Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владимир'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 93 results

  1. У острошкој светињи саборно и молитвено је прослављена Недјеља раслабљеног, 19. маја 2019.љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир сабрат острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Станислав Татић парох спушко-мартинићки и пиперски и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је бесједио о. Владимир, који је између осталог рекао да данашње Јеванђеље проповиједа о бескрајној човјекољубивој милости и љубави оваплоћеног Сина Божијег Господа Исуса Христа. – Из овог Јеванђеља ми треба да се научимо да Господ наш Исус Христос често испитује и провјерава код човјека смирење, вјеру и исповједништво. Видимо да се Господ наш јавивши се у овој бањи пита човјека који је 38 година болеста, хоће ли да буде здрав. Човејк би помислио, да ли се Он шали са њим, јер замислите да уђете у болницу и питате болесника хоће ли да постане здрав. Наизглед бесмислено питање, али Господ овим провјерава његово смирење и он одговара у духу смирења. Није узроптао, него му смирено објашњава да нема човјека, да су људи толико себични, затворени у себе, да не виде муку, болест и патњу ближњега да му помогну да оздрави и тада Господ чини чудо – казао је о. Владимир и додао да је прије него што је болеснога учинио здравим испитао и његову вјеру говорећи му да устане и узме одар свој и да иде. На крају, када је овај раслабљени устао, исповиједио је Господа Исуса Христа који му је дао здравље, казао је о. Владимир. – Видимо нажалост, браћо и сестре, да је ово чудо које Господ Исус христос усавршио, било пропраћено страшном мржљом и завишћу фарисеја и јеврејских старјешина који нису могли да поднесу такву милост Божију, него им је било важније да се сачува субота, дан у који Господ учини ово чудесно исцјељење – рекао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  2. Празник Светог великомученика и побједоносца Георгија – Ђурђевдан, молитвено је прослављен у острошком манастиру у понедјељак 6.маја 2019. љета Господњег. Свету литургију служила су острошка сабраћа началствујући јеромонах Владимир, архимандрит Мирон, јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се ријечим празничне бесједе обратио о.Владимир, који је казао да данас треба да се сјетимо зашто и због чега се прије сваког богослужења призива Дух Свети. – Ако се сјетимо да су апостоли, прије Педесетнице, били скупина плашљивих људи, који нису имали храбрости да исповиједе Христа и стану испод Његовог Часног Крста прије Његовог страдања, јер Дух Свети није био сишао на њих. То су били колебљиви, плашљиви људи, све док Господ није на Педесетници послао на њих Духа Светога и испунио их божанственом Силом. Плодови Духа Светога се поготово пројављују у оним који су животе своје положили за Христа, као и Великомученик и Побједоносац Георгије. Он се зове Побједоносац јер је побиједио све људске страхове, сво невјерје и уз помоћ благодати Духа Светога одрекао се свога имања, све раздијелио сиромасима и у страшним мукама крвљу својом и главом својом посвједочио Његово васкрсење – казао је о. Владимир и додао да Христово васкрсење најбоље свједоче свети мученици. На крају богослужења саслужитељи су благосиљали и пререзали славски колач који су у славу Божију, а у част Светог Георгија, крсне славе, принијели острошка сабраћа протосинђел Сергије, монах Матеј и послушник Димитрије, као и славске колаче сабраних свечара. Извор: Манастир Острог
  3. Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  4. Велико финале Часног поста је пред нама, па питамо свештеника Владимира Левићанина, старешину храма св. Георгија у старој Бежанији, шта смо и да ли смо нешто научили овога пута? Да ли нас плаши оно што је пред нама? "Без Христа као смисла свега што постоји, све што постоји на овоме свету је само појава", каже о. Владимир и додаје да "сусрет са сопственом пролазношћу и пропадљивошћу уме да буде стресан". Питамо оца Владимира шта значи одрицање од себе данас и шта да радимо са познањем које нам је дато? "Не треба прилагођавати Јеванђеље себи, а онај који чека Васкрсење не боји се пролазности овога живота" каже о. Владимир. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  5. Друга недјеља Часног поста – Пачиста, посвећена Светом Григорију Палами, саборно и молитвено је прослављена у острошком манастиру 24.марта 2019. љета Господњег. Светом Литургијом на празник Светог Софронија Јерусалимског у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Ненад Бубања, парох бучичко-виницки и лубнички у Епархији будимљанско-никшићкој. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном догађају када је Христос исцијелио (од)узетога, сабранима се ријечима надахнуте празничне бејседе обратио о. Владимир који је подсјетио да се у другој седмици Великог поста торжествено прославља велики учитељ Цркве, архијереј града Солуна, Григорије Палама. – Он потврђује учење светих отаца и бори се против једног западног књишког учења које је говорило да јављена свјетлост Божија на гори Тавор није нестворена, није божанска, већ да је то само неки смибол, те да су ученици Христови видјели само неки симбол. А Григорије Палама је говорио да је опит монашки, умно стрдачне молитве, гдје човјек може у дубоком молитвеном јединству да се сједини са Богом, да му се јави сам Бог и да му се укаже та нестворена божанска свјетлост како се указала светим апостолима Петру, Јакову и Јовану – казао је о. Владимир. Истакао је да је управо зато Паламизам једно од главних учења богословске мисли. – Које нам говори да смо ми сви призвани да побиједимо у себи старог огрјеховљеног човјека, што нам нуди овај пост, јер се молимо да Господ одузме од нас духа љености, духа сујете, духа властољубља, сваког онога духа који долази од сатане и прља наше срце и душу и спрјечава нас да видимо Бога у свјетлости. Сам Христос пречистим устима својим рекао је ”блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети”. Зато ми чистимо срца током великог поста, да би смо се удостојили да видимо Васкрслога Христа који нас обасјава зрацима своје нестворене божанске свјетлости и ми постајемо обожени – рекао је, између осталог, о. Владимир и додао да је управо то главни појам у хришћанској, теолошкој и богословској мисли чему је призван сваки хришћанин. Сабрани који посте Васкршњи пост, а који су се молитвено и исповијешћу припремали, присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причеће. Извор: Манастир Острог
  6. ПРЕМИНУО ВЛАДИМИР ЈАГАР, КАПЕТАН КОЈИ ЈЕ ШПЕГЕЉУ РЕКАО НЕ! ОДБИО ДА УБИЈА СРБЕ, ОСТАО У ЈНА! Владимир Јагар (1959-2019), капетан прве класе, изненада је преминуо 19. фебруара, објавила је његова породица. Он ће бити сахрањен у суботу на Новом бежанијском гробљу. Рођен је и одрастао у селу Стари Градац код Вировитице у хрватској породици. Његов отац Карло Јагар био је бивши партизан и бивши јасеновачки заточеник, један од ретких који је преживео пробој из логора 22. априла 1945. године. После завршене школе Владимир је уписао Школу резервних официра у Карловцу, а сталан посао у ЈНА добио је тако што се истакао на једној војној вежби. Можда је на одлуку да га приме у војску као редовног официра утицао и углед његовог оца Карла. Заплет у Јагаровом животу почиње почетком јесени 1990. У то време он је на положају официра за безбедност у вировитичком гарнизону у чину капетана. За то време у Југославији се догађају крупне промене. Увођењем вишестраначја на власт у Хрватској долази проусташки ХДЗ, а министар одбране тадашње СР Хрватске постаје Мартин Шпегељ, бивши партизан, Титов некадашњи генерал и сусед и пријатељ Владимировог тада већ покојног оца Карла. По Јагаровим речима, туга и неверица обузеле су га када је Мартин Шпегељ, његов доскорашњи командант, партизан и породични пријатељ, почео да га врбује негде октобра 1990, као и друге старешине Хрвате у ЈНА, за будући рат против ЈНА, доделивши му улогу да иде по становима официра и убија их пиштољем чим отворе врата. Како је рекао, тада се сетио да му је отац Карло за живота рекао да се чува Мартина јер ће првом приликом прећи ,,на другу страну“. Јагар је одмах обавестио управу тадашње Контраобавештајне службе ЈНА, а договорено је да операцију раскринкавања Шпегељеве групе води генерал Александар Васиљевић. У међувремену, Јагар је намамио Шпегеља и његове сараднике јануара 1991. на састанак у његовој родној кући у Старом Градцу, поставивши претходно скривену камеру са микрофоном. Шпегељ је износио тада планове о нелегалном наоружавању хрватског МУП-а преко Мађарске, као и о плановима о блокади објеката ЈНА по Хрватској кад почну сукоби. Тај снимак телевизија је објавила 25. јануара 1991. после Дневника и цела земља је била у шоку. Неки од актера су ухапшени, али не и сам Шпегељ, из ко зна ког разлога. Владимир Јагар је у међувремену прекомандован у Београд јер више није било безбедно у Хрватској. Кућу у његовом селу убрзо су минирали хрватски шовинисти и то је прва минирана кућа у том рату од стране Хрвата – иронично, кућа баш једног Хрвата. Унапређен је у чин капетана прве класе и добио је орден, а у војсци је остао до маја 1992. када је Милошевић сменио све несрбе у ЈНА, као и Србе и Црногорце који су били пројугословенски опредељени, па тако и шефа КОС-а, поменутог Васиљевића. Владимир Јагар суспендован је тада из ЈНА под оптужбом да је хрватски шпијун. Пензију није могао да оствари све до 1998, а до тад је седео кући и примао смањени износ плате. Војни стан у ком је живео војска му није дала да откупи све до демократских промена. Стизале су му и гласине да се у Хрватској са задовољством прича о њему да живи у Србији као просјак. Због свега тога постао је срчани болесник. https://www.nacionalist.rs/2019/02/22/preminuo-vladimir-jagar-kapetan-koji-je-spegelju-rekao-ne-odbio-da-ubija-srbe-ostao-u-jna/
  7. У оквиру хуманитарне акције Епархије нишке, помоћ вишедетним породицама у општини Медвеђа, а залагањем Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија и јереја Владимира Марковића, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, деветочлана породица Леповић из села Леце код Медвеђе је у суботу 16. фебруара 2019. године, на дан Светог Симеона и Ане, обрадована са два лепа коња. О сарадњи Православне Епархије нишке и ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке разговарамо са јерејем Владимиром Марковићем, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Благодарећи Радију Глас доносимо звучни запис разговора. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190222-073131-178_17_22_217-894.mp3
  8. Свештеник Владимир Левићанин старешина храма св. Георгија у старој Бежанији, говори на тему да ли је чињење добрих дела и ширење гласа о томе кроз медије – хвалисање? „Оно што свако о данас ради лично треба да остане између њега и Господа, али када говоримо о Цркви или заједничком деловању, онда смо дужни да то и објавимо“, рекао је о. Влада. Али исто тако, свако од нас треба да да све од себе како би Господ могао да дела, напомиње наш гост. Питали смо зашто онда појединци из самих хришћанских заједница замерају да је нечије иступање у јавности односно у медијима –хвалисање, те често и саблазне или ражалосте оне који неко добро дело и чине? „Ми нећемо бити бољи хришћани ако будемо аутистични у односу на свет у коме живимо“ напомиње о. Владимир. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  9. Елеутерио Фернандес Ујдобро и Маурисио Росенкоф су, као припадници Покрета народног ослобођења, били међу групом која је повела више од деценије у тамницама уругвајске диктатуре, једне од многих које су, уз пуну подршку Сједињених Држава, сатирале народе Латинске Америке током седамдесетих година девадесетог века. Један од сужњих је био и каснији председник Уругваја Хосе Мухика, док ће један од аутора ове књиге, Ујдобро, постати министар унутрашњих послова у својој земљи. Затвори кроз које су ови људи прошли нису били обични, већ програми потпуне изолације чији је циљ било излуђивање заточених. Заточени су истовремено били и својеврсни таоци који би требало да спрече даље деловање ослободилачког покрета. Аутори књиге су, под мером потпуне забране комуникације (не само међусобне, него и са стражарима), ипак успели да развију метод општења неком врстом импровизоване Морзеове азбуке. што их је великим делом и одржало у животу и при здравој свести. Књига „Сећања ћелијаша“ написана је крајем осамдесетих година прошлог века (српско издање: Андрићев институт 2015, превод Силвија Монрос Стојаковић), из потребе да се искуства која су преживели сачувају од заборава, и настала је као међусобни усмени разговор сниман на магнетофонску траку, а касније преписиван и незнатно редигован, без – како само аутори наводе – већих литерарних претензија. Ипак, тако сведена на излагање личног искуства, и то методом непосредног разговора, ова књига нема вредност само документа, него и продубљеног и узбудљивог преиспитивања самих основа на којима почива људски живот и људска заједница. Неминовно, ово је, како сами аутори наглашавају, књига о злу, о сраму зла, који деградира људско биће као такво, па и његове извршиоце, чега су и они сами на свој начин свесни. Велика вредност „Сећања ћелијаша“ је што без стилске пиротехнике успешно литерарно посредују искуство и „укус“ зла, осећаја да у злу које се дешава – како год његови чинови били образлагани и оправдавани – ипак „нису чиста посла“; да је то нешто „што се не ради“. Зло, оличено у конкретним људима, овде такође није претворено у карикатуру нити представља алиби за вредносни, етички или онтолошки нихилизам. Управо то што су осетили да је и „у дубини мрачне свести“ мучитеља „увек присутан и неки приговор“, ауторе је охрабрило да покажу „како људско биће, ма шта да мисли, може да одоли големом злу а да притом не постане ни звер ни биљчица, ни да се скамени“. Победа побуњеника, оличена у преживљавању и очувању моћи за усмерено деловање у заједници и лични развој, на начин на који је описана и књизи, управо због тога нема тријумфалистички набој, нити је усмерена ка освети и успостављењу вечите и беспоговорне правде на овом свету, него је пример победе људског духа, вредности борбе за слободу и осећања за истинске интересе заједнице којој се припада. Аутори стога не пишу ову књигу као прилог овој или оној идеологији, него праву потлаченог народа да се побуни против оних који желе да га – парафразирајући речи писца предговора ове књиге, великог Едуарда Галеана – претворе у масу „глувонемих“. А пристанак на овакав статус одувек је пристанак и на то да се у нечије – људске – руке положи право да одлучује о вашем животу и смрти, животу и смрти сваког од нас, без најаве и без изузетка. Данас је ова књига, још један прилог великог доприноса латиноамаричких народа разумевању нужности борбе за слободу и њеном делатном осмишљавању, изузетно важна, не само због текућих – а бојим се и предстојећих – догађаја у Венецуели, већ и широм света који се налази под ударом једног беспримерног насиља, пред којим отпор – никако и нипошто, ни под било каквим изговорима – не би смео да замре. И са којим саучесништво, макар и под видом „реализма“ или одбране „цивилизацијских“ вредности, представља несумњиво сврставање на страну зла, политички чин који нас – опет без обзира на све изговоре и оправдања – не лишава ни једне одговорности које имамо као људи, па ни људи Божији. Извор: Теологија.нет
  10. Жељко Ђурић ни своју пету књигу – како је он назива – фотопоезије „Сенке кад им време није“ (2018) не потписује као свештеник и теолог, нити у биографији наводи своју професију и објављена теолошка дела – једино што донекле отрива ту страну његовог идентитета је издавач: Црква Успења у Смедереву. Ђурић у овим поетским књигама жели да га прихватимо без мантије, одоре, униформе, што наглашава и сликар Милан Туцовић у свом кратком поговору. Он се одриче моћи и ауторитета, али и реторике коју би могло да подразумева његово свештеничко и теолошко звање, као што се уосталом и у својој поезији клони сваке устаљене, уврежене или прописане форме. Укратко, он као да не жели да буде обавезан било чему светском и „културном“, па и себи самом, односно оним „светским“ и „културним“ наслагама – или можда опнама-оклопима? – његове личности. Толико не жели да трагови његовог „другог“ живота, па и његове реторике, слободно продиру у ову поезију, без срачунате и тиме нужно артифицијелне стратегије поигравања идентитетима. Већ и сама форма ове поезије и њеног књишког уобличења се не своди само на вербални, него и – са речима овде сасвим равноправни – визуелни и то још фотографски исказ. Ауторске фотографије Жељка Ђурића нису илустрације песама него равноправан чинилац поетске целине и њеног естетског јединства. И „формално“ и „садржински“ Ђурић не протерује пролазност и смрт из своје поезије, нити у маниру псеудо-религијског тријумфализма сматра да их је заувек победио, или да их је – у овом животу – уопште могуће победити. А овде живимо – што сведоче и фотографије, не само у овој књизи него и фотографски медиј као такав, који не може да сакрије пролазност и смрт. Песнички глас у овој књизи је стога уздрхтао пред смрћу и пролазношћу, али отворен бљесковима и путевима на које се наилази у том и таквом, смртном и пролазном животу и свету, који нас обасјавају и усмеравају – како би некако преживели, ако је још могуће без насиља и лагања. Залазимо свакако, и то не можемо сакрити, не можемо заборавити. Залази све око нас, и свако и све кога смо волели. А ново свитање – то је ствар вере и искуства, које једино осећамо као истините онда када долазе из нас самих, кроз нас саме, и тако сијају, а не кроз било шта спољашње чему приписујемо силу и моћ. Плачите, плачите над собом и другима и овим лепим светом, али ту су негде и они други станови, свети и горњи – ту су, и само што нису. Треба имати око за те бљескове, њух за мирис… Сенкама су само ту док је ту и време, а после их више неће бити. А сада, у времену, оне нам понекад служе као хлад и као одмор, као благословена тишина пред буком света. Која нас подсећа на то где смо и ко смо, а можда на неку нашу дубоку слутњу, дубоко сећање да то сунце није једино од свих сунаца које нас још чекају у животу, у свему оном што нас још чека, а што и не слутимо. Чекајући ту светлост, без сенки, будимо захвални и нежни пред онима које нас сада окружују. Људска је ово поезија, тако људска. А има ли нешто лепше од тога? Извор: Теологија.нет
  11. Гост Јутарњег програма био је др Владимир Антић, доцент на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о православном богослужењу, наш саговорник је најпре указао на старозаветне јудејске корене комплетног богослужбеног система наше свете Цркве, а потом је говорио о значају дневног молитвеног ритма у животу православних хришћана. У разговору са нашим гостом, дотакли смо се и проблематике у вези с немогућношћу свакодневног присуства свих верника богослужењима у храму. Извор: Радио Беседа
  12. У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане. – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир. – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир. Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ. – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана. Извор: Манастир Острог
  13. ПРАВОСЛАВЉЕ И СОЦИЈАЛИЗАМ ЗАЈЕДНИЧКА ВРЕДНОСНА И МОРАЛНА УТЕМЕЉЕЊА После краткотрајног периода западног унилатерализма, чија смо и ми били једна од жртава, али и «тврд орах», наступио је период свеобухватне кризе Запада, у којем не само да је англоамерички фактор изгубио способност да огромној већини човечанства намеће своју вољу, већ су се појавили реални савези моћних држава («Велика Евроазија», РИК, ШОС, БРИКС, ОДКБ…) који постају моћнији (економски, популацијски, политички, морално) од «евроатлантског» Запада предвођеног англоамеричким фактором. Приметимо да водећа улога у свим од Запада независним савезима припада Русији (и Кини). Све ово је било довољно да у политичку теорију и праксу уђе термин «постзападни свет» , који је у својим иступањима почео да користи и одмерени руски МСП Сергеј Лавров. Краткотрајни западни унилатерализам био је последица краха социјализма у Русији и Источној Европи. Али, увод у «постзападни свет», била је на први поглед парадоксална појава – да је водеће место у новим од Запада независним савезима, заузела – капиталистичка Русија, док је улогу «тврдог ораха» одиграла, у почетку постсоцијалистичка, а затим и капиталистичка Србија. Притом, ове земље су на себе навлачиле већи или бар исти гнев и пропагандну канонаду Запада, него док су биле социјалистичке. Који је то фактор Запад за себе оценио опаснијим од социјализма, односно комунизма? То је – Православље. Притом, не смемо губити из вида да је најаутентичније и најснажније социјалистичко искуство у савременој Европи («западном свету») остварено баш у православним – Русији и Србији. Намеће се закључак да су Православље и Запад, концептуално, чак цивилизацијски, супротстављени. Трагична контроверза између позитивних и негативних димензија Југославије, уништене у агресивном погоду западног унилатерализма, а о којима смо расправљали поводом стогодишњице њеног оснивања, потиче од непомирљивих супротности (које су дошле до изражаја у безброј историјских ситуација, а најјасније у 20. и 21. веку) између православног цивилизацијског кода, и западног, као његове антитезе. ПРАВОСЛАВНИ цивилизацијски (оригинални европски, вредносно-морални) код је утемељен на две основне хришћанске заповести, на љубави и искрености, на људској заједници, сарадњи, стваралаштву и друштвеној правди. Човеков живот треба да пролази у добрим делима, као тежњи ка спасењу, а спасење ни један људски ауторитет човеку не може гарантовати. ЗАПАДНИ квазицивилизацијски, односно антицивилизацијски код је утемељен на тобожњим хришћанским темељима, а у ствари на завери да се хришћанска вера злоупотреби ради људске себичности и похлепе, које хришћанство негира. Стубови западног кода су јавно рационализам, индивидуализам и приватна својина, а полујавно похлепа, конкуренција и социјал-дарвинизам. Спасење се може купити (католичка варијанта) или је гарантовано свима који поштују поредак (протестантска варијанта). Ове две цивилизацијске антитезе се међусобно у потпуности искључују. Постојање једне искључује постојање друге. Њихово мешање је доктринарно непожељно, чак и забрањено, а пример Југославије показује да ни компромис није могућ, јер је Православни код искрен и мирољубив, а западни лукав и агресиван . То је довело до усташког геноцида над Србима, који је у коначном билансу уништио Југославију, заувек осуђујући њене противнике и китећи венцем мученика њене браниоце. Иако је социјал-дарвинистичку подвалу Запада раскринкао још Кропоткин 1902 , доказујући да је чак и у животињском свету „узајамна помоћ“ – фактор значајнији од конкуренције, западни „принципи“ („човек је човеку вук“) обележили су читав 20. век. „Рат Запада против Балкана почео је у 4. веку“, говорио је наш водећи православни мислилац и историчар цивилизације, Жарко Видовић. И заиста, (Источно) Римско царство, односно источно-медитерански регион, коме и ми припадамо, је прихватањем хришћанства као званичне религије, постало и по културним, развојним и државним дометима, и по дужини трајања, очигледни и неупоредиви темељац Европе и њеног стваралаштва. А престоница Ромејског царства се налази на Балкану. Шта је хришћанство донело Европи и свету? У верском и есхатолошком смислу – пут спасења, а гледано из научног угла – највећу духовну и концептуалну револуцију свих времена. Нови закон, односно у хришћанском смислу је боље рећи Нови Завет (Господа нашега Исуса Христа) садржи две основне заповести: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.» (Лк. 10.27) Поред тога, јеванђеља мало о чему говоре тако експлицитно као о дистанцирању од богатства, похлепе, новца и зеленаштва: Мт 4.4. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих. 5.6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; 5.9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; 5.10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. 5.11. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. 5.12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. 5.20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. 5.48. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески. 6.24. Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. 6.31. Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? 6.32. Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. 6.33. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. 10.34. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. 12.25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати. 19.18. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; 19.19. Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. 19.23. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. 19.24. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. 22.36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? 22.37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. 22.38. Ово је прва и највећа заповијест. 22.39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. 22.40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. Мк 10.42. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа угњетавају их, и великаши њихови злостављају их. 10.43. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: Лк 6.31. И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 14.33. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. 17.20. А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. 17.21. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. 19.45. И ушавши у храм, стаде изгонити оне што продаваху у њему и куповаху, 19.46. Говорећи им: Написано је: Дом мој, дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку. Јн 15.12. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. 15.13. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. То је дакле и божански и природни (биолошки) и људски (друштвени и морални) закон у коме је основни појам – љубав, који са једне стране најбоље одражава људску природу, а са друге, даје хомо сапиенсу универзални коректив неопходан за опстанак врсте (животињама инстинкт обезбеђује одржање врсте, а човек сваку одлуку мора свесно да донесе) – неопходност САРАДЊЕ (и солидарности), односно узајамне помоћи, јер је једино у сарадњи људи могућ стваралачки рад (тј. стваралаштво је колективни чин), који (а то нам јасно показује напредак технологије) може да омогући не само преживљавање, него и благостање за цело човечанство, без обзира на његов раст. Овакав закон, ако би постао општеважећи, искључује могућност да се у свету очува поредак заснован на насиљу, пљачки и експлоатацији. Зато се истовремено са хришћанством рађа и његова контрапозиција, која до данас настоји да хришћанство извитопери и злоупотреби за очување ПРИВАТНОГ ВЛАСНИШТВА ПОЈЕДИНАЦА над светом, што укључује и животе већине. Запад нас упорно обмањује да се његово фетишизирање приватне својине и слобода и права појединца темељи на хришћанству. У Новом завету о томе нема ни помена. А као што смо видели, постоје експлицитне одредбе које искључују могућност да капитализам може бити у складу са хришћанством, односно православљем. А управо због ових суштинских одступања, западне јеретичке, квази-хришћанске доктрине (католицизам, протестантизам) су изгубиле право да се сматрају хришћанским. Улогу Катехона, односно силе која задржава продор антихришћанства, после Ромејског царства (и краткотрајног Душановог) је преузела Русија. А „западни рат“ се, не напуштајући Балкан као мету, проширује на Русију у којој добија главног, цивилизацијског противника. Крсташки ратови, подршка Турској, Први и Други светски рат… Најбеспоштеднију критику јеретичке, антихришћанске, западне Европе дао је Свети Николај Жички у своме делу „Кроз тамнички прозор“ . Иако се ради о једном од најзначајнијих и најталентованијих хришћанских мислилаца савремености, није случајно да ово његово дело још није преведено на енглески језик. Да бисмо сагледали место левице (и социјалистичких идеја) у данашњем свету, а поготову њихову перспективу, марксистички историјско-материјалистички дискурс, са својом сменом друштвено-историјских формација (робовласнишво, феудализам, капитализам…) нам није довољан. Маркс је дао бриљантан опис и критику функционисања капитализма, али је „историјски материјализам“ само једна сликовита екстраполација политичке историје Запада. Оне земље у којима није било могуће ове формације јасно препознати (пре свега Русија, али и већина земаља Истока и некадашњих колонија), олако су називане „заосталим“. Иторија залагања за праведно друштво траје откако је света и века и може се пратити у разним традицијама, а у нашој од старозаветних времена. Један од отаца утопијског социјализма масон Сен-Симон, одрицао је могућност остварења социјализма без хришћанства и до краја живота је настојао да их теоријски уједини. Сам термин ‘социјализам’ је увео његов ученик, такође масон, Пјер Леру, објављујући 1834. своју књигу „Индивидуализам и социјализам“ . Потребу за овим појмом наметнула је потпуна суровост капитализма, који је уништавао милионе људских живота. Са становишта науке и политике, људима је требало понудити другачији поредак. Дакле и појам, и теорија социјализма настале су, у односу на цивилизацијску противречност Православље-Запад, сасвим недавно, и то у окриљу Запада. Стога је марксистичко-лењинистичка, или класична комунистичка револуционарна доктрина била, на основу западног искуства, а) потпуно материјалистичка и б) потпуно антиклерикална, што је ову доктрину осудило на пропаст, без обзира на значајна достигнућа у изградњи социјализма. Љубав, без које је немогућ хуманизам, је најважније људско осећање, а тиме и најважнија одлика човека. Као таква, она спада у сферу духовног. Запад и материјализам искључују љубав из теорије и друштвеног живота, па људи лишени љубави и духовности, као својих основних одлика, остају заробљеници капитализма. Западни капитализам, у чијем се окриљу родио комунизам, као његова антитеза, био је безгранично суров и насилан. Стога делује логично мисао да се такав поредак може не само савладати једино насиљем, него се и његова алтернатива мора одржавати – диктатуром и терором. Русија (и Србија) 19. – почетка 20. века биле су запљуснуте западним идејама. Ни Православна Црква није налазила начин да им се ефикасно супротстави, него се и она прилагођавала. А међу православно васпитаним становништвом, осећала се потреба за добрим делима, подвижништвом и саможртвовањем. На такав начин су се безобзирности капитализма супротстављали једино комунисти. И зато је њихова револуција најдубље корене пустила баш у Русији и Србији. Нажалост, на западном искуству заснован и сурово примењен антиклерикализам, али и „црвени терор“, створио је непотребне и до данас незалечене ране у друштву, које су довеле и до делимичне реторзије после пада социјализма. Делимичну рехабилитацију положаја Православља у Русији спровео је током Другог светског рата Стаљин, али је она успорена и заустављена после његове смрти. Данас се на челу Русије налази оцрковљени православни верник Владимир Путин. Због свог православног карактера и православног вође, иако има исти уставни, економски и финансијски систем као западне земље, данашња Русија се у свету понаша битно другачије од западних земаља, то је свима очигледно и буди наде остатку света и људима на самом Западу. Важно је приметити да је и лидер Комунистичке партије Руске Федерације (која се налази у конструктивној опозицији) Генадиј Зјуганов – декларисани православни верник. Дакле, може се закључити да се комунистички револуционарни покрет у Русији (и Србији) у историји појавио као „негација негације“ у односу на Западни капитализам неприродно наметнут православној Русији (и Србији). Тиме је он као такав на крају сам себе поништио, отварајући пут за хармонично православно друштво. А пошто такво друштво по дефиницији не може бити капиталистичко, на значају добија руско (и српско) конкретно историјско искуство у изградњи социјализма. Летална криза Запада којој смо сведоци, је и летална криза капитализма. Осим духовних, постоје и два јака рационална разлога да капитализам буде замењен социјализмом, а оба се своде на већу ефикасност социјализма. Прво, живимо у свету у коме технологија може да обезбеди благостање за све, а у свету је много гладних, болесних и убијених. Друго, данашњи компјутери нам омогућују да планска привреда буде ефикаснија од тржишне. А са православног становишта могли бисмо довести у питање и постојање приватне својине и новца, о каматама да и не говоримо. Да се овај процес већ одвија и у пракси, показује пример државотворства на подручју најмлађих, самопрокламованих држава – Доњецке и Луганске Народне Републике, које за своје темељне, општеприхваћене идеје проглашавају – Православље и социјализам, блиске на моралном и вредносном плану . Потребно је даље разрадити и јединствену друштвену и политичку теорију, засновану на овим темељима и тако превазићи конфликтну друштвену располућеност (укључујући и ону „лево“ – „десно“), која је последица западног антицивилизацијског кода.
  14. Председник Русије г. Владимир Путин завршио је своју посету Републици Србији обиласком Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Председник Русије г. Владимир Путин посетио је вечерас, 17. јануара 2019. године, у пратњи председника Републике Србије г. Александра Вучића, храм Светог Саве на Врачару. Добродошлицу драгом госту из Русије у заветном храму српског народа пожелео је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У свечаном дочеку учествовали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ бачки г. Иринеј и Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и старешина храма Светог Саве. Извор: Српска Православна Црква
  15. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве на Врачару, говорио је 16. јануара 2019. године у Дневнику РТС-а о предстојећој посети председника Русије г. Владимира Путина заветном храму српског народа. Прилог радија Слово љубве Председник Русије г. Владимир Путин долази у званичну посету Србији 17. јануара 2019. године, где ће му домаћин бити председник Републике Србије г. Александар Вучић. Према програму посете, председнику Руске Федерације на Аеродрому Никола Тесла биће приређен дочек. Уследиће церемонија полагања венаца на Гробљу ослободилаца Београда и споменику Црвеноармејцу. Свечани дочек председника Руске Федерације испред Палате Србија предвиђен је за 12.45 часова. Уследиће састанак у ужем формату двојице председника. Састанак делегација Републике Србије и Руске Федерације планиран је за 14.05 часова, а потом у 15 часова и потписивање билатералних докумената у присуству двојице председника. Свечани чин доделе ордена Александра Невског председнику Србије г. Александру Вучићу, који ће му уручити председник Руске Федерације г. Владимир Путин, предвиђен је за 15.15 часова. После обраћања медијима двојица председника ће заједно посетити храм Светог Саве на Врачару, за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници, где ће високе госте дочекати Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Извор: Српска Православна Црква
  16. Уколико престанемо да се вечито мишљу и жељом обраћамо нечем далеком, ми ћемо наново осетити све снаге које су нам се вратиле из неплодних лутања. И схватићемо, чим се то деси, величину оних задатака који су нам раније изгледали тако безначајни и досадни. Схватићемо да је смирити једно узнемирено срце, утолити нечију тугу – много веће и значајније него доћи до најблиставијег открића или задивити свет бескорисним подвигом. (Василиј Розанов) У књизи Браћа Карамазови старац Зосима приповеда о једном доктору који много воли човечанство. Али он има проблем с човеком као појединцем. Не може да га гледа. Често му и саме ситнице сметају до пуне нетрпељивости. На пример, казује он, ако само неколико дана проведе с другим, одмах почиње да му смета што тај дуго једе супу или што прехлађен гласно шмрче и сл. Заиста је тешко волети ближњег. У мору свега и свачега, на YouTube каналима могу се пронаћи и прави бисери. Човек онда у тим бисерима осети изворе животне енергије који веома мотивишу. Један од таквих канала налази се под именом Невидљиви људи (Invisible people). Води га Марк Хорват (Mark Horvath), активиста који је већи део живота посветио помагању бескућницима. Некада је сам проводио горак живот као бескућник. У једном говору Марк истиче како је његов активизам истовремено и његов лични животни мотив. Он му даје смисао бивствовања и „диже га свако јутро из кревета“. У Америци је бескућништво мука под којом живе многи људи, ретко добровољно а готово сви под неком животном принудом. Сви ти људи су потпуно различити по својим навикама, карактеру, али и разлозима који су их довели у тешко стање из којег, чини се, нема повратка. Међу бескућницима има много младих који су бежали из усвојитељских породица, било зато што нису добили неопходну љубав или што, због честих сељења и живота у разним породицама, нису ни стигли да пронађу дом и осете га као утичиште. На улицама живе бројни бескућници који су остали без крова над главом из разних разлога – због тешког развода или неке несреће у породици. Након тешке болести и великих трошкова лечења многи су се нашли у истој групи. Много је људи с менталним проблемима. Пад банкарског тржишта или можда само лични душевни пад истерао је многе на пусте улице и приморао их на сурови опстанак.[1] Оно што је Марк Хорват почео да чини пре равно десет година, и што му добро иде, јесте да преко своје организације обилази бескућнике и помаже им. Он им дели нове чарапе. Ти људи се много крећу, пешаче некада на десетине километара на дан, те је поред обуће увек добродошао и пар нових чарапа. У питању је само постављање сцене за много вреднији, човечан рад. Када се с неким упозна, упита га за дозволу да сниме мали интервју, обично не дужи од осам минута. Те разговоре можемо да пратимо на његовом сајту или на YouTube. Тим интервјуима многи су инспирисани да помажу другима, покренути њиховим људским причама. Дешава се некад да се споје раздвојене породице. Марк се тако укључује у бројне акције и на разне начине помаже. Многа уточишта (Homeless shelters) која збиља помажу бескућницима своју политику често заснивају на труду да те људе врате у „нормалан“ живот. Стан, посао и све остало што с тим иде. Али многи људи у таквим околностима не умеју да се снађу, једноставно нису створени за живот какав савремено либерално друштво замишља. Или нису створени за живот у организованој заједници. Људи су крхки. Једна индијска мудрост вели да је људско срце као нежан крчаг за воду, када се једном поломи, не може се саставити. Зато је Марково виђење ближњег такво да он настоји да упозна човека онаквог какав јесте, а не да се понаша онако како то друштво од њега очекује. И онда с те позиције покушава да помогне. Такав приступ овим људима, који је уосталом свима насушно потребан, уноси барем мало светлости у њихове тешке животе. Његов рад с бескућницима представља вид активизма који показује значајне додирне тачке са хришћанским егзистенцијализмом. „Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема“; јер „који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав“ (1. Јов. 2, 10 и 4, 8). Марк никада не осуђује људе којима помаже и изгледа да их искрено воли. Учествује у њиховим патњама и саосећа с њима. Када испред камере стане било ко од интервјуисаних, Марков главни посао састоји се у томе да их саслуша, да пренесе оно што ови несрећници имају да кажу и да сазна каква им је помоћ потребна. Такође, шта их тишти, те како се други опходе према њима. И ниједан снимак касније не бива монтиран. Тако он омогућава људима да поделе своје муке и своје још увек неумрле снове. Људи су му због тога веома захвални. Често се чује и захваљивање Богу на ономе што имају и изгледа да им мало у животу треба, али чак и то мало често је недостижно. Маркови интервјуи с бескућницима могу да послуже и нама као лакмус папир на коме ће се осликати наша љубав према ближњем и увидети наш праг толеранције. Наш праг, након кога почиње наша осуда. Има тамо драгих и нежних људи, за које бисмо свим срцем жалили што су у таквој ситуацији. Има људи површних, који су због глупости завршили на улици. Ту има свакаквих људи, наркомана, алкохоличара, ментално поремећених.[2] Има некада сувопарних и досадних … има свакаквих. И његов однос је према свакоме исти. Ниједном нисам чуо коментар којим би показао да их на било који начин осуђује или да им нешто пребацује. Ми који његове интервјуе гледамо формирамо различите ставове, док он сам према бескућницима остаје пун разумевања и љубави. И сви смо позвани на емпатију и акцију. Јако је тешко учествовати у хуманитарном раду или саосећати с бескућницима ако гајимо предрасуде. Можда су неки наши закључчци о тим људима тачни, али тај тачан суд њима не доноси никакву корист. А можда и не видимо целу слику. Само Господ зна и види целу слику и зато само Он може да суди јер је Његов суд увек у љубави. Можда су ови бескућници, потиснути на ивицу организованог друштва, поред све несреће добили и једну страдалничку привилегију. Њихови животи тешко да ће моћи да буду заогрнути у плашт савременог конформизма, који тако добро маскира оно ниско у човековој природи. Зато ће њихове страсти и њихове погрешке изгледати огољени и лако видљиви осталим грађанима. Али то није разлог да се неко одгурне од себе. Сасвим супротно. Овде бих цитирао речи владике Игнатија: „Христа су такође оптуживали да се дружи са блудницима, грешницима, пијаницама… Он је на тај начин хтео да покаже да не карактерише човека његово једно понашање, можда и тренутно. Него је човек важан за Христа зато што је човек, зато што постоји и зато што га је Бог довео из небића у биће и жели да он постоји вечно.“ Марк увек своје интервјуе завршава помало тужним и поетичним питањем бескућницима које интервјуише: Које би биле твоје три жеље ако би могле да буду испуњене? Ти људи готово никада не пожеле новац или успех у друштву или велико богатство. То су увек смирене и смерне мале жеље: да се реше живота на улици, да их њихова породица више воли, да се опет споје са својом децом… па и да не буде бескућника, да сви људи буду срећни, да буде мир у свету. Хм, можда ћемо из удобних фотеља, покренути критичком мишљу, гледати цинично на ове убоге људе и њихове наизглед прозаичне жеље. А можда ћемо увидети да су многе од тих жеља сасвим људске и свима нама заједничке. Извор: Теологија.нет
  17. У данима Божићне радости, у медијима се може чути о јануарској депресији и тзв. "тужном понедељку", те питамо нашег данашњег госта, свештеника Владимира Левићанина из храма Светог Георгија у Старој Бежанији, шта би могао бити разлог за истицање тих стања? "То је веома опширно питање, обухвата много аспеката" каже о. Владимир и подсећа да црквени празници говоре о другачијем смислу и систему вредности, али да "када се претворе у манифестације - онда они постају празни, без смисла". "Омасовљеност осећаја самоће се утапа у масу и избегава се сусрет са самим собом" каже наш гост, који истиче да "промена система вредности подразумева и промену начина живота". Шта практично значи да живимо оно што проповедамо, како спољни свет објаснити деци православних хришћана и зашто је њима лакше да се нечега одрекну него одраслима? Која је веза романа "Чекајући Годоа" са нашим животима и зашто су деца са посебним благословом сведочење тога колико је нама Бог радости дао? Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  18. У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог
  19. Иако је своје дугоочекиване дневнике, писане између 1970. и 1986. године, како сам каже претенциозно, назвао „Мартирологијум“ (Академска књига, Нови сад, 2017, превод Милица и Ненад Спасић), Андреј Тарковски апелује да га не сматрају светитељем, него неким ко просто жели да ради. Главна мука великог редитеља се и у овим записима открива као смањена продуктивност у условима идеолошко-бирократске контроле и репресије, мада открива и немалу свест о томе да му ни у другим срединама, конкретно на капиталистичком Западу, не би било много лакше. У том смислу, наслов би, поред пројектовања личне ситуације ствараоца и грађанина тоталитарне државе, требало читати најпре у смислу разумевања уметности као врсте мучеништва, личног жртвовања и одбацивању благодати „света овога“ ради стваралачког учешћа у истини. Генијалан уметник, за каквог Тарковски себе очито сматра, нема заправо чиме да се поноси, јер он не даје ништа своје, него само преноси оно што му је дато; он стога није власник свог талента па у крајњој линији ни својих дела, већ све то припада народу. С друге стране, уметник мора да сачува сопствену личност, јер само је тако могуће стварати. Ово двојство је, за Тарковског још једна дубоко проживљена „мартирска“ особеност уметничке судбине. Уметник би, такође, требало да буде што је могуће слободнији, независнији од света, па и од обавезе да тај свет пројектује у затеченом стању, нити пак да пројектује једном заувек назначене идеале. Уметност не би смела да буде у служби апстрактних идеја, али ни да буде песимистичка, сматрајући дато стање света као једино могуће. Као некоме дубоко ураслом у традицију „златног“ и „сребрног“ века руске уметности и руске мисли (посебно руске религијска философија и симболизам), за Тарковског је смисао уметности у основи религијски. а уметност је, пред философије и религије, најузвишенија људска делатност. Основни проблем савременог света, и на (тадашњем, блоковски подељеном) Истоку и на Западу је недостатак духовности, а не овај или онај идеолошки систем. Уметност, стога не би смела на раскида своју везу са духовношћу, нити стваралачко и спознајно јединство са осталим великим иступима људског духа какви су философија и религија. Она по свом позвању мора бити усредсређена на оно невидљиво што све постојеће држи заједно, и у складу са тим искуством учествовати у преображавању света из његовог садашњег стања ка нечему то нипошто не бисмо смели да пројетујемо као довршен идеал. Изузетност Тарковског у свом времену и простору, „светитељска“ позиција који је изградио код дела не само совјетске публике, било је управо његово живо сведочење о непрекинутом континуитету руске културе, снага да се не само очува свест о пуноћи њених највећих вредности него и да се она оваплоти у од центара моћи толико контролисаном медију какав је филм. Као и о могућности да и данашњи уметник буде усредсређен на највиша питања смисла колико и његови велики претходници из било које од епоха људске историје, а зашто да не и оних које нам тек предстоје. Дневници Тарковског, у распону од брига свакодневнице, преко описа стваралачког процеса и планова до читавих огледа о уметничким, философским и религијским питањима, сведоче о једном јединственом старалачком искуству, конкретности покушаја да се живи једна неспорно узвишена визија уметности, али и живота. Тиме што сваком искреном и отвореном читаоцу онемогућава било какву идеализацију „лика и дела“, нарочито су суочавању о другим доступним сведочењима о истим, она подвиг великог уметника чини тим стварнијим, уверљивијим и упечатљивим. То што је уметник ипак само човек, са свим својим врлинама и манама, нимало не унижава уметника, али би итекако могло да узвиси човека, не неку његову идеалну пројекцију, која нам често служи за оправдавање наших властитих слабости, него конкретног „историчног“ човека, попут свих нас, који није поштеђен ни једне бране и искушења на путу да осмисли и оствари свој један и једни живот на овом и свим световима који постоје и који ће постојати. Генијалност Тарковског коју смо поменули, а коју је сам неспорно веровао, стога није било толико повезана са његовим уметничким остварењима колико са његовом вером у „мисију“ и смисао сопственог стваралаштва, стваралачком усредсређеношћу и усмереношћу као вероватно највећем дару духа не само уметнику, него и сваком појединачном човеку. Не гасимо зато ватру, немамо оправдања. Извор: Теологија.нет
  20. Владимир Путин је 17. новембра посетио један од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији – Свето-Успењски Псковопечерски манастир, преноси сајт “Председник Русије”. Председник је присуствовао богослужењу, обишао је манастирски комплекс и подземни храм који се налази у пећинама у карсту. У току посете обитељи шефа државе је пратио намесник манастира – Митрополит псковски и порховски Тихон. Извор: Православие.ру
  21. У недељу, 14.октобра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, Мр Владимир Баљ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „ПРОТОПРЕЗВИТЕР РАФАИЛ МИЛОРАДОВИЋ, ЗОГРАФ И ЕГЗАРХ ЕПИСКОПА ВИСАРИОНА ПАВЛОВИЋА“. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  22. Прво, дужан сам одговорити на питање како сам закључио да Мачковићеви ставови вуку, најблаже речено, на чудну страну. Мачковић: „У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово.“ И ово: „Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом.“ (Подвлачење – В.В.) На основу наведеног, закључио сам ово: „Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака.“ И ово: „Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима.“ Мачковић се позивао на реалност, али је ипак прешао преко чињенице да Црквом руководи и управља, пре свега, епископски сталеж. А да се верни народ ионако ништа не пита. Тако да немамо сви исту одговорност у Цркви. Да ли епископи, свештеници и лаици имају увек истоветне интересе, одговор је: и да и не. Заједнички им је интерес да се Црква очува, да у држави постоји слобода вероисповедања итд; али им, рецимо, материјални и политички интереси у друштву могу бити различити, па и супротни. О томе би, између осталог, увек требало водити рачуна када говоримо о Цркви у контексту друштва. Друго, начелно се слажем са Мачковићем да теолози – као и остали интелектуалци – морају обраћати пражњу на друштвену, политичку и црквену реалност која их окружује. Проблем је у дефинисању те реалности, јер њу не виде сви на исти начин. И зато је нужно јавно размењивати анализе, мишљења и ставове. Уосталом, имамо и епископе теологе, тако да не видим опасност да они неће умети да на одговарајући начин одговоре на реалност украјинског црквеног сукоба, и образложе ставове СПЦ тим поводом (а то су и урадили у писму цариградском патријарху). Немам, наравно, ништа против да се јавно износе чак и предлози у вези са тим како да се СПЦ постави у новонасталој свеправославној кризи. Ипак, намећу се питања: Како ће ти предлози доћи до надлежних у Цркви? Да ли ће се на сабору или синоду СПЦ читати текстови са овог или неког другог сајта у којима се епископима упућују теолошки и црквеноправни савети? Да ли су сабор или синод у обавези да саслушају „интерпелације“ које долазе од стране теолога и лаика? Да ли је сабор у обавези да о њима расправља, да их прихвати или одбаци? Ако не постоје механизми – а знамо да не постоје – да ти предлози уђу у процедуру код надлежних црквених тела у којима се доносе одлуке од важности за нашу помесну Цркву, бојим се да ће теолози који би активистички писали о текућој кризи и предлагали решења, то радити за себе и своју читалачку публику. Што можда и није тако лоше. Бар ће редакција овог теолошког интернет магазина имати шта да објављује. Извор: Теологија.нет
  23. Мало је полемика у нашој јавности, укључујући и црквену, које вреди прочитати и подучити се како треба рационално, отворено и поштено дискутовати, односно размењивати аргументе. Испратио сам их на десетине, али бих морао добро размислити коју издвојити за пример. Зато сам се потрудио да у реаговању на Мачковићево писање будем полемичан, а истовремено сажет и јасан. (То је и он сам приметио.) Моје су оцене биле оштре, али, ипак, не и погрешне. Прихватам да се Мачковић у њима није пронашао. Међутим, то не значи да сам му било шта подметнуо, већ, пре бих рекао, да он није добро промислио све импликације свог становишта. Али, ако је Мачковићу непријатно што се нашао у „лошем друштву“, сматрам да је моја прва интервенција имала смисла. Овај текст није наставак полемике, него појашњавање одређених недоумица. Прво, дужан сам одговорити на питање како сам закључио да Мачковићеви ставови вуку, најблаже речено, на чудну страну. Мачковић: „У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово.“ И ово: „Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом.“ (Подвлачење – В.В.) На основу наведеног, закључио сам ово: „Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака.“ И ово: „Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима.“ Мачковић се позивао на реалност, али је ипак прешао преко чињенице да Црквом руководи и управља, пре свега, епископски сталеж. А да се верни народ ионако ништа не пита. Тако да немамо сви исту одговорност у Цркви. Да ли епископи, свештеници и лаици имају увек истоветне интересе, одговор је: и да и не. Заједнички им је интерес да се Црква очува, да у држави постоји слобода вероисповедања итд; али им, рецимо, материјални и политички интереси у друштву могу бити различити, па и супротни. О томе би, између осталог, увек требало водити рачуна када говоримо о Цркви у контексту друштва. Друго, начелно се слажем са Мачковићем да теолози – као и остали интелектуалци – морају обраћати пражњу на друштвену, политичку и црквену реалност која их окружује. Проблем је у дефинисању те реалности, јер њу не виде сви на исти начин. И зато је нужно јавно размењивати анализе, мишљења и ставове. Уосталом, имамо и епископе теологе, тако да не видим опасност да они неће умети да на одговарајући начин одговоре на реалност украјинског црквеног сукоба, и образложе ставове СПЦ тим поводом (а то су и урадили у писму цариградском патријарху). Немам, наравно, ништа против да се јавно износе чак и предлози у вези са тим како да се СПЦ постави у новонасталој свеправославној кризи. Ипак, намећу се питања: Како ће ти предлози доћи до надлежних у Цркви? Да ли ће се на сабору или синоду СПЦ читати текстови са овог или неког другог сајта у којима се епископима упућују теолошки и црквеноправни савети? Да ли су сабор или синод у обавези да саслушају „интерпелације“ које долазе од стране теолога и лаика? Да ли је сабор у обавези да о њима расправља, да их прихвати или одбаци? Ако не постоје механизми – а знамо да не постоје – да ти предлози уђу у процедуру код надлежних црквених тела у којима се доносе одлуке од важности за нашу помесну Цркву, бојим се да ће теолози који би активистички писали о текућој кризи и предлагали решења, то радити за себе и своју читалачку публику. Што можда и није тако лоше. Бар ће редакција овог теолошког интернет магазина имати шта да објављује. Извор: Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Create New...