Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'верују'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније. О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли. Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви. „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао: „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“ Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије. Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани. „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“ „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј. О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани. „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј. Слово митрополита Илариона Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу. Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту. Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву. Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице. Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива. Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије. Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи. Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу? Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу: оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело. А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи. Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца. Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама! Гости на представљању књиге Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места. Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион. Зорица Зец Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у понедељак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  3. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  4. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару сабрало се мноштво верног народа. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеног братства зајечарског Саборног храма. Епископ је окупљенима говорио о Крштењу Господа Исуса Христа, када се Бог пројавивши сва три своја лица јасно указао људима. Владика је истакао да је свака Литургија својеврсно богојављење јер нам се јавља живи Бог и даје нам се Господ наш Исус Христос Телом и Крвљу Својом. „Ми имамо још једно богојављење данас актуелно, а то је управо пробуђени народ у Црној Гори где се пројављује сила Божја у верноме народу. За оне који желе да виде, довољно је то што народ излази на улице молитвено, смирено, достојанствено и храбро, управо онако како се Господ некада појавио пред својим неправедним судијама“ – рекао је владика. По завршетку свете Литургије, у цркви је извршено велико освећење богојављенске воде након чега је уследила свечана литија до Попове плаже на Црном Тимоку где је организовано пливање за часни крст. Ове године је за часни крст пливао 21 такмичар а захваљујући витешком поступку мушких такмичара који су јој дали велику предност, победу је однела једина дама међу пливачима – Ивана Милојковић. Епископ тимочки г. Иларион је победници уручио богојављенски крст а у име Града Зајечара градоначелник Бошко Ничић је даривао златник и новчану награду. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  5. У сусрет празнику Христовог Рођења, светлост дана је угледао превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани". Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље под називом Тајна вере: увод у православно догматско богословље, први пут био објављеног давне 1996. године. За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света. Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога, многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе, учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани? Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета догматско богословље, препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност, да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђелску и светоотачку основу, на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата и навода из Светог писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања. Књига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Као такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој. Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода. Председник је синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Кирила и Методија, као и старешина храма чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од 1.000 публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика. Књигу је могуће поручити путем сајта: www.granicesrca.com Извор: Подворје Српске Православне Цркве у Москви
  6. Хрвати све мање верују цркви Аутор: A. M.четвртак, 07.11.2019. Политика Online - Хрвати све мање верују цркви WWW.POLITIKA.RS Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву... Катедрала на загребачком Каптолу (Фото EPA-EFE/ANTONIO BAT) Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву од 1999. до 2018. године којим су руководили професори Филозофског и Правног факултета из Загреба. Студија је утврдила да су жене, мање образовани и и особе из мањих места склоније религиозности, као и да постоји веза између црквене религиозности и десне политичке оријентације. Осим тога, показује истраживање, пре 20 година било је неупоредиво више људи који иду у цркву него што их је данас. Професор Синиша Зриншчак, са загребачког Правног факултета, објашњава за „Јутарњи лист” да је очигледан пад поверења у цркву. На питање који су разлози томе, Зриншчак одговара да то за сада није истражено, али додаје да су људи вероватно незадовољни начином деловања Цркве, које је превише политичко, а премало се бави другим питањима, на пример, незапосленошћу или сиромаштвом. То, како објашњава, није одлика само Хрватске, већ свуда у свету постоји раскорак између броја људи који се изјашњавају као верници и оних који иду у цркву. Хрватска је, иначе, на седмом месту међу европским земљама по проценту декларисаних верника. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika AUTOR: Jurica Pavičić OBJAVLJENO: 27.10.2019. Goran Mehkek / CROPIX Josip Bozanić U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika, otjerati od sebe umjerene i centriste te udaljiti znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala manjina građana, ali je ta manjina politički rigidnija i ideološki homogenija nego ikad, pokazalo je istraživanje Početkom rujna beogradska povjesničarka Dubravka Stojanović održala je na šibenskom festivalu FALIŠ predavanje o političkom populizmu. Analizirajući bivše i sadašnje populizme od Venezuele do Westminstera i od Trumpa do Vučića, povjesničarka je istaknula jedinu zajedničku nit koja povezuje sve populizme i ujedno ih čini dubinski antidemokratskim. Populizam, naime, uvijek govori u ime “naroda”. Svaka populistička ideologija za sebe drži da je izraz “pravog”, stvarnog naroda. Svoje protivnike ona smatra anomalijom, odnarođenom “elitom”. A pošto jedina predstavlja stvarni narod, populistička ideologija progovara u ime “većine”. Govor “u ime većine”, naravno, nije rijedak ni u hrvatskom političkom diskursu. A ako u Hrvatskoj postoji ideologija koja se rado laća argumenta većine, onda je to bez sumnje klerikalna ideologija. Za konzervativne skupine bliske Crkvi samorazumljiva je istina da oni predstavljaju “većinu”: većinu koja je možda reprezentirana u medijima, nevidljiva u kulturi, većinu koja nije u prilici snimati filmove, objavljivati knjige ili govoriti na TV-u, ali koja svejedno ostaje nesumnjiva većina. Na to pravo većina klerikalnih parapolitičkih skupina pozivala se i kad je gurala referendumske inicijative i kad je pokretala antimanjinske političke akcije i kad je ratovala s “nepoćudnom” kulturom. Pri tom je taj status većine najčešće išao pod ruku s paušalno nabačenim brojem: 80%. Osamdeset je posto, naime, “nas”. “Naroda”. Dvadeset posto, to je taman mjera za količinu njih - “urbanih jugoslavena” iii “odnarođene elite”. Pri tom broj - 80% - nije slučajan. Taj broj se, naime, podudara s brojem onih građana RH koji se na popisu deklariraju kao katolici, ili koji barem imaju sakramente. U tu brojku - dakako - vjeruju sami klerikalni aktivisti, u nju vjeruje i Crkva. No, teško se oteti dojmu da u nju bar donekle vjeruju i liberalni političari. Za razliku od Staljinakoji se rugao “koliko divizija ima Papa?”, lijeva i/ili liberalna politika u Hrvatskoj kao da već desetljećima vjeruje da iza biskupa stoje “divizije”, odnosno - da je Crkva kadra mobilizirati masovnu šutljivu većinu i pomrsiti vam račune. Stoga je u tu i takvu Crkvu bolje ne dirati. Naravno, svakom tko razumije hrvatsko društvo i dosad je bilo jasno da iza te brojke 80% stoji neusporedivo složenija stvarnost. No, ovih dana pojavilo se jedno sociološko istraživanje koja pokazuje da je mit o većini kojim rado operira klerikalna ideologija zapravo kudikamo veća obmana nego što bi čovjek pomislio na prvu. Istraživanje o kojem je riječ provela su dvojica zagrebačkih sociologa - Krunoslav Nikodem s Filozofskog fakulteta i Siniša Zrinšćak s Pravnog fakulteta. Na reprezentativnom i stratificiranom uzorku anketiranom pješice, a ne telefonski, dvojica su sociologa istražila odnos prema vjeri i Crkvi kao instituciji, vjerska i ideološka preklapanja te prakticiranje religioznosti kod hrvatskih građana. Te su rezultate usporedili sa sličnim istraživanjima iz 2008. i 1999. Rezultati koje su dobili, barem meni, nisu neočekivani. A ako bi se mogli svesti na sukus, taj bi sukus bio ovo: Katolička crkva u Hrvatskoj sama je sebi najveći neprijatelj, a događa joj se točno ono što je svojim djelovanjem i zaslužila. Prva brojka koja ozbiljno slama mit o 80% ona je brojka na kojoj počiva svaki razgovor o praktičnoj religioznosti: naime, broj onih koji uopće idu u crkvu. Prema uvidima Zrinšćaka i Nikodema, u Hrvatskoj samo 22% ljudi u crkvu ide barem jednom na tjedan, a njih još 13% barem jednom mjesečno. Dakle, samo trećina hrvatskih građana prakticira ono što bi trebala biti baza svake organizirane religioznosti - a to je slavljenje euharistije. Taj broj (35%) manji je od onih koji navode da na misu idu “rijetko” ili “nikada”: takvih je zbrojeno 41%. Za Crkvu je - međutim - još pogubniji drugi podatak: da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je u godini Tuđmanove smrti bilo 52%., godine 2008. 41%, a danas ih je 35%. Za Crkvu kao instituciju, međutim, još su porazniji pokazatelji o povjerenju u Crkvu. Prema Zrinšćakovim i Nikodemovim nalazima, broj onih koji imaju “veliko” ili “veoma veliko” povjerenje u Crkvu otprilike se podudara s brojem praktičnih vjernika (38%). Ali, 60% anketiranih u Crkvu nema povjerenje, a od toga čak 20,8 % kaže da prema Crkvi ne gaji “nikakvo” povjerenje. Takvih je 1999. bilo 5%, a 2008 12%. S druge strane, broj onih koji u Crkvu imaju “veoma veliko” povjerenje, od 1999. - se prepolovio! Zagrebački sociolozi pokušali su istražiti i izvore tog (ne)povjerenja, a nalazi su i tu porazni. Većina anketiranih drži da je Crkva zabrazdila upravo na onim temama oko kojih se preko ideološkog rada i klerikalnih pipaca najviše trsi. Tako 58% anketiranih smatra da Crkva ne daje odgovor na moralne probleme, 55% da ne daje odgovor na obiteljske probleme, a 54% da ne daje odgovor na socijalne probleme. Ova posljednja tema jedina je gdje se status Crkve popravio: onih koji su smatrali da je Crkva socijalno neosjetljiva prije 11 godina bilo je 64%. Prema uvidima Nikodema i Zrinšćaka, stvarni praktični katolici u Hrvatskoj (više?) nisu većina, nego nimalo nezanemariva manjina, ali ipak - manjina. Znači li to da su i vjernici u najširem smislu manjina? E, tu stižemo do možda najzanimljivijeg dijela istraživanja. Naime - ne! Broj ljudi koji se identificira s nekom vrstom duhovnosti, imaju neki odnos prema transcendenciji, moli se kući ili upražnjava neku privatnu formu vjere, ili se nije smanjio ili se smanjio neznatno. Ljudi - ukratko - imaju potrebu za spiritualnošću, ali ih je očito netko ili nešto odvratio od toga da tu potrebu kanaliziraju kroz The Crkvu u kojoj su kršteni. Ljudi koji zaista imaju potrebu za religioznošću iz nekog su “misterioznog” razloga odustali od institucije koja širi nacionalizam, pravda fašizam, podržava maltretiranje manjina, institucije koja ustrajno prekraja vlastitu i opću povijest, tolerira mržnju i živi u mezalijansi s vlašću. Isti ti nevjerni Tome umjesto da potrebu za vjerom nađu u takvoj instituciji - sastavljenoj od dobrostivosti, milosrđa i krotkosti - duhovnost nalaze u mirisnim štapićima, sektama, jogi ili pak običnoj molitvi uz kuhinjski stol. Zamislite, tko bi se tom obratu načudio? A ako je Crkva u dvadeset godina udvostručila broj ljudi koji od nje zaziru i uvećala broj onih koji svoju duhovnost prakticiraju mimo nje, što je onda s onima koji u crkvu - i dalje idu? Ako je vjerovati podacima Zrinšćaka i Nikodema, ti i takvi su u međuvremenu postali ideološki kudikamo homogeniji. “U promatranom razdoblju”, pišu sociolozi, “došlo je do jačanja veze između i crkvene i osobne religioznosti i ‘desne’ političke orijentacije. Ovo potvrđuje da religioznost nije više ni samo opći identitetski okvir hrvatskih građana, kako su ponajviše sugerirali podaci iz 1999. godine, nego da je za dio vjernika religioznost najvažnija podloga i sastavnica njihove ideološke orijentacije.” Za one koji nisu shvatili, možda da ovo još jednom ponovimo prostonarodski. U proteklih deset ili dvadeset godina, sjajnoj je hrvatskoj Crkvi uspjelo prepoloviti broj svojih praktičnih vjernika, otjerati od sebe sve umjerene i centriste. Uspjelo joj je udaljiti od sebe znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala samo manjina građana, ali je zato ta manjina politički rigidnija, tvrdokornija i ideološki homogenija nego ikad. Pri tom nam ostaje neodgovoreno pitanje na koje sociologija ne može dati odgovor: je li preostalo praktično vjerništvo desnije i rigidnije jednostavno zato što je preostalo (odnosno - jer im se Crkva nije zgadila), ili je to nešto u što se pretvoriš nakon što si predugo izložen ovoj i ovakvoj Crkvi? Čitajući nalaze zagrebačkih sociologa, analitičar se ne može a ne nasmijati gorkog ironiji. Tijekom pedeset godina, ateistička i lijeva ideologija pokušavala je hrvatske građane odvratiti od Crkve i religioznosti. U tome je bila kolosalno neuspješna: ljudi su išli u crkvu, a ti ljudi koji su išli u crkvu bili su i ideološki i klasno različiti. Ali, ono što nije uspjelo Titu i Marxu, Jakovu Blaževiću i Stipi Šuvaru, uspjelo je zato “genijima” poput Željke Markić, Ksenije Abramović i Vice Batarela. Ono što nije uspjelo ideološkim komisijama i školskoj nastavi TIPSS-a, uspjelo je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji. Otjerali su od Crkve pristojne i umjerene, udaljili od sebe urbanu srednju klasu, naveli su stvarno duhovne da duhovnost nađu drugdje. Nakon što su godinama Crkvi davali još jednu i još jednu šansu, nakon što su po stoti put morali slušati šovenske ispade, filipike o pederima i referendumski agitprop, ti i takvi ljudi najednom su - odustali. Shvatili su da ne mogu to slušati i da svojom prisutnošću na misi TOME daju legitimitet. Pa su na misu prestali ići. Crkvi se - ukratko - dogodilo točno ono što su još prije dvadeset godina prognozirali umni, a među takvima je bilo puno pametnih svećenika i liberalnih teologa. Već tada su prognozirali čime bi mogao uroditi brak Crkve i nacionalne ideologije, kakve će biti posljedice konkordata, školskog vjeronauka i crkvenog upletanja u obiteljsko i seksualno ćudoređe. Proroštvo se ispunilo. Kako je Crkva sijala, tako sada i žanje. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika WWW.JUTARNJI.HR Za Crkvu je poguban podatak da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je 1999...
  7. Празник Преображења Господњег у Епархији осечкопољској и барањској прослављен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини где се народ и свештенство окупило на челу са својим Епископом како би на овим просторима пројавили саборни дух нашег народа. Прослава Празника започета је вечерњим богослужењем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије у присуству Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Вечерњем богослужењу присуствовали су угледни чланови културног, политичког и просветног живота овога краја. Незапамћен број народа из свих крајева Епархије осечкопољске и барањске сабрао се у Светоуспенској светињи у Даљ Планини предвођен својим парохијским свештеницима. По одслуженом вечерњем богослужењу уприличено је послужење за окупљени народ. Славље је настављено културно-уметничким програмом Великог тамбурашког оркестра РТВ са солистима. На дан Празника, 19. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Светој Литургији присуствовали су угледни чланови политичког, културног и друштвеног живота Епархије осечкопољске и барањске. По прочитаном јеванђељском зачалу Владика Исихије је у својој богонадахнутој беседи поучио сабрани народ о значају празника Преображења Господњег. „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“. Када је свети апостол Петар то понудио Господ значи да је хтео да се тај тренутак продужи, да им се ту подигну скиније, да могу ту да обитавају, тј. да буду заједно са нама. Господ Исус Христос први пут пројављен са својим Божанством као Син Божји и са Њим славни Мојсеј Законопримац, који је примио Закон од Самог Господа, и Илија, највећи међу пророцима. Ово је браћо и сестре Богојављење. Овде се објавио Бог у Светој Тројици исто као што се објавио и на другим местима, а пре свега на Јордану у Крштењу Господњем којег празнујемо и називамо Богојављењем. Али ово је такође Богојављење и такође се овде открива Тројични Бог. Оно Богојављење је на почетку Исусове проповеди, а ово је на крају проповеди после три године како је обилазио Јудеју и Палестину. Када је народ, колико је то могуће, сазрео да види Исусово Божанство. Црквена песма каже да је показао ученицима својим славу своју Божанску онолико колико је могуће. Зато што људска природа не може да заједничари у потпуности са Божанском природу. Али као што нам ова Богојављења показују, по благодати Божјој, а не ни по каквој заслузи, Господ се открива онима који верују у њега, који се надају у Њега и који Га љубе. Открива се и показује своје Божанство на недокучив и надумни начин. Како се одвијало ово Богојављење? Господ је изабрао ученике и повео их са собом. Ово су изабрани од изабраних, јер од свег народа који је следио Господа, а знамо из светог Јеванђеља од пре две недеље да је само једном приликом пет хиљада људи, изузев жена и деце, ишло за њим у пустињу. Значи хиљаде људи су га пратиле и озбиљно слушале његову реч, просветљивали су се. Изабрао је Дванаесторицу Апостола да буду Његови најближи, Његови саслужитељи и први ученици. Од те Дванаесторице Он је изабрао ову тројицу – Петра и браћу Јована и Јакова, синове Зеведејеве, да само они као најизабранији могу да посведоче Христово Божанство. Та тројица нам симболизују три основе врлине уз које се открива Господ, а то су вера, нада и љубав. Петар је оличење вере, његова вера је доказана много пута. Јован је онај који је највише љубио Господа и за кога кажу да је возљубљени ученик Христов. А Јаков је син наде, први Епископ Јерусалима, онај који је увек био на утеху верном народу. Њих тројицу Господ изабире и води са собом на гору високу. Ту нам се показује да ове три врлине треба да спроводимо уз подвиг, јер треба да се попнемо до највиших висина следујући Христа Тамо на висинама, удаљени од световне гужве, у тишини молитве Господ показује Лице своје својим Апостолима. Дешава се Преображење по којем је овај догађај добио име, догађај по коме се празнује. Али Преображење значи да се неко мења у потпуности, да постаје нешто друго од оног што је био. То може мало да нас збуни. Преобразио се Господ пред својим ученицима, али су се ученици још више преобразили пред њим. Много је важно да разумемо да Исус Христос ни на који начин није променио себе у овом догађају. Он је одувек био Син Божји, а у времену је и Син Човечији рођен од Дјеве Марије. У потпуности са људском природом, али и у потпуности сједињен у истој Личности и са Божанском природом коју је вечно имао. Али Он је кроз свете Апостоле човеку постао спознатљив као Син Божји. Његова Божанска светлост нам је постала доступна. Ако се држимо ове три влине и подвига, браћо и сестре, и ми можемо заједно са Апостолима да доживимо то Преображење и можемо да будемо заједничари са Светлошћу Господњом коју су потоњи теолози назвали нетвореном светлошћу, Таворском светлошћу и Енергијом Божанском која није тварна. То је Енергија која припада самоме Богу, којом се Он објављује човеку и омогућује да човек заједничари са њиме. Ова света Литургија на којој смо сабрани је оличење и суштина те заједнице и директни настављач тог Преображења које се десило пре Страдања Христовог. На овој Литургији и ми такође са вером, надом и љубављу последујемо Спаситељу своме Христу, Који је Глава Цркве и Његовом благодаћу служимо благодарење Богу Оцу. Он нам се даје у својим Енергијама благодаћу Божјом. Хлеб и вино које приносимо Богу Оцу у име Исуса Христа, који уствари Он приноси за нас, постају Тело и Крв Христова и деле се свима који са вером, надом и љубављу приступају. То треба увек имати у виду када приступамо светима Тајнама, да тада заједничаримо са Самим Господом. Свети Апостоли су се у потпуности уподобили Господу, они су се такође преобразили. Они су лик Христов који је у њима и који је у сваком човеку уподобили. Они су тај Образ Божји остварили и уподобили се Самом Господу тако да су и они постали светлост. На икони Преображења приказује се Господ и приказује се Мојсеј и Илија као представници Старог Завета који стоје и разговарају са Господом. Приказују се тројица изабраних апостола, који су пали немогући више да гледају Славу, који су надвладани само одбљеском Славе Божје која им се показала. Господ се показује са неким прстеном светлости око Себе, не са обичним ореолом око главе, него око читавог Његовог Тела бљешти та светлост. То се зове нимбус или мандорла. То се у православној иконографији ретко користи. Али користи се онда када се Господ пројављује и када оно што се приказује на икони није било доступно обичном оку, него само ономе који је у благодати Божјој. Јер да се неко од непросвећених случајно нашао на тој сцени Преображења, не би видео оно што су Апостоли видели. Само би видео Исуса као човека, узвишеног али обичног човека. Видели би да се ту нешто догађа, али ништа од овога не би видели. Зато што је Светлост Христова доступна само онима који ту Светлост остваре у себи. А они је не стварају него је имају у себи, јер смо по стварању сви створени као иконе Божје и сви имамо у себи ту божанску светлост. Али својим немаром, грехом и одвојеношћу од Бога ми постајемо слепи и за своју светлост, а још више за Светлост Господа. Само они који се у подвигу и богољубљу уподобе у некој мери Господу и остваре своју људску природу, могу да виде Светлост Божју. То су светитељи Божји. Хиљаде и милиони светитеља од тог догађаја Преборажења па до данас, који су сведоци светлости Божје. Јуче смо чули о чувеном светом Серафиму, руском светитељу из 19. века који је са једним верником који је остао познат у историји – Мотовило, разговарао. Објашњавао му је шта је то благодат Божја и како то изгледа, али када је овај инсистирао да хоће то да доживи и да му није довољно то како му Старац објашњава, Старац који је сам препун благодати и који је препознао у Мотовилову ту решеност и отвореност за благодат, дохватио га је снажно и кроз молитву учинио да и Мотовилов доживи ту Светлост. Мотовилов је онда једва могао да гледа на Старца који је стајао пред њим. Старац му је објаснио да је и он сам у тој светлости, да и он сам тако светли. Зато се и каже у црквеној песми ”у светлости Твојој видећемо светлост”. Нека би Господ дао да сви будемо просветљени, да на овој светој Литургији свако ко прими свете Тајне буде прожет Светлошћу Господњом, а ко не прими да се достојно спреми и да се у догледно време и сам причести. И нека би дао да следујемо са изабраним Апостолима Господу на Гору Таворску у читавом свом животу. Да ону благодат коју примимо на светој Литургији по својој мери показујемо као светлост и онима у свету који су мање срећни и нису учествовали на Литургији. Да будемо достоји имена Христовог, да будемо достојни имена хришћана и да се нашим молитвама и други око нас заинтересују и загледају у свете Тајне које нуди Црква. Нека је благослов Господњи и Празник светла – Преображења Христовог са свима вама и нека сви у светлости прославимо Оца и Сина и Светога Духа! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом, свечаним ручком који је испред конака манастира уприличен за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
  8. У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.
×
×
  • Креирај ново...