Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владете'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења. Повезане вести: Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета! Живео, све видео, и никога није осудио! Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу! Опело и сахрана академика Владете Јеротића Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству. Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења. Повезане вести: Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета! Живео, све видео, и никога није осудио! Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу! Опело и сахрана академика Владете Јеротића Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству. Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017). Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  3. Патријарх српски Павле (1914-2009) остаће запамћен у српском народу, како у оном православном, тако и у мање православном, па и неправославном српском народу, по својој дубокој хришћанској духовности којом је зрачио целог свог дугог живота. Стара изрека остала од хришћанских Светих отаца – „Благо теби ако ти ум у срцу почива“ – као да се у потпуности остварила у личности и животу Гојка Стојчевића, блаженопочившег патријарха српског Павла (рођеног у селу Кућанци у Славонији). Природно интелигентан, високообразован (не само теолошки образован), патријарх Павле је водио узоран монашки живот (замонашио се 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештење) до своје кончине у дубокој старости 2009. године. Строг према другима, али најпре према себи, није претеривао ни у чему, излазио је свима у сусрет мудрим саветима протканим искричавом духовитошћу, која је пленила све са којим је долазио у ближи додир. Пошто сам има Божју милост и срећу да сам релативно рано у своме животу ближе упознао и посећивао тадашњег призренског владику Павла, а онда касније и патријарха Павла у Београду, усуђујем се да понешто прозборим о неким патријарховим мислима и саветима до којих сам дошао, било у току разговора с њиме, било из бројних, објављених књига о патријарховом животу (нарочито су ми биле драгоцене књиге његове унуке Снежане Милковић, његовог блиског пријатеља и ученика, архимандрита Јована Радосављевића и, посебно, записи крушевачког владике Давида). (…) Читајмо зато поново патријархов „оригинал“ па покушајмо и сами да га „тумачимо“. „Када Бог некоме дадне да учини могуће, а он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престаће да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.” Шта је уопште у човековом животу – могуће, а шта немогуће? За Бога, каже се, ништа није немогуће, а за човека? Хришћанска светоотачка литература кроз векове потврђивала је безброј пута да и за човека који непоколебљиво верује у Бога, такође (као и за Бога?) ништа није немогуће. Да ли је оваква дубока и трајна вера у Бога једини услов да и човек постигне нешто што зовемо „немогуће”? Али, поновимо питање: шта је уопште „могуће”, а шта „немогуће”? Вишевековни развој науке (отуд проширени појмови материје и енергије-биоенергије) и у њој психологије довели су човека да посумња у границе могућег и немогућег. Досадашња остваривања у човековој практичној делатности, захваљујући открићима науке (нарочито физике, молекуларне биологије, али и психологије – трансперсонална психологија, основана у Калифорнији 1972. године), превазишла су и најсмелија очекивања, подједнако верујућих и неверујућих људи. Већ одавно – немогуће је постало могуће! Наш патријарх, изврстан и проницљив психолог (из разговора с њиме знам колико га је занимала психологија, нарочито тзв. дубинска психологија), када је говорио о могућем и немогућем у људском животу, мислио је и на нешто друго: на незајажљиве човекове амбиције које у тежњи „за немогућим“ превазилазе сопствене снаге и способности, завршавајући често у неком животном ћорсокаку или депресији. Латинска реч амбиција значи: стремљење чему па, ако је сагледавамо као духовну појаву, она онда није ништа друго него природна (Јунг би чак рекао нагонска) тежња ка Богу; односно ка потпуности и/или савршенству. Пошто човек (да ли сваки човек?) неминовно у току живота изопачи оно што му је дато и задато („лик и обличје Божије“ – обличје као задатост сталног усавршавања), он онда – због гордости као последице често неподношљивог осећања слабости-инфериорности – од могућег што му је дато да у току живота постепено развија (незаборавна прича у Јеванђељу о различитим даровима), човек ускаче, прескаче у – немогуће. И тако, како нас са правом уверава патријарх Павле – човек занемарује да развије оно што је било могуће. Како да човек схвати и доживи да му је Бог подарио могућност да од могућег учини немогуће, али да он овај подвиг не може да оствари без Бога. У супротном, разједајућа инфериорност принудно ће га терати ка немогућем (разбољевајући га тако на разне начине), остављајући га целог живота незадовољним. Човек носи дубоко у себи скривеног и Христа (распетог и васкрслог) и Луцифера – не заборавимо да је он требало да буде лучоноша, дакле, доносилац светлости. Како их помирити? И на ово тешко питање, наш врли Павле има одговор: „Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари или усијане и искључиве судије.” Исус Христос нас стално подсећа на неизбежност смрти. Како је избећи? Сталним подвигом мирења разума и осећања, могућег и немогућег, Луцифера и Христа. Деда-Попа и унука У односу патријарховом према његовој унуци Снежани било је много скривене нежности, љубави и заштите. У раније овде поменутој књизи Снежане Милковић о њеном деди било је неколико драгоцених савета упућених њој од којих сам изабрао само три да бих о њима још нешто додао из своје психотерапеутске праксе и животног искуства. Видећи је једном да се много секира, отац Павле, њен деда, упутио је унуци следеће речи: „Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу. Оболећеш! Превелика брига исто је што и небрига” (подвукао В. Ј.). Равно пре три хиљаде година остала су забележене у кинеској медицини ова искуством проверена истина: туга и брига стварају болести! Човек не може ни данас, у 21. веку, да се не диви безброј пута у прошлости провереној чињеници да је већина наших болести – психосоматског порекла. Остаје данашњем лекару (нарочито психијатру, психологу, психотерапеуту) да се зачуди како је могуће да неке, збиља сталне истине о човеку – не само из области медицине већ и из других наука, али онда нарочито из области религије и моралистике (као, на пример, она позната мудра реч: „Не чини другима оно што не желиш…“) – падају у заборав, да би се после много стотина година откривале као нове. „Туга и брига стварају болести” – како ова истина делује убедљиво и на већину данашњих људи у свету (да ли делује убедљивије, истинитије у народима Истока код којих претпостављамо да се религиозна вера боље сачувала?), независно од занимања људи. Прости, а бистри људи, подједнако ће тачно схватити истину о доласку било које озбиљније, хроничне болести у телу и/или души човека (мада се са правом говори о јединственом деловању тела и душе, физичког и психичког), као и неки савремени лекар који је стекао богато искуство после више година лечења најразноврснијих болести код својих пацијената. Разуме се да туга и брига стварају болести најчешће – када дуго трају; јер, ко од људи не зна за повремену и јаче проживљену тугу из многих разлога, или ко никада није био суочен са бригом (синоними су: неспокојство, забринутост, главобоља, мука), али и са бригом као егзистенцијалом (у философији егзистенцијалиста и Мартина Хајдегера)! С једне стране, дуготрајна туга може довести до депресије као болести (има различитих облика депресија у психијатрији), а ова некада одведе човека у самоубиство. С друге стране, ова иста дуготрајна туга може да се претвори у озбиљну телесну болест (већи део канцерозних обољења код људи последица су вишегодишње депресије). Ни са човековом дуготрајном (продуженом) бригом, као и са тугом, не стоји ништа боље у погледу прогнозе. Зависно од „урођеног органа мање вредности” – а то може да буде дигестивни, циркулаторни, нервни, респираторни или било који други целовити органски систем – многобрижност („многобрижност је болест палог човека“ – свети Теофан Затворник) неминовно ће изазвати, најпре функционалну, а онда и неку органску болест у телу (гризлица – чир у стомаку, астма, висок крвни притисак итд.). Сликовито је отуд поређење оца Павла, могуће појаве неке болести код његове (многобрижне) унуке Снежане. „Сирће”, брига у флаши – нашем телу, „гризе флашу”, док је не изгризе, па флаша пуца – нека болест је озбиљно закуцала на врата наше божанске телесно-душевно-духовне индивидуе. Али, онда, наш велики искуствени монах Павле допуњује претходно речено једном врхунском истином: „Превелика брига исто је што и небрига!” Таква иста или слична мудрост-истина стигла нам је давно, из Вукове народне пословице: „Предобар – недобар“ или „Препоштен – непоштен“! (Из књиге академика Владете Јеротића Од Саве до Павла која ће у издању „Задужбине Владете Јеротића“ бити објављена за Београдски сајам књига) Извор: Блиц
  4. Патријарх српски Павле (1914-2009) остаће запамћен у српском народу, како у оном православном, тако и у мање православном, па и неправославном српском народу, по својој дубокој хришћанској духовности којом је зрачио целог свог дугог живота. Стара изрека остала од хришћанских Светих отаца – „Благо теби ако ти ум у срцу почива“ – као да се у потпуности остварила у личности и животу Гојка Стојчевића, блаженопочившег патријарха српског Павла (рођеног у селу Кућанци у Славонији). Природно интелигентан, високообразован (не само теолошки образован), патријарх Павле је водио узоран монашки живот (замонашио се 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештење) до своје кончине у дубокој старости 2009. године. Строг према другима, али најпре према себи, није претеривао ни у чему, излазио је свима у сусрет мудрим саветима протканим искричавом духовитошћу, која је пленила све са којим је долазио у ближи додир. Пошто сам има Божју милост и срећу да сам релативно рано у своме животу ближе упознао и посећивао тадашњег призренског владику Павла, а онда касније и патријарха Павла у Београду, усуђујем се да понешто прозборим о неким патријарховим мислима и саветима до којих сам дошао, било у току разговора с њиме, било из бројних, објављених књига о патријарховом животу (нарочито су ми биле драгоцене књиге његове унуке Снежане Милковић, његовог блиског пријатеља и ученика, архимандрита Јована Радосављевића и, посебно, записи крушевачког владике Давида). (…) Читајмо зато поново патријархов „оригинал“ па покушајмо и сами да га „тумачимо“. „Када Бог некоме дадне да учини могуће, а он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престаће да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.” Шта је уопште у човековом животу – могуће, а шта немогуће? За Бога, каже се, ништа није немогуће, а за човека? Хришћанска светоотачка литература кроз векове потврђивала је безброј пута да и за човека који непоколебљиво верује у Бога, такође (као и за Бога?) ништа није немогуће. Да ли је оваква дубока и трајна вера у Бога једини услов да и човек постигне нешто што зовемо „немогуће”? Али, поновимо питање: шта је уопште „могуће”, а шта „немогуће”? Вишевековни развој науке (отуд проширени појмови материје и енергије-биоенергије) и у њој психологије довели су човека да посумња у границе могућег и немогућег. Досадашња остваривања у човековој практичној делатности, захваљујући открићима науке (нарочито физике, молекуларне биологије, али и психологије – трансперсонална психологија, основана у Калифорнији 1972. године), превазишла су и најсмелија очекивања, подједнако верујућих и неверујућих људи. Већ одавно – немогуће је постало могуће! Наш патријарх, изврстан и проницљив психолог (из разговора с њиме знам колико га је занимала психологија, нарочито тзв. дубинска психологија), када је говорио о могућем и немогућем у људском животу, мислио је и на нешто друго: на незајажљиве човекове амбиције које у тежњи „за немогућим“ превазилазе сопствене снаге и способности, завршавајући често у неком животном ћорсокаку или депресији. Латинска реч амбиција значи: стремљење чему па, ако је сагледавамо као духовну појаву, она онда није ништа друго него природна (Јунг би чак рекао нагонска) тежња ка Богу; односно ка потпуности и/или савршенству. Пошто човек (да ли сваки човек?) неминовно у току живота изопачи оно што му је дато и задато („лик и обличје Божије“ – обличје као задатост сталног усавршавања), он онда – због гордости као последице често неподношљивог осећања слабости-инфериорности – од могућег што му је дато да у току живота постепено развија (незаборавна прича у Јеванђељу о различитим даровима), човек ускаче, прескаче у – немогуће. И тако, како нас са правом уверава патријарх Павле – човек занемарује да развије оно што је било могуће. Како да човек схвати и доживи да му је Бог подарио могућност да од могућег учини немогуће, али да он овај подвиг не може да оствари без Бога. У супротном, разједајућа инфериорност принудно ће га терати ка немогућем (разбољевајући га тако на разне начине), остављајући га целог живота незадовољним. Човек носи дубоко у себи скривеног и Христа (распетог и васкрслог) и Луцифера – не заборавимо да је он требало да буде лучоноша, дакле, доносилац светлости. Како их помирити? И на ово тешко питање, наш врли Павле има одговор: „Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари или усијане и искључиве судије.” Исус Христос нас стално подсећа на неизбежност смрти. Како је избећи? Сталним подвигом мирења разума и осећања, могућег и немогућег, Луцифера и Христа. Деда-Попа и унука У односу патријарховом према његовој унуци Снежани било је много скривене нежности, љубави и заштите. У раније овде поменутој књизи Снежане Милковић о њеном деди било је неколико драгоцених савета упућених њој од којих сам изабрао само три да бих о њима још нешто додао из своје психотерапеутске праксе и животног искуства. Видећи је једном да се много секира, отац Павле, њен деда, упутио је унуци следеће речи: „Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу. Оболећеш! Превелика брига исто је што и небрига” (подвукао В. Ј.). Равно пре три хиљаде година остала су забележене у кинеској медицини ова искуством проверена истина: туга и брига стварају болести! Човек не може ни данас, у 21. веку, да се не диви безброј пута у прошлости провереној чињеници да је већина наших болести – психосоматског порекла. Остаје данашњем лекару (нарочито психијатру, психологу, психотерапеуту) да се зачуди како је могуће да неке, збиља сталне истине о човеку – не само из области медицине већ и из других наука, али онда нарочито из области религије и моралистике (као, на пример, она позната мудра реч: „Не чини другима оно што не желиш…“) – падају у заборав, да би се после много стотина година откривале као нове. „Туга и брига стварају болести” – како ова истина делује убедљиво и на већину данашњих људи у свету (да ли делује убедљивије, истинитије у народима Истока код којих претпостављамо да се религиозна вера боље сачувала?), независно од занимања људи. Прости, а бистри људи, подједнако ће тачно схватити истину о доласку било које озбиљније, хроничне болести у телу и/или души човека (мада се са правом говори о јединственом деловању тела и душе, физичког и психичког), као и неки савремени лекар који је стекао богато искуство после више година лечења најразноврснијих болести код својих пацијената. Разуме се да туга и брига стварају болести најчешће – када дуго трају; јер, ко од људи не зна за повремену и јаче проживљену тугу из многих разлога, или ко никада није био суочен са бригом (синоними су: неспокојство, забринутост, главобоља, мука), али и са бригом као егзистенцијалом (у философији егзистенцијалиста и Мартина Хајдегера)! С једне стране, дуготрајна туга може довести до депресије као болести (има различитих облика депресија у психијатрији), а ова некада одведе човека у самоубиство. С друге стране, ова иста дуготрајна туга може да се претвори у озбиљну телесну болест (већи део канцерозних обољења код људи последица су вишегодишње депресије). Ни са човековом дуготрајном (продуженом) бригом, као и са тугом, не стоји ништа боље у погледу прогнозе. Зависно од „урођеног органа мање вредности” – а то може да буде дигестивни, циркулаторни, нервни, респираторни или било који други целовити органски систем – многобрижност („многобрижност је болест палог човека“ – свети Теофан Затворник) неминовно ће изазвати, најпре функционалну, а онда и неку органску болест у телу (гризлица – чир у стомаку, астма, висок крвни притисак итд.). Сликовито је отуд поређење оца Павла, могуће појаве неке болести код његове (многобрижне) унуке Снежане. „Сирће”, брига у флаши – нашем телу, „гризе флашу”, док је не изгризе, па флаша пуца – нека болест је озбиљно закуцала на врата наше божанске телесно-душевно-духовне индивидуе. Али, онда, наш велики искуствени монах Павле допуњује претходно речено једном врхунском истином: „Превелика брига исто је што и небрига!” Таква иста или слична мудрост-истина стигла нам је давно, из Вукове народне пословице: „Предобар – недобар“ или „Препоштен – непоштен“! (Из књиге академика Владете Јеротића Од Саве до Павла која ће у издању „Задужбине Владете Јеротића“ бити објављена за Београдски сајам књига) Извор: Блиц View full Странице
  5. „Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  6. „Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. септембра 2018. године на београдском Новом гробљу опело академику Владету Јеротићу. Саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован и свештеници Српске Православне Цркве у молитвеном присуству многобројног народа престонице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...