Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владике'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 132 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије обележио је 19. јуна 2020. године, на празник Преподобног Висариона Египатског, двадесетогодишњицу свог архијерејског служења. Тим поводом Преосвећеног Епископа г. Фотија у здању Епископије у Бијељини посетили су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Поводом јубилеја сестринство манастира Светог Василија Острошког из Бијељине припремило је монографију под насловом Владика Фотије - двадесет година архијерејске службе. Ових дана из штампе је изашла и нова збирка песама Епископа Фотија - Вечност ми треба. Придружујући се молитвама и честиткама упућеним епископу Фотије, данас и свагда молитвено појемо: Фотију, преосвећеном и богоизбраном Епископу, богоспасаване Епископије зворничко-тузланске, нашем оцу и пастиру, многаја љета! Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. У петак, 5. јуна 2020. године, завршена је рестаурација владичанског трона Епископа пакрачког Кирила Живковића, оснивача Епископске књижнице у Пакрацу. Трон, као важно историјско сведочанство и пример културног блага из друге половине XVIII века, биће постављен у свечану просторију обновљене Књижнице у Владичанском двору. Извор: Епархија славонска
  3. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније благословио је почетак Међународног симпозијума византолога „Ниш и Византија XIX“, који је одржан у среду, 3. јуна 2020. године у виду веб конференције. Преосвећени Владика Арсеније обратио се учесницима словом о Светом цару Константину, пожелевши им успешан рад конференције, која се већ деветнаест година организује на дан Светих цара Константина и царице Јелене. Извор: Радио Глас
  4. Основно државно тужилаштво у Никшићу предало је Основном суду оптужни предлог против Преосвећеног владике Јоаникија и свештеника Епархије будимљанско-никшићке зато што су 12. маја у том граду поступали супротно наредбама Министарства здравља – окупили се на Тргу Шака Петровића и учествовали у литији заједно са грађанима. Како је на конференцији за медије данас саопштио Стево Шекарић, руководилац ОДТ-а у Никшићу, њима се на терет ставља кривично дјело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести, за које је предвиђена новчана или казна до једне године затвора. Тужилаштво, како је навео, није ставило предлог за одређивање притвора за свештенике јер за то “нема законског основа с обзиром на то да је подигнут оптужни предлог”. Послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је Епископу будимљанско никшићком Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгану Крушићу и Николи Маројевићу Задржавање је укинуто синоћ око поноћи. Током трајања њиховог утамничења у свим храмовима служени су молебни а више десетина хиљада грађана широм Црне Горе је протестовало тражећи ослобађање владике и свештеника. Одмах након пуштања на слободу, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је поручио да је народна подршка израз љубави према Цркви и природни наставак борбе за одбрану светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије оцијенио је данас да је ово што се сада догађа у Црној Гори, нарочито са хапшењем владике будимљанско-никшићког г. Јоаникија и свештеника, наставак борбе против православља – Православне цркве. Владика је на данашњој конференцији за новинаре у Никшићу казао је Црква једини организам који је остао јединствен у вријеме Совјетског Савеза, у вријеме њеног гоњења и код нас и у другим крајевима: “Остала је јединствена једна света саборна и апостолска Црква, којој припада и Митрополија црногорско-приморска у оквирима СПЦ, односно Пећке патријаршије. И ово што се догађа овдје је у суштини борба против Православне цркве и покушај да се од људи који не знају шта је Црква, који нијесу ни крштени, створи црква партије која је органски продужетак оне партије која је овдје завела братоубилачки рат 1941. године и наставила то братоубилаштво на чијим темељима је још онда покушала да уништи Цркву.” Истакао је да се та прича у духу братоубилаштва наставља тако што се покушава уништење организма који је сачувао унутарње јединство овог народа кроз вјекове, љубав, братску слогу, без обзира како се ко декларисао, што Црква наставља да чини и данас. “И сад понављам, ако је неко крив за ово што се догађа, онда сам ја једини кривац. Што се тиче конкретног проблема у манастиру Острогу похвалили су нас да смо се придржавали свих прописа а ништа се није другачије у Острогу догодило у односу на оно што се догодило у Никшићу. То свједочим пред Богом и вама.” Даље је објаснио да је са владиком Јоаникијем разговарао у Острогу у вези литије у Никшићу и да је Преосвећени предложио да се не одржи литија, већ да се само одслужи молебан. “Ја сам са тим његовим ставом и дошао у Никшић на молебан. Међутим, ја сам кривац. Владика Јоаникије са свештеницима је инсистирао да буде тако како смо се договорили, а ја сам рекао – не можемо да презремо овај народ, нико њега није сазвао овдје, нема разлога да ми не изађемо с народом. Ја сам главни кривац, није Јоаникије нити свештеници. Ако треба некоме да суде, нека суде мени”, казао је Високопреосвећени владика Амфилохије. Истакао је да је у Црној Гори васкрсао народ који је живио у страху, али се ослободио страха и то је једини разлог ових литија које су изнад и националног и партијског и политичког… “Црква ће да настави свој рад без обзира ослободили они Јоаникија или не. Али од државе зависи да ли ће се ослободити од наслеђа братоубилачког које се претворило у партијско и идеолошко, да би једним срцем и једном душом славили Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога.” Поручио је да Цркву нико није успио да уништи двије хиљаде година. “Прво је разапет Христос на голготи и то није било Његово уништење већ је тек онда Својом Крвљу и Тијелом постао присутан у свим историјским догађајима. Послије Њега сви апостоли су мученички пострадали а онда редом”, казао је, између осталог, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На конференцији за медије у Никшићу организованој поводом хапшења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, говорили су протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, адвокати Сава Костић, Вера Мијановић и Драган Шоћ и протојереј Миодраг Тодоровић. Прота Велибор Џомић је оцијенио да су мјере донијете у циљу сузбијања ширења коронавируса претворене у политичке мјере и усмјерене само ка Митрополији црногорско-приморској и епархијама СПЦ у Црној Гори. “Све ово што се догађа са владиком Јоаникијем и никшићким свештенством значи једну стравичну злоупотребу права и гажење сваког темеља правне сигурности, поништавање права на слободу вјероисповијести и чупање једног догађаја изван општег друштвеног контекста ради медијске сатанизације, политичке дисквалификације Цркве и на крају једног фантомског процесуирања владике Јоаникија и свештеника.“ Прота је нагласио да је Његовом преосвештенству Епископу Јоаникију и свештенству које је ухапшено са њим, прекршено прво право на претпоставку невиности јер су унапријед са највиших адреса проглашени кривим што је народ препознао и зато је одговорио на неправду. Адвакот Сава Костић, један од бранилаца, прво је указао на начин на који је позив уручен епископу и свештенству што је представљало непотребну демонстрацију силе, као и да се ради о акту који није правно ваљан јер је у њему писало да се морају јавити одмах, што, како је казао, не познаје ниједан закон. “Грађанин је слободан, и када одради све оно што је потребно, нема потребе да се приводи, као што је било у овом случају. Службеник полиције је инсистирао да то мора да уради, да има наредбу, не наводећи ко му је дао ту наредбу, већ да је то добио од својих претпостављених”, казао је Костић, позивајући га да каже ко му је дао такву наредбу. Следећа незаконитост се десила у Центру безбједности Никшић јер су лица која су дошла да дају изјаву у својству грађана са својим браниоцима смјештени у просторију која није задовољавала услове у складу са актуелним привременим мјерама. Као највећу повреду од стране полицијских службеника и одговорних лица у Центру безбједности Никшић, адвокат види да су 12. маја, када се на улицама спонтано окупио велики број грађана, требали да професинално реагују пошто су имали оперативна сазнања да ће до окупљања доћи пошто се зна шта тај датум значи за Никшићане. Као примјер је навео да су за вријеме Васкрса полицајци редовно били присутни на истој локацији и предузимали одређене радње, те се поставља питање зашто нису тако поступали и тог 12. маја. Такође је поставио питање зашто надлежно тужилаштво није процесуирало и одговорна лица из ЦБ Никшић због тога што нису предузели законом обавезне радње. Адвокатица Вера Мијановић, члан Правног савјета МЦП и Епархије будимљанско-никшићке казала је да је давање изјава и саслушање владике Јоаникије и свештеника у полицији и тужилаштву могло да траје много краће, отприлике око два сата. “То је побудило сумњу да се овдје чека нека инструкција, и код мене изазвало сумњу да тужиоци неће моћи самостално да одлучују у овим предметима”, рекла је Мијановић и додала да су данас тражили да се изузму тужиоци и старјешина ОДТ-а Никшићу због сумње да су поступали селективно и пристрасно. Драган Шоћ, члан Правног савјета МЦП, рекао је да ће задржавање владике Јоаникија и свештеника из Никшића, кад извјесно вријеме прође, бити само још један у низу доказа суноврата црногорског правног система и правосуђа и доказа о тачности тврдњи које нам изриче свијет да нема владавине права. “Мени је као правнику веома жао што су поједини људи који су дио правног система, пристали да буду пуке слуге политичких наредби и да своју професију и лични дигнитет понизе и баце. Тај крст ће они морати сами да понесу, именом и презименом, и ниједно име не смије да буде неисказано, ко год је прекршио заклетву коју је дао да ће закон спроводити савјесно, професионални и непристрасно”, поручио је адвокат Шоћ. По његовим ријечима владика Јоаникије и свештеници у наредних неколико сати морају бити или пуштени или ће судија за истрагу да им одреди притвор. “Ако одреди притвор, судија је прекршио и закон и одлуке Врховног и Уставног суда, и одлуке Суда у Стразбуру.” Протојереј Миодраг Тодоровић на конференцији је упознао новинаре са детаљима који су претходили литији и, с обзиром да је као парохијски свештеник био у прилици да посјети владику и свештенике, пренио утиске какви су услови у којима се налазе. “Бетон одогзо, бетон одоздо, бетон са стране, и један кратки креветић. То је у подруму. Да ли је то шкодљиво за здравље нека оцијене они који се о здрављу брину. Добро би било да дођу па да виде је ли шкодљивије то за здравље или Световасилјивска литија”, казао отац Миодраг и питао јесу ли свештеници и владике требали да убијају Бога у народ тај дан. Он је казао да ту литију формално организује Црквена општина Никшић и НВО Голијски сабор културе. “Ако треба тражити организаторе онда смо то ми који смо у тим одборима и тијелима. У том тијелу није владика Јоаникије и неки свештеници који су сад у казаматима”, рекао је Тодоровић. Епископу Јоаникију и свештеницима никшићког Саборног храма: о. Данилу Зиројевићу, о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгану Крушићу, о. Николи Маројевићу и о. Слободану Јокићу одређено је задржавање до 72 часа након саслушања у Основном државном тужилаштву у Никшићу. Њихово задржавање истиче око поноћи и у томе року ће бити донијета одлука, саопштено је раније из ОДТ-а у Никшићу. Браниоци утамничених очекују, сходно одредбама Законика о кривичном поступку Црне Горе, да након истека 72 сата, по сили закона, Епископ Јоаникије и свештеници буду пуштени на слободу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Увече на дан Светог Василија Острошког ко на Христа ноћу дођоше полицајци да ухапсе Владику Јоаникија са свештенством јер су предводили Литију коју је оранизовао верни народ у Никшићу. Ко што против Господа Исуса Христа ништа не могоше доказати тако нити против Владике и свештенства не могу, али ипак их задржавају у притвору притом бијући верни народ по Црној Гори који изражава своју подршку Владици Јоаникију и свештеницима. Реч разума и мира Митрополита Амфилофија упућена данас поред кивота Светог Петра Цетињског да ли ће чути помраченог ума владари овог света који својим безумним поступком хапшења Владике и свештеника оскрнавише светињу дана Светог Василија Острошког, остаје да видимо. Да ли мисле на добро своје душе и својих породица они који се усудише на дан Светог Василија Острошког да подигну руку против светог живота Владике Јоаникија, свештеника а богами и против самог Светог Василија Осторошког. Зар су толико презрели Свеца Божијег из Острошке пећине Василија Чудотворца па мисле да Он сам Свети Василије Острошки неће одбранити и заштити своје слуге Владику Јоаникија и сво свештенство и верни народ на челу са Митрополитом Амфилохијем. Историја је већ забележила зверско убисто од стране комуниста Митрополита Јоаникија и преко сто свештеника после Другог светског рата, а и сад бележи да је отпочело ново страдање нашег Православног народа у Црној Гори на челу са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем. Ко год је дигао руку на Свеца Божијег није добро прошао поготово ако се није покајао , тако да се надамо ће се након поруке мира и разума Митрополита Амфилохија да се уразуме и пусте Владику Јоаникија и свештенике , у супротном треба да знају да се са Светим Василијем Острошким није играти. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Правни експерти Епархије будимљанско-никшићке Владимир Лепосавић и Дамјан Ћулчафић огласили су се саопштењем поводом тамничења Владике Јоаникија и никшићких свештеника. Њихопво саопштење преносимо у цјелости: “Притворско задржавање владике Јоаникија и седам протојереја и свештеника је незаконито. Злоупотребљена је важна и добро позната одредба из члана 175 и 488 Законика о кривичном поступку која прописује услове под којима се може одредити притвор и задржавање до 72 сата. Ниједан од алтернативно прописаних услова ове одредбе није исупњен. Владика и свештеници нису ни сада ни икада раније избјегавали да се одазову на позив било ког државног органа. Лишење слободе није неопхопдно да би се несметано водио поступак нити је дјело које им се ставља на терет запријећено казном затвора од десет година или тежом. Њихов идентитет није непознат, не крију се и не постоји опасност од бјекства, тим прије што су државне границе затворене. Они не могу да измјене доказе или трагове дјела, јер су сви елементи догађаја забиљежени и доступни јавности. Такође, не могу да утичу на свједоке догађаја, јер је истих више од пола милиона само у Црној Гори. Коначно, не постоје „околности“ да би осумњичени поновили дјело – ако се зна су се претходно придржавали мјера, да су позивали вјернике управо на поступање у складу са конкретном Наредбом Владе, да су о начину примјене преосталих привремених мјера повели дијалог са јавним властима и да се традиционално, животно важно јавно сабирање поводом дана Светог Василија Острошког – Слава му и милост! – догађа једном годишње. Судови су протеклих дана и седмица већ „обарали“ одлуке о одређивању притвора које су се темељиле на околностима да дјело може бити довршено или поновљено. Још прије двије седмице, Суд је укидао овакве одлуке о притвору наводећи да има у виду чињеницу да из Института за јавно здравље свакодневно извјештавају о „повољној епидемиолошкој ситуацији“ у земљи, као и да је „већ дошло до попуштања мјера“, док је за остале највљено скоро „ублажавање или укидање“ чиме се друштво враћа у „нормалне животне токове“. Остале чињенице које су судови недавно узимали у обзир када нису дозвољавали да оптужена лица неосновано бораве у притвору тичу се „неосуђиваности“ оптужених и тога што се иста сврха може постићи „другим блажим мјерама“. Зашто, дакле, оваква примјена права важи за све, али не и за владику и свештенство? Да ли једино Црква не смије да рачуна на „враћање у нормалне животне токове“? Да ли је владавина права спала само на привремене мјере у укидању чија би доследна примјена значила да Црну Гору треба претворити у један велики затвор и ухапсити цијело њено слободно становништво? Са сваким новим часом трајања оваквог притворског задржавања владике Јоаникија и осталих седам свештеника, расте безакоње које се спроводи према њима и штета коју ће подносити сви. Владимир Лепосавић Дамјан Ћулафић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан. Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан. Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара. „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе. „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина. „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске. Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине! Извор: Епархија ваљевска
  10. Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса. Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе. Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина. Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор. Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом. Вечни ти спомен! Царство ти небеско! Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. IN MEMORIAM – Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина. У дане који су пуни неизвјесности за цијели свијет, задесила нас је и тужна вијест о одласку владике Милутина, ваљаног и честитог свештенослужитеља и доброг и искреног пријатеља, коме је била одвећ страна сујета овога свијета. Онако како је живио тако нас је и напустио, тихо и достојанствено. У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању, које је свагда било у служби других и за друге, превасходно Цркви којој је служио. Нека му стога Господ подари рајско насеље и живот вјечни, и да се, када настане час, Божијом милошћу поново сретнемо у Царству небеском. Амин. У Диселдорфу, 30. 03. 2020. Епископ диселдорфски и њемачки Григорије Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  12. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, владика Силуан се обратио вернима путем званичног Фејсбук профила Митрополије аустралијско-новозеландске. Благодарећи Радио Источник доносимо звучни запис обраћања.
  13. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, владика Силуан се обратио вернима путем званичног Фејсбук профила Митрополије аустралијско-новозеландске. Благодарећи Радио Источник доносимо звучни запис обраћања. View full Странице
  14. Питаш ме, Божији човече, откуда садашња криза, и шта она значи? Ко сам ја да мене питаш о овако крупној тајни? „Говори кад имаш нешто боље од ћутања“, каже Свети Григорије Богослов. Па иако сматрам, да је ћутање сада боље од сваког говора, ипак из љубави према теби ево износим ти оно што мислим о питаном. Криза је грчка реч, и означава суд. У Светом Писму ова се реч употребљава много пута. Тако Псалмист говори: зато се неће безбожници одржати на суду (Пс. 1, 5). На другом месту опет: милост и суд пјевам (Пс. 101, 1). Мудри Соломон пише, да је од Господа суд свакоме (Приче, 29, 26). Сам Спаситељ је рекао, да Отац сав суд даде Сину, а мало после опет: сад је суд овоме свијету (Јн. 5, 22; 12, 31). Апостол Петар пак пише: јер је вријеме да почне суд од дома Божијег (1. Петр. 4, 17). Замени реч суд са криза, па читај: – Зато се неће безбожници одржати на кризи. – Милост и кризу пјевам. – Од Господа је криза свакоме. – Отац сву кризу даде Сину. – Сад је криза овом свијету. – Јер је вријеме да почне криза од дома Божијег. До сада су европски народи употребљавали реч суд, место криза, кад год их је сналазила нека невоља. Сада је само нова реч замењена старом, и разумљива неразумљивом. Кад је суша говорило се: суд Божији! кад је поплава; суд Божији! кад је рат или помор: суд Божији! кад су туче, земљотреси, гусенице, мишеви и друге беде, опет и увек – суд Божији! А то значи: криза кроз суше, криза кроз поплаве, кроз ратове, поморе итд. И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божији, но не говори суд него криза. Да би невоља била умножена неразумевањем! Јер док се изговарала разумљива реч, суд, знао се и узрок због кога је невоља дошла; знао се и Судија који је невољу попустио; знао се најзад и циљ попуштене невоље. Чим је пак употребљена реч криза, реч неразумљива свима и свакоме, нико ништа не зна да објасни ни због чега, ни од кога, ни к чему? Само се тиме разликује садашња криза од криза, које су од суше или поплаве или рата или помора или гусеница или друге неке напасти. Питаш ли ме за узрок садашње кризе или садашњег суда Божијег? Узрок је вазда за вазда увек исти. Узрок сушама, поплавама, поморима и осталим бичевањима рода људског, узрок је и садашњој кризи: богоотпадништво људи. Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу и Бог ју је попустио, да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по васцелом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све, да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме. Докле ће трајати криза? Докле дух људи остане непромењен. Докле охоли проузроковачи ове кризе не капитулирају пред Свемоћним. Докле се људи и народи не сете, да неразумљиву реч криза преведу на свој језик, те с уздахом и покајањем не узвикну: суд Божији! Кажи и ти, часни оче, суд Божији, место криза, и све ће ти бити јасно. Поздрав ти и мир! Епископ Николај Велимировић, Мисионарска писма (писмо број 8) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, Информативна служба Епархије бачке препоручује пажњи – као вид духовне утехе и охрабрења у овим данима ванредног стања изазваног пандемијом вируса корона – архипастирску поуку епископа Силуана, објављену на званичном Фејсбук профилу Митрополије аустралијско-новозеландске. Не треба да бринемо! Господ ће нас научити и просветлити, али, наравно, треба да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови; да поштујемо законе, али да – у исто време – нађемо начине како да не прекидамо наш светотајински литургијски живот. Ми, као Црква, Митрополија, потрудићемо се да нађемо начина да вас причестимо, идући ка великом и славном Празнику Христовог Васкрсења, тако да се требамо сви наоружати молитвом, стрпљењем, вером. Литургија није само један локални догађај. Литургија је космички догађај, и зато – са угла хришћанског посматрања овога света и овога свега што се дешава око нас – ми видимо ово као један велики испит наше вере и један тренутак да се мало саберемо, да се преиспитамо, да се смиримо, да нађемо покајање у своме срцу, да преиспитамо свој живот и да видимо какав је тај наш живот наспрам Јеванђеља Христовог и вечности Његове. Све је то, браћо и сестре, на духовну корист нашу, поручио је владика Силуан. Инфо-служба Епархије бачке заблагодарила је Епископу Митрополије аустралијско-новозеландске г. Силуану на благослову за објављивање ове дивне поуке на званичном порталу Информативне службе Епархије бачке. Архипстирска поука владике Силуана
  16. „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио". УПОКОЈЕЊЕ У суботу 17. марта Владика је служио у манастирском храму Свету Литургију и причестио се. Све је протекло у лепој молитвеној атмосфери. По обичају, после службе је свратио у монашку трпезарију на окрепљење. По сведочењу манастирског сабрата, руског монаха о. Атанасија, „Владика је приликом изласка, три пута рекао: Простите ми братије. Потом је отишао у своју келију“. Сутрадан, на покладе, у недељу 18. марта 1956. године, рано у зору, склопио је Владика Николај своје уморне очи. Иако стар и физички оронуо, духом је био веома бодар. Желео је да и тога дана служи литургију. Литија за дочек чекала га је испред храма. Није се појавио на време. Сви су се забринули, јер никада ни једног секунда није закаснио, ни на безначајне састанке, а камоли на богослужење. Брижни монаси одмах су пошли у собу. Нашли су га простртог на поду са бројаницама у рукама и моли­тве­ни­ком поред себе. Тело је било још топло. Лекар који је убрзо дошао, конста­товао је смрт. Узрок смрти је био закречење артерија. Вест о упокојењу Владике Николаја брзо се проширила Америком и стигла је у Србију. У Београду тог дана, зазвонила су сва звона београдских храмова истовремено. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног светитеља на небу. По православном обичају руски монаси у манастиру Светог Тихона, обукли су Владику у нове свечане одежде и пренели у манастирски храм, где су непрестано читали молитве над његовим одром. Сутрадан 19. марта почели су стизати Владичини пријатељи, делегације и представници националних и црквених удружења из целог света. Међу првима стигао је српски епископ Дионисије и са руским епископом Јованом одслужио прву заупокојену литургију. После богослужења, професори, монаси и ученици руске Светотихонске богословије, опростили су се на потресан и дирљив начин од свога ректора и учитеља. ПОМЕН У ЊУЈОРКУ После тога колона аутомобила у пратњи Владичиног кивота, по снежној мећави, кренула је у Њујорк. Ковчег са Владичиним телом унет је у српски храм у Њујорку 20. марта у 12 сати. До увече, поред ковчега дефиловале су колоне Срба који су дошли да испрате Владику на последње земно путовање. Епископ Дионисије са свештенством служио је помен. На крају помена одржао је пригодно слово, у коме је истакао велике Владичине заслуге за Српску цркву и српски народ. Сутрадан, 21. марта, долази протестантски бискуп Скејф из Бафала да се поклони пред Владичином одром. Том приликом држи надахнуту проповед која је са пажњом саслушана, повремено прекидана болним уздасима и јецајима. Истог дана стиже и руски митрополит Леонтије са тројицом руских епископа, свештеницима и црквеном хором и држе помен. Увече у просторијама црквеног дома, по старом српском домаћинском обичају, приређена је „даћа” – вечера за све госте. На вечери је говорио руски митрополит Леонтије и један српски свештеник. У четвртак 22. марта ујутру, служена је заупокојена литургија, после које ковчег са Владичиним телом креће у Лакавану. Око српске цркве у овом граду, улице су пуне Срба који чекају да се поклоне своме духовном вођи. Дубока туга одражавала се на лицу и души сваког Србина. У цркви у Лакавани, непрекидно су вршене заупокојене службе и читане молитве крај одра. ОПРОШТАЈ У ЧИКАГУ У петак увече 23. марта, поворка креће у Чикаго. Тело Владичино било је изложено у српској цркви Христовог Васкрсења у суботу 24. марта од 9,30 до 4 сата поподне. Свету заупокојену литургију служио је руски епископ Дионисије са седам свештеника и два ђакона. Црква препуна народа. Сви у грчу плачу. Чују се уздаси и гласни јецаји. Руски владика држи посмртно слово у коме изражава захвалност за све што је Владика урадио за руску цркву у Америци. Након тога, упечатљив говор одржао је свештеник Душан Шуклетовић на енглеском језику. У говору, поред осталог је рекао: „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио. Склопио си своје уморне очи, Свети Владико, далеко од твоје седмоврате Жиче, од твога плавог Охридског језера, где си своје молитве тихо приносио Творцу, са тамјаном и воштаницом. Склопио си их у овој великој пријатељској земљи, коју си много волео и поштовао, и где ћемо твоје заморено тело спустити на починак у сенци манастирског храма Светога Саве. Али, заветујемо се, кад једном сине слобода над твојом и нашом питомом Шумадијом, да ћемо понети твоје свете остатке и, са пуно љубави и пијетета, пренети преко океана и положити у твоме питомом Лелићу, поред вечног почивалишта твојих племенитих блаженоупокојених родитеља, да са њима будеш и на земљи као и на небу. Слава ти и вечан помен, велики Архијереју наш!“ РАДОСТ И ЖАЛОСТ На крају се, потресним речима окупљеном народу око Владичиног одра, обратио чикашки парох Душан Поповић: „Данас, када смо као одбијене и вихором разнесене гране – од нашег српског стабла – разбацани по целом свету, доживесмо, да после све наше државне и националне трагедије, из своје средине испраћамо до вечног починка највећег савременог Духовног Оца српског народа и српске емиграције. Испраћамо путовођу на трновитом путу Христовом и Светосавском… Све се живо српско данас развеселило и ожалостило. Развеселиле су се милионске легије Николајевске Небеске Србије; расплакале су се и ожалостиле живе српске масе у Отаџбини и туђини. Први се веселе због појачања, други се жалосте због губитка. Но, верујући да смо увек једно и преци наши на небесима и ми на земљи, туга наша за бесмртним Владиком треба и мора бити знатно ублажена. У трагичној и несрећној нашој данашњици, мучеништво рода свога оплакао је и праведничким сузама оросио безброј пута честити старац. Али, на плачу се његовом никада није све завршавало. Даноноћно је бдио на коленима праведни Архијереј и молио се Преблагом Спаситељу за спасење народа свога и других нам братских народа… Тужни српски зборе, сви смо без разлике свесни драгоценог губитка… Како из дана у дан будемо ишли у будућност, та ће нам се горка јава све јасније откривати пред очима. Опраштајући се у име Срба и Српкиња града Чикага и ближе околине, последњи пут, Свети Владико и духовни пастиру наш, поздрављамо Те тужна срца и сузних очију – поносе српски! Већ недељу дана оплакује Те и жали Србадија Твоја. И дубоко уздишући искрено се моли Свевишњем за покој Твоје племените душе… Молимо Те, Владико свети, буди и од сада, као и до сада, наш искрени молитвеник пред Господом; за добро целог рода људског, за добро и напредак свих православних цркава и народа, а нарочито за Твој ојађени српски род, који си неизмерно волео и због кога си под старе дане многе муке претрпео… Праштај Велики Владико и поздрављај све наше, на свом славном путу у велику Небеску Србију.“ У МАНАСТИРУ СВЕТОГ САВЕ Из Чикага, у суботу увече, ковчег је пренет у манастир Светог Саве у Либертивил. Неколико хиљада Срба, окупило се у овом манастиру да дочекају свог упокојеног Владику. Народ је даноноћно пролазио поред његовог одра. Многи су плакали и ридали молећи за опроштај. Повремено храмом би се проломио гласни вапај: „Опрости, Свети Владико, нама грешним Србима”. У уторак 27. марта, у манастирском храму, српски владика Дионисије са бројним свештенством, служио је заупокојену Литургију. У свом пригодном слову над одром истакао је: „…Беше воља Божја да га последњих петнаест година живота испитује страдањем, оскудицама, патњама, болестима и разним тешкоћама изгнаничког живота. То је била и припрема за позивање на небо, за остављање земаљског и наслеђе небеског. Дан раније, пред смрт, он је одслужио свету Литургију, причестио се, био веома расположен и благ. То је уосталом била и црта његовог живота последњих година. Са бројаницама у рукама, ноћу између 17. и 18. марта, он се преселио у вечност, у Небеску Србију, где је срео милионе Срба, испосника, мученика, деце, људи и жена, погинулих или пострадалих за веру и отечество, за крст часни и слободу златну. Он је тамо срео Светога Саву и остале српске светитеље, почев од Светог краља Владимира па све до наших дана. Блажен пут којим си пошао, наш мили Епископе Николаје, наш велики духовни учитељу, а овде на земљи, нека Ти је вечан спомен“. ОПЕЛО У један сат по подне почело је свечано опело. Служили су епископ српски Дионисије и епископ руски из Чикага са преко 50 српских, руских, грчких и румунских свештеника. Присутни су били чланови певачких друштава и хорова из Чикага, Гере и Милвокија. Измирен са Богом и Народом српским, у манастирском храму, уз мирис цвећа и тамјана и пламен свећа и кандила, спокојно, на самртничком одру, одмарао се бесмртни Владика Николај. У храму и око храма: народ, свештеници и монаси читали су молитве, певали погребне песме, и грцали у болу и сузама… Стојећи погружено у молитви испред одра свог Великог Учитеља и Владике, Јован Контић, Србин из Америке, после опела написао је потресан и дирљив посмртни псалам: НИКОЛАЈУ НА ОДРУ „Заклопио си уморне очи. За увек. У простом дрвеном сандуку лежиш, покривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада, на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што ти је на глави митра. Носили су је и многи пре Тебе, па су прошли неопажено, као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај. На мраморном лицу стоји ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако... Од Саве Немањића си нижи. Једино од Њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си Учитељ народа Српског као и Сава. Зато си најближи Њему. Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој Српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за све народе увек био смео. Петру си подобан. Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, правду и слободу, говорио си Ти. Ми смо Те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак. У мудрости подареној од Господа и ствараним бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи. У беседама мудрим, ораторе славни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прешао границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти. Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да се примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у Сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од Тебе. Опрости им! Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне по једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом“. После опела ређали су се пригодни говори. ФИРМИЛИЈАНОВА БЕСЕДА Најпре се у име српског свештенства у Америци од блаженог покојника опростио архимандрит Фирмилијан, потоњи епископ амерички: „Ти си, Владико, био човек бриљантних способности. Сва врата највиших научних завода била су Ти отворена; парламентарне трибине очекивале се Те чежњиво; министарске прижељкивале су великог човека. Но Ти си свој тој светској сујети окренуо леђа и навукао на себе скромну монашку ризу. На крилима интелектуалних могућности уздигнут си у орловске висине, а Ти, скромни монах светосавске Цркве, сишао си у манастирску ћелију. Ти си углед нас монаха а пример Христових пастира. О, како би срећни били када би могли да Те подражавамо у Твојој скромности! На Твоме родољубљу вежбали смо се у љубави према нашој Отаџбини. Твоје родољубље, Владико, у српском народу постало је пословично. Твоје патриотске проповеди напајале су и напајаће многе свештеничке генерације. На извору Твога родољубља пићемо увек свежу воду. Ту ћемо црпети снагу за нашу свету српску борбу против свих народних и верских непријатеља. Ти си, Владико, наш живи модел патриотизма. Знамо да се Твој патриотизам није завршавао на врху Твога језика. Свака Твоја родољубива реч, засведочена је Твојим чистим животом. Ко се с Тобом може мерити у проповедању Господа Христа? Нико! Ти си ушао у проповедничку област као Господин и Кнез. Испретурао си стваралачком револуцијом дотадашње овештале вредности проповедника. Отпочео си са новом тематиком и обукао стару садржину у предивну нову одећу. Говорио си као Господар речи. Твоја реч – огледало је Твоје душе. Твоја реч – то си Ти био, Владико. Иза Твоје речи – Ти си цео стајао. Твој је глас помутио многа резоновања квази учених људи, многе си окренуо Христу… О Теби и Твојој проповеди говорило се и на Краљевом двору, и у београдским салонима, и у чобанским колибама… Ево, петнаест година како Те немилосрдно шиба и домаћа и туђинска канџија. Страдао си у земљи, као родољуб, богослов, проповедник вечне истине, философ – од обесног окупатора и био си прва српска жртва тевтонских окупатора. Знамо ми зашто си страдао. Знамо ми, иако нам ниси о томе говорио. Страдао си због тога што си свагда руке држао на плугу народном и Господњем. Орао си српску њиву и сејао Христово семе. Страдањем си и свој живот запечатио. Не жалимо Твоје страдање! Ти си нас учио да је Велики Петак пут у Васкрсење. Господе, прими великог српског јерарха у Твоје Божанско наручје!“ ОПРОШТАЈ ПРОТЕ АЛЕКСЕ Посебно дирљив говор одржао је дугогодишњи Владичин сарадник и уредник религиозне библиотеке Свечаник, прота Алекса Тодоровић из Минхена. Између осталог прота је у свом говору рекао: „У превеликој тузи и прегоркој жалости прибирамо снагу да сузбијемо тугу и плач. Имамо разлог за утеху и радост, јер твоја света душа, Владико свети, узнела се на престо Свевишњега и стала поред Саве Светог да продужи молитве за нас жалосне и грешне. А остале су нам мошти твоје свете као неоцењива драгоценост. И оставио си нам, духовниче предивни, пребогату ризницу твојих списа, који ће нам бити најсигурнији путоказ за узвишени живот на земљи и пут у Свету Србију небеску”. САХРАНА У ЛИБЕРТИВИЛУ После опела, свештеници су три пута обнели ковчег око храма, по православном обичају, а потом га положили у припремљен гроб са десне стране цркве близу олтара, поред гроба песника Јована Дучића, Владичиног великог пријатеља. Над гробом су настављени говори. Посмртна слова држали су представници српских националних организација из Америке. Председник Српске Народне Одбране, угледни Михаило Дучић одржао је говор у стилу и духу свог сродника Јована Дучића: „Свестан сам да је моја реч немоћна да осветли величину Твоју. Њој приличи само надахнуто слово. Крилата реч која са гусала полеће или се искива у огњу стваралачком. Због тога се и клоним да у бледим речима својим изражавам апостолску славу Твоју, које сам дубоко свестан. Величина Твоја вечно ће живети у делу Твом, неприкосновено родољубивом и христољубивом. Свесни су је Срби који у Бога верују и за Српство се жртвују. Сви који су данас на окупу око Твоје вечне куће. И сви који духовно бдију над Твојом раком са отаџбинског тла мученичког. Са свих страна, где српске душе живе, чују се уздаси за Тобом, уз молитвени завет Теби – духовни предводниче српског рода на голготском друму. Посустао си на земљи пре остварења идеала, за чије си оживотворење сагоревао кроз свој светитељски допринос. Кренуо си Богу на истину, где си и за живота више био него на грешној земљи. Запутио си се пред Сведржитеља да се молиш за спас Српства. Достојнији молитвеник српски није данас могао да дође пред престо Господњи. Отуда и ми црпимо утеху у неизмерном болу. И убеђење да ће Небеска Србија – јеча данас него икада – извојевати победу над сатаном који нам је Отаџбину оковао и свет угрозио. Кроз молитве скрушене, поткрепљене делима достојним Тебе, пратићемо Те на небу, као што смо Те следовали на земљи. Слава Ти и вечан помен, бесмртниче Светосавља! ПОДУШЈЕ У МАНАСТИРУ После тога по гробу је посута земља донета из манастира Жиче, коју су осветили монаси манастира Враћевшнице. Постављен је дрвени крст, такође, донет из Жиче. Ковчег је био прекривен шареницом коју су ткале љубостињске монахиње и послале пре шест месеци своме „Деки” на дар и молитвену успомену. После сахране одржано је у манастиру подушје по српским обичајима. Држани су бројни говори. Говорили су угледни представници српских националних и културних организација у Америци. У име српске омладине, коју је Владика нарочито волео и о којој се непрекидно старао, говорио је истакнути српски омладинац Светозар Врањеш, председник Српског Певачког Савеза. „Ни на једној сахрани до сада нисам осетио тежину већег губитка по Српство, отаџбинско и америчко. И никада у својих тридесет година нисам заплакао пре данашњег дана. Није то био случај ни при погребу сродника и најближих пријатеља. Данас сам проплакао, јер сам свестан губитка који нам наноси пресељење у вечност једног од најдостојнијих следбеника Светог Саве… Све акције српске омладине у Америци, увек су наилазиле на очинско разумевање и свесрдну подршку Владике Николаја. Због тога је српска певачка омладина у Америци данас са осталим Србима и Српкињама дубоко уцвељена над Његовим одром. И у скрушеној молитви за Његову узвишену душу светосавску. И у завету да ће га следовати упокојеног као живог. Слава Ти ненадмашни духовниче Српске Православне Цркве и Предводниче Српства на Голготи!“ ЋУЈИЋЕВА БЕСЕДА Настао је тајац кад је проговорио легендарни и харизматични динарски војвода Момчило Ђујић, који је одлучно и храбро са својим борцима, ишчупао Владику Николаја и Патријарха Гаврила из чељусти немачких фашиста у Фелдену марта 1945. године. Болом рањеним срцем и гласом славни командант је рекао: „У овом величанственом и тужном часу, ево и мене грешног, Владико наш свети, да се покајнички сагнем над одром Твојим и молитвено опростим с Тобом на Твоме путу у вечност. Да се опростим са Тобом, Владико наш, у име непобедивих српских бораца чије си Ти заставе освећивао, када смо Те, у последњем часу, у планинама Словеније, отргли и избавили из Хитлерова логора смрти… Како ћемо сад без Тебе, Владико наш? Ко ће нас тешити, ко нас путевима Божјим предводити, ко наше ране видати? Ко се за нас светитељски Богу молити, ко у кандило вере наше уље доливати, да се не угаси на ветрометним странама света, у свеколиким искушењима кроз које пролазимо и понижењима, увредама и клеветама којима смо засипани са свих страна… Да плачемо над одром Твојим, Владико наш, и да се кајемо… До неба згрешисмо и до гроба Твога о Тебе се огрешисмо. Јер, Ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама самима, од нас самих! Међу нама ситим и пијаним, одевеним и обувеним – Ти си и слабо одевен и обувен, и гладан и жедан ходио и за нас се Богу молио. О, како је света и племенита душа Твоја, колико ли пострада и напати се тело Твоје! Међу својима си био и они те често не познаше и не послушаше. А међу стране си одлазио и они се радоваше и нудише Ти и своје душе да их лечиш, и своје домове да се у њима одмориш. О, колико ли части за њих, колико ли бола за Тебе, колике ли срамоте и понижења за нас! Ево нас пред одром Твојим, погружени у болу и покајању. Опраштај свима, Владико наш свети, и молим се Господу за све: да нас пламен љубави, кроз веру у победу што пре захвати и понесе Да се Српство сложи, обожи и умножи – по молитви Твојој и вољи Божјој!“ На самом крају, после свих, руски епископ Дионисије, задивљен опроштајем великог мноштва српског народа и свештенства са својим вољеним Владиком, одржао је дирљив говор и на крају рекао: „Блажени Владико, нека је благословен велики српски народ који уме на овакав начин да се опрости са својим великаном”. САУЧЕШЋЕ АМЕРИЧКОГ КОНГРЕСА На вест о Владичиној смрти, многи угледни Срби и Американци, угледне личности из културе, јавног, политичког и научног живота, бројне институције и организације упутили су телеграме саучешћа. Телеграм саучешћа Америчко-канадском Владици Дионисију упутио је из Француске, Краљ Петар II Карађорђевић, који је био спречен да присуствује сахрани: „Ваше Преосвештенство, Са великим болом у души примих вест о смрти Преосвећеног Владике Николаја. Ја Вас молим, да примите моје дубоко саучешће као представник наше Цркве у Америци и Канади, поводом овог великог нашег губитка, којим је погођена Црква и цело Српство. У тој жељи, молим Вас, Преосвећени Владико, да пред представницима тамошњег Српства будете тумач мога саучешћа“. Амерички конгрес изгласао је Резолуцију у виду саучешћа српском народу поводом Владичине смрти која гласи: „Представнички дом Сједињених Америчких Држава, примио је са дубоком жалошћу вест о смрти Епископа Николаја, највећег сина нашег достојног Српског савезника у два светска рата, и духовног вође Српског народа у Југославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка свог великог Духовног вође и заслужног сина”. По манастирима и црквама широм Србије, свакодневно су звонила звона и служене заупокојене литургије. Црква у Србији, утамничена и под будним оком УДБЕ и комунистичке власти, тиховала је „стиснутих уста и зуба“ иако је изгубила једног од највећих јерараха у својој историји. Југословенска штампа није ни једном речју објавила вест о Владићином упокојењу. Ни црквена штампа, разумљиво, није се могла огласити макар једним малим некрологом, нити је донела вест о упокојењу. „ЦАРЕВ“ ЗАПИС Док су главешине Свештеничког удружења ба­хато игнорисале вест о смрти Владике Николаја, а његова „братија“ епископи „страха ради јудејскога“ немо ћутали, дотле су његови богомољци, верни Божји народ у Цркви, свештеници и монаси, храбро и достојанствено одавали пошту и јавно изражавали дивљење и поштовање према своме великом духов­ном вођи и пастиру. У бројним црквеним летописима тога времена, остали су потресни и дирљиви записи свештеника на вест о смрти Владике Николаја. Сведочанства ради, у Летопису цркве у селу Добрићу код Шапца, под легендарним Цером (данас манастир Св. апостола Петра и Павла), млади свеш­теник, са две године парохијске службе – Степан Јанковић, школски друг данашњег Српског Патријарха Иринеја, кога су у призренској Богословији ђаци зва­ли „Цар“, записао је: „Велика незгода задесила је нашу намучену Српску цркву, дана (празан простор) 1956. године, умро је Његово Преосвештенство Епископ др Николај Велимировић. Нисам га лично познавао али сма­трам да је то један од наших највећих људи које је дао српски народ. Чувени проповедник говорио је увек чистим на­родним језиком; Просветитељ, револуционар, мисио­нар, и прогањан Србин од стране (зацрњена реч). На­жалост, смрт његову, смрт једног великана српског, нису огласиле ни једне новине, ни Борба, ни Полити­ка, којима и не замерам толико јер су државни листо­ви, али нажалост, по сто пута нажалост, ни Весник, лист Удружења свештеничког, а на још већу жалост ни Гласник, службени лист Српске православне цркве, не објављује смрт нашег тако славног Епископа кога жали цео хришћански свет свих вероисповести и нација, кога жали сваки онај ко је чуо за име Епископа др Николаја. Још ни до данас, ни ја као православни свештеник у селу Добрићу, немам података о смрти др Николаја, јер ништа о томе нигде нисам прочитао, већ само незванично сазнао. Па зато и пишем ових неко­лико редака, нека знају и наша поколења како смо се грдно обрукали ми Срби у овом иако тешком време­ну за нас јер не написасмо ни у нашем службеном ли­сту бар три речи „Умро је Епископ Николај“. На данашњи дан пре 64 године, Велики Владика преселио се у Небеску Србију. На крају, додајмо и ово: Није Небеска Србија у плавим даљинама, иза звезда и галаксија, магли и облака, иза девет гора и мора, како неки у незнању мисле и говоре. Небеска Србија је у душама и срцима српског верујућег Божјег народа. Ту живе сви наши свети преци, све велико и славно у нашој историји, од Светог Саве и Светог Симеона до великих отаца цркве наших дана, на челу са Светим Владиком Николајем. Протођакон др Љубомир Ранковић Епархија сремска 20 / 03 / 2020
  17. О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су јутрос у Цетињском манастиру прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова. Саслуживало и ме је цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерника са Цетиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE "U crkvama u Nemačkoj svake nedelje ima pet do deset novih lica, to je STRAŠNO ZA SRBIJU" Ranko Pivljanin 02.03.2020. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Da je sreće, sa Grigorijem, vladikom Diseldorfa i Nemačke, pričali bismo najviše o njegovoj novoj eparhiji, u kojoj službuje već godinu i po dana i u koju mu svakodnevno stižu novi vernici. Svestan je tužne istine, da dok se pune crkve u Diseldorfu, Berlinu, Hanoveru, prazne se one u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori... Ove pak u Crnoj Gori, zajedno sa pripadajućim im vernim narodom, prolaze iskušenja koja pomno prati, u srcu mu odzvanja puls tamošnjih litija koje oduljiše trajanjem a uljudiše porukom i snagom i najveći deo razgovora bio je o ovim događajima. Vidi li im finale? - Kad je reč o tom pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, a mogli bismo reći i u jednu neprestanu liturgiju, moj prvi utisak je da se dogodilo nešto kao u onoj narodnoj pesmi „usta raja ko iz zemlje trava“. U tom smislu sam vrlo srećan, zato što je to očigledno znak da se završava jedna epoha. I to nije samo epoha Đukanovića, to je epoha i Josipa Broza pa, ako hoćete, i epoha Kralja Nikole. Završava se epoha autokratskih vladavina koje traju po trideset, pedeset i šezdeset godina i to je nešto što je sigurno naš narod unazađivalo i unesrećivalo. U tom vremenu koje je iza nas bilo je i ratova i sukoba, i stradanja i smrti, mnogo bratoubistava, bratskih sukoba i bratske krvi a ove litije su, čini mi se, sve te ljude svele u jednu reku, koja želi da uplovi u jedno mirno pristanište i to smatram kao jednu veliku milost božiju. Nemam hrabrosti da kažem kako vidim to finale, ali ovo što sad vidim jesu te čiste i pročišćene reke ljudi koji ne nose u sebi mržnju. To je reka koja ne proklamuje neke dnevnopolitičke parole, to je reka ljudi koja putuje i plovi protiv laži. Ali ona se tim lažima ne suprotstavlja nekim poluistinama i u tome leži njena ogromna snaga. Ne čini li vam se, ako na tren zanemarimo sporni Zakon o slobodi veroispovesti kao okidač ovih okupljanja, da te ljude izvodi i vodi nešto iskonsko i dublje od prostog protesta? - Kada se god dogodi neki važan događaj, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, on nikada nije posljedica datog trenutka. On je rezultat jednog dugog trajanja i dugog vremena. Taj trenutak koji se sad dogodio i za koji je okidač bio pomenuti zakon traje, mislim, više od stotinu godina. Da li ste razmišljali o tajmingu za donošenje spornog zakona upravo pred božićne praznike. Šta se htelo i šta se mislilo kad je odabran baš taj datum? - Prošle godine u leto dao sam jedan veliki intervju objavljen u knjizi „Gledajmo se u oči“ i u tom intervjuu sam govorio o tom zakonu. Imajući u vidu da to može biti i ironija, na jedan diplomatski način sam hvalio sposobnosti Mila Đukanovića da vlada trideset godina. Ali tada sam o tom zakonu, koji nije bio donesen, rekao da će to biti kamen na koji će se Milo Đukanović spotaći. Rekao sam da bi takav potez bio nepromišljen i da izvire iz omamljenosti vlašću i moći i potpunog zanemarivanja činjenice da bi se moglo desiti da „nikne raja ko iz zemlje trava“. Oni su mislili da je ta trava, to jest narod potpuno pregažen, da više ne postoji i da se to ne može dogoditi. U tome i jeste glavna obmana svih autokrata i svih ljudi koji misle da se može unedogled lagati. U trenutku kad se to pomisli – događa se ovo što se dogodilo u Crnoj Gori. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Postoji nešto što bi se moglo zvati tačkom preloma kod mnogo stvari pa je tako i kod režima, naročito onih koji dugo traju. Može li ovo biti taj momenat za Đukanovića? - Nemoguće je posedovati nešto što je šire od nas. Dakle, Bog o kome ja volim da govorim je u ovom svetu i on je sav svet ispunio sobom, ali ovaj svet ne može da obuhvati Boga, to jest mi ne možemo da obuhvatimo istinu. S druge strane, kada je reč o ljudima koji dođu na poziciju vlasti, oni misle da mogu sve da iskontrolišu i sve da postave kako njima odgovara i oni ne znaju šta znači ljudska sloboda, sloboda jedne ličnosti i sloboda jednog naroda i jedne zajednice. Sa slobodom može da se manipuliše i da se kalkuliše, ali u jednom trenutku će se otkriti istina da je ta sloboda mnogo veća i mnogo šira od onoga što neko misli da poseduje ili kontroliše. Pomenuto promišljanje slobode vrlo je naivno i pokazuje jedno ogromno neznanje o životu i tajni života. Čovek ne može da vlada nad svojim detetom, muž nad ženom, žena nad čovekom. Kako bismo mogli da vladamo? Samo na taj način ako dozvolimo da onaj drugi bude slobodan i da nas na osnovu te slobode prihvati – da nam se slobode razumeju i da mi na osnovu te slobode živimo zajedno a ne na osnovu moći, uticaja, vlasti. novca. Odavno je – ne samo kod nas nego i u svetu – počelo da se gleda tim jednim okom – ja imam moć, imam novac, imam mogućnosti i ti si sad moj rob. Drugo oko mora uvek da vidi da rob može da se pobuni, da je i on božji čovek i da i on u sebi ima klicu slobode koja može odjednom da proklija i donese neverovatan rod. Zašto je ovo trebalo Đukanoviću i njegovom režimu? Da li je to uradio od svoje volje, da li je možda nateran ili je sam sebi izmislio još jedan zadatak pošto je sve ostale ispunio i uplašio se da će postati nepotreban? - Šta god da je od svega toga, to je bila glupost. Bilo da je naredba sa strane, bilo da je potekla iz njegove glave, bilo da je napravljeno kako bi homogenizovalo njegovu partiju koja se očigledno raspada (kao i u svakoj partiji – jedni su nezadovoljni što su drugi prezadovoljni). U tom smislu ja to ne mogu drugačije da objasnim nego kao nepromišljenost i glupost. Pričaju o vlasništvu i vlasnicima od pre 1918. godine, a Manastir Savinu su izgradili tvrdoški monasi i episkopi hercegovački, Ljubibratići. Ljubibratići i danas postoje, hoćemo li onda da vratimo Savinu u njihovo vlasništvo? Hoćemo li Moraču da vratimo Nemanjićima? Ili će to da uzme Đukanović, Marković, Janković? Kako je takva glupost mogla nekome da padne na pamet? U svakom slučaju, takvi potezi proizlaze iz čiste osionosti a osionost je najupečatljiviji izraz gluposti. Imate li vi jasnu predstavu šta taj zakon tačno proizvodi i koje su mu krajnje konsekvence ukoliko zaživi? - On proizvodi otimačinu, i to otimačinu imovine. Ali on proizvodi i mogućnost da tamo gde sestre monahinje od jutra do mraka nešto rade, sade, okopavaju, pleve, vezu, čiste... uđu neki ljudi kojima do toga uopšte nije stalo, da to devastiraju i posmatraju kao jedan kupoprodajni element. To je jedan vrlo ružan momenat. Drugo, ovim se pokušava pokazati: evo, ne postoji ništa na ovom svetu što nije pod mojom kontrolom. Ispričaću vam jednu priču. Veliki rimski car Trajan porobio je čitav svet. U jednom od tih porobljenih gradova, Antiohiji, bila je jedna mala zajednica hrišćana, i u toj zajednici bio je episkop koji se zvao Ignjatije Antiohijski. Trajanu bi dojavljeno da je sve pokoreno osim te male zajednice i tog starog episkopa, koji je tada imao više od sto godina. Onda je car Trajan doneo, prema sopstvenom mišljenju, mudru odluku da se taj stari episkop odvede u rimsku arenu i baci lavovima na uveseljavanje demosa. Tokom tog putovanja od Antiohije do Rima, Ignjatije je napisao sedam poslanica koje su i danas jedno od najvažnijih štiva u hrišćanskoj teologiji. Tako je Trajan proslavio Ignjatija za koga možda ne bi ni znali da ga on nije sproveo na pogubljenje. Danas Ignjatija slave i ljudi i Crkva a o Trajanu se zna po tabli i priči o kozijim ušima. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Crnogorska vlast kaže da je pitanje ovog zakona pitanje „pravne čistote“. Kako vama ta čistota izgleda? - Pričati o pravnoj čistoti u zemlji gde se pripadnici narko-kartela svakodnevno međusobno ubijaju zaista je besmisleno, neumesno i to ne treba ni komentarisati. Masovnost i istrajnost protesta naroda su iznenadili i vlast ali i ljude iz Crkve. Šta je to tako jako potaklo toliko ljudi da nedeljama uporno šetaju? - U litijama nisu samo oni koji se deklarišu kao pravoslavni vernici, nego i vernici drugih konfesija, ali i svi oni u kojima se decenijama taložila nepravda, to ponižavanje i zatiranje ljudske slobode i dostojanstva. Zahvaljujući mudrosti Crkve, sveštenika i episkopa tamošnjih, oni su tamo našli prostor u kome mogu da na jedan neobično jak, zadivljujući i dostojanstven način izraze to nezadovoljstvo. Kad ne bi postojali ovi animoziteti u svetu, podele na Istok i Zapad, Rusi i antirusi, proevropljanini i antievropljani, to bi bio jedan od najveličanstvenijih događaja trenutno u svetu. Litije su slične onim Gandijevim demonstracijama, to su demonstracije u kojima se peva Bogu. Ne slavi se nijedan čovek, već Bog i ono što je sveto na zemlji. I niko se tu ne pljuje, ne ruži i ne ponižava a narodu se daje mogućnost da mu dostojanstvo bude vraćeno. I zbog toga su na tim litijama prisutni i ljudi koji ne idu redovno u Crkvu, i oni koji idu u Crkvu, i oni koji se deklarišu kao Srbi i oni koji kažu da su Crnogorci, glasači jedne, druge i treće partije, jer su svi osetili da su tu prisutni i pravda i istina i, što je najvažnije, pomirenje. Tamo su deca i četnika i partizana, tamo nema više partija i to je važno. I Crkva je tu odigrala presudnu ulogu, jer litije nisu uzrok podela, već čin pomirenja i to je neverovatno važno. To je mnogo važnije od bilo kog čoveka i od bilo koje politike. Jedna od najveličanstvenijih stvari bio je istup vladike Metodija, koji je prebijen na Đurđevića Tari i koji u razgovoru sa šefom policije rekao „Pa, vi tučete ove domaćine a branite one koji to nisu“. Kažu da se taj policijski oficir postideo, a onda mu je rekao „Zašto niste rekli da ste vladika?“, na šta mu je Metodije rekao da su svi ljudi ovde vladike i ako ćete tući njih morate tući i mene. I oni su to ispunili, tukli su i njega i njih, ali uzalud. Kako vam izgleda držanje države Srbije i njene vlast spram događaja u Crnoj Gori? - Niko ko je imalo pratio situaciju nije bio toliko slep da nije video kako je ispočetka vlast države Srbije bila direktno na strani Đukanovića. I njihovi istupi su bili u pravcu nemešanja, da je to stvar države Crne Gore i tako dalje. Bilo je jasno da se ime tog moćnog političara Mila Đukanovića ne sme pomenuti i nije ga pomenuo niko od vrha do dna te vladajuće strukture. Međutim, u nastavku epizode, pošto su rasle litije a s njima i dostojanstvo naroda, došlo je do jednog preumljenja. Sada je situacija takva da nema napada na Đukanovića ali nema ni napada na mitropolita Amfilohija i na Crkvu i litije. To se očigledno ne isplati i razbilo bi se svakome o glavu. Svi su shvatili da ona raja koja je nikla ko iz zemlje trava može i njima da se dogodi – i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, događalo se u Makedoniji. Rečju, ne može se zatreti ljudska sloboda, ma koliko se neko trudio. Predstavnici vlasti kažu da je 70 do 80 odsto crkvenih objekata u vlasništvu države. Koliko vi takvih objekata znate? - To nema veze s istinom. Ako neko savesno upravlja nekom imovinom, to je u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njene eparhije. I sad treba da se pojavi neko drugi i kaže nam: Mi smo ta država koja je vlasnik. Koja ste vi država? Koja je to država koja je naslednik te države od pre 1918. godine? Pa u ovom prošlom veku su se promenile četiri države Crne Gore. Kome će to ta država ostaviti u vlasništvo? Šta ako sutra dođu Italijani i kažu mi smo naslednici ove države, vladali smo njom od 1941. do 1944. i mi nasleđujemo tu državu? Je li taj naslednik Milo Đukanović kao kumrovački đak i po čemu bi on bio bliži toj državi nego Amfilohije? Crkva ima kontinuitet. Milo Đukanović i ljudi koji su napravili taj zakon nemaju osnovni pojam o tome šta je Crkva. Oni kao zagovornici građanske Crne Gore i deklarisani ateisti govore – mi hoćemo crnogorsku crkvu. Sad se našao Milo Đukanović i ljudi koji misle da sve znaju zato što imaju moć i novac i kažu neće biti ovako nego onako. E, ne može tako da bude nego će biti onako kako jeste. I u tom smislu je taj narod podržao Crkvu. Ne zbog Amfilohija, Joanikija, Atanasija, Petra, Pavla ili Janka nego zbog istine. Ljudi kada prepoznaju istinu istini se i obraduju. Isto kao što pred laži ćute i snebivaju se. Imamo paradoksalnu situaciju: vlasti kažu da Crkva hoće da postane vlasnik onoga što koristi. S druge strane, država bi da postane vlasnik onoga što ne koristi. Ako bi isterali svoje, šta mislite na koji način bi bile korišćene crkve i manastiri? - U poslanici Diognetu, koja je iz prvog veka, piše kako neki rimski imperator pita: ko ste vi hrišćani? Odgovor je glasio: mi smo oni koji sve imamo a ništa ne posedujemo. Kako poseduje Amfilohije Cetinjski manastir? Pa neće ga on ostaviti Radovićima, nego će ga ostaviti Crkvi. Dakle, Crkva koja se 2000 godina ponaša prema toj poslanici Diogneta – sve imamo, ništa ne posedujemo – ima ogromnu moć. Načitao sam se bezbroj naslova po tabloidima kako po Hercegovini posedujem hotele, kako crkve imaju vinarije. I onda sam otišao u Nemačku i od toga nemam ništa, ali ima Crkva. I to je ono što Crkvu čini drugačijom. Takva bi trebalo da bude i država i da onaj koji joj se nađe na čelu, ma koliko da je na vlasti, zna da će jednog dana otići. Vrlo važno je da to razaberemo. Ništa od toga Crkva neće da poseduje i ljudi koji šetaju, iako ne idu svaki dan u obližnji manastir, oni osećaju da je on njihov. Čiji je Ostrog? Pa svakog Srbina koji danas živi na planeti i ne samo Srbina nego svakog dobrog čoveka kome nikad niko neće reći: nemoj da ulaziš ovde, nemaš pravo. Niti je to za ovih četiri veka ikad iko rekao. I to je ono što taj narod tamo brani. Vidite li, ipak, iza sve ove „imovinsko-pravne“ priče, neku dublju i opasniju priču, nešto suštinskije što se iza brda valja? - Nije lako objasniti to uvođenje antsisrpstva, koje je potpuno neprirodno Crnoj Gori. Trener vaterpolo reprezentacije Crne Gore ide na Cetinje i tamo ljubi ikonu, košarkaš Mirotić ide u litiji sa ikonom u rukama. To su ljudi koji su oličenje dobrog Crnogorca ali su Srbi. A mi imamo propagandu kojom se Crnogorcima nameće animozitet prema Srbima i to veći nego prema Hrvatima ili Muslimanima. To ne može i ne smije da bude. To je glupost. Isto kao što je glupost pravljenje animoziteta prema Crnogorcima u Beogradu i to rade ljudi koji ne bi smeli to da rade jer su na odgovornim mestima. To je za kaznu i biće kažnjeno. Narod će to kazniti. Mi smo rođaci, krvni i duhovni srodnici u svakom pogledu. Tako da je to rasrbljivanje nemoguća misija, makar iza nje stajale najveće sile ovoga sveta. E, sad problem je kad mi u tome učestvujemo. Problem je kad mi nećemo da pričamo sa ljudima u Makedoniji koji su nam srodni i po veri i po krvi. Problem je kad mi kažemo: šta hoćete vi Crnogorci, šta tražite vi Bosanci? A svi mi tamo iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore gledamo u Beograd kao u svetionik i u sunce. Ne može, ne sme niko odavde da kaže nama tamo „šta vi hoćete?“, niti mi tamo nekom ovde smemo reći „nisi dobrodošao“. Nego, jedva te čekamo. U tom smislu mislim da je to nemoguća misija, samo mi u tome ne smemo da učestvujemo. Da se malo odmaknemo od Crne Gore, koliko ste upoznati sa sukobima na Bogoslovskom fakultetu, nakon što je Sinod uskratio blagoslov dekanu vladici Ignjatiju koji se usprotivio udaljavanju iz nastave predavača episkopa Maksima i vašeg saradnika Marka Vilotića? - Tu se ne radi samo o unutarcrkvenoj stvari već o sukobu sa samim Univerzitetom, akademskom javnošću i akademskim svetom. U tom smislu to je jedna tužna priča koja je meni poznata ali radije ću o tome razgovarati na našem Saboru sa našim patrijarhom i drugim episkopima nego preko medija. Ono što je jasno, jeste da se radi o jednom progonu ljudi koji su, opet se vraćamo na to, štitili slobodu. Zavladao je poslednjih desetak godina jedan duh da je najbolje sve pokoriti i staviti pod neku kontrolu, ne dati nikome da misli drugačije. Iz tog nekog razočarenja u demokratiju otišlo se u totalitarizam. U tom smislu su se mnogi ljudi pokazali kao slabi a ovi što su gonjeni sigurno će biti pobednici i to je tako od početka sveta i hrišćanstva. Vaš odlazak u Nemačku je tumačen na dva načina. Po jednoj ste tamo poslati da bi vas udaljili od mogućnosti da postanete patrijarh, po drugoj tamo ste otišli upravo da se zato pripremite. Šta je istina? - Istina je daleko i od jedne i od druge teze. Istina je da tamo odlaze desetine hiljada ljudi i da ta eparhija postaje veća od svih eparhija u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Istina je i da je mene mnogo toga kod nas počelo da opterećuje i da nisam imao snage da se borim s tim a istina je i da sam završio jednu dugu fazu života u Hercegovini, koja je moja otadžbina i moj život. Hteo sam da uradim nešto novo i da probam da taj naš narod okupim i saberem i pokušam da učinim sve kako ga ne bismo izgubili. Jer ti ljudi, ako ne budu imali pastira, izgubiće se. Ono što mogu da kažem jeste da su to, u mnogo čemu, naši najbolji ljudi koje imamo u ovom trenutku. Kad to govorim, naročito mislim na mlade ljude. Da bi neko otišao u inostranstvo, on pre svega, treba da bude hrabar. Da se tamo snađe mora da bude pametan. Da tamo opstane kao Srbin i pravoslavac mora da bude patriota mnogo veći od onih koji žive ovde. Mnogi od njih bi mogli reći – mi smo proterani, ali niko to tamo neće reći. Postoji jedna čežnja za otadžbinom ali tamo postoje uslovi da se radi, zaradi i dostojanstveno živi. Postoji bezbroj primera za to. Dva moja sveštenika su tamo došla sa po šestoro dece, a jedan od njih je ovako rezonovao: „Moja ćerka studira psihologiju i ako bude htela da se zaposli, moraće da lepi plakate neke stranke. Ja to ne želim da gledam“. A to su ljudi koji su u Srbiji imali i kuće i imanja i pristojan život ali preovladala je potreba za dostojanstvom. FOTO: S PASALIC / RAS SRBIJA Naviknuste li se vi na život u Nemačkoj? - Moj život tamo je bukvalno pretvoren u jedno veliko putovanje. Od Diseldorfa do Frankfurta, od Frankfurta do Berlina, od Berlina do Hamburga, od Hamburga do Minhena i na tom putu bezbroj malih gradova i mesta. Priviligovan sam što kroz ta putovanja mogu da upoznajem i ljude i jednu zaista veliku kulturu. Živimo u najbogatijoj i najmoćniojoj zemlji u Evropi ali pratimo šta se dešava u Srbiji i trudimo se da učinimo najviše što možemo jedni za druge i događaju se prelepe stvari. Do sada nigde u Nemačkoj nisam govorio na nekoj tribini a da je bilo manje od dvesta prisutnih, što uopšte nije lako za te ljude koji su opterećeni poslom i kubure s vremenom. Bogu hvala, na liturgiju dolazi sve veći broj ljudi i Crkva u svakom pogledu napreduje. Na šta vam liči Srbija u osvit predstojećih izbora, aktuelna je priča o bojkotu, atmosfera je uzavrela? - Bio sam jesenas u Srbiji kad je bila služba u Žiči i nisam odavno video tako lepu a tako zapuštenu zemlju kao što je Srbija. Ja sam čovek sa planine i znam šta znači kad je njiva uzorana a livada pokošena. U Nemačkoj ne postoji nijedna neobrađena njiva iako je ona industrijski najmoćnija zemlja u Evropi. Mi smo narod od njive a njive su nam zaparložene. Nema ljudi, oni odlaze, što u pomenutu Nemačku, što u Ameriku i najstrašnije mi je što mi se čini da to ljude koji su odgovorni ne zabrinjava. U svakoj crkvi, a ima ih osamdeset u Nemačkoj, svake nedelje ima pet do deset novih lica. To je strašno za Srbiju i to je poziv na uzbunu. A što se politike i izbora tiče, o njima je mnogo ljudi dosta toga reklo i nema potrebe da i ja govorim. Očigledno je da uslovi za normalne izbore ne postoje i taj argument koji iznosi opozicija u pravcu bojkota po meni je logičan. Od Vučića traže da prizna Kosovo Ima li na osnovu vaših saznanja ili uvida nešto novo na vidiku što se tiče Kosova. Kao da je kraj godine postavljen kao dedlajn za rešenje tog pitanja? - Potpuno je jasno da se tu traži takozvano međusobno priznanje. To je, po meni, još jedna besmislica. Šta će Srbiji međusobno priznanje, Srbija je priznata zemlja. Drugo, ja nisam ni za koji oblik priznanja Kosova. Ali jesam za suživot sa Albancima, jesam za to da oni imaju osećaj slobode, da se radi i komunicira sa njima. Zapadni političari, koliko vidim, očekuju da čovek koji vodi Srbiju potpiše to priznanje Kosova. On, koliko vidim, pokušava na sve načine da to izbegne. Da li će to moći ili neće – ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim da ni Zapad ni sama Srbija imaju rešenje za taj problem. Isto tako nema rešenje ni Priština koja je sve svoje nade položila u moć i silu velikih država. Stvar nimalo nije jednostavna. Mislim da ako postoje prijatelji na Zapadu, oni treba da pokažu to prijateljstvo tako što će napraviti normalan život na ovim prostorima a ne što ćemo svako malo potpisivati neki novi sporazum o ovom i onome, o novim razgraničenjima ili novim granicama, koje, usput, očigledno neće biti stabilne. Treba raditi na tome da se normalizuje život. Knjige se ipak čitaju Vaša knjiga “Gledajmo se u oči” je jedno od najčitanijih štiva u zemlji. Kakve reakcije čitalaca dopiru do vas? - Izdavač mi je rekao da je prodato vise od 30.000 knjiga za nepuna četiri meseca. Izgleda da se ipak knjige kupuju i čitaju. To je zaista prijatno čuti. Utešna je spoznaja da ljudi razumeju kad neko govori i piše iskreno.
  20. -Епископ Иринеј: „Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубавˮ- Следујући напоменама из Типика, ове године престони празник храма Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику торжествено је прослављен у Недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године. Звучни запис беседе Молитвена прослава почела је у навечерје празника служењем свечаног бденија, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Недељко Зубовић, парох при храму на Телепу, уз саслужење свештенства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке. На дан празника светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протопрезвитера Јована Милановића, ректора Богословије Светог Арсенија Сремца, презвитера Станка Лакетића, професора наведене Богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке. У славу Божју, а у част преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем умилни славопој Господу узнео је хор ученика Богословије из Сремских Карловаца, сведочећи и актуализујући речи црквеног песника да „мислимо као да на небу стојимоˮ. После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Иринеј, говорећи о значају правилног разумевања еванђелске перикопе о Страшном суду, која нас, на савршен начин, уводи у завршницу припреме за Четрдесетницу. Суд Божји је једнак и праведан не на наш људски начин, већ на нама надуман начин тако што своју бескрајну, за нас непостижну љубав нуди свима, све закриљује њоме. Они који су отворили своја срца за ту љубав они је показују у свом живљењу са ближњима. Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубав, истакао је владика Иринеј. После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које је принела породица Вуксановић из Ветерника. По литургијском отпусту, у име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма. Отац Бранислав је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеним архијерејима Иринеју и Исихију, као и свештенству и верном народу који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму. Свечаном славском сабрању у храму Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику присуствовао је г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Добротом и љубављу овогодишњих кумова, празнична радост настављена је трпезом хришћанске љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Podrška srpskim vladikama u Americi Uoči vanrednog sabora SPC u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi, koji je na zahtev Svetog arhijejskog sinoda sazvan za 29. februar, grupa viđenih Srba iz SAD uputila je pismo patrijarhu srpskom Irineju, u kome ukazuju da srpske vladike u Americi nisu crkveni „separatisti, nego „žrtve klevete“. Piše: J. T.21. februara 2020. Foto: FoNet/ Zoran Mrđa „Svako ko tvrdi Svetom sinodu da vladika Longin, vladika Maksim ili vladika Irinej žele odvojiti naše eparhije od SPC ili nema saznanja i pogrešno je informisan, ili zlonamerno laže. Zaista, čini se da ove dezinformacije stvara i širi jedna manja grupa klevetnika, dok ogromna većina naših vernika u parohijama širom Amerike podržava naše vladike. Molimo vas da ne uzimate u obzir slabo informisane pozive nekolicine klevetnika kako ne bi ste remetili mir i harmoniju ogromne većine“, navodi se u pismu koje su između ostalih potpisali, sportista Vlade Divac, bankar Miroslav Majkl Đorđević, Nenad Đorđević, Džon Đ. Martić, LJubiša Miličić, Nikola J. Protić, Stiv Radaković, Lazar Supić, Branko Tupanjac, Jasmina Vujić.., gotovo svi sa odlikovanjima i priznajima SPC. Danasu je nezvanično potvrđeno u crkvenom vrhu da bi vanrednom saboru u crkvi svetog Đorđa u Klijrvoteru poslednjeg dana februara trebalo da prisustvuju u ime Sinoda patrijarh Irinej iepiskop šumadijski Jovan (Mladenović), kao i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić). Pojedini crkveni izvori spekulišu o mogućem „disciplinovanju“ srpskih vladika u SAD zbog navodne izmene Ustava SPC. Srpske vladike u Americi objašanjavaju da je sa „američkog sabora“ prošlog leta preko Sinoda za Sabor SPC upućen predlog izmena Ustava koje nalažu uslovi delovanja Crkve u SAD. Извор: Podrška srpskim vladikama u Americi WWW.DANAS.RS Uoči vanrednog sabora SPC u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi, koji je na zahtev Svetog arhijejskog sinoda sazvan za 29. februar, grupa viđenih Srba iz SAD uputila je pismo...
  22. У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца. Послушајте беседу ОВДЕ
  23. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича
  24. Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори. Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће. На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“. Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе. „Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја. Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора. „Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић. Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом. „Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“. „Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић. Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење. „Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме. „Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“. Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика. „Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“ „Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње. Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије. Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...