Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'веру'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка
  2. Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас, на Ђурђевдан, Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика и победоносца Георгија на Бановом Брду. Звучни запис беседе Патријарх је беседећи између осталог истакао да после доста времена имамо прилике да се саберемо у храмове, у кућу нашу. После онога што смо доживели, не само ми него читав свет, молимо се св. Георгију да нас Господ и Свети Георгије сачувају од оваквих искушења, рекао је Патријарх. Свјатјејши је још казао да су живот и мученичка смрт св. Георгија најбоља потврда вере у нашег Господа. Он је сав свој углед и друштвени положај подредио вери у Господа. Замислимо младог човека да тако нешто учини? Крв хришћана је била семе за нове и нове хришћане. Ако се питамо да ли су таква страдања могућа онда погледајмо како смо ми, Јевреји и Роми страдали од браће наше по Христу и Јеванђељу. Патријарх је у беседи додао да ми данас живимо у једном чудном времену у којем нас је ухватила пошаст вируса. Кажу многи да ће време после овог вируса бити другачије, да ће људи вити другачији. И треба да буду, јер ништа није без допуштења Божјег. А Господ по нашем злу допушта да нас стигне смрт и болест. Зато се обратимо Богу и угодницима Божјим да утврдимо веру нашу, да би Господ одагнао свако зло и болест од нас. Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник протојереј - ставрофор Бранко Митровић, старешина храма протојереј - ставрофор Часлав Маринковић, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Славко Топаловић. Кумови овогодишње славе била су два брата Горан и Зоран Сорак са породицама, док је за следећу годину кума Валентина Куковска. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Милета Радојевић, председник општине Чукарица Срђан Коларић и начелник полиције Ненад Лукић. Извор: Радио Слово љубве
  4. „Борба за веру” 15. Јануар 2013 - 8:27 Једна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви. Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ. Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави. Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију. Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа. Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти. За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор. За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају. За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије. Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје. Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...” До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”. Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера. Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу. Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи. Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви. Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом. Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме. Архимандрит Јова
  5. Почело је...има разних мера... Презвитер Владимир Марковић: Не бојте се! Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор.
  6. Поруком верницима обратио је Архиепископ кипарски Хризостом у којој је истакао да су данашњи животни услови трагични за хришћане, „будући да богослужимо у нашим црквама без верника“. Блажењејши Архиепископ се помолио Богу „да нам подари да у наредним данима видимо значајне резултате набоље како би нам власти омогућиле да савршавамо своја богослужења у присуству наших верника“. Такође је нагласио потребу да сви раде заједно и допринесемо окончању пандемије како на Кипра, тако и у другим деловима света. У ствари, истакао је да се морамо борити из три разлога. Први разлог је да не бисмо олакивали губитак и других живота због ове болести, а други је да имамо могућност да као хришћани обављамо своје верске дужности и учествујемо у богослужењима које је прописала наша Црква. Трећи разлог, према архиепископу Хризостому, јесте да бисмо спречили велику финансијску кризу која ће, како каже, донети много застоја, губитак посла и банкрот "многе наше браће." „У таквом случају, ни држава, ни Црква ни било која друга сила неће бити у стању да изађу на крај са овом тешком ситуацијом." Поводом неучествовања верних у богослужењима Велике и Светле недеље, Блажењејши их позива да буду бодри. „Чињеница да смо лишени свега тога неподносиво нас узнемирује", рекао је. Међутим, он наглашава да „они који имају истинску веру у Бога, могу се и молити где год би били. Могу се молити и кад су затворени у својим кућама, као што смо сада последњих недеља, или у пећинама, пустињама и горама, попут наших испосника и светаца, који су одржавали заједништво са Христом молитвом и подвигом и уживали у рајској сладости, а да нису били у цркви или учествовали у тајинствима Светог Причешћа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У петак четврте недеље Васкршњег поста, 27. марта 2020. године, када се по новом календару слави Преподобни Бенедикт Нурсијски, одржана је у Рачи исповест свештенства архијерејског намесништва рачанског. Звучни запис беседе Ове године исповедник свештенства био је игуман манастира Ћелије Доситеј Хиландарац. После прочитаних молитава, светој тајни исповести приступили су сви свештеници, а затим су заједно са присутним верницима дочекали Епископа шумадијског Г. Јована који је служио свету архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова. Епископу су саслуживали игуман Доситеј и протонамесник Дејан Шишковић, уз саслужење протођакона Ивана Гашића. На жалост, због пандемије вируса Covid-19 учињене су све мере превентиве као што су ношење маски и рукавица, као и потребно међусобно удаљавање верника на богослужењу. Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да нам је у садашњим искушењима управо најбитнија молитва, а нарочито треба да се молимо да нам Бог дометне вере. “Ми треба да се трудимо да се бринемо за наше спасење, а оно се састоји од наших молитава, добрих дела, племенитих мисли и живота по Јеванђељу. Треба да се запитамо како испуњујемо време, да ли Богом или неким другим садржајима” - запитао се реторички владика Јован пред верујућим народом. Он је даље рекао да наш будући живот зависи од садашњег тренутка јер не знамо када ћемо бити позвани пред лице Божије. “Бог је са нама онолико колико смо ми са Богом. Он нам је дао да разумно живимо у овом животу, да разумно верујемо и да имамо ревност према вери. Пост је осмишљен да бисмо више мислили на своју душу, јер је Господ рекао да је душа већа од целога света”. Владика Јован је даље цитирао премудрог Соломона и данашњу паримију у којој се каже да ће зло од доброг пасти, а једино потпуно добро је управо Бог. “Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење, већ и на спасење свих, док саможив човек мисли само на себе. Ваља нам носити наша бремена, али уједно мислећи и на друге, на оне који су слабије вере” -даље је нагласио владика Јован шумадијски. Он је затим цитирао св. Јована Златоустог који је рекао да онај чији се пост састоји само и једино у томе да се уздржава од мрсне хране у ствари скрнави пост. “У току поста требамо да водимо рачуна о свом језику јер лепо каже народна пословица да језик нема костију, а све кости ломи. Бог нам није дао дарове да их закопавамо, већ да их умножавамо. Треба искрено погледати у себе и сетити се својих грехова. Душа се храни Христом и светим Причешћем и зато је неразумно од неких који сматрају да се могу заразити путем причешћивања Телом и Крвљу Христовом. Пост без молитве је ништа као и молитва без поста, и зато је у ово време искушења битно да појачамо молитве. Своју веру нам ваља доказати делима нарочито у садашње време, а то ћемо учинити тако што ћемо помоћи онима који су најугроженији у садашњој ситуацији”, истакао је епископ. После богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је јереј Мирољуб Блажић прочитао реферат на тему “Радоваће се праведник у Господу”. После прочитаног реферата, који је Епископ похвалио као добро написан, одржана је занимљива дискусија уз бројна питања и коментаре, али и добронамерне сугестије и критике. Епископ Јован је на крају разговора очински поучио оца Мирољуба рекавши му да је реферат начелно добро написан, давши му уједно добронамерне и корисне савете. На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је у парохијском дому припремило вредно братство рачанског храма са верујућим народом. Извор: Епархија шумадијска
  8. На целој Светој Гори, у свим манастирима, скитовима и келијама, у петак, 27. марта увече, служена су свеноћна бдења Светом Свештеномученику Харалампију. Иако се бдења служе сваке године на његов спомен 23. фебруара и он се спомиње на отпусту свих свакодневних служби на Светој Гори, Свештена општина је донела одлуку да се сада посебно узнесу молитве Светом Харалампију, да избави свет од искушења и пошасти епидемије вируса са којом се сви суочавамо. Да нас заштити, као у време заразне болести која је харала Светом Гором пре неколико стотина година, када се указао једном светогорском старцу, са речима да га је Пресвета Богородица послала да заустави смрт. Тада је смртоносна зараза напустила Врт Пресвете Богородице, а Свети Харалампије је био одабран да посведочи љубав Игуманије и Заштитнице Атоса и поштеди монашку државу од страдања. По светогорском типику и у Хиландару је служено свеноћно бдење које је почело у 19.00 часова а завршено око поноћи (по српском времену). Након тога је служена Света Литургија у 5.30. На јутрењу је игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије произнео посебну молитву која се чита у случајевима велике несреће и заразних болести. За трпезом након Свете Литургије, игуман Методије је одржао беседу у којој је рекао да је Свештена општина Света Гора донела мудру и побожну одлуку да се служи свеноћно бдење Светом Харалампију. Али пре свега, треба бити благодаран Пресветој Богородици која је омогућила светогорским монасима да одрже богослужења, нарочито у ово време када је многима оно ускраћено. Тиме је одговорност свих Светогораца још већа, да се што усрдније и ревносније моле и служе за целу васељену, и за оне који за то немају могућности, нарочито у ове дане Великог поста. Света Гора није хтела да затвори своје границе за долазак верног народа и поклоника. На захтев грчке државе, на крају је прихватила ту болну меру али није прекинула молитвено заједништво и духовну бригу за верни народ. По речима игумана Методија, у ова тешка времена када су велика искушења, Црква не треба да буде искључива. Она треба да буде снисходљива до извесне мере, не да укине богослужења, али треба да води бригу и о својим члановима и о онима који то нису – како би чувала њихову савест. Наводећи примере из живота богонадахнутих људи и житија Светих Отаца, којима је Свето Причешће било извор живота и лек, закључио је да су они снисходили ближњима, смиравали се, и зарад њихове савести слушали савете и пристајали на помоћ лекара. Тако се понашају Христови људи. То је испуњење поуке Преподобног Аве Доротеја, који је наводећи речи једног старца, да ако желимо да задобијемо љубав, то ћемо учинити ако сачувамо савест ближњих. Дакле, у овим искушењима морамо да сачувамо чврсту веру и богослужење али да, у исто време, имамо расуђивање и снисходимо другима, чувајући и њих и њихову савест. Извор: Хиландар
  9. Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
  11. На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка
  12. Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник
  13. Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ. Звучни запис беседе архимандрита Стефана Звучни запис обраћања оца Данила Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове. „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је. Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“. „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског". Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година, литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године. Извор: Радио Слово љубве
  14. Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје. Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости. Свети Николај Велимировић, Пролог, 19 / 06. октобар Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, служиo је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу у недељу 13. октобра 2019. године, са молитвеним чином призива Светог Духа поводом почетка нове академске и школске 2019/2020. године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики је саслуживало братство Саборног храма, а у Евхаристијском сабрању учетвовао је велики број деце и младих из неколико нишких основних и средњих школа у пратњи својих вероучитеља. Међу сабранима у молитви који су испунили Саборни храм били су и декани факултета нишког Универзитета, директори основних и средњих школа, представници Школске управе, Војске Србије, као и студенти. По читању Јеванђеља, Преосвећени Владика одржао је надахнуту беседу осврнувши се на Јеванђељско зачало о вери жене Хананејке, подсетивши нас да би чврсту и непоколебиву веру какву је имала ова жена требало да имамо и ми данас, и да би истовремено требало да будемо истрајни у својој молитви. „Икад Господ некада не одговара на нашу молитву, будимо истрајни, јер Господ искушава и нашу веру, наше трпљење и наше смирење.“ Како је даље рекао Преосвећени, када жена Хананејка каже: „Господе, па и пси једу мрвице испод стола свога господара“, она је Господу показала своју грешност и из своје недостојности молила Господа за опрост грехова и њених и своје кћери. У причи из Јеванђеља Господ је кроз разговор са женом Хананејком желео да опомене и своје ученике и изабрани народ израиљски, а ова прича и нас данас треба да опомене, јер, како је рекао Владика нишки „и данас, драга браћо и сестре, видимо и у Европи, али и у свету да се Хришћени удаљавају од свог Господа“, понашајући се налик изабраном народу који није препознао свог Господа. Обративши се ђацима и студентима, њиховим вероучитељима, наставницима и професорима, директорима школа и деканима факултета у Нишу и нишкој Епархији, Владика им је пожелео успешан и благословен почетак школске и академске године, пожелевши „да Господ просветли њихов ум, да приме науку која им се предаје, али да најпре свој ум и своје срце припреме да у њега приме Господа нашег Исуса Христа и науку Јеванђељску, на којој је изграђена наша држава, наш народ и наша култура.“ „Свако одбацивање Христа, одбацивање Јеванђеља, одбацивање Његове Цркве значи и губљење нашега интегритета као Хришћанскога народа који живи на овим просторима и који је као Хришћански народ ступио на сцену овог света и историји Европе“ истакао је Владика нишки на крају своје беседе. Након што је велики број верника, који се постом и молитвом припремио, приступио Светој Чаши и причестио се Телом и Крвљу Господњом, служен је молитвени чин призива Светог Духа за успешан почетак нове академске и школске 2019/2020. године, након кога се Владика још једном обратио ђацима, студентима и онима који их уче, благословивши још једном напоре које улажу и које ће улагати у стицању знања, а своју, али и на корист своје Цркве и државе. Благољепију Свете службе допринело је појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко". Ђацима је по изласку из цркве дариван примерак „Библије за младе читаоце“, док је за уважене званице уприличен пријем у Светосавском дому. Извор: Радио Глас
  16. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Уочи одласка у Црну Гору, патријарх српски Иринеј дао је ексклузивни интервју за „Политику” поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – осам векова аутокефалности. Поглавар Српске Цркве за наш лист говори о значају тог великог догађаја, који ће следеће недеље бити обележен свечаностима на нивоу целе Српске Православне Цркве, али и актуелним питањима с којима се Српска Црква суочава данас и њеној мисији у нашем времену. -Добијање самосталности за нашу Цркву заиста представља најзначајније размеђе наше историје. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Та два догађаја конституисала су два завета, светосавски завет и светолазаревски завет, којима је наш народ живео вековима, данас живи и живеће – каже у интервјуу за „Политику” Патријарх српски Иринеј. Стојећи на размеђи великог јубилеја, осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, шта нас учи прошлост и које лекције треба да применимо на будућност? У осам векова, које сада сагледавамо, било је и успона и падова, победа и пораза, туге велике и радости велике и, ево, Бог је дао и нама да у славу нашег небеског заступника Светог Саве кажемо да смо сачували његову и нашу веру хришћанску, православну, језик, национални дух, културу и државу и да се с том вером и данас и сада суочавамо са свим тешкоћама и искушењима која у животу неминовно следе. Стога, сви ми православни Срби, од Солуна до Будима где год српских душа има, како песник пева, али и даље по Републици Српској и Босни и Херцеговини, поносној Црној Гори, нашој милој Боки, Далмацији, где смо недавно прославили четири века најстарије наше богословије, и даље по целом Балкану и свим континентима где је наш народ подигао своје храмове, у које је Свети Сава призвао и друге народе, чак друге расе – црнце у Африци, јужноамеричке Индијанце и остале Богу знане, треба да будемо поносни и да се радујемо овој великој, грандиозној годишњици. Ових осам векова српски народ и његова Црква прилажу светској хришћанској, духовној и културној баштини за поколења која долазе. Велика је то и величанствена годишњица, које ми по својој грешној мери и не можемо у потпуности сагледати. Слава Богу на свему! Стога, читаоцима „Политике” и целом српском роду честитам овај радосни јубилеј и позивам и овом приликом све наше вернике и људе добре воље да од 6. до 9. октобра са својом Црквом Светосавском у манастиру Жичи, у Пећкој Патријаршији и у Београду, у великој радости прославе осамстогодишњи јубилеј аутокефалије Српске Православне Цркве. Како гледате на различиту перцепцију Цркве у нашем савременом друштву? Има оних који оспоравају верност Српске Цркве својим осамсто година старим коренима, затим оних који је сматрају „застарелом” и мисле да је све што има везе с Црквом ствар за „своја четири зида”, док се глас оних 90 одсто, који се изјашњавају као верници Српске Православне Цркве, готово и не чује. Овом приликом ви и ја представљамо заједнички глас оних 90, тачније 85 одсто становништва Србије који су се на последњем али и приликом ранијих пописа изјаснили као православни хришћани. Био бих срећан када би нашим разговором, ставовима које о народној прошлости, садашњости и будућности изнесемо на страницама „Политике”, била задовољна не само већина, него и оних преосталих неколико процената. Јер ја их не доживљавам као проценте, него као браћу и сестре. Ту су наша браћа муслимани, протестанти и католици у Војводини, затим браћа Јевреји. Њима свакако не припадају чести гласови радикалне нетолеранције, чак и мржње према Светосавској Цркви. Они не сматрају да све што има везе с Црквом, односно вером у Бога, мора да се дешава у приватна четири зида. Гласови радикалне нетолеранције према Цркви, чак и мржње, припадају буквално промилима. Ради се о неколико групица људи, Цркви добро познатих, окупљени махом у Београду, око појединих медија и организација финансираних из иностранства, надам се не и од наше Владе. Добар део њих живи искључиво од новца који добија од недобронамерних странаца, који знају да је Црква кључни носилац идентитета српског народа. У праву сте када кажете да се глас оних који се изјашњавају као верници недовољно чује. Важно је да они који себе сматрају верницима, поготово угледне личности из света науке, просвете, културе, политике, у јавности јасно сведоче своју веру. Не треба да буду некакви фанатици, али јасним изјашњавањем да су православни хришћани даће пример другима, младима и старијима. Сетимо се само наших пријатеља и браће, недавно преминулих др Јеротића, композитора Александра Вујића, глумца Небојше Глоговца, архитекте др Пеђе Ристића и многих других. Они су били носиоци правог лаичког апостолата. Својим натпросечним професионалним радом, али и јавним сведочењем, учинили су много за своју Цркву и за свој народ. Верујем да им је Господ подарио место у близини Светога Саве, међу свим нашим благочестивим прецима. Сарадници и млађе владике ми кажу да међу јавним личностима – глумцима, музичарима, спортистима – има много људи који с поносом истичу да припадају Цркви Светосавској. И они су за пример и сваку похвалу. Какав је положај Српске Православне Цркве међу осталим помесним црквама? Видели смо у „украјинској кризи” да је било сусрета на највишем нивоу и с Москвом и с Цариградом. Брига и одговорност коју наша Црква има за јединство Православне Цркве, њену саборност и верност Светом Предању и канонима, обавезала нас је да настојимо да протагонистима недвосмислено укажемо да њихове активности не само да наносе штету Цркви у Украјини, него озбиљно угрожавају јединство Цркве Православне. И то сам чинио, како писмено, више пута, тако и усмено у непосредном разговору с Патријархом цариградским. При томе, морам и овом приликом да истакнем да се наша Црква није опредељивала по словенској блискости с Руском Црквом, наравно ни по некаквим политичким или сличним интересима, него искључиво црквено, предањски и канонски сагледавајући настали проблем. Да је нека друга помесна Црква, Руска или друга, чинила било шта слично, поступали бисмо исто. Многа браћа архијереји духовно су стасали у Грчкој, на јелинској теологији и култури. Сам осећам обавезу и инсистирам на најдубљој захвалности Мајци Цркви и најсветијем трону цариградских патријараха, а с нашим најученијим владикама делим љубав према грчком народу, Цркви и култури. Али, ни мени ни њима та љубав не даје за право да, као што то уосталом чине и неки грчки теолози и јерарси, не укажемо на поступке који су неканонски и неприхватљиви. Од тога нећемо одустати. Објављено је у украјинским медијима да су ме државне власти прогласиле за непожељну особу. За њих сам, кажу, персона нон грата. Не знам да ли су то тачне вести. Нисам добио ништа званично, али то неће умањити моју подршку Митрополиту Онуфрију и благочестивим Украјинцима, нити пак моју жељу и молитве да се раскол у Украјини заиста зацели. Овако како то чине Фанар и кијевске власти, уз подстицај неправославних сила, само ће раскол продубити. Више него јубилејом, српска јавност бавила се ове године односима међу епископима. Било је отворених таблоидних напада на поједине владике, написа о неслагањима око става о „украјинском питању”, о ангажману епископа на Православном богословском факултету, о томе ко треба да посети Сабор, а ко жели да буде нови патријарх... Има ли разлога за забринутост над стањем у Српској Цркви? Када би таблоиди били верна слика било ког сегмента српског друштва било би разлога за бригу или би било касно за бригу. Богу хвала да није тако. Проблем који, ипак, треба да брине није у томе што власници или уредници таблоида желе да свој укус и опскурни начин живота преко својих новина наметну српском православном народу, него због тога што поједини људи који имају велику духовну одговорност у томе учествују. Под таквим утицајима жута штампа креира афере у Цркви, оцењује одлуке Сабора и Синода, арбитрира о црквеној просвети, о међуправославним, канонским и еклисиолошким питањима. Ми на таблоиде не можемо да утичемо. Можемо само да апелујемо и слично. Али свако треба да препозна проблеме у сопственој кући и да их решава. Црква треба да размотри да ли треба да поново доноси одлуке попут оних које је донела претходних година. У осам векова дугој историји знатно се мењао однос Цркве и државе. Какав је он данас? Наравно да ми немамо илузију да се може вратити време симфоније како је било у Византији или у Немањићкој Србији. Али, исто тако, мислим да ми као људи који обнашамо одговорне послове у Цркви и држави, да бисмо доносили одлуке које су од несумњиве користи за грађане, не само вернике, увек треба да имамо за пример начин размишљања какав су имали Свети Сава и његов брат Свети Краљ Стефан Првовенчани. То угледање на њих није нимало анахроно, зато што су околности у којима су они живели и водили српски народ, Српску Цркву и државу веома сличне данашњим. На пример, сукоб и надметање истока и запада, подељеност српског народа на више државица и слично. У тим околностима Свети Сава и Свети Краљ Стефан Првовенчани су проблеме решавали, пре свега, уздањем и дубоком вером у Бога, који им је давао снагу и мудрост, дипломатском вештином, прагматичношћу, уважавањем различитих интереса и грађењем мостова и према истоку и према западу, али с трајним духовним опредељењем за исток, односно за православље. Такво њихово опредељење и богонадахнута вештина у вођењу државних и црквених послова унапредила је Србију верски, културно и економски, тако да доба Светих Немањића, памтимо као златно доба српске историје. Наравно, Србија је данас секуларна држава. Устав дефинише Републику Србију као световну државу у којој су цркве и верске заједнице одвојене од државе. Нашем добу је примерен принцип кооперативне одвојености и сарадње. Свако ради свој посао, а када и где је потребно међусобно се помажу. Наслеђе претходних деценија, када је атеизам био државна доктрина, а Црква се налазила на маргинама, а у многим стварима прогнана из јавног живота, није још увек превазиђено. На такав положај, да Црква нема право да се огласи по најважнијим питањима, за који се неки залажу и данас, ја не пристајем, Црква не пристаје. Да није било Цркве Светосавске, не би данас било ни нашег народа. Неки други људи и народи, а не православни Срби, данас би насељавали ове дивне пределе. Стога ће Црква и даље, када сматра за потребно, посебно када се ради о виталним питањима и идентитету народа, његовој самосвести увек и одлучно дати свој глас. Допадало се то некоме или не. С друге стране, истичем да је однос Цркве с државом, државним органима и властима у узлазној путањи. То сведочи чињеница да је држава прихватила, између осталог, да заједно с Црквом обележи и прослави велики осамстогодишњи јубилеј, да помаже нашу Цркву на угроженим подручјима, нарочито на Косову и Метохији. Исто је и у другој нашој Републици Српској. И тамо имамо добру сарадњу Цркве и државе. То сведоче наши епископи и свештеници, то тврди и наш народ. И то је добро и на корист нашем народу, држави и Цркви. Мада у атмосфери празника, мораћу да поменем и трагичну ситуацију у Црној Гори, која је, не мање него Косово и Метохија српска, класична српска земља. Та ситуација је трагична до апсурда. Не само што је тамошња власт признала Косово и Метохију за независну државу, с приштинским властима, који су одреда били припадници терористичке војске, одржава тесне односе, него се с Цетиња чак посеже за Метохијом и говори да не припада Србији већ Црној Гори. Дакле, перфидним и систематским притисцима, затиру српски народ у Републици Црној Гори, а неки кругови истовремено истичу територијалне претензије према Србији. Да ли је Српска Црква у довољној мери присутна у друштвеним питањима и покушајима да се за проблеме данашњице дају конкретна решења или одговори: попут исељавања младих, ниске стопе наталитета, пораста породичног али и сваког другог насиља, до оних која се постављају као глобални изазови, попут проблема злоупотреба савремених технологија и нарушавања приватности, експериментисања с биотехнологијама, девастације животне средине. Постоји питање ширег друштвеног ангажмана Српске Цркве, односно успостављања и одржавања равнотеже између молитвене и социјалне делатности. У решавању неких од проблема савременог друштва Црква ради веома активно. У мојој Епархији, у Београду као мегалополису, преко Верско добротворног старатељства, Црква снабдева храном свакодневно хиљаде потребитих. Има своја здравствена саветовалишта, лекаре који бесплатно указују помоћ, затим психолошка и брачна саветовалишта и слично. Црква лечи многе младе, стотине њих, од болести зависности, наркоманије, алкохолизма... Постоји и мноштво других сличних социјалних служби Цркве у другим епархијама. Ми то не истичемо. Појединци се баве и проблемом злоупотребе савремених технологија, имамо и свештенике који су прави експерти по таквим питањима. Али то све није превасходна улога Цркве. Наравно, ми је не занемарујемо, настојимо да унапредимо социјалне делатности. Неки од проблема које сте навели се постављају, како на локалном тако и на глобалном плану, не само пред Српску Цркву него и пред друге друштвене факторе све брже и интензивније. Људи с правом очекују одговоре. На неке од њих, попут достојанства личности, етике рађања, противљења насиљу, Црква одговара брзо и релативно лако – посежући за постојећим одговорима из ризница свога богословља. Над другима питањима мора да се дуже и пажљивије замисли јер она не само у форми у којој се данас пред нас постављају него и у суштинској проблематици коју изражавају у сфери теологије нису постојала. Моје је мишљење да се решење за претеће светске проблеме, које многи виде као апокалиптичне: ратне и нуклеарне, еколошке, климатске... и сличне може наћи само у јасном и недвосмисленом повратку на основне хришћанске вредности које је цивилизација током векова заборављала и од којих је одступала. И никако друкчије. Ми као древни хришћански народ имамо богато предање, светле примере из ближе и даље прошлости, светитеље, живе манастире и богомоље, Хиландар – право и неизмерно духовно богатство које је нама дато: на чување и коришћење ! А све остало ће – то је вера отаца наших која никада није била изневерена – додати сам Господ. С том вером, с Господом и Светим Савом као помоћницима, све саблазни овога света постају другачије, решивије, незнатније. Сасвим је недопустиво да сматрамо да смо сами, затечени, да су наши проблеми највећи и нерешиви. Црква ту веру свакодневно открива свом народу, као што је то увек чинила, Јеванђељем које проповеда. Које је данас најважније питање за Српску Православну Цркву? Да ли је то судбина Косова и Метохије? Свеколико искуство Цркве Христове учи нас да ниједно питање, ниједан проблем, па ни овако важан као што је питање Косова и Метохије нити настаје, нити се трајно може решити посебно, партикуларно. Проблеми неког народа или државе се манифестују територијално, економски, демографски и слично, али увек, рекао бих у основи, имају своју духовну компоненту. И проблем о којем говоримо је тежак, зато што у себи садржи све наведене компоненте. Имајући то у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом овогодишњем заседању издао посебно Саопштење о Косову и Метохији у коме је упутио позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Сабор је том приликом свесрдно подржао сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Јелена Чалија Извор: Политика
  17. Поводом славе храма Светих и праведних Јоакима и Ане, Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је 22. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у селу Вукшић Поље код Милића. Саслуживали су протојереји-ставрофори Душан Спасојевић и Илија Чупић и ђакон Будимир Гардовић. После свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, благословљено славско кољиво и преломљен славски колач. -Посебно вам честитам 80-годишњицу освећења овог храма, храма који је 1939. године подигнут на посебан и чудесан начин. Као некада Свети и праведни Јоаким и Ана и овдје су у вашем селу свето, честито и побожно живјели ктитори овог храма Неђо и Милојка Цвјетковић. Рекох на чудесан начин претпостављајући да ви знате чудесно јављање Светих и праведних Јоакима и Ане ктитору Неђи. Они су му јавили да је овдје, на овом мјесту од давнина била света црква, коју су богоборни мухамеданци порушили. Заповједили су му да подигне ову цркву што он и учини током 1938/39. године. Њихову вјеру и молитвеност Бог је наградио овом црквом, овим храмом, који ево данас слави своју крсну славу, коју вам још једанпут честитам, беседио је Митрополит. У наставку данашњег храмовног славља кумови крсне славе приедили су трпезу љубави за све који су се данас окупили око овог светог храма и сабрали се на свето богослужење. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Редакцијо, Пошто сте на вашем сајту објавили мој коментар, конотирајући га у неке ваше, само вама познате борбе, овим путем желим да вас демантујем. Коментар има за полазиште став о суштини и форми, о дукату и крајцеру. Има свој контекст. Ви сте искористили мој коментар за ваш контекст, а користећи управо оне методе које коментар критикује. Не бих се много трудио око тога да сада реторички цртам детаље, јер полемика са вама, по мени, је излишна. Наше позиције и наша поимања Цркве су различита, Ја себе сматрам једним малим, мајуш-мајушним удом Тела (=дела Цркве). Ви, колико сам приметио, себе стављате изнад Цркве. Драго ми је ако сам у заблуди по том питању. Ви сте коментар објавили да би показали како ништа у Цркви није како треба да буде, да би се тиме ставили у улогу "савести" Цркве. А коментар има управо супротну конотацију: да је Црква нападнута (то је дукат, суштина), и да се неке, за снагу Цркве минорне, ствари узимају за повод да се тај напад појачава. У том контесту је поменут владика Максим. Желео бих, да га, ако Владика ово буде читао - замолим, искрено, за опроштај због начина на који сам критиковао неке поступке, а и за молитве његове. И да му кажем да га волим; да се поклањам његовом Светом Чину и десницу целивам. Да верујем у њега, надам се да су моји субјективни закључци тек само то. Но ма шта они били, они не мењају љубав ка Цркви и ка Владики. Дакле, опростите преосвећени, мени незнавеном. Била је то само потреба да чујете и нас из низине, те да тако можете да створите слику о свему, а тиме и о колико волимо Цркву, Вас и, иако и на погрешан начин, немоћни, изражавамо бригу за Њу. Нису ли нам све раскопали и поотимали? Клеветали деценијама, постали смо скоро робље за неку цркавицу у Србији, а ми други расути по туђинама грудоболни - остала нам је Црква. Остао нам је Дукат. Можда је ми бранимо погрешно, јер смо мали и немоћни, али зато Вас молимо - браните је стамено, мудро...саборно. Волимо Вас и молимо Вас, да опростите и да нам Цркву чувате. Доброжелећи вам, Редакцијо, опростите и ви ако ове ставове упућене вама, понегде критичке, схавите за осуде вас лично. Грешни смо сви, али можемо се валда сложити у једном да критикујући или оуђујући поступак, не осуђујемо човека/људе - дакле ни вас из Редакције. Не нудите, молим вас, људима, крајцере за Дукат. Јер бакар није Злато, а баш све није н апродају и нема само тржишну вредност. Желим да вас обавестим, такође, да ћу захваљујући вашој "трговачкој понуди" да обуздам свој "занос", јер сам схватио да не поимају сви шта је критика поступка а шта критика човека. Ето мој занос траје неколико дана, а видим ваш јесте деценија(ма). Али не завидим вам на томе, нити тиме оправдавам свој. Претпостављам да ћете, сходно вашој уређивачкој политици, објавити и овај коментар-писмо, те га ставити, макар њега, у неки његов контекст. Свако добро. Ћирилилар са "екуменистичко.расколничког" сајта, или како га већ зовете.
  19. Храм Успенија Пресвете Богородице у Сакраменту данас је прославила своју храмовну славу (три дана раније како би већи број верника могао да се окупи у свом Храму). Заједно са њиховим вољеним Епископом Максимом литургију су служили и Епископи бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и стобиски Давид. Епископи су дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Никола Станковић
  20. Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка
  21. У недељу, 14/27. јануара 2019. године, у Храму Светих равноапостолних Кирила и Методија у Љубљани, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске. Литургију је својим појањем увеличао Хор Радио Телевизије Србије под диригентском палицом г. Бојана Суђића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм Светих Кирила и Методија био је тесан да прими сав сабрани верни народ међу којима је највише било деце, а Светој Литургији присуствовали су и Надбискуп и Метрополит љубљански монсињор Станислав Зоре, отправник послова Aпостолске нунцијатуре у Републици Словенији монсињор Данијел Леси, каноник Антон Ројц и г. Силво Габершчек. У току Свете Литургије сабраном верном народу обратио се Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије истакавши значај прославе Светог Саве и протумачивши речи данашњег Јеванђеља. После Свете Литургије сва присутна деца су отпевала Химну Светом Сави и изговорила рецитације у част највећег Србина свих времена – Светог оца нашег Саве и примила пакетиће од Митрополита Порфирија. У парохијском дому Храма Светих Кирила и Методија је, после Свете Литургије, одржана Свечана Светосавска Академија на којој је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио Телевизије Србије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  22. Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је православним хришћанима Божић, нагласивши у својој традиционалној божићној посланици да никаква политичка расположења и оружани конфликти не могу лишити верника „хришћанског мира“ у његовој души. „Љубав Божија која се манифестовала кроз рођење Спаситеља, доноси људима истински мир. Тај мир не могу уздрмати свакодневне трзавице, социјални потреси, политичка расположења, па чак ни оружани сукоби, јер у Христовом свету дубоко живи таква духовна сила да она потире земаљску тугу и земаљске напасти“, поручио је Патријарх Кирил. Према Патријарховим речима, како би се дошло до „душевног мира“, који је велики духовни дар, треба се сетити да је „постојање Христовог мира у човеку важан знак његовог боравка у јеванђељским заповестима“. Ради се пре свега о љубави која је „свеукупност савршенства“, подсетио је патријарх на речи апостола Павла. Говорећи о смислу Божића, он је нагласио да је током целе историје човечанство интензивно тражило Бога, жудећи за изгубљеним контактом са Спаситељем. „Као одговор на те напоре Господ је показао своју љубав према људском роду и сам нам пружио своју руку спаса. У Исусу Христу, након дугих миленијума, срели су се на крају Бог и човек и спојило се небеско и земаљско“, наводи се у посланици. Патријарх је скренуо пажњу на то да Бог, који је савршен по својој природи, силази у грешни свет у облику „беспомоћног детета“ које се родило у пећини, где су се пастир и његово стадо крили од непогода. Поглавар Руске православне цркве је пожелио верницима да јачају веру, да не губе наду и да љубав увећавају. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...