Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владимир'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 109 results

  1. Дозволи ми да сањам Свече, да смо сви једно као плаветни океан коме се не види крај као ни почетак. Допусти ми да раширим твоју свету пештерицу на цијелу Црну Гору, да бих им показао да није она тако мала као што хоће да ме убиједе. Дозволи ми да им објасним због чега је хрват, брат Ален, католик из Дубровника три дана и три ноћи ходио пјешке из свога града до Тебе! Сигурно није, да би тамо неким костима, неког тамо Василија Јовановића рекао хвала. Кости доброчинства не чине, него чиниш ТИ, који мртав бјеше а жив се показа, Ти који океан љубави источи у своме Острошком подвигу. Ти ми Свече и дозволи да замислим Црну Гору заснулу у Твоме свештеном кивоту, јер те сви држе за свога. Али тако што те черече да би читав припао само једнима, а не знају да си толико велики, да си одавно прерастао све нације и племена. Тако бива са сваким оним који Бога прими у себе и тако се обожи, такав у сваком види брата. Тебе многи не знају, али Те зато сви осјећају. Па и они који вјерују да си мртав, да од Тебе нема ништа осим костију, знају добро колико си јак, знају да је Твоја снага у нераздељивој љубави према свима и свакоме. Зато се и боре против Тебе јер одбијаш да будеш само њихов, одбијаш да будеш заточеник само једне државе. Ти који си благослов за сву васељену… Дозволи ми да сањам, да је сва Црна Гора постала онај кивот који држи у себи Твоје Свете Мошти, да би била вјечна, јер то говори за себе опијена собом у заносу самољубља, а не зна да вјечност произрасла из мржње јесте вјечност ада и адских мучења. Која нема везе са Твојом блаженом вјечношћу, гдје сва твар другог љуби више него себе. Пошаљи нас њима, оваквима заблуђелима, да их научимо тој љубави Божанског обличја, да брат позна брата у сваком човјеку, да љубављу ускиси тијесто душе сваког Србина и Црногорца, да преко Тебе свако тијело прослави Небескога Оца. Зато ми дозволи да сањам… Аутор је сабрат манастира Острога и кандидат богословља Петроградске Духовне Академије Извор: Манастир Острог
  2. У овонедељној емисији "Храм" на Радио-Београд 2 о новим аспектима историје српске цркве, богослужења и духовности говорио је протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор литургијског богословља на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, продекан, ове високошколске установе за науку и настојатељ цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану. Звучни запис емисије У оквиру емисије представљен је пројекат - Историја српског богослужења и духовности "Центра за литургичке студије МОНС ХЕМУС", као и активности "Института за литургику и црквену уметност Православног факултета Универзутета у Београду", њихов допринос целовитијем сагледавању историјског развоја српског богослужења од 13 века до данас, кроз нова штампана дела и научно истраживачку делатност, о постигнутом и планираном раду у овој области. Као настојатељ цркве Ружица и капеле Свете Петке на Калемегдану протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић говорио је и о раду ових изузетних светиња, верном народу, као и напорима да се очувају и санирају од "зуба" времена. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС
  3. У Цетињском манастиру данас је служена Света архијерејска литургија, којом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ каракаски и јужноамерички Јован, са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Након Свете литургије, Митрополит Амфилохије је поздравио господина Владимира Гојковића, селектора ватерполо репрезентације Црне Горе, носиоца ордена златног лика Светог Петра Ловћенског Тајновидца, честитавши на бронзаној медаљи. Такође је поздравио и његовог оца Никшу, који је такође присутан, а који је носиоц ордена Светога Краља Милутина. Митрополит је селектору Гојковићу и цијелој репрезентацији „која је прославила и себе и цијелу Црну Гору“, како је рекао, додијелио икону Свете Богородице Филеримске. Благосовио је цијелу репрезентацију, пожељевши да их штити мајка Божија, те да нам доносе медаље и побједе са будућих такмичења. Селектор Владимир Гојковић, захвалио се у име репрезентације на части и указаној пажњи, изразивши задовољство што је био присутан на данашњем литургијском сабрању, нагласивши да му подршка и благослов Цркве много значи, као и цијелој ватерполо репрезентацији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополит Владимир (Мороз) је епископ Украјинске Православне Цркве Московске Патриjаршиjе, Митрополит почајевски, викарни епископ Кијевске епархије, намесник Свето-Успењске Почајевске лавре. Владика је 15. августа прославио свој шездесети рођендан. – Владико, у свом последњем интервју за портал „Православије.Ru“ говорили сте о противправним поступцима власти према нашим великим светињама као што су Кијево-Печерска, Почајевска и Светогорска лавра и низа других древних обитељи које је уз потпуну сагласност бившег гаранта Устава Украјине требало да буду предате новим расколничким стуктурама. А још пре тога је Тернопољска обласна рада иницирала предају Почајевске лавре музеју како би она, по њиховој формулацији, постала „духовни центар доступан свима“, и грко-католицима, и псеудоправославним формацијама свих усмерења. Данас је политички слоган „Мова, армија, вира“ („Језик, армија, вера“) нестао заједно с бившим председником Порошенком. Молимо вас да кажете нешто о томе како је манастирска братија поднела ова искушења. – Као што доликује монасима, хвала Богу – храбро, чак се може рећи и јуначки. Зато што је наше гесло, како апостол каже: „За мене је живот – Христос и смрт је добитак“ (Фил. 1, 21). Ако смо се ухватили за рало не смемо се освртати уназад (уп. Лк. 9, 62). Преживевши искушења последњих пет година дошли смо до закључка да је то цвеће у поређењу с трњем које су поднели наши претходници и наставници који су живели у лаври за време Хрушчовљевих прогона 1950-60-их година. И Господ је дозволио да сваки од нас провери своју веру: колико се ревносно подвизава у Богу и како испуњава монашке завете. – Каква је данас ситуација и какво је расположење? – Као што видимо, ситуација се сад унеколико променила, они који нам желе зло су, што се каже, испустили пару, па је наступило извесно затишје. Али Бог зна шта ће бити даље, у Њега се уздамо. Мислимо о најгорем, надамо се најбољем и за све благодаримо Господу... Било нам је јасно да би се бивши лидер земље, да је добио други мандат, обрачунао с нама. Али Господ је услишио молитве и уздахе људи. И Он нам пружа могућност да ценимо оно што имамо. Што се тиче новог руководства земље и његовог односа према канонској Цркви засад још увек не можемо рећи ништа одређено. Сам нови гарант Устава је изјавио да је мешање у живот Цркве недопустиво, али његови помоћници изражавају потпуно супротно мишљење: на пример, изјављују да треба променити назив Украјинске Православне Цркве, поново из старих портфеља ваде политичке етикете... Знате, Христову Цркву никад неће оставити на миру, зато што она сведочи о томе да свет у злу лежи. И пали свет то не може да поднесе. По речима Светог Писма: „Знамо да смо од Бога, и да свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу“ (1 Јн. 5, 19-20) – Владико, на многобројним службама у лаври чују се сугубе молитве за мир у Украјини и чак се после трпезе братија опет моли за мир. Зна се да су пред зидине лавре још почетком године долазили аутобуси с нападачима, било је и представника унијата који су желели да освоје Почајевску лавру. Међутим, као да им нека сила није дозволила да уђу, све ове „иницијативе“ су пропале... – Заиста, молитва је велика сила. О томе пишу свети оци и ми се у то уверавамо. Она у лаври не престаје ни за тренутак. Непрестано читамо Псалтир (сваки брат по реду је дужан да се моли сат времена ноћу), непрекидно се читају акатисти, браћа се моле у келији после завршетка вечерњих служби и бденија, касно увече, пред поноћ око обитељи обављамо литију с иконама, Крстом Господњим... Небеске силе нас чувају. Јер историја се сећа како је у тренуцима прогона долазио сам Јов Почајевски, како су се наочиглед хрушчовљевских прогонитеља фреске у храму Свете Тројице који су покушали да затворе одједном обновиле и заблистале иконе... – Да, то су нама, новинарима, својевремено говорили стари насељеници лавре... – Почетком ХХ века Црква је била осуђена на уништење. Сетите се из историје страшних „безбожних петолетки“ и репресија кад је Црква требало да буде збрисана с лица земље. И шта се десило? Почео је рат 1941-1945. године и Стаљин се први пут обратио народу речима: „Браћо и сестре,“ а не „другови“. Почело је отварање храмова, свештеници, архијереји и мирјани су се враћали из тамница и логора. Јер прогонитељи не ратују с нама, иако смо ми монаси, верници, али смо просто људи, немоћни смо, и није нас тешко поубијати. А ратовати против Бога и Његове Цркве значи сакупљати угљевље на своју главу. И видимо како су неславно завршили живот прогонитељи из свих векова, почевши од римског Нерона, па све до шрафова репресивне машине безбожног ХХ века. Јер Господ није у сили, већ у правди. И молитвени уздаси народа Божијег неће остати непримећени. Благодаримо Богу за искушења, видимо да нас Господ чује и да нам даје још времена за покајање, како бисмо остварили оно за шта смо призвани. Сваки тренутак проведен правилно за нас је радостан, зато што смо га проживели у покајању... Зато што нас он обнавља, чисти и припрема за вечност. Кад су на истоку земље почела борбена дејства националисти-радикали су качили летке с позивима на одузимање храмова од „цркве-агресора“. Дошло је дотле да су у саборној цркви у граду Суми припадници СБУ претресали подруме тражећи бојеве патроне у сандуцима. Некоме се учинило да се у кутијама чувају патроне. То су у ствари били угарци свећа. У лавру су свако мало долазили неки сумњиви људи и нешто су загледали. Касније се испоставило да су провокатори покушавали да нам подметну оружје, гранате, како би „доказали“ да монаси учествују у рату и како би после тога организовали запоседање лавре. Хвала Богу, на време смо успели да откријемо провокацију и да позовемо раднике милиције и СБУ. Затим смо поставили чуваре око лавре како не бисмо дозволили овакве провокације. Господ је открио непријатеље Цркве и заштитио нас је, освајачи су доживели срамоту. Може се констатовати да је од 2014. до 2019. године Украјинска Православна Црква преживела праве прогоне. – И нехотице се сећамо аналогије из историје Почајевске лавре кад је 1675. године одред од 50 хиљада Турака побегао у страху кад су се стреле које су испаљивали према лаври окренуле и погађале њих... – Знате, ова историјска чињеница ја заиста потврђена. Јер у Почајеву и дан-данас живе потомци турских војника који су видевши ово чудо примили хришћанство и остали овде да живе. А све ове савремене појаве с жестоким нападима Цркве Божије, с лукавим „томосима“ не чуде вернике. Јер сви знају апостолове речи о томе да ђаво иде као лав који риче и тражи кога ће да прогута (уп. 1 Петр. 5, 8). Њему нису потребне материјалне вредности и богатства, он жели да нападне Цркву, њено канонско уређење, да уништи правилан савез између Бога и човека. У Патерику читамо како је један преподобни ишао и видео демона који је седео на пречаги и безбрижно махао ногама, а на питање преподобног зашто седи тако доконо одговорио је да је већ нахушкао непријатеље против обитељи Божије, па се сад одмара. То се десило и код нас: наши непријатељи су желели да раскину савез између Бога и човека, да нашкоде Цркви, пре свега у манастирима као што су Кијево-Печерска, Светогорска и Почајевска лавра и друге обитељи у Украјини. А код нас их, хвала Богу, има преко 200... Ето, сви могући напади били су организовани против обитељи и храмова УПЦ. – Расколници практично немају манастире. Номинално они постоје, али у њима живи по двоје-троје људи, у најбољем случају. Владико, зашто је то тако? – Зато што се човек који је одлучио да се посвети монашком подвигу неће упецати на мамце расколника. Он у срцу осећа где је благодат Божија, а где је нема. Код расколника је нема. О томе сведочи и практично потпуно одсуство монаштва... Зато су поједини и добро познати политичари, знајући то, тражили начин да „докажу“ обрнуто. Мислили су: одузећемо манастире и доказати да је „истина на нашој страни“. И преко министарства за културу, кроз покушаје да укину наше уговоре с државом за закуп земље и имовине, преко рејонских администрација покушавали су да нас разоружају. Али нас је Господ спасио. И као што сте тачно приметили, стреле оних који су нападали лавру окренуле су се против њих самих. Политичка каријера непријатеља Цркве Божије је доживела срамни крах. – Владико, видимо како јача нови раскол. Видимо као се политички фактор убацује и у односе између помесних Цркава. Колико само говори чињеница да су две патријаршије признале „ПЦУ“. – Одмах ћу рећи да ове изјаве нипошто не изражавају општи став ових Цркава. У личном контакту, у преписци, у изјавама читавог низа грчких архијереја и многих становника Атона чује се дијаметрално супротно мишљење. Сетимо се Дела апостолских кад су апостоли ухапшени и кад је учитељ закона Гамалило, који је уживао углед у народу, рекао на синедриону: прођите се ових људи „јер ако буде од људи ова намисао или ово дело, пропашће“ (Дап. 5, 38). Или се сетимо догађаја од пре сто година. Бољшевици су потпомагали јачање расколничке „цркве обновљенаца“, а Цариградска патријаршија не само да је признала ову лажну цркву, већ је осудила патријарха-исповедника Тихона као „човека који уноси немир“ у црквени живот. С обновљенцима су служили и представници Александријске и Јерусалимске патријаршије. То је жалосна страница, али је чињеница. И где су данас „обновљенци“? Њихово дело је било „од људи“, а не од Бога и пропало је за неколико година. Тако је и данас. Верујемо: истина ће победити. – Припадници „СЦУ“ поново смишљају неке „историјске доказе“, преносе их у медијима, једноставно речено баве се простим фалсификовањем. – Кад би истина била на страни расколника, њихова дела, речи и поступци би одисали љубављу, поступали би по законима Божанске Истине, по законима које су написали Свети Дух и свети апостоли. И у њиховој средини би владали љубав и међусобно разумевање. Међутим, видимо супротно – агресију, они се поново деле. То је већ очигледно пошто се дешава наочиглед целог света. Не мислим да светитељи из других помесних Цркава то не виде и не схватају. Тешко је признати грешку, али мораће. Блаженопочивши митрополити Владимир (Сабодан) је у једној од својих проповеди, чини ми се у беседи у Недељу о Страшном суду рекао да ће Црква на крају времена постати предмет мржње и подела. Можда ово време и није тако далеко. – Његово Блаженство митрополит Онуфрије све нас позива на јединство, чврстину у вери и личну одговорност сваког хришћанина за судбину Цркве како бисмо достојно прошли кроз искушења времена. – Тачно тако. Треба да знамо да је свако искушење својеврсни испит за чување наше вере. И сваки хришћанин треба да положи овај испит и да добије одговарајућу оцену. Биће јасно да ли смо били верни Христу, да ли смо били с Њим или смо се поколебали, уплашили, и повели се за светским бурама и олујама. Али Господ је с нама као Кормилар овог брода – Цркве Христове. И ми треба да останемо верни Цркви, њеном Кормилару и целом народу Божијем. И нека нам Господ помогне у томе. Јер онај ко се потруди за Дух пожњеће Живот Вечни (уп. Гал. 6, 8). Извор: Православие.ру
  5. Реке људи сливале су се у Капелу Свете Петке на Калемегдану и ове године уочи и на сам дан празника, 27. октобра, из свих крајева не само Србије, већ и света, а трпеза љубави је била припремљена за 3.500 људи, казао је за Слово љубве протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина јединствених светиња на Београдској тврђави посвећених Пресветој Богородици и Светој Петки, подсећајући да је од ове храмовне славе започето обележавање читаве седмице пре празника, са благословом Патријарха српског Иринеја, манифестацијом у част многопоштованој светитељки, под именом "Недеља Свете Петке". Звучни запис разговора Отац Владимир је заблагодарио Редакцији Радија Слово љубве на благовременом обавештавању верног народа о молитвеним и другим духовним сабрањима у овим светињама. У наставку отац говори о активном духовном животу под окриљем два храма на Калемегдану које свакодневно посећују и многобројни туристи, поручујући да су службе сада чешће, да су богослужења посебно потребна људима у великим градовима и да је огањ Божјег присуства првенствено у богослужењу: "Не можемо бити бољи људи ако нисмо ближи људскоме у нама, а то не можемо ако не приђемо Богу". Извор: Радио Слово љубве
  6. У цркви Ружици на Калемегдану Литургијским сабрањем прослављена је Света Петка - слава ове калемегданске светиње. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Архимандрит Прокопије (Тајар) уз саслужење протојереја-ставрофора Саве Јовића и ђакона Србољуба Убипариповића, док је апостол читао г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића и великог мноштва верника. Пред причешће верника присутнима се својом беседом обратио старешина отац Владимир Вукашиновић. Пред крај Литургије пререзан је колач у славу и част Свете мати Параскеве, а потом одржан помен борцима који су свој живот положили за одбрану отаџбине. Извор: Радио Слово љубве
  7. У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  8. Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни за ове ни за оне, вама који дозвољавате да група људи уништава град, који су ваши преци, ваши и моји родитељи градили и развијали. Да ли ви београђани знате да остајете ускоро без чувеног ресторана "Последња шанса" на Ташмајдану?! Да, то је онај ресторан где су нас наше баке, деке, очеви и мајке водили на шампиту и лимунаду након целодневног играња баш у том нашем, а светском Ташмајдану. Да то је онај ресторан који још држи флипере, билијар столове, видео игрице, у коме је права цеђена лимунада и најлепша шампита у Београду. Да то је онај ресторан са најлепшом баштом. Да то је онај ресторан чији је закупац већ 30.година наш чика Ратко са својом супругом. Да то је онај ресторан у коме су седеле урбане легенде Београда од покојног Прелета, Гаге Николића, Зорана Радмиловића, Петра Краља, Бате Живојиновића, Драгомира Гидре Бојанића, Павла Вујисића, Чкаље и других. Да то је онај ресторан у коме су увек седеле стране дипломате и светске познате личности које су посећивале наш град. Захваљујући Горану Весићу и другарима, наш чика Ратко остаје без права на лицитацију за ресторан који води 30. година. Услов који је Весић Горан поставио за лицитирање јесте да на лицитацију може да се пријави фирма која има 50 запослених и има новчани месечни обрт од 150.000.0000 динара. И знате ко једини испуњава тај услов?!? Испуњава власник ресторана "Бутик". А знате ко је то?! То је онај фин господин власник фабрике цигарета "Монус", Фаст, телевизије "Хепи" и пола Београда. Јесте то је тај-Господин Пецони. Овај пут после куповине свих атрактивних ресторана по Београду уз помоћ Горана Весића, око је бацио и на нашу "Последњу шансу" на Ташмајдану, а ти Београде ћути и даље. Велика морална подршка мом пријатељу Ратку закупцу "Последње шансе" у којој сам и приватно и службено провео дивне дане и лепе тренутке. Ћути ћути Београде, Београде, бодљикавом жицом нека те ограде. Жиг Инфо - ОДЕ И ЧУВЕНИ РЕСТОРАН Последња шанса на Ташмајдану ZIGINFO.RS Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни ...
  9. Српска Православна Црква одржаће свечану и свенародну прославу јубилеја 800 година аутокефалности наше Свете Цркве - Светом архијерејском Литургијом у манастиру Жича 6. октобра, као и свечаном академијом у Центру Сава 8. октобра 2019. године. У Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба "Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Како је у каталогу за изложбу написао Његова светост патријарх Иринеј "изложена су највреднија дела и Светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру", а о поставци у част великог јубилеја ексклузивно за радио Глас говорио је ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ. Извор: Радио Глас
  10. Свештенство Покровске цркве у Ваљеву предвођено протонамесником Невеном Лукићем служило је на празник Успенија Пресвете Богродице Свету Литургију уз појање певнице и молитвено учешће неколико стотина верника од којих се већина причестила. Беседио је протонамесник Владимир Андрић који је подсетио на силу и величину празника и боготражитељски пут Пресвете Богородице која је била сведок бројних чуда свог сина, али и његове голготе и страдања. Њена последња жеља је била да буде сахрањена у Гетсиманском врту која јој је услишена, а после три дана, по доласку Апостола Томе који је хтео да целива њену руку, Апостоли су видели да осим одежди у гробу нема ничега. „Угледајмо се на Пресвету Богородицу да би и наше душе биле узнете на Небо“, поручио је отац Владимир. Извор: Радио Источник
  11. Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Православље - новине Српске Патријаршије, бр. 1064, 1065-1066 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Острог Тв Студио: Отац Владимир Палибрк и теолог Жељко Кнежевић у Горњем манастиру Острог говорили су на тему „Житије и херувимска молитва Светог Јована Кронштатског“.
  13. У Недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свештеномученика Терапонта епископа сардијског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника сабрао се око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца из разних крајева васељене. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му барски парох јереј Александар Орландић и јерођакон Атанасије, такође острошки сабрат. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а на крају богослужења сабранима се обратио о. Владимир, који је између осталог казао да је данас велики спомен на 318 Отаца Првог васељенског сабора, који су бранили и одбранили православну вјеру од злог умишљаја и зловјерја страшне јереси коју је породио Арије. – Он је почео да проповједа да Господ Исус Христос није Син Господа Бога живога. А ми добро знамо из Јеванђеља шта су исповједили апостоли, шта је рекао Апостол Петар ”Ти си Христос Син Бога живога, не можемо од Тебе отићи, јер Ти имаш ријечи живота вјечнога”. Арије је нажалост думао нешто што је супротно Јеванђељу и светоотачком учењу. Свети Оци Првог васељенског сабора устали су ревносно и осудили ту јерес и установили никејски Симбол вјере, који ми исповједамо на свакој Литургији, гдје је главна ријеч да је Господ наш Исус Христос исте природе, једносуштан, са Оцем Небеским и Духом Светим животворним – казао је о. Владимир и подсјетио да је Аријево учење било сатанско, демонско учење, да Господ наш Исус Христос тобоже је просто човјек, а не савршени Бог. Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену. – Видимо да неки људи који су на власти мисле да они могу да уреде Цркву Христову, да је њима дато, а не светим оцима, не нашим светим архијерејима, а знамо да су некрштени, да не долазе код Светог Василија, а они би ето жељели да уреде устројство Цркве по њиховом неком науму. Бојим се да то умовање није од Бога, да није саборно умовање у духу светих отаца. Не дај Боже, да неко помисли да крене против Цркве Христове. Не дај Боже браћо и сестре, да неко крене да забија ексере у кивот Светог Василија – казао је о. Владимир и подсјетио на вријеме после Другог свјетског рата, када су људи мислили да могу да се обрачунају са Црквом и испричао да тада великим чудом Свети Василије није дозволио да његове свете мошти однесу из Острога у музеј. Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену. Дај Боже да Господ ове које су на власти уразуми молитвама Светог Василија, да престану с тим што су наумили и да се покају, закључио је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  14. У барском саборном храму јутрос је, у оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ литургијски прослављен празник овог светитеља, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом. Богослужили су: Архиепископ верејски РПЦ Амвросије, ректор Московске духовне академије и господа Епископи рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, уз саслужење многобројног свештенства Српске православне цркве и молитвено учешће вјерног народа. Након читања Јеванђеља, бесједио је Владика пакрачко-славонски Јован и узмеђу осталог рекао да свети апостол Петар дуго није могао да схвати шта је то Христос донио међу људе. „Јер је био чврст Јеврејин, поштовао је законе јеврејске. А по тим законима се тачно знало шта то човјек може да једе, шта не може да једе, како може да хода и колико може да хода у дан шабатни – хиљаду корака до синагоге и назад… И због тога што је Христос показао да је Бог изнад таквога закона, да је љубав изнад таквога закона био је распет“, казао је Епископ пакрачко-славонски. Додао је да се и ми хришћани данас често понашамо као Јевреји о којима је ријеч. „Па јесам ли прочитао све молитве, па јесу ли све те молитве прочитане како треба, па јесам ли стајао у цркви како треба, је ли ова икона добра, је ли овај храм добар… Показујемо да смо исти као Петар прије него што м уи је Господ дао визију и научио нас да није Бог у закону. Него је у слободи, него је у томе да је сбвакоме човјеку живоме дошао Христос као васкрситељ и ослободитељ, али исто тако да је тај Христос рекао: Омрзнуће вас свијет и опомињите се ријечи коју вам рекох да није слуга већи од господара својега, ако мене гонише и вас ће гонити“, поручио је Владика Јован. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Теодосије, који је началствовао овом Светом службом, је на крају сабранима честитао празник и славу храма. „Благодат Светога Духа нас је данас сабрала да у овом храму и овом граду прославимо Светога мученика Јоавана Владимира. Он је живео пре Светога Саве и он је један од светих који су владали овом земљом. Нас као народ је определио за Христа и за Царство небеско ревнујући за истину и правду Христову, вјерујући у силу Часнога Крста“, казао је Епископ кодсовско-метохијски. Додао је да се Свети Јован Владимир није бојао смрти. „Већје много пре Светога кнеза Лазара исповедио да је земаљско за малена царство, а да је оно Христово увек и довека. На тај начин Свети Јован Владимир је определио нас, а потом и Стеван Немања и Свети Сава, и свети Немањићи и Свети кнез Лазар, и сви свети владари и архиепископи и патријарси у роду српском. Определили су нас као народ за Христа и за непролазно царство Његово“, казао је он. Он је нагласио да је живот на земљи, какав год да је, пролазан. „Колико год да стекнемо материјалног блага, колико год да смо срећни и богати и колико год да све имамо овде на земљи, то ће једног дана да прође. Исто тако, они који пате, који су сиромашни, који су болесни, који су у затворима, у тамницама, и то њихово ће да прође. Али нас Господ наш учи да то није крај, да после овог пролазног земаљског живота наступа онај прави, вечни и лепши живот у царству Христовом небеском. Зато у светом Јеванђељу Господ нас учи Царству небеском, а то су потврдили многи свети, нарочито мученици. Међу њима је био и Свети краљ Јован Владимир“, подсјетио је Владика Теодосије. Казао је да данас, када смо као православни хришћани сви у опасности и у Црној Гори и на Косову и Метохији, и свуда по свијету, треба да ходимо путем Христовим. „Треба да ходимо путем крста, јер тим путем, колико год био узак, тесан и тежак за нас, не ходимо сами, већ је Господ са нама, јер је рекао да ће бити са нама у све дане нашег живота“, закључио је Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије. У име свештенства барског саборног храма, Црквене општине барске и вјернога народа Бара свима сабране је поздравио и архијерејима и многобројном свештенсту заблагодарио на учешћу у данашњем сабрању старјешина храма протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо предавање умировљеног епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића), на тему: „Свети Јован Владимир, Пречиста крајинска и раскол“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА
  16. У острошкој светињи саборно и молитвено је прослављена Недјеља раслабљеног, 19. маја 2019.љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир сабрат острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Станислав Татић парох спушко-мартинићки и пиперски и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је бесједио о. Владимир, који је између осталог рекао да данашње Јеванђеље проповиједа о бескрајној човјекољубивој милости и љубави оваплоћеног Сина Божијег Господа Исуса Христа. – Из овог Јеванђеља ми треба да се научимо да Господ наш Исус Христос често испитује и провјерава код човјека смирење, вјеру и исповједништво. Видимо да се Господ наш јавивши се у овој бањи пита човјека који је 38 година болеста, хоће ли да буде здрав. Човејк би помислио, да ли се Он шали са њим, јер замислите да уђете у болницу и питате болесника хоће ли да постане здрав. Наизглед бесмислено питање, али Господ овим провјерава његово смирење и он одговара у духу смирења. Није узроптао, него му смирено објашњава да нема човјека, да су људи толико себични, затворени у себе, да не виде муку, болест и патњу ближњега да му помогну да оздрави и тада Господ чини чудо – казао је о. Владимир и додао да је прије него што је болеснога учинио здравим испитао и његову вјеру говорећи му да устане и узме одар свој и да иде. На крају, када је овај раслабљени устао, исповиједио је Господа Исуса Христа који му је дао здравље, казао је о. Владимир. – Видимо нажалост, браћо и сестре, да је ово чудо које Господ Исус христос усавршио, било пропраћено страшном мржљом и завишћу фарисеја и јеврејских старјешина који нису могли да поднесу такву милост Божију, него им је било важније да се сачува субота, дан у који Господ учини ово чудесно исцјељење – рекао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  17. Празник Светог великомученика и побједоносца Георгија – Ђурђевдан, молитвено је прослављен у острошком манастиру у понедјељак 6.маја 2019. љета Господњег. Свету литургију служила су острошка сабраћа началствујући јеромонах Владимир, архимандрит Мирон, јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се ријечим празничне бесједе обратио о.Владимир, који је казао да данас треба да се сјетимо зашто и због чега се прије сваког богослужења призива Дух Свети. – Ако се сјетимо да су апостоли, прије Педесетнице, били скупина плашљивих људи, који нису имали храбрости да исповиједе Христа и стану испод Његовог Часног Крста прије Његовог страдања, јер Дух Свети није био сишао на њих. То су били колебљиви, плашљиви људи, све док Господ није на Педесетници послао на њих Духа Светога и испунио их божанственом Силом. Плодови Духа Светога се поготово пројављују у оним који су животе своје положили за Христа, као и Великомученик и Побједоносац Георгије. Он се зове Побједоносац јер је побиједио све људске страхове, сво невјерје и уз помоћ благодати Духа Светога одрекао се свога имања, све раздијелио сиромасима и у страшним мукама крвљу својом и главом својом посвједочио Његово васкрсење – казао је о. Владимир и додао да Христово васкрсење најбоље свједоче свети мученици. На крају богослужења саслужитељи су благосиљали и пререзали славски колач који су у славу Божију, а у част Светог Георгија, крсне славе, принијели острошка сабраћа протосинђел Сергије, монах Матеј и послушник Димитрије, као и славске колаче сабраних свечара. Извор: Манастир Острог
  18. Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  19. Велико финале Часног поста је пред нама, па питамо свештеника Владимира Левићанина, старешину храма св. Георгија у старој Бежанији, шта смо и да ли смо нешто научили овога пута? Да ли нас плаши оно што је пред нама? "Без Христа као смисла свега што постоји, све што постоји на овоме свету је само појава", каже о. Владимир и додаје да "сусрет са сопственом пролазношћу и пропадљивошћу уме да буде стресан". Питамо оца Владимира шта значи одрицање од себе данас и шта да радимо са познањем које нам је дато? "Не треба прилагођавати Јеванђеље себи, а онај који чека Васкрсење не боји се пролазности овога живота" каже о. Владимир. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  20. Друга недјеља Часног поста – Пачиста, посвећена Светом Григорију Палами, саборно и молитвено је прослављена у острошком манастиру 24.марта 2019. љета Господњег. Светом Литургијом на празник Светог Софронија Јерусалимског у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Ненад Бубања, парох бучичко-виницки и лубнички у Епархији будимљанско-никшићкој. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном догађају када је Христос исцијелио (од)узетога, сабранима се ријечима надахнуте празничне бејседе обратио о. Владимир који је подсјетио да се у другој седмици Великог поста торжествено прославља велики учитељ Цркве, архијереј града Солуна, Григорије Палама. – Он потврђује учење светих отаца и бори се против једног западног књишког учења које је говорило да јављена свјетлост Божија на гори Тавор није нестворена, није божанска, већ да је то само неки смибол, те да су ученици Христови видјели само неки симбол. А Григорије Палама је говорио да је опит монашки, умно стрдачне молитве, гдје човјек може у дубоком молитвеном јединству да се сједини са Богом, да му се јави сам Бог и да му се укаже та нестворена божанска свјетлост како се указала светим апостолима Петру, Јакову и Јовану – казао је о. Владимир. Истакао је да је управо зато Паламизам једно од главних учења богословске мисли. – Које нам говори да смо ми сви призвани да побиједимо у себи старог огрјеховљеног човјека, што нам нуди овај пост, јер се молимо да Господ одузме од нас духа љености, духа сујете, духа властољубља, сваког онога духа који долази од сатане и прља наше срце и душу и спрјечава нас да видимо Бога у свјетлости. Сам Христос пречистим устима својим рекао је ”блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети”. Зато ми чистимо срца током великог поста, да би смо се удостојили да видимо Васкрслога Христа који нас обасјава зрацима своје нестворене божанске свјетлости и ми постајемо обожени – рекао је, између осталог, о. Владимир и додао да је управо то главни појам у хришћанској, теолошкој и богословској мисли чему је призван сваки хришћанин. Сабрани који посте Васкршњи пост, а који су се молитвено и исповијешћу припремали, присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причеће. Извор: Манастир Острог
  21. ПРЕМИНУО ВЛАДИМИР ЈАГАР, КАПЕТАН КОЈИ ЈЕ ШПЕГЕЉУ РЕКАО НЕ! ОДБИО ДА УБИЈА СРБЕ, ОСТАО У ЈНА! Владимир Јагар (1959-2019), капетан прве класе, изненада је преминуо 19. фебруара, објавила је његова породица. Он ће бити сахрањен у суботу на Новом бежанијском гробљу. Рођен је и одрастао у селу Стари Градац код Вировитице у хрватској породици. Његов отац Карло Јагар био је бивши партизан и бивши јасеновачки заточеник, један од ретких који је преживео пробој из логора 22. априла 1945. године. После завршене школе Владимир је уписао Школу резервних официра у Карловцу, а сталан посао у ЈНА добио је тако што се истакао на једној војној вежби. Можда је на одлуку да га приме у војску као редовног официра утицао и углед његовог оца Карла. Заплет у Јагаровом животу почиње почетком јесени 1990. У то време он је на положају официра за безбедност у вировитичком гарнизону у чину капетана. За то време у Југославији се догађају крупне промене. Увођењем вишестраначја на власт у Хрватској долази проусташки ХДЗ, а министар одбране тадашње СР Хрватске постаје Мартин Шпегељ, бивши партизан, Титов некадашњи генерал и сусед и пријатељ Владимировог тада већ покојног оца Карла. По Јагаровим речима, туга и неверица обузеле су га када је Мартин Шпегељ, његов доскорашњи командант, партизан и породични пријатељ, почео да га врбује негде октобра 1990, као и друге старешине Хрвате у ЈНА, за будући рат против ЈНА, доделивши му улогу да иде по становима официра и убија их пиштољем чим отворе врата. Како је рекао, тада се сетио да му је отац Карло за живота рекао да се чува Мартина јер ће првом приликом прећи ,,на другу страну“. Јагар је одмах обавестио управу тадашње Контраобавештајне службе ЈНА, а договорено је да операцију раскринкавања Шпегељеве групе води генерал Александар Васиљевић. У међувремену, Јагар је намамио Шпегеља и његове сараднике јануара 1991. на састанак у његовој родној кући у Старом Градцу, поставивши претходно скривену камеру са микрофоном. Шпегељ је износио тада планове о нелегалном наоружавању хрватског МУП-а преко Мађарске, као и о плановима о блокади објеката ЈНА по Хрватској кад почну сукоби. Тај снимак телевизија је објавила 25. јануара 1991. после Дневника и цела земља је била у шоку. Неки од актера су ухапшени, али не и сам Шпегељ, из ко зна ког разлога. Владимир Јагар је у међувремену прекомандован у Београд јер више није било безбедно у Хрватској. Кућу у његовом селу убрзо су минирали хрватски шовинисти и то је прва минирана кућа у том рату од стране Хрвата – иронично, кућа баш једног Хрвата. Унапређен је у чин капетана прве класе и добио је орден, а у војсци је остао до маја 1992. када је Милошевић сменио све несрбе у ЈНА, као и Србе и Црногорце који су били пројугословенски опредељени, па тако и шефа КОС-а, поменутог Васиљевића. Владимир Јагар суспендован је тада из ЈНА под оптужбом да је хрватски шпијун. Пензију није могао да оствари све до 1998, а до тад је седео кући и примао смањени износ плате. Војни стан у ком је живео војска му није дала да откупи све до демократских промена. Стизале су му и гласине да се у Хрватској са задовољством прича о њему да живи у Србији као просјак. Због свега тога постао је срчани болесник. https://www.nacionalist.rs/2019/02/22/preminuo-vladimir-jagar-kapetan-koji-je-spegelju-rekao-ne-odbio-da-ubija-srbe-ostao-u-jna/
  22. У оквиру хуманитарне акције Епархије нишке, помоћ вишедетним породицама у општини Медвеђа, а залагањем Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија и јереја Владимира Марковића, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, деветочлана породица Леповић из села Леце код Медвеђе је у суботу 16. фебруара 2019. године, на дан Светог Симеона и Ане, обрадована са два лепа коња. О сарадњи Православне Епархије нишке и ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке разговарамо са јерејем Владимиром Марковићем, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Благодарећи Радију Глас доносимо звучни запис разговора. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190222-073131-178_17_22_217-894.mp3
  23. Свештеник Владимир Левићанин старешина храма св. Георгија у старој Бежанији, говори на тему да ли је чињење добрих дела и ширење гласа о томе кроз медије – хвалисање? „Оно што свако о данас ради лично треба да остане између њега и Господа, али када говоримо о Цркви или заједничком деловању, онда смо дужни да то и објавимо“, рекао је о. Влада. Али исто тако, свако од нас треба да да све од себе како би Господ могао да дела, напомиње наш гост. Питали смо зашто онда појединци из самих хришћанских заједница замерају да је нечије иступање у јавности односно у медијима –хвалисање, те често и саблазне или ражалосте оне који неко добро дело и чине? „Ми нећемо бити бољи хришћани ако будемо аутистични у односу на свет у коме живимо“ напомиње о. Владимир. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...