Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'власти'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)
  2. На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ) View full Странице
  3. Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“. „Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти. Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске. „Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“. Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”, „У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан. Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан. Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела. Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, гостујући вечерас у емисији “Интернет литија” рекао је да ће Црква у данима прославе Светог Василија, као и до сада испоштовати препоруке НКТ, али да очекује да и представници власти и полиције испоштују Светог Василија. “Не занемарујемо ми телесно здравље, многи који долазе у Острогу добијају исцјељења од многих телесних слабости и болести, али Свети Василије нам дарује и духовно исцјељење, зато очекујем да ће они који су у могућности доћи да цјеливају његове Свете Мошти, придржавајући се свих препорука здравствених институција, такође очекујем да полиција неће спречавати вјернике да долазе у Острог”, рекао је Митрополит Амфилохије гостујући у” Интернет литији”, која се вечерас емитовала са платоа горњег Острога. Иначе, данас поподне полиција је заустављала и враћала вјернике и из правца Никшића и из правца Даниловграда који су кренули на поклоњење Светом Василију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Српска православна црквена општина Беране изражава јавно неслагање и бунт против агресивног поступања према православним свештеницима на које се без икаквог разлога окомила беранска полиција и тужилац-свештеногонитељ. С обзиром на количину акумулираног интересовања јавности за одржавање традиционалне Ђурђевданске литије, у којој већ деценијама уназад учешће узима неколико хиљада грађана Берана, којем граду је Свети Ђорђе заштитик, а посебно с обзиром на епилог који пред полицијским органима и тужилаштвом поприма молитвени ход свештенства Архијерејског намјесништва беранског, Српска православна црквена општина Беране обавјештава јавност о сљедећем: Свештеници и монаси манастира Ђурђеви Ступови су, како је и званичним саопштењем Епархије будимљанско-никшићке појашњено (ономе ко је хтио да прочита и схвати), као грађани Црне Горе претходно врло добро упознати са мјерама које је наредбама прописала Влада Црне Горе, на Ђурђевдан (6. маја ове године), који је слава манастира Ђурђеви Ступови (живог већ 807 година, из ког је настао и град Беране), одлучили да, као што су то чинили недељама уназад, пођу у молитвени ход улицама нашег града (поштујући све саобраћајне прописе, крећући се искључиво тротоарима и пјешачким прелазима, односно трасама предвиђеним за кретање пјешака), читајући молитве за очување здравља свих грађана Берана. То су чинили поштујући међусобну физичку дистанцу, као и остале мјере прописане за очување индивидуалног и колективног здравља. Међутим, иако су вршили своју пастирску дужност, која је нужна за очување живота сваког вјерујућег човјека, свједоци смо да су суочени са агресивним поступањем полицијских органа и тужилаштва, јер су истога дана (дакле, 6. маја ове године), након молитвеног хода и доласка у древну светињу, од стране беранске полиције ислеђивани, у вишечасовном задржавању и испитивању, које је трајало, тачније, од 17 до 22 часа. Но, то очито није била довољна санкција за свештенике, чији је једини гријех ревносно служење Троједноме Богу, а на духовну и тјелесну корист вјерног народа Берана, па је основни државни тужилац у Беранама, господин Марко Бојовић, изволио да их претходно телефоном, а онда и писаним путем, позове на даље ислеђивање, пред њим, и то позивајући их у својству окривљених. Наиме, према званичним информацијама, беранска полиција је против свештеника и монаха, који богослуже у нашем граду, поднијела кривичне пријаве, а именовани тужилац, као сваки „ефикасан“ и „одговоран“ државни службеник није губио вријеме већ је свештенике и монахе позвао да дођу у Основно државно тужилаштво у Беранама „као окривљени-осумњичени, због кривичног дјела непоступање по здравственим прописима за сузбијање заразне болести“. Српска православна црквена општина Беране овим путем о предњем обавјештава јавност изражавајући јавно неслагање и бунт против агресивног поступања према православним свештеницима, на које се без икаквог разлога окомила беранска полиција и именовани тужилац-свештеногонитељ. Сматрамо нечасним да неко окривљује православне свештенике, иначе и приватно врло честите људе, за „ширење заразне болести“ и то свештенике града у којем није забиљежен ниједан случај заразне болести на коју се конкретно циља (новопроглашена коронавирусна зараза). Овакве формулације именованог тужиоца, конструисане са циљем да се понизе православни свештеници (што уједно значи и цијели православни народ Берана) сматрамо превасходно незаконитим, а потом и нечасним и лицемјерним поступањем. Посебно је важно нагласити чињеницу (те са њоме упознати и тужиоца) да мјере Владе Црне Горе не забрањују молитву као чин (макар у службеном гласилу таква мјера није прокламована), а дозвољавају све дјелатности „од значаја за здравље и живот грађана“. Молитва Богу, чијом вољом је свијет и настао, несумњиво је људска дјелатност од пресудног значаја за здравље и живот човјека. Чињеница да су свештеници и монаси молитвеним ходом, између осталог, обишли и главну беранску улицу, која носи име Мојсија Зечевића, игумана манастира Ђурђеви Ступови, те чињеница да је главна улица најпосјећенија улица у граду, не даје за право никоме, па ни „савјесном“ и „упорном“ новопројављеном тужиоцу-свештеногонитељу да свештеничко исповиједање вјере (а вјероисповиједање није, то би као правник требало да зна, законом забрањена ни као приватни ни као јавни чин) доводи у везу са окупљањем већег броја грађана Берана, а посебно му не даје за право да својим паушалним оцјенама доводи исте у везу са организацијом било ког јавног скупа. Ако су се вјерници Берана и окупили како би примили молитве својих свештеника, то су учинили спонтано, по сопственом унутрашњем позиву да молитве принесу Богу у заједништву. Уосталом, Ђурђевдан је за сваког вјерујућег православног Беранца посебан датум, дан Свеца Заштитника овога града. Сходно свему предњем, као православни вјерници, изражавамо наду да ће се сви чиниоци беочуга званог прогон православља 18. маја ове године (када су наши, берански, свештеници и монаси позвани да се „јаве у Основно државно тужилаштво у Беранама“, у 8.00 часова, и то лично тужиоцу Марку Бојовићу) уразумити и ослободити окривљене „основаних сумњи“, а преко њих ослободити и све православне вјернике и грађане Берана своје осионости и антиправославне хистерије. Српска православна Црквена општина Берaне Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Отац Јован је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Педесетници, када наша Црква доноси причу о митару и фарисеју. Он је говорио и о величанственим литијама, које у одбрану Светиња и вјере наше православне пролазе улицама црногорских градова од сјевера до југа. Звучни запис емисије „Молитвени входови улицама Црне Горе пробудили су оно исконско у нашем народу и један библијски моненат. Види се једна зрелост нашег дивног народа. Народ који се догодио у Црној Гори је благослов предака и потомака и Светитеља који освећују сваку улицу којом пролази литија“-каже отац Јован. Он је одговарао и на бројна питања наших слушалаца међу којима су се могла наћи и питања о преумљењу, исповијести, прелести и многа друга питања наше вјере на која ћете чути мудре одговоре оца Јована, ако одслушате емисију са оцем Јованом коју вам тополо препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  7. У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим мирним и молитвеним протестима, у борби за слободу и права православних вјерника у Црној Гори. Молимо се Богомладенцу Христу, да овдашње власти, колико сјутра, нађу начина да ван снаге ставе антиуставни Закон који су недавно, у глуво и мркло доба ноћи, усвојили у црногорској скупштини, или да изгласају нови, који ће поправити и унаприједити овај поменути. Али ако све буде као до сад – као протекле године, и као претходне четири године – када представници Владе нијесу хтјели да чују ни за какав договор са нама, апелујемо на сваку хришћанску душу, да истраје у протестима за своја грађанска и вјерска права, која су им загарантована Уставом ове земље и њеним, раније донијетим, законима, као и међународним, универзалним људским прописима. У случају да црногорске власти наставе са досадашњом једностраношћу, ми се морамо наоружати стрпљењем и упорношћу, пуним љубави и вјере. Лако може бити, да ће нам за чекање ове земаљске правде, требати више времена него што можемо и замислити. А опет, молимо се Господу, да просвијетли разум судијама Уставног суда, да измјере по Божијој и људској правди, нашу скору иницијативу и да обзнане оно што већ сви виде – како овај и овакав законски текст није у складу са Уставом ове земље, да не помињемо међународно право и правду. То би отворило врата здравом и цивилизованом договору, на добро свих грађана ове земље. Зато, молимо се Богу да разлози за наше протесте нестану – колико сјутра, а да нас, опет, исти Господ укријепи да истрајемо, ако треба, у недоглед! Од када се, ако Бог да, наврши тродневно прослављање Рождества Христовог, па у наредним данима, Црква ће организовати протестна окупљања, мирна, молитвена и ненасилна – два пута седмично. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020.године. Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Са великом жалошћу пратимо догађаје који ових дана помрачују празничну радост наступајућег Празника Христовог Рођења како за нашу браћу и сестре православне хришћане у Републици Црној Гори, тако и за нас у Епархији нишкој. Исти услед братске љубави и у наша срца уносе горчину и тугу поводом насилног и неправичног изгласавања дискриминаторског и богоборног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори усмереног против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Са забринутошћу страхујемо због мера које власт у Црној Гори предузима док једнострано, одбијајући сваки дијалог, бесправно укида свако право јединој канонској и историјској Цркви Божијој у Црној Гори. Посебно смо затечени и применом физичке силе црногорске полиције над Црквом, њеним епископима и вернима, и стојећи пред Тајном Божића, не можемо а не увидети сличност у богоборним потезима црногорских власти са дрскошћу којом некада беше заслепљен Ирод. Слично њему који, владајући се по критеријумима „света који у злу лежи“ и у неправди јачега имајући своју „правду“, покуша да насиљем оспори божанско право Витлејемском Богомладенцу насрћући на достојанство Његовог живота, и ми данас видимо обесправљење и несртање на хришћанско достојанство и основно начело слободе вероисповести гарантовано како Уставом Црне Горе, тако и небројеним обавезујућим међународним правним актима. Отуда се усуђујемо да, седећи на катедри Епископа Константиновог родног града, уместо овог „иродовског“ модела силе, неправде и насиља, укажемо на образац за угледање у овој ситуацији модел власти једног светог владара, онога кога је историја због његове мудре владавине овенчала називом „Велики“, а чији је Милански едикт о слободи вероисповести већ 17 векова незаменљиви предложак и темељ сваком државном законодавству које се тиче слободе вероисповести и правног статуса хришћанске Цркве у модерним државама, а који опет овим спорним законом очигледно бива намерно превиђен и занемарен, тиме стављајући савремено црногорско законодавство по овом питању у раван са непросвећеним и варварским државама антике, али и са њиховим сродницама у бруталности и нетолерантности – тоталитарним режимима ХХ века. Стога нудимо текст Константиновог Едикта као подстицај на преиспитивање савести свима који сматрају да су овим законом „демократски“ поставили темеље „модерној држави“ Црној Гори, занемаривши 1700 година старе темеље слободе вероисповести и права верских заједница у хришћанској Европи, и том својом „модерношћу“ постајући апостоли најназаднијих и дискриминаторских тековина далеке богоборне прошлости, у борби са којима је оно што данас називамо цивилизованим светом изнедрило свој идентитет. Таквима Равноапостолни цар Константин Велики поручује: „И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају... нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде... И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и заједници.“ Нека би се и његове молитве и „васпитно карање“ његове речи придружиле молитвама и заступништву Светог краља Јована Владимира, Светог Василија Чудотворца Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, и свих светих од рода нашег у Црној Гори просијалих. Имајући све ово на уму, најсрдачије подржавамо браћу Архијереје у Црној Гори црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом. Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије, а да православном народу у Црној Гори Господ умножи Своју благодат и силу, како би храбро поднео сва искушења и нанету неправду и одолевши сачувао своје светиње у којима се на понос њихових предака вековима слободно прославља Име Божије. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, поздрављамо браћу Архијереје и сав богољубиви народ православни у Црној Гори уздајући се у силу Божију која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице
  10. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.
  11. Власт у Црној Гори још ћути о "Иницијативи о геноциду у селу Велика 1944.". "Клуб Велика" тражи од општине Плав да 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве покоља Велика, подчакорско село у плавској општини НЕЧУВЕНИ злочин кога су пре 75 година у подчакорском селу Велика, у општини Плав, починили есесовци у униформама дивизија "Принц Еуген" и "Скендербег", уз помоћ шиптарских вулнетара из Пећи и околине, али и муслимана из Плава и Гусиња, и уз помоћ злочинаца из редова "муслиманске милиције" из Петњице и околине, када су за непуна три сата сатрли село убивши око 628 жена, деце и стараца - и даље је табу тема у Црној Гори. Поборнике братства и јединства заменили су "џемпераши", који су и у време свог најжешћег србовања ћутали о погрому у Велици, које је постало "најгласније" после раскола у ДПС. Како другачије објаснити чињеницу да пуних пет година нема одговора на "Иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика 28. јула 1944. године", коју је "Клуб Велика" предао Влади Црне Горе, Општини Плав и Исламској заједници у Црној Гори. - Будући да нацистички злочин у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у овом геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расветли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије - стоји у писаној иницијативи, у којој се од Владе Црне Горе још захтева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик-меморијални центар жртвама геноцида у Велици. Величани су истовремено позвали и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради и осуди злочин против човечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Немачке починили над цивилним величким православним становништвом. - Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено две трећине нејачи нашег села, захтевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве геноцида у Велици - каже се у иницијативи. Неке од жртава злочина у селу Велика 28. јула 1944. - Тог кобног дана они су Велику у црно завили, а тај злочин, један од најмонструознијих у Југославији, послератна власт је све до осамдесетих година прећуткивала и сузбијала сваки покушај да се о невиним жртвама прозбори. Ни данас, чини се, није бољи однос према величким страдалницима, на шта указује чињеница да надлежни још нису одговорили на "Иницијативу за утврђивање истине о злочину", коју су пре три године поднели потомци жртава геноцида и "Клуб Велика". Овако се патријарху српском Иринеју пре две године у Београду приликом посете Величана обратио угледни новинар Гојко Кнежевић. - Прођоше још две године, а одговора нема. Ни из Владе, нити из Општине Плав, а ћути и Исламска заједница - каже Гојко, који памти речи патријарха тада изговорене: - Радује ме што сте у Велици вратили веру. То је прави пут. Јер, ко нема вере у Бога, онда је изгубљен и свим путевима може залутати - поручио је патријарх Иринеј, у нади да ће, као и свему, доћи крај и страдању српског народа. Величани код Цркве Светих мученика Кирика и Јулите РЕЧ ПАТРИЈАРХА - НАЖАЛОСТ, ово су дело учинили многи који су припадали нашој вери и нашем народу, али се показало у нашем времену како овде, тако и у бившој Југославији, да они који су променили веру су били највећи зликовци према своме народу?! Шта да кажемо, да ли да се светимо? Не, ми као хришћани то не смемо да чинимо - овако је, пред Црквом Светих Кирика и Јулите, пре пет година, на седму деценију од злочина, беседио патријарх српски Иринеј, говорећи о злочину када је у овом селу убијено више од 100 невине деце. - Замислите, дете невино, безазлено, коме се ноге секу, а двоје- -троје овде су и одрани и такви обешени о дрво, или кад човек узима дете за руку и баца у огањ. Како је име таквом човеку? Ђаво, а и ђаво би се увредио када таквог човека поредите са њим - казао је патријарх Иринеј. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:806277-ВЛАСТИ-У-ЦГ-ЋУТЕ-Злочин-који-се-крије-75-година
  12. BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • Настојања да се новобрдска црква Св. Николе прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије Извор: ТВ Мост Ново Брдо, Косово и Метохија, Србија – Рамуш Харадинај, председник сепаратистичке владе у Приштини, објавио је на свом Фејсбук профилу 27. маја како је немачка држава финансирала пројекат „важан за нашу културу и историју“. У питању су реконструктивни радови у српском средњовековној тврђави Ново Брдо (албански Kalaja e Artanës) и посебно на катедрали у овоj средњовековној утврди. „Артанска катедрала […] обогаћује наш идентитет и доказ је суживота у овим областима“, забележио је Рамуш Харадинај. „Данас је добар осећај да смо сведоци спровођења важне инвестиције, што указује на посвећеност једне пријатељске државе у идентификацији и обнови косовског културног наслеђа“, навео је на свом профилу Харадинај. Ове радове посетио је заједно са немачким представником при сепаратистичкој влади у Приштини Кристијаном Хелтом. У питању је српска сакрална грађевина из половине 14. века, посвећена Светом Николи. Према речима Марка Поповића, коаутора монографије коју је о овој цркви објавио Завод за заштиту споменика културе Србије, „испоставило се да је та катедрала у смислу развоја српске сакралне архитектуре значајније место имала него што смо ми и претпостављали“. „Катедрала је подигнута негде средином 14. века а онда је дограђена у доба деспота Стефана Лазаревића и после 1455. нажалост претворена у џамију. После сто година је срушена у једном земљотресу“, рекао је Марко Поповић, научни саветник у Археолошком институту у Београду. У овој цркви у 15. веку столовао је грачанички епископ. Поповић је упозорио на настојања да се ова црква прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије. М. М. (Стање ствари)
  13. BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • Настојања да се новобрдска црква Св. Николе прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије Извор: ТВ Мост Ново Брдо, Косово и Метохија, Србија – Рамуш Харадинај, председник сепаратистичке владе у Приштини, објавио је на свом Фејсбук профилу 27. маја како је немачка држава финансирала пројекат „важан за нашу културу и историју“. У питању су реконструктивни радови у српском средњовековној тврђави Ново Брдо (албански Kalaja e Artanës) и посебно на катедрали у овоj средњовековној утврди. „Артанска катедрала […] обогаћује наш идентитет и доказ је суживота у овим областима“, забележио је Рамуш Харадинај. „Данас је добар осећај да смо сведоци спровођења важне инвестиције, што указује на посвећеност једне пријатељске државе у идентификацији и обнови косовског културног наслеђа“, навео је на свом профилу Харадинај. Ове радове посетио је заједно са немачким представником при сепаратистичкој влади у Приштини Кристијаном Хелтом. У питању је српска сакрална грађевина из половине 14. века, посвећена Светом Николи. Према речима Марка Поповића, коаутора монографије коју је о овој цркви објавио Завод за заштиту споменика културе Србије, „испоставило се да је та катедрала у смислу развоја српске сакралне архитектуре значајније место имала него што смо ми и претпостављали“. „Катедрала је подигнута негде средином 14. века а онда је дограђена у доба деспота Стефана Лазаревића и после 1455. нажалост претворена у џамију. После сто година је срушена у једном земљотресу“, рекао је Марко Поповић, научни саветник у Археолошком институту у Београду. У овој цркви у 15. веку столовао је грачанички епископ. Поповић је упозорио на настојања да се ова црква прогласи за римокатолички храм и да се тако посредно истргне из културног наслеђа православне цивилизације Старе Србије. М. М. (Стање ствари) View full Странице
  14. Сутра у 16ч почиње концерт Аце Лукаса, у 17ч концерт Боре Чорбе, а у 18ч почиње обраћање Вучића и других политичара. Скуп је испред Народне скупштине.
  15. Ово је тема за све отворене и прикривене подржаваоце тренутне власти како би могли износити своје аргументе зашто би требало подржавати СНС власт. Пожељно би било ( иако је, знам, јако илузорно ) када би и противници СНС-а износили ствари које сматрају позитивним код СНС-а. Па, кренимо онда: Фискална консолидација: СНС је, званично, заузео курс фискалне дисциплине и смањивања јавног дуга Србије. Истина, на почетку власти, од 2012-2015 повећали су јавни дуг за значајан износ ( што је Вучић правдао потребом да се исплате обавезе које је ранија власт преузела ). Гледајући јавни дуг у односу на српски БДП, то је његова путања изгледа овако: Извор За прве 3 године власти СНС је увећао јавни дуг за скоро 15% у односу на БДП Србије, али је након 2015 јавни дуг почео опадати истом брзином којом је и растао. Тако да, макар мени, изгледа да се СНС-у ово може признати - знају управљати јавним дугом. Истина, фискална консолидација је постигнута смањењем пензија ( још увијек нисам провјерио да ли је тачно то што Вучић тврди, да су смањили само пензије изнад 50.000 динара - што, ако је истина, одузима сваку критику ове СНС-ове политике као друштвено безосјећајне, јер сиромашнији слојеви су тиме остали нетакнути. Ако је истина тј... ). А зашто је битна фискална консолидација? Битна је, прије свега, што подиже кредитни рејтинг државе, јер ММФ ће лакше одобрити зајам држави која показује способност да враћа своје дугове - што се може показати судбоносним у неки тешким економксим тренуцима које не можемо предвидјети. Друго, јачање државне касе смањивањем њених расхода кроз смањивање дуга значи, на дуге стазе, више новца за трошење на инвестиционе пројекте, на социјална давања или чак више простора за давање пореских олакшица или ослобођења зарад покретања конкретних привредних грана - јер онај новац који би ишао на плаћање дуга онда може да се уложи у неке продуктивније сврхе. Појачане привредне везе са земљама које не спадају у Запад: СНС се труди да се покаже као власт која је успјешна у довођењу страних инвеститора. Колико су сада ти подаци, које њихови медији пласирају, тачни - увијек је отворено питање. Но, чињеница је да су стране инвеститоре довели у ЈАТ па га претворили у Ер-Сербиа ( на страну сад колико је то лоше урађено, јер то је засебна тема - битно је сада само довођење страног инвеститора ), у ПКБ ( на законски дубиозан начин, благо речено, али фактички гледано - инвеститор је доведен ), Комерцијалну банку ( која је недавно ушла у поступак приватизације ), те што знам из личног искуства за новоотворене фабрике на југу Србије. С обзиром да се претходна власт имала похвалити искључиво довођењем Фиата у Србију, или патриотског продавања српске електродистрибуције Русима, може се рећи да СНС-у не иде тако лоше на фронту довођења страних инвестиција. Критике генералног поступка којим Србија привлачи стране инвеститоре ипак остају, но оне су опет нека засебна тема. Снажнија спољња политика, у односу на претходну власт: Прво, Вучић је изабрао Титову стратегију "ни Исток ни Запад" како би извукао што више користи из тренутног положаја Србије у лимбу ходника за ЕУ, прије него дође одсудни тренутак када ћемо морати пресјећи "за" или "против" Запада. То се огледа у већем прихватању руских, кинеских и арапских инвестиција, које нису тако добродошле унутар саме ЕУ због геополитичких разлога, а са друге стране успјешним одржавање функционалних односа са Западом ( прије свега Њемачком ). Вучићу и Дачићу се мора признати да спољњу политику не воде на идеолошким принципима ( јер да је тако, Вучић би био на линији Орбана нпр., коме највише и личи, а не на линији умјереног ЦДУ-а Меркелове ), већ на реалполитичким основама. Изгледа да се воде тиме да ако Србија може имати користи од партнерства са одређеном државом, да се то мора искористити без обзира на идеолошку, вјерску или цивилизацијску различитост или сличност. При томе се донекле пази да се не узнемири деликатни баланс Великих сила у Србији, како не би једна страна постала доминантна. То се огледа у присуству одређених медија. Прозападни, попут Н1 или О2 ( бивше Б92 ) телевизија постоје заједно са проруским Спутњиком нпр. Највише простора заузимају, ипак, прорежимске домаће новине. Друго, Вучић посједује политичког капитала из својих радикалских дана којег може трошити на помирљивије подухвате. Његов одлазак у Сребреницу није нарушио његов углед у његовом бирачком тијелу. Чак напротив, наруку му је ишло оно каменовање. Има довољно снаге да одржава тренутни статус кво, али да не губи свој националистички политички капитал јер истовремено наглашава да подржавање статуса кво не значи само одустанак Србије од територијалних претензија, већ и појачавање улоге и помоћи Србије Републици Српској и Србима у околини уколико се покаже потреба за тим. "Нећемо вас дирати, немојте ни ви нас". Још к томе, Вучић ужива много већи углед преко Дрине него што је то уживао Тадић за своје власти - што додатно ојачава положај Србије. Вучић је успијевао да смири ситуацију чак и када би је Додик усијао до кључања - јер су обојица превазишли своју ранију супротстављеност ( Додик је подржавао Тадића 2012-е ) и прихватили принцип координације и симфоније дјеловања Србије и Српске. Фактички, тиме је утицај Србије на БиХ још више увећан јер се Српска понаша као дио Србије, одбијајући да пусти БиХ у спољњополитички курс који је противан интересима Србије ( приступање НАТО-у ). Тако се понашала и раније, но данас та симфонија изгледа још јачом. Макроекономски резултати: БДП Србије је на узлазној путањи, и то тачно од тренутка почетка смањивања јавног дуга: Ако се овако настави, за 2-3 године ће се заиста у Србији живјети боље - али само на папиру. БДП изражен у куповној моћи становништва је такође скромно порастао: Док је раст БДП-а такође подударан са почетком смањивања јавног дуга: Запосленост у Србији је порасла ( мада овдје постоје најјаче критике основаности благосиљања оваквих резултата - промјена методологије рачунања броја запослених и незапослених, као и масовно запошљавање у јавном сектору ): Плате су порасле, у просјеку, за 50%. Остаје, наравно, питање методологије рачунања и опаске да просјек не значи да је свима боље ( јер просјек могу вадити веома успјешни тако да се мизерни резултати оних на дну не примјећују у пресјеку стања ). Чика Ацо, јесам ли добро изботовао?
  16. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  17. Најболнијим тренутком борбе против Украјинске Православне Цркве у садашњем тренутку Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије назвао је учешће у борби сабраће у вери из Цариградске Патријаршије. Предстојатељ канонске УПЦ навео је то у свом говору на епархијском заседању свештенства Кијевске епархије, извештава Одељење за информисање и образовање УПЦ. „Симболично је да се ове године сећамо како је пре 100 година почела репресија против свештенства и мирјана Свете Цркве од стране атеистичке власти. Изгледа да се ове крваве године Историје никада више неће поновити на нашој земљи, - приметио је Његово Блаженство. „Међутим, непријатељ људског спасења сваки пут проналaзи нове облике борбе са истинском Христовом Црквом“. Он је нагласио: „Живимо под претњом што је украјински Парламент усвојио отворене антихришћанске законе усмерене на уништење Украјинске Православне Цркве - Цркве украјинског народа с хиљадугодишњом историјом.“ „Још је болније за нас, православне, што се борба против наше Цркве вoди уз помоћ Цариградскe Патријаршије - наше једноверне браће, браће по вери“, изјавио је Његово Блаженство. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ukrajinski_onufrija_carigradska_patrijarshija_uchestvuje_u_borbi_vlasti_protiv_upc
  18. У навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, ктиторске славе манастира Високи Дечани, игуман ове светиње архимандрит Сава (Јањић) дао је интервју Радију ,,Светигора“ Уочи ктиторске славе манастира Високи Дечани ситуација око ове светиње није нимало мирна. Албанци, испровоцирани неуласком у ИНТЕРПОЛ, почели су најприје да пале српске производе, што је прерасло и у друге провокације а кулминирало хапшењима Срба 23. новембра ујутру, наводно, због убиства Оливера Ивановића? Каква је ситуација у околини Дечана? Јесте. Нажалост, свједоци смо једне дестабилизације која је иницирана искључиво од представника косовских власти. Они су покренули увођење такси, односно тарифа на робу из Србије и Босне и Херцеговине, прво 10%, па 100%, док роба са других простора може нормално да долази на Косово. То је једнострани акт који је у супротности са договором о слободној трговини у централној Европи (CEFTA), што је јако лоше. Како смо чули, то су званично осудили и представници Европске уније и тражили од власти Косова да повуче такву одлуку. Амбасадори западних земаља још једном су, о свему томе, разговарали са премијером тзв. Косова и нагласили да је потребно да се ситуација држи мирном. Такође, уведено је и правило да из Србије не може да улази роба која на својој царинској декларацији не носи ознаку ,,Република Косово“, не може чак да пише ни само Косово или Косово и Метохија. Тиме се опет дискримише роба из Србије. На роби, која на Косово долази са других простора не мора да пише то ,,Република Косово“, може да улази само под ознаком Косово. Овим најновијим завхтјевом, практично се онемогућава увоз било какве робе са територије Србије. Штавише, најављује се да се те мјере могу укинути само ако Србија призна Косово. Овако отворене политичке уцјене, прије свега, имају за циљ да изврше притисак на власти у Београду, док је највећа жртва (колатерална штета), наш народ овдје који не може нормално да се снабдијева и пролази једну драматичну ситуацију. Не могу да нам долазе енергенти, гориво, пелет за Призренску богословију, не може да стигне угаљ за манастир… Имамо проблем са лијековима, разном хуманитарном робом, намирницама, које долазе посебно на сјевер Косова и српске средине. У Каменици су, на примјер, све српске продавнице затворене, јер продају већином српску робу, а чак постоји и опасност да им инспекција ту робу заплијени. Видјели смо ових дана и демонстративне примјере уништавања српске робе, што је једно иживљавање и примитивизам. Овакво понашање Албанаца, највише штете може да направи управо Косову, посебно ако Србија узврати додатним мјерама. Извоз из Србије на Косово је доста мали, само 3% те се, према томе, то суштински не може много одразити на привреду Србије, али се одражава на живот косовских Срба, грађана који овдје живе и које косовске власи на тај начин систематски малтретирају. Истовремено, на снази је и долазак специјалних полицијских снага, и та одлука да баш сада ухапсе наводно осумњичене за убиство Оливера Ивановића. Нисам сасвим сигуран да је то стварно случај, јер већ мјесецима на том плану није направљен никакав напредак. Све је то, и ствари, искоришћено да би се тензије додатно подигле, док су у питању неки сасвим други обрачуни. Хвала Богу све је то мирно прошло. Наши људи у Сјеверној Митровици били суздржани, није било никакве реакције, осим мирних протеста. Веома је важно сачувати присебност и мир и ни на какав негативан начин не узвратити на овакве провокације Албанаца. Надамо се у Господа да ће разумни људи у свијету видјети њихово неодговорно, безобразно понашање првенствено према обичним грађанима, пацијентима у нашим болницама који се суочавају са недостатком лијекова. У митровичку болницу не може да дође кисеоник… и још много тога. Албанци покушавају да угуше наш живот овдје. То, с чим се ми овдје суочавамо већ двадесет година, у ствари је систематско настојање да се Косово очисти од Срба и коначно претвори у један етнички, албански простор. Намјере косовских власти су потпуно јасне. Надамо се да Београд неће попустити и да ће инсистирати на томе да се Албанци придржавају споразума који су сами потписали. Придржавање споразума је основна цивилизациона тековина било којег цивилизованог друштва, да се испуњава оно што се обећа и потпише. Србија није прекршила ни један споразум. Косово отворено крши споразуме, и то међународне споразуме, који су међународо гарантовани и према томе они морају да сносе одговорност и да своје одлуке што прије повуку. Надамо се да ће ситуација остати мирна и да се неће одразити на безбједност. Важно је да нема провокација са српске стране, нити треба да буде тријумфализма, јер је и то један примитиван начин да се се сеири над нечијом невољом и неуспјехом. Политику треба пустити политичарима. Ми, када говоримо о неким политичким питањима, говоримо искључиво с позиције очувања нашег народа. Кад год видимо да се нека ситуација одражава на наш народ, не само да имамо одговорност него и моралну обавезу да дигнемо свој глас и кажемо шта није у реду. И да упозоримо! Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема јер су неки наши свештеници били свједоци кретања јаких полицијских снага према Митровици, што је јасно указивало да се нешто спрема. Албанци су чак провоцирали и наше свештенике. Једном свештенику, полицајац је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. Али…то су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли. Оче Саво осјећа ли се страх код Срба због последњих дешавања на Косову и Метохији? Срби на Косову и Метохији су јако храбри, и ја то не бих назвао страхом. Сигурно да постоји једна забринутост, али ми смо на све то навикли. И кад питају како је овдје, кажем, овдје се од Косовске битке никад није смиривало. Људима који овдје живе просто је ушло у крв да се са оваквим проблемима носе храбро….Живот се редовно наставља. Обавили смо и трговину и нисмо примјетили ништа што би указало на неку већу забринутост. Наш манастир је, такође, под заштитом КФОР-а.. Колико се можемо као Црква, чије су највеће Светиње управо на КиМ, ослонити на власт (Србије), с обзиром да управо они говоре о разграничењу. Подсјетите наше слушаоце још једном шта би значило разграничење за наш народ на Косову? Доста је прича о такозваној подјели, разграничењу. Више пута смо изнијели свој став о томе и ми одавде, али и наша Црква, прије свега Свети архијерејски сабор, који је на мајском и новембарском засједању врло јасно изнио став наше Цркве да смо против било какве врсте признања Косова као самопроглашене државе, али исто тако и против било какве врсте подјеле територије. Јер подјела територије, или разграничење, или демаркација, сви ти називи у ствари су само ублажени израз за довршење етничког чишћења које би се спровело. На тај начин би се Албанцима на Косову дали они простори на којима живи већина косовских Срба и гдје се налазе наше највеће светиње. Јужно од Ибра живи већина Срба, за разлику од сјевера Косова гдје Срби јесу компактинији као становништво, али нас има мање и мањи је број толико важних светиња, јер су наше најважније светиње управо овдје јужно од Ибра. Овдје је и готово цијела наша историја. Према томе то је једна губитничка политика, који они подржавају. Уколико спроведу тај свој паклени план, остаће записани на најсрамнијим страницама историје нашега народа, јер не само да ће се одрећи дијела територије, него ће практично принудити и људе на исељавање и омогућити стварање једног етнички чистог албанског друштва овдје, које никад у историји није постојало. Овдје су увијек живјели Срби. Говорити о некој врсти заштите Срба или светиња, у случају подјеле је апсолутно апсурдно. То многи не разумију, мислећи да ће Срби јужно бити заштићени, док ће ови на сјеверу припасти Србији и да ће све бити добро. Међутим, то неће бити тако уколико би Србија одлучила да, не дај Боже, призна цијело Косово. Албанци ни сада не прихватају неку суштинскију заштиту Срба, нити неку заједницу српских општина. Србија чак није ни преговарала о заштити светиња што је скандалозно, што је и поменуто у саопштењу Светог архијерејског сабора. Апсолутно нема никакве бриге о нашим светињама. Ови садашњи на власти у Београду, никад никога из наше Цркве нису контактирали у вези заштите наших манастира и светиња, што је једноставно неопростиво и незамисливо нормалном човјеку. Дали су само пар медијских изјава, али то питање у Бриселу никада нису покренули. Заправо, у случају подјеле, ситуација би била још тежа за преостале Србе. На простору, гдје су Албанци још више иритирани губитком сјевера Косова, заштита Срба била би практично немогућа. То је нешто козметички замишљено, и то Албанци сигурно не би поштовали, а с обзиром како поштују и друге споразуме врло је јасно каква би била ,,владавина закона“ и како би се, у том случају, односили према преосталим Србима и према нашим светињама. Искрено се надамо да су они који су на власти у Србији свјесни, ако не потпуно, али макар у крајичку своје савјести, да би тиме кумовали довршењу једног етничког чишћења и наношењу највеће срамоте у историји српског народа. Наше светиње, светитељи и монаштво су највећи браниоци Свете земље – Косова и Метохије. Један од чувара Кивота Светог краља Стефана Дечанског сте управо Ви и Ваша братија у манастиру Високи Дечани. Поред свега тога доживљавате да Вас оптужују да се превише мијешате у политику, или да кажемо, да превише браните Свету српску земљу од зла домаћега и оног другог зла. Оптужбе иду чак и дотле да Вас оптужују и што нас извјештавате о реалној ситуацији преко друштвених мрежа, док ми одвје једва чекамо да нађемо неку вашу објаву како би сазнали каква је стварна сигуција у косовском гету? Те оптужбе долазе из једне, већ познате, атеистичке свијести која је на овим просторима створена још у доба комунизма, када је Цркви било забрањено да каже било шта. То није мијешање у политику. Ми немамо ни политичку странку, нити се сврставамо у било какве политичке ешалоне. Некада се наши ставови могу подударити са ставовима опозиције, некада са позицијом, у зависности колико су блиски ономе што је наш главни интерес, а то је очување Цркве. За нас Црква нису само грађевине. Црква је, за нас, наш вјерни народ. Црква је један евхаристисјки догађај прије свега, који се пројављује када епископ и свештеници служе Свету литургију са вјерним народом у светињама, нашим црквама и манастирима. То је Црква! И кад год је та Црква угрожена ми имамо не само право, него и обавезу да дигнемо свој глас, јер би било апсолутно неопростиво да ћутимо. Онда би нас људи с правом оптуживали да смо поткупљени или уцијењени да ћутимо. Наравно, не изазивамо ми неку револуцију, ни промјену власти, јер је то потпуно у домену оних који се баве политиком и једног демократског система, који би, ако ништа друго, требао да функционише, иако нисмо увјерени у то. Што се тиче начина на који комунициамо са људима, знамо да је Црква вијековима почивала на комуникацији. Зар није управо на Цетињу отворена и прва штампарија на овим просторима, јер су управо монаси и свештеници осјетили важност штампе за комуникацију, преношење ријечи истине, једне свијести. Није то само проповиједање вјере него и очување нашег етоса, односно нашег националног бића које у потпуности почива на светосавској традицији. Без обзира да ли живимо у ужој Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, или Херцеговини…Српство у том смислу није једна етничка категорија, него прије свега духовна, културна категорија која нас повезује са оним вриједностима које су наши Свети Немањићи развили, сачували и оставили нам у аманет. Твитер или Фејсбук су само неки од начина како се може пренијети информација, јер они не подлијежу никаквој цензури. Док, као што видимо, данас тешко можемо говорити о слободним медијима, јер су они, већином, у рукама владајућег режима који њима манипулише. Зато је веома добро да имамо алтернативни начин информисања и преношења информација, тако да после нико не може да каже да нисмо ништа рекли. Ми кажемо шта се спрема и шта може да се деси, тако да, уколико се то стварно деси, после се не може рећи да се десило случајно и да нико није упозорио. Остаће забиљежено, ако не негдје друго, оно у историји. Оче, сугурно су Вас и медији натјерали на овакав вид општења са јавношћу? Ријеч медији за таблоиде у Србији је исувише озбиљна и поштована ријеч, јер је то једно медијско смеће које се потура људима како би им се уништила свака савјест и свијест, једном комбинацијом лажи, политичких трачева, порнографије и свакаквих глупости, који заједно са rijaliti shou-има и свим другим, има задатак да умртви свијест нашег народа. Коначан циљ оних који ово раде je, а на свакоме од вас је да сам закључи ко иза тога стоји, не само одузимање Косова и Метохије, већ промјена једног духовног кода, духовне свијести нашег народа, који од једног светосавског народа треба да постане народ без лика и обличја у том једном melting pot-у свих разних народа у свијету, који једноставно губи контакт са својом културом, традицијом. Улога Цркве је да ту традицију сачува јер нас је управо она вијековима сачувала у Православљу. Народном поезијом и сјећањем на Косово, нарочито у Црној Гори, која је Српска Спарта, гдје је то посебно и његовано, сачувана је српска и косовско-метохијска, лазаревска свијест, која је омогућила да наш народ сачува своју вјеру и традицију кроз вијекове османске окупације. Тешко би то било урадити да није било тих начина комуникације и преношења наше традиције. То нема никакве везе са мијешањем у политику. То је проблем само оних који се осјећају прозвани у својој савјести јер су разоткривени шта раде. Они ће морати да дају одговор и пред Богом, и пред савјешћу, уколико наставе овако како су кренули. Ми који живимо на слободи, изван Косова, исто тако и политичари који одлучују о нашим и судбинама наших sветиња на Космету, не можемо ни да замислимо један ваш дан, када наоколо бјесне Албанци и њихова РОСУ, када се помиње чак и формирање косовске војске. Кажете да страха нема, и наравно да су Срби на Косову храбар народ, али сигурно има забринутости. Не можемо ни да замислимо какав је један дан вас, који покушавате да заштитите свој манастир и остале наше светиње, и оних домаћина који покушавају да заштите своје породице. Причајте нам о томе? Који су највећи проблеми Срба на Косову? То је на првом мјесту безбједност, која је, у сваком случају, побољшана у односу на године непосредно након рата 1999. године. Али ја обично кажем да ситуација није -8 него је -2 или -1, али је далеко од тога да је прешла 0 и да је кренуло нешто позитивно јер су Срби и даље дискриминисани на разне начине, што се овдје осјећа на сваком кораку. На примјер, ми имамо одлуку Уставног суда Косова, дакле највишег суда Косова, који нам је потврдио право на 24 хектара земље. То одлуку директно блокира нико други него Рамуш Харадинај, који је, успут речено, ,,премијер“ Косова и који би требало да, у неком нормалном друштву, штити закон и правила. Међутим, нити њихове институције ишта ту предузимају, нити то раде међународни представници, који једноставно пуштају и допуштају да један такав беспоредак функционише двадесет година. Сад се, као, чуде, шта се сад дешава и како Србија и неке друге земље не могу то да прихвате и зашто не могу да им дају визну либерализацију и тако даље…Заправо не виде да су створили једно дисфункционално друштво одржавањем једног система криминала и кланова који заправо уништавају будућност самих младих косовских Албанаца, којих је мени много жао, јер ту има јако добре дјеце, која су рођена у једном дисфункционалном друштву. И они траже будућност, као и сва друга дјеца, и нису унапријед формирани за мржњу али су стално подстицани на мржњу према Србима, да не би гледали на проблеме у сопственом друштву. То је класичан начин одвраћања пажње од суштинског проблема. Проблем Срба је приступ имовини, добијање назад узурпиране имовине…па насумична оптуживања људи… хапшења… Прије неки дан су ухапсили човјека у аутобусу, који је, као, неки ратни злочинац. Путовао је са ћерком од девет година. Живи као повратник у једном селу поред Клине. Сјутрадан су га пустили. Али његово дијете је, тог дана, само наставило путовање аутобусом, са свом траумом коју је доживјело. Наравно, људи су се побринули да дјевојчицу доведу кући, али… можете само замислити шта је то дијете прошло и шта је тај човјек прошао јер су они, наводно, ,,направили грешку“. То је намјерна провокација која је, исто тако, противзаконита, јер по закону не може бити ухапшен родитељ уколико се не предузму посебне мјере да се дијете сачува од трауме и да му се помогне. Имамо потпуно кршење свих законских процедура, иако Косово има јако добрих закона који се, већином, не примјењују. Седам косовских министара у косовској Влади су под криминалном истрагом, водећи косовски лидери су под разним званичним или незваничним оптужбама за злочине, трговину органима и тако даље…Дакле, ријеч је о једном потпуно хаотичном друштву које се урушава у сваком погледу и које пријети да запали читав један регион. Потребно је јако много опреза. Србији је све ово, додатно, разлог више да са таквим друштвом не може направити било какав договор, нити може да остави свој сопствени народ на милост и немилост таквима који сјутрадан не би поштовали никакве законе ни правила, за разлику од њихових предака који су макар имали бесу и поштовали је. Били су овдје стари Арбанаси који су чували манастир, и погинули би чувајући ову Светињу. Иамо дивних примјера из прошлости. Међутим, данас не видимо такво понашање барем код ових који су сада на власти, иако сам убијеђен да њихово мишљење не дијели већина људи али да и код њих влада велики страх и нико не смије да се супротстави тој владајућој олигархији. У свим друштвима имамо сличан проблем, гдје имамо мањину која држи дисфункционалним једно друштво, које функционише на комбинацији криминала и манипулације законима, што јако много отежава живот младих људи, који бивају принуђени да напуштају своју земљу тражећи будућност у иностранству. Ми као Црква не можемо бити у потпуности равнодушни јер наши вјерници одлазе, не само са Косова и Метохије већ и из Црне Горе, централне Србије чак и из Хрватске, иако је она земља Европске уније, управо зато што на Балкану, мање-више, функционишу таква друштва која су већином базирана на једном безбожном национализму, који нема везе са хришћанским народољубљем. Аутентично, искључиво у нашем народу постоји тај један, да га назовем светосавски национализам који је прије свега, заснован на нашој вјери и основним принципима и постулатима Хришћанства. Све то је, нажалост, злоупотријебљено од бивших комунистичких лидера и идеолога који су се 90-их преко ноћи претворили у вјернике а сада завршавају као глобалисти, европејци или чак неопагани, враћајући се словенској религији или постајући агностици. То је један класичан пут људи који никада нису ни доживјели духовни преображај, али ипак сматрају да су баш они предодређени да воде народ. И наравно, воде га у потпуну пропаст. Довољно је да Албанцима не буде испуњена и једна овако неоснована жеља, као што је то био улазак у ИНТЕРПОЛ, који им је, очигледно био обећан, па да они изгубе стрпљење као што је то било претходних дана и да опет на дјелу видимо њихов, добро познати, бијес. Како то коментаришете? Ми се не мијешамо у та питања. Сигурно постоје разлози зашто Косово није ушло у ИНТЕРПОЛ, постоје процедуре, правила, борба против криминала је сигурно јако важна а то се овдје злоупотребљава на разне начине. Просто је немогуће замислити како једно друштво, које не поштује сопствене законе, може да се придржава међународних принципа борбе против криминала. У сваком случају ово не треба да буде повод неком тријумфализму јер све то кошта. То једно вулгарно понашање, које смо могли да видимо код појединих политичара, који су одмах потрчали да прославе велику побједу, и тиме, заправо додатно отежају живот нама овдје. Много би било боље да и сами побјеђују у поштовању закона, који најчешће не поштују. Оче Саво свима је познато да су и Албанци долазили и тражили помоћ код Светог краља Стефана Дечанског. Да ли је и данас тако? Нажалост, врло ријетко. Долази нам, све чешће, доста православних хришћана и римокатолика из Албаније. Са Косова прилично ријетко, што је баш жалосно имајући у виду да у историји имамо заиста дивних примјера гдје су Албанци, не из интереса, иако је било и тога (плаћано им је или су заузврат користили манастирску земљу), сматрали и чашћу да чувају манастир. Уосталом, како би се сачували Дечани и Пећка патријаршија у условима власти једне исламске државе као што је било Османско царство, да није било свијести међу локалним становништвом да су то ипак хришћанске светиње, чије поријекло и идентитет нико није доводио у питање. Не можемо рећи да је ситуација увијек била лоша, али су кроз историју, монаси имали доста проблема. Увијек је било тих група и породица које су стварале проблеме, долазили да пљачкају и понашали се агресивно. Ипак, има и добрих примјера. Волио бих да они буду узор данашњим косовским Албанцима јер је, прије свега, циљ свих нас да живимо у миру и међусобном поштовању, свако у својој вјери и традицији. То би једно друштво, без обзира какво је оно и гдје су границе, требало да обезбиједи. *** Дођуте нам ко год може На крају инервјуа отац Сава је топло, са познатом дечанском гостопримљивошћу, позвао све, да кад год се се укаже прилика за братски сусрет, дођу у дечанску светињу. ,,Дођите нам, ко год може. Велика нам је радост и драго нам је што нас људи не заборављају, што остају везани за Дечане и наше Косово и Метохију. Увијек сте добродошли на Косово и Метохију. Посебно имамо доста посјетилаца из Црне Горе и то нам много значи. Јако је важно да се наше везе одржавају, јер су нас те братске везе вијековима и одржале као један народ и дјецу Светог Саве. Помените нас у вашим молитвама. Благослов Божји и молитве Светог краља Стефана Дечанског“, благословио је, поред моштију Дечанског чудотворца, отац Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве
  20. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве View full Странице
  21. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру
  22. „Украјинска аутокефалност“ коју у последње време толико упорно лобира и за коју се залаже Цариградска патријаршија, сасвим сигурно није сама по себи циљ Фанара (мали квартал у Истамбулу где се налази резиденција цариградских патријараха). Не само то, задатак слабљења Руске Цркве, најмногобројније и најутицајније у породици Помесних Цркава такође је секундаран у односу на главну амбицију „поглавара с турским држављанством“. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична. Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће. Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом. (Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава) Извор: GlobalCir http://www.rasen.rs/2016/04/mesa-selimovic-covjeka-na-vlasti-podsticu-kukavice-bodre-laskavci-podrzavaju-lupezi-i-njegova-predstava-o-sebi-uvijek-je-ljepsa-nego-istina/#.W44Vn-hLiiP
  24. Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/
  25. Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“? Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/ View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...