Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'више'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет
  2. Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош. На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. За све оне који нису могли присуствовати овом сабрању биће објављен снимак на You Tube каналу храма Успења Пресвете Богородице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава. Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно! Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности. Извор: Епархија врањска
  4. Још један брод ће појачати трајектну везу према Светој Гори, што је знак све већег интересовања за верски туризам, изјавио је Ригинос Цанос новинској агенцији Радио „Практорио 104,9 ФМ“, председнику групације ПРТ и бродске компаније Агиоритикес Грамес, која у том подручју делује већ 12 година и превози на овој специјалној транспортној рути. „Последњих година видели смо значајан пораст поклоника, не само људи који долазе из различитих делова Грчке, већ и из иностранства. Из тог разлога и с обзиром на Свештену заједницу и на поверење које су нам показали Свети Оци, компанија и група непрестано унапређују свој транспорт до овог светог острва ", рекао је Цанос. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. На почетку емисије јеромонах Никон (Кокотовић) игуман манастира Светог Николе у Доњим Брчелима у Црмници, тумачио је Свето Јеванђеље на Девету недјељу по празнику Педесетнице, а затим говорио и о Богородичином посту који је у току. Отац Никон је у наставку одговарао на разна питања на духовну корист наших слушалаца. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  6. У среду, 31. јула 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља Свете мученике Емилијана из тракијског Доростола и Јакинта из Амистрида, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић, а чтецирали су вероучитељи Стефан Радисављевић, Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован и гимназијалац Димитрије Васковић и будући студент теолошких наука у Прагу. После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован. Владика Јован је у беседи говорио да човек који не жели да се поправи никада неће да се поправи, а то је немарност, а Бог неће немарност већ одговорност. Човек може да се спасе једино ако има Бога у себи. Бог ако хоће да оздрави човека ицељује прво душу па тело, јер је у здравом телу здрав дух јер дух носи тело, а дух се гаси у телу зато што немамо вере у себи. Боголика душа човека увек тражи свог Спаситеља, Избавитеља. Душа вапи чезне за Богом. Гордошћу ми душу сазиђујемо, али душа не може да се сазида. Човек када има неку бољку он се препусти тој бољци па после тога добије још неку бољку па самим тим оболи и његова душа. Човек воли човека али човека не може нико волети као Бог, јер Бог је дао живот за нас. Не може се изказати или описати колико Бог воли човека. Човек је рођен да би одмах био призван у Цркву призван на спасење, а призивање које имамо морамо да оправдамо речи су Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  7. НЕДЕЉА, 14. ЈУЛ 2019, ИЗВОР:РТС АУТОР:ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА Треба ли нам више толеранције за десне идеје У управо објављеној књизи "Толеранција. Једноставно тешко" бивши немачки председник Јоаким Гаук пледира за проширивање толеранције на десно. Иако аутор пледира за толеранцију мисли и аргумента, а никако десног насиља или спремности на насиље, књига је изазвала велику полемику у немачком јавном простору. Лош тајминг, сматрају медији, позивајући се на недавни десничарски атентат на локалног хесенског политичара Валтера Либкеа. Шта сме десна мисао, а да није десни злочин? Јоаким Гаук је био протестантски теолог и пастор пре него што је 2012. постао немачки председник и на тој функцији остао до нормалног истека мандата у марту 2017. Нормални крај мандата се спомиње да би се нагласило како Гаук није отишао са функције у јеку неке контроверзе, али да свеједно није био омиљен у свим политичким струјама, те да је скоро годину дана пре краја функције објавио да се неће кандидовати за други председнички мандат. Гаук је посебно стајао под притиском такозване леве хуманистичке интелигенције због ставова интерпретираних као латентно десних. Такозване, зато што су и друге политичке опције - центар, десни центар, либерална сцена - хуманистичке, утолико да такође поседују мирољубиве визије о судбини света и човека у њему. Јоаким Гаук се овде користи као парадигма за постојање безбројних нијанси између десне и леве мисли, које се у јавном дискурсу Немачке, ништа мање Аустрије, све одреда и олако проглашавају радикалним десничарским ставовима. Довољно је споменути да је Гаук изворно био независни кандидат левице (СПД/Зелени), али да га је одбијало управо чланства тих партија. Из оптужби о Гауковом "десном статусу" много пре него што је написао књигу у којој пледира за толерантнију толеранцију, овде су изабране три епизоде - Occupy, ислам и Тило Сарацин. Толеранција у времену терора За покрет "Occupy Wall Street" Гаук је својевремено изјавио да су његови носиоци "невероватно блесави" ("unsäglich albern"), кад мисле да би након укидања тржишта и капитализма "сви живели сретно и весело, решен проблем". Јоаким Кад је његов претходник Кристијан Вулф (ЦДУ) својевремено изјавио да је "ислам део Немачке", Гаук је опонирао како су "само муслимани део Немачке"; муслимани као грађани, а не ислам као религиозно-политички систем. Ту је и случај финансијског експерта Тила Сарацина, који је у јавности добио статус про-десничарске иконе још пре девет година кад је објавио књигу "Немачка једе саму себе" ("Deutschland schafft sich ab"), у којој је критиковао прогресивну исламизацију земље под Меркелином политиком. Гаук је изјавио да је то "храбра књига", и тако се и сам, без намере, нашао са Сарацинове стране. Сад је са својом књигом "Толеранција, једноставно тешко" (издавачка кућа Хердер) Гаук напустио простор нијансиране сенке можда десног и јавно оптужен за наивног симпатизера десног насиља. Јоаким Гаук, бивши председник, бивши борац за људска права бивше ДДР, ових дана гостује у немачким телевизијским студијима, пролази кроз јавне трибине, даје интервјуе, све да би промовисао поруку која се може свести на следеће: Политичка средина, тај тврди консензус у центру, мора да покаже више толеранције у "десном смеру". Лева хуманистичка интелигенције напросто мора наћи начина да мирно, без излива беса, без моралног остракизма, без топтања ногама, поднесе другачија мишљења. Толеранција, онако како је схвата Гаук, и не само он, "почиње тамо где боли". Тамо где боли кад неко мисли другачије него "ми" као група, или "ја" као морални судија. Никад се два дијаметрално супротна апела, један за више толеранције, други за никакву толеранцију, нису сударила са већом снагом и иронијом него сада на примеру Гаукове књиге. Гаук тражи више толеранције на десно, случај Либке заповеда нулту толеранције према десно. Гаук мисли да се јавни дискурс, који функционише под тешком диктатуром консензуса у центру, мора отворити према другачијим мишљењима. Они који га критикују мисле да свако омекшавање јавног дискурса отвара пут бандама десничарских убица и атентатора. Коме се не свиђа, пут под ноге! Нема сумње, случај Либке је застрашујући пример немачке поларизације. Валтер Либке, ЦДУ, шеф локалне управе за Касел (административна јединица покрајине Хесен) је убијен 2. јуна ове године. Док је седео на тераси своје куће у Волфхагену поред Касела, Либкеу је пришао Штефан Ернст (р. 1973), радикални десничар из Визбадена и испалио му метак у главу с мале дистанце. Случај личи на типичну егзекуцију десничарских банди, али, како и друге банде убијају на сличан начин, најбоље је држати се његове правне димензије. Ернст је увек био активно десни, али је 2009. године, по властитом признању, "излечен", и то у поступку који личи на епизоду аутогеног оздрављења. Медији преносе његове изјаве - преко бранилаца - да је пожелео да води нормалан живот, да има породицу, посао, пријатеље и недељни ручак. А онда је дошла кобна 2015. Негде од краја августа те године до раних зимских месеци следеће, канцеларка Ангела Меркел је несмотреном, исхитреном политиком пустила у земљу милион исламских миграната с Блиског истока, северне Африке и Хиндукуша, успут суспендовала европско и национално право, избрисала Шенген као културно добро и поларизовала дуж линије на којој се Немачка, Европа и ЕУ тек данас сламају. Те јесени су се политичари коалиционих партнера ЦДУ и СПД растрчали по скуповима и трибинама да бране канцеларкину политику, сензибилизују јавност за нову ситуацију и анестезирају је на све могуће изазове за социјалну кохезију друштва. Валтер Либке је био један од њих. На трибини у Лофелдену (Касел) 14. 10. 2015, Либке је бранио канцеларкину политику и на крају у емотивном врхунцу изрекао реченицу: "Коме се не свиђа, нек се покупи из Немачке и оде". Наравно, да би неко у тајности ковао убиство једног политичара који каже "коме се не свиђа, нек се купи одавде", потребно је да буде много више од обиног критичара или незадовољног опозиционара. Потребне су одлучност, свест о мисији, спремност на насиље, доза лудила и, наравно, припрема - набавка оружја, похрањивање, склоништа, различити нивои јатака и истомишљеника. Ернст је био на скупу у Лофелдену. На Либкеову реплику "коме се не свиђа...", Ернст је у личној епифанији схватио императив ситуације и добио нови напад старе болести. Након тога је скоро четири године планирао Либкеово убиство, чекао га испод терасе као неки злокобни Ромео прељубницу Јулију и сваки пут "са олакшањем напуштао почекушу кад се Либке не би појавио". Будући да је реч о десној опасности, одмах се поставило питање да ли је Ернст деловао сам. О томе истрага за сада не даје јединствено мишљење, чак га често мења, онако као што и сам Ернст у досадашњем поступку мења исказе, а његов бранитељ медијима доставља пробране мрвице. Тренутно стање ствари је да је Штефан Ернст радикални десничар који делује из принципа "отпора без вође", у теорији познатог под терминима "leaderless resistance" или "führerloser Widerstand". Ту Брејвик пада на памет, Терант на Новом Зеланду, као и неки исламистички атентати по Европи и Америци. Да ли је неки убица с политичким мотивима усамљени вук или организовани манијак је у крајњој линији питање за истражне органе и судове. Код Штефана Ернста је то још отворено. Након што је 2009. "оздравио", он више није имао директних контакта са десничарским групама из полицијског регистра. То не, али је зато имао круг истомишљеника, који су га охрабривали у мисли, можда у делу, а готово сигурно у набавци оружја. Отвори се с десна, да храмаш на лево Јоахим Гаук говори о мисли, идеји и вербалној форми. Његова опозиција говори о делу и пракси. Гаук о праву на десну мисао; критичари о подстрекивању на злочин. Да ли је то једно исто? То је стара морална и правна дилема која је одлучујуће обележила двадесети век и задржала своју формативну улогу и у двадесет и првом. Да ли је Рихард Вагнер крив јер је његова музика усадила Хитлеру у главу борбени потенцијал северних сага? Да ли сликар Албин Егер-Лиенц (умро 1926) са својим потресним мотивима сељачке патње у Првом светском рату, гурнуо Хитлера у Други? Да ли је Ниче у "Веселој науци" стварно позвао на убијање Бога, или је само плакао што су га, у процесу секуларизације, убили други? На први поглед звучи натегнуто, али треба знати да се дилеме од којих ти примери полазе и дан данас обрађују у литератури. Скок са идеје на реч, са речи на интерпретацију, са интерпретације на дело, са дела на кривицу, са кривице на одговорност, са одговорности натраг на идеју, па опет испочетка, мучи и формира европске цивилизације, притиска њене правне системе, већ две и по хиљаде година. Свака генерација из почетка решава ту дилему. Војислав Шешељ је одседео године у истражном затвору у Схевенингену због речи, онда ослобођен, па поново тражен, све због тога што Хашки трибунал није успео да стави прст на место где се, кад, код кога и да ли уопште његова ратна реторика пресликала у физичко тело ратног злочина. Пример је радикалан, али добро објашњава напетост која кроз историју одређује однос између речи и дела, још драстичније речи и тела. У најновијој епизоди те вечне теме, Гаукова књига је схваћена као једна од Орвелових "зломисли" - један теолог пише књигу коју објављује 220 година стара издавачка кућа теолошке литературе, да би рекао како људи имају право да кажу да им се не допада морална диктатура из мисаоног центра. Либке је убијен 2. јуна, Гаукова књига објављена 18. јуна. Како је хронолошки немогуће рећи да је књига припремила дело, прешло се на варијанту да књига легитимизује дело. Колико вреди толеранција у времену терора, питају се немачки медији? Или, зашто је Гаук изабрао тако лош тренутак да пледира за толеранцију десног аргумента? Или, зар му једно убиство, изведено у маниру бруталне егзекуције, није довољно? Је ли он то хоће још? Uwe Telkamp: "Коридори једноумља" Етички остракизам за реч ван граница допуштене мисли, одомаћио се у европском простору после 2015. Гаук није једина, али је дефинитивно његова најпроминентнија жртва. Партијски суд немачких социјалдемократа (СПД) је протекле седмице заседао трећи пут у последњих девет година покушавајући да Тила Сарацина избаци из чланства. Добро сте прочитали: то није државни суд, није религиозни, није етички комитет на факултету - то је партијска комисија унутар политичке партије која разговара о томе да ли некоме одузети партијску књижицу. Тило Сарацин се и даље не да. Неће да врати књижицу па бог! Звао га је АфД, нудио му све услове за рад, личну промоцију, напредак, али Сарацин неће. Неће зато што је по идеологији социјалдемократа, а не АфД. Ту је и случај Сузане Даген, власнице књижаре из Дрездена. Дагенова је била звезда издавачке сцене. У склопу њене книжаре "Лошвиц" делује и истоимени дом културе. Писци, политички есејисти, морални поправљачи света годинама су пролазили кроз обе локације, доносећи атмосферу креативне гужве и полета. Два пута, 2015. и 2016, је Дагенова добила годишњу награду Удружења немачких књижара за национална достигнућа у области издаваштва и културне промоције. Од кад је потписала документ "Charta 2017", Дагенова се нашла на рубу друштва, а "Лошвиц" остао без проминентних гостију. Неки писци демонстративно отказују, неке је срамота да дођу, неки се боје јавне реакције ако их се види у таквом друштву. "Charta 2017" је отворено писмо Франкфуртском сајму књига, у коме су организатори сајма оптужени да толеришу и охрабрују нападе левих активиста на тзв. десне издаваче који излажу у Франкфурту. АфД је "месо од меса ЦДУ", каже Дагенова (интервју у аустријском Пресе, 10.7.2019): кад се ЦДУ померио у лево, људи су остали усамљени у страху пред процесима исламизације, глобализације и декултурализације. Са Дагеновом је у групи палих анђела културне сцене и познати писац Телкамп, такође потписник "Charte 2017". Као она, и Телкамп је од особе постао не-особа. Телкамп тврди како се људи присиљавају да пролазе "коридором између пожељног и толерисаног мишљења". Коридор, значи удари равно, нема скретања и застајкивања, иде се од толерисаног до пожељног, од пожељног до толерисаног - али никако до алтернативног и неортодоксног. Познати издавач Сухркамп се одмах дистанцирао од писца. Са таквима се пристојни не друже, ако не желе да сутра буду оптужени као идејни покретачи десног терора по Немачкој. Иако то стално одлаже, Немачка ће једном морати да се суочи са бруталним процесима поларизације унутар националног бића после 2015. Премда у сличној позицији, Аустрији је ту неупоредиво лакше. Она ће сачекати да види како је чвор 2015. распетљан у Немачкој, а онда применити победничко решење.
  8. У ноћи између петка и суботе, непознати вандали поломили су, порушили и уништили више од двадесет надгробних споменика на православном гробљу у Липљану, пише Јелена Ђорић, преноси Радио-телевизија Грачаница. Од преузимања ингеренција међународне заједнице на Косову и Метохији, ово православно гробље је више пута било на мети вандала. “Када смо као и сваке суботе изашли на гробље, имали смо шта да видимо. Преко двадесет споменика је порушено. Позвали смо полицију, то смо једино могли, и ево и сами можете да видите шта је овде урађено. Дешавало се и раније, рушили су споменике који су ближе путу. Овог пута су ушли дубље у гробље, да се ваљда не види, не примети, и порушили су преко двадесет спомен плоча, а на једној плочи су извршили и нужду”, рекао је за РТВ Грачаница Јовица Мирић, председник српске заједнице у Липљану. Преостали Срби у Липљану ово злодело на њиховим упокојеним рођацима, пријатељима, суграђанима тумаче као директну поруку да нису пожељни у овом граду. “Са великим болом и тугом су наши мештани добили прву информацију да су уништена два надгробна споменика. Међутим, када смо дошли на лице места, видели смо да је више од двадесет споменика срушено, поломљено, уништено. Шта ми преостали Срби још можемо да очекујемо, ако им и наши мртви сметају. Ово је порука да не желе суживот са нама, да нема будућности овде за нас”, истако је Зоран Радић, представник Срба у општини Липљан. Увиђај је извршила КПС - полицијске станице у Липљану. У саопштењу Канцеларије за Косово и Метохију се каже да "рушење више од двадесет српских надгробних споменика у Липљану, у ноћи између петка и суботе, показује да је идеологија мржње и даље свеприсутна међу сепаратистима, али и да је шовинистичко оргијање на Косово и Метохији чињеница која никога на западу не узбуђује, јер то су само српски гробови". "Спаљене цркве и манастири, узурпирана имања, порушени споменици и прекопани гробови, јесу права слика друштвене стварности на самопроглашеном Косову, и свако ко то негира јесте саучесник у тихом континуираном погрому који се годинама одвија над српским народом и хришћанским наслеђем на самопроглашеном Косову", каже се између осталог у Саопштењу Канцеларије за Косово и Метохију које преноси РТВ Грачаница. Извор: Радио-телевизија Грачаница
  9. Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Школски уред за Православну веронауку у аустријским државним школама своди позитиван биланс - све је више ђака на Веронауци. По најновијим подацима, укупан број ђака Веронауке (Катихизиса) на крају школске 2018/2019. износи 13. 600. Укупан број школа у којима се одржава Православна веронаука је око 1.000 у читавој Аустрији, извештава Бранислав Ђукарић, стручни инспектор - координатор Православне веронауке у Аустрији. Из године у годину наставља се позитиван тренд, додао је Ђукарић. Број вероучитеља је такође увећан у последњих неколико година и сада имамо око 111 православних вероучитеља и вероучитељица широм Аустрије, објашњава Ђукарић у разговору са медијском кућом "Катпрес" у Бечу. Предаје се у свим основним и средњим школама. Највише је полазника у основним школама. Занимљиво је да сам Беч заузима готово 50 процената свеукупног броја школа и ђака који су на настави веронауке. Бранислав Ђукарић је координатор и инспектор за Веронауку у Аустрији, а у оквиру руководеће надлежности митрополита Арсенија (Кардамакиса), председавајућег Православне епископске конференције у Аустрији. Приликом недавног сусрета свих вероучитеља у Бечу и учешћа у Божанској Литургији у грчком храму Свете Тројице у Бечу, митрополит Арсеније је похвалио напоре вероучитеља што посвећено предају истине своје вере. Он је оценио да се у јавном свету све више потискује или чак одбацује могућност говора "о Богу." Додао је да је првенствено вероучитељима у великој мери припао задатак да деци и младима "говоре о Богу" и учвршћују их у вери, закључак је митрополит Арсенија. Иначе, почеци Православне веронауке у Аустрији датирају од 1991.г. Кроз оснивање Инспектората за предмет Православна веронаука 2005.године дошло је до појачаног интересовања за овај предмет. Прављење наставних планова за основне и средње школе по етапама унапредило је Веронауку. У новембру 2014.г. Православна епископска конференција у Бечу донела је и званични акт - "оквирна правила за православне вероучитеље у Аустрији", чиме је потврђена одговорност Цркве за вероучитеље који, било под окриљем Цркве, било у статусу државних намештеника, врше узвишену православну катихетску службу. Извор: Српска Православна Црква
  11. Извор:https://www.facebook.com/manastir.tumane.9?__tn__=%2Cd*F*F-R&eid=ARBtMZSUxCjNUQj4KVXTZ7qBKiNFFDkWlXUo0x8nioWdBO3o4rY-NxgURtUcgdC917KCXuE0zKVRGmY3&tn-str=*F Данас се у манастиру Туману код Голубца окупило више хиљада верника који су молитвено учествовали у пресвлачењу моштију Светог Зосима. View full Странице
  12. Данас се у манастиру Туману код Голубца окупило више хиљада верника који су молитвено учествовали у пресвлачењу моштију Светог Зосима.
  13. Цркви треба више епархија Р. Др. | 21. мај 2019. 16:02 | Вечерње новости Арондација епископија у БиХ може бити најава веће реорганизације СПЦ Фото СПЦ Одлука о "трансферу" појединих парохија донета је на мајској седници Сабора ОДЛУКА Светог архијерејског сабора да делове појединих епархија у БиХ припоји "комшијским" црквеним јединицама могла би да буде почетак реорганизације црквених територија ширег обима и заметак стварања нових епархија. Јер, СПЦ са више од десет милиона верника организована је у свега 47 епархија. Овај однос најчешће се узима као најјачи аргумент за поделу садашњих епископија у Србији, региону и остатку света. У православном свету, а нарочито у Грчкој, стандард је да један епископ води бригу о 250.000 до 300.000 верника, што је неупоредиво мање него што је то случај од нас. По новој арондацији Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Подела епархија СПЦ, и оснивање нових, тема је која већ дуго преокупира врх Цркве. - На претходним саборима разматрани су начини арондације, али је доношење одлуке о томе одложено - кажу у Патријаршији СПЦ. - Тада је најављено да ће о овим питањима бити речи на следећим заседањима. Ово питање је важно, јер директно утиче на функционисање цркве и њену мисију. Претходних година владике су разматрале идеју поделе Архиепископије београдско-карловачке, али и Рашко-призренске епархије, али процењено је да је "статус кво" тренутно најбоље решење. На листи за могућу деобу налази се и Сремска, Загребачко-љубљанска, Британско-скандинавска епископија, па чак и Митрополија црногорско-приморска. - Постоје заговорници да би у Црној Гори требало оформити бококоторску епископију, а међу њима је и митрополит Амфилохије. Овакав потез имао би историјско утемељење, али и практичну сврху за вернике - кажу у СПЦ. Познаваоци црквених прилика истичу да је повећање броја црквених јединица неминовно, јер, по броју становника, епархије постају превелике за једног владику. Иако је око 200.000 становника у једној епархији оптималан број, наше су много веће. Архиепископија београдско-карловачка и Епархија нишка имају по око милион верника, а Бачка и Браничевска епархија премашују и 600.000 становника. МОДЕЛ ШАПЦА И ВАЉЕВА МОДЕЛ успешне арондације једне епархије СПЦ средње величине је подела некадашње Шабачке епископије. На иницијативу владике Лаврентија (Трифуновића), 2006. године од ње је одвојена садашња Ваљевска епархија. У тренутку деобе она је обухватала 550.000 становника и била шеста по величини у СПЦ. У Цркви влада јединствен став да је овај потез дошао у право време, као и да се, захваљујући њему, распламсао духовни живот у западној Србији.
  14. Шаховски турнир Светом цару Николају у част Шаховски турнир Светом цару Николају у част биће одржан 18. маја 2019, у организацији Друштва цара Николаја из Београда, у просторијама Парохијског дома Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. У питању је позивни шаховски турнир по убрзаном темпу (10 минута, плус 5 секунди по потезу) који се игра по швајцарском систему, траје 7 кола, а сви учесници, њих 44, од тога 30 одраслих и 14 деце основношколског узраста, биће даровани пригодним наградама, у духу Свете царске породице Романов, и шаховске игре. Организатор подсећа на значајну и веома интересантну причу у вези занимањем Светог цара Николаја за шах, а која говори и о српско-руском братству: "Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али Вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа..." Тако је у пролеће 1915, свом храбром савезнику Србији, овенчаној величанственим победама над заједничким непријатељем, писао руски цар Николај II Романов. Српски народ у својој историји имао је мало искрених пријатеља међу владарима европских династија. Наклоност и симпатије, које је последњи руски цар осећао према Србима, били су судбоносни за српски народ и његову будућност. Ниједна личност у новијој српској историји није више учинила за Србију од руског цара Николаја II Романова. Сходно томе, одлучили смо да њему у част организујемо шаховски турнир. Цар Николај био је свестрана личност па се занимао и шахом, често га играо и то веома добро. Његова велика заслуга за шах у Русији састојала се у издвајању великих сума сопственог новца у свим шаховским догађајима, не хвалишући се тиме. Знаменити меморијални турнир у част Михаила Ивановича Чигорина, који је игран 1909. године, великим делом финансирао је цар Николај. Паралелно са главним турниром професионалаца, одржан је и и Сверуски аматерски турнир. Године 1914, осмог априла, у Петрограду је почео један од најачих турнира у шаховској историји. Пет шаховских легенди, Емануел Ласкер, Александар Аљехин, Хозе Раул Капабланка, Зигберт Тараш и Френк Маршал који је и послао ову разгледницу са Петроградског турнира супрузи и сину. За време турнира цар Николај предложио је да се најјачим шахистима додели титула "велемајстор", а Александар Аљехин, који је касније постао први светски шаховски шампион, родом из Русије, убрајан је у тројицу најјачих шахиста тога доба. У СССР-у шах је постао део државне просветне политике. Ова краљевска игра се од прерогатива дворјана претворила у масовну игру, услед чега се у Русији изнедрила најјача шаховска школа у свету. Своју супериорност совјетски шахисти су доказали 1970. године у Београду, надигравши репрезентацију света. На фотографији Маршал, Аљехин, Нимцович, Тараш, Рубинштајн, Ласкер, Блекбрн, Гинзберг, Капабланка и Јановски. Велики љубитељ шаха, цар Николај помогао је у стварању Сверуског шаховског савеза (1914), а такође помогао је организовање четири Сверуска шаховска турнира, два Међународна шаховска конгреса и још два Међународна шаховска турнира, који су играни у Русији. Шах се у Русији појавио у десетом веку, а стигао је са истока. Цар Иван IV Василевич (Иван Грозни) умро је за шаховском таблом. Алексеј Михаилович, Петар Велики, Николај II, и многи други славни Руси играли су шах врло радо и веома добро. Познато је да је са свог путовања по Азији цар Николај у Русију донео вијетнамски шах. Једина Фабержеова шаховска гарнитура у свету припадала је руском цару Николају II. Она се данас налази у Сент Луису у држави Мизури (САД). Њена цена износи дванаест милиона долара. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=19118
  15. Након службе изношења плаштанице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ диоклијски г. Методије служили су вечерас, на Велики петак, у Цетињском манастиру бденије. Предводили су Литију с плаштаницом до цркве Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру и назад до манастира. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да се суд над Христом Богом наставља кроз сву историју – до наших времена. „Тај страшни суд над Христом Богом никад није био страшнији од овог нашег данашњег времена. Јер, данас и они који су у своје вријеме постали хришћани, Његови следбеници и Његови ученици, већина њих данас следују путем Јуде издајника. Продају Христа за тридесет сребрника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се тај страшни суд над Христом Боггом, Црквом Његовом и народом Божјим код словенских народа догодио прије стотину година. „Мислили смо да се завршио тај страшни суд пропашћу тога система и тога безбожништва. Међутим, они који данас продају Христа за тридесет сребрника су још страшнији богоборци од оних прије сто година, да не кажемо и од самога Јуде Искариотскога“, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да некада хришћанска Европа, – а заједно са њом и ми – све више постаје антихришћанска, антихристовска Европа. „Ратује против Бога. И не само да се одриче Христа Бога и разапиње га непрекидно у наше вријеме, него се одриче и закона Божјег, гази по закону Божјем, оном закону који је сам Господ донио и људима подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4] И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Православие.ру
  17. Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  18. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  19. На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  20. SCIENTIST објављује налазе истраживања по којима однос броја животиња у кући и ризика за развој алергија код деце стоје у обрнутој сразмери: што више животиња то мање алергија, и обратно, мање животиња више алергијских реакција код деце. До сада није била установљена ова правилност и добијани су противуречни налази који су указивали да нпр. астма стоји у једном односу са бројем животиња у кући, а у сасвим другом са бројем животиња у насељу. Number of Pets in Infancy Tied to Lower Allergy Risk https://www.the-scientist.com/news-opinion/number-of-pets-in-infancy-tied-to-lower-allergy-risk-65243?utm_campaign=TS_DAILY%20NEWSLETTER_2018&utm_source=hs_email&utm_medium=email&utm_content=68509731&_hsenc=p2ANqtz--LcNPI2dbhIE99gJo7nmf7Wy1RAAUThl80UW9gOLfUWGF0Kf1c03dy5llGoaYN_T55AYlA2wh3wbqeeBU9OKbXqWQFFg&_hsmi=68509731 A study finds the effect is dose-dependent, with each additional pet further lowering the odds of developing allergies. Dec 19, 2018 SHAWNA WILLIAMS, THE SCIENTIST AddThis Sharing Buttons Share Past studies have suggested that living with pets during the first year of life lowers the risk that a child will develop allergies. A paper published in PLOS One today (December 19) now finds that this effect is dose-dependent—that is, the more pets in a baby’s house, the lower the risk that the child will go on to develop allergies years later. “This is the hygiene hypothesis at work,” coauthor Bill Hesselmar, an associate professor at the University of Gothenburg in Sweden, tells The New York Times, referring to the longstanding idea that a lack of exposure to infectious diseases, microbes, or parasites in developed countries has led to climbing rates of allergies and other autoimmune conditions. Hesselmar and his coauthors analyzed data from two previous Swedish studies, one that distributed a questionnaire to 7- and 8-year-olds, and another that followed children from [yes?] birth and then clinically tested them for allergies at age 8 or 9. The risk of allergies among the children decreased steadily with the number of pets they’d lived with as infants. Those with four pets had half the risk of the children who’d had none. “What’s fascinating to me [about the new Swedish study] is the more pets you have, the more protection you have,” Mimi Tang, an immunologist at the Murdoch Children’s Research Institute in Melbourne who was not involved in the research, tells the ABC. ...
  21. Поводом почетка нове школске године и наставе веронауке коју у Епархији ваљевској похађа скоро 20 000 ученика разговарамо са јерејем Далибором Чкојићем, секретаром Одбора за веерску наставу Епархије ваљевске. Отац Далибор каже да 60 вероучитеља ове школске године предају наставу православног катихизиса и да је један од горућих проблема мањи број деце у школама. „Више од 80% ученика похађа верску наставу што Епархију ваљевску сврстава на прво место по проценту ђака који се одлучују за веронауку у Србији“, додаје отац Далибор који подсећа и да два вероучитеља држе веронауку у предшколској установи „Милица Ножица“ у Ваљеву. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  22. Заменик италијсанског премијера министар унутрашњих послова Италије Матео Салвини у свом интервјуу за Вашингтон Пост рекао је да не верује анти-руској реторици у земљама ЕУ и мисли да Рим треба уклонити санкције из Москве, који имају катастрофалан утицај на италијански извоз. Према његовим речима, Италија ће ово питање покренути у Европској комисији пре краја године. "По нашем мишљењу, санкције не доносе корист, укључујући и италијанску економију. Током ове године ми ћемо поставити питање у Бриселу о ревизији ове неефикасне политике. Користи од ових санкција нема, а губитак од седам милиона евра дневно је озбиљан. Тај новац италијанска економија губи данас и изгубиће га сутра, док друге земље које зарађују на овим санкцијама повећавају свој промет", изјавио је потпредседник италијанске владе. Поред економије, нови министар унутрашњих послова такође се дотакао питања великих политика, посебно - Крима и Украјине. Он је рекао да у Криму је одржан референдум, где је више од 90% становника изразили мишљење да треба да наставе да буду део Русије за разлику од Украјине са лажном револуцијом, организованом уз помоћ западних специјалних служби. Приметио је Салвини и погрешан приступ ЕУ питању миграције. Према речима министра, не би требало да уложе новац у садржају миграната, али дати прилику владама њихових земаља да побољшају живот грађана. Изгледа да Европска унија ускоро може изгубити јединство и кохезију својих чланова. Брекит је већ урадио значајан ударац за политички престиж ЕУ. Свака земља се сада поново труди да буде вођена сопственим интересима, а не интересима Уједињене Европе, што следи из речи министра унутрашњих послова Италије. Европска унија треба да направи компромисе са циљу очувања преостале чланове. Могуће је да ће један од њих бити престанак економског рата против Русије, што је важан трговински партнер за многе земље.
  23. У том надалеко чувеном граду се већ дуже времена појавила потреба за оснивањем православне парохије. Епархију буеносајреску контактирала је група од више десетина људи која жели да прими православље на челу са професором Универзитета у Куску и адвокатом г. Валдиром Фроилан Апаза Кадагандом, иначе бившим фрањевцем. Тако је послије вишемјесечног спремања и изучавања катихизиса дошло вријеме да по први пут у историји, древни град Куско посјети један православни Епископ. У поподневним часовима Митрополит Амфилохије у пратњи архимандрита Рафаила (Чепрњића), протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протођакона Владимира Јарамаза је на обалу лагуне Лукре (предграђе Куска) обавио Свету тајну крштења и миропомазања породице Кадагандом. У прелијепом амбијенту лагуне крстила се породица г. Валдира добивши имена Владимир по Светом Јовану Владимиру, краљу српском и равноапостолном Светом Кнезу Владимиру руском, а његова супруга и дјеца Анастасија, Јован и Рафаило. Владика Амфилохије је након крштења честитао новим члановима Цркве Божије и пожелио да православна заједница у граду Куско сваким даном све више расте: „Ове душе крштене су миропомазане Духом Светим на начин како су то чинили апостоли и њиховим наследници кроз вјекове. Крштене на начин како је и Христос крштен у ријеци Јордан, погружавањем како је Црква Божија то сачувала кроз вјекове на православном Истоку. Ево и данас то се догађа овдје у овој древној земљи Инка и потврђује се оно што је Господ благословио и рекао својим ученицима Идите и крштавајте све народе, не само један народ, учећи их да држе све што Сам вам заповједио. И ево и ово је знамење Божје да сам ја као Митрополит, Архиепископ из далеке Црне Горе дошао овдје да добијем четворо своје браће, духовне дјеце, четири своја кума.“ На крају Архиепископ цетињски Амфилохије је благословио да се у овом граду оформи парохија која ће носити име Свете Тројице: „Ово је почетак и темељ једно нове Црквнене општине- парохије Свете Тројице у овом граду и да Бог да да ово буде сјеме за многе друге који ће примити свету вјеру Цркве православне, католичанске- апостолске.“ Послије крштења организован је обилазак старих зидина царства Инка који су се и до данашњег дана очували. У Перуу ће Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке боравити до 25. августа, а у недељу, 26. августа, богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Куско (шп. Cuzco) је град у Перуу, који се налази у Андима на висини од 3400 метара надморске висине, и представља историјску пријестоницу царства Инка. Године 1983. стављен је на листу свјетске баштине УНЕСКО-а. Иначе царство Инка је било највеће царство у претколумбовској Америци настало у 14. вијеку. Главни град Инка – Куско што значи центар свијета, познат је још и под називом „Град Сунца“. У близини Куска налази се Мачу Пикчу древно утврђење Инка смјештено између два оштра врха у Андима на висини од 2350 метара. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Његово високопреовешетнство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у оквиру свог боравка у Перуу, посјетио је древни и престони град Инка, Куско. Током своје посјете, што је прва посјета једног православног Епископа Куску, Митрополит је крстио вишечлану породицу Кадагандом из овог града. У том надалеко чувеном граду се већ дуже времена појавила потреба за оснивањем православне парохије. Епархију буеносајреску контактирала је група од више десетина људи која жели да прими православље на челу са професором Универзитета у Куску и адвокатом г. Валдиром Фроилан Апаза Кадагандом, иначе бившим фрањевцем. Тако је послије вишемјесечног спремања и изучавања катихизиса дошло вријеме да по први пут у историји, древни град Куско посјети један православни Епископ. У поподневним часовима Митрополит Амфилохије у пратњи архимандрита Рафаила (Чепрњића), протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протођакона Владимира Јарамаза је на обалу лагуне Лукре (предграђе Куска) обавио Свету тајну крштења и миропомазања породице Кадагандом. У прелијепом амбијенту лагуне крстила се породица г. Валдира добивши имена Владимир по Светом Јовану Владимиру, краљу српском и равноапостолном Светом Кнезу Владимиру руском, а његова супруга и дјеца Анастасија, Јован и Рафаило. Владика Амфилохије је након крштења честитао новим члановима Цркве Божије и пожелио да православна заједница у граду Куско сваким даном све више расте: „Ове душе крштене су миропомазане Духом Светим на начин како су то чинили апостоли и њиховим наследници кроз вјекове. Крштене на начин како је и Христос крштен у ријеци Јордан, погружавањем како је Црква Божија то сачувала кроз вјекове на православном Истоку. Ево и данас то се догађа овдје у овој древној земљи Инка и потврђује се оно што је Господ благословио и рекао својим ученицима Идите и крштавајте све народе, не само један народ, учећи их да држе све што Сам вам заповједио. И ево и ово је знамење Божје да сам ја као Митрополит, Архиепископ из далеке Црне Горе дошао овдје да добијем четворо своје браће, духовне дјеце, четири своја кума.“ На крају Архиепископ цетињски Амфилохије је благословио да се у овом граду оформи парохија која ће носити име Свете Тројице: „Ово је почетак и темељ једно нове Црквнене општине- парохије Свете Тројице у овом граду и да Бог да да ово буде сјеме за многе друге који ће примити свету вјеру Цркве православне, католичанске- апостолске.“ Послије крштења организован је обилазак старих зидина царства Инка који су се и до данашњег дана очували. У Перуу ће Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке боравити до 25. августа, а у недељу, 26. августа, богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Куско (шп. Cuzco) је град у Перуу, који се налази у Андима на висини од 3400 метара надморске висине, и представља историјску пријестоницу царства Инка. Године 1983. стављен је на листу свјетске баштине УНЕСКО-а. Иначе царство Инка је било највеће царство у претколумбовској Америци настало у 14. вијеку. Главни град Инка – Куско што значи центар свијета, познат је још и под називом „Град Сунца“. У близини Куска налази се Мачу Пикчу древно утврђење Инка смјештено између два оштра врха у Андима на висини од 2350 метара. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...