Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владике'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 110 results

  1. У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца. Послушајте беседу ОВДЕ
  2. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича
  3. Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори. Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће. На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“. Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе. „Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја. Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора. „Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић. Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом. „Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“. „Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић. Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење. „Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме. „Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“. Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика. „Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“ „Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње. Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије. Извор: Радио Светигора
  4. У сриједу, 29. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије прославио је своје Крсно име. У сриједу, 29. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије прославио је своје Крсно име, Часне вериге светог апостола Петра. На светој архијерејској Литургији, у Петропавловском храму у Бијељини, началствовао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: осечкопољски и барањски Херувим и мохачки Исихије, архимандрити Гаврило (Стевановић) и Василије (Костић), свештенство и ђаконство подручне епархије. Заблагодаривши епископима који су дошли да својим присуством духовно обогате празничну радост, Епископ Фотије је пригодном бесједом поздравио вјерни народ, који је позвао да храбро, непоколебљиво и са вјером у Христа носи своје вериге, своје бреме тј. крст свога живота. ''Данашњи празник нас поучава да не могу силе земаљске и силе људске стати на пут проповеди Јеванђеља. оно што је Бог наумио да објави свету, то ће се десити. Мисија апостола Петра није могла да се прекине његовим бацањем у тамницу, јер је он требало да проповеда Јеванђеље по читавој Малој Азији, Палестини и да стигне до Рима и даље'' – поручио је домаћин данашњег сабрања Епископ Фотије. Послије свете Литургије, у сали Светосавско-парохијског дома Петропавловског храма у Бијељини, уприличено је послужење за сав присутан народ који је том приликом Преосвећеном Владици упутио најсрдачије честитке поводом Његове крсне славе. Послије свете Литургије, у дому епископа зворничко-тузланских, благословени су славски дарови – колач, жито и вино. Дарове је благословио, Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим. У славу Божју и у част Светога апостола Петра, током свете Литургије појао је византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког. Славском сабрању присуствовали су и многе друге угледне личности. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Поводом трагичних дешавања у Црној Гори сматрам да би било добро да се на Поукама обради ова тема. Да познаваоци црквене и историје уопште изнесу важне историјске чињенице око ове славне српске Епархије/Митрополије. Црногорка и/или српска? Зетска и/или цетињска? Аутокефлана/аутономна? Цариградска/руска/пећка? Епископи зетски Иларион (1220—1242), Герман (други по реду), Неофит (1261—1270), Јевстатије (до 1279), 1279. постао српски архиепископ Герман II (1286—1292), Михајло I (1293), Андрија (прије 1300), Јован (прије 1304), Михајло II (1305—1309), Митрополити Давид I (1391—1396) Арсеније (1396—1417) Давид II (1417—1435) Јефтимије (1434—1446) Јосиф (око 1453) Теодосије (послије 1453) Висарион (1484—1494), 1485. пренето седиште Зетске митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње Пахомије (послије 1491) Вавила (1494—1520), 1496. посљедњи Црнојевић Ђурађ напушта Зету Герман III (1520) Павле (прије 1530) Ромил I (1530) Василије (1532) Никодим (1540) Макарије (1550—1558), 1557. обновљена Пећка патријаршија Ромил II (1559) Пахомије (1568—1573) Герасим (1573) Дионисије (прије 1577) Венијамин (1582—1591) Рувим Његуш (1593—1639) Мардарије Корнећанин (1637—1661) Рувим Бољевић (1662—1685) Висарион Бориловић (1685—1692), након разора цетињског манастира 1692. владичанска столица је била упражњена наредне двије године Сава Очинић (1694—1697), Сава је посвећен за епископа 27. новембра 1694. у Херцег Новом од бившег београдског митрополита Симеона Љубибратића, захумског митрополита Саватија Љубибратића и херцеговачког Герасима. Столовао је у манастиру Добрска Ђелија где је и покопан. Портрет Име и презиме Вријеме службе Напомене Данило Петровић 1697—1735. завладичен у Сечују на Дунаву 1700. Сава Петровић 1735—1781. За живота митрополита Данила млади владика Сава био је његов коадјутор 1719—1735, и његов главни помагач у црквеним и народним пословима. По одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, Василије Петровић постаје његов коадјутор (заменик). Арсеније Пламенац 1781—1784. Петар I Петровић 1784—1830. хиротонисан у Сремским Карловцима, канонизован као Свети Петар Цетињски Петар II Петровић 1830—1851. завладичио се у Петрограду тек 1833. Никанор Ивановић 1858—1860. Митрополија је била више од 7 година без митрополита. хиротонисан у Русији децембра 1858. Иларион II Рогановић 1860—1882. у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године Висарион Љубиша 1882—1884. 1878. хиротонисан на Цетињу за владику захумско-рашког, чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрофан Бан 1885—1920. На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. Гаврило Дожић 1920—1938. 1938. постао Патријарх српски Јоаникије Липовац 1940—1945. Страдао је послије окончања рата. Проглашен је за свештеномученика митрополит скопски Јосиф Цвијовић администрирао — април 1945 — новембар 1946 епископ Владимир Рајић администрирао — новембар 1946 — мај 1947. Арсеније Брадваревић 1947—1961. У которском затвору од 1954. до 1958. и у кућном притвору у манастирима Озрен у Босни и Веведење у Београду. Казна је истекла 1960. Данило Дајковић (Данило II) 1961—1991. Амфилохије Радовић од 1991.
  6. Након дужег мука, владика Максим је поново дао интервју, очито му је тиховање тешко пало. Интервју је промотивног карактера, али Макси не би био он да може да ћути, него мора мало да подбоде, просто да би се коло сукоба наставило. Прво, и најупечатљивије је да је дао интервју за "Данас" отворено антицрквен медиј. Занимљиво је да је заобишао своја два сајта "Теологија нет" и епархијски. Друго, права посластица пргавости, и поред Саборске одлуке да не подржи Турску Патријаршију у њеним аспирацијама, Максим гура и даље свој став и цитира Стојана Гошевића, "да Цариграда нема, требало би га измислити" - цитат од пре 40 година, када је и свет и Црква била сасвим другачија. Треће, опет Максимова ненамерна грешка под редним бројем 569., иако тврди да у његовим текстовима никад нема никакве грешке, " мисли да је исправно волети древне Патријаршије и новије Аутокефалне Цркве и сарађивати са сваком од њих" Не прецизира, а новинар га не пита јер је вероватно сам себи писао питања, да ли под новијим Црквама, које би да воли и са којима би да сарађује, сматра и ону најновију Епифанијевско Кијевску? Одговор сви знамо! Четврто, додворава се НАТО-у, као он је НАТО владика... блоковска подела, Флоровски итд. НАТО је озбиљна институција и сигурно тамо нема места, за малог збуњеног дечака, који ето свако мало нешто погреши, погрешно се изрази, погрешно га схвате, новинари му подвале итд, иако генерално у стотинама страница својих дела, све је кристално јасно. Хау јес ноу. Макс.pdf
  7. Верни народ Новог Сада, предвођен својим Архијерејем, молитвено је прославио 7. јануара 2020. године празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић. Прослављање је отпочело Великим повечерјем и Јутрењем празника Божића, које је служио презвитер Ненад Вујасин, уз саслужење ђакона Слободана Ђурђића. Звучни запис обраћања Епископа Иринеја Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихијa и братства Саборног храма. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протојереј-ставрофор Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду. Током свете Литургије појао је хор Саборног храма Свети Георгије. Литургији су присуствовали господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и др Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. По завршетку Литургије, владика Иринеј је честитао присутнима празник Христовог Рођења. Нека Господ, својом љубављу, избави наш народ, нашу Цркву и сав свет од невоља које су се надвиле над нама, и да Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, и на многа и блага лета, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У недељу. 22. децембра са почетком у 19 часова, представљено је дјело Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), професора емеритуса, „Патрологија“ у пет томова. О „Патрологији“ Владике Атанасија говорили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, аутор Епископ Атанасије (Јевтић), као и протојереј-ставрофор Борис Брајовић. Модератор вечери био је протојереј Предраг Шћепановић. „Ових пет књига Владике Атанасија нијесу само наука о Светим оцима већ наука Светих отаца, спојено једно са другим у чему је посебно својство ове Патрологије Владике Атанасија. Он је ове своје књиге писао не само на начин како се Патрологија писала на истоку и западу, као наука о оцима, већ је у свакој својој Патрологији превео и списе Светих отаца почевши од дјела апостолских па до најновијих времена. У томе је изузетан значај ових његовох списа“, између осталог је нагласио Митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Борис Брајовић је између осталог казао да ова дјела и не само она свједоче да их је писао отац Цркве у пуном смислу те ријечи, Владика Атанасије велики, тврдошки, херцеговачки. Аутор „Патрологије“, Владика Атанасије је казао да је у писање својих књига, које су настајале у вечерима у Призрену и Београду, на путу од Косова до Јадовна, уложио велики труд угледајући се на велике патрологе као што је Флоровски, који је по њему највећи православни патролог, и друге. „Патрологија“ у пет томова, представља круну рада аутора на свеобухватном дјелу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео прије 35 година, кад је као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије. Као што се сада давна 1984. година са правом сматра историјском за српску патрологију, тако се и објављивање овог истоименог петокњижја сада у 2019. години, сматра као важан догађај не само за православну богословску мисао него и за цјелокупну српску културу. Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“. Владика Атанасије позивајући се и слиједећи ауторитете претходно поменутог руског теолога Георгија Флоровског, а онда и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), пише о животу, богословљу, учењу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доносећи литургијске, историјске, хагиографске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живјели. Са тог разлога овај проширени уџбеник сматра се својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци кроз историју ратовали за очување и одржање чистоте вјере. Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три вијека историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола. Други том садржи источни оце и писце из IV и V вијека – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вјере. Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880). Осим кратке историје васељенских и помјесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и Дионисије Ареопагит и цар Јустинијан Први. Поднаслов четврте књиге је – Латински оци од Никеје до XI века, уз додатак о Петровом примату части. Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (IX вијек) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453. (XV вијек), а описује се и покушај унијатства – уније са Римом. Владика Атанасије, је овом приликом најавио да већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до XX вијека. “Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – захумско-херцеговачка и западноамеричка, у сарадњи са Православним Богословским Факултетом у Београду, чији је Владика Атанасије некадашњи декан, као и једини почасни професор. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Три године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у недељу, 24. новембра 2019. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! Поводом треће годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај: Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход и Херувимска песма Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео) Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег Извор текста и линкова: Епархија бачка
  10. На Православном богословском факултету почетком протекле недеље представљена је петотомна Патрологија епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија (Јефтића), којом је крунисан његов рад на свеобухватном делу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео пре 35 година, кад је као као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије. Као што се 1984. сматра историјском за српску патрологију, тако је и објављивање истоименог петокњижја – први том изашао је 2015, пети 2019, оцењено као важан догађај не само за православну богословску мисао него за целокупну српску културу. Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих Патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“. Позивајући се и следећи ауторитете руског теолога Георгија Флоровског и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), владика Атанасије пише о животу, учењу, богословљу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доноси историјске, хагиографске, литургијске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живели. То је разлог што овај проширени уџбеник и владика Атанасије и аутор Прослова првог тома владика западноамерички Максим (Васиљевић) сматрају својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци ратовали за чистоту вере. Према оценама професора ПБФ, Патрологија владике Атанасија “показује да су свети оци себе доживљавали као тумаче библијских текстова, а да униформност у православљу никоме није представљала циљ јер је у православном свету постојала разноликост, схватана као израз слободе деце божје уједињене у љубави према Јеванђељу и јеванђелској истини“. Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три века историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола. У другом тому су источни оци и писци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вере. Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880). Осим кратке историје васељенских и помесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и цар Јустинијан Први и Дионисије Ареопагит. Поднаслов четврте књиге је Латински оци од Никеје до 11. века, уз додатак о Петровом примату части. Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (9. век) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453, а описује и покушаје уније са Римом. Владика Атанасије, једини почасни професор ПБФ и његов некадашњи декан, већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до 20. века. “Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – Захумско-херцеговачка и Западноамеричка, у сарадњи са ПБФ. Јелена Тасић Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака. 1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика. 2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину. 3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде) 4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма. 5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава. Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду. Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства! Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом. Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде). 6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу. 7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће: „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“ О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима. 8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи. 9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу. Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде). 10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“. Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива. 11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности. 12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени. Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути? View full Странице
  12. На Аранђеловдан, дана 21. новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим прославио је своју крсну славу. Прослава празника започела је светом архијерејском Литургијом у манастиру Даљ Планина којом је началствовао Епископ Херувим уз саслужење архимандрита Германа Богојевића (Епархија канадска), архимандрита Гаврила Стевановића (Епархија зворничко-тузланска), протонамесника Немање Клајића, првог пароха даљског, јереја др Марка Шукунде, пароха трпињског и ђакона Војислава Николића. Владика Херувим се у пригодној беседи обратио сабранима и честитао им велики празник. Учешћа у светој Литургији узели су господин Милан Шапић, генерални конзул РС у Вуковару, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница, господин др Војислав Станимировић, председник Главне скупштине Самосталне демократске српске странке, господин Срђан Јеремић, председник ЗВО и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС-а Вуковар. Пре славског ручка славске дарове благословио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић) уз присуство Епископа горњокарловачког г. Герасима и многобројног свештенства и монаштва Епархије осечкопољске и барањске, те осталих Епархија СПЦ. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Велики угодник Божји, Преподобни Јоаникије Велики, свечано и молитвено је прослављен и ове године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима у 22. недјељу по Духовима, 17. новембра. Управо овог подвижника и молитвеника, кога је Господ обдарио даром чудотворства и који је имао изузетно велико смирење и кротост, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богом спасаване светосавске Епархије будимљанско-никшићке – Епископ Јоаникије. Тим поводом, у манастиру Ђурђеви Ступови служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Преосвећени Епископ Јоаникије уз саслужење 13 свештенослужитеља и једног ђакона и молитвено учешће бројног вјерног народа. Бесједећи о Преподобном Јоаникију Великом, Владика будимљанско-никшићки је казао да он није случајно добио епитет Велики, јер је био велики духом. „Живио је на Олимпијској гори, то је онај Олим у Малој Азији, одакле је дошао и Свети Методије, Свети Кирило са тих гора. Та гора је била света и прије Свете Горе Атонске, а, тек, касније је Света Гора Атонска засијала са великим Божјим угодницима. Један од њих је Свети Јоаникије, могуће да га је негдје срео и Свети Методије, словенски просветитељ. Углавном, он је за живота постигао такве врлине да је постао Чудотворац и Светитељ. Имао је тај посебан дар да они који су достојни су га видјели, а они који нијесу достојни да га виде, нијесу га могли видјети. Био је човјек, који је, овдје на земљи, већ, смјестио Бога живог у своје срце, постао земаљски анђео и небески човјек, како пјевамо у стихирама. Велики Чудотворац, велики Божји угодник, велико свјетило Цркве Божје; он је био прости монах, није био свештенослужитељ, али је толико био пун Духа Светог и Божје истине да су се многи поучавали од њега и многе је упутио на пут спасења“, казао је Његово преосвештенство. Сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији, честитајући свима празник, а имендан владици Јоаникију. Отац Милун је недавно прославио педесет година свештеничке службе, коју је започео у родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови. „Бог је тако хтио да нам, баш, овдје, доведе нашег дивног владику који, заиста, свијетли својим примјерима. Упознао сам владику Јоаникија давно, док је био студент Богословског факултета СПЦ у Београду, а они су дошли да посјете овај манастир, чији сам био старјешина. Владика је, већ, тада, дјеловао својим понашањем да на њега можемо сви да се угледамо. Разликовао се од других студената. Сјећам се, имао је о рамену неку торбицу, чини ми се ткану, какву носе монаси на Светој Гори и ја сам му тада рекао: Колико могу да видим, Ви ћете бити монах, а може Бог дати да будете и владика. Он ме упита како знам, рекох: Нешто ми казује“, подијелио је прота Милун сјећање на сусрет са Преосвећеним Епископом Јоаникијем, тадашњим студентом. Захвалио је Богу што је вјерни народ у Црној Гори добио владику, којем је, сматра свештеник Фемић, дата једна од најсиромашнијих Епархија код нас. „Међутим, он је својим трудом, уз помоћ Божју, а и уз помоћ свештенства, које је он рукополагао, није имао у толиком броју ни свештеника, ни монаха, ни монахиња, колико то има данас, успио трудом, уз помоћ Божју, да овде до Шћепан Поља, од Плава, Гусиња и Рожаја до границе према Босни, да обнови једну тако лијепу Епархију и не само што је обновио, него у тој његовој Епархији, колико сам примјетио, влада лијепа духовна хармонија“, казао је отац Милун. Истакаваши да на овом простору никад није било лако, протојереј-ставрофор Милун Фемић је подсјетио на личност игумана Мојсија (Зечевића), који је столовао у манастиру Ђурђеви Ступови и био духовни и световни владар Васојевића крајем 18. и почетком 19. вијека. Ријетки су били периоди мира за ову светињу, а, како су му причали свештеници, Италијани су 1941/1942. године опколили манастир са митраљезима, те испревртали плоче испред ктиторског гроба и у припрати, тражећи магацин са оружјем. Навео је да је био разочаран стањем које затекао када је дошао на дужност, у децембру 1971. године. Испред дворишта и по манастирском имању су напасана говеда. Велика „навалица“, казао је о. Милун, била је на манастирске ливаде, воће, шуму. Иако се договорио са Митрополитом Данилом да на овој дужности остане годину-двије, док не дође неки монах, овдје је провео као парох 21 годину. „Ја сам тада био сам, а сада је овдје, хвала Богу, доста братије. Они су, већ, до сада, учинили, заиста, много овдје да човјек не може да замисли да ће све овако лијепо да изгледа. Желим да наш владика поживи, ако Бог да дуго, да га Господ благослови да има снагу коју је до сад имао, физичку и духовну, да све тешкоће и обавезе поднесе и издржи. Нека је срећан имендан драги владико“, поручио је прота Милун Фемић. Прослављање имендана Епископа Јоаникија настављено је ломљењем славског колача и свечаном трпезом за сараднике и госте, уприличеној у манастирској гостопримници. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака. 1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика. 2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину. 3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде) 4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма. 5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава. Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду. Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства! Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом. Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде). 6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу. 7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће: „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“ О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима. 8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи. 9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу. Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде). 10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“. Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива. 11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности. 12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени. Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?
  15. По благослову патријаршијског егзарха за југоисточну Азију, митрополита Сингапура и југоисточне Азије Сергија, камбоџанско архијерејско намесништво Тајландске Епархије објавило је кмерски превод књиге Светог Николаја Српског (Велимировића) „Вера светих". Публикацију је уредио секретар Тајландске Епархије архимандрит Олег (Черепанин) а књигу је превео Исак Мунг. Уредништво су сачињавали јеромонах Паисије (Ипат), свештеник Роман Постников и Дарије Окхват, преноси веб страница orthodox.or.th. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. „Најрадије бих вас све загрлио и најрадије бих вас све прозвао по имену…” цитат је из једног од ранијих обраћања епископа Григорија, данас диселдорфског и њемачког, а којим је почела синошња свечана академија у част двадесетогодишњице његове епископске сужбе, од чега је деветнаест година провео као херцеговачки епископ. Највећа дворана Требиња, у требињском Културном центру, била је исувише мала да би примила све оне из овог града, Херцеговине и из разних других крајева, који су присуствовали овом догађају. Током програма, вођеног од стране Тамаре Рајковић и ђакона Бранислава Рајковића, направљен је осврт на пет главних сегмената дјеловања епископа Григорија у протекле двије деценије. О градитељству, међурелигијским односима, списатељству, богословљу и епископству епископа Григорија, током вечери, говорили су: протопрезвитер ставрофор Дражен Тупањанин, фра Ико Скоко, Данијела Јелић, проф. др Богољуб Шијаковић и епископ Атанасије. Програм су употпуниле и уљепшале чланице Хора „Света Анастасија”, са својом хороначалницом Бранком Јанковић, као и фото-видео прилози монаха Теофила, протагонисте новог пројекта наше Епархије, под називом „Видеослов”. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  17. U manastiru Žiča u nedelju počinje centralna proslava 800 godina autokefalnosti SPC Otkazan poziv sestrinskim crkvama, neke vladike izostavljene? Posle višemesečnog obeležavanja osam vekova autokefalnosti SPC u svim njenim eparhijama, koje je započelo krajem 2018. naučnim skupom na Bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta, 6. oktobra sabornom liturgijom u manastiru Žiča otvoriće se višednevna centralna proslava ovoj jubileja. Piše: J. Tasić 04. oktobra 2019. 18.00 Izmenjeno: 18.01 Foto: FoNet/ SPC Iako je na zvaničnom sajtu SPC otvorena posebna internet stranica posvećena obeležavanju osam vekova od kako je prvi srpski arhiepiskop i svetitelj Sveti Sava izdejstvovao crkvenu samostalnost u Nikeji 1219, o detaljima predstojeće proslave malo se zna. U vrhu SPC spekuliše se da o mnogim stvarima do juče nisu bili bolje obavešteni ni episkopi, čije su eparhije uključene u program centralne proslave. Iako je u ovakvim prilikama uobičajeno molitveno prisustvo i najviših crkvenih zvaničnika ostalih pomesnih pravoslavnih crkava, oni se u izjavama mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija (Perića), predsednika IO za centralnu proslavu, ne pominju, kao ni u objavljenom programu. Crkveni mediji najavljuju, pre svega, samo dolazak najviših državnih zvaničnika, predstavnika gradskih vlasti, kulturnih i obrazovnih institucija, diplomskog kora i drugih religija na akademiju u Centra Sava. Danasovi izvori u vrhu SPC nezvanično tvrde da su ranije upućeni pozivi sestrinskim pravoslavnim crkvama povučeni navodno zbog spora Carigradske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve oko ukrajinskog crkvenog problema. SPC inače pretenduje da bude posrednik u ovom međupravoslavnom sporu. Član Sinoda i portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović) početkom septembra boravio je u Rusiji, gde je primio počasni doktorat Sankt-peterburške akademije, a prema vestima sa eparhijskih sajtova, nekoliko srpskih vladika uoči centralne proslave u SPC bilo u je kontaktu sa carigradskim crkvenim zvaničnicima. U vrhu SPC takođe se spekuliše da ni sve srpske vladike nisu dobile pozivnice za centralno slavlje, koje su navodno sa zakašnjenjem i poslate. Pozivnicu, kako Danas nezvanično saznaje, nije dobio vladika Atanasije (Jevtić), episkop bivši zahumsko-hercegovački. Poznat je kao bogoslov i izvan granica SPC, vladika Atanasije važi za velikog kritičara nekadašnjeg režima Slobodana Miloševića kao i sadašnjeg Aleksandra Vučića, ali i pojedine sabraće arhijereja, posebno posle nedavne sinodske odluke o smeni njegovog duhovnog sina episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) sa mesta redovnog profesora Bogoslovskog fakulteta. Vladika Atanasije nije bio pozvan ni na poslednje majsko zasedanje Sabora, iako je trebalo da na njemu učestvuje po više saborskih tema u čijem rešavanju učestvuje. Poslednje saborsko zasedanje SPC obeležila je želja predsednika Republike da uđe u Sabor, koja se završila njegovim spornim prijemom u jednom od patrijaršijskih salona na kome se sukobio sa vladikama koje ne podržavaju njegovu kosovsku politiku. Vučić se nezvanično pominje kao jedan od govornika 8. oktobra na centralnoj svečanoj akademiji u Centru „Sava“, što u Patrijaršiji nije moguće i zvanično potvrditi. Danas se obratio Informativnoj službi SPC i vladici Irineju bačkom tražeći odgovore na pitanja o sastavu IO za proslavu, koji je posle majskog Sabora zamenio ranije imenovan saborski odbor za proslavu jubileja, otkazanim pozivima zvaničnicima drugih pomesnih crkava, visini državne pomoći u proslavi jubileja, kao i potvrdu spekulacija o tome da vladika Atanasije nije pozvan u Žiču. Odgovor do juče naš list nije dobio, kao ni zvaničan stav Srpske crkve o ideji carigradskog patrijarha Bartolomeja da 800 godina njene autokefalnosti proslavi u Nikeji, gde bi trebalo da se okupe poglavar i svi srpski arhijereji SPC. Mitropolit Porfiriji poslednja dva dana nije odgovarao na telefonske pozive, a javnosti se obratio preko RTS gde je, između ostalog, podsetio da je „dobijanje samostalnosti SPC najznačajniji događaj u istoriji srpske Crkve i srpskog naroda“. Prema zvaničnim najavama Izvršnog odbora SPC za obeležavanje 800 godina crkvene samostalnosti, centralne svečanosti trebalo bi da okupe sve srpske arhijereje iz otadžbine i rasejanja. Oni bi posle proslave u Žiči, Studenici i Kraljevu, u ponedeljak trebalo da posete Kosovo i Metohiju – manastire Pećka Patrijaršija i Visoki Dečani, da bi dan kasnije prisustvovali svečanoj duhovno-kulturnoj akademiji u beogradskom centru Sava. Kao završnica centralne proslave za 9. oktobar najavljeno je otvaranje izložbe u Muzeju SPC pod nazivom „Osam vekova umetnosti po okriljem SPC“, na kojoj bi trebalo da bude izloženo 300 crkvenih rukopisnih knjiga, dokumenata, ikona i drugih crkvenih vrednosti koje do sada nisu bile u javnosti. Prema zvaničnom saopštenju, glavni nosilac i organizator centralne proslave je SPC uz pomoć drugih značajnih institucija.
  18. + + + 5. И ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО Њ. СВ. Патријарху Иринеју и Св.Синоду о несаборној одлуци о Еп.Максиму Западно- америчком Ваша Светости и Оци Синодалци, Лежећи у болници у Требињу од упале плућа, добри људи донеше ми ово Писмо које већ кружи у јавности по Српским Земљама. Његов писац је познати професор Правног Факултета у Бгд. Б. БЕГОВИЋ. Шаљем вам га на пажљиво читање и упознавање да оно представља глас јавности у Српским Земљама и Српском Народу, - и процену поступка осуде Еп. Максима како ју је формулисао Еп.Бачки Иринеј (добро би било да га прочита и проучи и Брат Крушевачки Давид, еда би схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп.Максиму, па и о нама осталима). Професор Б. БЕГОВИЋ је очигледно човек високо стручан и такође добронамеран. Молим Вас да у години прослављања 800 година Аутокефалије Апостолске Цркве Светог Саве схватите да се не може доносити одлука која личи на језик Конзисторије Карловачке Митрополије (која је у Црно-Жутој Монархији била под дирекним утицајем поунијаћене Украјине). Својом одлуком Св.Синод није усвојио наводно “прећутно“ одобравање чланова Св.Сабора, јер је по сведочењу бројних Епископа Св.Сабора после читања Давидових неутемељених оптужби итекако гласно и јасно већина Епископа протествовала (зато су накнадно тражили да се исправи Саопштење Св.Сабора, редиговано самовољно од Брата кога ја зато зовем цензором у СПЦ). Брат Давид из Светолазаревског Крушевца треба да схвати да се тако не пише из Светосавског живог Апостолског Светоотагког Предања. Језуитизам и инквизицијски дух никад није био својствен Светосавском Предању. Очигледно да је тај Брат писао из “крушебачке“ Епархије, а не из суседног Светој Жичи Крушевца. Свети Оци, очигледно је да је оваквим „одлукама“ диктираним само од једног члана Св.Синода, понижен углед и Светог Синода, и његовог Председника Патријарха, и самим тим целе Светосавске Цркве Христове. Такво понижавање није обележавање 800-годишњице Свете Архиепископије Светог Саве и Мученичке Пећске Патријаршије. Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019.г, у Њеном Манастиру Тврдошу. Еп.Атанасије, који се због повреде повукао са Светосавске Столице, али се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Св.Патријарх Николај Мистик). У Херцеговини Светога Саве, Треће по рангу од оснивања Жичке Архиепископије. Прилог: Писмо професора Б. Беговића View full Странице
  19. + + + 5. И ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО Њ. СВ. Патријарху Иринеју и Св.Синоду о несаборној одлуци о Еп.Максиму Западно- америчком Ваша Светости и Оци Синодалци, Лежећи у болници у Требињу од упале плућа, добри људи донеше ми ово Писмо које већ кружи у јавности по Српским Земљама. Његов писац је познати професор Правног Факултета у Бгд. Б. БЕГОВИЋ. Шаљем вам га на пажљиво читање и упознавање да оно представља глас јавности у Српским Земљама и Српском Народу, - и процену поступка осуде Еп. Максима како ју је формулисао Еп.Бачки Иринеј (добро би било да га прочита и проучи и Брат Крушевачки Давид, еда би схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп.Максиму, па и о нама осталима). Професор Б. БЕГОВИЋ је очигледно човек високо стручан и такође добронамеран. Молим Вас да у години прослављања 800 година Аутокефалије Апостолске Цркве Светог Саве схватите да се не може доносити одлука која личи на језик Конзисторије Карловачке Митрополије (која је у Црно-Жутој Монархији била под дирекним утицајем поунијаћене Украјине). Својом одлуком Св.Синод није усвојио наводно “прећутно“ одобравање чланова Св.Сабора, јер је по сведочењу бројних Епископа Св.Сабора после читања Давидових неутемељених оптужби итекако гласно и јасно већина Епископа протествовала (зато су накнадно тражили да се исправи Саопштење Св.Сабора, редиговано самовољно од Брата кога ја зато зовем цензором у СПЦ). Брат Давид из Светолазаревског Крушевца треба да схвати да се тако не пише из Светосавског живог Апостолског Светоотагког Предања. Језуитизам и инквизицијски дух никад није био својствен Светосавском Предању. Очигледно да је тај Брат писао из “крушебачке“ Епархије, а не из суседног Светој Жичи Крушевца. Свети Оци, очигледно је да је оваквим „одлукама“ диктираним само од једног члана Св.Синода, понижен углед и Светог Синода, и његовог Председника Патријарха, и самим тим целе Светосавске Цркве Христове. Такво понижавање није обележавање 800-годишњице Свете Архиепископије Светог Саве и Мученичке Пећске Патријаршије. Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019.г, у Њеном Манастиру Тврдошу. Еп.Атанасије, који се због повреде повукао са Светосавске Столице, али се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Св.Патријарх Николај Мистик). У Херцеговини Светога Саве, Треће по рангу од оснивања Жичке Архиепископије. Прилог: Писмо професора Б. Беговића
  20. Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим. Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш. Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору. Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима. Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина. Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим). Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија. Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ. Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију. Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан. Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи. А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио. Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина. View full Странице
  21. Најпре је сајт Стање ствари објавио ову преписку из јула месеца, да би њена аутентичност сада била потврђена и у Данасу. Доносимо најпре Данасов коментар, а потом и комплетну преписку владике Атанасија и патријарха српског г. Иринеја. Pismo penzionisanog vladike poglavaru SPC i protest zbog smene episkopa Maksima sa fakulteta Atanasije Jevtić: Vladika Irinej je samonametnuti cenzor u Svetom Sinodu Povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 8. jula da sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta ukloni redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića), došlo je do prepiske između patrijarha Irineja i umirovljenog episkopa bivšeg zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), koju je objavio političko-pravoslavni sajt „Stanje stvari“. Piše: Jelena Tasić 31. jula 2019. 18.00 https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/ Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV Danasu je u SPC potvrđena autentičnost pisama u kojima vladika Atanasije traži od poglavara SPC, inače predsedavajućeg Sabora i Sinoda, da povuče ovu odluku zato što je „Savet profesora neće prihvatiti, zato što Pravoslavni bogoslovski fakultet „podleže univerzitetskim uzusima i običajima“, a i da se Crkva „ne bruka pred domaćom i stranom akademskom javnošću“. Vladika Atanasije, duhovni otac vladike Maksima, nekadašnji dugogodišnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a sad njegov počasni profesor, ističe da kao član Saveta ove visokoobrazovne ustanove nije upoznat niti pitan o spornoj sinodskoj odluci. On kao glavnog krivca za „smenu“ kao i za neke druge događaje u SPC, proziva episkopa bačkog Irineja (Bulovića) kao „samozvanog ‘stalnog Portparola’ i „samonametnutog Cenzora u Svetom Sinodu“. „Uveren sam, a to mi i drugi ljudi kažu, da ovakvo ponašanje samozvanog ‘stalnog Portparola’ i samonametanog Cenzora u Svetom Sinodu, pada na Vaš obraz! Na primer, ja ne mogu ništa da objavim u Pravoslavlju, jer je on tamo sve i svja, a i pored svojevremene Saborske odluke da budem pozivan u Sveti Sabor, on je taj zbog koga me ne pozivate, a može da, pod njegovim uticajem, bude – protivno Saborskokanonskom predanju Pravoslavlja kroz vekove – uvođen u Sveti Sabor notorni izdajnik Svetog Kosova AV – nesrećni Predsednik njime unesrećene Srbije, tako se raspolućeno potpisuje: pola ćirilicom, pola latinicom“, piše vladika Atanasije, između ostalog, u prvom pismu patrijarhu Irineju. Patrijarh Irinej u odgovorima vladici Atanasiju tvrdi da sinodska odluka o vladici Maksimu ne pada na „njegov obraz“, niti ju je doneo „samovoljni cenzor“, već da je reč o „jednoglasnoj odluci Svetog Sinoda – i presaborskog i posaborskog koja je „prećutnim pristankom doneta i na ovogodišnjem Saboru“. Vladika Atanasije je patrijarhov odgovor, u novom pismu poglavaru SPC od 21. jula, ocenio kao „zamajavanje i zavaravanje, skrivanje istine i pokušaj javne i jevtine obmane“. On je kategoričan da „nikakva odluka o progonu episkopa Maksima nije doneta ‘prećutnim pristankom na ovogodišnjem majskom Saboru'“ i negira i druge detalje koje je patrijarh naveo u svom odgovoru. „Vaša Svetosti, Vaše tužno i neistinito pisanje ne znam kome je namenjeno? Meni svakako nije! I nisam zaslužio takav Vaš odgovor… Zašto tako nekritički branite svemoćnog „portparola“, koji je bio falsifikovao i samo Saborsko saopštenje, pa su 22 episkopa naknadno protestovala i tražila da ga ispravi, kao što su još pred završetak Sabora brojni episkopi tražili da se odmah, pre završetka Sabora, pročita Saopštenje, a ne da ga posle završetka Sabora „portparol“ oktroiše, kao i toliko puta ranije! Ne znamo za koga on takvim ponašanjem radi i čije direktive sprovodi!?“, ističe vladika Atanasije u drugom pismu patrijarhu Irineju, koji mu je, kako navodi, ostao dužan objašnjenje zašto vladika bački ne dopušta da prisustvuje saborskim zasedanjima. Patrijarh Irinej je na drugo pismo vladike Atanasija odgovorio 24. jula i u njemu objasnio da učešće ovog penzionisanog vladike ne zavisi od vladike bačkog već od saborskih pravila. „Što se tiče odluke Svetog Sinoda o razrešenju vladike Maksima na Bogoslovskom fakultetu, dovoljno je i argumentovano rečeno u obrazloženju sinodske odluke. Verujem da je ona dospela do Vas. Što se tiče moje odbrane i poverenja u ‘svemoćnog portparola’, znam na koga mislite. Moram da kažem da u njega imam puno poverenje. On je veoma obrazovan, kako svetovnim obrazovanjem i kulturom, tako i teološkim. Svakom problemu pristupa stručno i vrlo oprezno. Uostalom, Vi ga dobro poznajete kao takvog. On je našoj Crkvi od dragocene pomoći i meni lično. Mana mu je što je prilično spor, ali za to ima opravdanje“, uzvratio je poglavar SPC vladici Atanasiju. Ovo nije prva prepiska između patrijarha Irineja i vladike Atanasija, samo je prva koja je integralno dospela u javnost. Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, vladika Atanasije je pisao patrijarhu i zbog iznenadnog dolaska „državnog vrha“ u Patrijaršiju pred početak Velikog posta, navodno zbog KiM, a da na prijem nije bio pozvan nadležni episkop raško-prizrenski Teodosije (Šibalić). U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da je vladika Atanasije i tada, osim kritike na račun posete „trojca“ – Vučić, Dačić, Brnabić, navodno upozorio poglavara SPC da iza svih štetnih poteza stoji njegov imenjak i portparol Irinej bački. Patrijaršijski izvori nezvanično tvrde da je vladika bački, za kog se sumnja da stoji i iza premeštaja vladike Grigorija iz Hercegovine u Nemačku, uklanjanjem duhovne dece vladike Atanasija zapravo krenuo na ovog svog sabrata. Преписка умировљеног еп. Атанасија (Јевтића) и патријарха српског Иринеја BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУЛА 2019. • Доносимо преписку умировљеног епископа Атансија (Јевтића) и патријарха српског, коју је подстакла одлука Синода СПЦ да се са Богословског факултета удаљи епископ западноамерички Максим Патријарх Иринеј и епископ Атанасије (Архивска фотографија) Епископ Атанасије (Јевтић): Повуците одлуку о еп. Максиму ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ,Патријаршија, Београд Ваша Светости, опростите и благословите! Пишем Вам ово писмо са болом у души, а ево зашто. Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета (на којем сам и ја као „професор емеритус“ члан Савета, а да о томе нисам ни питан ни обавештен!). Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!? (Знам, нажалост, да, прогања и извесне честите Свештенике у својој Епархији, слично као што раде, нажалост, и још неки Архијереји у својим Епархијама, па ми се прогањани писмено обраћају с молбом „да помогнем“). У своје време је (при прослави у Нишу Светог Константина) напао нашу сиромашну Епископију Херцеговачку да „тамо има бизниса“ (!?!), па сам му одговорио да је нама било порушено од усташа 35 Цркви, Саборни Храм у Мостару и 2 Манастира, и све смо их, Богу хвала, обновили, и још неколико нових Храмова подигли, а он не пита откуда нам за то средства? (Углавном су од виноградâ из Поповог Поља, и од прилогâ добрих људи). Слично је, мада опет необјашњиво зашто, ширио фаму како смо га, наводно, ми „Неследници Св. Оца Јустина“, истиснули „из наслеђа“ (и претио нам је чак „судом“), па је опседао недужног Епископа Ваљевског Г. Милутина (као што и неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!). Надам се да је на крају схватио да је то његова умишљена зла идеја (радило се само о томе да је Свети Ава, после неколико месеци, допунио и опет потписао свој Тестамент, у коме брат Иринеј као наследник није „истиснут“, него је Свети Старац само додатно појаснио своју последњу жељу, у смислу да можемо понешто од Његовог наслеђа и да задржимо у Манастиру Ћелијама, да би и Сестре могле имати неке користи од прихода издања Његових делâ. Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ! (нпр. ја не могу ништа да објавим у „Православљу“, јер је он тамо све и сва! – као и то да, и поред својевремене Саборске одлуке да будем позиван у Свети Сабор, он је тај због кога ме не позивате! А може да, под његовим утицајем, буде – противно Саборско­канонском предању Православља кроз векове – увођен у Св. Сабор ноторни издајник Светог Косова AV – несрећни Председник њиме унесрећене Србије тако се располућено потписује: пола ћирилицом, пола латиницом! – а не може сломљеног врата грешни Атанасије да присуствује Светом Сабору!). Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму (јер је Савет Професорâ неће прихватити), јер ПБФакултет није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу. Понављам, као што сам Вам већ писао, речи Господа у Јеванђељу: „Кад се овако чини са сировим дрветом, шта ли ће бити са сухим“ (Лк. 23,31)? На Празник Светих 12 Апостолâ, 2019, манастир ТврдошНедостојни +Еп. Атанасије, Светосавска Херцеговина Одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF) Ново писмо умировљеног еп. Атанасија патријарху Иринеју (PDF) Нови одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF)
  22. Моба, традиционално окупљање младих из васцелог света двадесети пут на Соко Граду. Владика Лаврентије тридесет година на трону Епископа шабачких. Моба на Соко граду и ове године на најлепши начин је показала лице свету литургијском саборношћу православних чељади из Србије и расејања, са Косова и Метохије, али и из Русије, Сергејевог Посада. Светом архијерејском Литургијом 23. јула 2019. године началстввоао је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије. После торжественог сабрања у цркви посвећеној Светом владици Николају Охридском и Жичком, поред Дома владике Николаја на тераси је уприличен пригодан културно-уметнички програм који су осмислили млади са својим вероучитељима. Та Деца неба за своју химну имају управо ту песму и тропар Светом владици Николају. Два значајна јубилеја - двадесетогодишње окупљање младих на Моби у Соко Граду и тридесет година откако је на трон шабачких епископа устоличен владика Лаврентије - честитали су руководилац групе из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама арх. Бранко Борић, вероучитељ из Житорађе Горан Поп Антанасковић и протојереј Димитрије из Сергејевог Посада. -Много смо читали и слушали како је српска зеља предива и њен народ диван, али како се каже у нашој Русији, боље је једном видети нeго сто пута слушати. Ми смо дошли да поделимо радост са Вама на месту где се осећа Благодат Духа Светога, поручио је протојереј Димитрије подаривши владици Лаврентију икону Преподобног Сергеја Радоњешког. а свим учесницима иконицу тог светитеља са платном освећеном на његовим моштима. Пригодним даровима и честиткама придружила су се и деца Житорађе. -Владика је оставио дубоки траг на децу Житорађе и Црквени хор Бисери који се овде годинама подвизавао, неговао православну веру и црквено појање, казао је вероучитељ Горан Антанасковић из Житорађе. Епископ шабачки г. Лаврентије је захвалио на топлим речима и даровима и казао да је Соко град кућа свих и да су сви увек добро дошли. После културно-уметничког програма, током трпезе љубави, о епископу Лаврентију који је много учинио за Српску Цркву и српски род надахнуто је говорио протођакон Стеван Рапајић, као и г. Милан Пивач, некадашњи ученик младог јеромонаха Лаврентија који је давне 1964. године предавао веронауку на Купресу. Сабрању на Соколу присуствовало је свештенство и монаштво Епархије шабачке, г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским зајендицама задужен за културу и издаваштво, представници локалних власти, пријатељи манастира и дародавци. Извор: Српска Православна Црква
  23. Прослава празника Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, која је и слава манастира и свештене обитељи у Доњем Будачком, започела је вечерњим богослужењем са петохлебницом у навечерје празника којим је, у манастирском храму Светих апостола Петра и Павла началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, презвитера Бранко Сантрач и ђакона Будимира Кокотовића. Евхаристијским сабрањем 25. јула 2019. године у манастирском храму Светих апостола Петра и Павла у Доњем Будачком молитвено је прослављена успомена на Чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице, заштитнице те свештене обитељи. Сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење свештенства Митрополије загребачко-љубљанске и Епископије горњокарловачке. Истог дана навршило се и 15 година од хиротоније Његовог Преосвештенства Епископа г. Герасима и увођења у трон Епископа горњокарловачких. Извор: Српска Православна Црква
  24. У суботу, 20. јула 2019. године, навршило се пет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа г. Андреја у Бечу. Од тренутка устоличења у трон Епископâ аустријско-швајцарских, владика Андреј је неуморно радио и ради на ширењу Јеванђеља Христовог и на мисији која је преко потребна и нашем народу у расејању. Чињеница је да се у иностранству рађа већ и четврта генерација Срба и да велики број наших верника остаје да живи ван граница своје отаџбине, који су жедни Благе речи Христове. Владика Андреј свакодневно ради на организацији црквеног живота у подручним земљама Епархије: Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти; путујући из места у место, обилазећи парохије, верни народ, али и локалне и државне руководиоце, као и црквене великодостојнике, одржавајући контакте и дијалог са свим људима добре воље, на добробит, напредак и благостање Цркве Христове и спасење свих верника. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! Извор: Епархија аустријско-швајцарска
×
×
  • Креирај ново...