Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'веру'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка
  2. У недељу, 14/27. јануара 2019. године, у Храму Светих равноапостолних Кирила и Методија у Љубљани, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске. Литургију је својим појањем увеличао Хор Радио Телевизије Србије под диригентском палицом г. Бојана Суђића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм Светих Кирила и Методија био је тесан да прими сав сабрани верни народ међу којима је највише било деце, а Светој Литургији присуствовали су и Надбискуп и Метрополит љубљански монсињор Станислав Зоре, отправник послова Aпостолске нунцијатуре у Републици Словенији монсињор Данијел Леси, каноник Антон Ројц и г. Силво Габершчек. У току Свете Литургије сабраном верном народу обратио се Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије истакавши значај прославе Светог Саве и протумачивши речи данашњег Јеванђеља. После Свете Литургије сва присутна деца су отпевала Химну Светом Сави и изговорила рецитације у част највећег Србина свих времена – Светог оца нашег Саве и примила пакетиће од Митрополита Порфирија. У парохијском дому Храма Светих Кирила и Методија је, после Свете Литургије, одржана Свечана Светосавска Академија на којој је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио Телевизије Србије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је православним хришћанима Божић, нагласивши у својој традиционалној божићној посланици да никаква политичка расположења и оружани конфликти не могу лишити верника „хришћанског мира“ у његовој души. „Љубав Божија која се манифестовала кроз рођење Спаситеља, доноси људима истински мир. Тај мир не могу уздрмати свакодневне трзавице, социјални потреси, политичка расположења, па чак ни оружани сукоби, јер у Христовом свету дубоко живи таква духовна сила да она потире земаљску тугу и земаљске напасти“, поручио је Патријарх Кирил. Према Патријарховим речима, како би се дошло до „душевног мира“, који је велики духовни дар, треба се сетити да је „постојање Христовог мира у човеку важан знак његовог боравка у јеванђељским заповестима“. Ради се пре свега о љубави која је „свеукупност савршенства“, подсетио је патријарх на речи апостола Павла. Говорећи о смислу Божића, он је нагласио да је током целе историје човечанство интензивно тражило Бога, жудећи за изгубљеним контактом са Спаситељем. „Као одговор на те напоре Господ је показао своју љубав према људском роду и сам нам пружио своју руку спаса. У Исусу Христу, након дугих миленијума, срели су се на крају Бог и човек и спојило се небеско и земаљско“, наводи се у посланици. Патријарх је скренуо пажњу на то да Бог, који је савршен по својој природи, силази у грешни свет у облику „беспомоћног детета“ које се родило у пећини, где су се пастир и његово стадо крили од непогода. Поглавар Руске православне цркве је пожелио верницима да јачају веру, да не губе наду и да љубав увећавају. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Желимо да вам на празник рођења Цркве Христове, овог необоривог „стуба и тврђаве Истине“ (1. Тим. 3:15) поклонимо одличан филм посвећен феномену неопаганизма који је актуелан у умовима неких људи. Управо је на овај дан и кренула борба Истине и лажи која се и тада (а и сада) крила у свим облицима паганизма. Погледајте потресна сведочанства људи који су дуго били неопагани, који знају шта је ова идеологија изнутра, који не знају за њу само преко интернет форума или друштвених мрежа. http://www.svedokverni.org/budjenje-pronaci-veru-predaka-video/
  7. Желимо да вам на празник рођења Цркве Христове, овог необоривог „стуба и тврђаве Истине“ (1. Тим. 3:15) поклонимо одличан филм посвећен феномену неопаганизма који је актуелан у умовима неких људи. Управо је на овај дан и кренула борба Истине и лажи која се и тада (а и сада) крила у свим облицима паганизма. Погледајте потресна сведочанства људи који су дуго били неопагани, који знају шта је ова идеологија изнутра, који не знају за њу само преко интернет форума или друштвених мрежа.
  8. Дакле, овако. Па`нете ви на Земљу нпр. са Марса и у религијском смислу да тако кажем, тотална сте tabula rasa. Међутим на "трећем камену од Сунца" су, за разлику од Марса ствари постављене тако да ето морате да "верујете у нешто". И уз помоћ посебне технологије која је уосталом и омогућила да са Марса "треснете" на Земљу, ви изучите све оне *вере, религије, религијске системе, философска учења-назовите како желите, а што су предложени у анкети горе. Значи упознате се са догматским учењима, литургиком, начинима служења заједници где не постоји формално свештенство, есхатологијом, црквеном уметношћу, списима и светим књигама, космологијом, ангажовањем поменутих у свету, друштвеним активизмом и харитативном делатношћу. Заправо, "свако" од горе поменутих упознате "споља и изнутра." Кога бисте изабрали? И зашто? Гласовање је тајно и разбибригашко
  9. И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков… нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Ћe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња – то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити? И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело. Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћeme; куцајте, и omeopuћe вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)? Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати! Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода. Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве. Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24). Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега. Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило. Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче наш“ и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти?Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога. Извор: Православије.ру
  10. Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено средства против сумње и неверја. Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не даје Своје дарове! И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков… нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Ћe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња – то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити? И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело. Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћeme; куцајте, и omeopuћe вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)? Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати! Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода. Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве. Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24). Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега. Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило. Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче наш“ и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти?Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога. Извор: Православије.ру View full Странице
  11. Живот и поуке старице Макрине (Васолулу) (1921–1995) Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васолулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског) (Мораитиса). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања. Старица је имала тежак живот, пун патње. Рођена је 1921. у селу близу познатог злогласног града Смирне у Малој Азији. Тај град и његова околина само након годину после рођења девојчице претрпели су страшну трагедију која је била завршна епизода Грчко-турског рата 1919–1922. Дана 9. септембра 1922. године турска војска ушла је у Смирну (савремени Измир) и учинила ужасан масакр хришћанског живља у граду. У масакру и пожару који је уследио погинуло је око 200 хиљада људи. Преживјели хришћани напустили су Смирну и град је постао потпуно турски. Сама старица је чудом преживјела Малоазијску катастрофу – изгнање грчког становништва са његових древних огњишта – и нашла се у Грчкој. Судбина око 1,5 милиона грчких досељеника и избеглица ратом опустошене Грчке била је веома тешка. Огроман број људи умро је од глади и болести. Герондиса (старица) Маркела из манастира посвећеног икони Пресвете Богородице „Живоносни источник“ (Данлоп, Калифорнија, САД) причала је о родитељима старице Макрине. „Њени родитељи – и мајка и отац – били су веома духовни људи. Једном јој је отац казао: ‘Ове године ја ћу умрети, на Чисти понедељак. А сљедеће године умријеће твоја мајка’. Тако се и десило. Почео је Велики пост, и он је умро, а након годину умрла је њена мајка.“ Десетогодишња девојчица је била принуђена да било шта ради како би прехранила себе и млађега брата. Али, Господ није оставио сиротице. Марија је и сама стала на ноге и подигла и брата. Колико ју је то коштало, то зна само Пресвета Богородица, којој се сиротица молила. Живела је с братом у граду Волосу – центру континенталне Грчке, око 300 километара северно од Атине, поред планине Пелион – најљепше у земљи. Живот се регулисао, али 28. октобра 1940. италијанска армија почела је продор у Грчку из Албаније, и Грчка је ушла у Други свјетски рат. Марија је тада имала 19 година. Храбра грчка војска нанела је пораз агресору и Италијани су одступали у Албанију, али у априлу 1941. године Хитлер је послао своју војску да заузме Грчку, одложивши напад на Советски Савез за шест недеља. Њемачка војска је окупирала земљу и опет су услиједили ужаси рата и глади. Грчка је од окупатора претрпјела разарање, веће него друге земље Европе, силније је страдала само Русија. Гладни људи су јели јежеве, муле, корњаче. У својим мемоарима шведски дипломата и члан Црвеног крста у Грчкој, Пол Мон, описује грчку престоницу овако: „Град је очајно изгледао... Деца с пепељастим лицима и танким ногама као у паука боре се с псима у гомили смећа. Када је на јесен 1941. почео мраз, људи су на улицама падали од изнемоглости. У зимским месецима те године свако јутро сам се спотицао о лешеве. “У Волосу је нестало посла, намирница. Марија је с била на граници смрти од изгладњелости. Били су принуђени да се раздвоје у нади да ће се спасити једно од њих. Брат је отишао у Солун, други по величини град у Грчкој, мислећи да ће се тамо прехранити, а Марија је остала у Волосу и веома је туговала због растанка с братом. И она се опет усрдно молила. Тако је молитва постала њен ослонац у тешком животу. После рата Марија се много трудила да заради да купи комад хљеба. Зарађено је делила са сиротињом – девојку је одликовала доброта, праштање, велико милосрђе и трпљење у тешкоћама. Још у детињству Господ је Марију удостојио познанства с једним од ученика старца Јосифа Исихасте – јеромонахом Јефремом (Карајанисом), који је девојчицу научио Исусовој молитви. Она се ревносно подвизавала и посебно је вољела ноћну молитву. У Волосу се родио, и тамо је провео детињство и младост и Старац Јефрем Филотејски. Он је знао Марију од детињства и сећао је се: „Једном је на Васкрс, послије дугог и тешко рада, успјела да уштеди новца да би себи купила свијећу за службу. Међутим, док је ишла у цркву, наишла је на сиромашну и гладну дјевојку. Уопште не размишљајући о својој сопственој биједи, она јој је дала то што је с тешком муком зарадила. Тако је отишла у цркву без свеће. Када је дошао моменат да се прими света свјетлост и кад је читав народ пошао са својим свећама свештенику, Марија је стајала иза свих без свеће. Стајала је у мраку, плачући и говорећи: ‘О Христе мој! Каква сам ја грешница кад се нијесам удостојила чак ниједне свећице на Твом празнику’. И док је она то са самоукоревањем и плачем говорила, одједном је угледала Нетварну светлост. Изгубила је свест, и људи, мислећи да се онесвестила од глади, однели су је кући на рукама.“[1] Старац Јефрем Филотејски се сећао како се његова мајка (будућа монахиња Теофана) упознала с Маријом Васопулу, и тога како се у Волосу формирала мала женска општина: „У то вријеме млада Марија се упознала с мојој праведном мајком. Те свете душе заједно су се молиле у кухињи наше куће, клечећи на кољенима читаву ноћ, лијући много суза и вршећи мноштво земних поклона. Њихов свети примјер веома ме је многоме научио. Захваљујући Маријиним врлинама око ње се од времена окупације окупило неколико благочестивих дјевојака, које су пожељеле да постану Христове невјесте“. Отац Јефрем (Карајанис) причао је тој женској општини о свом старцу Јосифу Исихасти, о његовим поукама и духовном руководству. Када се се отац Јефрем (Карајанис) 1952. године вратио на Свету Гору, сестре су написале писмо старцу Јосифу Исихасти, рекавши да су чуле за њега од његовог духовног сина, оца Јефрема (Карајаниса) и замолиле га да и њих прими међу своја духовна чеда. Старац Јеферем се овако се тога сјећао: „Ја сам у то вријеме већ био на Светој Гори са старцем. Старац им је одговорио: ‘Ако будете послушне, примићу вас. Ако не будете, оставићу вас’. Оне су одговориле: ‘Старче, шта год нам будете заповиједили, ми ћемо Вас послушати’. Тада им је старац наредио да слушају Марију, коју он никада у животу није видио. И објаснио је разлог своје наредбе: ‘Слушајте Марију, јер сам је вечерас видио за време молитве. Видио сам да је око ње било много оваца, а она је стајала у средини. Тако сам схватио да управо њу морам поставити за старицу. Дакле, слушајте Марију и да јој нико не противуречи’. Оне су одговориле: ‘Нека буде благословено!’ – и старац се веома обрадовао њиховој послушности. Када је Марија сазнала за старчев избор, веома се уплашила да узме старешинство и одоворност за духовни живот сестара, јер је била једна од најмлађих у општини. Тада се старац помолио, и по његовој молитви Марија је имала виђење: видела је мноштво монаха који усходе на небо, а пред њима је ишао Свети Јован Претеча са палицом у руци. Одједном се Свети окренуо девојци и уручио јој палицу – символ игуманске власти.“ Једна монахиња је сведочила о тесној духовној вези сестара са старцем Јосифом Исихастом, и сећала се случаја када се Марија, већ примивши монашки постриг, веома разбољела и почела да искашљује крв: „Ми нисмо имале телефона, да бисмо му (старцу Јосифу) то саопштиле. Потребно је било о свему писати у писмима. Али о томе у писму ништа нисмо казале, сакриле смо то од њега. Одлучиле смо да га не узнемиравамо и не одвајамо од молитве. Он нам је послао сљедећи одговор: ‘Децо моја, зашто ми не пишете да је старица болесна и да се пати, да се помолим за њу? Веома сте лоше поступиле, одлучивши да ме наводно не одвајате од молитве. Уосталом, док сам се молио са оцем Арсенијем навече, мислено сам видио да је старица Макрина озбиљно болесна. И усрдно смо се помолили. Дете моје, хоћу да ме обавештаваш о свему шта се дешава у манастиру, а поготову са старицом.’ Али и старица Макрина је обојицу видела навече поред свог јастука – старца Јосифа и оца Арсенија – како су се молили на бројанице с крстом и говорили: ‘Господе, исцели рабу твоју!’ То се дешавало много пута. Када су се старац Јосиф и Арсеније молили, они су видели шта се дешава код нас и у каквом се стању ми налазимо.“ Уочи своје кончине 1959. године, старац Јосиф Исихаста предао је сестре духовном руководству оца Јефрема, сада старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старац Јефрем почео је духовно да руководи сестринством. Ускоро су сестре добиле парцелу у мјесту Портарија, поред Волоса и почеле да дижу манастир. Први постриг који је обавио старац Јефрем у сестринству Волоса био је постриг његове мајке – 1963. године. Постригао ју је под именом Теофана. Други постриг је био старице Макрине (исто тада 1963). Њу је на монашење привела старица Теофана. Старица Макрина увијек је сматрала старицу Теофану својом духовном мајком и у свему јој је указивала послушност. Оне су дијелиле једну келију као мајка и кћи. Мајка старца Јефрема није имала кћери, само три сина, те јој је старица Макрина била умјесто кћери. Прве године старац Јефрем је често силазио са Свете Горе и остајао у Портарији неко вријеме, до мјесец дана, а једанпут и дуже. Он је поучавао сестре у Исусовој молитви, тако да су оне много пута доживјеле висока духовна стања. Тако су монахиње у Портарији добиле јединствено духовно образовање и огромну помоћ и од старца Јефрема и од старице Макрине, која је била свети човјек, и од старице Теофане, мајке старца Јефрема. Игуманија Макрина и њене сестре веома су напредовале духовно. Архимандрит Софроније (Сахаров) говорио је о старици Макрини: „То је титан дух!“ Старац Јефрем Катунакијски много пута за вријеме својих ноћних бденија видио је духовним очима два огњена стуба у Волосу, који су се уздизали од земље до неба. Они су означавали старицу Макрину и једну од њених славних монахиња. И отац Јефрем је говорио радујући се: „Задивљујуће! Само погледај! Ми се овдје на стијенама трудимо да бисмо нашли неколико мрвица, а оне су у свијету задобиле толико благодати!“ Старац Јефрем Катунакијски говорио је још о старици да се она „налази на истом духовном степену као и старац Јосиф Исихаста“. Атанасије Кралис из Сколарија (Грчка) причао је: „Једном је у манастир допутовао аутобус с поклоницима, а у манастиру је од хране остало само посљедње паковање пиринча. И герондиса је казала сестрама да припреме тај пиринач да нахране госте. Сестре су се успротивиле: ‘Герондиса, то је посљедње што имамо, ништа нам неће остати’, али герондиса је инсистирала: ‘Спремите пиринач за госте, а Пресвета Богородица ће се побринути за нас’. Сестре су послушале и нахраниле посјетиоце, и тек што су они отишли, у манастир је дошао човјек који је донио читав џак пиринча. Толико је било њено повјерење у Бога и љубав према људима – према свим људима!“ Ставрос Курусис, професор византијске филологије на Атинском универзитету, свједочио је о старици Макрини: „Када су људи с њом разговарали, видјели су на њеном лицу врлине девствености, чистоте, смиреноумља, послушања, нестицања и безграничне љубави према Богу и ближњему. Љубави не само према својим сестрама, него и према свима који јој долазе и који траже од ње духовну и материјалну подршку. Она је била човјек непрестане молитве и општења с Богом и Светима, од којих је стално добијала помоћ у многобројним искушењима, која су се појављивала у њеним напорима руковођења поверених јој душа.“ Герондиса Маркела је причала: „Једном сам ушла у келију када је старица спавала. Нисам била сигурна да ли спава или је будна, зато сам за сваки случај ријешила да идем тихо да је не пробудим. Кренула сам тихо да окрећем кваку на вратима и када сам отворила врата, видела сам герондису. Она је спавала, а њене руке су за то вријеме непрестано пребирале бројаницу. Молила се, налазећи се у дубоком стању сна. Никада нешто тако нисам видјела. Кажу да се срдчана молитва не прекида чак ни у сну, али шта је с молитвом на бројанице?!“ Сестре Агнија и Партенија из манастира Пророка и Претече Јована (Голдендејл, држава Вашингтон, САД) свједочиле су: „Њој није успевало да с нама буде строга. Просто није успевало. Она сама је била веома осећајан, веома деликатан човек, и она је осећала да мора таква да буде према нама. Ако је хтела некоме да упути примједбу, она га је увек од милоште ословљавала користећи се деминутивом. Била је веома љубазна, веома њежна. Понекад је чак употребљавала множину да би ублажила свој укор. Она се трудила да ми сами схватимо шта управо ми радимо погрешно, у чему гријешимо. Као што је у својим разговорима она говорила да је потребно дотицати се душе другог човјека лако и меко, као да је паперје, управо тако се она трудила да се дотиче наших душа.“ Монахиња Теотекна из манастира Светог Стефана (Метеори, Грчка), причала је: „На основу мог 45-годишњег искуства монашког живота могу рећи да је она била једна од најзначајнијих монахиња у Грчкој. Веома велика подвижница. Њени савјети помогли су многима, не само монахињама, него и многим мирјанима. Чак су јој се и многи монаси са Свете Горе обраћали за савет. То је била висока, величанствена жена и читав њен изглед био је очаравајући... Њено лице је било просвијетљено. Чим бисте је видели, од првог момента ви сте схватали да се с њом мора говорити озбиљно, о озбиљним животним проблемима. Она је била веома образована у Божјим стварима, добро је знала житија светих, синаксаре, поуке отаца пустињака. Без обзира на то што није имала мирско образовање или универзитетске титуле, имала је дар духовног расуђивања благодаћу Духа Светога. С њом је било могуће разговарати сатима. Она је могла духовно да задовољи сваког посетиоца. Посебно оног који је тежио да заволи Христа.“ Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Сјеверне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте. За животопис старице Макрине коришћена је књига „Душевне речи“ с поукама и бесједама старице, коју је издао манастир Панагија Одигитрија и филм о старици „Ехо срца“; такође коришћена је и књига старца Јефрема Филотејског „Житије старца Јосифа Исихасте“, као и сећања духовних чеда старице. Припремила Олга Рожњева С руског превела Марија Живковић [1] Сама старица је причала сестрама о овом свом духовном искуству: „Улазили смо у храм послије васкршње литије, и тек што сам се поклонила пред иконом, одједном сам осјетила као да је свето Васкрсење ушло у моје срце и испунило га. Слушала сам унутар себе васкршње Јеванђеље, мада га свештеник још није читао, и губила свијест. Нијесам схватала шта се са мном збива. Када сам се освијестила, то јеванђелско слово стајало је у мојим ушима, пребивало у мом срцу. Осјетила сам такву ситост, као да сам јела јаја, сир, месо из читавог свијета. Не знам колико сам времена била у несвијести. Те ријечи запечатиле су се у мојој души. Слушала сам тај предивни глас читаве васкршње службе и те јеванђелске ријечи давале су ми ситост. И онда ми је дошла помисао: ‘Дакле, изгледа, овакву ситост осјећају оци у пустињи који ништа не једу’... Иако сам за Страсну седмицу била исцрпљена од поста и уздржања, ипак сам осјетила херкуловску снагу у себи. А када ми је духовник казао: ‘Христос воскресе!’, у души сам осјетила још веће духовно богатство. Када сам се причестила, то засићење је достигло своју гра. Кренула сам кући. Нити ми се јело нити пило. Сестра од стрица ме је позвала на ручак... Али како да јој кажем да сам ‘јела’? Пошла сам, али ниједне кашике нијесам могла окусити... Право је речено у Јеванђељу да не живи човјек само од хране, него и од благодати Божје. Говорим вам да сам, у славу Христову, осјетила благодат Његову ради поднијете глади, патња и невоља. Бог ми је дао да схватим чему води овдашња немаштина, и какво добро човјеку доносе молитва и уздржање!“ Часопис "Светигора" 12 / 10 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/107091.htm
  12. Сасвим случајно је упознала у свом окружењу људе који су православци и распитала се где може доћи да види православну службу. Чим је сазнала где има православна црква у близини решила је да оде на богослужење. Међутим, како каже, служба у православној цркви је била у 6 сати ујутро. Тако је једно јутро отишла на православно богослужење у 6 сати ујутро и како каже, никад није искусила такав доживљај, православно појање, иконе и цела атмосфера древног православног богослужења које има дубоку традицију по њеном признању на њу је оставило јак утицај. Коцкице су се сложиле, то је било то, била је то прилично древна богослужбена пракса, и ја сам се променила. – каже позната глумица. Шоуни Ребека Смит је рођена 3. јула 1969. године у Америци у Јужној Каролини. Позната је пре свега као тв глумица односно као глумица у тв серијалима. Родитељи су јој Патриција (Смоак) медицинска сестра на Онкологији и Џејмс Смит пилот америчке војске. Шоуни је почела са глумом од своје осме године. Глумила је у бројним тв серијама и филмовима, најпознатији филм је свакако хорор филм Блоб, а од тв серија су Досије х, Бекер, Murder, She Wrote, Players, итд. Ребека Смит има троје деце, кћерку и два сина. Тренутно ради на пројекту под именом A Love Story који је заправо документарац о њеном преласку у Православље. http://patriot.rs/poznati-pravoslavci-souni-smit/
  13. Глумица и певачица Шоуни Смит, каже за себе да је рођена као Лутеранка али да је одувек тражила веру, изучавала источну филозофију и тражила међу многим хришћанским деноминацијама ону која је исконска, која се није мењала од првих времена. Чула је за ортодоксију али је мислила да је то Јудаизам, јер како каже, већина Американаца за Православље није никад чула. Сасвим случајно је упознала у свом окружењу људе који су православци и распитала се где може доћи да види православну службу. Чим је сазнала где има православна црква у близини решила је да оде на богослужење. Међутим, како каже, служба у православној цркви је била у 6 сати ујутро. Тако је једно јутро отишла на православно богослужење у 6 сати ујутро и како каже, никад није искусила такав доживљај, православно појање, иконе и цела атмосфера древног православног богослужења које има дубоку традицију по њеном признању на њу је оставило јак утицај. Коцкице су се сложиле, то је било то, била је то прилично древна богослужбена пракса, и ја сам се променила. – каже позната глумица. Шоуни Ребека Смит је рођена 3. јула 1969. године у Америци у Јужној Каролини. Позната је пре свега као тв глумица односно као глумица у тв серијалима. Родитељи су јој Патриција (Смоак) медицинска сестра на Онкологији и Џејмс Смит пилот америчке војске. Шоуни је почела са глумом од своје осме године. Глумила је у бројним тв серијама и филмовима, најпознатији филм је свакако хорор филм Блоб, а од тв серија су Досије х, Бекер, Murder, She Wrote, Players, итд. Ребека Смит има троје деце, кћерку и два сина. Тренутно ради на пројекту под именом A Love Story који је заправо документарац о њеном преласку у Православље. http://patriot.rs/poznati-pravoslavci-souni-smit/ View full Странице
  14. Исповедајмо своју веру смелије* 20. Март 2017 - 10:35 Свестан сам да смо дуго времена живели тешко и мукотрпно – под Турцима – када се на разне начине морало довијати да би се спасао голи живот. Отприлике да одатле потиче неки страх код нашег народа, мишљење да је важно да ја код куће исповедам своју веру, а на улици нека прича ко шта хоће о Богу, Богородици, анђелима, светитељима. Па ипак, мислим да и ми треба да сведочимо о својој православној традицији и вери. Путујући по свету, приметио сам да људи желе да слушају о правој вери, православној. Људи као да су се заситили свих могућих скретања, почев од Лутера и Калвина, Цвинглија и Џона Нокса, Меланхтона, Безе и других рефрматора у 16. веку, па до данас. Људи желе свежу реч православну. Нисмо ни свесни колико богатство духовности, богословља, заслуга за народ има Православље! А из Православља слабо ко да пређе у другу вероисповест, да не говоримо о другој религији. А где је наш пропуст? У недовољном исповедању своје вере! Па погледајте једну секташицу! Од почетка до краја - искривљено учење! И често је она сама свесна да је све то погубно, да не може водити спасењу, па ипак га она ватрено проповеда даље, шири га ближњима, не само да би оправдала саму чињеницу што се она тамо затекла, него да и друге заведе. Сећам се да ми је једном приликом при уласку на брод помогла једна госпођа, која, кад сам јој захвалио, искористила прилику да каже: „Хвала Богу! Али ја сам католикиња“. С друге тране, наш православни верник се просто стиди да јавно исповеда своју веру. Не мислим да желимо створити од људи фарисеје који су се молили јавно по улицама, поготово радо на раскршћима, како би их други видели да се моле, па их Господ Христос због тога укорева. Наравно, не. Али зашто само ми православни да само подносимо све шта нас снађе, без одбране, без протеста, без сведочења, изјава жеља за верским слободама, па су нас, кажу, натовци бомбардовали, тим пре што нас је поглавар наше Цркве, патријарх Павле, учио како треба да подносимо све невоље у животу! Значи, и бомбардовање! А како је с нама? Јесмо ли сви ми мали проповедници хришћанства? Почнимо од себе. Бискуп веруламски Бекон (Енглеска) рекао је једном отрилике овако: „Нема те области у којој човек неће имати успеха уколико јој се посвети“. Овај аксиом може се упутити и сваком нашем ђаку, студенту, изучаваоцу далеких и тешких научних дисциплина, рецимо, да под старост неко изучава јапански или кинески - свакако ће најзад имати успеха - ако се том предмету посвети. Свети апостол Павле је пре овог философа и бискупа изјавио: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ Све се може уколико се стварно човек баци на неки благотворан посао. Уз молитву, уз духовно вођење, ако хоћете, и самим Светим писмом које треба да читамо што дуже и што чешће. Надахнуће у Светом писму Не би требало да стално указујемо на то како је то код других, али, ипак, ослушнимо шта један амерички председник каже о Библији: „Ни за један од утицаја који је оформио САД у посебну нацију и народ, не може се рећи да је био фундаменталнији и трајнији од Библије. Вековима Библија наглашава самилост и љубав према ближњем, што се одражавало на институционалном и регулисаном пољу добротољубља, као што су лична самилост, подизање школа и болница, укидање ропства... Многи наши нацонални лидери, међу којима председници Вашингтон, Џексон, Линколн и Вилсон - наглашавали су утицај Библије на развој наше земље. Мислилац Андреј Џексон је говорио о Светом писму као о стени на којој почива наша држава. Потребни су нам извори духа више него извори технологије, просвете и наоружања. Нема погоднијег тренутка него сада да размишљамо са благодарношћу, понизношћу о мудрости откривеној нам у исказу Абрахама Линколна, који је Библију назвао најбољим даром који је Бог дао човеку... Без ње не бисмо знали шта је добро, а шта зло.“ Проглашавају једну годину (1983.) за годину Библије, тадашњи амерички председник Реган је са своје стране изјавио: „Подстичем све грађане да сваки на свој начин преиспита и открива њену драгоцену и вечну поруку.“ Један мислилац, Сесил Ричард је рекао: „Дај ми Библију и свећу - баци ме у тамницу, и рећи ћу ти шта свет чини!“ Кажу да је амерички председник Линколн (убијен 1864.) почињао радни дан у Конгресу читањем Библије. Исто тако и Џон Кенеди, док је конгресмени могу читати и у току већања. При томе, америчка нација је млада – 1978. године је прославила 200 година постојања као државе. А ми? Још 1847. године је Нови завет у преводу Вука Ст. Караџића штампан у Бечу, новим правописом. Значи, опет света књига је прва, као својевремено што је изумитељ штампарства, славни Гутенберг, штампао покретним словима Библију на латинском језику као прву књигу 1454/5. године! А с друге стране, наши калуђери су штампали по манастирима прве - богослужбене - књиге: Октоихе. Минеје, Молитвенике, Псалтир... – на само 40 година од изума савременог штампарства (нпр. Октоих на Цетињу, 1493. године). Свето писмо – подстрек настанку писмености У свету је Билија најчитанија књига, а преведена је на највећи број језика и дијалеката. То је књига која је учинила почетак сваке књижевности у свету. Штавише, да би мисионари својевремено могли проповедати Благу реч Христову - Јеванђеље међу заосталим племенима, морали су најпре саставити азбуку и правопис, написати граматику и створити речник! Опет, прве књиге које су написане на тим новим језицима биле су Библија и богослужбене књиге, намењене за певницу. А већ сами почеци словенског језика везани су за дело Свете браће Кирила и Методија, који су преводом Библије и других књига у 9. веку ударили темеље свесловенској писмености, књижевности, уметности... Библијом су Словени уведени у предворје европске, одн. боље, витантијске високо развијене културе и цивилизације! Уз то, словенски језик је био снажан чинилац хомогенизације наших словенских народа. Својевремено, у комунистичко време у Мађарској је Министарство просвете увело у средње школе као обавезни превод изучавање Библије. Зашто? Мађарска књижевност и, уопште, култура не могу се замислити без познавања Библије! Дакле, наставнице атеисткиње држале су часове о овој Књизи над књигама. А Свето писмо са своје стране освећује и оне који га читају, па отвара ум и онима који мисле да им је закључан за Радосну вест. Да ли имамо Свето писмо дома, као породичну књигу? Да ли се њоме можемо надахњавати, проучавањем, ако ништа друго, лепоте њеног језика и стила? Да ли морамо увек цитирати друге народе и њихове велике људе, којима је Свето писмо свагда било на срцу? Ваљда и ми имамо своје великане који су живели Библијом, који су умирали с њом на прсима, као што је родоначелник српског рода, Стеван Немања, у монаштву Свети Симеон, умро са иконом Богородице Одигитрије на прсима док је лежао на асури с каменом под главом. протођакон Радомир Ракић *проповед одржана у капели Светих Козме и Дамјана при КБЦ Дедиње у Крстопоклону недељу 19. марта 2017. године http://www.spc.rs/sr/ispovedajmo_svoju_veru_smelije
×
×
  • Create New...