Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'власти'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Сутра у 16ч почиње концерт Аце Лукаса, у 17ч концерт Боре Чорбе, а у 18ч почиње обраћање Вучића и других политичара. Скуп је испред Народне скупштине.
  2. Ово је тема за све отворене и прикривене подржаваоце тренутне власти како би могли износити своје аргументе зашто би требало подржавати СНС власт. Пожељно би било ( иако је, знам, јако илузорно ) када би и противници СНС-а износили ствари које сматрају позитивним код СНС-а. Па, кренимо онда: Фискална консолидација: СНС је, званично, заузео курс фискалне дисциплине и смањивања јавног дуга Србије. Истина, на почетку власти, од 2012-2015 повећали су јавни дуг за значајан износ ( што је Вучић правдао потребом да се исплате обавезе које је ранија власт преузела ). Гледајући јавни дуг у односу на српски БДП, то је његова путања изгледа овако: Извор За прве 3 године власти СНС је увећао јавни дуг за скоро 15% у односу на БДП Србије, али је након 2015 јавни дуг почео опадати истом брзином којом је и растао. Тако да, макар мени, изгледа да се СНС-у ово може признати - знају управљати јавним дугом. Истина, фискална консолидација је постигнута смањењем пензија ( још увијек нисам провјерио да ли је тачно то што Вучић тврди, да су смањили само пензије изнад 50.000 динара - што, ако је истина, одузима сваку критику ове СНС-ове политике као друштвено безосјећајне, јер сиромашнији слојеви су тиме остали нетакнути. Ако је истина тј... ). А зашто је битна фискална консолидација? Битна је, прије свега, што подиже кредитни рејтинг државе, јер ММФ ће лакше одобрити зајам држави која показује способност да враћа своје дугове - што се може показати судбоносним у неки тешким економксим тренуцима које не можемо предвидјети. Друго, јачање државне касе смањивањем њених расхода кроз смањивање дуга значи, на дуге стазе, више новца за трошење на инвестиционе пројекте, на социјална давања или чак више простора за давање пореских олакшица или ослобођења зарад покретања конкретних привредних грана - јер онај новац који би ишао на плаћање дуга онда може да се уложи у неке продуктивније сврхе. Појачане привредне везе са земљама које не спадају у Запад: СНС се труди да се покаже као власт која је успјешна у довођењу страних инвеститора. Колико су сада ти подаци, које њихови медији пласирају, тачни - увијек је отворено питање. Но, чињеница је да су стране инвеститоре довели у ЈАТ па га претворили у Ер-Сербиа ( на страну сад колико је то лоше урађено, јер то је засебна тема - битно је сада само довођење страног инвеститора ), у ПКБ ( на законски дубиозан начин, благо речено, али фактички гледано - инвеститор је доведен ), Комерцијалну банку ( која је недавно ушла у поступак приватизације ), те што знам из личног искуства за новоотворене фабрике на југу Србије. С обзиром да се претходна власт имала похвалити искључиво довођењем Фиата у Србију, или патриотског продавања српске електродистрибуције Русима, може се рећи да СНС-у не иде тако лоше на фронту довођења страних инвестиција. Критике генералног поступка којим Србија привлачи стране инвеститоре ипак остају, но оне су опет нека засебна тема. Снажнија спољња политика, у односу на претходну власт: Прво, Вучић је изабрао Титову стратегију "ни Исток ни Запад" како би извукао што више користи из тренутног положаја Србије у лимбу ходника за ЕУ, прије него дође одсудни тренутак када ћемо морати пресјећи "за" или "против" Запада. То се огледа у већем прихватању руских, кинеских и арапских инвестиција, које нису тако добродошле унутар саме ЕУ због геополитичких разлога, а са друге стране успјешним одржавање функционалних односа са Западом ( прије свега Њемачком ). Вучићу и Дачићу се мора признати да спољњу политику не воде на идеолошким принципима ( јер да је тако, Вучић би био на линији Орбана нпр., коме највише и личи, а не на линији умјереног ЦДУ-а Меркелове ), већ на реалполитичким основама. Изгледа да се воде тиме да ако Србија може имати користи од партнерства са одређеном државом, да се то мора искористити без обзира на идеолошку, вјерску или цивилизацијску различитост или сличност. При томе се донекле пази да се не узнемири деликатни баланс Великих сила у Србији, како не би једна страна постала доминантна. То се огледа у присуству одређених медија. Прозападни, попут Н1 или О2 ( бивше Б92 ) телевизија постоје заједно са проруским Спутњиком нпр. Највише простора заузимају, ипак, прорежимске домаће новине. Друго, Вучић посједује политичког капитала из својих радикалских дана којег може трошити на помирљивије подухвате. Његов одлазак у Сребреницу није нарушио његов углед у његовом бирачком тијелу. Чак напротив, наруку му је ишло оно каменовање. Има довољно снаге да одржава тренутни статус кво, али да не губи свој националистички политички капитал јер истовремено наглашава да подржавање статуса кво не значи само одустанак Србије од територијалних претензија, већ и појачавање улоге и помоћи Србије Републици Српској и Србима у околини уколико се покаже потреба за тим. "Нећемо вас дирати, немојте ни ви нас". Још к томе, Вучић ужива много већи углед преко Дрине него што је то уживао Тадић за своје власти - што додатно ојачава положај Србије. Вучић је успијевао да смири ситуацију чак и када би је Додик усијао до кључања - јер су обојица превазишли своју ранију супротстављеност ( Додик је подржавао Тадића 2012-е ) и прихватили принцип координације и симфоније дјеловања Србије и Српске. Фактички, тиме је утицај Србије на БиХ још више увећан јер се Српска понаша као дио Србије, одбијајући да пусти БиХ у спољњополитички курс који је противан интересима Србије ( приступање НАТО-у ). Тако се понашала и раније, но данас та симфонија изгледа још јачом. Макроекономски резултати: БДП Србије је на узлазној путањи, и то тачно од тренутка почетка смањивања јавног дуга: Ако се овако настави, за 2-3 године ће се заиста у Србији живјети боље - али само на папиру. БДП изражен у куповној моћи становништва је такође скромно порастао: Док је раст БДП-а такође подударан са почетком смањивања јавног дуга: Запосленост у Србији је порасла ( мада овдје постоје најјаче критике основаности благосиљања оваквих резултата - промјена методологије рачунања броја запослених и незапослених, као и масовно запошљавање у јавном сектору ): Плате су порасле, у просјеку, за 50%. Остаје, наравно, питање методологије рачунања и опаске да просјек не значи да је свима боље ( јер просјек могу вадити веома успјешни тако да се мизерни резултати оних на дну не примјећују у пресјеку стања ). Чика Ацо, јесам ли добро изботовао?
  3. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  4. Најболнијим тренутком борбе против Украјинске Православне Цркве у садашњем тренутку Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије назвао је учешће у борби сабраће у вери из Цариградске Патријаршије. Предстојатељ канонске УПЦ навео је то у свом говору на епархијском заседању свештенства Кијевске епархије, извештава Одељење за информисање и образовање УПЦ. „Симболично је да се ове године сећамо како је пре 100 година почела репресија против свештенства и мирјана Свете Цркве од стране атеистичке власти. Изгледа да се ове крваве године Историје никада више неће поновити на нашој земљи, - приметио је Његово Блаженство. „Међутим, непријатељ људског спасења сваки пут проналaзи нове облике борбе са истинском Христовом Црквом“. Он је нагласио: „Живимо под претњом што је украјински Парламент усвојио отворене антихришћанске законе усмерене на уништење Украјинске Православне Цркве - Цркве украјинског народа с хиљадугодишњом историјом.“ „Још је болније за нас, православне, што се борба против наше Цркве вoди уз помоћ Цариградскe Патријаршије - наше једноверне браће, браће по вери“, изјавио је Његово Блаженство. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ukrajinski_onufrija_carigradska_patrijarshija_uchestvuje_u_borbi_vlasti_protiv_upc
  5. У навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, ктиторске славе манастира Високи Дечани, игуман ове светиње архимандрит Сава (Јањић) дао је интервју Радију ,,Светигора“ Уочи ктиторске славе манастира Високи Дечани ситуација око ове светиње није нимало мирна. Албанци, испровоцирани неуласком у ИНТЕРПОЛ, почели су најприје да пале српске производе, што је прерасло и у друге провокације а кулминирало хапшењима Срба 23. новембра ујутру, наводно, због убиства Оливера Ивановића? Каква је ситуација у околини Дечана? Јесте. Нажалост, свједоци смо једне дестабилизације која је иницирана искључиво од представника косовских власти. Они су покренули увођење такси, односно тарифа на робу из Србије и Босне и Херцеговине, прво 10%, па 100%, док роба са других простора може нормално да долази на Косово. То је једнострани акт који је у супротности са договором о слободној трговини у централној Европи (CEFTA), што је јако лоше. Како смо чули, то су званично осудили и представници Европске уније и тражили од власти Косова да повуче такву одлуку. Амбасадори западних земаља још једном су, о свему томе, разговарали са премијером тзв. Косова и нагласили да је потребно да се ситуација држи мирном. Такође, уведено је и правило да из Србије не може да улази роба која на својој царинској декларацији не носи ознаку ,,Република Косово“, не може чак да пише ни само Косово или Косово и Метохија. Тиме се опет дискримише роба из Србије. На роби, која на Косово долази са других простора не мора да пише то ,,Република Косово“, може да улази само под ознаком Косово. Овим најновијим завхтјевом, практично се онемогућава увоз било какве робе са територије Србије. Штавише, најављује се да се те мјере могу укинути само ако Србија призна Косово. Овако отворене политичке уцјене, прије свега, имају за циљ да изврше притисак на власти у Београду, док је највећа жртва (колатерална штета), наш народ овдје који не може нормално да се снабдијева и пролази једну драматичну ситуацију. Не могу да нам долазе енергенти, гориво, пелет за Призренску богословију, не може да стигне угаљ за манастир… Имамо проблем са лијековима, разном хуманитарном робом, намирницама, које долазе посебно на сјевер Косова и српске средине. У Каменици су, на примјер, све српске продавнице затворене, јер продају већином српску робу, а чак постоји и опасност да им инспекција ту робу заплијени. Видјели смо ових дана и демонстративне примјере уништавања српске робе, што је једно иживљавање и примитивизам. Овакво понашање Албанаца, највише штете може да направи управо Косову, посебно ако Србија узврати додатним мјерама. Извоз из Србије на Косово је доста мали, само 3% те се, према томе, то суштински не може много одразити на привреду Србије, али се одражава на живот косовских Срба, грађана који овдје живе и које косовске власи на тај начин систематски малтретирају. Истовремено, на снази је и долазак специјалних полицијских снага, и та одлука да баш сада ухапсе наводно осумњичене за убиство Оливера Ивановића. Нисам сасвим сигуран да је то стварно случај, јер већ мјесецима на том плану није направљен никакав напредак. Све је то, и ствари, искоришћено да би се тензије додатно подигле, док су у питању неки сасвим други обрачуни. Хвала Богу све је то мирно прошло. Наши људи у Сјеверној Митровици били суздржани, није било никакве реакције, осим мирних протеста. Веома је важно сачувати присебност и мир и ни на какав негативан начин не узвратити на овакве провокације Албанаца. Надамо се у Господа да ће разумни људи у свијету видјети њихово неодговорно, безобразно понашање првенствено према обичним грађанима, пацијентима у нашим болницама који се суочавају са недостатком лијекова. У митровичку болницу не може да дође кисеоник… и још много тога. Албанци покушавају да угуше наш живот овдје. То, с чим се ми овдје суочавамо већ двадесет година, у ствари је систематско настојање да се Косово очисти од Срба и коначно претвори у један етнички, албански простор. Намјере косовских власти су потпуно јасне. Надамо се да Београд неће попустити и да ће инсистирати на томе да се Албанци придржавају споразума који су сами потписали. Придржавање споразума је основна цивилизациона тековина било којег цивилизованог друштва, да се испуњава оно што се обећа и потпише. Србија није прекршила ни један споразум. Косово отворено крши споразуме, и то међународне споразуме, који су међународо гарантовани и према томе они морају да сносе одговорност и да своје одлуке што прије повуку. Надамо се да ће ситуација остати мирна и да се неће одразити на безбједност. Важно је да нема провокација са српске стране, нити треба да буде тријумфализма, јер је и то један примитиван начин да се се сеири над нечијом невољом и неуспјехом. Политику треба пустити политичарима. Ми, када говоримо о неким политичким питањима, говоримо искључиво с позиције очувања нашег народа. Кад год видимо да се нека ситуација одражава на наш народ, не само да имамо одговорност него и моралну обавезу да дигнемо свој глас и кажемо шта није у реду. И да упозоримо! Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема јер су неки наши свештеници били свједоци кретања јаких полицијских снага према Митровици, што је јасно указивало да се нешто спрема. Албанци су чак провоцирали и наше свештенике. Једном свештенику, полицајац је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. Али…то су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли. Оче Саво осјећа ли се страх код Срба због последњих дешавања на Косову и Метохији? Срби на Косову и Метохији су јако храбри, и ја то не бих назвао страхом. Сигурно да постоји једна забринутост, али ми смо на све то навикли. И кад питају како је овдје, кажем, овдје се од Косовске битке никад није смиривало. Људима који овдје живе просто је ушло у крв да се са оваквим проблемима носе храбро….Живот се редовно наставља. Обавили смо и трговину и нисмо примјетили ништа што би указало на неку већу забринутост. Наш манастир је, такође, под заштитом КФОР-а.. Колико се можемо као Црква, чије су највеће Светиње управо на КиМ, ослонити на власт (Србије), с обзиром да управо они говоре о разграничењу. Подсјетите наше слушаоце још једном шта би значило разграничење за наш народ на Косову? Доста је прича о такозваној подјели, разграничењу. Више пута смо изнијели свој став о томе и ми одавде, али и наша Црква, прије свега Свети архијерејски сабор, који је на мајском и новембарском засједању врло јасно изнио став наше Цркве да смо против било какве врсте признања Косова као самопроглашене државе, али исто тако и против било какве врсте подјеле територије. Јер подјела територије, или разграничење, или демаркација, сви ти називи у ствари су само ублажени израз за довршење етничког чишћења које би се спровело. На тај начин би се Албанцима на Косову дали они простори на којима живи већина косовских Срба и гдје се налазе наше највеће светиње. Јужно од Ибра живи већина Срба, за разлику од сјевера Косова гдје Срби јесу компактинији као становништво, али нас има мање и мањи је број толико важних светиња, јер су наше најважније светиње управо овдје јужно од Ибра. Овдје је и готово цијела наша историја. Према томе то је једна губитничка политика, који они подржавају. Уколико спроведу тај свој паклени план, остаће записани на најсрамнијим страницама историје нашега народа, јер не само да ће се одрећи дијела територије, него ће практично принудити и људе на исељавање и омогућити стварање једног етнички чистог албанског друштва овдје, које никад у историји није постојало. Овдје су увијек живјели Срби. Говорити о некој врсти заштите Срба или светиња, у случају подјеле је апсолутно апсурдно. То многи не разумију, мислећи да ће Срби јужно бити заштићени, док ће ови на сјеверу припасти Србији и да ће све бити добро. Међутим, то неће бити тако уколико би Србија одлучила да, не дај Боже, призна цијело Косово. Албанци ни сада не прихватају неку суштинскију заштиту Срба, нити неку заједницу српских општина. Србија чак није ни преговарала о заштити светиња што је скандалозно, што је и поменуто у саопштењу Светог архијерејског сабора. Апсолутно нема никакве бриге о нашим светињама. Ови садашњи на власти у Београду, никад никога из наше Цркве нису контактирали у вези заштите наших манастира и светиња, што је једноставно неопростиво и незамисливо нормалном човјеку. Дали су само пар медијских изјава, али то питање у Бриселу никада нису покренули. Заправо, у случају подјеле, ситуација би била још тежа за преостале Србе. На простору, гдје су Албанци још више иритирани губитком сјевера Косова, заштита Срба била би практично немогућа. То је нешто козметички замишљено, и то Албанци сигурно не би поштовали, а с обзиром како поштују и друге споразуме врло је јасно каква би била ,,владавина закона“ и како би се, у том случају, односили према преосталим Србима и према нашим светињама. Искрено се надамо да су они који су на власти у Србији свјесни, ако не потпуно, али макар у крајичку своје савјести, да би тиме кумовали довршењу једног етничког чишћења и наношењу највеће срамоте у историји српског народа. Наше светиње, светитељи и монаштво су највећи браниоци Свете земље – Косова и Метохије. Један од чувара Кивота Светог краља Стефана Дечанског сте управо Ви и Ваша братија у манастиру Високи Дечани. Поред свега тога доживљавате да Вас оптужују да се превише мијешате у политику, или да кажемо, да превише браните Свету српску земљу од зла домаћега и оног другог зла. Оптужбе иду чак и дотле да Вас оптужују и што нас извјештавате о реалној ситуацији преко друштвених мрежа, док ми одвје једва чекамо да нађемо неку вашу објаву како би сазнали каква је стварна сигуција у косовском гету? Те оптужбе долазе из једне, већ познате, атеистичке свијести која је на овим просторима створена још у доба комунизма, када је Цркви било забрањено да каже било шта. То није мијешање у политику. Ми немамо ни политичку странку, нити се сврставамо у било какве политичке ешалоне. Некада се наши ставови могу подударити са ставовима опозиције, некада са позицијом, у зависности колико су блиски ономе што је наш главни интерес, а то је очување Цркве. За нас Црква нису само грађевине. Црква је, за нас, наш вјерни народ. Црква је један евхаристисјки догађај прије свега, који се пројављује када епископ и свештеници служе Свету литургију са вјерним народом у светињама, нашим црквама и манастирима. То је Црква! И кад год је та Црква угрожена ми имамо не само право, него и обавезу да дигнемо свој глас, јер би било апсолутно неопростиво да ћутимо. Онда би нас људи с правом оптуживали да смо поткупљени или уцијењени да ћутимо. Наравно, не изазивамо ми неку револуцију, ни промјену власти, јер је то потпуно у домену оних који се баве политиком и једног демократског система, који би, ако ништа друго, требао да функционише, иако нисмо увјерени у то. Што се тиче начина на који комунициамо са људима, знамо да је Црква вијековима почивала на комуникацији. Зар није управо на Цетињу отворена и прва штампарија на овим просторима, јер су управо монаси и свештеници осјетили важност штампе за комуникацију, преношење ријечи истине, једне свијести. Није то само проповиједање вјере него и очување нашег етоса, односно нашег националног бића које у потпуности почива на светосавској традицији. Без обзира да ли живимо у ужој Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, или Херцеговини…Српство у том смислу није једна етничка категорија, него прије свега духовна, културна категорија која нас повезује са оним вриједностима које су наши Свети Немањићи развили, сачували и оставили нам у аманет. Твитер или Фејсбук су само неки од начина како се може пренијети информација, јер они не подлијежу никаквој цензури. Док, као што видимо, данас тешко можемо говорити о слободним медијима, јер су они, већином, у рукама владајућег режима који њима манипулише. Зато је веома добро да имамо алтернативни начин информисања и преношења информација, тако да после нико не може да каже да нисмо ништа рекли. Ми кажемо шта се спрема и шта може да се деси, тако да, уколико се то стварно деси, после се не може рећи да се десило случајно и да нико није упозорио. Остаће забиљежено, ако не негдје друго, оно у историји. Оче, сугурно су Вас и медији натјерали на овакав вид општења са јавношћу? Ријеч медији за таблоиде у Србији је исувише озбиљна и поштована ријеч, јер је то једно медијско смеће које се потура људима како би им се уништила свака савјест и свијест, једном комбинацијом лажи, политичких трачева, порнографије и свакаквих глупости, који заједно са rijaliti shou-има и свим другим, има задатак да умртви свијест нашег народа. Коначан циљ оних који ово раде je, а на свакоме од вас је да сам закључи ко иза тога стоји, не само одузимање Косова и Метохије, већ промјена једног духовног кода, духовне свијести нашег народа, који од једног светосавског народа треба да постане народ без лика и обличја у том једном melting pot-у свих разних народа у свијету, који једноставно губи контакт са својом културом, традицијом. Улога Цркве је да ту традицију сачува јер нас је управо она вијековима сачувала у Православљу. Народном поезијом и сјећањем на Косово, нарочито у Црној Гори, која је Српска Спарта, гдје је то посебно и његовано, сачувана је српска и косовско-метохијска, лазаревска свијест, која је омогућила да наш народ сачува своју вјеру и традицију кроз вијекове османске окупације. Тешко би то било урадити да није било тих начина комуникације и преношења наше традиције. То нема никакве везе са мијешањем у политику. То је проблем само оних који се осјећају прозвани у својој савјести јер су разоткривени шта раде. Они ће морати да дају одговор и пред Богом, и пред савјешћу, уколико наставе овако како су кренули. Ми који живимо на слободи, изван Косова, исто тако и политичари који одлучују о нашим и судбинама наших sветиња на Космету, не можемо ни да замислимо један ваш дан, када наоколо бјесне Албанци и њихова РОСУ, када се помиње чак и формирање косовске војске. Кажете да страха нема, и наравно да су Срби на Косову храбар народ, али сигурно има забринутости. Не можемо ни да замислимо какав је један дан вас, који покушавате да заштитите свој манастир и остале наше светиње, и оних домаћина који покушавају да заштите своје породице. Причајте нам о томе? Који су највећи проблеми Срба на Косову? То је на првом мјесту безбједност, која је, у сваком случају, побољшана у односу на године непосредно након рата 1999. године. Али ја обично кажем да ситуација није -8 него је -2 или -1, али је далеко од тога да је прешла 0 и да је кренуло нешто позитивно јер су Срби и даље дискриминисани на разне начине, што се овдје осјећа на сваком кораку. На примјер, ми имамо одлуку Уставног суда Косова, дакле највишег суда Косова, који нам је потврдио право на 24 хектара земље. То одлуку директно блокира нико други него Рамуш Харадинај, који је, успут речено, ,,премијер“ Косова и који би требало да, у неком нормалном друштву, штити закон и правила. Међутим, нити њихове институције ишта ту предузимају, нити то раде међународни представници, који једноставно пуштају и допуштају да један такав беспоредак функционише двадесет година. Сад се, као, чуде, шта се сад дешава и како Србија и неке друге земље не могу то да прихвате и зашто не могу да им дају визну либерализацију и тако даље…Заправо не виде да су створили једно дисфункционално друштво одржавањем једног система криминала и кланова који заправо уништавају будућност самих младих косовских Албанаца, којих је мени много жао, јер ту има јако добре дјеце, која су рођена у једном дисфункционалном друштву. И они траже будућност, као и сва друга дјеца, и нису унапријед формирани за мржњу али су стално подстицани на мржњу према Србима, да не би гледали на проблеме у сопственом друштву. То је класичан начин одвраћања пажње од суштинског проблема. Проблем Срба је приступ имовини, добијање назад узурпиране имовине…па насумична оптуживања људи… хапшења… Прије неки дан су ухапсили човјека у аутобусу, који је, као, неки ратни злочинац. Путовао је са ћерком од девет година. Живи као повратник у једном селу поред Клине. Сјутрадан су га пустили. Али његово дијете је, тог дана, само наставило путовање аутобусом, са свом траумом коју је доживјело. Наравно, људи су се побринули да дјевојчицу доведу кући, али… можете само замислити шта је то дијете прошло и шта је тај човјек прошао јер су они, наводно, ,,направили грешку“. То је намјерна провокација која је, исто тако, противзаконита, јер по закону не може бити ухапшен родитељ уколико се не предузму посебне мјере да се дијете сачува од трауме и да му се помогне. Имамо потпуно кршење свих законских процедура, иако Косово има јако добрих закона који се, већином, не примјењују. Седам косовских министара у косовској Влади су под криминалном истрагом, водећи косовски лидери су под разним званичним или незваничним оптужбама за злочине, трговину органима и тако даље…Дакле, ријеч је о једном потпуно хаотичном друштву које се урушава у сваком погледу и које пријети да запали читав један регион. Потребно је јако много опреза. Србији је све ово, додатно, разлог више да са таквим друштвом не може направити било какав договор, нити може да остави свој сопствени народ на милост и немилост таквима који сјутрадан не би поштовали никакве законе ни правила, за разлику од њихових предака који су макар имали бесу и поштовали је. Били су овдје стари Арбанаси који су чували манастир, и погинули би чувајући ову Светињу. Иамо дивних примјера из прошлости. Међутим, данас не видимо такво понашање барем код ових који су сада на власти, иако сам убијеђен да њихово мишљење не дијели већина људи али да и код њих влада велики страх и нико не смије да се супротстави тој владајућој олигархији. У свим друштвима имамо сличан проблем, гдје имамо мањину која држи дисфункционалним једно друштво, које функционише на комбинацији криминала и манипулације законима, што јако много отежава живот младих људи, који бивају принуђени да напуштају своју земљу тражећи будућност у иностранству. Ми као Црква не можемо бити у потпуности равнодушни јер наши вјерници одлазе, не само са Косова и Метохије већ и из Црне Горе, централне Србије чак и из Хрватске, иако је она земља Европске уније, управо зато што на Балкану, мање-више, функционишу таква друштва која су већином базирана на једном безбожном национализму, који нема везе са хришћанским народољубљем. Аутентично, искључиво у нашем народу постоји тај један, да га назовем светосавски национализам који је прије свега, заснован на нашој вјери и основним принципима и постулатима Хришћанства. Све то је, нажалост, злоупотријебљено од бивших комунистичких лидера и идеолога који су се 90-их преко ноћи претворили у вјернике а сада завршавају као глобалисти, европејци или чак неопагани, враћајући се словенској религији или постајући агностици. То је један класичан пут људи који никада нису ни доживјели духовни преображај, али ипак сматрају да су баш они предодређени да воде народ. И наравно, воде га у потпуну пропаст. Довољно је да Албанцима не буде испуњена и једна овако неоснована жеља, као што је то био улазак у ИНТЕРПОЛ, који им је, очигледно био обећан, па да они изгубе стрпљење као што је то било претходних дана и да опет на дјелу видимо њихов, добро познати, бијес. Како то коментаришете? Ми се не мијешамо у та питања. Сигурно постоје разлози зашто Косово није ушло у ИНТЕРПОЛ, постоје процедуре, правила, борба против криминала је сигурно јако важна а то се овдје злоупотребљава на разне начине. Просто је немогуће замислити како једно друштво, које не поштује сопствене законе, може да се придржава међународних принципа борбе против криминала. У сваком случају ово не треба да буде повод неком тријумфализму јер све то кошта. То једно вулгарно понашање, које смо могли да видимо код појединих политичара, који су одмах потрчали да прославе велику побједу, и тиме, заправо додатно отежају живот нама овдје. Много би било боље да и сами побјеђују у поштовању закона, који најчешће не поштују. Оче Саво свима је познато да су и Албанци долазили и тражили помоћ код Светог краља Стефана Дечанског. Да ли је и данас тако? Нажалост, врло ријетко. Долази нам, све чешће, доста православних хришћана и римокатолика из Албаније. Са Косова прилично ријетко, што је баш жалосно имајући у виду да у историји имамо заиста дивних примјера гдје су Албанци, не из интереса, иако је било и тога (плаћано им је или су заузврат користили манастирску земљу), сматрали и чашћу да чувају манастир. Уосталом, како би се сачували Дечани и Пећка патријаршија у условима власти једне исламске државе као што је било Османско царство, да није било свијести међу локалним становништвом да су то ипак хришћанске светиње, чије поријекло и идентитет нико није доводио у питање. Не можемо рећи да је ситуација увијек била лоша, али су кроз историју, монаси имали доста проблема. Увијек је било тих група и породица које су стварале проблеме, долазили да пљачкају и понашали се агресивно. Ипак, има и добрих примјера. Волио бих да они буду узор данашњим косовским Албанцима јер је, прије свега, циљ свих нас да живимо у миру и међусобном поштовању, свако у својој вјери и традицији. То би једно друштво, без обзира какво је оно и гдје су границе, требало да обезбиједи. *** Дођуте нам ко год може На крају инервјуа отац Сава је топло, са познатом дечанском гостопримљивошћу, позвао све, да кад год се се укаже прилика за братски сусрет, дођу у дечанску светињу. ,,Дођите нам, ко год може. Велика нам је радост и драго нам је што нас људи не заборављају, што остају везани за Дечане и наше Косово и Метохију. Увијек сте добродошли на Косово и Метохију. Посебно имамо доста посјетилаца из Црне Горе и то нам много значи. Јако је важно да се наше везе одржавају, јер су нас те братске везе вијековима и одржале као један народ и дјецу Светог Саве. Помените нас у вашим молитвама. Благослов Божји и молитве Светог краља Стефана Дечанског“, благословио је, поред моштију Дечанског чудотворца, отац Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве
  7. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве View full Странице
  8. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру
  9. „Украјинска аутокефалност“ коју у последње време толико упорно лобира и за коју се залаже Цариградска патријаршија, сасвим сигурно није сама по себи циљ Фанара (мали квартал у Истамбулу где се налази резиденција цариградских патријараха). Не само то, задатак слабљења Руске Цркве, најмногобројније и најутицајније у породици Помесних Цркава такође је секундаран у односу на главну амбицију „поглавара с турским држављанством“. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична. Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће. Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом. (Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава) Извор: GlobalCir http://www.rasen.rs/2016/04/mesa-selimovic-covjeka-na-vlasti-podsticu-kukavice-bodre-laskavci-podrzavaju-lupezi-i-njegova-predstava-o-sebi-uvijek-je-ljepsa-nego-istina/#.W44Vn-hLiiP
  11. Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/
  12. Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“? Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/ View full Странице
  13. На адресе Срба протераних из Госпића који живе у Србији, али и трећим земљама, локалне власти тог града у Хрватској послале су решење да о сопственом трошку уклоне рушевине својих кућа уништених у рату. Србија припрема дипломатску контраакцију. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић најавио је за Спутњик да наша држава за почетак спрема званичан протест Загребу због таквог односа хрватске државе према прогнаним Србима и њиховој имовини. Такође, најављује Дачић, борба Београда за њихова права на томе се неће зауставити. Једно од решења о рушењу куће коју су девастирале хрватске паравојне формације, а које треба да плате прогнани власници. Наиме, позивајући се на Закон о грађевинској инспекцији, општинска управа Госпића послала је одлуке о рушењу, јер су пре скоро три деценије девастирани објекти сада наводно опасни по грађане, пролазнике и власнике суседних објеката. Председник Савеза Срба из региона, коме су се власници обратили за помоћ, Миодраг Линта, подсећа да су хрватске паравојне снаге у јесен 1991. године у десетинама градова на простору, али и изван подручја Крајине, опљачкале, запалиле и минирале хиљаде домова. У самом Госпићу минирано је више стотина српских кућа, каже Линта за Спутњик. „У урбаном делу Хрватске, према подацима њихових удружења, оштећено је више од десет хиљада српских кућа и локала. Једина исправна одлука би била да држава Хрватска, када је већ онемогућила и када и даље спречава да протерани Срби добију накнаду штете за уништене куће, макар преузме одговорност и о свом трошку уклони те рушевине, а не да одговорност сносе протерани Срби“, каже Линта. Додаје да се Савезу обратило више породица огорчених одлуком градских власти Госпића које су им доставиле решење према којем морају да уклоне рушевине својих кућа минираних 1991. године о сопственом трошку. Није реч само о Госпићу, иста пракса спроводи се и у другим градовима, у Славонском Броду, Задру, а крајњи циљ је јасан, каже он. © ФОТО : HTTP://WWW.VERITAS.ORG.RS „Олуја“ — иза хрватске војске остале су спаљене и порушене куће „Ако протерани Срби не уклоне рушевине, градска власт Госпића ће издати решење о уклањању које ће извршити друга лица, али ће трошкове уклањања опет морати да сносе власници. У случају да протерани Срби одбију да то учине, прети реална опасност да ће држава након одређеног времена отети њихову имовину због дуга везаног за уклањање рушевина“, тврди Линта. Савез је позвао Министарство спољних послова Србије да упути званичан протест Хрватској и да затражи да Град Госпић измени скандалозну одлуку и да одговорност за уклањање рушевина преузме држава Хрватска. Трошкови рушења и уклањања рушевина износе између 700 и 2.500 евра, зависно од површине и количине грађевинског материјала. Савез позива све који су добили оваква решења да их скениране пошаљу удружењу које планира да се обрати Савету Европе и другим међународним организацијама. „Позваћемо Европску унију да изврши притисак на Хрватску да прекине са овом скандалозном и шокантном праксом“, каже Линта за Спутњик. Сенка МИЛОШ
  14. — Ваше Високопреосвештенство, ових дана сте у посети Грчкој. О којем питању ће се дискутовати на састанку са Предстојатељем Грчке Православне Цркве? — Као и увек, када долазим у Атину, и овог пута ћу се срести са Блажењејшим Архиепископом Атине и све Грчке, Јеронимом. Разговараћемо о односу Руске и Грчке Православне Цркве, али и о свеправославној дневној теми; на ту тему се накупило много питања, о којима треба разговарати. Желео бих да испричам Блажењејшем Јерониму о ситуацији у Украјини и о тешком положају у којем се сада налази канонска Православна Црква. О томе ћу говорити на Међупарламентарној скупштини Православља. Врло је важно да Предстојатељ и јерарси Грчке Цркве, а са њима и шира јавност, имају реалну слику о ономе што се догађа у Украјини. Да знају да се данас канонска Украјинска Православна Црква, којој припада велика већина украјинаца, излаже дискриминацији, гоњењима и беспримерном притиску од стране светске власти у тој земљи. Притисак се врши да би канонска Црква признала пројекат који иницира држава, пројекат стварања „једне помесне цркве“. У облику у ком су га замислиле украјинске власти, такав пројекат је немогућ и крајње опасан по Цркву, с обзором да је његова идеја да одвоји канонску Украјинску Православну Цркву од Московске Патријаршије и да је присаједини двема расколничким структурама. Осим тога, наводи се да у пројекат треба привући унијате. Унијати су за то заинтересовани, с обзиром да према њиховим речима, та уједињена црква „треба да буде у јединству са наследником светог Петра“, што значи, да у том случају више не би била православна, него католичка. На тај начин, враћамо се на ситуацију из 1596. године, када је власт пољско-литванске државе насилно унијатила православни народ. Као што сам већ говорио, иза пројекта „једне помесне цркве“ у Украјини стоје три силе: украјинске власти, расколници и унијати. Свака од ових сила има свој интерес. Интерес украјинске власти је у томе да пронађе тему која би јој помогла да се одржи до избора, и да победи, што се сада чини скоро невероватним, изимајући у обзир изузетно низак рејтинг садашње власти. Интерес расколника је у томе што њиме покушавају да легитимишу све што су радили током протеклих 25 година. А унијати се надају да ће, уз помоћ овог пројекта ослабити Православну Цркву и превести православне украјинце у унијате. — Ваше Високопреосвештенство, недавна посета делегације канонске Украјинске Православне Цркве Фанару, изазвала је велико интересовање. Да ли нам можете рећи нешто више о састанку? Да ли се ова посета може назвати исправним кораком? — Пре неколико дана, делегација Украјинске Православне Цркве је посетила Фанар. Делегацију су чинила четири митрополита: Одески Агафангел, Доњецки Иларион, Каменец-подољски Теодор и Борисопољски Антоније. Дијалог у којем су, испред Васељенске Патријаршије, учествовали Патријарх Вартоломеј, митрополит Пергамски Јован, митрополит Галски Емануил и митрополит Смирнски Вартоломеј, трајао је шест сати. Током тих шест сати, учесници су излагали своје виђење дате ситуације. Митрополит Пергамски Јован је подсетио на догађај који се одиграо пре триста година, када је Кијевска митрополија прикључена Московској Патријаршији. Тада је он почео да развија теорију према којој је присаједињење имало привремени карактер, а Кијевски митрополит је, сходно одлуци тадашњег Васељенског Патријарха, требало да се устоличава у Москви, али да се при томе подчињава Васељенском Патријарху. У последње време смо доста истраживали у архивама. Пронашли смо сву постојећу документацију у вези са тим догађајима – 900 страница докумената, како на грчком, тако и на руском језику. Они јасно показују да је Кијевска митрополија, одлуком Васељенске Патријаршије, била у саставу Московске Патријаршије, и нигде се не наводи привремени карактер те одлуке, никакве временске одреднице нису биле постављене. Ни у једном од тих докумената није речено да ће Кијевска митрополија бити у саставу Московске патријаршије ни десет, ни двадесет, ни сто година. Никада за протекла три и више столећа Васељенски Патријарх није оспоривао пребивање Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије – ни Патријарх Димитрије, ни његови предходници, ни, садашњи Патријарх Вартоломеј. Осим тога, не смемо заборавити да је Кијевска митрополија у тренутку када је ушла у састав Московске Патријаршије, територијално била много мања, него садашња Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије – то је сасвим друга територија, од оне која је тада прикључена. Управо ова Украјинска Православна Црква и представља једину канонску Помесну Украјинску Цркву. Нема потребе стварати неку нову „помесну цркву Украјине“, када Украјина има Помесну Цркву. Та Црква поседује више од 12 хиљада парохија, преко 200 манастира, обједињује милионе верника по читавој територији Украјине. И она није тражила аутокефалију. Епископат, свештенство и верници те Цркве су против аутокефалије, што је врло убедљиво потврдио Архијерејски састанак, који је одржан у Кијеву. 25. јуна се прослављао дан небеског покровитеља Блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Окупили су се ахријереји из целе Украјине – око 70 архијереја. Саслушавши извештај четворице митрополита о посети Фанару, они су донели декларацију. Надам се да ће и грчки народ сазнати за ту декларацију преко ваших уважених медија. Нисам видео тај текст, јер он још увек није објављен, али сам чуо од украјинских архијереја да се у тој декларацији говори о неопходности очувања садашњег статуса Украјинске Православне Цркве. Она одражава позицију верника, клира и епископата Украјинске Цркве у вези са датим питањем. — То што сте рекли Владико, звучи врло убедљиво. На крају, желео бих да Вам поставим још једно питање. Расколник Филарет се једном изјаснио како планира да одузме и Лавре, чим оствари горе наведену замисао. Како бисте Ви то прокоментарисали? — Филарет Денисенко је током протеклих 25 година на разне начине обмањивао народ. Сада он убеђује људе да ће Васељенски Патријарх у блиској будућности дати аутокефалију његовој структури. При томе, он говори да, наводно, неће пристати ни на шта ниже од патријаршије – ни на какву митрополију или архиепископију. Он говори: „Ја сам патријарх и остаћу патријарх“. Чини се да је то најважније што га занима, - да му не одузму патријаршијски аналав који је незаконито присвојио. Он већ говори о томе да, чим буде створена та нова, црквена структура, у њу ће прећи Кијево-Печерска лавра, и Почајевска лавра. Схватате да верници неће препустити Лавру? Сада је око 50 храмова канонске Украјинске Цркве незаконито заузето од стране расколника. Врши се насиље над православним верницима. Замислите шта ће се догодити ако расколници крену да заузимају Лавру. Скупиће се хиљаде људи, браниће ове обитељи; пролиће се крв. Ко ће одговарати за крвопролиће? Зато, мислим да ни у ком случају не треба то допустити. Сматрам да врло важан фактор дијалога, који је одржан у Фанару, представља и то што је Патријарх Вартоломеј подвукао: раскол је за њега раскол, а у Филарету Денисенко он види иницијатора тог раскола. Сем тога, Патријарх Вартоломеј је рекао да људи, који шире сведочанства по којима је, наводно, већ написан Томос о аутокефалији, представљају непријатеље Васељенског Патријарха. Такву информацију је дао на „Петом каналу“ украјинске телевизије један архимандрит, близак одређеним круговима Васељенске Цркве. Он је рекао како је Томос већ написан, да је његов аутор „генијални грчки каноничар, професор Атинског универзитета“. Та информација је, наравно, изазвала изненађење у Украјини, али је Патријарх Вартоломеј јасно рекао да нема никаквог томоса, а они који шире лажне гласине да га има – да су то непријатељи Васељенске Цркве. Све стране процеса треба да схватају одговорност за оно што се сада дешава, и за оно што ће се дешавати. Делегација Васељенског Патријарха обилази Помесне Православне Цркве, како би установила, какав је став тих цркава према аутокефалији Украјинске Цркве. 9.јула делегација ће посетити Москву. Ми ћемо, наравно, пажљиво саслушати аргументе, које ће пред нас изнети. Мислим да је најважније да између наше две Цркве, Васељенске и Руске почне озбиљан диалог. Става сам да је, индиректна размена мишљења, која се одвија последњих месеци, између осталог и преко средстава масовних информација, неправилан начин решавања проблема украјинског раскола. Сматрам да је најбољи начин за то – ући у преговоре. Чини ми се да је врло важно да Помесне Цркве покажу солидарност која представља залог јединства Православне Цркве. Било које подржавање раскола може да ослаби то јединство, а уз то, подржавање раскола на једном месту, аутоматски буди расколнике и у другим местима. Руска Православна Црква није ништа мање од Васељенске заинтересована за то да се расколници врате Цркви. Сматрамо да је пут повратка отворен за расколнике. Сем тога, не тако далеко, у децембру прошле године Филарет Денисенко се обратио епископату Руске Православне Цркве на челу са Патријархом Кирилом, да једни другима опростимо грехе прошлости и кренемо путем дијалога. Наша Црква је позитивно одговорила на добијено писмо. Али, чим је то постало познато, неко је опоменуо Филарета, и следећег дана је он јавно негирао све оно што је написао у свом писму. То значи да у Украјини постоје силе, које не желе да се расколници врате Цркви канонским путем, већ насупрот, желе да легитимишу раскол. Током сусрета са украјинским јерарсима, Патријарх Вартоломеј је јасно изјавио да никакве легитимације раскола неће бити, и то је врло важна изјава. Надам се да ће решавање проблема украјинског раскола ићи искључиво канонским путем. Надам се да у основи одлуке Васељенског Патријархата у вези са овим питањем, не лежи концепција коју је изложио митрополит Пергамски Јован, - концепција која није основана на реалном познавању ситуације, већ на једностраном и необјективном ослањању на изворе тристагодишње старости. — Захваљујем Вам се, Ваше Високопреосвештенство на прелепој беседи. — И ја се Вама захваљујем и желим вам успеха у тако важном задатку, који годинама испуњавате. Извор: Православие.ру
  15. Током своје посете Атини митрополит Волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московсковске Патријаршије, дао је интервју грчкој информативној агенцији „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, ових дана сте у посети Грчкој. О којем питању ће се дискутовати на састанку са Предстојатељем Грчке Православне Цркве? — Као и увек, када долазим у Атину, и овог пута ћу се срести са Блажењејшим Архиепископом Атине и све Грчке, Јеронимом. Разговараћемо о односу Руске и Грчке Православне Цркве, али и о свеправославној дневној теми; на ту тему се накупило много питања, о којима треба разговарати. Желео бих да испричам Блажењејшем Јерониму о ситуацији у Украјини и о тешком положају у којем се сада налази канонска Православна Црква. О томе ћу говорити на Међупарламентарној скупштини Православља. Врло је важно да Предстојатељ и јерарси Грчке Цркве, а са њима и шира јавност, имају реалну слику о ономе што се догађа у Украјини. Да знају да се данас канонска Украјинска Православна Црква, којој припада велика већина украјинаца, излаже дискриминацији, гоњењима и беспримерном притиску од стране светске власти у тој земљи. Притисак се врши да би канонска Црква признала пројекат који иницира држава, пројекат стварања „једне помесне цркве“. У облику у ком су га замислиле украјинске власти, такав пројекат је немогућ и крајње опасан по Цркву, с обзором да је његова идеја да одвоји канонску Украјинску Православну Цркву од Московске Патријаршије и да је присаједини двема расколничким структурама. Осим тога, наводи се да у пројекат треба привући унијате. Унијати су за то заинтересовани, с обзиром да према њиховим речима, та уједињена црква „треба да буде у јединству са наследником светог Петра“, што значи, да у том случају више не би била православна, него католичка. На тај начин, враћамо се на ситуацију из 1596. године, када је власт пољско-литванске државе насилно унијатила православни народ. Као што сам већ говорио, иза пројекта „једне помесне цркве“ у Украјини стоје три силе: украјинске власти, расколници и унијати. Свака од ових сила има свој интерес. Интерес украјинске власти је у томе да пронађе тему која би јој помогла да се одржи до избора, и да победи, што се сада чини скоро невероватним, изимајући у обзир изузетно низак рејтинг садашње власти. Интерес расколника је у томе што њиме покушавају да легитимишу све што су радили током протеклих 25 година. А унијати се надају да ће, уз помоћ овог пројекта ослабити Православну Цркву и превести православне украјинце у унијате. — Ваше Високопреосвештенство, недавна посета делегације канонске Украјинске Православне Цркве Фанару, изазвала је велико интересовање. Да ли нам можете рећи нешто више о састанку? Да ли се ова посета може назвати исправним кораком? — Пре неколико дана, делегација Украјинске Православне Цркве је посетила Фанар. Делегацију су чинила четири митрополита: Одески Агафангел, Доњецки Иларион, Каменец-подољски Теодор и Борисопољски Антоније. Дијалог у којем су, испред Васељенске Патријаршије, учествовали Патријарх Вартоломеј, митрополит Пергамски Јован, митрополит Галски Емануил и митрополит Смирнски Вартоломеј, трајао је шест сати. Током тих шест сати, учесници су излагали своје виђење дате ситуације. Митрополит Пергамски Јован је подсетио на догађај који се одиграо пре триста година, када је Кијевска митрополија прикључена Московској Патријаршији. Тада је он почео да развија теорију према којој је присаједињење имало привремени карактер, а Кијевски митрополит је, сходно одлуци тадашњег Васељенског Патријарха, требало да се устоличава у Москви, али да се при томе подчињава Васељенском Патријарху. У последње време смо доста истраживали у архивама. Пронашли смо сву постојећу документацију у вези са тим догађајима – 900 страница докумената, како на грчком, тако и на руском језику. Они јасно показују да је Кијевска митрополија, одлуком Васељенске Патријаршије, била у саставу Московске Патријаршије, и нигде се не наводи привремени карактер те одлуке, никакве временске одреднице нису биле постављене. Ни у једном од тих докумената није речено да ће Кијевска митрополија бити у саставу Московске патријаршије ни десет, ни двадесет, ни сто година. Никада за протекла три и више столећа Васељенски Патријарх није оспоривао пребивање Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије – ни Патријарх Димитрије, ни његови предходници, ни, садашњи Патријарх Вартоломеј. Осим тога, не смемо заборавити да је Кијевска митрополија у тренутку када је ушла у састав Московске Патријаршије, територијално била много мања, него садашња Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије – то је сасвим друга територија, од оне која је тада прикључена. Управо ова Украјинска Православна Црква и представља једину канонску Помесну Украјинску Цркву. Нема потребе стварати неку нову „помесну цркву Украјине“, када Украјина има Помесну Цркву. Та Црква поседује више од 12 хиљада парохија, преко 200 манастира, обједињује милионе верника по читавој територији Украјине. И она није тражила аутокефалију. Епископат, свештенство и верници те Цркве су против аутокефалије, што је врло убедљиво потврдио Архијерејски састанак, који је одржан у Кијеву. 25. јуна се прослављао дан небеског покровитеља Блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Окупили су се ахријереји из целе Украјине – око 70 архијереја. Саслушавши извештај четворице митрополита о посети Фанару, они су донели декларацију. Надам се да ће и грчки народ сазнати за ту декларацију преко ваших уважених медија. Нисам видео тај текст, јер он још увек није објављен, али сам чуо од украјинских архијереја да се у тој декларацији говори о неопходности очувања садашњег статуса Украјинске Православне Цркве. Она одражава позицију верника, клира и епископата Украјинске Цркве у вези са датим питањем. — То што сте рекли Владико, звучи врло убедљиво. На крају, желео бих да Вам поставим још једно питање. Расколник Филарет се једном изјаснио како планира да одузме и Лавре, чим оствари горе наведену замисао. Како бисте Ви то прокоментарисали? — Филарет Денисенко је током протеклих 25 година на разне начине обмањивао народ. Сада он убеђује људе да ће Васељенски Патријарх у блиској будућности дати аутокефалију његовој структури. При томе, он говори да, наводно, неће пристати ни на шта ниже од патријаршије – ни на какву митрополију или архиепископију. Он говори: „Ја сам патријарх и остаћу патријарх“. Чини се да је то најважније што га занима, - да му не одузму патријаршијски аналав који је незаконито присвојио. Он већ говори о томе да, чим буде створена та нова, црквена структура, у њу ће прећи Кијево-Печерска лавра, и Почајевска лавра. Схватате да верници неће препустити Лавру? Сада је око 50 храмова канонске Украјинске Цркве незаконито заузето од стране расколника. Врши се насиље над православним верницима. Замислите шта ће се догодити ако расколници крену да заузимају Лавру. Скупиће се хиљаде људи, браниће ове обитељи; пролиће се крв. Ко ће одговарати за крвопролиће? Зато, мислим да ни у ком случају не треба то допустити. Сматрам да врло важан фактор дијалога, који је одржан у Фанару, представља и то што је Патријарх Вартоломеј подвукао: раскол је за њега раскол, а у Филарету Денисенко он види иницијатора тог раскола. Сем тога, Патријарх Вартоломеј је рекао да људи, који шире сведочанства по којима је, наводно, већ написан Томос о аутокефалији, представљају непријатеље Васељенског Патријарха. Такву информацију је дао на „Петом каналу“ украјинске телевизије један архимандрит, близак одређеним круговима Васељенске Цркве. Он је рекао како је Томос већ написан, да је његов аутор „генијални грчки каноничар, професор Атинског универзитета“. Та информација је, наравно, изазвала изненађење у Украјини, али је Патријарх Вартоломеј јасно рекао да нема никаквог томоса, а они који шире лажне гласине да га има – да су то непријатељи Васељенске Цркве. Све стране процеса треба да схватају одговорност за оно што се сада дешава, и за оно што ће се дешавати. Делегација Васељенског Патријарха обилази Помесне Православне Цркве, како би установила, какав је став тих цркава према аутокефалији Украјинске Цркве. 9.јула делегација ће посетити Москву. Ми ћемо, наравно, пажљиво саслушати аргументе, које ће пред нас изнети. Мислим да је најважније да између наше две Цркве, Васељенске и Руске почне озбиљан диалог. Става сам да је, индиректна размена мишљења, која се одвија последњих месеци, између осталог и преко средстава масовних информација, неправилан начин решавања проблема украјинског раскола. Сматрам да је најбољи начин за то – ући у преговоре. Чини ми се да је врло важно да Помесне Цркве покажу солидарност која представља залог јединства Православне Цркве. Било које подржавање раскола може да ослаби то јединство, а уз то, подржавање раскола на једном месту, аутоматски буди расколнике и у другим местима. Руска Православна Црква није ништа мање од Васељенске заинтересована за то да се расколници врате Цркви. Сматрамо да је пут повратка отворен за расколнике. Сем тога, не тако далеко, у децембру прошле године Филарет Денисенко се обратио епископату Руске Православне Цркве на челу са Патријархом Кирилом, да једни другима опростимо грехе прошлости и кренемо путем дијалога. Наша Црква је позитивно одговорила на добијено писмо. Али, чим је то постало познато, неко је опоменуо Филарета, и следећег дана је он јавно негирао све оно што је написао у свом писму. То значи да у Украјини постоје силе, које не желе да се расколници врате Цркви канонским путем, већ насупрот, желе да легитимишу раскол. Током сусрета са украјинским јерарсима, Патријарх Вартоломеј је јасно изјавио да никакве легитимације раскола неће бити, и то је врло важна изјава. Надам се да ће решавање проблема украјинског раскола ићи искључиво канонским путем. Надам се да у основи одлуке Васељенског Патријархата у вези са овим питањем, не лежи концепција коју је изложио митрополит Пергамски Јован, - концепција која није основана на реалном познавању ситуације, већ на једностраном и необјективном ослањању на изворе тристагодишње старости. — Захваљујем Вам се, Ваше Високопреосвештенство на прелепој беседи. — И ја се Вама захваљујем и желим вам успеха у тако важном задатку, који годинама испуњавате. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Захваљујући низу међународних иницијатива у току дана косовске власти су престале са незаконитим радовима на путу у заштићеној зони манастира Дечани и тешка машинерија је наводно повучена. Надамо се да ће косовске институције убудуће поштовати своје законодавство и међународне обавезе. Захваљујемо се свим људима добре воље који су показали солидарност у циљу заштите манастира Високи Дечани и прелепе природе која га окружује. Вест о обустављању радова пренела је мисија ОЕБС-а вечерас на својој фејсбук страници епархија рашко-призренска
  17. Захваљујући низу међународних иницијатива у току дана косовске власти су престале са незаконитим радовима на путу у заштићеној зони манастира Дечани и тешка машинерија је наводно повучена. Надамо се да ће косовске институције убудуће поштовати своје законодавство и међународне обавезе. Захваљујемо се свим људима добре воље који су показали солидарност у циљу заштите манастира Високи Дечани и прелепе природе која га окружује. Вест о обустављању радова пренела је мисија ОЕБС-а вечерас на својој фејсбук страници епархија рашко-призренска View full Странице
  18. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг
  19. О једном, још увек нерешеном, али не и нерешивом проблему, говорићу отворено, и свакако, добронамерно, будући да јавност има право детаљно да зна на који начин власти оцрњују образ нашег друштва у очима напредних демократија. Свима нам је познат слоган са којим је владајућа партија добила изборе: „живот за све“! Актуелни председник владе, најављујући, у мају 2017. год., унутрашње реформске процесе, наступио је са речима да ће састављати, а не ломити, да је земља зрела за вођење новог начина политике и да ће бити држава свих грађана, завршавајући кључном реченицом: пружам руку свакоме. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг View full Странице
  20. "Такви људи ретко посећују храм, лоше знају Свето Писмо, у животу се никада њиме не руководе; њихова религиозност, блиска традицији у својој основи, пре је културолошка него духовна. Ови људи живе изван Јеванђеља, изван Божанских заповести. Зашто се то догађа? Преподобни Јефрем Сирин одговара овако: оно што човек воли, то је за њега бог. Главна заповест коју је Бог дао људима била је да воле Бога. Ако човек воли нешто друго, значи да је њему предмет његове љубави бог. Такав човек постаје идолопоклоник, јер оно што воли није истинска вредност и предмет поштовања, већ само обичан идол", – подвукао је Предстојатељ. "Знамо колико власт може привлачити. Тежња ка власти је многима идол, највиша вредност у коју улажу сву своју снагу. Ради задобијања власти људи су спремни на крваве конфликте и ратове. Био је период када је идеологија постала такав идол. Многи људи су заволели ту идеологију, одрекавши се Бога. Идеологија је за њих постала нови бог." "Идеологија се храни људском мудрошћу, а људска мудрост је релативна: оно што данас делује као апсолутно важно, сутра губи значај. Исто се догодило и са идеологијом у коју су људи поверовали, — испоставило се да у својој суштини, та идеологија није имала никакав значај за људски живот, и по својој природи није могла имати." – закључио је Свјатјејши Патријарх Кирил. С руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  21. У својој проповеди од 24. децембра 2017. године Патријарх Московски и све Русије Кирил посветио је посебну пажњу питању у вези са вером и односу човека према Богу и Цркви. "Поставља се питање... – приметио је Патријарх, – зашто чак и они који формално припадају Цркви, често склањају у страну све што је у вези са Црквом и духовним животом". "Такви људи ретко посећују храм, лоше знају Свето Писмо, у животу се никада њиме не руководе; њихова религиозност, блиска традицији у својој основи, пре је културолошка него духовна. Ови људи живе изван Јеванђеља, изван Божанских заповести. Зашто се то догађа? Преподобни Јефрем Сирин одговара овако: оно што човек воли, то је за њега бог. Главна заповест коју је Бог дао људима била је да воле Бога. Ако човек воли нешто друго, значи да је њему предмет његове љубави бог. Такав човек постаје идолопоклоник, јер оно што воли није истинска вредност и предмет поштовања, већ само обичан идол", – подвукао је Предстојатељ. "Знамо колико власт може привлачити. Тежња ка власти је многима идол, највиша вредност у коју улажу сву своју снагу. Ради задобијања власти људи су спремни на крваве конфликте и ратове. Био је период када је идеологија постала такав идол. Многи људи су заволели ту идеологију, одрекавши се Бога. Идеологија је за њих постала нови бог." "Идеологија се храни људском мудрошћу, а људска мудрост је релативна: оно што данас делује као апсолутно важно, сутра губи значај. Исто се догодило и са идеологијом у коју су људи поверовали, — испоставило се да у својој суштини, та идеологија није имала никакав значај за људски живот, и по својој природи није могла имати." – закључио је Свјатјејши Патријарх Кирил. С руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  22. Украјинске власти су одлучиле да затворе компанију Антонов, познату по производњи највећег транспортног авиона на свету. Будућност Антонова још увек није јасна, а инжењерима ипак обећана радна места у другим фирмама. „Руска реч“ се присећа највећих достигнућа компаније која је оставила дубок траг у советској историји. Авион Ан-6 на једној од поларних станица на Антарктику 1967. / Извор: Г. Копосов / РИА Новости Легендарни совјетски конструкторски биро основан је у Сибиру 1946. године. Од 1952. до данашњег дана његово је седиште у Кијеву. Олег Антонов, 1974. / Извор: Василиј Малишев / РИА Новости Совјетски конструктор авиона Олег Антонов био је први главни конструктор бироа, који је након његове смрти 1984. назван по њему. Ан-24. / Извор: Сергеј Преображенски / ТАСС Антонов Ан-24 је легендарни турбоелисни двомоторни путнички авион који је почео да се користи 1962. године. Користи се и данас, а лети у Русији и бившим совјетским републикама на релацијама до 1000 км. Укупно је изграђено преко 1.300 авиона Ан-24. Падобрански скокови са Ан-12 1967. / Извор: А. Поликашин / РИА Новости Транспортни авион Антонов Ан-12 је 2017. напунио 60 година. Упркос својим годинама, још увек је у служби. Ан-12 и његов старији колега Lockheed C-130 Hercules су дуго били најчешће коришћени транспортни авиони на свету. Ан-12 је постао први совјетски авион који је олакшавао масовно слетање и падобранаца и војне опреме. Ан-22 „Антеј“ на проби Параде Победе у Москви 2014. / Извор: Александар Вилф / РИА Новости Одлика турбопропелерског транспортног/путничког авиона Ан-22 је његова способност полетања и слетања на неравне писте и неприпремљене аеродроме. Ан-225 „Мрија“ и свемирски брод „Буран“ 2006. године. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Изграђен је само један Антонов Ан-225 „Мрија“ („сан“ на украјинском језику), један од највећих транспортних авиона на свету. Поставио је више од 200 светских рекорда, укључујући и превоз највећег терета. У авиону може стати око 50 возила. Ан-225 може да понесе терет и „на леђима“, као што је једном понео свемирски брод „Буран“! Ан-124 гута Сухој Суперџет 100 2014. године. / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Антонов Ан-124 „Руслан“, највећи серијски ваздушни носач на свету, користи се и у цивилној и у војној авијацији. Један је од најпознатијих и најпопуларнијих транспортних авиона и може транспортовати 880 војника. Ан-74 / Извор: РИА Новости Грађен да поднесе тешке арктичке услове, транспортни Ан-74 слеће као од шале на снег, лед, неравне писте на температурама испод -60 Целзијусових степени. Авион служи за постављање и сервисирање плутајућих поларних станица. Пробни пилот Владимир Ткаченко у Ан-74, 1986. године / Извор: РИА Новости Војни транспортни Антонов Ан-32 био је једини совјетски авион пројектован и произведен искључиво за извоз. Може летети у екстремно топлим условима (до 50 °С), а користи се у земљама попут Индије, Ирака, Анголе и Колумбије. Укрцавање оваца у Ан-2 у Узбечкој ССР 1967. године. / Извор: Е. Вилчински / РИА Новости Од распада Совјетског Савеза конструкторски биро Антонов је сарађивао са Русијом, а од 2011. до 2015. био је део заједничких подухвата са руском Уједињеном корпорацијом за производњу авиона. Ан-70 на салону Aviasvit-XXI / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Међутим, напети односи између Украјине и Русије узели су свој данак и производња транспортног авиона Антонов Ан-70 је заустављена, а планови да уђе у Руско војно ваздухопловство пропали. Ан-225, 1989. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Војна сарадња са Русијом је доживела крах, а компанија Антонов запала у кризу. Презентација новог авиона АН-132Д у Кијеву 2016. године / Извор: Vostock-Photo Као резултат тога многи украјински стручњаци и инжењери су се преселили у Русију, али Антонов и даље тражи нове могућности. Говори се да је у плановима компаније да до краја 2017. године нађе замену деловима који су се производили у Русији. Борис Јегоров, Анастасија Карагодина
  23. Шта мислите шта се крије иза напада Курира на власт, а ево малоприје читам и коментаре на Блицу, сви коментари су против власти, а доскора нису хтјели да објаве нити један..... ~Ponizeni penzioner : SNS je najveci manipulator na srpskoj politickoj sceni. Glas naroda se ne cuje, OTVORIMO DIJALOG O TOME! ~Eurotičar : Ne možete više da lažete narod. Najgora vlast u Evropi. Samo je pitanje vremena kada ćemo vas smeniti. A onda, na sud. Pukli ste. ~sta ce ona tu : Ova Ana je potpuno nebitna osoba, služi samo da izgovara hvalospeve Vučiću. KURIROV SPECIJAL - VUČIĆ LAŽIMA OKUPIRAO SRBIJU! ZAŠTO NEMA TV DUELA SA OPOZICIJOM? VUČIĆ VOLI DA PRIČA SAMO SA SOBOM! Preko puta želi samo istomišljenike, ulizice i novinare fikuse http://www.kurir.rs/vesti/politika/2887243/zasto-nema-tv-duela-sa-opozicijom-vucic-voli-da-prica-samo-sa-sobom-preko-puta-zeli-samo-istomisljenike-ulizice-i-novinare-fikuse
  24. Гдје се данас налазе остаци цркве Св. Петра Цетињског и Његошеве гробнице разорене од стране врха комунистичке власти 1972. године? Иванова корита Разбацано камење разорене цркве Светог Петра Цетињског, које је Одбор за подизање Маузолеја оставио да се разноси и пропада на Ивановим коритима. Котларница зграде престонице Цетиње Рељеф Светог Ђорђа (крсне славе светородне лозе Петровић Његош) који је био изнад улазних врата капелице посут мазутом, поломљени крст са капелице, кандило, полијелеј и врата са разорене цркве Светог Петра Цетињског који данас пропадају разбацани у котларници зграде престонице Цетиње. Народни музеј Црне Горе – двориште и кула у Биљарди Остаци разорене Његошеве гробнице се данас налазе разбацани у дворишту и једној од кула Биљарде. Странице гробнице се налазе у дворишту и до скора су служила да се подупиру тешка дворишна врата. Надгробна плоча и надгробни мозаик са Његошевим ликом су побацани у једној од кула Биљарде. Грађани треба да знају гдје се данас налазе остаци Светиња. Навешћу само један пример, директора институције културе – Народног музеја Црне Горе вајара Павла Пејовића који умјесто да се брине о остацима законом заштићеног културно-историјског споменика купује крадене експонате са заштићених археолошких локалитета од Стева Вучинића из Подгорице (Илирски шлем и мач) и сам од себе откупљује малу макету споменика за НМЦГ. О овоме постоје вјеродостојна документа у НМЦГ, међутим Министарство културе и државни тужилац ћуте!!! ИН4С-Портал 20 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103649.htm
×
×
  • Create New...