зато што знају да ћемо се понашати озбиљно и одговорно и у складу са оним што је могуће", рекао је Вучић на последњој Минхенској безбедносној конференцији. После оваквог "немачког одговора" и Вучићеве "озбиљности и одговорности" и тврдње да "зато Србија има будућност", питање је, заправо, какву будућност може да очекује Република Српска у оквиру БиХ. Односно, да ли ће Вучић "разграничењем" на КиМ "обезбедити" стабилну будућу позицију РС унутар БиХ или ће тиме пре отворити простор свима онима који слабљење садашње уставне позиције РС виде као кључни услов за изградњу "функционалне" БиХ?
  15. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  16. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. <iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/541084452&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe> Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  17. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Митрополија црногорско-приморска, која континуирано на овим просторима постоји осам вјекова, доживљава прогон, слично хришћанској Цркви у првим вјековима њеног постојања. Статус који Митрополија тренутно „ужива“ у Црној Гори могао би се окарактерисати ријечима „ван закона“,, оцијенио је у разговору за ,Дан“ митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је истакао да га посебно чуди негативан став премијера Душка Марковића према Митрополији и СПЦ. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Sveštenik hteo da dokaže biblijsko čudo i pokušao da hoda kao Isus po vodi: Za nekoliko minuta, BIO JE POJEDEN! "Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom, jeste par sandala i njegov donji veš" Foto: Profimedia Pastor koji je pokušao da reprodukuje biblijsku priču o Isusu Hristu koji hoda po vodi, svoj čin završio je tako što su ga pojeli krokodili. Pastor, identifikovan kao Džonatan Mthetva, iz verske skupine “Svetac poslednjih dana crkve”, pokušao je svoju demonstraciju na poznatoj “Krokodil reci” u blizini Vajt River Mpumalanga u Južnoafričkoj Republici, i pritom tragično izgubio život u subotu ujutro. Mthetva je tog dana pokušavao da pokaže biblijsko čudo svojim sledbenicima, a prema pisanju “Herald Zimbabvea” nakon što je pao u “Krokodil reku” napali su ga tri krokodila i pojeli ga, potvrđuju očevici. Đakon Nkosi, član crkve, izjavio je listu da ih je “pastor učio o veri prošle nedelje”, da je obećao da će im dokazati svoju veru, ali je pri tome tragično nastradao. – Mi još uvek ne razumemo zašto se to dogodilo i zato se molimo cele nedelje – rekao je đakon. Pastor Mthetva je prema rečima okupljenih ušao u vodu i kada je bio 30 metara unutar reke, pokušao je da se popne iznad vode kako bi mogao da počne da hoda, ali su mu se tada približila tri krokodila maltene niotkuda i počela da se goste njime. – Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom jeste par sandala i njegov donji veš koji su lebdeli iznad vode – priča uplašeni Nkosi. Hitna pomoć odmah je došla na lice mesta, ali na žalost nisu imali mnogo posla budući da je leš bio maltene sasvim pojeden, piše “dailypost.ng”. ИЗВОР: ТЕЛЕГРАФ.РС
  20. Јеромонах Доситеј Хиландарац: СВЕТИ САВА – УЧИТЕЉ ПУТА КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ У навечерје недеље о Самарјанки, 13. маја 2017. године, после васкрсног вечерња које је богослужио високопречасни протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев, сабрат Катедралног новосадског храма, благочестиви народ новонасељских парохија и Новога Сада, имао је ретку радосну прилику и нарочити благослов да сабран под сводове свог Светосавског храма у изградњи, саслуша предавање преподобног јеромонаха Доситеја (Радивојевића), сабрата Световаведењске обитељи царске лавре, манастира Хиландара и настојатеља Патерице, једне од хиландарских келија, која се налази у Кареји, административном седишту Свете Горе. Отац Доситеј говорио је на тему: СВЕТИ САВА – УЧИТЕЉ ПУТА КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ.
×
×
  • Креирај ново...