Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владике'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 81 results

  1. У оквиру посете Граду Бијељини председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик посетио је 23. маја 2019. године Епархију зворничко-тузланску и Преосвећеног Епископа г. Фотија. У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу живота Српске Православне Цркве и српског народа у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Посебан акценат у разговору дат је теми изградње Заветног храма Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, који је већ у народу назван Храмом српског јединства. Храм би, ако Бог да, требао бити изграђен у близини новог аутопута који ће пролазити поред Бијељине. Разговарано је и о завршетку радова започетих цркава и других објеката, о Православној веронауци и њеној имплементацији у средњошколском систему Републике Српске као и о проблему учесталог исељавања српског народа у земље Европске Уније. Председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик Додик је захвалио Епископу зворничко-тузланском г. Фотију на пријему и нагласио да ће све релевантне институције Републике Српске дати свој допринос тим пројектима зарад стабилности народа и Цркве која је гарант опстанка Републике Српске. РТРС: Договорена изградња Цркве српског јединства -Говорили смо о значајним стварима везаним за живот наше епархије, у којој има много градилишта, а тај посао не можемо сами да урадимо без помоћи Републике Српске и њених институција, рекао је владика Фотије. Он је додао да је договорена реализација новог пројекта,радног назива "Црква српског јединства", који ће бити реализован уз пројекат изградње ауто-пута, који иде од Кузмина према Бијељини и даље према Брчком и Добоју. Пројекат "Црква српског јединства", како је навео Владика, веома је потребан Србима који су склони томе да се деле и сукобљавају. -Та црква би требало да буде нешто што нас повезује, обједињава, како у Републици Српској, тако и у матичној држави Србији, наглашава Епископ. Према његовим речима, нови велелепни храм биће заветна црква ширег значаја од обичне парохијске цркве, јер ће окупљати Србе са свих континената. -Република Српска треба да добије такву светињу гдје ћемо бити сви заједно, обједињени као мрави у том великом објекту, поручио је епископ Фотије и додао да је са г. Додиком и његовим сарадницима разговарао и о питањима која се тичу веронауке, бриге о омладини, останку Срба на овим просторима и другим темама које су значајне и за Цркву и за државу. Српски члан Предсједништва БиХ потврдио је подршку идеји Епископа зворничко-тузланског, потенцирајући добру сарадњу Српске Православне Цркве и Републике Српске кроз дуги низ година, на низу пројеката који промовишу заједничке вредности, и то путем веронауке и обостране међусобне бриге Цркве и државе. Он је нагласио да је Црква један од најважнијих идентитета српског народа. -Црква на најбољи начин чува и баштини традицију српског језика, писма, вјере и наше крсне славе, свега што нас чини посебним народом на овим просторима, који је изложен многим проблемима, рекао је г. Додик и оценио да су односи институција Републике Српске и Српске Православне Цркве на највишем могућем нивоу и додао да су сви заједнички започети пројекти и реализовани. Он је захвалио епископу Фотију на бризи за Епархију, у којој је изграђено више од 200 цркава и црквених објеката. Извор: Српска Православна Црква
  2. У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”. Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи: Представка Светом архијерејском сабору Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора. Светом архијерејском сабору у Христу одан, Епископ западноамерички Максим Београд, 14. маја 2019. г. Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква
  3. У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”. Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи: Представка Светом архијерејском сабору Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора. Светом архијерејском сабору у Христу одан, Епископ западноамерички Максим Београд, 14. маја 2019. г. Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena" Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije: Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma. - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom. – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi. - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo. Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu. - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada. - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena. - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda. Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo. - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava. Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti. Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka. Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe. - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće. Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu. - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”. - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast. Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima. Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj. Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama. Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju. Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”. (Telegraf.rs / Srpska ekonomija) View full Странице
  5. "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena" Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije: Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma. - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom. – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi. - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo. Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu. - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada. - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena. - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda. Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo. - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava. Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti. Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka. Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe. - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće. Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu. - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”. - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast. Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima. Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj. Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama. Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju. Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”. (Telegraf.rs / Srpska ekonomija)
  6. Основан пре тачно десет година, Радио Источник Епархије ваљевске настоји да шири реч Божју, уз молитву Мајке Божје чији Живоносни Источник прославља као своју славу, и следећи пример Светог Владике Николаја, чијим га је орденом одликовао Епископ Милутин. Владика Николај био је глагољиви проповедник, гласник љубави Христове, који је јеванђељску мисао надалеко проносио. У времену у коме наука и техника нису створиле медије какве данас имамо, његове поуке стизале су брзо и остављале трајне и неизбрисиве трагове, какве данас готово ниједан медијски садржај не може. Дакле, усуђујемо се рећи, био је моћан медиј, извор знања и информација драгоцених за живот сваког човека. У дану у коме је Свети Владика Николај уписан у календар светитеља, широм планете обележава се и Светски дан слободе медија. Ове године, тог дана празнује се и Источни петак, илити Живоносни Источник, па се и колектив Радија Источник, на челу са главним и одговорним уредником протонамесником Слободаном Алексићем, придружио светковини у задужбини Светог Владике Николаја. Честитке и благослови стигли су од духовног оца, Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископа Георгија и свих свештенослужитеља, верног народа, али и драгих гостију – представника црквених медија. У име Радија Слово Љубве (Београд) Источнику је честитала новинар Бојана Јовановић, Беседе (Нови Сад) уредник протонамесник Милорад Мировић и Милешеве уредник протојереј – ставрофор Марко Папић. Славску свечаност и обележавања јубилеја са Радијом Источник поделио је и протојереј – ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм, прве телевизијске станице Српске Православне Цркве. Улога медија данас јесте да доносе радост, нарочито у овим временима када је нема много. Честитајући значајан јубилеј Радију Источник, прота Стојадин Павловић рекао је да је потреба за комуникацијом посредством медија увек постојала. Она је сада значајнија него раније јер је комуникација међу људима „скраћена“. Брзе вести, прилози и репортаже имају могућност да стигну до слушаоца у брзини у којој он живи. Велики труд је Радио Источник уложио на том пољу. Надам се и верујем да ћете уложити још више труда и снаге, са безрезервним благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, подршком свештенства и саговорника из разних области, који нису више гости већ домаћини у Радио Источнику, како би медијски мрак који нам нуде комерцијалне телевизијске и радио станице разбили и показали како се долази до јеванђељске речи – рекао је прота Стојадин Павловић. Под утиском данашњег празника, први човек Телевизије Храм пожелео је да конзументи медијског програма што више чују и запамте узорне људе, али и оне који су Христа издавали. Такође, да они који су туговали и жалили над својим гресима да, како је говорио Отац Јустин, више не тугују, јер је Васкрсли Господ све грехе узео на себе. Да не тугују ни за својима који су уснули у Господу, јер Васкрситељ и о њима брине и са њима ћемо се наћи у дану свеопштег васкрсења, закључио је прота Стојадин Павловић, пожелевши Радију Источник да траје још много деценија. По завршетку свечаности у Лелићу, главни и одговорни уредник Радија Источник протонамесник Слободан Алексић организовао је представницима црквених медија поклоњење манастиру Пустиња и ваљевским храмовима Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија ваљевска
  7. ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ Нови човек је темељ нове Србије Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. Ако у томе успемо – успели смо у свему Аутор: Мирољуб Мијушковић (Фото Глас цркве) Владика шабачки Лаврентије, световно Живко Трифуновић (Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935), архијереј је Српске православне цркве са најдужим епископским стажом, дужим од пола века. Замонашио се као студент Богословског факултета у Београду, потом је био свештеник на Купресу, па професор Богословије у манастиру Крка, да би током заседања Сабора СПЦ у мају 1967. године био изабран за епископа моравичког, викарног епископа патријарха Германа. Последње три деценије, од 23. јула 1989. године, владика Лаврентије се налази на челу шабачке епархије. За протођакона др Љубомира Ранковића, уредника „Гласа Цркве”, најпоузданијег биографа владике Лаврентија, кога је упознао још као дечак, богослов у манастиру Крка, епископ шабачки је историјска личност и време ће то недвосмислено потврдити. По много чему у новијој историји СПЦ владика Лаврентије је предњачио: као епископ западноевропски и аустралијски (1969–1973) био је први српски архијереј чија је нога (25. децембра 1969) крочила на аустралијски континент; као епископ западноевропски (1973–1989) био је први архијереј који је по одлуци Светог синода и патријарха (1983) отпочео преговоре са расколницима у Америци, који ће 1991. у време патријарха Павла бити крунисани помирењем. Време у којем живимо је турбулентно. Држава Србија је бременита проблемима, а народ прилично подељен. Шта бисте данас поручили грађанима? „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се наједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз”, записао је давно Иво Андрић. Древна „Књига живота” – Библија, увек је крај мог узглавља. Помогла ми је да на њеним порукама и поукама изградим своју веру у Бога, народ и себе. У деветој деценији свога земнога века, та вера ме подмлађује и чини оптимистом. Верујем да је овај свет најбољи од свих Божјих светова и да је ово време најлепше и најбоље у свеукупној људској историји. Јер ово је наше време и наша највећа шанса. Бог нам нуди да искористимо ту шансу и оправдамо своје узвишено људско и хришћанско призвање. Моја порука грађанима Србије и свим људима света је очински позив на одговорност. Нарочито на одговорност за јавну реч. Опет цитирам Андрића: „Ми нисмо довољно свесни колико наша јавно изговорена реч може дуго да живи закопана у другом човеку”. Чувајмо се тешких и јаких речи. Реч је најоштрији и најотровнији мач. „Уби ме прејака реч”, болно вапије песник Бранко Миљковић. Реч фијуче и пуца као бич, погађа као метак. „Будимо људи”, саветује патријарх Павле. За разлику од свих живих бића, Бог је људима дао језик за споразумевање и разговор. Позивам све грађане Србије, нарочито носиоце јавних функција у друштвеном и политичком животу, на међусобни братски дијалог и договор. Да ојачају разум а обуздају страсти, да спусте тон а узвисе част и достојанство. У овој јубиларној години када обележавамо осам векова самосталности наше мајке Цркве, позивам себе, васцело свештенство и Божји народ на саборни подвиг сведочења своје вере, више примером него речима. У овим данима када се „све прашта васкрсењем”, коленоприклоно од Бога и Божјег народа молим опроштај за све лоше примере од стране нас, црквене јерархије, које су могле саблазнити слабе у вери. У животу и раду имали сте и лепих, а претпостављамо и ружних тренутака. Шта вас је највише обрадовало, ако можете да издвојите? Највише ме обрадује доброта, леп гест и поступак у свакодневном животу „обичних” људи. Учтива реч, благ осмех, топао поглед, срдачан поздрав... Изнад свега искрена реч захвалности за мале, ситне ствари. Љубазност и предусретљивост, спремност да се помогне ономе коме је потребна помоћ и ситна услуга. Највећа драгоценост нашег времена су речи: изволите, хвала, извините, опростите... Оне живе и обитавају у животу Божјег народа и на њима почива поредак света. Свет је препун доброте. Али доброта није бучна и рекламерска, нема маркетинг и кампање. А зло је бучно, самохвалисаво, галамџијско, дрско, наметљиво... Зато нам се чини да га више има. Оно живи на насловним странама жуте штампе и у ударним терминима таблоидних електронских медија, најопаснијих тровачница људске душе. Вашим колегама препоручујем као савет и завет песму „бранковинске виле” Десанке Максимовић: „Објавите једном на велика звона”. Многим Шапчанима у сећање су урезане слике из шабачке хале 1995. док обилазите избеглице из Крајине, места где сте у младости живели и радили. Шта вас је највише растужило у претходним годинама? Највише ме растужују људска бахатост, осионост, умишљеност, саможивост, безобзирност... Горки су плодови овог корова који расте у душама појединих људи и народа. Сведоци тога су милиони и милиони избеглица, бескућника и апатрида који се потуцају и блуде светом од немила до недрага. На десетине милиона породица и деце у Африци пате у сиромаштву и умиру од глади. Са њима је распети и васкрсли Христос. Он живи у свакој њиховој сузи, болу, уздаху, вапају... И међу нама много је оних којима је наша помоћ потребна. Онај ко хоће да сретне и види Христа, нека укаже помоћ своме комшији болеснику, сиромашку, немоћној старици или старцу... Нека им се нађе... Чаша хладне воде, шоља чаја, лепа и топла реч велики су као храм. На питање да ли ће Христос, када поново дође, наћи вере на земљи, Свети владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не у раскошним храмовима и псалмодијама, већ у шапутању људског језика и у тишини и топлини људског срца”. Велики задаци стоје данас пред српском црквом и српском просветом и културом. Потребни су велики напори на духовној и културној обнови, као и на образовању и просвећивању нашег народа, особито младих. То је темељ сваке обнове. И црква и држава улажу велике напоре у изградњу велелепних храмова и градова. Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. То је претежније од свега. То је темељ нове Србије. Ако у томе успемо – успели смо у свему. Сећајући се трагичних збивања из 1995. која спомињете, поносан сам на свој народ. Србија је раскопчала недра и примила своју страдалну браћу, делећи са њима све што је имала. То су били дани санкција, изолације, беспарице, сиромаштва... Али изнад свега дани великог људског и хришћанског срца. То ми даје разлог да верујем у свој народ. Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени верујем да ћемо, уз Божју помоћ, наћи излаз из свих невоља, и из свега изаћи већи и снажнији. Да сведем овај одговор на сентенцу нашег великог писца Добрице Ћосића: „Вода и народ увек нађу свој пут!” Са том вером и надом поздрављам све читаоце „Политике” радосним поздравом победе живота: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
  8. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније одржаo je у петак, 19. априла 2019. године у сали Центра за стручно усавршавање у образовању у Лесковцу беседу на тему "У сусрет Васкрсу", у организацији Кола српских сестара М.О. Лесковац. Како је раније за Радио Глас најавила госпођа Јелена Ераковић председница Кола српских сестара из Лесковца, Владика нишки је беседио у Лесковцу на позив Кола које су изразиле наду да ће овај догађај прерасти у традицију. Благодаримо Колу српских сестара из Лесковца на прослеђеном видео запису беседе Владике нишког Г. Г. Арсенија. Извор: Радио Глас
  9. На Велику сриједу, 24. априла Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у манастиру Острогу са почетком у 8 часова и службу јелеосвећења, са почетком у 15 часова. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служиће Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру, са почетком у 8 часова и службу јелеосвећења у 15 часова. На Велики четвртак, 25. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова. Владика Методије служиће Литургију у Цетињском манастиру у 8 часова. На Велики петак, 26. априла Митрополит Амфилохије и Владика Методије служиће Вечерње са изношењем плаштанице у Цетињском манастиру у 16 часова. На Велику суботу, 27. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, са почетком у 8 часова. Владика Методије служиће Литургију у манастиру Михољска Превлака, са почетком у 8 часова. На ВАСКРС, 28. априла Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, са почетком у 8 часова. Владика Методије служиће Васкршњу литургију у Цетињском манастиру након свечаног Васкршњег јутрења које почиње у 4 часа. У 12 часова Митрополит Амфилохије ће у манастиру Светог Димитрија на Боану Кадића освештати васкрња јаја, а Владика Методије у Вирпазару, такође у 12 часова. На Васкршњи понедјељак, 29. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету службу Божију у цркви Свете Тројице у кутима – Зеленика, са почетком у 9 часова, а онда ће кроз Куте и Зеленику предводити традиционалну Литију. Владика Методије служиће Свету архијерејску литургију у манастиру Врањина на Скадарском језеру, са почетком у 9 часова. На Васкршњи уторак, 30. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету службу Божију у Мурини, а Владика Методије у Подмаине, са почетком у 8,30 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У издању реномиране издавачке куће „Макавеј“ из Скопља, уз подршку Министарства културе, 2018. године из штампе је изашло македонско издање књиге „Преко прага“ Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија. Ове године, у Народној универзитетској библиотеци „Свети Климент Охридски“ у Скопљу одржана је свечана промоција поменуте књиге епископа Григорија са којом се увећала библиотека превода и обогатила међукултурна сарадња у региону. Промотери македонског издања „Преко прага“ били су књижевник и енциклопедиста из Загреба др Влахо Богишић и писац, есејиста и литературни критичар Бранко Цветкоски из Скопља. Свечаној промоцији присуствовао је и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован са Преосвећеном Епископима брегалничким г. Марком и стобијским г. Давидом. Промоцију је водио глумац Томе Витанов који је надахнуто говорио делове књиге „Преко прага“ праћен кавалџијама оркестра „Пеце Атанасовски“. При крају промоције своје обраћање је произнео епископ Григорије. Уследила је упечатљива дискусија. На крају скупа, епископ Григорије је потписивао књиге многобројним присутним љубитељима писане речи. Извор: Српска Православна Црква
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који ових дана борави у посјети нашој Епархији у Латинској Америци, јуче је у Буенос Аиресу, заједно са својим домаћином Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом, био на пријему код апостолског нунција Леона Каленге Бадикебелеа. Пријему је присуствовала и амбасадорка Србије у Аргентини Јела Баћовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и настојатеља Светосавског храма Епископа ремезијанског г. Стефана, Патријарховог викара, у недељу, 3. фебруара 2019. године, у цркви Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански, Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић; протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак. Прислуживали су чтечеви Војислав Николић и Милош Стаменковић. Литургијско сабрање својим краснопјенијем улепшао је Светосавски хор Мокрањац , којим је дириговала др Катарина Станковић, док су певницу водили појци при храму Светог Саве. -Шта је заправо истина у овоме свету? Истина је Син Божји, који је дошао на овај свет, и љубав Божја, која се излила, управо тим догађајем Оваплоћењем Божјим, уласком Бога у овај свет. То је љубав, то је милост, то је загрљај Божји, беседио је владика Херувим верном народу на крају свете Литургије. Извор: Српска Православна Црква
  13. На дан молитвеног сећања на преславно светило Цркве Христове, Светог Атанасија Великог, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасијe прославио је свој имендан. Тим поводом, Спасова црква манастира Милешеве била је место пастирског сабрања свештенослужитељâ Епархије милешевске. Божанском Литургијом предстојао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење домаћина, епископа Атанасија, и свештеникâ и свештеномонахâ Милешевске епархије. После прочитаног јевађељског одељка беседио је владика Атанасије: -Сабрани смо под именом великог угодника Божјег који је управо оно како смо читали данас из јеванђеља: светлост свету, светлост гори, Свети Атанасије Велики, угодник Божији који је засветлео у своме времену и остао да светли кроз све време и по свим просторима, и као светлост да означава пут другима који се боре за Царство Небеско. Под том светлошћу ми смо се данас сабрали у овом светом манастиру на Божанској Литургији, да се боље постројимо, да боље усредсредимо свој живот, свој пут у Господу, у животу даљем. У славу Божју и у част Светог Атанасија Великог, епископ Јоаникије освештао је славско жито и са епископом Атанасијем преломио славски колач. Честитајући имендан домаћину, владика Јоаникије је рекао да је Свети Атанасије проповедао Свету и живоносну Тројицу и многе јереси тога времена које су разарале Цркву Божију побеђивао пре свега божанственом мудрошћу која му је од Бога дата и надахнуће Духа Светога проповедао је, и разобличавао лажи и неистине којих има у овоме свету и оне се шире, али и претрпевши смирењем и поверењем у Бога и страдање за име Христово: -Чини ми се да није било смирења и те његове спремности да страда, без обзира што је био толико мудар и Духом Светим надахнут, да не би могао издржати а камоли победити. Страдао је и био прогањан као Христос. Много пута се попео на Његову Голготу, али када год би дошла времена страдања он би говорио: облачак је, проћи ће, тако да његово дело и учење није имало значај само у његово време и непосредно после њега, него и дан данас он је наш учитељ, Свети Атанасије Александријски, један од великих Светих отаца. -Нека буде на здравље и на спасење нашем драгом владици Атанасију. Хвала ти драги Владико што си ме данас позвао на ову свету службу, да се заједнички Богу помолимо, и да заједно измолимо од Бога небеско покровитељство Светог Атанасија. Он је твој небески покровитељ, али треба и свима нама тог небеског покровитељства светих, а данас заиста прослављамо једног од највећих, и једнога од оних на којег се заиста треба угледати у овој нашој светој служби. Преосвећени Владико хвала и на многаја љета, честитао је Преосвећени Јоаникије. Узвраћајући на речи честитке, владика Атанасије је најпре у име пуноће Епархије милешевске заблагодарио драгом госту на доласку и учествовању у духовној радости, подсетивши да је првопастир Епархије будимљанско-никшићке раније много труда уложио у Цркву Христову на простору Епархије милешевске, показујући тако и данашњим доласком и саборовањем да је веран ономе за шта је стајао, за шта се борио и шта је проповедао Свети Атанасије Велики и да управо та истина у којој је Свети Атанасије стајао обједињује целу Цркву Христову. После свете Литургије, у манастирском конаку одржано је пастирско саборовање на којем су свештенопастири расуђивали на тему: Покајање и исповест као изазов и искушење пастирском делу, коју је најпре изложио протојереј-ставрофор Марко Папић, старешина Васкрсењског храма у Прибоју. Преосвећени Владика Атанасије уприличио је у епархијском седишту у Пријепољу свечани ручак за госте, међу којима су били и представници локалних самоуправа са простора Епархије милешевске. Поводом имендана, у име свештенства Епархије милешевске, архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић уручио је епископу Атанасију пригодан дар. Извор: Српска Православна Црква
  14. У суботу, 12. јануара 2019. године, Епископ рашко-призренски г. Теодосије присуствовао је вечерњем богослужењу у цркви Васкрсења Христовог на Темпелхофу. Службу су својим велелепним појањем улепшали г. Дејан Ристић и ученици Призренске богословије. После богослужења, добродошлицу је пожелео протојереј-ставрофор Драган Секулић, старешина цркве. Верном народу обратио се владика Теодосије, који је говорио о страдалном животу Срба на Косову и Метохији и позвао све људе добре воље да помогну рад Фонда за Косово и Метохију Епархије рашко-призренске, како би се најбоље могло помоћи опстанку нашег народа и светиња у нашој најсветијој земљи. На крају вечери, ученици Богословије одржали су концерт певајући старе народне песме са Косова и Метохије. Концерт је пропраћен великим узбуђењем свих присутних. У недељу, 13. јануара 2019. године, епископ Теодосије предводио је евхаристијско сабрање у цркви Светог Саве на Ведингу, уз саслужење старешине цркве протојереја-ставрофора Вељка Гачића и протојереја Радомира Колунџића. Свету архијерејску Литургију украсило је појање богословаца уз руководство њиховог професора Дејана Ристића. После свете Литургије, владика Теодосије је, у својој беседи, поново истакао тешко стање у коме се налази српски народ и његове светиње на Косову и Метохији. Позвао је присутан народ да помогне рад Фонда Епархије рашко-призренске који обезбеђује одрживи опстанак српског народа на Косову и Метохији. После Владикиног обраћања, наступили су призренски богословци са лепим народним песмама са Косова и Метохије. Две песме су извели заједно са чланицама берлинске црквене етно групе „Гора“. Сузе многих присутних сведочиле су колико су сви били дирнути лепотом мелоса и начином извођења старих српских песама. После заједничке трпезе љубави, богословци су учествовали на приредби коју је организовала Руска Православна Црква у Берлину на челу са високопречасним протојерејем-ставрофором Андрејем Сикојевим. У вечерњима часовима, заједно са владиком Теодосијем, богослвци су били гости Грчке Православне Цркве у Берлину. На вечери коју је у част гостију са Косова и Метохије припремио високопреподобни архимандрит Емануил Сфиаткос, поново су се зачуле песме са Косова и Метохије, као и неколико грчких песама. Мисија епископа Теодосија и призренских богословаца успела је у потпуности, јер су анимирани, поред српских верника, и православна браћа Руси и Грци из Берлина за помоћ Фонду за Косово и Метохију Епархије рашко-призренске. Извор: Српска Православна Црква
  15. Његово високопреосвештенстви Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећни Епископ диоклијски г. Методије данас су у Цетињском манастиру подијелили божићне пакетиће дјеци са вјеронауке при Цетињском манастиру и хора „Свети Мардарије Љешански и Либертивилски“. Митрополит Амфилохије и владика Методије са свештенством цетињске парохије присуствовали су пригодном програму који су дјеца приредила у славу Христовог Рождества. Пакетићи су подијељени након програма у којем су подједнако уживали и извођачи и публика. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У среду, 26. децембра 2018. године, у пуној свечаној сали при Саборном храму у Крагујевцу, одржано је представљање књиге “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012) Епископа шумадијског Јована. У току вечери било је речи и о другим издањима Каленића, Издавачке установе Епархије шумадијске. Говрили су: протојереји-ставрофори др Зоран Крстић и др Драгомир Сандо, протонамесник Драган Поповић, јереј Ђорђе Лазаревић, ђакон др Сава Милин и г. Негослав Јованчевић. Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона. О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ Излагања ђакона др Саве Милина и протојереја ставрофора др Драгомира Санда, професора Православног богословског факултета у Београду о књизи Владике Јована “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012)”, Крагујевац, 26. децембар 2018. године. Ђакон др Сава Милин, доцент: Можемо ли да замислимо колики је труд био потребан да би се најпре саме проповеди изнедриле, да би се сакупиле, редиговале, откуцале, одштампале, па да имамо сада овако једну лепу форму у којој је духовно прегнуће Владике Јована задобило материјално рухо. Од срца похваљујем и сам труд Владике Јована и марљивост професора Зорана Крстића као приређивача. Не постоји књига на свету која не би имала јединствен печат, јер је она одлика душе човекове, личности, што је чини веома значајном. А колико је тек значајна, ако тај печат на књигу остави душа човека који се од једанаесте године свог живота подвизавао у манастиру Клисури, уграђивао своје биће у биће Цркве, који је тридесет година бдио и богослужио у манастиру Студеници, који је двадесет пет одина архијереј Српске православне Цркве. То је снажан печат и заоставштина за векове. Ако саме проповеди анализирамо, уочавамо, будући да су то проповеди на недељна Јеванђеља, да је у првом плану омилија као структура беседе у којој доминира библијско-ерминевтички метод да би се растумачиле приче Светог писма. Видимо да је утемељеност на Светом писму прави печат ове књиге. Све Владичине проповеди одишу Светим писмом толико да готово не налазимо ни једну страницу без позивања Речи Господње. То је одлика свих добрих беседника, односно омилитичара. Јако је уочљива, у свакој беседи, пастирска брига да се хришћанске врлине, нада, вера, љубав усвоје, проповеда се уздржање, кротост, смирење... Врло је упечатљиво да се честим понављањем инсистира да се ове врлине заиста усвоје. То је заиста одраз праве пастирске бриге. Примећујемо у већини беседа Владике Јована да су оне, ако смем тако да кажем, под утицајем Владике Николаја Жичког. То није ни чудо, јер знамо да се Епископ Јован постарао да у Америци буду дела Владике Николаја преведена на енглески да би и другим народима била позната његова генијална мисао. Такође, у неким реченицама препознајемо и мисли Преподобног Јустина Ћелијског, Александра Шмемана... Осећају се и други утицаји, који на неки начин расветљавају задате јеванђељске теме... Ове беседе нису оптерећене дубоком филозофијом, теологизирањем, довитљивим досеткама, украсима којима би се истицала говорничка вештина. Оне су сасвим природне, разумљиве свима који их слушају. Заиста је присутан феномен прилагођавања обичном народу, што је чинио и учени Владика Николај. Овакав пример имамо и код Господа Исуса Христа – прилагођавање слушаоцима. Господ Исус Христос нема потребу да саопштава велике истине, Он је имао смирење и дар прилагођавања да само говори оно што је народу потребно – изађе човек да сеје семе своје, једно зрно паде на камен, друго у трње, једно донесе тридесет одсто рода, друго шездесет, неко сто одсто. Ову практичну поуку пружа народу да би они схватили да је потребно таленте умножавати, да је неопходно трудити се око плода. Најважније је да спасавамо душе своје. Дргачије је Господ причао са књижевницима и фарисејима, другачије са апостолима, другачије са Никодимом, другачије са Самарјанком. То прилагођавање аудиторијуму је одлика одличних беседника. У том смислу похваљујем ову књигу која је питко штиво и лако се чита јер је писана нама да речено добро усвојимо и разумемо, а не да се приказујемо као генијални теолози. Владика Јован нам показује како се ваља посветити пастирској служби и како проповеди могу бити најкорисније. Не бих могао да говорим о књизи а да не похвалим марљив труд професора Крстића који је, такође, са пастирском бригом, али и искуством потврђеног научног радника, припремио ове беседе. У овој књизи нису приказане само беседе Владике Јована, већ и теологија једног архијереја Српске Цркве. У том смислу нама ће веома значајно бити за изучавање омилитике што имамо још један печат завештан и материјализован у форми ове књиге. Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, ванредни професор: Богочовек Христос који је дошао у овај свет у пуноћи времена, којим Бог Отац ствара овај свет због Њега и кроз Њега, постаје једина и права парадигма и наше живе речи и јеванђељске речи. И то се потпуно препознаје у овој збирци беседа Владике Јована. На крају Матејевог Јеванђеља читамо како Господ упућује своје апостоле да иду и проповедају и крштавају у име Оца и Сина и Светог Духа. Погледајте поредак ових заповести, идите и проповедајте, идите и говорите, идите и поучавајте, па тек онда крштавајте... Прво Реч, Слово, па онда радња у Цркви. Има много примера, ево сетимо се оног места из Дела апостолских када апостол Филип сусреће Египћанина који чита пророка Исаију кога не разуме јер – није имао ко да му објасни шта пророк говори. Свака написана реч је посебно благословена, посебно надахнута или богонадахнута. Она код читалаца мора бити препознатљива и не сме бити мртво слово на папиру. Реч Владике Јована у овој књизи испуњава све ове услове. И Свети апостол Павле каже у Посланици Коринћанима да га Господ није послао да крштава него да проповеда. Ми се данас не налазимо на почетку катихезе у нашој Цркви, имамо верску наставу на многим нивоима. Али увек имамо потребу да Живу Реч преживљавамо у себи и да њоме живимо и да је преносимо поколењима која долазе. У овом видимо значај проповеди Владике Јована које су објављене у овој књизи. Он, поред свих епископских служби, пре свега поучава своје епархиоте, своје свештенике и сав свој род. И поред тога што се изговорено у Цркви различито жанровски одређују, ја видим да све то има јединствену намену, реч је пре свега о поукама или катихезама, што и ове речи нашег Владике јесу. Ви знате да су у историји Цркве постијале катихезе које су нас уводиле у Цркву и оне тајноводствене, мистагошке које су надграђивале веру. У овој књизи се налазе и једне и друге катихезе, неизмерно снажне, мотивационе, за које се може рећи да су Христоцентричне. Све полази од Христа и све му се враћа. Са посебним задовољством сам их читао. Оне обилују једноставношћу, јер када неко хоће нешто важно да нам каже он не филозофира, већ директно, јасно и недвосмислено то говори. И увек говори истину, као што је то рађено и у овој књизи. Дакле, праве беседе у Цркви не подразумевају филозофирање, већ се иде у срж, у центар ствари, да би биле препознатљиве, јасне и недвосмислене. Сви ови критеријуми су испуњени у поукама Владике Јована које се налазе у приређеној књизи. Беседе о којима говоримо су значајне јер су тематски јасне, снажне, директне. Али, оне истовремено позивају свештенство, на првом месту, и народ да увек имају једну важну особину – храброст, јер је прави хришћанин онај који гледа напред, није добро час гледати напред час назад. Ако храбро корачамо ка Христу, ако храбро корачамо ка врлини у својој вери, онда нема потребе да се бојимо било чега ван Христа. Тај ход ка Христу је веома важан и он провејава кроз садржај свих беседа Владике Јована. Оне позивају и на живот у Христу. Недовољно је живети са Христом, већ је неопходно доживети га у себи. Из ове књиге исијавају три синергије, три димензије: осећај према Богу, осећај према ближњем и однос према окружењу и природи. Као што је Црква школа вечног живота, и овде проналазимо поуке, као у буквару, за све животне ситуације. Уче нас да препознамо другога у себи, да препознамо у теби себе. Ова књига нас уводи у савремене токове нашег живота. Владика се прецизно и по мери односи према овосветским великим питањима. Препознаје их, али не тежи да о њима даје коначан суд. Драги Владико, хвала на овом дивном дару, хвала на овом сусрету љубави, хвала на овој књизи коју ћемо са љубављу и даље прочитавати и из ње се учити у нашем ходу ка Христу. Извор: Епархија шумадијска
  17. Уставни суд БиХ потврдио да су БН телевизија и Вукановић оклеветали владику Григорија и Епархију захумско-херцеговачку. Адвокат владике Григорија и Епархије захумско-херцеговачке и приморске Миљкан Пуцар изјавио је Срни да је Уставни суд БиХ у одлуци којом је одбацио апелацију БН телевизије и њеног бившег новинара Небојше Вукановића заузео веома важан став и готово први пут у БиХ је одлучено да се, осим исплате новчаног износа, може објавити и пресуда да је учињена клевета. Према његовим ријечима, Уставни суд БиХ је у овој одлуци заузео веома јасан став да су Основни суд и Окружни суд у Требињу дали прецизно образложење зашто је дошло до клевете. „Ова пресуда има вишеструки значај за примјену члана 10 Европске конвенције о људским правима и основним слободама јер је Уставни суд БиХ дао потпуно право Основном суду у Требињу да се и Епархији, као правном лицу, и владики Григорију, као физичком лицу, може досудити и новчана накнада, али и објављивање пресуде да су изнесени нетачни и клеветнички наводи путем медија што је за странке веома битно“, рекао је Пуцар. Он је додао да је веома важно да у пресуди пише да је дошло до континуираног изношења неистина на рачун Епархије и владике Григорија и да то представља континуирани напад на њих. „Ова одлука Уставног суда БиХ може да представља својеврсни путоказ редовним судовима, као што су основни и окружни судови, како треба да изгледа примјер доброг образложења пресуде, испуњавајући три услова за примјену члана 10 Европске конвенције о људским правима и основним слободама“, рекао је Пуцар и додао да је из оваквог образложења пресуде странкама јасно зашто је суд дошао до одређених закључака. Уставни суд БиХ одбио је као неосновану апелацију БН телевизије и Вукановића коју су поднијели против пресуда Окружног суда и Основног суда у Требињу, а којима је утврђено да су БН телевизија и Вукановић оклеветали бившег Епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија и Епархију захумско-херцеговачку и приморску. Уставни суд је у својој одлуци, која је у посједу Срне, закључио да пресудама требињског Окружног и Основног суда у предмету против БН телевизије и Вукановића није било кршења права на слободу изражавања и Европске конвенције о људским правима. Судије Уставног суда су закључиле да је у Окружном и Основном суду утврђено да су БН телевизија и Вукановић објавили клевету, а да нису покушали провјерити објављене тврдње. Вукановић је путем БН телевизије оклеветао владику Григорија и Епархију захумско-херцеговачку и приморску, тврдећи да је Епархија трансакцијом некретнина са власником занатске радње Салихиом Алијагићем из Требиња изгубила стотине милиона марака и да је владика ставио под хипотеку цркве у Херцеговини. Извор: Српска Православна Црква
  18. Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован (Ћулибрк) одржао је 22. новембра 2018. године, у организацији Асоцијације Англиканске и Источних цркава, традиционално годишње Константинопољско предавање у цркви Светог Јована Богослова у Лондону. Домаћин и главни организатор значајног догађаја био је пречасни каноник др Вилијам Тејлор. Тема овогодишњег предавања била је Новомученици и нове парадигме мучеништва: логор Јасеновац, а владика Јован је своје предавање посветио отетим архијерејима из Сирије, митрополиту Алепа Павлу и асирском епископу Григорију. Асоцијација Англиканске и Источних цркава је једно од најстаријих друштава за промоцију дијалога међу црквама основано 1864. године и данас је под патронатом Патријарха васељенског и Надбискупа кентерберијског. Изузетно надахнуто предавање владике Јована повезало је мучеништво ране Цркве са старадњем и мучеништвом у 20. и 21. веку са акцентом на јасеновачку голготу и значајном фигуром поп културе и музике, нобеловцем Бобом Диланом, и његовим освртом на мрачне периоде људске историје и ропства у Новом свету. Предавање владике Јована је објављено у Кинонији, годишњем билтену Асоцијације Англиканске Источних цркава. Пре самог предавања вечерњу молитву предводио је умировљени лондонски бискуп Ричард Чартерс са каноницима и свештеницима Цркве Енглеске, међу којима је био и дугогодишњи апокрисариос надбискупа у Београду отац Филип Ворнер. У име Епископа британско-скандинавског г. Доситеја догађају су присуствовали протојереј-ставрофор Горан Спаић, архијерејски заменик за Велику Британију, дугогодишњи парох лондонски протојереј-ставрофор Милун Костић, свештенство цркве Светог Саве у Лондону, представници Амбасаде Републике Србије на челу са конзулом гђом Маријаном Огњановић. После предавања уследио је пријем за све присутне који су имали прилику да виде изложбу о страдању Срба у НДХ и њеним логорима смрти. Изложбу је приредио Музеј жртава геноцида из Београда. Приказан је материјал који се налази у фондовима Документационог центра Музеја. Велику помоћ у графичко-техничком послу пружиле су сараднице Историјског музеја Србије гђе Изабела Мартинов Томовић и Слађана Бојковић. Помоћ у организацији изложбе пружило је Министарство иностраних послова. Владика славонски г. Јован први је говорник који долази из Српске Православне Цркве. По завршетку предавања барон Чартерс се бираним речима обратио свом дугогодишњем пријатељу. Захваливши госту на труду и предавању, Бискуп је изразио жељу за наставком и продубљењем досадашње сарадње. архимандрит Стефан (Поњарац), парох оксфордски Извор: Српска Православна Црква
  19. Две године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у суботу, 24. новембра 2018. године, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Извор: Епархија бачка
  20. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило служили су данас 13. новембра 2018. љета Господњег, на празник Светих апостола Стахија, Амплија и Урвана, заупокојену архијерејску Литургију поводом смрти острошког сабрата монаха Епифанија у Цркви Свете Тројице, у уторак. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживало им је острошко свештеномонаштво и свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Након Литургије Митрополит Амфилохије и Епископ Кирило са саслужитељима служили су опијело над одром упокојеног монаха Епифанија. – Данас ми њега испраћамо, а сјутра ће неко нас да испраћа на овај пут који је пут сваког створења и сваког човјека. Нека је блажен пут којим данас иде суша нашег Епифанија кога је Бог обдарио старошћу, за наше људске појмове, али пред којим се налази вјечност Царства Божијег – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да је Господ старца Епифанија удостојио да посљедње године свог живота проведе поред ћивота Светог Василија у страху Божијем, посту и молитви. – Сада послије тог боравка у овој древној светињи, монах Епифаније иде за онима који су се овдје од времена Светог Василија упокојавали у страху Божијем, са вјером, надом и љубављу – казао је Митрополит Амфилохије. Потом су архијереји г. Амфилохије и г. Кирило предводили погребну поворку до манастирског гробља, гдје су сахрањени земни остаци монаха Епифанија Живића. ВЈЕЧАН СПОМЕН МОНАХУ ЕПИФАНИЈУ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...