Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'веселин'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. „Дарко је био обичан, скроман човјек, смртник који није јурио за славом и зарадом. Волио је Цркву, људе. Највише је посјећивао манастир Врањину…. и ту гдје је пустио коријене скончао је свој овоземаљски живот. Иако смо много тога прошли заједно, ипак га нијесам познавао, јер овај последњи чин, подвиг, полагање живота за ближњег свога, потискује све пролазне ствари које сам знао о њему. Овим подвигом је рекао све о себи“, овим ријечима је Веселин Вујошевић подијелио сјећање са слушаоцима Светигоре, на свог брата Дарка Вујошевића који је трагично пострадао заједно са трочланом породицом Кумбуровић на Скадарском језеру приликом повратка са Литургије из манастира Врањина. Звучни запис разговора О трагично пострадалим вјерницима говорио је и ђакон Иван Црногорчевић који се осврнуо на Дарков подвиг – покушај да спаси породицу Кумбуровић, који никога није оставио равнодушним. Подсјетио је на литургијску молитву: Сваки савршени поклон и сваки савршени дар одозго силази од Тебе Оца светлости, протумачивши да ништа на овом свијету не можемо да урадимо мимо Бога – Божијега допуштења. „Дарков гест говори колико је био у Христу и колико је волио ближњег свога“ , казао је ђакон Иван и додао да иако га није дуго знао имао је утисак да га познаје читав живот. Дарка су, по његовим ријечима, красиле многе лијепе особине: ведар дух, полетност, поштење, људскост и скромност, љубав и радост: „Овај његов гест, покушај да спасе живот једне породице није изненађујући. Од тако великог човјека се тако нешто могло очекивати.“ Ђакон је казао да је часну и поштену породицу Кумбуровић упознао управо на мјесту гдје се и догодила несрећа, у манастиру Врањина 2013. године: „Из наше перспективе, овоземаљске логике, можемо да кажемо да је несрећа. Међутим, из Божанске логике је питање да ли је несрећа јер путеви су Божији несазнајни и Његова логика је увијек надљудска, надчовјечанска. Божија логика је логика љубави и никад као православни хришћани не смијемо да заборавимо и омаловажимо ту бескрајну љубав. Све наше молитве, литургијске и остале, су упућене на то да Бог са свима управља, тако је Бог на неки начин и ово уредио да то буде на спасење њихових душа.“ Присјетио се да је Ратка Кумбуровића последњи пут видио прије два – три мјесеца, када је био у неком проблему и Ратко се одмах понудио да помогне: „Изложио сам му проблем, без намјере да тражим помоћ. Међутим, он се моментално понудио да ми помогне и послије се око тога заузео више него што би најрођенији. Дуго ми је тај гест био на памети. Размишљао сам о том човјеку који не живи лагодним земаљским животом, али Бог му је дао ту бескрајну љубав коју ми је показао.“ Веселин Вујошевић се захвалио свима који саучествују у болу за пострадалима, за његовим братом, који су препознали Даркову жртву – подвиг, навијачима Будућности…, а посебну захвалност упутио је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију. Ђакон Иван Црногорчевић је казао да треба да се сјетимо и оца Неофита, којег је сам Бог спасио јер није знао да плива, а који сад носи свој крст: „Битно је да се молимо да му Бог да снаге да издржи и да изнесе тај крст. Морамо да имамо вјеру у Бога и да не доведемо у питање Његову љубав.“ У трагедији на Скадарском језеру у недјељу, 3. фебруара, четири вјерника је изгубило живот: трочлана породица Кумбуровић из Зете, супружници Јана и Ратко и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, и Подгоричанин Дарко Вујошевић. До несреће је дошло када се манастирски бродић, који је послије Литургије у манастиру Врањина превозио осам вјерника, преврнуо пред налетом олујног вјетра. Супружници Кумбуровићи су се утопили у покушају да спасу своју кћерку, а брат Дарко, који се домогао обале и вратио да им помогне, у покушају да њих спаси. Монаху манастира Врањина оцу Неофиту (Кимпанов), који је чамцем превозио госте своје именданске славе, одређен је притвор док се не саслушају сви свједоци овог трагичног догађаја. Тијела Јане и Нине Кумбуровић су пронађена, док се потрага за оцем дјевојчице Ратком и њиховим пријатељем Дарком Вујошевићем наставља. Помолимо се за покој душе упокојених слугу Божијих и помолимо се за нашега брата Неофита да му Господ да снаге. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Срби га не памте... Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941 Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања"V-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио! Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стрељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Други светски рат затекао га је у Крагујевцу где је учио Војно-техничку школу. Када су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили све питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. НА ЧЕЛУ ТРОЈКЕ Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, Врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао немачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Немци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. У исповести за ревију Исток, лета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са седељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке! Успео сам некако да се попнем у уђем неопажено. Левом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Умро је... Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у суседном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је немачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу немачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса. Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било у Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никад а нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три месеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тао, где ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом. Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успео је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успело ниједном цивилу. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понео га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нису могли да верују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“. Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вера у Београду, у два мандата и професор философије на Православном богословском факултету), и четворо унучади. Извор: Србија Данас Опрема текста: постављач теме
  3. Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. године Веселин Шијаковић Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања V-3“ и стријељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио!, подсјећа портал Отаџбина. Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Са бивше и садашње студенте познатији је као отац универзитетског професора и некадашњег министра вјера у Београду Богољуба Шијаковића. Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гдје је учио Војно-техничку школу. Када су запосјели зграду Војно-техничког завода, Њемци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. На челу тројке Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стријељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. Спомен обиљежје у Шумарицама У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке! Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“. За храброст робија у Јусовачи „Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини.Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никада нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдjе ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952. године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом“. Витез православља Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу, подсјећа портал Србија данас. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понио га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.
  4. Кад се душе селе, плаче се данима, годинама, деценијама. Кад се људи селе, плаће се вијековима, генерацијама. То знају Војвођани са коријенима у Лици и Херцеговини, Србијанци и Крајишници рођени у Франкфурту, знају то сви рођени и живствујући тамо гдје им нису коријени. Када Херцеговину саму оставе људи попут преосвештеног владике Григорија, народу се нешто стисне од губитка, као од зиме, као од неизвјесности или најаве рата. Није опраштање посао за свакога. Неспремнима попут мене, поготово. Нађе се понеко и да ликује над болом заједнице. Рекао би владика, оним старим језиком, његошевским: „Ма пусти их, немој се препуцават’ ш њима, праштај им и моли за њих“. Тако то буде, лав устане и крене некуда а миш изађе из рупе, почне ликовати и викати како га је он лично, главом и мусавом њушкицом, отјерао. Литургија тог јутра је била попут узнесења. Скупило се свијета, не само православног већ и католичког, муслиманског, чак и атеистичког. Нису хтјели пропустити тих неколико ријечи владикиних пред одлазак. Свијетло, сунчево, божанствено, обасјавало је у незавршеном храму преосвештеног владику Григорија, по мени скоро па светог владику Атанасија, новог владику и присутно свештенство. Ноге најстаријих су стајале два сата као и ноге најмлађих, уморних и слабих као да није било. Знало је то свијета да то није обичан одлазак ни опроштај, да не одлази ни обичан човјек ни обичан владика.
  5. Од самог догађаја је прошло пар дана, али нема ниједне теме на форуму везане за сам догађај. За оне који су пали с Марса, на трибини коју је организовао општински одбор СНС је говорио Веселин Шљиванчанин, бивши официр ЈНА, осуђен у Хагу за ратне злочине, који је казну одлежао. Он је држао промоцију своје књиге. На трибину су упали активисти Иницијативе младих за људска права, развили транспарент и дували у пиштаљке, са жељом да спрече Шљиванчанина да говори, сматрајући да људима осуђеним за ратни злочин нема места у јавном животу. Шта се тачно десило тада, остаје предмет спекулација: познато је једино да су активисти Иницијативе склоњени од стране присутних, и да се трибина одржала до краја. Активисти Иницијативе тврде да су неки од њих повређени и да су им кола оштећена зато што су мирно протестовали, док представници организатора тврде да активистима Иницијативе нико ништа није урадио, док су активисти псовали мајку присутнима. На снимку који је Иницијатива младих поставила се не види ни пребијање ни псовање мајке било коме. Шта мислите о овоме? Да ли је овде повређено право на слободу говора, право на протест, или можда оба? Да ли људи који су осуђени за такве ствари као што су ратни злочини треба да имају право и простор да јавно износе своје ставове? Ево га снимак, да илуструјемо целу причу:
×
×
  • Create New...