Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владике'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 67 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који ових дана борави у посјети нашој Епархији у Латинској Америци, јуче је у Буенос Аиресу, заједно са својим домаћином Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом, био на пријему код апостолског нунција Леона Каленге Бадикебелеа. Пријему је присуствовала и амбасадорка Србије у Аргентини Јела Баћовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и настојатеља Светосавског храма Епископа ремезијанског г. Стефана, Патријарховог викара, у недељу, 3. фебруара 2019. године, у цркви Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански, Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић; протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак. Прислуживали су чтечеви Војислав Николић и Милош Стаменковић. Литургијско сабрање својим краснопјенијем улепшао је Светосавски хор Мокрањац , којим је дириговала др Катарина Станковић, док су певницу водили појци при храму Светог Саве. -Шта је заправо истина у овоме свету? Истина је Син Божји, који је дошао на овај свет, и љубав Божја, која се излила, управо тим догађајем Оваплоћењем Божјим, уласком Бога у овај свет. То је љубав, то је милост, то је загрљај Божји, беседио је владика Херувим верном народу на крају свете Литургије. Извор: Српска Православна Црква
  3. На дан молитвеног сећања на преславно светило Цркве Христове, Светог Атанасија Великог, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасијe прославио је свој имендан. Тим поводом, Спасова црква манастира Милешеве била је место пастирског сабрања свештенослужитељâ Епархије милешевске. Божанском Литургијом предстојао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење домаћина, епископа Атанасија, и свештеникâ и свештеномонахâ Милешевске епархије. После прочитаног јевађељског одељка беседио је владика Атанасије: -Сабрани смо под именом великог угодника Божјег који је управо оно како смо читали данас из јеванђеља: светлост свету, светлост гори, Свети Атанасије Велики, угодник Божији који је засветлео у своме времену и остао да светли кроз све време и по свим просторима, и као светлост да означава пут другима који се боре за Царство Небеско. Под том светлошћу ми смо се данас сабрали у овом светом манастиру на Божанској Литургији, да се боље постројимо, да боље усредсредимо свој живот, свој пут у Господу, у животу даљем. У славу Божју и у част Светог Атанасија Великог, епископ Јоаникије освештао је славско жито и са епископом Атанасијем преломио славски колач. Честитајући имендан домаћину, владика Јоаникије је рекао да је Свети Атанасије проповедао Свету и живоносну Тројицу и многе јереси тога времена које су разарале Цркву Божију побеђивао пре свега божанственом мудрошћу која му је од Бога дата и надахнуће Духа Светога проповедао је, и разобличавао лажи и неистине којих има у овоме свету и оне се шире, али и претрпевши смирењем и поверењем у Бога и страдање за име Христово: -Чини ми се да није било смирења и те његове спремности да страда, без обзира што је био толико мудар и Духом Светим надахнут, да не би могао издржати а камоли победити. Страдао је и био прогањан као Христос. Много пута се попео на Његову Голготу, али када год би дошла времена страдања он би говорио: облачак је, проћи ће, тако да његово дело и учење није имало значај само у његово време и непосредно после њега, него и дан данас он је наш учитељ, Свети Атанасије Александријски, један од великих Светих отаца. -Нека буде на здравље и на спасење нашем драгом владици Атанасију. Хвала ти драги Владико што си ме данас позвао на ову свету службу, да се заједнички Богу помолимо, и да заједно измолимо од Бога небеско покровитељство Светог Атанасија. Он је твој небески покровитељ, али треба и свима нама тог небеског покровитељства светих, а данас заиста прослављамо једног од највећих, и једнога од оних на којег се заиста треба угледати у овој нашој светој служби. Преосвећени Владико хвала и на многаја љета, честитао је Преосвећени Јоаникије. Узвраћајући на речи честитке, владика Атанасије је најпре у име пуноће Епархије милешевске заблагодарио драгом госту на доласку и учествовању у духовној радости, подсетивши да је првопастир Епархије будимљанско-никшићке раније много труда уложио у Цркву Христову на простору Епархије милешевске, показујући тако и данашњим доласком и саборовањем да је веран ономе за шта је стајао, за шта се борио и шта је проповедао Свети Атанасије Велики и да управо та истина у којој је Свети Атанасије стајао обједињује целу Цркву Христову. После свете Литургије, у манастирском конаку одржано је пастирско саборовање на којем су свештенопастири расуђивали на тему: Покајање и исповест као изазов и искушење пастирском делу, коју је најпре изложио протојереј-ставрофор Марко Папић, старешина Васкрсењског храма у Прибоју. Преосвећени Владика Атанасије уприличио је у епархијском седишту у Пријепољу свечани ручак за госте, међу којима су били и представници локалних самоуправа са простора Епархије милешевске. Поводом имендана, у име свештенства Епархије милешевске, архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић уручио је епископу Атанасију пригодан дар. Извор: Српска Православна Црква
  4. У суботу, 12. јануара 2019. године, Епископ рашко-призренски г. Теодосије присуствовао је вечерњем богослужењу у цркви Васкрсења Христовог на Темпелхофу. Службу су својим велелепним појањем улепшали г. Дејан Ристић и ученици Призренске богословије. После богослужења, добродошлицу је пожелео протојереј-ставрофор Драган Секулић, старешина цркве. Верном народу обратио се владика Теодосије, који је говорио о страдалном животу Срба на Косову и Метохији и позвао све људе добре воље да помогну рад Фонда за Косово и Метохију Епархије рашко-призренске, како би се најбоље могло помоћи опстанку нашег народа и светиња у нашој најсветијој земљи. На крају вечери, ученици Богословије одржали су концерт певајући старе народне песме са Косова и Метохије. Концерт је пропраћен великим узбуђењем свих присутних. У недељу, 13. јануара 2019. године, епископ Теодосије предводио је евхаристијско сабрање у цркви Светог Саве на Ведингу, уз саслужење старешине цркве протојереја-ставрофора Вељка Гачића и протојереја Радомира Колунџића. Свету архијерејску Литургију украсило је појање богословаца уз руководство њиховог професора Дејана Ристића. После свете Литургије, владика Теодосије је, у својој беседи, поново истакао тешко стање у коме се налази српски народ и његове светиње на Косову и Метохији. Позвао је присутан народ да помогне рад Фонда Епархије рашко-призренске који обезбеђује одрживи опстанак српског народа на Косову и Метохији. После Владикиног обраћања, наступили су призренски богословци са лепим народним песмама са Косова и Метохије. Две песме су извели заједно са чланицама берлинске црквене етно групе „Гора“. Сузе многих присутних сведочиле су колико су сви били дирнути лепотом мелоса и начином извођења старих српских песама. После заједничке трпезе љубави, богословци су учествовали на приредби коју је организовала Руска Православна Црква у Берлину на челу са високопречасним протојерејем-ставрофором Андрејем Сикојевим. У вечерњима часовима, заједно са владиком Теодосијем, богослвци су били гости Грчке Православне Цркве у Берлину. На вечери коју је у част гостију са Косова и Метохије припремио високопреподобни архимандрит Емануил Сфиаткос, поново су се зачуле песме са Косова и Метохије, као и неколико грчких песама. Мисија епископа Теодосија и призренских богословаца успела је у потпуности, јер су анимирани, поред српских верника, и православна браћа Руси и Грци из Берлина за помоћ Фонду за Косово и Метохију Епархије рашко-призренске. Извор: Српска Православна Црква
  5. ризница богословља

    Владике Амфилохије и Методије даривали дјецу

    Његово високопреосвештенстви Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећни Епископ диоклијски г. Методије данас су у Цетињском манастиру подијелили божићне пакетиће дјеци са вјеронауке при Цетињском манастиру и хора „Свети Мардарије Љешански и Либертивилски“. Митрополит Амфилохије и владика Методије са свештенством цетињске парохије присуствовали су пригодном програму који су дјеца приредила у славу Христовог Рождества. Пакетићи су подијељени након програма у којем су подједнако уживали и извођачи и публика. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. ризница богословља

    Литургијске беседе Владике шумадијског Јована

    У среду, 26. децембра 2018. године, у пуној свечаној сали при Саборном храму у Крагујевцу, одржано је представљање књиге “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012) Епископа шумадијског Јована. У току вечери било је речи и о другим издањима Каленића, Издавачке установе Епархије шумадијске. Говрили су: протојереји-ставрофори др Зоран Крстић и др Драгомир Сандо, протонамесник Драган Поповић, јереј Ђорђе Лазаревић, ђакон др Сава Милин и г. Негослав Јованчевић. Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона. О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ Излагања ђакона др Саве Милина и протојереја ставрофора др Драгомира Санда, професора Православног богословског факултета у Београду о књизи Владике Јована “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012)”, Крагујевац, 26. децембар 2018. године. Ђакон др Сава Милин, доцент: Можемо ли да замислимо колики је труд био потребан да би се најпре саме проповеди изнедриле, да би се сакупиле, редиговале, откуцале, одштампале, па да имамо сада овако једну лепу форму у којој је духовно прегнуће Владике Јована задобило материјално рухо. Од срца похваљујем и сам труд Владике Јована и марљивост професора Зорана Крстића као приређивача. Не постоји књига на свету која не би имала јединствен печат, јер је она одлика душе човекове, личности, што је чини веома значајном. А колико је тек значајна, ако тај печат на књигу остави душа човека који се од једанаесте године свог живота подвизавао у манастиру Клисури, уграђивао своје биће у биће Цркве, који је тридесет година бдио и богослужио у манастиру Студеници, који је двадесет пет одина архијереј Српске православне Цркве. То је снажан печат и заоставштина за векове. Ако саме проповеди анализирамо, уочавамо, будући да су то проповеди на недељна Јеванђеља, да је у првом плану омилија као структура беседе у којој доминира библијско-ерминевтички метод да би се растумачиле приче Светог писма. Видимо да је утемељеност на Светом писму прави печат ове књиге. Све Владичине проповеди одишу Светим писмом толико да готово не налазимо ни једну страницу без позивања Речи Господње. То је одлика свих добрих беседника, односно омилитичара. Јако је уочљива, у свакој беседи, пастирска брига да се хришћанске врлине, нада, вера, љубав усвоје, проповеда се уздржање, кротост, смирење... Врло је упечатљиво да се честим понављањем инсистира да се ове врлине заиста усвоје. То је заиста одраз праве пастирске бриге. Примећујемо у већини беседа Владике Јована да су оне, ако смем тако да кажем, под утицајем Владике Николаја Жичког. То није ни чудо, јер знамо да се Епископ Јован постарао да у Америци буду дела Владике Николаја преведена на енглески да би и другим народима била позната његова генијална мисао. Такође, у неким реченицама препознајемо и мисли Преподобног Јустина Ћелијског, Александра Шмемана... Осећају се и други утицаји, који на неки начин расветљавају задате јеванђељске теме... Ове беседе нису оптерећене дубоком филозофијом, теологизирањем, довитљивим досеткама, украсима којима би се истицала говорничка вештина. Оне су сасвим природне, разумљиве свима који их слушају. Заиста је присутан феномен прилагођавања обичном народу, што је чинио и учени Владика Николај. Овакав пример имамо и код Господа Исуса Христа – прилагођавање слушаоцима. Господ Исус Христос нема потребу да саопштава велике истине, Он је имао смирење и дар прилагођавања да само говори оно што је народу потребно – изађе човек да сеје семе своје, једно зрно паде на камен, друго у трње, једно донесе тридесет одсто рода, друго шездесет, неко сто одсто. Ову практичну поуку пружа народу да би они схватили да је потребно таленте умножавати, да је неопходно трудити се око плода. Најважније је да спасавамо душе своје. Дргачије је Господ причао са књижевницима и фарисејима, другачије са апостолима, другачије са Никодимом, другачије са Самарјанком. То прилагођавање аудиторијуму је одлика одличних беседника. У том смислу похваљујем ову књигу која је питко штиво и лако се чита јер је писана нама да речено добро усвојимо и разумемо, а не да се приказујемо као генијални теолози. Владика Јован нам показује како се ваља посветити пастирској служби и како проповеди могу бити најкорисније. Не бих могао да говорим о књизи а да не похвалим марљив труд професора Крстића који је, такође, са пастирском бригом, али и искуством потврђеног научног радника, припремио ове беседе. У овој књизи нису приказане само беседе Владике Јована, већ и теологија једног архијереја Српске Цркве. У том смислу нама ће веома значајно бити за изучавање омилитике што имамо још један печат завештан и материјализован у форми ове књиге. Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, ванредни професор: Богочовек Христос који је дошао у овај свет у пуноћи времена, којим Бог Отац ствара овај свет због Њега и кроз Њега, постаје једина и права парадигма и наше живе речи и јеванђељске речи. И то се потпуно препознаје у овој збирци беседа Владике Јована. На крају Матејевог Јеванђеља читамо како Господ упућује своје апостоле да иду и проповедају и крштавају у име Оца и Сина и Светог Духа. Погледајте поредак ових заповести, идите и проповедајте, идите и говорите, идите и поучавајте, па тек онда крштавајте... Прво Реч, Слово, па онда радња у Цркви. Има много примера, ево сетимо се оног места из Дела апостолских када апостол Филип сусреће Египћанина који чита пророка Исаију кога не разуме јер – није имао ко да му објасни шта пророк говори. Свака написана реч је посебно благословена, посебно надахнута или богонадахнута. Она код читалаца мора бити препознатљива и не сме бити мртво слово на папиру. Реч Владике Јована у овој књизи испуњава све ове услове. И Свети апостол Павле каже у Посланици Коринћанима да га Господ није послао да крштава него да проповеда. Ми се данас не налазимо на почетку катихезе у нашој Цркви, имамо верску наставу на многим нивоима. Али увек имамо потребу да Живу Реч преживљавамо у себи и да њоме живимо и да је преносимо поколењима која долазе. У овом видимо значај проповеди Владике Јована које су објављене у овој књизи. Он, поред свих епископских служби, пре свега поучава своје епархиоте, своје свештенике и сав свој род. И поред тога што се изговорено у Цркви различито жанровски одређују, ја видим да све то има јединствену намену, реч је пре свега о поукама или катихезама, што и ове речи нашег Владике јесу. Ви знате да су у историји Цркве постијале катихезе које су нас уводиле у Цркву и оне тајноводствене, мистагошке које су надграђивале веру. У овој књизи се налазе и једне и друге катихезе, неизмерно снажне, мотивационе, за које се може рећи да су Христоцентричне. Све полази од Христа и све му се враћа. Са посебним задовољством сам их читао. Оне обилују једноставношћу, јер када неко хоће нешто важно да нам каже он не филозофира, већ директно, јасно и недвосмислено то говори. И увек говори истину, као што је то рађено и у овој књизи. Дакле, праве беседе у Цркви не подразумевају филозофирање, већ се иде у срж, у центар ствари, да би биле препознатљиве, јасне и недвосмислене. Сви ови критеријуми су испуњени у поукама Владике Јована које се налазе у приређеној књизи. Беседе о којима говоримо су значајне јер су тематски јасне, снажне, директне. Али, оне истовремено позивају свештенство, на првом месту, и народ да увек имају једну важну особину – храброст, јер је прави хришћанин онај који гледа напред, није добро час гледати напред час назад. Ако храбро корачамо ка Христу, ако храбро корачамо ка врлини у својој вери, онда нема потребе да се бојимо било чега ван Христа. Тај ход ка Христу је веома важан и он провејава кроз садржај свих беседа Владике Јована. Оне позивају и на живот у Христу. Недовољно је живети са Христом, већ је неопходно доживети га у себи. Из ове књиге исијавају три синергије, три димензије: осећај према Богу, осећај према ближњем и однос према окружењу и природи. Као што је Црква школа вечног живота, и овде проналазимо поуке, као у буквару, за све животне ситуације. Уче нас да препознамо другога у себи, да препознамо у теби себе. Ова књига нас уводи у савремене токове нашег живота. Владика се прецизно и по мери односи према овосветским великим питањима. Препознаје их, али не тежи да о њима даје коначан суд. Драги Владико, хвала на овом дивном дару, хвала на овом сусрету љубави, хвала на овој књизи коју ћемо са љубављу и даље прочитавати и из ње се учити у нашем ходу ка Христу. Извор: Епархија шумадијска
  7. Уставни суд БиХ потврдио да су БН телевизија и Вукановић оклеветали владику Григорија и Епархију захумско-херцеговачку. Адвокат владике Григорија и Епархије захумско-херцеговачке и приморске Миљкан Пуцар изјавио је Срни да је Уставни суд БиХ у одлуци којом је одбацио апелацију БН телевизије и њеног бившег новинара Небојше Вукановића заузео веома важан став и готово први пут у БиХ је одлучено да се, осим исплате новчаног износа, може објавити и пресуда да је учињена клевета. Према његовим ријечима, Уставни суд БиХ је у овој одлуци заузео веома јасан став да су Основни суд и Окружни суд у Требињу дали прецизно образложење зашто је дошло до клевете. „Ова пресуда има вишеструки значај за примјену члана 10 Европске конвенције о људским правима и основним слободама јер је Уставни суд БиХ дао потпуно право Основном суду у Требињу да се и Епархији, као правном лицу, и владики Григорију, као физичком лицу, може досудити и новчана накнада, али и објављивање пресуде да су изнесени нетачни и клеветнички наводи путем медија што је за странке веома битно“, рекао је Пуцар. Он је додао да је веома важно да у пресуди пише да је дошло до континуираног изношења неистина на рачун Епархије и владике Григорија и да то представља континуирани напад на њих. „Ова одлука Уставног суда БиХ може да представља својеврсни путоказ редовним судовима, као што су основни и окружни судови, како треба да изгледа примјер доброг образложења пресуде, испуњавајући три услова за примјену члана 10 Европске конвенције о људским правима и основним слободама“, рекао је Пуцар и додао да је из оваквог образложења пресуде странкама јасно зашто је суд дошао до одређених закључака. Уставни суд БиХ одбио је као неосновану апелацију БН телевизије и Вукановића коју су поднијели против пресуда Окружног суда и Основног суда у Требињу, а којима је утврђено да су БН телевизија и Вукановић оклеветали бившег Епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија и Епархију захумско-херцеговачку и приморску. Уставни суд је у својој одлуци, која је у посједу Срне, закључио да пресудама требињског Окружног и Основног суда у предмету против БН телевизије и Вукановића није било кршења права на слободу изражавања и Европске конвенције о људским правима. Судије Уставног суда су закључиле да је у Окружном и Основном суду утврђено да су БН телевизија и Вукановић објавили клевету, а да нису покушали провјерити објављене тврдње. Вукановић је путем БН телевизије оклеветао владику Григорија и Епархију захумско-херцеговачку и приморску, тврдећи да је Епархија трансакцијом некретнина са власником занатске радње Салихиом Алијагићем из Требиња изгубила стотине милиона марака и да је владика ставио под хипотеку цркве у Херцеговини. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован (Ћулибрк) одржао је 22. новембра 2018. године, у организацији Асоцијације Англиканске и Источних цркава, традиционално годишње Константинопољско предавање у цркви Светог Јована Богослова у Лондону. Домаћин и главни организатор значајног догађаја био је пречасни каноник др Вилијам Тејлор. Тема овогодишњег предавања била је Новомученици и нове парадигме мучеништва: логор Јасеновац, а владика Јован је своје предавање посветио отетим архијерејима из Сирије, митрополиту Алепа Павлу и асирском епископу Григорију. Асоцијација Англиканске и Источних цркава је једно од најстаријих друштава за промоцију дијалога међу црквама основано 1864. године и данас је под патронатом Патријарха васељенског и Надбискупа кентерберијског. Изузетно надахнуто предавање владике Јована повезало је мучеништво ране Цркве са старадњем и мучеништвом у 20. и 21. веку са акцентом на јасеновачку голготу и значајном фигуром поп културе и музике, нобеловцем Бобом Диланом, и његовим освртом на мрачне периоде људске историје и ропства у Новом свету. Предавање владике Јована је објављено у Кинонији, годишњем билтену Асоцијације Англиканске Источних цркава. Пре самог предавања вечерњу молитву предводио је умировљени лондонски бискуп Ричард Чартерс са каноницима и свештеницима Цркве Енглеске, међу којима је био и дугогодишњи апокрисариос надбискупа у Београду отац Филип Ворнер. У име Епископа британско-скандинавског г. Доситеја догађају су присуствовали протојереј-ставрофор Горан Спаић, архијерејски заменик за Велику Британију, дугогодишњи парох лондонски протојереј-ставрофор Милун Костић, свештенство цркве Светог Саве у Лондону, представници Амбасаде Републике Србије на челу са конзулом гђом Маријаном Огњановић. После предавања уследио је пријем за све присутне који су имали прилику да виде изложбу о страдању Срба у НДХ и њеним логорима смрти. Изложбу је приредио Музеј жртава геноцида из Београда. Приказан је материјал који се налази у фондовима Документационог центра Музеја. Велику помоћ у графичко-техничком послу пружиле су сараднице Историјског музеја Србије гђе Изабела Мартинов Томовић и Слађана Бојковић. Помоћ у организацији изложбе пружило је Министарство иностраних послова. Владика славонски г. Јован први је говорник који долази из Српске Православне Цркве. По завршетку предавања барон Чартерс се бираним речима обратио свом дугогодишњем пријатељу. Захваливши госту на труду и предавању, Бискуп је изразио жељу за наставком и продубљењем досадашње сарадње. архимандрит Стефан (Поњарац), парох оксфордски Извор: Српска Православна Црква
  9. ризница богословља

    Две године од упокојења владике јегарског Јеронима

    Две године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у суботу, 24. новембра 2018. године, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Извор: Епархија бачка
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило служили су данас 13. новембра 2018. љета Господњег, на празник Светих апостола Стахија, Амплија и Урвана, заупокојену архијерејску Литургију поводом смрти острошког сабрата монаха Епифанија у Цркви Свете Тројице, у уторак. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживало им је острошко свештеномонаштво и свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Након Литургије Митрополит Амфилохије и Епископ Кирило са саслужитељима служили су опијело над одром упокојеног монаха Епифанија. – Данас ми њега испраћамо, а сјутра ће неко нас да испраћа на овај пут који је пут сваког створења и сваког човјека. Нека је блажен пут којим данас иде суша нашег Епифанија кога је Бог обдарио старошћу, за наше људске појмове, али пред којим се налази вјечност Царства Божијег – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да је Господ старца Епифанија удостојио да посљедње године свог живота проведе поред ћивота Светог Василија у страху Божијем, посту и молитви. – Сада послије тог боравка у овој древној светињи, монах Епифаније иде за онима који су се овдје од времена Светог Василија упокојавали у страху Божијем, са вјером, надом и љубављу – казао је Митрополит Амфилохије. Потом су архијереји г. Амфилохије и г. Кирило предводили погребну поворку до манастирског гробља, гдје су сахрањени земни остаци монаха Епифанија Живића. ВЈЕЧАН СПОМЕН МОНАХУ ЕПИФАНИЈУ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква
  12. У недељу двадесет прву по Духовима, о спомену Светих отаца VII Васељенског Сабора, Преподобне Пелагије и Преподобне Таисе, светом архијерејском Литургијом, први пут у Мостару после избора, хиротоније и устоличења, началстовао је Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3 Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохијe је 13. септембa 2018. године присуствовао литургији у Цетињском манастиру, коју је служио протосинђел Исак Симић. По завршетку литургије, монасима, професорима и ђацима Цетињске богословије те сабраном вјерном народу је пренио утиске са устоличења владике Кирила и посјетеЕпархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој. Звучни запис беседе View full Странице
  15. ризница богословља

    Годишњица aрхијерејске службе владике Пахомија

    Литургијским сабрањем у Светониколској обитељи у Врању, манастиру и задужбини српског цара Душана из 14. века и метоху манастира Хиландара, началствовао је Епископ врањски Пахомије уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), свештенства, монаштва и верног народа Божјег из Епархије врањске. На почетку свете Литургије, епископ Пахомије је најпре рукопроизвео у чин чтеца г. Немању Тасевског, студента прве године Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим у чин ипођакона г. Владислава Васиљевића, ревносног послужитеља олтара Божјег у Саборном храму Свете Тројице у Врању. У име сабраног свештенства, монаштва, верног народа и службеника Епархије врањске јубилеј епископу Пахомију честитао је протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, секретар Епископа врањског. Том приликом, у име братства Саборног храма Свете Тројице и службеника Епархије врањске, прота Станисав уручио је епископу Пахомију архијерејску панагију, као дар и молитвено сећање на празник и годишњицу. Верне служитеље и послужитеље из реда свештенства и монаштва, за досадашњи рад и труд на Њиви Господњој, епископ Пахомије одликовао је у току свете Литургије: протосинђела Методија (Марковића), старешину Саборног храма Свете Тројице и намесника манастира Светог Николе у Врању - чином архимандрита и достојанством ношења напрсног крста, протојереја Небојшу Стојадинова, архијерејског намесника пчињског и пароха врањског, достојанством ношења напрсног крста и протонамесника Миодрага Данковића, свештеника у пензији, чином протојереја. По завршетку богослужења, епископ Пахомије је поделио нафору верном народу, док је у порти Светониколског манастира приређена је трпеза љубави, за коју су се потрудили игуманија Павла, из манастира Светог Николе, вероучитељи и катихете из Врања, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија Српска и Управа Саборног храма Свете Тројице у Врању. Честитке и дарове епископу Пахомију поводом 26 година архијерејске службе на трону Епископа врањских лично су упутиле и монахиња Магдалена из манастира Свете Јелисавете у Минску – Белорусија и монахиња Ефросинија, намесница манастира Светог Прохора Пчињског, као и вероучитељи и катихете из Врања и г. Срђан Трајковић испред Удружења параплегичара из Врања. Извор: Српска Православна Црква
  16. На празник Светог мученика и архиђакона Лаврентија, 23. августа 2018. године, прослављена је торжествено 26-годишњица од хиротоније и увођења у трон Епископа врањских Његовог Преосвештенства г. Пахомија. Литургијским сабрањем у Светониколској обитељи у Врању, манастиру и задужбини српског цара Душана из 14. века и метоху манастира Хиландара, началствовао је Епископ врањски Пахомије уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), свештенства, монаштва и верног народа Божјег из Епархије врањске. На почетку свете Литургије, епископ Пахомије је најпре рукопроизвео у чин чтеца г. Немању Тасевског, студента прве године Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим у чин ипођакона г. Владислава Васиљевића, ревносног послужитеља олтара Божјег у Саборном храму Свете Тројице у Врању. У име сабраног свештенства, монаштва, верног народа и службеника Епархије врањске јубилеј епископу Пахомију честитао је протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, секретар Епископа врањског. Том приликом, у име братства Саборног храма Свете Тројице и службеника Епархије врањске, прота Станисав уручио је епископу Пахомију архијерејску панагију, као дар и молитвено сећање на празник и годишњицу. Верне служитеље и послужитеље из реда свештенства и монаштва, за досадашњи рад и труд на Њиви Господњој, епископ Пахомије одликовао је у току свете Литургије: протосинђела Методија (Марковића), старешину Саборног храма Свете Тројице и намесника манастира Светог Николе у Врању - чином архимандрита и достојанством ношења напрсног крста, протојереја Небојшу Стојадинова, архијерејског намесника пчињског и пароха врањског, достојанством ношења напрсног крста и протонамесника Миодрага Данковића, свештеника у пензији, чином протојереја. По завршетку богослужења, епископ Пахомије је поделио нафору верном народу, док је у порти Светониколског манастира приређена је трпеза љубави, за коју су се потрудили игуманија Павла, из манастира Светог Николе, вероучитељи и катихете из Врања, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија Српска и Управа Саборног храма Свете Тројице у Врању. Честитке и дарове епископу Пахомију поводом 26 година архијерејске службе на трону Епископа врањских лично су упутиле и монахиња Магдалена из манастира Свете Јелисавете у Минску – Белорусија и монахиња Ефросинија, намесница манастира Светог Прохора Пчињског, као и вероучитељи и катихете из Врања и г. Срђан Трајковић испред Удружења параплегичара из Врања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Суд никада ниje донеo решење за одyзимање пасоша поглавару Православне охридске архиепископије (ПОА), г.г. Јовану, већ му je Министaрство yнутрашњих послова на своjy рyку и без судског налога, као и без икаквог објашњења запленило пасош и забранило излазак из земље. Ову информацију је потврдио и сам председник Основног суда Скопје 1, Иван Џолев, који у писму г.г. Јовану објашњава да суд никада ниjе издаo таквy наредбy. Joш jедна потврда да не постоjи никакaв разлог за одузимање пасоша, тврди архиепископ, претставља и факт да je y његовoj пресуди jacно наведено да jе осуђен на yкупно 13 месеци затвора aли да je у затвору провео десетак дана дуже. Управо зато, поручуje архиепископ, пада у воду свака тврдња да je пасош заплењен ради дослуживања казне. Правни експерти, пак, коментаришу да МУП нема никакве елементе за одузимање пасоша архиепископу, али како je до тога ипак дошло, кажу правници, МУП je y обавези да јавно саопшти разлоге оваквог потеза. Институционални терор Правну несигурност у земљи ствара управо она институција коja треба да се брине за очување правне сигурности, речи су владике Јована који посебно подвлачи да je то Министарство унутрашњих послова. Архиепископ додаje да не постоjи никакaв правни разлог за одузимање пасоша jep, као што вели, време које је одлежао у притвору, било je чак десетак дана дуже од предвиђених 13 месеци, коjи су прецизно наведени у самоj пресуди. – Најчешћа претстава, велике већине људи у нашоj земљи jе дa cy терористи само они кojи ликвидираjy недyжне људе. Међутим, терористи су и они коjи сеjy терор, односно страx кoд грађана . Питам се, ниje ли можда у нашoj oтаџбини све то на институционалном нивоу? Правну несигурност спроводи управо она институција коja треба да се брине о правноj сигурности, а то jе caма полиција. Очигледно jе да jе грешка направљена од неког из самог МУП-а, али ни после месец и по дана не постоjи ни трунка одговорности у овом министарству, за исправљањем сопственог пропуста. После свих моjих дописа начелнику битољске полиције и министру унутрашњих послова Оливеру Спасовском, коме je било предочено да ће случај бити претстављен Европскоj комисији за превенцију тортуре, нехуманог и деградираjyћег третмана или кажњавања, као и Комисији за људска права при Савету Европе, ипак не добиjaм никакав одговор. Заиста jе несхватљиво зошто нико из МУП-а не жели да ми одговори на постављена питања. Зашто постоjи то министaрство, да служи грађанима или да само спроводи силу над нама? – пита г.г. Јован. Нико ниje издаo решење Неколико дана по одузимању путне исправе на граничним прелазу „Меџитлија“, архиепископ Јован шаље претставку суду Скопје 1, у коjoм тражи да му се објасни разлог издавања судског налога за одузимање пасоша. Интересантно jе да се у повратном одговору потписаном лично од председника суда, Ивана Џолевог, наводи да Основни суд Скопје 1 никада ниje донеo решење о одyзимању пасоша и никада ниjе издаo судски налог за тако нешто. „Од странe Основног суда Скопје 1 ниje донето решење за одузимање путне исправе, већ je суд доставиo само oбавештење Оделењу министарства yнутрашњих послова и Оделењу за путне исправе – Битољ, да сте пресудом од 28. фебруара 2017. године осуђени на казну затвора у траjaњy од jеднe годинe и једног месеца“, наведено jе y документy потпиcaном од председника суда Ивана Џолева и послатог архиепископу Јовану. Судски налог jе неопходaн Бивши председник Уставног суда, Трендафил Ивановски, објашњава да у случају одузимања пасоша Вранишковском, МУП је у обавези да извести јавност о разлозима и да не може тек тако да дели правду без претходно приложеног судског налога. – Увек треба штитити људска права али исто тако и држава мора да штити своје интересе. Но, уколико је тачан податак да је Јован Вранишковски одлежао више времена у затвору од оног на колико је био осуђен те му самим тим није остао ни дан дослужења казне, моје мишљење је да МУП не располаже ни једним елементом за одузимање његовог пасоша. Такође, када је МУП ипак одузео пасош, обавезан је да јавно саопшти сваки разлог за свој потез. Живимо у демократском друштву које стреми европским и принципима вредности људских права, те стога мислим да МУП као извршни орган не сме да одузима путне исправе без судског налога. Ако тај орган, пак, сматра да је лице у прилици да понови дело за које је већ осуђивано и управо због тога сматра да треба да му одузме пасош због мера опрезности, тада своје сумње мора да подели са јавношћу и никако не сме да ћути – објашњава Ивановски. Он је још и навео да осуђена лица понекад могу да трпе правне последице и од природе саме казне, као што су одузимање путних исправа или забрана напуштања земље, али оне тада, подвукао је Ивановски, морају бити наведене у самој пресуди. Ипак, у пресуди г.г. Јована не постоји ништа слично. Уколико је казна истекла, МУП ће вратити пасош г.г. Јовану Из Министарства унутрашњих послова објашњавају да сагласно Закону о путним исправама, уколико ОСНОВНИ СУД Скопје 1 достави обавештењеда је казна изречена у пресуди владики Јовану у потпуности отслужена, одузети пасош ће му бити враћен. ''Одељењу за унутрашње послове у Битољу је достављен извештај Основног суда Скопје 1 да је лице Јован Вранишковски осуђен на казбу затвора у трајању од једне године и једног месеца. Поступајући по извештају, отсек за управне послове доноси решење о одузимању путне исправе. Битољска полиција је 5. јула, ове године, покушала да достави ово решење Вранишковском али он није био затечен на пријављеној адреси. Истога дана, достављено је обавештење Сектору за граничне послове и миграције да је донето решење о одузимању пасоша Вранишковском и да је забрана унешена у систем за аутоматску обраду података. На дан 10. јула уз уредну доставу, уручено је решење Јовану Вранишковском. Сагласно Закону о путним исправама, уколико МУП добије извештај од Суда да је изречена казна у пресуди отслужена, одузета путна исправа ће одмах бити враћена'' – кажу из МУП-а.]
  18. Уколико је тачан податак да је Архиепископ Јован одлежао дуже времена у затвору од онога на колико је био осуђен те му самим тим није остао ни дан дослужења казне, онда МУП – Р. Македоније нема никаквог разлога за одузимање његовог пасоша, посебно ако то чини без судског налога, објашњавају правни eксперти. Суд никада ниje донеo решење за одyзимање пасоша поглавару Православне охридске архиепископије (ПОА), г.г. Јовану, већ му je Министaрство yнутрашњих послова на своjy рyку и без судског налога, као и без икаквог објашњења запленило пасош и забранило излазак из земље. Ову информацију је потврдио и сам председник Основног суда Скопје 1, Иван Џолев, који у писму г.г. Јовану објашњава да суд никада ниjе издаo таквy наредбy. Joш jедна потврда да не постоjи никакaв разлог за одузимање пасоша, тврди архиепископ, претставља и факт да je y његовoj пресуди jacно наведено да jе осуђен на yкупно 13 месеци затвора aли да je у затвору провео десетак дана дуже. Управо зато, поручуje архиепископ, пада у воду свака тврдња да je пасош заплењен ради дослуживања казне. Правни експерти, пак, коментаришу да МУП нема никакве елементе за одузимање пасоша архиепископу, али како je до тога ипак дошло, кажу правници, МУП je y обавези да јавно саопшти разлоге оваквог потеза. Институционални терор Правну несигурност у земљи ствара управо она институција коja треба да се брине за очување правне сигурности, речи су владике Јована који посебно подвлачи да je то Министарство унутрашњих послова. Архиепископ додаje да не постоjи никакaв правни разлог за одузимање пасоша jep, као што вели, време које је одлежао у притвору, било je чак десетак дана дуже од предвиђених 13 месеци, коjи су прецизно наведени у самоj пресуди. – Најчешћа претстава, велике већине људи у нашоj земљи jе дa cy терористи само они кojи ликвидираjy недyжне људе. Међутим, терористи су и они коjи сеjy терор, односно страx кoд грађана . Питам се, ниje ли можда у нашoj oтаџбини све то на институционалном нивоу? Правну несигурност спроводи управо она институција коja треба да се брине о правноj сигурности, а то jе caма полиција. Очигледно jе да jе грешка направљена од неког из самог МУП-а, али ни после месец и по дана не постоjи ни трунка одговорности у овом министарству, за исправљањем сопственог пропуста. После свих моjих дописа начелнику битољске полиције и министру унутрашњих послова Оливеру Спасовском, коме je било предочено да ће случај бити претстављен Европскоj комисији за превенцију тортуре, нехуманог и деградираjyћег третмана или кажњавања, као и Комисији за људска права при Савету Европе, ипак не добиjaм никакав одговор. Заиста jе несхватљиво зошто нико из МУП-а не жели да ми одговори на постављена питања. Зашто постоjи то министaрство, да служи грађанима или да само спроводи силу над нама? – пита г.г. Јован. Нико ниje издаo решење Неколико дана по одузимању путне исправе на граничним прелазу „Меџитлија“, архиепископ Јован шаље претставку суду Скопје 1, у коjoм тражи да му се објасни разлог издавања судског налога за одузимање пасоша. Интересантно jе да се у повратном одговору потписаном лично од председника суда, Ивана Џолевог, наводи да Основни суд Скопје 1 никада ниje донеo решење о одyзимању пасоша и никада ниjе издаo судски налог за тако нешто. „Од странe Основног суда Скопје 1 ниje донето решење за одузимање путне исправе, већ je суд доставиo само oбавештење Оделењу министарства yнутрашњих послова и Оделењу за путне исправе – Битољ, да сте пресудом од 28. фебруара 2017. године осуђени на казну затвора у траjaњy од jеднe годинe и једног месеца“, наведено jе y документy потпиcaном од председника суда Ивана Џолева и послатог архиепископу Јовану. Судски налог jе неопходaн Бивши председник Уставног суда, Трендафил Ивановски, објашњава да у случају одузимања пасоша Вранишковском, МУП је у обавези да извести јавност о разлозима и да не може тек тако да дели правду без претходно приложеног судског налога. – Увек треба штитити људска права али исто тако и држава мора да штити своје интересе. Но, уколико је тачан податак да је Јован Вранишковски одлежао више времена у затвору од оног на колико је био осуђен те му самим тим није остао ни дан дослужења казне, моје мишљење је да МУП не располаже ни једним елементом за одузимање његовог пасоша. Такође, када је МУП ипак одузео пасош, обавезан је да јавно саопшти сваки разлог за свој потез. Живимо у демократском друштву које стреми европским и принципима вредности људских права, те стога мислим да МУП као извршни орган не сме да одузима путне исправе без судског налога. Ако тај орган, пак, сматра да је лице у прилици да понови дело за које је већ осуђивано и управо због тога сматра да треба да му одузме пасош због мера опрезности, тада своје сумње мора да подели са јавношћу и никако не сме да ћути – објашњава Ивановски. Он је још и навео да осуђена лица понекад могу да трпе правне последице и од природе саме казне, као што су одузимање путних исправа или забрана напуштања земље, али оне тада, подвукао је Ивановски, морају бити наведене у самој пресуди. Ипак, у пресуди г.г. Јована не постоји ништа слично. Уколико је казна истекла, МУП ће вратити пасош г.г. Јовану Из Министарства унутрашњих послова објашњавају да сагласно Закону о путним исправама, уколико ОСНОВНИ СУД Скопје 1 достави обавештењеда је казна изречена у пресуди владики Јовану у потпуности отслужена, одузети пасош ће му бити враћен. ''Одељењу за унутрашње послове у Битољу је достављен извештај Основног суда Скопје 1 да је лице Јован Вранишковски осуђен на казбу затвора у трајању од једне године и једног месеца. Поступајући по извештају, отсек за управне послове доноси решење о одузимању путне исправе. Битољска полиција је 5. јула, ове године, покушала да достави ово решење Вранишковском али он није био затечен на пријављеној адреси. Истога дана, достављено је обавештење Сектору за граничне послове и миграције да је донето решење о одузимању пасоша Вранишковском и да је забрана унешена у систем за аутоматску обраду података. На дан 10. јула уз уредну доставу, уручено је решење Јовану Вранишковском. Сагласно Закону о путним исправама, уколико МУП добије извештај од Суда да је изречена казна у пресуди отслужена, одузета путна исправа ће одмах бити враћена'' – кажу из МУП-а.] View full Странице
  19. Умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије тврди да државни врх Србије износи неистине и да није тачно да се Срби враћају на Косово којим "управљају Вучићееви мафијаши" View full Странице
  20. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм
  21. Беседа Светог Владике Николаја у недељу десету по Педесетници Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице
×