Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владику'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима? Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа. Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника. Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини! Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару. Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром. Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?! Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите. Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге? Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима. Свештеник Зоран Ђуровић Рим, 16. мај 2019 View full Странице
  2. Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима? Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа. Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника. Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини! Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару. Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром. Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?! Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите. Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге? Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима. Свештеник Зоран Ђуровић Рим, 16. мај 2019
  3. Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије. -Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром. -Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин. Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа… -Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти. Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу. Извор: Српска Православна Црква
  4. Митрополит запорошки и мелитопољски Лука упутио је жалостиво писмо бившем митрополиту Винице Симеону Шостачком, који се удаљио од Цркве Христове кад је присуствовао саблажњивом „сабору уједињења“ 15. децембра 2018. и придружио се расколничком телу. Подсећајући на јеванђељкој причи о блудном сину, Митрополит позива заблуделог архијереја да дође себи и врати се у очев дом. Он, између осталог, пише: „Отац Вас стално чека у дому Цркве Христове. Отац Вас стално чека – предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве – Његово Блаженство митрополит Онуфрије, који и на видан начин пројављује љубав и опроштај Небеског Оца. Слуге дома такође стално чекају Ваш повратак, повратак Ваших саслужитеља, спремни да Вас дочекају са угојеним телетом у изобиљу Вашег родног дома. Нико се неће понашати као старији брат у јеванђељској причи који је био уверен да је био исправан и није био спреман да види свога брата у грешнику који се повратио. Сви ми, житељи нашег заједничког дома, надамо се да ћете се вратити у великодушну пунину Господа „који испуњава све у свему“ (Еф, 1:23), да заједнички проповедамо спасоносно дело епископског „назидања Тела Христовог“ (Еф. 4:12)“. Па кад је и напустио Цркву, Симеон Шостачки тражио је судом да се врати за епархијског архијереја Виницке епархије и да се спречи постављење новога архијереја, мада је Апелациони суд у Виници почетком фебруара донео пресуду на ползу Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  5. У оквиру годишњих свечаности у славу владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 4. марта 2018. године, на другу недељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавица у Епархији бихаћко-петровачкој. Литургијском проповеди обратио се архимандрит Варнава, говорећи о људској природи и томе да човек својим гресима престаје бити човек и изобрази се, али покајањем он поново дође себи, поново постане човек, сети се дома Очевог. -Знајући то, велики и милостиви Бог установио је у Цркви својој, Духом Светим руковођеној, и све остале, али, посебно, овај Велики и Часни пост, јединствен, необичан, пребогат, прелијеп, пресадржајан молитвама, богослужењима, начином пролажења кроз њега самог. Током цијелог поста православни хришћани, од краја до краја васељене, свјесни себе и свог стања, говоре какав дух да Бог одузме од њих, а какав да им да. И стављају тачку на ту молитву, говорећи: Господе, дај ми да видим сагрешења моја још једном. Тиме не завршавају него опомињу колика је цијена човјека и каже се: Да не осуђујем брата свога, казао је отац Варнава, који је додао је да је Часни пост и долажење себи плаћано крвљу у историји Цркве. -Зато се Црква данас сјећа великог мислиоца, великог богослова, човјека који је видио Бога, а истински богослови су они који виде Бога, Григорија, Архиепископа солунског, који је у једном моменту, увидјевши опасност заблуде несагледавања самог себе у Богу, у законима Његовим, у јеванђељским заповјестима, подигао свој глас и борио се за то што је осјетио Блудни син кад је дошао себи, кад се преобразио и сјетио оног достојанства које је Бог, као Отац уготовио њему као сину. Црква га се нарочито сјећа данас, у другу недјељу Часног поста, да нас напомене шта је задатак ових дана у којима стојимо - сагледати себе, браћо и сестре, поручио је архимандрит Варнава. По обављеном причешћу бројних верника архипастирским словом обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, напомињући да се свештенство никшићке Саборне цркве, по иницијативи Удружења Бањана и Рудињана, у овај дан молитвено сећа великог ктитора овог светог храма, блаженопочившег митрополита Саве Косановића. -Он је оставио завјештање да са сахрани поред мале никшићке цркве, мада је било ријечи о томе да он буде никшићки Епископ када је обновљена Епархија захумско-рашка. Велика личност, треба да се подсјетимо, јер су његова ријеч и његов примјер данас толико актуелни, не мање него у вријеме када је он свједочио Јеванђеље Христово, бранио свету православну вјеру и српско име, у временима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, казао је Владика. -Босна и Херцеговина је на Берлинском конгресу, подсетио је Владика, додијељена на управу аустроугарској монархији. План аустроугарске монархије или, боље речено, Њемачке био је, а то је, по ријечима епископа Јоаникија, актуелно и данас: што већа Албанија и што мања Србија, никад Србија и Црна Гора заједно. То је био стари аустроугарски план; и никад Срби преко Дрине. Тај план су врло грубо, насилно почели спроводити у Босни и Херцеговини, тамо гдје је митрополит Сава био Владика. Почели су да подижу католичке манастире, доводе монаштво из разних крајева, врше мисију, пропаганду да би том народу промијенили идентитет, рекао је Његово Преосвештенство додајући да је митрополит Сава био непожељан, јер се томе успротивио. -Аустроугарске власти, нарочито злогласни управник Босне министар Калај, направили су за њега неиздрживу ситуацију и митрополит Сава је поднио оставку. Принуђавали су га на унију, а његов одговорио је био: Никад за никад. То је имало своје последице. Велики страдалник, велики мученик, исповједник. Нијесу му дали ни два метра земље на имању, које је откупио да би се сахранио поред своје задужбине Сарајевске богословије. Многи су прећутали ту велику неправду. Дакле, пророчка личност, велика. Био је човјек обдарен, не много школован, али је добро схватио о чему се ради и борио се јуначки. Имао је подршку од благочестивог народа, уживао велики углед у народу, али је, као и сам народ, био обесправљен. -Блаженопочивши Митрополит упокојио се мирно, као светитељ Божји, никога не осуђујући, за све благодарећи Богу, јер је служио Христу и све за Христа поднио добровољно, за своју свету православну вјеру. Није он само омиљен у Бањанима његовим, него у цијелом српском народу. Још ће се говорити о његовој жртви, његовом подвигу, мучеништву, страдању, задужбинарству, његовој мисли и ријечи, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. По одслуженој Литургији, Владика је са свештенством и у присуству верног народа посетио гробно место митрополита Саве Косановића у старом градском гробљу. Годишњи помен владици Хаџи Сави Косановићу одслужили су архимандрит Варнава и ђакон др Никола Маројевић. Земни остаци блаженопочившег Митрополита дабробосанског Саве Косановића од 2003. почивају поред цркве Светих Петра и Павла у непосредној близини Саборне цркве Светог Василија Острошког, чији је био велики приложник. епархија будимљанско-никшићка
  6. У оквиру годишњих свечаности у славу владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 4. марта 2018. године, на другу недељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавица у Епархији бихаћко-петровачкој. Литургијском проповеди обратио се архимандрит Варнава, говорећи о људској природи и томе да човек својим гресима престаје бити човек и изобрази се, али покајањем он поново дође себи, поново постане човек, сети се дома Очевог. -Знајући то, велики и милостиви Бог установио је у Цркви својој, Духом Светим руковођеној, и све остале, али, посебно, овај Велики и Часни пост, јединствен, необичан, пребогат, прелијеп, пресадржајан молитвама, богослужењима, начином пролажења кроз њега самог. Током цијелог поста православни хришћани, од краја до краја васељене, свјесни себе и свог стања, говоре какав дух да Бог одузме од њих, а какав да им да. И стављају тачку на ту молитву, говорећи: Господе, дај ми да видим сагрешења моја још једном. Тиме не завршавају него опомињу колика је цијена човјека и каже се: Да не осуђујем брата свога, казао је отац Варнава, који је додао је да је Часни пост и долажење себи плаћано крвљу у историји Цркве. -Зато се Црква данас сјећа великог мислиоца, великог богослова, човјека који је видио Бога, а истински богослови су они који виде Бога, Григорија, Архиепископа солунског, који је у једном моменту, увидјевши опасност заблуде несагледавања самог себе у Богу, у законима Његовим, у јеванђељским заповјестима, подигао свој глас и борио се за то што је осјетио Блудни син кад је дошао себи, кад се преобразио и сјетио оног достојанства које је Бог, као Отац уготовио њему као сину. Црква га се нарочито сјећа данас, у другу недјељу Часног поста, да нас напомене шта је задатак ових дана у којима стојимо - сагледати себе, браћо и сестре, поручио је архимандрит Варнава. По обављеном причешћу бројних верника архипастирским словом обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, напомињући да се свештенство никшићке Саборне цркве, по иницијативи Удружења Бањана и Рудињана, у овај дан молитвено сећа великог ктитора овог светог храма, блаженопочившег митрополита Саве Косановића. -Он је оставио завјештање да са сахрани поред мале никшићке цркве, мада је било ријечи о томе да он буде никшићки Епископ када је обновљена Епархија захумско-рашка. Велика личност, треба да се подсјетимо, јер су његова ријеч и његов примјер данас толико актуелни, не мање него у вријеме када је он свједочио Јеванђеље Христово, бранио свету православну вјеру и српско име, у временима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, казао је Владика. -Босна и Херцеговина је на Берлинском конгресу, подсетио је Владика, додијељена на управу аустроугарској монархији. План аустроугарске монархије или, боље речено, Њемачке био је, а то је, по ријечима епископа Јоаникија, актуелно и данас: што већа Албанија и што мања Србија, никад Србија и Црна Гора заједно. То је био стари аустроугарски план; и никад Срби преко Дрине. Тај план су врло грубо, насилно почели спроводити у Босни и Херцеговини, тамо гдје је митрополит Сава био Владика. Почели су да подижу католичке манастире, доводе монаштво из разних крајева, врше мисију, пропаганду да би том народу промијенили идентитет, рекао је Његово Преосвештенство додајући да је митрополит Сава био непожељан, јер се томе успротивио. -Аустроугарске власти, нарочито злогласни управник Босне министар Калај, направили су за њега неиздрживу ситуацију и митрополит Сава је поднио оставку. Принуђавали су га на унију, а његов одговорио је био: Никад за никад. То је имало своје последице. Велики страдалник, велики мученик, исповједник. Нијесу му дали ни два метра земље на имању, које је откупио да би се сахранио поред своје задужбине Сарајевске богословије. Многи су прећутали ту велику неправду. Дакле, пророчка личност, велика. Био је човјек обдарен, не много школован, али је добро схватио о чему се ради и борио се јуначки. Имао је подршку од благочестивог народа, уживао велики углед у народу, али је, као и сам народ, био обесправљен. -Блаженопочивши Митрополит упокојио се мирно, као светитељ Божји, никога не осуђујући, за све благодарећи Богу, јер је служио Христу и све за Христа поднио добровољно, за своју свету православну вјеру. Није он само омиљен у Бањанима његовим, него у цијелом српском народу. Још ће се говорити о његовој жртви, његовом подвигу, мучеништву, страдању, задужбинарству, његовој мисли и ријечи, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. По одслуженој Литургији, Владика је са свештенством и у присуству верног народа посетио гробно место митрополита Саве Косановића у старом градском гробљу. Годишњи помен владици Хаџи Сави Косановићу одслужили су архимандрит Варнава и ђакон др Никола Маројевић. Земни остаци блаженопочившег Митрополита дабробосанског Саве Косановића од 2003. почивају поред цркве Светих Петра и Павла у непосредној близини Саборне цркве Светог Василија Острошког, чији је био велики приложник. епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  7. Високопреосвештени Митрополит видински Дометијан (крштено име Димитар Попвасилев Топузлиев) рођен је 11. новембра 1932. године у многодетној свештеничкој породици у малом али живописном родопском селу Хасовица код Смољана у Бугарској. После завршеног основног образовања, у јесен 1947. године, примљен је за ученика Пловдивске духовне семинарије која је у то време била смештена у знаменитом Бачковском манастиру. Од јесени 1950. године долази до њеног обједињења са Софијском духовном семинаријом и школа бива премештена и наставља свој рад у близини, исто тако значајног, Черепишког манастира у близини Враце. Семинарију успешно завршава 1952. године и исте године уписује Духовну академију „Свети Климент Охридски“ у Софији, коју завршава 1956. године. У Маглижком манастиру светог Николаја код Старе Загоре , 14. јануара 1959. године, под духовним руковођењем архимандрита Панкратија (касније Митрополита старозагорског), прима монашки постриг из руке тадашњег Митрополита старозагорског Климента и на монашењу добија име Дометијан, у част светог Дометијана Епикопа мелитинског. Исте године 10. марта, митрополит Климент га рукоположе за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Старој Загори и назначује га за епархијског ђакона, проповедника и појца при храму Пресвете Богородице у Старој Загори. Од почетка септембра 1959. до 1962. године налази се на богословској специјализацији на Московској духовној академији у Сергијев посаду где га 18. јула 1962. године, у храму Покрова Пресвете Богородице при Академији, Патријарх руски Алексеј I рукополаже за јеромонаха за време заједничког служења свете литургије са Патријархом бугарским Кирилом. Вративши се у Отаџбину од 1. јануара 1963. године назначен је за протосинђела Великотрновске митрополије у којој обавља дужност до краја фебруара 1967. године. У катедралном храму Рођења Пресвете Богороице у Великом Трнову одликован је чином архимандрита 4. децембра 1963. године од стране Великотрновског митрополита Стефана. Од 10. марта 1967. године архимандрит Дометијан је на научној специјализацији у монашко-мисионарском центру у Тезеу код Лиона у Француској, а од октобра исте године је на Екуменском институту при Светском Савету Цркава у Бозеу у Швајцарској. Од фебруара до августа 1968. године слуша предавања на Теолошком факултету у Лозани а од августа 1968. до августа 1969. године је на језичком усавршавању и пракси у Лондону и Оксфорду а поред тога слуша и предавања на чувеном колеџу Кадестон. Од 1. септембра 1969. године до 1. новембра 1970. године обавља службу пртосинђела Софијске митрополије а од 1. новембра 1970. до 1. марта 1979. године врши службу главног секретара Светог Синода. На овој одговорној служби га затиче и избор за епикопа са титулом „знепољски“ а хиротонисан је рукама, блаженог спомена, Патријарха бугарског Максима 15. децембра 1974. годиине у Патријаршијском катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Како у отаџбини тако и у расејању усрдно испуњава сва послушања задата му од Светог Синода. Од 1. марта 1979. до марта 1983. године управља бугарском Акронском епархијом у Сједињеним Америчким Државама. После повратка у Бугарску, од 1. априла 1983. па до јула 1987. године служи као викарни епископ у Митрополији софијској помажући патријарху Максиму у управљању Софијском митрополијом. За Митрополита видинског је изабран 26. јула 1987. године а 2. августа исте године је устоличен у Видину. Треба напоменути да је као високо образовани епископ и богослов и зналац многих страних језика (течно је говорио руски, француски и енглески а поред њих се служио румунским, турским, италијанским и српским језиком) представљао Бугарску Православну Цркву широм света на многим богословским скуповима, конференцијама и свечаностима како на свеправославном тако и на свехришћанском нивоу. За тридесетогодишње архипастирско служење у древној Видинској митрополији (1987-2017.) блаженоупокојени митрополит Дометијан је успео да, као истински трудбеник на Њиви Госпоњој а у исто време као и активна друштвена личност, у врло тешким временима, непосредно пре а и после пада безбожне идеологије, када су се и те како осећале а и до дана данашњег се још осећају њене погубне последице, покрене духовно-материјалну обнову у митрополији кроз обнову и изградњу многих храмова, параклиса и манастира. Због тешке материјалне ситуације у држави и граду за живота му се није испунила жеља, да се прикупе материјална средства за генералну обнову катедралног храма Светог великомученика Димитрија, по величини другог храма у БПЦ после катедралног храма Светог Александра Невског у Софији и споменика од изузетног националног значаја. На његов предлог и иницијативу празник Светог великомученика Димитрија Солунског, престолни празник истоименог катедралног храма, одређен је за празник града Видина. Нарочито је његовим благословом и заједничким трудом са његовим најближим сарадницима (његовим викарима најпре Епископом величким Сионијем а касније и Епископом белоградчишким Поликарпом) била приметна обнова богослужбено-литургијског живота као и мисионарско-катихетско и социјално- харитативно служење Цркве у наше дане. Нарочито је била видљива обнова мушког и женског монаштва у митрополији доласком многих младих и Бога жедних душа у временима када је свуда приметно смањење интересовања и жеље за монашким начином живота. Његова љубав, једноставност и пријемчивост за сваког човека без разлике, ма из ког народа, друштвеног сталежа и које вере да је био, чинила га је јединственим и непоновљивим. Нарочито је волео наш српски народ и Цркву и са великим одушевљењем је причао о нашим светињама, нарочито га је погађало тешко стање у коме се налази наш народ и његове светиње на Косову и Метохији јер се и лично у то уверио приликом његове последње посете Косову и Метохији 2. и 3. октобра 2010. године, када је предводио делегацију БПЦ, на устоличење Патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији. Као интересантна анегдота може се поменути детаљ из Митрополитових сусрета са нама Србима, када би увек запевао, нама непознату песму о Светом Сави, коју је чуо, заволео и запамтио још када је као члан делегације БПЦ на челу са патријархом Максимом био у посети нашој Цркви и патријарху Герману. Кроз шалу би тада говорио „Ајде Срби певајте и ви да не буде да један бугарски владика зна а ви не знате песму о највећем српском свецу“ Разним поводима, више пута је долазио у мирне посете нашим епископима и Тимочкој епархији. Задња Његова посета, која је била за саму црквену и градску славу града Зајечара, Рођење Пресвете Богородице 2015. године, уписана је златним словима у историју односа две сестринске православне цркве и два братска народа. Уочи славе, са својом делегацијом, у којој је био његов викар Епископ белоградчишки Поликарп, такође велики пријатељ владике Илариона и Тимочке епархије, и неколико свештеномонаха из Видина, митрополит је посетио манастир Суводол, који такође слави Рођење Пресвете Богородице, и у коме је присуствовао празничном бденију. За сам Празник у зајечарском Саборном храму началствовао је Светом Литургијом уз саслужење, домаћина, Епископа тимочког Илариона и епископа белоградчишког Поликарпа, као и свештенослужитеља из Видинске митрополије и Тимочке епархије. У беседи на крају литургије митрополит Дометијан је срдачно заблагодарио на указаној љубави и топлом гостопримству којим је Његова делегација удостојена и још је нагласио да су два наша народа (српски и бугарски) братска, суседи и једино што треба да буде и постоји између нас је узајамна љубав, уважавање, помагање и утврђивање у хришћанском миру, љубави и јединству. Митрополит је тада изразио жаљење због догађаја, који су једна црна страница у историји два братска народа (Српско- бугарски рат 1885. године као и Први и Други светски рат) и помолио се Богу да опрости братоубилачке поступке људима који су били одговорни и који су допустили да се браћа убијају. Исто тако изразио је жаљење и кајање због чињенице да је више од 50 српских свештеника побијено у периоду од 1914-1918. године од бугарских војника под дејством тамних и нељудских сила. Митрополит је нагласио да су свештеници мученици који се моле како за српски тако и за бугарски народ. Истакнувши љубав са којом долази, казао је још да нас Христос обједињује и дарује нам јединство које је неопходно да ценимо, обнављамо и да кроз њега будемо мирољубиви и да као једна велика породица идемо ка светлој и достојној будућности. После митрополитове беседе поздраве је упутио и домаћин Епископ тимочки Иларион који је још једном заблагодарио за част којом је Зајечар удостојен да га, од свих вољени дјадо Дометијан, посети и буде учесник у празновању славе града. После литургије, пред спомен обележјем на северном зиду храма, архијереји су одслужили мали помен убијеним свештеницима Тимочке епархије од стране бугарске војске у Првом светском рату. Услед старачке изнемоглости и због све учесталијих здравствених проблема митрополит Дометијан је задњи пут литургију служио у митрополитском храму Светог Николаја у Видину на сам храмовни празник 6. децембра 2016. године. У години када се Видинска митрополија увелико припремала да 11. новембра (дан митрополитовог доласка на овај свет) свечано прослави двоструки митрополитов јубилеј, 30 година од устоличења на древну Видинску митрополију и 85. рођендан, у универзитетској болници „Лозенец“ у Софији 18. септембра 2017. године, митрополит Дометиан је уснуо у Господу коме је целог свог живота предано служио. Тело уснулог митрополита је сутрадан допремљено у Видин, у коме је 30 година као архипастир мудро свештенослужио и пастирствовао, и положено било на одар у катедралном храму Светог великомученика Димитрија где је народ из Видина, целе митрополије као и из других бугарских градова долазио да се опрости од свог вољеног владике. Сутрадан 20. септембра после одслужене заупокојене литургије коју је служио, аминистратор Видинске митрополије, Врачански митрополит Григорије, служено је опело којим је началствовао Патријарх бугарски Неофит са многобројним митрополитима, епископима и свештенослужитељима. По благослову Патријарха српског Г. Иринеја, Српску Православну Цркву је, на овом молитвеном испраћају, представљао Епископ тимочки Г. Иларион. После опела литијна поворка са телом блаженоупокојеног митрополита кренула је улицама Видина до митрополитске цркве Светог Николаја. Уз највеће црквене и државне почасти и после малог помена тело митрополитово је положено у гробницу иза олтара храма у дворишту Митрополије, где се налазе још неколико гробова његових светлих претходника на трону Видинских митрополита, и где заједно чекају Други и славни долазак Христов, васкрсење мртвих и живот будућег века. Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Дометијане! Извор: Епархија тимочка
  8. На празник преподобне мајкe Параскеве – Петке, 14/27. октобра 2017. године, навршава се 40 дана од блаженог представљења у Васкрслом Господу Христу приснопамјатног Митрополита видинског Дометиjана. Поред наших личних и заупокојених молитви, које као чланови Цркве чинимо за упокојење новопрестављеног владике, а које пуноћу добијају кроз литургијско помињање на Светој Евхаристији, овим текстом желимо да подсетимо о духовној величини овог великог Божјег човека и једног од најзначајнијих архијереја сестринске нам Бугарске Православне Цркве (БПЦ) и васељенског Православља нашег времена. Високопреосвештени Митрополит видински Дометијан (крштено име Димитар Попвасилев Топузлиев) рођен је 11. новембра 1932. године у многодетној свештеничкој породици у малом али живописном родопском селу Хасовица код Смољана у Бугарској. После завршеног основног образовања, у јесен 1947. године, примљен је за ученика Пловдивске духовне семинарије која је у то време била смештена у знаменитом Бачковском манастиру. Од јесени 1950. године долази до њеног обједињења са Софијском духовном семинаријом и школа бива премештена и наставља свој рад у близини, исто тако значајног, Черепишког манастира у близини Враце. Семинарију успешно завршава 1952. године и исте године уписује Духовну академију „Свети Климент Охридски“ у Софији, коју завршава 1956. године. У Маглижком манастиру светог Николаја код Старе Загоре , 14. јануара 1959. године, под духовним руковођењем архимандрита Панкратија (касније Митрополита старозагорског), прима монашки постриг из руке тадашњег Митрополита старозагорског Климента и на монашењу добија име Дометијан, у част светог Дометијана Епикопа мелитинског. Исте године 10. марта, митрополит Климент га рукоположе за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Старој Загори и назначује га за епархијског ђакона, проповедника и појца при храму Пресвете Богородице у Старој Загори. Од почетка септембра 1959. до 1962. године налази се на богословској специјализацији на Московској духовној академији у Сергијев посаду где га 18. јула 1962. године, у храму Покрова Пресвете Богородице при Академији, Патријарх руски Алексеј I рукополаже за јеромонаха за време заједничког служења свете литургије са Патријархом бугарским Кирилом. Вративши се у Отаџбину од 1. јануара 1963. године назначен је за протосинђела Великотрновске митрополије у којој обавља дужност до краја фебруара 1967. године. У катедралном храму Рођења Пресвете Богороице у Великом Трнову одликован је чином архимандрита 4. децембра 1963. године од стране Великотрновског митрополита Стефана. Од 10. марта 1967. године архимандрит Дометијан је на научној специјализацији у монашко-мисионарском центру у Тезеу код Лиона у Француској, а од октобра исте године је на Екуменском институту при Светском Савету Цркава у Бозеу у Швајцарској. Од фебруара до августа 1968. године слуша предавања на Теолошком факултету у Лозани а од августа 1968. до августа 1969. године је на језичком усавршавању и пракси у Лондону и Оксфорду а поред тога слуша и предавања на чувеном колеџу Кадестон. Од 1. септембра 1969. године до 1. новембра 1970. године обавља службу пртосинђела Софијске митрополије а од 1. новембра 1970. до 1. марта 1979. године врши службу главног секретара Светог Синода. На овој одговорној служби га затиче и избор за епикопа са титулом „знепољски“ а хиротонисан је рукама, блаженог спомена, Патријарха бугарског Максима 15. децембра 1974. годиине у Патријаршијском катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Како у отаџбини тако и у расејању усрдно испуњава сва послушања задата му од Светог Синода. Од 1. марта 1979. до марта 1983. године управља бугарском Акронском епархијом у Сједињеним Америчким Државама. После повратка у Бугарску, од 1. априла 1983. па до јула 1987. године служи као викарни епископ у Митрополији софијској помажући патријарху Максиму у управљању Софијском митрополијом. За Митрополита видинског је изабран 26. јула 1987. године а 2. августа исте године је устоличен у Видину. Треба напоменути да је као високо образовани епископ и богослов и зналац многих страних језика (течно је говорио руски, француски и енглески а поред њих се служио румунским, турским, италијанским и српским језиком) представљао Бугарску Православну Цркву широм света на многим богословским скуповима, конференцијама и свечаностима како на свеправославном тако и на свехришћанском нивоу. За тридесетогодишње архипастирско служење у древној Видинској митрополији (1987-2017.) блаженоупокојени митрополит Дометијан је успео да, као истински трудбеник на Њиви Госпоњој а у исто време као и активна друштвена личност, у врло тешким временима, непосредно пре а и после пада безбожне идеологије, када су се и те како осећале а и до дана данашњег се још осећају њене погубне последице, покрене духовно-материјалну обнову у митрополији кроз обнову и изградњу многих храмова, параклиса и манастира. Због тешке материјалне ситуације у држави и граду за живота му се није испунила жеља, да се прикупе материјална средства за генералну обнову катедралног храма Светог великомученика Димитрија, по величини другог храма у БПЦ после катедралног храма Светог Александра Невског у Софији и споменика од изузетног националног значаја. На његов предлог и иницијативу празник Светог великомученика Димитрија Солунског, престолни празник истоименог катедралног храма, одређен је за празник града Видина. Нарочито је његовим благословом и заједничким трудом са његовим најближим сарадницима (његовим викарима најпре Епископом величким Сионијем а касније и Епископом белоградчишким Поликарпом) била приметна обнова богослужбено-литургијског живота као и мисионарско-катихетско и социјално- харитативно служење Цркве у наше дане. Нарочито је била видљива обнова мушког и женског монаштва у митрополији доласком многих младих и Бога жедних душа у временима када је свуда приметно смањење интересовања и жеље за монашким начином живота. Његова љубав, једноставност и пријемчивост за сваког човека без разлике, ма из ког народа, друштвеног сталежа и које вере да је био, чинила га је јединственим и непоновљивим. Нарочито је волео наш српски народ и Цркву и са великим одушевљењем је причао о нашим светињама, нарочито га је погађало тешко стање у коме се налази наш народ и његове светиње на Косову и Метохији јер се и лично у то уверио приликом његове последње посете Косову и Метохији 2. и 3. октобра 2010. године, када је предводио делегацију БПЦ, на устоличење Патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији. Као интересантна анегдота може се поменути детаљ из Митрополитових сусрета са нама Србима, када би увек запевао, нама непознату песму о Светом Сави, коју је чуо, заволео и запамтио још када је као члан делегације БПЦ на челу са патријархом Максимом био у посети нашој Цркви и патријарху Герману. Кроз шалу би тада говорио „Ајде Срби певајте и ви да не буде да један бугарски владика зна а ви не знате песму о највећем српском свецу“ Разним поводима, више пута је долазио у мирне посете нашим епископима и Тимочкој епархији. Задња Његова посета, која је била за саму црквену и градску славу града Зајечара, Рођење Пресвете Богородице 2015. године, уписана је златним словима у историју односа две сестринске православне цркве и два братска народа. Уочи славе, са својом делегацијом, у којој је био његов викар Епископ белоградчишки Поликарп, такође велики пријатељ владике Илариона и Тимочке епархије, и неколико свештеномонаха из Видина, митрополит је посетио манастир Суводол, који такође слави Рођење Пресвете Богородице, и у коме је присуствовао празничном бденију. За сам Празник у зајечарском Саборном храму началствовао је Светом Литургијом уз саслужење, домаћина, Епископа тимочког Илариона и епископа белоградчишког Поликарпа, као и свештенослужитеља из Видинске митрополије и Тимочке епархије. У беседи на крају литургије митрополит Дометијан је срдачно заблагодарио на указаној љубави и топлом гостопримству којим је Његова делегација удостојена и још је нагласио да су два наша народа (српски и бугарски) братска, суседи и једино што треба да буде и постоји између нас је узајамна љубав, уважавање, помагање и утврђивање у хришћанском миру, љубави и јединству. Митрополит је тада изразио жаљење због догађаја, који су једна црна страница у историји два братска народа (Српско- бугарски рат 1885. године као и Први и Други светски рат) и помолио се Богу да опрости братоубилачке поступке људима који су били одговорни и који су допустили да се браћа убијају. Исто тако изразио је жаљење и кајање због чињенице да је више од 50 српских свештеника побијено у периоду од 1914-1918. године од бугарских војника под дејством тамних и нељудских сила. Митрополит је нагласио да су свештеници мученици који се моле како за српски тако и за бугарски народ. Истакнувши љубав са којом долази, казао је још да нас Христос обједињује и дарује нам јединство које је неопходно да ценимо, обнављамо и да кроз њега будемо мирољубиви и да као једна велика породица идемо ка светлој и достојној будућности. После митрополитове беседе поздраве је упутио и домаћин Епископ тимочки Иларион који је још једном заблагодарио за част којом је Зајечар удостојен да га, од свих вољени дјадо Дометијан, посети и буде учесник у празновању славе града. После литургије, пред спомен обележјем на северном зиду храма, архијереји су одслужили мали помен убијеним свештеницима Тимочке епархије од стране бугарске војске у Првом светском рату. Услед старачке изнемоглости и због све учесталијих здравствених проблема митрополит Дометијан је задњи пут литургију служио у митрополитском храму Светог Николаја у Видину на сам храмовни празник 6. децембра 2016. године. У години када се Видинска митрополија увелико припремала да 11. новембра (дан митрополитовог доласка на овај свет) свечано прослави двоструки митрополитов јубилеј, 30 година од устоличења на древну Видинску митрополију и 85. рођендан, у универзитетској болници „Лозенец“ у Софији 18. септембра 2017. године, митрополит Дометиан је уснуо у Господу коме је целог свог живота предано служио. Тело уснулог митрополита је сутрадан допремљено у Видин, у коме је 30 година као архипастир мудро свештенослужио и пастирствовао, и положено било на одар у катедралном храму Светог великомученика Димитрија где је народ из Видина, целе митрополије као и из других бугарских градова долазио да се опрости од свог вољеног владике. Сутрадан 20. септембра после одслужене заупокојене литургије коју је служио, аминистратор Видинске митрополије, Врачански митрополит Григорије, служено је опело којим је началствовао Патријарх бугарски Неофит са многобројним митрополитима, епископима и свештенослужитељима. По благослову Патријарха српског Г. Иринеја, Српску Православну Цркву је, на овом молитвеном испраћају, представљао Епископ тимочки Г. Иларион. После опела литијна поворка са телом блаженоупокојеног митрополита кренула је улицама Видина до митрополитске цркве Светог Николаја. Уз највеће црквене и државне почасти и после малог помена тело митрополитово је положено у гробницу иза олтара храма у дворишту Митрополије, где се налазе још неколико гробова његових светлих претходника на трону Видинских митрополита, и где заједно чекају Други и славни долазак Христов, васкрсење мртвих и живот будућег века. Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Дометијане! Извор: Епархија тимочка View full Странице
×
×
  • Create New...