Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'виђење'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  2. Православно предање је, у својој суштини, литургично (евхаристијско, светолитургијско). Јер, у Православљу, „Црква живи у Евхаристији и кроз Евхаристију“, и конкретна форма Цркве јесте храм у коме се служи Света Евхаристија (Света Литургија) и којем је православни народ, због тога, дао њезино име, назвавши храм црквом. У ствари, за православље, целокупни свет космос, јесте једна литургија, „космичка литургија“, која целокупну творевину „узноси“ („анафери“ анафора) пред престо Божји. Зато је и православна теологија, у ствари, доксологија (славослов) Богу, тј. један литургијски, евхаристијски израз. Она је евхаристијска теологија. Али, шта све то има да значи за човека наше епохе? Данашње виђење света и живота (савремени поглед на свет) у односу на византијски толико је промењен, и под притиском новијих философских, научних, социјалних и других развоја толико се мења, да се човек данас пита: шта има њему да пружи православни литургијски живот, конкретно Света Евхаристија (Литургија)? Ово питање добија размере агоније када се има у виду да савремени човек пролази кроз једну озбиљну кризу у својим односима са Црквом. Западна цивилизација, која је одрасла на идеалима Хришћанства, нагло се дехристијанизује, а Црква, која још“говори језиком прошлости“ и „бави се проблемима минулог доба“, све мање интересује савременог човека. Западни хришћански свет постаје већ свестан проблема секуларизације у свој његовој озбиљности. Али, могућности којима располаже његово (западно) предање, предање које живи под бременом дихотомије, дељења и цепања света на „свето“ и „световно“, одводи га само у још више проблема а у све мање решења. У таквој ситуацији православни литургијски живот стоји пред нама као једино сведочанство које пружа наду. Јер православно евхаристијско виђење света и историје, које се садржи у православном литургијском животу, а због неимања литургијског васпитања није, на жалост, схваћено ни од стране самих православних, јесте виђење које не дели судбину философских и теолошких система, који су, због негирања истих од стране модерне мисли, довели до кризе у односима између теологије и живота. Православни литургијски живот има једно посебно виђење света, посебан поглед на сву творевину Божију, и преношење тог виђења, те визије у савремени живот, могуће је и неопходно. Он има, такође, и једно такво виђење човека, схватање о човеку, које је особито потребно данас. Он, на крају, садржи у себи иједно тумачење историје и њених проблема, сагледавање моралног живота и његових могућности, које би виђење и тумачење требало са посебним нагласком истаћи у наше време. Али, како ми замишљамо Свету Евхаристију када говоримо о једном „евхаристијском виђењу света“? Одговор на ово питање од првостепене је важности, јер појам Евхаристије (Литургије) је често веома погрешно схваћен и штавише изопачен, нарочито од времена западне схоластике. Да би употребили тај појам са његовим древним, светоотачким православним садржајем, потребно ће бити претходно изнети извесна основна разјашњења. Евхаристија је у нашој свести обично везана са испољавањем пијетизма који Свету Евхаристију посматра првенствено као објекат, као ствар и као средство испољавања наше побожности, или само као услугу нашем спасењу. Међутим, древно схватање, светопредањско искуство Свете Евхаристије види у њој не само и не пре свега ствар, него као и радњу („праксис“), црквену богослужбену радњу литургију како то карактеристично показује сам њен православни назив („лит – ургија“ значи опште, заједничко и јавно народно дело). Литургија, дакле, значи акт и радњу црквеног скупа сабрања („синаксиса“), тј. општу, католичанску (саборну) пројаву и манифестовање целокупне Цркве, а не само као вертикалну везу сваког појединца са Богом. Карактеристично је да православни Исток, који се често и несвесно држи овог старог схватања, никада није дошао на мисао да уведе индивидуалне литургије, нити поклоњење и созерцавање Часних Дарова у смислу истицања њих као предмета обожавања и клањања. Света Евхаристија Литургија Цркве јесте у основи нешто што се догађа, једно дело (праксис), и то не сваког појединца него целе Цркве. Исто тако ми често сматрамо Евхаристију као једну свету Тајну између осталих. Међутим, стара Црква није имала ово доцније схватање о „тајнама“, него о једној и јединој Тајни, „тајни Христа“, како се она назива у Светом Писму (Ефес. 3,3; Кол.4,3). Евхаристија се да замислити једино христолошки, јер је она Тело Христово, она је сам Христос свецели Христос. Не треба, дакле, да гледамо на Св. Евхаристију, тј. Литургију наше Цркве, само као на једно средство благодати, благодати апстраховане и независне од Христологије, него као на самога Христа, Који спасава човека и свет, Који измирује у себи нас са Богом. Отуда, сви они проблеми којима се толико много бавио западни Средњи век, као што су проблеми о елементима Евхаристије, о реалном или нереалном присуству Христа, о трансубстанцијацији итд, сви ти проблеми нас просто напросто враћају на схватање Евхаристије као једне ствари, као објекта. Међутим, основна карактеристика Свете Евхаристије лежи у томе да је она црквено сабрање (синаксис) и црквени акт (праксис) и што се у њој и кроз њу сагледава и рекапитулира и доживљава целокупна Тајна Христова спасење света. Ако са оваквим предусловима приступимо Светој Евхаристији, онда смо дужни да је посматрамо не као једно голо и засебно (аутономно) учење о тајнама, него као конкретну Литургију, као што се она врши у православном храму. Тек тада ће се открити пред нама оно посебно виђење или поглед на свет и историју које Православље садржи у Литургији (Евхаристији) као својој најаутентичнијој пројави и манифестацији, као испољавању самога свога бића и живота. Света Литургија је најпозитивније, на делу („у пракси“), показано прихватање света и све твари. У старој Цркви, а и данас у Православљу тамо где још светоотачка наслеђена побожност није замењена једном другом тобож „свесном“ побожношћу, верници не иду сами у цркву (храм), него заједно са њима иду и дарови творевине Божије: хлеб, вино, уље. И ови дарови обратите пажњу колико је и то карактеристично преносе се у литургијској процесији и свечаном уласку да би били предати у руке Епископа који стоји на улазу, тј. на Царским дверима (то и јесте данашњи „Велики вход“ на Литургији) и који ће затим да их „узнесе“ (тј. уздигне и принесе) пред престо Божији као Евхаристију. Очекивало би се да верници, долазећи у храм, забораве своје животне потребе, међутим Света Литургија их позива да их ту донесу и да се моле за њих: „За благ и добар ваздух и ветрове, за изобиље плодова земаљских… за оне који плове и путују, за болеснике… “ итд. Ова велика богослужбена радња, о коју се неке „благочестиве“ душе саблажњавају (као што се, за чудо, саблажњавају и због преношења таса кроз цркву, иако је то једно црквено испољавање истога евхаристијског духа), јесте богослужбени акт који нам открива да се на Светој Литургији управо свршава једно кретање, покрет целога света (све творевине) према Светој Трпези, и то света какав он јесте и какав ће мало после опет бити када се заврши есхатолошки бљесак и предокушај Раја, и када верници буду позвани да поново „у миру изиђу“ из храма у свет. Ово искуство и доживљај кретања целокупног људског живота ради преношења истога у литургијски простор, не представља просто само потврду и афирмацију која би превиђала да свет више није „веома добар“, као што гаје Бог видео у часу стварања (Књига Постања 1,12,21), тј. не представља прелажење преко чињеница греха. Грех је трагични елеменат на који се често враћа свест и сазнање Цркве на Светој Литургији: „Нико није достојан од оних који су везани телесним похотама и сластима да приђе, или да се приближи, или да служи Теби, Царе славе“. „Али ипак „… грех за Свету Литургију није оно што је он за савремену теологију кризе: агонијски и неразрешиви проблем света. Пропадљивост која прати творевину нити се афирмише нити се негира у Литургији, те зато не треба да се поводимо за том дилемом. Свет који улази у литургијски простор, на Свету Евхаристију, јесте овај пропадљиви свет, и у прихватању тога света унутар храма обавља се његова афирмација, његово признавање и прихватање. Ствар се, међутим, не зауставља само на томе. Јер тај свет улази овде, у храм, баш зато да не остане онакав какав је. Евхаристија је „лек бесмртности“, по речима св. Игњатија Антиохијског, и то баш зато што својим прихватањем и признавањем света, Евхаристија у ствари стоји против његове пропадљивости. Евхаристија свет освећује и „узноси“ га Творцу као праву, аутентичну творевину, зато и кажемо у средишту Свете Литургије: „Твоје од Твојих, Теби приносимо ради свих и за све“. Ово прихватање света од стране Свете Литургије указује на то да за евхаристијско виђење твари свет никада није престао да буде свет Божији, и да грех и распадљивост нису створили једног „туђег Бога“ Маркионовог или Харнаковог. И још се указује на то да све што ми јесмо и што чинимо и што нас занима у овом свету, све то може и треба да прође кроз руке свештенодејствујућег литургоса (Епископа или свештеника) као принос и „узнос“ Богу. Али, свакако не зато да би остало онако какво јесте. Нити пак да престане да буде оно што по суштини својој јесте. Него зато да би постало оно што стварно јесте а што грех собом унакази и поквари. Тај парадокс истовремено и потврдног и одречног става према свету од стране Свете Литургије, тј. преображење света, које свет не уништава; препород света који не ствара свет ех нихило; обнављање света које не представља обнову из самог почетка то у ствари и јесте у Евхаристији оно јављање у простору и времену Тајне самога Христа, у Којем се стари Адам обнавља али не упропашћује, људска природа бива од Христа узета на себе и прихваћена али не и измењена, човек постаје обожен али не престаје да буде човек. Такво схватање света од стране Свете Евхаристије не оставља места за дихотомију, за двојење и расцеп између природног и натприродног, до које је човека довела западна теологија поставивши га у дилему да изабере једно између двога. Ова чињеница, мислим, од велике је помоћи када се ради о односу Цркве према човеку наше епохе. Данашњем човеку је тешко, ако не и немогуће, да чини двојење између природног и натприродног. Он већ не може, због новијег научног и философског развоја, да схвати натприродно као нешто „с ону страну“ природе. И зато његова хришћанска свест, оптерећена том дихотомијом коју му је оставила у наслеђе западна теологија, нема куда него да га одведе било у потпуно одбацивање натприроднога, било у једно цепање (дихотомију) унутар саме његове свести, у једно стање шизофреније, у којем он час прихвата натприродно (да не би издао своју веру), час је опет равнодушан према њему (јер му то намеће свакодневни живот). Међутим, за једно литургијско виђење и искуство евхаристијског доживљаја света не постоји природно и натприродно. Постоји природа и творевина као јединствена реалност, која долази од Бога и која се „узноси“ (приноси ) Богу. Постоји потпуни сусрет, до поистовећења, небеске и земаљске реалности („Ми који тајанствено представљамо Херувиме и Животворној Тројици трисвету песму певамо“, кажемо у свакој Литургији). То је сусрет у којем и сам Бог престаје да се замишља као „с ону страну“ природе и постаје, у Лицу Сина Свога, „Онај који са Оцем седи горе, и овде је са нама невидљиво Присутан“. На тај начин Света Евхаристија пружа могућност избављења човека од једне дихотомије, због које савремени човек долази у опасност да одбаци Бога, јер је његова западна теологија стављала Бога у неку сферу коју човек није више могао да схвати. Али, евхаристијско виђење и схватање света иде још и даље: у отклањање још једног супротстављања или антитезе, у коју је човека поставила гностички и јелинистички мислећи теологија Запада, а то је антитеза између вечности и времена. Историја и време, који се обично сматрају или као нужно зло или као „претсобље“ вечности, у Светој Евхаристији се укрштају са вечношћу, која на тај начин престаје да буде нешто што је пре или после времена, и у једном мистичком прожимању прошлости, садашњости и будућности настаје управо она димензија у којој време, као поље остварења предвечног плана Божијег о нашем спасењу, може да нађе своје потпуно прихватање и освећење. Сходно светолитургијским речима: „Сећајући се сада ове спасоносне заповести и свега што се нас ради десило (збило): Крста, Гроба, Тридневног Васкрсења, Вазнесења на небо, Седења с десне стране, и још Другог и славног Доласка, Твоје од Твојих Теби приносимо ради свих и за све„. Исто тако, православни литургијски живот има и једно посебно виђење и схватање самог човека, поглед на човека који излази у сусрет савременом човеку и његовим потребама. Модерни човек опет из своје западне теолошке традиције последњих векова вуче за собом агонију дихотомије и подељености човека на душу и тело, на дух и материју, и то на начин који ствара дилему избора између овога двога, пошто је чисто духовна област за савременог човека несхватљива. Али, у православном литургијском животу, са његовим толико наглашеним старањем о телу и његовим потребама, са материјом која је толико заступљена у његовом дневном реду, тако да се не само хлеб и вино поистовећују са самим Господом, него и дрво и боје постају као нека оваплоћења Светих (на светим иконама), и њихове кости (свете мошти) бивају носиоци и изрази личног освећујућег присуства, у једном таквом литургијском предању, у којем људи учествују у спасењу као целосни интегрални људи, а са затвореним очима по обрасцу западног пијетизма да би тобож тако срели Бога у једном наводно продуховљеном ( а у ствари само психолошком) односу са Богом, у једном, дакле, таквом литургијском живом предању и искуству, у коме је природа људска очувана јединственом, шта би могао савремени човек да нађе као неприхватљиво, он који је одавно престао да мисли на основу платонских и аристотеловских антрополошких категорија (а зато, ко би га још могао осуђивати?. Осим овог очувања целосности своје, човек у Светој Евхаристији налази и једно друго основно својство своје, чији губитак у наше дане ствара стварну кризу у савести и животу његовом. Нагласили смо у почетку, а то треба увек подвлачити и наглашавати, да Света Евхаристија (Литургија Цркве) није простор једног вертикалног сусрета појединца са Богом, него је она изузетно заједнична („киноники“, социјална) и црквена (еклесијална) појава и пројава, а као таква је, очувана баш на православном Истоку. Вероватно ни у једној другој од својих манифестација осим у Евхаристији хришћани не престају да делују као индивидуе и преображавају се у Цркву. (Грчка реч Црква „Екклисиа“ значи: сабрање сабор заједница). У Евхаристији: молитва, вера, љубав, милостиња, тј. све оно што ван Евхаристије, изван Литургије, верници чине сваки понаособ, престају да буду моје манифестације и претварају се у наше, а сав однос човека са Богом постаје однос Бога са Својим народом, са Својом Црквом. Евхаристија није само заједница („кинониа“) сваког појединца са Христом, него је она особито заједница свих верних са Христом и свих верних међусобно. „Не многа тела, него једно тело“, као што запажа св. Јован Златоуст, тумачећи сасвим тачно Апостола Павла. На тај начин, библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњега, особито се доживљава у евхаристијском виђењу и схватању човека. На овај начин човек престаје да буде индивидуа и бива схватан као личност, тј. као реалност која не представља делић једне машине који ће послужити неком циљу, макар тај циљ био и најсветији. Човек није средство за остварење неког циља, него је циљ сам по себи, јер је слика и подобије Божје, и као такав само у заједници са Богом и другим налази своје оправдање. Данашњи човек живи свакодневно под теретом супротности између јединке и друштва. Његов друштвени живот није (заједничко општење), него societas (друштво), и његово нагло и праведно реаговање на колективизам одводи га у индивидуализам који, парадоксално, представља предуслов за тај исти колективизам, Јер у ствари нема другог избора. Западно хришћанско предање није дало савременом човеку антропологију која би га оправдала као личност, јер је у Западној Цркви човек увек посматран или под призмом индивидуализма или под призмом колективизма. Међутим, Православна Литургија има у основи својој, а и сама води у такву антропологију, у којој се човек не схвата друкчије него као „нова твар у Христу“. Православна Литургија, која не теологише, нити дефинише, него показује и открива, одговара на питање „шта је човек“ указујући на Христа као на правог човека, тј. као на човека сједињеног с Богом, као на човека обоженог. У заједници „светих“ (тј. светих дарова на св. Литуригији) који се дају “светима“, стрелица компаса аутоматски указује на „јединог Светог, јединог Господа, Исуса Христа“, Онога у коме човек, сједињен кроз свету заједницу (тј. свето причешће), постаје оно што стварно и јесте: потпуни човек. Све ово до сада речено представља искуство и доживљај онога који учествује у Светој Литургији. Али шта бива када се он „отпусти у миру“ из храма и поново се врати у свет? Какав значај може да има за морални и социјални живот света Света Евхаристија? Ми обично говоримо да кроз Свету Евхаристију човек добија натприродне силе које ће га помагати у његовој борби против греха. Али независно од те трансфузије сила, Света Евхаристија као праксис (акт и радња) и као кинонија (заједница и заједничарење) пружа моралном животу један основни допринос: откривање правог смисла моралног живота. Западна теолошка традиција претворила је етику у систем правила о понашању, и у једну аутономну област теологије. На тај начин су извесне форме моралног понашања уздигнуте до законских одредби, апсолутних и независних од различитих историјских епоха и од различитости самих људи. Али људи су на тај начин претворени у форме које се узајамно копирају, да би онда надаље морално процењивали свет на основу тих својих форми и образаца. У том случају морално понашање добија законски (јуридички) карактер и однос човека са Богом постаје јуридички, као што га је одувек и схватао Запад. Насупрот оваквој традицији, православни евхаристијски поглед на свет и на друштво не дозвољава и не подноси аутономију морала, или узрастање истога на степен апсолутних правних одредаба, независних од времена и од разноврсности људских личности. У православном литургијском животу моралност не извире из једног правничног (јуридичког) односа са Богом, него из једног преображења и обновљења човека и све твари Христу, тако да се свака морална наредба схвата као последица мог сакраменталног (светотајинског) преображења. У једном мистириолошком (светотајинском) погледу на етику и морал, као на пример оном који се среће у Посланици Колошанима св. Апостола Павла, морално владање се схвата само као наставак и продужење литургијског преображења: “ Ако дакле васкрснуше са Христом… умртвише уде своје који су на земљи… свукавши старог човека с делима његовим, и обукавши новога који се обнавља… “ (Кол. 3,1.5.9.10.) (Треба приметити овде да изрази: „свући се“ и „обући се“ у ствари су литургијски и везани за сакраментални акт тајне крштења, као уосталом и сав речник овога дела ове Посланице). Зато Света Литургија употребљава само једну врсту речника за морал, а то је: „освећење душа и тела наших“, да бисмо тако у заједници са“Пресветом Богородицом… и свима Светима“ предали „сами себе и један другога и сав живот свој Христу Богу“. На овај начин Света Евхаристија не пружа свету један систем правила, него једну освећену заједницу, један квасац који ће да закваси сву творевину, не наметањем својих етичких наредби, него својим освећујућим присуством. Овде се ради о једном присуству сведочења, које не веже бремена „тешка за ношење људима“ да би их морално везане вукла у спасење, него их позива на слободу деце Божје, позива их у заједницу с Богом која доноси обновљење свету. Савремени човек изгледа да са негодовањем одбацује моралне законе које му је наметнула традиција једне хришћанске (западне) цивилизације већ дуже векова. Нећемо сада расправљати о узроцима тога стања, него ћемо се ограничити на констатацију да та грађевина, коју смо и ми, под утицајем Запада, са толиким жаром подизали, спајајући једну с другом наше вољене „моралне вредности“, већ се показала за човека као затвор којега се темељи већ љуљају од његовог револта. Бавимо се са западњацима и ми проблемом пада тих вредности и чудимо се зашто наш глас, као хришћана, пада у празно. Прибегавамо рационалистичким и етичким проповедима да бисмо „убедили“ свет, и доживљавамо неуспех. Прибегавамо и догматским проповедима и опет нас не слушају. Реч Божја се даје, али „свет је не прима“. Али у својој самокритици ми заборављамо да реч логос Хришћанства није обична реч („лексис“), него личност; није глас, него живо присуство, једно присуство које се особито оваплоћује у Евхаристији, у Евхаристији која је синаксис (црквени скуп) и кинониа (заједница и заједничарење). Ова „кинониа“, која се преображава да би преобразила, као да не постоји више, јер ју је разбио пијетистички индивидуализам, који је поверовао да му више не треба парохија, тј. евхаристијска општина, да би деловао у свету. Њу као даје заменио наш дидактички рационализам, који верује да је довољно да говоримо свету да би га променили. Црква као присуство у свету као да је постала само проповедаоница без Жртвеника, и скуп хришћана без јединства и синаксиса. Ми као да не црпимо етичке заповести из новог живота који окусисмо и којим се причешћујемо на нашем евхаристијском скупу, а наша заједница изгледа као да је изгубила оно заквашено тесто од Бога происходеће киноније (заједнице), која би заквасила и покренула на морални препород. Свим овим до сада не настојим да тврдим да ће евхаристијски поглед на наше друштво да реши његове моралне проблеме. Напротив, овде треба нагласити да у једном евхаристијском посматрању света нема места за „опијум“ једног „социјалног Еванђеља“. Земаљски рај једног моралног савршеног друштва представља ишчекивање које је породио западни рационализам, а ту ствар евхаристијско сведочење и схватање не може да усвоји. Јер Евхаристија, у својој најунутарњијој природи, садржи једну есхатолошку димензију, која ма колико да улази и задире у историју, ипак се не претвара сасвим у историју. Овде је по среди најдраматичније сведочанство о једном сусрету оног есхатолошког са овим светом историје, сусрету савршенога и релативнога унутар људске егзистенције овде и сада. То је сведочанство једне етике која није историјска еволуција, него егзистенцијална битка која се добија да би се поново изгубила, док се дефинитвно не добије „у посљедњи Дан“. Овај, есхатолошки продор у историју није једна логички и искуствено схватљива еволуција, него је један вертикалан силазак Духа Светога. Призивањем („епиклезом „) Духа Светог које призивање (епиклеза) је толико фундаментално и карактеристично за Православље „садашњи век“ преображава се у „нову твар“ у Христу. Овај силазак неба на земљу, који чини могућим узношење земље до неба, испуњује земљу светлошћу, и благодаћу, и радошћу, и чини од Литургије један празник, једно свечано славље, са којега се верници враћају у свет радосни и харизматични (обдарени благодаћу). Међутим, изван двери храма увек их очекује битка. До краја времена они ће проходити свој евхаристијски пут, добијајући у себе само укус оне од Бога происходеће киноније (причешћа као заједнице), да би је мало после тога помешали у себи са горким укусом зла у свету. Света Евхаристија ће им међутим дати најживљу потврду и јемство Христове победе над ђаволом, али победе која ће на овој земљи бити победа „кенотичка“, победа крсна, победа херојске аскезе (подвижништва), као што ју је схватио и доживео Исток кроз своје монаштво. На тај начин Света Евхаристија ће увек да отвара пут не ка сањању о једном еволуционом моралном усавршавању света, него ка потреби херојског подвижништва, ка доживљају кенозиса и Крста у којем доживљају се једино и доживљава у свету победа Васкрсења до краја времена. Истовремено она ће да даје свету и пред укус есхатолошке стварности, стварности која продире у историју преко евхаристијског скупа и чини могућим у времену и простору наше обожење. Без ове димензије, коју у свет доноси Света Евхаристија, никакви методи мисионарства, никаква генијална дипломатија дијалога са светом , и никакви морални системи не могу преобразити у Христу савремени свет. Криза савременог човека у његовом односу са Христом и немоћ Хришћанства да га сусретне, у великој мери потиче од западне теолошке традиције која му је давана, тј. оне која га је учинила дихотомичним и шизофреничним, која га је поставила у дуалистичке форме, или у придављујуће моралне одредбе, и која му је разбила целовитост. Док му је то и такво предање у прошлости било начин његовог мишљења, сада, када се кроз модерну науку и философију развио нови поглед на живот, све те форме пале су, и модерни човек је остао у дилеми шта да изабере између тих двају антитеза које смо му дали, а ми опет са своје стране, по угледу на Запад, дали смо се и ми у одбрану тих западних форми, што је у резултату и довело до кризе у односима Цркве са светом. У тој и таквој ситуацији Православље стоји као једно сведочанство. Ако и оно буде настојало да брани те западне форме о којима је реч, онда ће теолошки и оно доживети неуспех. Али Православље стоји пре свега литургијски, као нада свету јер се у његовој Евхаристији укидају споменуте дихотомије и човек у Светој Евхаристији, у Литургији Православне Цркве поново налази своју целовитост, свој интегритет, и своју заједницу кинонију са Богом Живим и Истинитим. Ако Православље још и богословски то схвати, онда ће можда благовремено преиспитати себе богословски (тј. ослободити се западних утицаја), и на време предузети практичне мере из свога предања, да би на тај начин спасло себе од секуларизације, а свет спасло од његове удаљености од Бога. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/ View full Странице
  4. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/
  5. Са једне дискусије на фејсбуку која је настала када је један члан оптужио светог владику да стоји иза једног броја ликвидација у Другом светском рату, у околини манастира Љубостиња. На ово се надовезао један црквени историчар који пише редовно за Каленић, зове се Небојша Ђокић: -------- Branka treba da znaš da su tzv sabrana dela Nikolaja Velimirovića u stvari odabrana dela istog. Ono što ljudi ne znaju to je da je Nikolaj do Prvog svetskog rata bio glavni pristalica ekumenizma u SPC. O tome postoji veliki broj njegoih radova objavljivanih u časopisima, ko želi, lako može da se uveri u to. Naravno ti njegovi radovi nisu ušli u ta sabrana dela. Nikola je bio i glavni predstavnik struje koja je odobravala i zalagala se za drugi brak sveštenika pa se čak zalagao i za to da i vladike mogu da se žene. Postoji veliki broj njegovih radova i na tu temu. Postoji i veliki broj njegovih anti semitskih radova a između dva svetska rata bio je jedan od retkih vladika podržavalaca pokreta Zbor (Ljotićevaca). Tokom rata bio je veliki protivnik ne samo komunista (partizana) nego i JVuO, ovo zadnje su uvek prećutkuje. Ljudi koji su stradali zbog vladike Nikolaja nisu bili pro partizanski nastrojeni nego pristalice JVuO. Od početka 1942. do leta 1944. godine oko 80% ubijenih u Srbiji je stradalo u četničko ljotićevskim razračunavanjima. Na primer, u Braničevskoj eparhiji je tokom Drugog svetskog rata 16 sveštenika ubijeno u četničko ljotićevskim razračunavanjima a samo 8 su ubili komunisti. ---------- Одмах да кажем, велики сам поштовалац св.вл.Николаја, време у коме је живео је било више него лудо, а реч је о изузетно комплексној, генијалној личности. Знамо да је једно време свети владика "заратио" са целим Сабором СПЦ тј. није долазио на седнице све до измирења у манастиру Каленић нпр. Доста тога што је Небојша овде написао сам знао, али ме занима да ли је неко читао ове радове владике везане за екуменизам објављене у часописима, као и радове везане за другобрачност свештеника. Такође и ово је занимљиво око односа према ЈВуО, као и о тим тзв. антисемитским радовима не узимајући у обзир познато дело Кроз тамнички прозор које је доступно широј јавности.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...