Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'више'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 55 results

  1. Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  2. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  3. На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  4. SCIENTIST објављује налазе истраживања по којима однос броја животиња у кући и ризика за развој алергија код деце стоје у обрнутој сразмери: што више животиња то мање алергија, и обратно, мање животиња више алергијских реакција код деце. До сада није била установљена ова правилност и добијани су противуречни налази који су указивали да нпр. астма стоји у једном односу са бројем животиња у кући, а у сасвим другом са бројем животиња у насељу. Number of Pets in Infancy Tied to Lower Allergy Risk https://www.the-scientist.com/news-opinion/number-of-pets-in-infancy-tied-to-lower-allergy-risk-65243?utm_campaign=TS_DAILY%20NEWSLETTER_2018&utm_source=hs_email&utm_medium=email&utm_content=68509731&_hsenc=p2ANqtz--LcNPI2dbhIE99gJo7nmf7Wy1RAAUThl80UW9gOLfUWGF0Kf1c03dy5llGoaYN_T55AYlA2wh3wbqeeBU9OKbXqWQFFg&_hsmi=68509731 A study finds the effect is dose-dependent, with each additional pet further lowering the odds of developing allergies. Dec 19, 2018 SHAWNA WILLIAMS, THE SCIENTIST AddThis Sharing Buttons Share Past studies have suggested that living with pets during the first year of life lowers the risk that a child will develop allergies. A paper published in PLOS One today (December 19) now finds that this effect is dose-dependent—that is, the more pets in a baby’s house, the lower the risk that the child will go on to develop allergies years later. “This is the hygiene hypothesis at work,” coauthor Bill Hesselmar, an associate professor at the University of Gothenburg in Sweden, tells The New York Times, referring to the longstanding idea that a lack of exposure to infectious diseases, microbes, or parasites in developed countries has led to climbing rates of allergies and other autoimmune conditions. Hesselmar and his coauthors analyzed data from two previous Swedish studies, one that distributed a questionnaire to 7- and 8-year-olds, and another that followed children from [yes?] birth and then clinically tested them for allergies at age 8 or 9. The risk of allergies among the children decreased steadily with the number of pets they’d lived with as infants. Those with four pets had half the risk of the children who’d had none. “What’s fascinating to me [about the new Swedish study] is the more pets you have, the more protection you have,” Mimi Tang, an immunologist at the Murdoch Children’s Research Institute in Melbourne who was not involved in the research, tells the ABC. ...
  5. Поводом почетка нове школске године и наставе веронауке коју у Епархији ваљевској похађа скоро 20 000 ученика разговарамо са јерејем Далибором Чкојићем, секретаром Одбора за веерску наставу Епархије ваљевске. Отац Далибор каже да 60 вероучитеља ове школске године предају наставу православног катихизиса и да је један од горућих проблема мањи број деце у школама. „Више од 80% ученика похађа верску наставу што Епархију ваљевску сврстава на прво место по проценту ђака који се одлучују за веронауку у Србији“, додаје отац Далибор који подсећа и да два вероучитеља држе веронауку у предшколској установи „Милица Ножица“ у Ваљеву. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  6. Заменик италијсанског премијера министар унутрашњих послова Италије Матео Салвини у свом интервјуу за Вашингтон Пост рекао је да не верује анти-руској реторици у земљама ЕУ и мисли да Рим треба уклонити санкције из Москве, који имају катастрофалан утицај на италијански извоз. Према његовим речима, Италија ће ово питање покренути у Европској комисији пре краја године. "По нашем мишљењу, санкције не доносе корист, укључујући и италијанску економију. Током ове године ми ћемо поставити питање у Бриселу о ревизији ове неефикасне политике. Користи од ових санкција нема, а губитак од седам милиона евра дневно је озбиљан. Тај новац италијанска економија губи данас и изгубиће га сутра, док друге земље које зарађују на овим санкцијама повећавају свој промет", изјавио је потпредседник италијанске владе. Поред економије, нови министар унутрашњих послова такође се дотакао питања великих политика, посебно - Крима и Украјине. Он је рекао да у Криму је одржан референдум, где је више од 90% становника изразили мишљење да треба да наставе да буду део Русије за разлику од Украјине са лажном револуцијом, организованом уз помоћ западних специјалних служби. Приметио је Салвини и погрешан приступ ЕУ питању миграције. Према речима министра, не би требало да уложе новац у садржају миграната, али дати прилику владама њихових земаља да побољшају живот грађана. Изгледа да Европска унија ускоро може изгубити јединство и кохезију својих чланова. Брекит је већ урадио значајан ударац за политички престиж ЕУ. Свака земља се сада поново труди да буде вођена сопственим интересима, а не интересима Уједињене Европе, што следи из речи министра унутрашњих послова Италије. Европска унија треба да направи компромисе са циљу очувања преостале чланове. Могуће је да ће један од њих бити престанак економског рата против Русије, што је важан трговински партнер за многе земље.
  7. У том надалеко чувеном граду се већ дуже времена појавила потреба за оснивањем православне парохије. Епархију буеносајреску контактирала је група од више десетина људи која жели да прими православље на челу са професором Универзитета у Куску и адвокатом г. Валдиром Фроилан Апаза Кадагандом, иначе бившим фрањевцем. Тако је послије вишемјесечног спремања и изучавања катихизиса дошло вријеме да по први пут у историји, древни град Куско посјети један православни Епископ. У поподневним часовима Митрополит Амфилохије у пратњи архимандрита Рафаила (Чепрњића), протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протођакона Владимира Јарамаза је на обалу лагуне Лукре (предграђе Куска) обавио Свету тајну крштења и миропомазања породице Кадагандом. У прелијепом амбијенту лагуне крстила се породица г. Валдира добивши имена Владимир по Светом Јовану Владимиру, краљу српском и равноапостолном Светом Кнезу Владимиру руском, а његова супруга и дјеца Анастасија, Јован и Рафаило. Владика Амфилохије је након крштења честитао новим члановима Цркве Божије и пожелио да православна заједница у граду Куско сваким даном све више расте: „Ове душе крштене су миропомазане Духом Светим на начин како су то чинили апостоли и њиховим наследници кроз вјекове. Крштене на начин како је и Христос крштен у ријеци Јордан, погружавањем како је Црква Божија то сачувала кроз вјекове на православном Истоку. Ево и данас то се догађа овдје у овој древној земљи Инка и потврђује се оно што је Господ благословио и рекао својим ученицима Идите и крштавајте све народе, не само један народ, учећи их да држе све што Сам вам заповједио. И ево и ово је знамење Божје да сам ја као Митрополит, Архиепископ из далеке Црне Горе дошао овдје да добијем четворо своје браће, духовне дјеце, четири своја кума.“ На крају Архиепископ цетињски Амфилохије је благословио да се у овом граду оформи парохија која ће носити име Свете Тројице: „Ово је почетак и темељ једно нове Црквнене општине- парохије Свете Тројице у овом граду и да Бог да да ово буде сјеме за многе друге који ће примити свету вјеру Цркве православне, католичанске- апостолске.“ Послије крштења организован је обилазак старих зидина царства Инка који су се и до данашњег дана очували. У Перуу ће Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке боравити до 25. августа, а у недељу, 26. августа, богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Куско (шп. Cuzco) је град у Перуу, који се налази у Андима на висини од 3400 метара надморске висине, и представља историјску пријестоницу царства Инка. Године 1983. стављен је на листу свјетске баштине УНЕСКО-а. Иначе царство Инка је било највеће царство у претколумбовској Америци настало у 14. вијеку. Главни град Инка – Куско што значи центар свијета, познат је још и под називом „Град Сунца“. У близини Куска налази се Мачу Пикчу древно утврђење Инка смјештено између два оштра врха у Андима на висини од 2350 метара. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреовешетнство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у оквиру свог боравка у Перуу, посјетио је древни и престони град Инка, Куско. Током своје посјете, што је прва посјета једног православног Епископа Куску, Митрополит је крстио вишечлану породицу Кадагандом из овог града. У том надалеко чувеном граду се већ дуже времена појавила потреба за оснивањем православне парохије. Епархију буеносајреску контактирала је група од више десетина људи која жели да прими православље на челу са професором Универзитета у Куску и адвокатом г. Валдиром Фроилан Апаза Кадагандом, иначе бившим фрањевцем. Тако је послије вишемјесечног спремања и изучавања катихизиса дошло вријеме да по први пут у историји, древни град Куско посјети један православни Епископ. У поподневним часовима Митрополит Амфилохије у пратњи архимандрита Рафаила (Чепрњића), протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протођакона Владимира Јарамаза је на обалу лагуне Лукре (предграђе Куска) обавио Свету тајну крштења и миропомазања породице Кадагандом. У прелијепом амбијенту лагуне крстила се породица г. Валдира добивши имена Владимир по Светом Јовану Владимиру, краљу српском и равноапостолном Светом Кнезу Владимиру руском, а његова супруга и дјеца Анастасија, Јован и Рафаило. Владика Амфилохије је након крштења честитао новим члановима Цркве Божије и пожелио да православна заједница у граду Куско сваким даном све више расте: „Ове душе крштене су миропомазане Духом Светим на начин како су то чинили апостоли и њиховим наследници кроз вјекове. Крштене на начин како је и Христос крштен у ријеци Јордан, погружавањем како је Црква Божија то сачувала кроз вјекове на православном Истоку. Ево и данас то се догађа овдје у овој древној земљи Инка и потврђује се оно што је Господ благословио и рекао својим ученицима Идите и крштавајте све народе, не само један народ, учећи их да држе све што Сам вам заповједио. И ево и ово је знамење Божје да сам ја као Митрополит, Архиепископ из далеке Црне Горе дошао овдје да добијем четворо своје браће, духовне дјеце, четири своја кума.“ На крају Архиепископ цетињски Амфилохије је благословио да се у овом граду оформи парохија која ће носити име Свете Тројице: „Ово је почетак и темељ једно нове Црквнене општине- парохије Свете Тројице у овом граду и да Бог да да ово буде сјеме за многе друге који ће примити свету вјеру Цркве православне, католичанске- апостолске.“ Послије крштења организован је обилазак старих зидина царства Инка који су се и до данашњег дана очували. У Перуу ће Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке боравити до 25. августа, а у недељу, 26. августа, богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Куско (шп. Cuzco) је град у Перуу, који се налази у Андима на висини од 3400 метара надморске висине, и представља историјску пријестоницу царства Инка. Године 1983. стављен је на листу свјетске баштине УНЕСКО-а. Иначе царство Инка је било највеће царство у претколумбовској Америци настало у 14. вијеку. Главни град Инка – Куско што значи центар свијета, познат је још и под називом „Град Сунца“. У близини Куска налази се Мачу Пикчу древно утврђење Инка смјештено између два оштра врха у Андима на висини од 2350 метара. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Гласајући за победника ријалитија Срби су дали 5 милиона евра за једну ноћ, новац који једна хуманитарна организација скупи за 4 године активног рада Хуманитарна фондација “Буди хуман” постоји од 2014. године са циљем да помогне појединцима, удружењима и установама којима је помоћ неопходна у Србији. Захваљујући овој и сличним организацијама, уз помоћ СМС порука које народ шаље и донација већих институција и утицајних људи, наша болесна деца, млади и стари добијају нову шансу за живот, за нове почетке…
  10. Верника више на папиру него у храмовима Раде Драговић | 04. јун 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:668647-Верника-више-на-папиру-него-у-храмовима Србија је, кажу истраживања, у европском врху по броју грађана који су религиозни, али пракса то често у потпуности оспорава. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији Карикатура Тоше Борковића ЦРКВА се напуни само на Божић и Васкрс. Ако занемаримо задушнице, осталим празницима на литургији је тек нешто више људи него иначе. А њих је толико мало да их лично готово све познајем. Свој суд о броју верника и религиозности нашег народа овако износи старешина једног од приградских храмова Српске православне цркве у Београду. Без околишања каже да његови парохијани ретко долазе на богослужења, мало њих се причешћује, а у односу на укупан број становника црквене општине само малобројни свештеника примају у кућу. Слична слика може се видети у готово свим крајевима Србије, с тим што је у појединим деловима земље ситуација још гора. И не би то било никакво чудо да ретка истраживања о религиозности у Срба не исцртавају потпуно другачију слику - изузетно висок проценат верника међу грађанима Србије. Последње податке о броју верујућих људи објавила је асоцијација Вин-Галуп интернешнел. Ово истраживање је показало да се у Србији 75 посто грађана изјашњава као религиозно, а да у постојање Бога верује нешто више њих - 79 посто. Подаци добијени пописом становништва одржаним 2011. године показују још већу бројност верујућих грађана Србије. Према резултатима анкете коју су попунили готово сви житељи Републике, религиозних је чак 94 посто. Најбројнији међу њима су православни хришћани којих је 6,4 милиона, што чини 85 посто укупног становништва. Оволики број верника, макар на папиру, Србију сврстава у сам врх европских држава по религиозности. РЕЛИГИОЗНИ АТЕИСТИ СРПСКИ народ је на свом историјском путу изнедрио и феномен “религиозних неверника”. Некадашњем председнику Црне Горе Момиру Булатовићу приписује се да је, упитан за вероиспосвест, одговорио да се осећа као - православац атеиста. Уколико је ова анегдота тачна, Момо је својом искреношћу постао творац термина који најбоље одсликава ниво религиозности великог броја Срба. Овај феномен својствен је и другим народима који су прошли кроз еру званичног државног атеизма. У Србији и региону, међутим, добио је и генерацијско обележје, будући да је захватио децу комунизма, која су се вратила под окриље Цркве али никада нису до краја одбацили тековине комунистичке идеологије. Ови бројеви на први поглед говоре да су грађани Србије изузетно посвећени својој вери, да живе по њеним начелима, редовно одлазе на богослужења, учествују у обредима и читају верску литературу. Но, да ли је баш тако? - Наравно да није. Религиозност код нашег народа већином се испољава декларативно и њоме се изражава начелна припадност хришћанској духовној сфери. Она је и израз поштовања традиције, обичаја, духа предака и етничког корпуса - каже за “Новости” социолог Тодор Симеуновић. - Отуд се код нас верником осећа свако ко обележава крсну славу, иако је у овом чину религија у другом плану. Она је пак, алиби за “упис” међу вернике, хришћане и православце. У оваквом одређењу религиозности, како напомиње наш саговорник, Бог и верско учење долазе као нешто што се подразумева и што се уопштено прихвата, иако се мало или нимало познаје. - Свештеници најбоље знају колико верника уопште зна цео “Оченаш” или “Симбол вере”. Певање на литургији и “одговарање” свештенику привилегија је само малобројних посвећеника које најчешће називамо “правим верницима” или побожним људима - наводи Симеуновић. Велико је питање да ли је уопште могуће доћи до броја истинских верника. Ма какав да је одговор, сигурно је једино да их је мање него што се обично мисли. СЛАВЕ СЛАВУ, КРСТЕ ДЕЦУ “У БОГА верујем, у цркву не идем” - често се чује у нашем народу. Ова реченица одсликава виђење религиозности великог дела нашег становништва. Обимна истраживања не постоје, али парохијска пракса у СПЦ показује да српски народ своју веру углавном изражава кроз крсну славу и свега неколико црквених обреда. У овом кругу су свете тајне крштења и брака (венчања), као и обреди везани за смрт и сахрањивање. У цркву се најчешће одлази на велике празнике, обично да би се запалила свећа “за здравље”, при чему мањи број људи прати целу литургију и прима причест. За теолога и вероучитеља Милића Стојшева истинским хришћанским верником може да се сматра само онај ко живи по јеванђељу. - Верник је свако ко осећа Бога и истински се придржава начела вере. Под тим обично сматрамо Свето писмо и скуп учења које чине окосницу хришћанства. Припадност цркви се подразумева јер је реч о заједници, која је један од темеља хришћанске вере. Имајући у виду све ово, као дан је јасно да је број таквих верника знатно мањи него што се у јавности наводи. Колико год да их је, међутим, они су со ове земље - објашњава Стојшев. Саговорници “Новости” напомињу да Срби важе као верујући, али не и црквени народ. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији. Погрешно је, али и опасно начело према коме Србин мора обавезно бити и (православни) верник. Теолози СПЦ признају да Србима, чак ни верујућим, литургијски живот није јача страна. То, међутим, није и једини критеријум у одређењу “квалитета” верника. - Постоји дубљи унутрашњи ниво везе православног етоса и душе народа који се не може мерити аршинима социологије религије. Он долази до изражаја у битним, одсудним моментима - наводе у СПЦ.
  11. Председник Вучић је поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан. Парастос свим жртвама служио је патријарх српски Иринеј. Обраћајући се окупљенима, рекао је да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери. "То је био страшан дан наше историје, један од најстрашњих од постојања на овим просторима", рекао је патријарх и додао да је најтрагичније то што "они нису пострадали од руку непознатог народа, нити од руку неке непознате религије, већ од браће хришћана". "То страдање је било такво да се небо застидело од лудости људских. Ако има неког ко је затајио и могао да то зло заустави, то је била црква", рекао је поглавар Српске православне цркве алудирајући на Католичку цркву. Навео је да се мржња која је насталау прошлости наставила и у време "Олује", истакавши да је трагично то што је она присутна и данас. "Како Бог опрашта грехе, ми смо позвани и надамо се да ће то опроштење некога да наведе да размисли о томе што је било и да пожели да се такво зло никада више не догоди, не само код нас, већ и свим другим народима", изјавио је патријарх. Указао је да ниједно зло никада није донело добро ниједном народу. "Ни ово страшно зло неће донети добро никоме и једини пут и начин је да се ослободимо последица зла, да се Богу молимо, покажемо хришћанску љубав и опростимо", рекао је Иринеј који је оценио да не види такву исту жељу на другој страни. Своје сећање на август 1995. пренели сведоци из избегличке колоне која је стигла у Србију. Организован је и пригодни уметнички програм који ће да подсети на голготу коју су прогнаници прошли пре 23 године. Присутнима ће се обратити председник Републике Српске Милорад Додик, а потом и председник Републике Србије Александар Вучић. Дану сећања присуствују премијерка Србије Ана Брнабић и министри у Влади Србије, народни посланици, представници Војске и СПЦ. Поред председника и премијера Републике Српске Милорада Додика и Жељке Цвијановић, ту је и члан Председништва БиХ Младен Иванић као и представници опозиције у РС. Хрватска војска је 4. августа 1995. године на подручју тадашње РСК почела операцију "Олуја", у којој је убијено или нестало око 2.000 Срба, а протерано више од 220.000. Извор: Радио-Телевизија Србије
  12. Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је данас у вечерњим часовима у Бачкој Паланци парастос жртвама "Олује". Његовој Светости саслуживали су Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије и Епископ осечкопољски и барањски Херувим, у молитвеном присуству више отачаствених архијереја наше помесне Цркве. УСКОРО ОПШИРНИЈЕ... Са званичне интернет странице Радио-Телевизије Србије доносимо кратак прилог: Председник Вучић је поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан. Парастос свим жртвама служио је патријарх српски Иринеј. Обраћајући се окупљенима, рекао је да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери. "То је био страшан дан наше историје, један од најстрашњих од постојања на овим просторима", рекао је патријарх и додао да је најтрагичније то што "они нису пострадали од руку непознатог народа, нити од руку неке непознате религије, већ од браће хришћана". "То страдање је било такво да се небо застидело од лудости људских. Ако има неког ко је затајио и могао да то зло заустави, то је била црква", рекао је поглавар Српске православне цркве алудирајући на Католичку цркву. Навео је да се мржња која је насталау прошлости наставила и у време "Олује", истакавши да је трагично то што је она присутна и данас. "Како Бог опрашта грехе, ми смо позвани и надамо се да ће то опроштење некога да наведе да размисли о томе што је било и да пожели да се такво зло никада више не догоди, не само код нас, већ и свим другим народима", изјавио је патријарх. Указао је да ниједно зло никада није донело добро ниједном народу. "Ни ово страшно зло неће донети добро никоме и једини пут и начин је да се ослободимо последица зла, да се Богу молимо, покажемо хришћанску љубав и опростимо", рекао је Иринеј који је оценио да не види такву исту жељу на другој страни. Своје сећање на август 1995. пренели сведоци из избегличке колоне која је стигла у Србију. Организован је и пригодни уметнички програм који ће да подсети на голготу коју су прогнаници прошли пре 23 године. Присутнима ће се обратити председник Републике Српске Милорад Додик, а потом и председник Републике Србије Александар Вучић. Дану сећања присуствују премијерка Србије Ана Брнабић и министри у Влади Србије, народни посланици, представници Војске и СПЦ. Поред председника и премијера Републике Српске Милорада Додика и Жељке Цвијановић, ту је и члан Председништва БиХ Младен Иванић као и представници опозиције у РС. Хрватска војска је 4. августа 1995. године на подручју тадашње РСК почела операцију "Олуја", у којој је убијено или нестало око 2.000 Срба, а протерано више од 220.000. Извор: Радио-Телевизија Србије View full Странице
  13. У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Реаговање на „Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација манастира Острог и Режевићи“, Побједа, 25, 26, 27, 28. и 29. јун 2018. г. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије Црногорско Приморске. У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Тема данашње емисије је трудноћа или благословено стање – развој плода по мјесецима, брига о здрављу труднице, порођај и лактација. Наш гост је био др сци. мед. Предраг Ракочевић, гинеколог-акушер. Звучни запис емисије View full Странице
  16. Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије, која несебично помаже Епархију рашко-призренску у свим видовима очувања и унапређења црквеног живота и помоћи народу на Косову и Метохији, и ове године је издвојила значајна финансијска средства како би се по већ устаљеном обичају на Видовдан мајкама са више деце доделио орден Мајке Југовића и новчана средства за децу. Епархија рашко-призренска је уз помоћ Канцеларије за за Косово и Метохију Владе Републике Србије након Видовданске Литургије у манастиру Грачаница ове године доделила златни орден Мајке Југовића мајкама које живе на Косову и Метохији и које су родиле и одгајају петоро или више деце. Такође су додељени и сребрни ордени Мајке Југовића за мајке које су родиле четворо деце. Канцеларија за за Косово и Метохију Владе Републике Србије на челу са г. Марком Ђурићем је обезбедила за свако дете и новчану помоћ од 12.000 динара (тј. 100 евра) као подршку рађању и опстанку нашег верног народа на овим просторима. Златни орден Мајке Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден Мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице, Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. За доделу златног и сребрног ордена за 2018. годину свештеници су предложили 46 мајки, од тога 14 за златни а 32 засребрни орден. Мајке, којима су уручена признања, укупно имају 200 деце. Пошто је 11 пријављених мајки већ ранијих година добијало помоћ за четворо деце, сада им је исплаћена помоћ само за добијено пето дете, и због тога је на списку укупно 156 деце за коју је додељена новчана помоћ. Епископ рашко-призренски Теодосије са својим свештенством изразио је овом приликом искрену благодарност г. Марку Ђурићу, директору Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, и свим његовим сарадницима за помоћ у подршци вишедетним породицама, као и за сву подршку и новчану помоћ у обнови, заштити цркава и манастира на Косову и Метохији последњих година. Додељивање ордена и новчане помоћи мајкама које су родиле и одгајају четворо или више деце Епархија рашко-призренска почела је још на Видовдан 1993. године. Ова пракса је настављена и наредних година, све до 2018. године, изузев 1999. године, због тешке ситуације и страдања Срба на Косову и Метохији, посебно у јуну те године. Извор: Српска Православна Црква
  17. Захваљујући помоћи Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије и ове године на Видовдан додељени ордени Мајке Југовића и новчана помоћ мајкама са више деце. Списак награђених мајки /ПДФ/ Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије, која несебично помаже Епархију рашко-призренску у свим видовима очувања и унапређења црквеног живота и помоћи народу на Косову и Метохији, и ове године је издвојила значајна финансијска средства како би се по већ устаљеном обичају на Видовдан мајкама са више деце доделио орден Мајке Југовића и новчана средства за децу. Епархија рашко-призренска је уз помоћ Канцеларије за за Косово и Метохију Владе Републике Србије након Видовданске Литургије у манастиру Грачаница ове године доделила златни орден Мајке Југовића мајкама које живе на Косову и Метохији и које су родиле и одгајају петоро или више деце. Такође су додељени и сребрни ордени Мајке Југовића за мајке које су родиле четворо деце. Канцеларија за за Косово и Метохију Владе Републике Србије на челу са г. Марком Ђурићем је обезбедила за свако дете и новчану помоћ од 12.000 динара (тј. 100 евра) као подршку рађању и опстанку нашег верног народа на овим просторима. Златни орден Мајке Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден Мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице, Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. За доделу златног и сребрног ордена за 2018. годину свештеници су предложили 46 мајки, од тога 14 за златни а 32 засребрни орден. Мајке, којима су уручена признања, укупно имају 200 деце. Пошто је 11 пријављених мајки већ ранијих година добијало помоћ за четворо деце, сада им је исплаћена помоћ само за добијено пето дете, и због тога је на списку укупно 156 деце за коју је додељена новчана помоћ. Епископ рашко-призренски Теодосије са својим свештенством изразио је овом приликом искрену благодарност г. Марку Ђурићу, директору Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, и свим његовим сарадницима за помоћ у подршци вишедетним породицама, као и за сву подршку и новчану помоћ у обнови, заштити цркава и манастира на Косову и Метохији последњих година. Додељивање ордена и новчане помоћи мајкама које су родиле и одгајају четворо или више деце Епархија рашко-призренска почела је још на Видовдан 1993. године. Ова пракса је настављена и наредних година, све до 2018. године, изузев 1999. године, због тешке ситуације и страдања Срба на Косову и Метохији, посебно у јуну те године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Тема данашње емисије је како сачувати здравље током љетњих мјесеци. Гост емисије је др Ирена Јеленић, специјалиста породичне медицине у барском Дому здравља. Звучни запис емисије View full Странице
  19. Хашимото тиреоидитис је аутоимуно обољење штитасте жлијезде, које се врло подмукло јавља, често без јасно видљивих симптома. Најчешће се открива приликом лабораторијскох претрага, које показују присуство типичних анти тијела. Са жељом да што више сазнамо о овој болести, у данашњој емисији разговарамо са др Верицом Милосављевић, интернистом-ендокринологом из Бара. Звучни запис емисије View full Странице
  20. Неријетко су хируршке интервенције у трбушној дупљи једини избор за лијечење појединих хитних стања. У данашњој емисији говоримо о општој и абдоминалној хирургији. Наш гост је шеф операционог блока Опште болнице „Данило I” на Цетињу, др Михаило Бабовић, хирург. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...